NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA AVGUST

ŽITIJA SVETIH ZA AVGUST

 

ŽITIJA SVETIH
 
20. AVGUST
 
ŽITIJE SVETOG
PROROKA SAMUILA
 
Pre vladavine careva u Izrailju, još za vreme upravljanja sudija nad narodom Božjim, življaše čovek po imenu Elkana. On beše iz plemena Levijina i življaše u gradu Ramatu koji je ležao na gori zvanoj Spera, u udelu Jefremovom. Ovaj grad se kasnije nazva Arimateja, gde se potom rodi blagoobrazni Josif koji pogrebe prečisto telo Gospoda našeg Isusa Hrista. Elkana imađaše dve žene: jedna se zvala Ana, a druga Fenana. Fenana rađaše decu, a Ana beše nerotkinja. Ipak Elkana ljubljaše Anu više nego Fenanu, usled čega Fenana nenaviđaše Anu i vređaše je. Tako ucveljavana, Ana tugovaše zbog bezdetnosti svoje i plakaše. Elkana svake godine o velikim praznicima iđaše sa obe žene u Silom (tako se zvala gora i grad) radi prinošenja žrtve i molitve Gospodu Bogu Savaotu, jer do podizanja hrama u Jerusalimu tamo se nalazio hram i kovčeg Božji, i tamo su sva plemena Izrailjeva odlazila na poklonjenje Bogu. U to vreme sveštenik i ujedno sudija Izrailjski bejaše Ilije, koji imađaše dva sina: Ofnija i Finesa.
Jednom Elkana, došavši sa svojim suprugama u Silom i prinevši žrtvu Bogu, dade od prinesenoga na žrtvu deo Fenani i po deo svakome od njene dece, a Ani dade samo jedan deo, pošto ona ne imađaše dece. I Fenana joj se stade podsmevati i prkositi. To silno ožalosti Anu, i ona plakaše i ne jeđaše; i iznemože od velike tuge što joj Gospod zatvori matericu i ne dade joj dece, te služi na podsmeh Fenani. I reče joj muž njezin Elkana: Ana, šta je s tobom? što plačeš? i zašto ne jedeš? i zašto tako silnom tugom biješ srce svoje? nisam li ti ja bolji nego desetoro dece? – No Ana se ne mogaše utešiti. I pošto jedoše, ona ustade i ode u hram Gospodnji; a sveštenik Ilije seđaše u to vreme na svom svešteničkom mestu kraj praga vrata hrama Gospodnjega. Stavši pred hramom, Ana se pokloni Gospodu i plaka gorko od tuge srca svoga; i stade se moliti, govoreći tajno: Gospode Savaote! ako milostivo pogledaš na smirenost sluškinje Tvoje, i opomeneš me se, i daš sluškinji Tvojoj muško čedo, onda ću ga dati Tebi na dar, da služi Tebi Gospodu Bogu u sve dane života svog, vina i drugog opojnog napitka neće piti, i britva neće preći preko glave njegove.
Dok se Ana tako moljaše dugo pred Gospodom, sveštenik Ilije motraše na usta njezina. No pošto ona govoraše u srcu svom, i usta joj se samo micahu a glas joj se ne čujaše, to Ilije pomisli da je pijana i reče joj: Dokle ćeš tako pijana stajati tu? Odlazi od mesta Gospodnjeg, i otrezni se. – Ana mu odgovori: Ne, gospodine, nisam pijana, nego sam žena prepuna ogromne tuge. Nisam pila vina niti kakvog drugog silovitog pića, nego izlivam dušu svoju pred Gospodom. Nemoj dati sluškinje svoje kćerima Izrailjevim na podsmeh, jer sam od velike tuge i žalosti svoje govorila dosad. – Na to joj Ilije reče: Idi s mirom; a Bog Izrailjev neka ispuni svaku tvoju molbu koju si Mu uputila. – I reče Ana: Ja sluškinja tvoja nađoh milost pred tobom.
Posle toga Ana se vrati mužu svome, i jede s njim i pi, i lice joj više ne beše tužno kao ranije. A sutradan uraniše, i pokloniše se Gospodu, pa se vratiše kući svojoj. I pogleda Gospod na smirenost Ane, usliši molitvu njenu i razreši je od bezdetnosti. I zatrudne Ana, i kad dođe vreme rodi sina i nadenu mu ime Samuilo, što znači: izmoljen od Gospoda.
Uskoro potom približi se praznik, u koji muž Anin po običaju svom hođaše sa svim domom svojim ka Gospodu u Silom, da prinese žrtve i molitve svoje Bogu i da da desetine od plodova zemlje svoje. A Ana reče mužu: Ja neću poći s tobom u Silom, nego ću ostati doma dok ne odojim dete; a kada ga odojim, onda ću otići da se javim licu Gospodnju i ispunim zavet koji sam dala Gospodu: da sin ostane zanavek služeći Njemu. – Muž joj odgovori: čini kako ti je drago; i neka Gospod ispuni reč tvoju što izađe iz usta tvojih.
Ana ostade doma i ne hođaše u Silom ka Gospodu tri godine. A kad ga odoji, Ana pođe sa njim i sa mužem u Silom, vodeći za žrtvu tri teleta i noseći tri efe brašna i meh vina; i uđoše u dom Gospodnji u Silomu i dete s njima. I prinese Ana dete na dar Gospodu, kao što beše obećala, i predajući ga svešteniku Iliju ona govoraše: Ja sam ona žena koju ti pre tri godine vide gde se moli Gospodu da je razreši bezdetnosti. Gospod ispuni molbu moju i dade mi ovo dete za koje ga molih. Sada ga ja predajem Gospodu, kao što sam obećala, da Mu služi u sve dane života svoga.
Sa takim rečima Ana predade svoje dete u ruke svešteniku i pokloni se Gospodu, a njen muž Elkana predade mu za žrtvu donesene darove (1 Car. 1, 1-28). I napuni se Ana proročkoga duha i zapeva govoreći: „Razveseli se srce moje u Gospodu i uznese se sila moja u Bogu mome“, i ostale reči koje se sada često pevaju u crkvi (1 Car. 2, 1-10).
Pošto obaviše svoje zahvalne žrtve i molitve, Elkana i Ana vratiše se kući svojoj u Ramat, a trogodišnje dete Samuila ostaviše Gospodu kod sveštenika Ilija, pošto ne ushteše uzeti k sebi onoga koga jednom predadoše Bogu. I od toga vremena dete se vaspitavaše pri hramu Božjem, i učaše se pismenosti i služenju pri svetinji Božjoj pod nadzorom Ilija. A mati, često dolazeći u Silom radi prinošenja žrtve Bogu, donašaše haljine sinu svome, i radovaše se videći ga kako raste i u svešteničkoj lanenoj odeći služi u hramu Gospodnjem. Sveštenik Ilije ljubljaše Samuila, videći njegovu revnost u služenju i predviđajući u njemu dar Božji. I blagoslovi Ilije roditelje Samuilove, govoreći Elkani: Gospod neka ti da poroda od te žene za ovoga koga ona darova Gospodu. – Posle toga Gospod pohodi Anu, i ona stade rađati sinove i kćeri; a za to vreme Samuilo rastijaše ne samo telom nego i razumom, i bejaše mio i Gospodu i ljudima.
Sveštenik Ilije vrlo ostare, a sinovi njegovi Ofnije i Fines behu nevaljali. Kao i sinovi bezakonika, oni ne znađahu Boga i ne vršahu svešteničku dužnost: jer prinosiocima žrtava činjahu nepravdu, uzimajući sebi najbolje delove, i nanoseći sramotu ženama koje dolažahu u hram Gospodnji na molitvu. I behu oni na sablazan i uvredu svemu Izrailju, jer oni činjahu i mnoge druge nepravde. Slušajući o tome, otac njihov Ilije ih ne kažnjavaše batinama i odlučenjem, nego ih samo rečima savetovaše da se ostave rđavih dela, ali ga oni ne slušahu. I razgnevi se Gospod ne samo na rđave sinove, nego i na oca njihova što ih ne kažnjavaše kako valja za grehe, iako sam on beše dobar. I namisli Gospod da pogubi Ilija i sinove njegove sa svim domom njihovim, i posla najpre k Iliju jednog nepoznatog proraka da mu kaže: Ja izabrah dom oca tvoga između svih domova Izrailjevih, da mi služite u hramu mome, ali ti prenebreže čast koju ti ukazah, i sinove svoje ti pretpostavi meni, dopuštajući im da čine bezakonja preda mnom. Zato ću uzeti tu čast od doma tvoga, jer ću proslaviti samo one koji mene proslavljaju, a oni koji mene nipodaštavaju biće posramljeni. Evo idu dani, kad ću istrebiti potomstvo tvoje i potomstvo doma oca tvoga. I znak kazne koja ide na dom tvoj biće ti ovo: oba sina tvoja poginuće u jedan dan od mača. Umesto njih ja ću podignuti sveštenika, verna meni, koji će sve raditi po srcu mome.
Takvo proroštvo bi Iliju kada Samuilo bejaše još malo dete. Ali i posle ovog proroštva Ilije se ne postara da sinove svoje obuzda stvarnom kaznom, nego ih i dalje savetovaše samo rečima, a razvratni se sinovi ne bojahu svoga oca. Međutim Bog, gnjevljen sve više i više, približavaše kaznu, i po drugi put upozori Ilija na kaznu, i to preko Samuila na ovaj način. Kada Samuilu beše dvanaest godina i on služaše Gospodu pred sveštenikom Ilijom, dogodi se da jedne noći Ilije počivaše na svom mestu u pritvoru hrama Gospodnjeg i dremež mu zahvataše oči, a Samuilo spavaše u hramu Gospodnjem, gde beše kovčeg Božji i svetilnik još goraše. I viknu Gospod sa strane unutrašnje zavese, govoreći: Samuilo! Samuilo! -Trgnuvši se odmah iza sna, Samuilo odgovori: Evo me! – I otrčavši k Iliju reče: Evo me! što si me zvao? – A Ilije odgovori: Ja te nisam zvao, čedo! vrati se i lezi. – Samuilo se vrati i leže. A Gospod po drugi put viknu: Samuilo! Samuilo! – Samuilo usta, otrča k Iliji, i po drugi put reče: Evo me! što si me zvao? – A sveštenik mu reče: Nisam te zvao, čedo moje! vrati se i lezi. – Samuilo u to vreme još ne poznavaše glasa Gospodnja, jer još nije imao otkrivenja Božija. I viknu Gospod Samuila po treći put. On usta brzo i otide k Iliju treći put, i reče: Evo me! što si me zvao? – Tada razume Ilije da Gospod zove dete, i reče Samuilu: Vrati se, čedo, i lezi; i kada te Onaj koji poziva opet vikne, ti reci: Govori, Gospode, čuje sluga tvoj.
Samuilo otide, i leže na svoje mesto. A Gospod dođe, stade blizu, i zovnu ga kao pre: Samuilo! Samuilo! – Prenuvši se i brzo ustavši, Samuilo reče: Govori, Gospode, čuje sluga tvoj. – I reče Gospod Samuilu: Evo učiniću nešto u Izrailju da će zujati oba uha svakome ko čuje. U taj ću dan učiniti Iliju sve što sam govorio za kuću njegovu, od početka do kraja. Ja sam mu javio da ću kazniti dom njegov doveka za nepravde sinova njegovih, koje su mu bile poznate, jer sinovi njegovi ružahu Boga, a on ih ne podvrže kazni.
Ove reči Gospodnje Samuilo slušaše s trepetom. I kada se završi javljenje Gospodnje on ponovo zaspa, i spava do jutra. A ustavši ujutru on otvori vrata hrama Gospodnjega i bojaše se ispričati ovo viđenje gospodinu svome, svešteniku Iliju. No Ilije zovnu Samuila i upita: Samuilo čedo, šta ti govori Gospod? Molim te, ne skrivaj od mene. – I zakle Ilije dečaka Samuila, da nijednu reč Božju ne sakrije od njega. I Samuilo mu ispriča sve što ču. Na to sveštenik Ilije sa smirenošću reče: Kako je Gospodu mome po volji, onako neka čini.
No Ilije već ne imađaše snage da kazni i popravi sinove svoje, pošto već beše vrlo star, i sinovi ga se ni najmanje ne bojahu. A Samuilo s dana na dan rastijaše i jačaše duhom, i blagodat Božja množaše se u njemu: jer Gospod bejaše s njim, i reči proročke behu u ustima njegovim, i ni jedna reč njegova ne bivaše uzalud, jer Gospod bejaše s njim. I sav narod Izrailjski pozna da je Samuilo veran prorok Gospodnji (1 Car. 3, 1-20).
Pošto prođe neko vreme, naiđe kazna Božija na dom Ilijev, a ujedno i na sav Izrailj, jer Boga behu razgnevili ne samo sinovi Ilijevi, nego i Izrailjci. Iako ne svi, ipak mnogi od Izrailjaca, naviknuvši na idolopoklonstvo od neznabožaca, ne ostavljahu idolopoklonstvo i, služeći Bogu istinome, oni u isto vreme prinošahu žrtve idolima i gnevljahu Boga svog. Međutim dugotrpeljivi Bog trpljaše grehe naroda dok ga ne ožalostiše sinovi Ilijevi, koji behu sveštenici i upravitelji naroda Izrailjskog. A kada oni bezakonjima svojim pokrenuše Boga na gnjev i odmazdu, tada pravedni Sudija i Nagraditelj, opomenuvši se i narodnih grehova navede kaznu na sve skupa, jer zajedno sa starešinama Bog kažnjava i potčinjene. Razgnevljenog Boga pokreću na kaznu ne tako brzo narodni gresi, kao gresi onih koji su od Njega postavljeni za starešine i upravitelje narodne.
Tako, Filisteji krenuše u rat na Izrailjce, i Izrailjci izađoše protiv njih. I kad se otvori boj, Filisteji razbiše Izrailjce, i izgibe ih u boju oko četiri tisuće ljudi. I rekoše jedan drugome starešine Izrailjeve: Zašto nas danas razbi Gospod pred inorodcima? Hajde da donesemo iz Siloma kovčeg zaveta Gospoda Boga našeg, da bude među nama u vreme bitke sa inorodcima i izbaviće nas iz ruku neprijatelja naših. – Rešivši tako, oni poslaše u Silom i uzeše odande kovčeg Gospoda Boga, koji sedi na heruvimima; a bejahu kod kovčega Božjeg i oba sina Ilijeva, Ofnije i Fines. I kad dođe kovčeg zaveta Gospodnjega u oko, povika sav Izrailj od radosti da zemlja zaječa. Filisteji čuše veselu viku i rekoše: Kakva je to vika vesela u okolu jevrejskom? – I doznaše Filisteji da je došao kovčeg Gospodnji u oko Izrailjev; i uplašiše se, i rekoše: Bogovi su došli k njima u oko da vojuju protiv nas. Teško nama! ko će nas izbaviti iz ruku njihovih? jer to su oni bogovi što pobiše Misirce svakojakim mukama. Ali ohrabrimo se, o Filisteji! i junački se borimo sa Jevrejima, da ne bismo služili njima kao što oni služiše nama.
Tako sokoleći jedan drugoga, Filisteji snažno udariše na Jevreje: nastade velika bitka i seča, i Filisteji umesto da budu pobeđeni, pobediše Jevreje. Pošto Bog beše razgnevljen, ne pomože ni svetinja donesena u oko, jer kuda naiđe pravedna kazna Božija, tamo ona ne štedi ni samu svetinju. Filisteji odneše pobedu nad Jevrejima, ubiše trideset hiljada vojnika njihovih, zapleniše kovčeg Božji i posekoše kraj kovčega oba sina Ilijeva. Na taj način oni oba zajedno padoše od mača, po reči Božijoj.
Tako Bog za grehe starešina kažnjava potčinjene, i za rđave postupke služitelja oltara dopušta bezbožnicima da pljačkaju svete oltare i pustoše hramove Njegove. Sinovi Ilijevi, koji mesto prestarelog oca svog behu sveštenici, sudije i upravitelji svega Izrailja, oni bezakonjima svojim razgneviše Boga, međutim sav Izrailj iskusi pod njima kaznu od Boga i kovčeg Gospodnji bi predan u pogane ruke inoplemenika.
Kada vojska izrailjska bi na takav način pobeđena, jedan čovek iz plemena Venijaminova, po imenu Jeminej, pobegavši iz boja, dođe u Silom razdrtih haljina i glave posute prahom i obavesti grad o porazu izrailjske vojske, i sav grad stade gromko kukati. U to vreme Ilije seđaše na sedištu svom kraj vrata hrama Gospodnja i srce njegovo beše u velikom strahu za kovčeg Božji. Čuvši viku naroda Ilije upita one što behu pored njega: Kakva je to vreva? – Utom dotrča k Iliju onaj čovek koji uteče iz boja i reče Iliju: Ja utekoh danas iz boja. – Ilije ga upita: šta bi tamo, sine? – Glasnik mu odgovori: Potučeni su Izrailjci od Filisteja i pobegoše ispred njih; izgibe vrlo mnogo naroda, i oba sina tvoja pogiboše, i kovčeg Božji otet je. – A kad Ilije ču da je kovčeg Božji otet, pade poleđuške sa stolice, slomi kičmu i umre, jer beše čovek star i težak, imađaše devedeset i osam godina (1 Car. 4, 1-18).
Međutim Filisteji, posle poraza izrailjske vojske, uzeše kovčeg Božji i odnesoše ga u glavni grad svoj Azot, likujući i gordeći se što zarobiše svetinju Izrailja, i unesoše ga u hram poganog boga svog Dagona, i namestiše ga do idola svog Dagona. No sutradan ušavši u hram Dagonov, oni nađoše boga svog Dagona gde ničice leži na zemlji pred kovčegom Gospodnjim; onda ga oni podigoše sa zemlje i metnuše ga opet na njegovo mesto. A kad sutradan izjutra ponovo uđoše u hram, oni opet nađoše Dagona gde ničice leži na zemlji pred kovčegom Gospodnjim, i to razbijen, jer mu glava i oba stopala, odsečena, behu svako posebno na pragu, i oba dlana pored vrata; samo trup od Dagona beše ostao. No sila Božija koja bejaše s kovčegom tako kazni ne samo filistejskog boga Dagona nego i sve Filisteje i zemlju njihovu: jer ih, i malo i veliko, porazi neobičnim bolestima, i gnojavim ranama na tajnim mestima tela, i mnogi umirahu; a oni koji ostajahu u životu, ti stradahu od ljutih rana, i tako silno kukahu od nepodnošljivih bolova, da se kuknjava njihova podizaše do neba (1 Car. 5, 1-12). Pored toga zemlju njihovu poplaviše miševi, jedući sve, i usmrde se zemlja njihova od mnoštva miševa. Tada Filisteji razumeše da ih Bog Izrailjev kažnjava zbog kovčega Svog koji oni zapleniše; i onda ga mimo volje svoje poslaše natrag Izrailjcima sa zlatnim darovima, kao što o tome opširno piše u Prvoj Knjizi o carevima (1 Car. 6, 1-21). A mi se vratimo na povest o svetom proroku Samuilu.
Po završetku goreopisane bitke, i posle smrti sveštenika i sudije izrailjskog Ilija, Izrailjci behu dvadeset godina pod jarmom filistejskog ropstva, nalazeći se pod vlašću svojih neprijatelja i plaćajući im danak. No nakon dvadeset godina, videći nevolju ljudi Svojih, ugnjetavanih od Filisteja, Bog se sažali na njih, i kada zažele da ih izbavi iz ruku neprijatelja njihovih, On najpre podiže među njima propovednika pokajanja, vernog slugu i sveštenika Svog, proroka Samuila. Jer Bog nije hteo drukčije da se smiluje na ljude Svoje, sem da se najpre pokaju. I sveti Samuil stade propovedati svima plemenima izrailjskim, govoreći: Ako se svim srcem svojim obraćate ka Gospodu, odbacite tuđe bogove između sebe i dubrave Astarte[1] i spremite srca svoja za Gospoda i Njemu jedinome služite, pa će vas izbaviti iz ruku Filisteja.
I posluša narod reči Samuilove i verova mu, jer ga znađahu od detinjstva njegova, i znađahu da se proročke reči njegove svagda ispunjavahu. I odbaciše sinovi Izrailjevi tuđe bogove, Vaala[2] i dubrave Astarte, i stadoše služiti Gospodu jedinome, a sveti Samuilo, kao prorok i sveštenik Božji, bejaše im sudija i upravitelj. I naredi sveti Samuilo svemu Izrailju da se saberu k njemu u grad Mispu, na goru visoku, da obave tamo svenarodnu pokajničku molitvu. I kada se ljudi Izrailjci sabraše k proroku Božjem Samuilu, i moljahu se posteći se i ispovedajući grehe svoje i govoreći: „sagrešismo Gospodu“, a sveti Samuil, kao sveštenik Božji, prinošaše Bogu žrtvu za otpuštenje grehova njihovih, tada Filisteji, čuvši da su se sinovi Izrailjevi skupili u Mispu i držeći da se oni pripremaju za rat protivu njih, iznenada udariše na Izrailjce, sa namerom da ih potpuno istrebe. A kad sinovi Izrailjevi čuše da neprijatelji njihovi idu na njih, silno se uplašiše, i rekoše proroku Božjem Samuilu: „Ne prestaj vapiti za nas ka Gospodu Bogu našemu, eda bi nas izbavio iz ruku Filistejskih“. Sveti pak Samuilo hrabraše ih da se ne plaše, nego da se samo mole Bogu i da se uzdaju u Njega; a i sam se usrdno moljaše za njih, prinoseći žrtvu paljenicu. I usliši Gospod molitvu Samuilovu. I dok Samuilo još ne beše završio žrtvoprinošenje, Filisteji se približiše da udare na Izrailja, ali Gospod zagrme velikom grmljavinom u onaj dan na Filisteje, i pusti na njih strašne gromove i munje, i smetoše se od straha, i biše pobijeni pred Izrailjem. Tada iziđoše Izrailjci iz grada Mispe, i poteraše Filisteje, i goneći ih, biše ih sve do pod Vethor, i razbiše silno Filisteje uz pomoć Božiju, radi molitava svetog ugodnika Božjeg i radi svog pokajanja.
Tako Gospod pokori Filisteje pred narodom svojim, i oni više ne dolažahu na međe Izrailjeve za svega veka Samuilova; i pored toga oni povratiše Izrailju one gradove, koje behu uzeli od njega. I bejaše mir u narodu Božjem za sve vreme sudijstva i upravljanja nad njim svetoga Samuila, koji dobro upravljaše svim Izrailjem. On obilažaše gradove, i ispravljaše sve što je trebalo ispraviti, i suđaše pravedno i besplatno, jer ni od koga nije primao darove, niti je pri suđenju gledao ko je ko. Potom se vrađaše u Ramu, jer onde bejaše kuća njegova, i suđaše onde Izrailju, i onde načini žrtvenik Gospodu (1 Car. 7, 1-17).
Pošto sveti Samuilo bi mnogo godina sudija Izrailju, on ostare i postavi mesto sebe dva sina svoja, Joilja i Aviju, da budu sudije Izrailju. Ali sinovi njegovi ne hođahu putevima njegovim, nego udariše za dobitkom, i primahu poklone i izvrtahu pravdu. Stoga se skupiše starešine Izrailjeve, i dođoše k svetome Samuilu, i rekoše mu: Eto, ti si ostareo, a sinovi tvoji ne hode putevima tvojim; zato postavi nam cara da nam sudi i upravlja nad nama, kao što je u drugih naroda.
Ove reči starešina ne biše po volji Samuilu, jer ga oni ne moljahu da kazni sinove svoje ili da im oduzme sudijstvo, što bi on rado učinio, nego da im postavi cara. A narod nastojavaše, govoreći: Daj nam cara da nam sudi. – Tada se Samuilo pomoli Gospodu, i Gospod mu reče: Poslušaj glas tih ljudi i učini im što traže, jer oni ne odbiše tebe nego mene, da ne carujem nad njima. Ipak obavesti ih o pravima cara koji će carovati među njima. – I reče Samuilo ljudima: Izrailjci! znajte kako će vladati car koga tražite: uzimaće sinove vaše i činiti ih slugama svojim; naoružavaće ih i metati ih na kola svoja i među konjike svoje, i oni će trčati pred kolima njegovim; i postaviće ih da Su mu tisućnici i pedesetnici; osim toga on će ih učiniti svojim robljem: načiniće ih oračima svojih njiva, žeteocima svoje letine, beračima svojih vinograda i vršiocima svakovrsnih poslova svojih. On će uzimati i kćeri vaše da mu prave mirisave masti, i da mu budu kuvarice i hlebarice. Usto on će i njive vaše i vinograde vaše i maslinike vaše najbolje uzimati i razdavati slugama svojim; a što vam ostane useva, vinograda i njiva, na to će vam razrezati desetak, i vi ćete mu davati deseti deo od svega toga. Isto tako uzimaće od vas i sluge vaše i sluškinje vaše i najbolju stoku vašu, i vi ćete mu biti robovi. I opterećeni carem vašim, vi ćete zavapiti u te dane, ali vas Gospod neće uslišiti, jer ste sami poželeli sebi cara.
Kada sveti Samuilo govoraše ovo, narod ne hte poslušati reči njegove, nego vikahu k njemu govoreći: Mi hoćemo cara, da budemo i mi kao svi narodi. Neka nam sudi car naš, i neka ide pred nama u rat protiv neprijatelja naših. – Posle toga sveti Samuilo naredi narodu da se raziđe kućama svojim dok im Bog ne ukaže čoveka dostojnog da bude car (1 Car. 8, 1-22).
U plemenu Venijaminovom, u gradu zvanom Garaju, bejaše čovek po imenu Kis. On imađaše sina Saula, koji beše visok rastom, mlad i lep da ne beše lepšega od njega među sinovima Izrailjevim. Kisu nestaše magarice i on posla sina svog Saula sa jednmi momkom da traže magarice. Tražeći ih svuda, oni prođoše mnoga mesta, i ne nađoše ih. Utom se približiše gori zvanoj Sifa, na kojoj se nalazio grad Rama, zavičaj i mesto boravka svetog Samuila. I reče Saul momku svome: Hajde da se vratimo kući ocu, jer držim da se otac više zabrinuo za nas nego za magaricu. – A momak mu reče: Evo, u ovom gradu ima čovek Božji, prozorljiv, koji predskazuje budućnost onima koji dolaze k njemu. Hajdemo dakle k njemu; možda će i nama kazati gde ćemo naći magarad. – I odoše k čoveku Božjem; A Gospod pre toga beše otkrio svetom Samuilu sve o Saulu i naredi mu da ga pomaže za cara. Ugledavši sina Kisova Saula, sveti Samuil ga ljubazno primi i preporuči mu da se ne brine za magarice, jer su već pronađene. I dade mu utočišta kod sebe za taj dan i noć. A sutradan ujutru, otpuštajući Saula, Samuilo uze sud sa uljem, i izli ulje na glavu Saulu, pa ga celiva, i reče mu: Eto, Gospod te pomaza za cara nad narodom Svojim; i ti ćeš carovati nad narodom Gospodnjim, i spašćeš ga iz ruke neprijatelja njegovih.
Ovo pomazanje bi izvršeno u tajnosti, kao proročanstvo o budućem carovanju Saula. I kaza sveti Samuil pomazanome Saulu sve što će mu se dogoditi na putu, rekavši: Evo ti znaka da te Gospod pomaza za cara: kada otideš danas od mene, naći ćeš dva čoveka kod groba Rahilina u kraju Venijaminovu u Selsi, koji će ti reći: „našle su se magarice, koje si pošao da tražiš, i evo otac tvoj ne mareći za magarice zabrinuo se veoma za vas“. Otišavši od ta dva čoveka, kada dođeš do dubrave Tavorske, srešćeš tamo tri čoveka koji idu k Bogu u Vetilj sa prinosima za žrtve: jedan vodi tri jareta, drugi nosi tri vreće hleba, treći nosi meh vina. Oni će se pozdraviti s tobom, i daće ti dva hleba. Potom ćeš uzići na hum Božji i srešćeš gomilu proroka, i na tebe će sići Duh Gospodnji, te ćeš prorokovati s njima. Kada te znake vidiš da se zbivaju po rečima mojim, znaj da je Bog s tobom. – Kada Saul otide od svetog Samuila, svi se oni znaci zbiše na putu onako kako mu prorok kaza.
Posle toga sveti Samuil naredi svemu narodu da se saberu ka Gospodu u grad Mispu, i sam dođe tamo, i reče sinovima Izrailjevim: Ovako veli Gospod Bog Izrailjev: ja izvedoh oce vaše iz Misira, i izbavih vas iz ruke faraona i od svih careva koji vas ugnjetavahu, a vi sada odbaciste Boga svoga koji vas spasava od svih zala i nevolja vaših, i potražiste da se postavi car nad vama. Neka vam dakle bude po želji vašoj.
Rekavši to, Samuilo postavi pred Gospodom sva plemena izrailjska, i stade bacati kocku, iz kog plemena da izabere cara, i pade kocka na pleme Venijaminovo. Potom privede pleme Venijaminovo po porodicama njegovim, i pade kocka na porodicu Matrijevu; zatim pade kocka na Saula sina Kisova. I tražiše Saula, ali ga ne nađoše, jer se beše sakrio u jednoj kući, smatrajući sebe nedostojnim tako visoke časti i izbegavajući je, ali ga Gospod prokaza. Tada neki iz naroda zajedno sa Samuilom otidoše po Saula i dovedoše ga i postaviše usred naroda. I beše Saul rastom viši od svega naroda. I reče Samuilo svemu narodu: Vidite li koga izabra Gospod da niko nije kao on u svemu narodu? – I obradova se sav narod i povika; Da živi car! – I izloži Samuilo narodu zakone odnosno cara, i napisa te zakone u knjigu i metnu je pred Gospodom. Ipak se tada još ne utvrdi potpuno carska vlast Saulova, jer behu neki nezadovoljni i protivni. Samuilo raspusti narod, i svak otide svojoj kući. Otide svojoj kući u grad Gavaju i Saul, i s njim otidoše hrabri, čija srca Gospod oraspoloži prema Saulu. A protivnici Saulovi rekoše: Zar će nas taj izbaviti iz ruku neprijatelja naših? – I prezirahu ga, i ne donesoše mu darove. Ali se Saul napravi kao da nije čuo ove prezrive reči (1 Car. 9, 1-10, 27).
Mesec dana posle toga, Amonitski car Naas dođe sa velikom vojskom na grad Javis Galadski u udelu Manasijinom, i opsede ga sa svih strana. Opsednuti žitelji grada Javisa, videći veliku vojsku Naasovu, rekoše Naasu: Sklopi savez sa nama, pa ćemo ti služiti. – A Naas im odgovori: Sklopiću savez sa vama, ali s tim, da vam svakome iskopam desno oko, i tu sramotu učinim svemu Izrailju.
Tada žitelji grada Javisa poslaše poslanike k Saulu, moleći ga da im pomogne i oslobodi ih opsade. Saul odmah razasla poslanike u sve krajeve Izrailjeve, brzo skupi ne malu vojsku i, uzevši sa sobom svetog proroka Samuila, iznenada podiđe k Naasu; I sutradan vrlo rano napadne na njega, razbi mu i razjuri vojeku, a samog cara ubi. Tada Izrailjci rekoše proroku Samuilu: Koji ono govorahu, da Saul ne caruje nad nama? Dajte ih da ih pogubimo. – Ali Saul reče: Neka danas ne umre ni jedan čovek zbog mene, jer danas Gospod učini spasenje u Izrailju. – A sveti Samuilo reče narodu: Hajdete da idemo u Galgal, i Onde obnovimo carstvo. – I sav narod otide u Galgal, i onde Samuilo javno pomaza Saula za cara pred Gospodom u Galgalu. I prinesoše onde žrtve zahvalne pred Gospodom. I proveseli se onde Saul i sav Izrailj veoma (1 Car. 11, 1-15).
Kada se Izrailjci veseljahu zbog novopostavljenog cara svog, sa kojim odnesoše tako slavnu pobedu nad Amonićanima, reče im sveti Samuilo: Eto, poslušao sam glas vaš u svemu što mi rekoste, i postavih cara nad vama. I sada eto, car ide pred vama, a ja sam ostareo idući pred vama od mladosti svoje do današnjega dana. Odgovorite mi dakle sada pred Bogom i pred pomazanikom njegovim, carem vašim: jesam li kome od vas uzeo vola ili magarca ili ma šta drugo? jesam li kome učinio nasilje i nepravdu, ili iz čije ruke uzeo nagradu i kakav bilo poklon? Kažite, i ja ću vam vratiti. – Narod mu odgovori: Nikakvu nam nepravdu nisi učinio, niti nasilje; niti grabio, niti uzimao od nas platu ili kakve poklone. – Tada im Samuilo reče: U ovaj dan svedok je Gospod i pomazanik njegov, car vaš, da u meni ne nalazite nikakve krivice, zbog koje biste zahtevali cara, pošto sam Gospod bejaše car vaš i upravljaše vama preko raznih sudija, izbavljajući vas od ruke neprijatelja vaših. Znajte, veliki greh učiniste pred Gospodom što iskaste sebi cara. Evo, odmah ćete videti znamenje.
Rekavši to, Samuilo se stade moliti Gospodu. Dan beše vedar i suv, vreme žetve. Odjednom nastade strahovita grmljavina i užasno sevanje munja, i udari silan dažd. I sav se narod veoma uplaši Gospoda i Samuila, i reče Samuilu: Pomoli se Gospodu Bogu svome za sluge tvoje da ne pomremo, jer vidimo da k svojim gresima dodasmo još greh ištući sebi cara. – Tada sveti Samuilo reče narodu: Ne bojte se, Gospod neće ostaviti naroda Svoga. Ostanite pri caru vašem, ali služite Gospodu svim srcem svojim i tvorite volju Njegovu vi i car vaš, a ja neću prestati moliti se za vas Gospodu. Samo se bojte Gospoda i služite mu istinito, pamteći sva čudesa i dobročinstva koja vam je učinio. Ako li stanete činiti zlo, propašćete i vi i car vaš (1 Car. 12, 1-25). – Rekavši sve to narodu, sveti Samuilo ostavi vlast sudijsku i bavljaše se samo svojom svešteničkom službom.
Carujući u Izrailju, Saul se u toku vremena stade kvariti i gnjeviti Boga, i drznu se prisvajati sebi prava svešteničkog zvanja: prinositi Bogu žrtvu bez sveštenika Božjeg Samuila. Pored toga on se pokaza i neposlušan prema zapovesti Gospodnjoj. Jer mu Gospod ustima proroka Svog Samuila naredi da ide i istrebi Amalike za drevno njihovo zlo: što su narodu Izrailjskom, kada je išao po pustinji iz Misira u zemlju obećanu, učinili velike smetnje na tom putu. A naredi Gospod, rekavši ovako: Ne poštedi nikoga od njih, nego pobij i ljude i žene i decu i što je na sisi i volove i ovce i kamile i magarce.
Car Saul, skupivši veliku vojsku od Izrailjaca, krenu u zemlju Amaličku, razbi njihovu vojsku i, oplenivši im zemlju, uhvati cara njihova živa. Sav narod amalički: staro i mlado, muško i žensko on istrebi mačem, a cara njihovog poštede. Osim toga, najbolje ovce i najbolje volove i ugojenu stoku i jaganjce i sve što bejaše dobro uzeše sebi; samo što bejaše rđavo i bez vrednosti, ono pobiše. Takođe i sva blaga njihova prigrabiše sebi, ne izvršujući zapovest Gospodnju: da ništa ne poštede, niti uzimaju sebi, nego da sve unište. Zato dođe reč Gospodnja k Samuilu, govoreći: Kajem se što sam Saula postavio carem, jer je odstupio od mene i nije izvršio mojih reči.
I ožalosti se Samuilo zbog Saula, i vapijaše ka Gospodu svu noć, moleći se za njega. I ustavši rano Samuilo pođe u susret Izrailjcima, koji se vraćahu iz rata, i nađe Saula u Galgalu. Ugledavši svetog Samuila, Saul mu reče: Blagosloven da si Gospodu! jer izvrših sve što mi Gospod reče preko tebe. – A sveti Samuilo ga upita: Kakva je to bleka ovaca u ušima mojim? i rika goveda koju čujem? – Saul odgovori: Od Amalika dognaše ih; što beše najbolje, narod poštede i pokupi, a što beše rđavo, to uništi. – Sveti Samuilo ga upita: Zašto nisi poslušao glasa Gospodnjega u svemu, nego si se bacio na plen i učinio zlo pred Gospodom? – Saul odgovori Samuilu: Poslušao sam glas Gospodnji i uradio kao što mi je On naredio: istrebio sam Amalike, i cara njihovog Agaga živog doveo; nego narod uze od plena ovce i volove, najbolje od stoke, da prinese na žrtvu Gospodu Bogu. – Na to sveti Samuilo reče Saulu: Zar su mile Gospodu žrtve paljenice i prinosi vaši? Ne beše li bolje poslušati naređenje Gospodnje? Jer poslušnost je prijatnija Bogu nego sve žrtve i pretiline ovnujske. Nepokoravanje naređenju Gospodnjem je takav greh kao i vradžbine, a narušavanje zapovesti Gospodnje jeste greh kao i idolopoklonstvo. A pošto si ti odbacio reč Gospodnju, zato će Gospod odbaciti tebe, i tvoj dom neće više carovati u Izrailju.
– Tada Saul reče Samuilu: Sagreših što prestupih zapovest Gospodnju i tvoje reči, jer se pobojah naroda i poslušah glas njegov. Nego molim te, budi snishodljiv prema mome grehu, i vrati se sa mnom k žrtvama da se poklonim Gospodu Bogu na tvoje oči. – No Samuilo se okrete da otide od njega, ali ga Saul uhvati za skut od plašta njegova i odadre ga, vukući k sebi čoveka Božija. – Tada mu sveti Samuilo reče: Odadra Gospod carstvo Izrailjevo od tebe danas, i dade ga bližnjem tvom koji je bolji od tebe. – Saul reče Samuilu: Sagreših Gospodu, ali me ne posrami sada pred starešinama izrailjskim i pred ljudima mojim, i vrati se sa mnom da se poklonim Gospodu Bogu tvome.
Samuilo se vrati sa Saulom, i oni se pokloniše Gospodu, Potom reče Samuilo: Dovedite mi ovamo Agaga, cara amaličkog.
– A Agag drhćući dođe k njemu i reče: O, kako je gorka smrt!
– A sveti Samuilo reče Agagu: Kao što tvoj mač učini te žene ostaše bez dece, tako će ostati bez dece tvoja majka među ženama. – I iseče Samuilo Agaga pred Gospodom u Galgalu, ne kao onaj koji čini nasilje već kao onaj koji izvršuje naređenje Gospodnje.
Posle toga Samuilo otide u Ramu, a Saul krenu domu svome u Gavaju. I Samuilo više ne vide Saula do dana smrti svoje; i plakaše Samuilo za Saulom, žaleći pogibiju njegovu (1 Car. 15, 1-35).
Nakon nekog vremena Gospod reče Samuilu: Dokle ćeš ti plakati za Saulsm, koga ja odbacih da ne caruje više nad Izrailjem? Napuni rog svoj ulja i idi u Vitlejem k Jeseju, jer među sinovima njegovim nađoh dostojnoga za cara. – A Samuilo odgovori Gospodu: Kako da idem? Čuće Saul pa će me ubiti. – Tada Gospod reče: Uzmi sa sobom junicu iz goveda, odvedi je tamo i reci: dođoh da prinesem žrtvu Gospodu. I pozovi na žrtvu Jeseja i sinove njegove, a ja ću ti pokazati šta ćeš činiti, i pomaži mi onoga koga ti kažem.
I učini Samuilo kako mu kaza Gospod, i dođe u Vitlejem. A starešine gradske se uplašiše od njegova dolaska, pa istrčaše preda nj, i upitaše ga: O vidioče! jesi li došao s mirom? – On im odgovori: S mirom. Došao sam da prinesem žrtvu Gospodu. Osveštajte se uzdržanjem i molitvom, i dođite k meni da izvršim žrtvoprinošenje.
Posle izvršenog žrtvoprinošenja, sveti Samuil dođe u dom Jesejev i naredi mu da privodi sinove svoje po jednog. Jesej uvede k proroku najstarijeg sina svog Eliava. I upita prorok Gospoda, moleći Mu se u sebi, nije li ovaj predizabran od Njega za cara. Gospod reče Samuilu: Ne gledaj na lice njegovo ni na visinu rasta njegova, jer sam ga odbacio. Jer, ne na lice gledajući, ja sudim; čovek gleda na lice, a Bog gleda na srce. – Tada Jesej dozva Aminadava i privede ga k Samuilu, reče Samuil: ni toga nije izabrao Gospod. – Potom privede Jesej Samu, i reče prorok: Ni ovoga nije izabrao Gospod. – I Jesej privede k Samuilu sedam sinova svojih, a Samuilo reče Jeseju: Nije Gospod izabrao od ovih. – Onda Samuilo upita Jeseja: Jesu li ti to svi sinovi? – Jesej odgovori: Ima još jedan, najmlađi; on pase ovce u polju. – Tada Samuilo reče Jeseju: Pošlji, te ga dovedi, jer nećemo sedati za trpezu dokle on ne dođe. – Jesej posla, te dovedoše Davida. On beše smeđ, lepih očiju i lepa stasa. I reče Gospod Samuilu: Ustani, pomaži ga, jer je to. – Tada Samuilo uze rog s uljem i pomaza Davida usred braće njegove. I siđe Duh Gospodnji na Davida, i osta na njemu od toga dana.
Posle toga usta Samuilo i otide u Ramu domu svome (1 Car. 16, 1-13). Završivši dane života svoga, Samuilo u starosti usnu snom smrti. I sabra se sav Izrailj, i plakaše za njim, i pogreboše ga u domu njegovom u Rami (1 Car. 25, 1). Ovog svetog proroka Samuila Isus, sin Sirahov, veliča pohvalama, govoreći: Vozljubljen Gospodom svojim Samuilo prorok Gospodnji osnova carstvo i pomaza careve (Saula i Davida) nad narodom svojim. On sudi narodu po zakonu Gospodnjem i (radi molitava njegovih) Gospod poseti Jakova. Po veri svojoj on bi poznan kao istiniti prorok. On prizva Gospoda silna, kada ga sa svih strana pritešnjavahu neprijatelji njegovi, i Gospod zagrme s neba; u silnoj vici On učini glas Svoj čujnim, i istrebi vladare tirske i sve knezove filistimske. Još pre končine njegove dokaza se pred Gospodom i pomazanikom Njegovim, da od imovine čak do obuće ne beše uzeo ni od koga ništa, i ni jedan čovek ga ne prekori. On prorokova i posle smrti svoje i predskaza caru (Saulu) kraj njegov, i u proročanstvu svom on podiže iz zemlje glas svoj, da će se bezakoni narod istrebiti (Sirah. 46, 16-23).
Eto šta govori Sirah o svetom Samuilu. A mi grešni, nadajući se dobiti oproštaj grehova i spasenje molitvama ovog svetog ugodnika Božjeg, proslavljajmo Oca i Sina i Svetoga Duha, Jednoga u Trojici Boga, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
STRADANJE SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
FILIPA, episkopa Iraklije Trakijske,
sveštenika SEVERA i đakona HERMESA
 
Blaženi Filip beše najpre đakon, potom prezviter, pa nakon izvesnog vremena kao iskusan po uzvišenom životu postavljen za episkopa Iraklije Trakijske. Svoje učenike, prezvitera Severa i đakona Hermesa, učvršćujući čestim poukama, on načini sebi sličnima ne samo po mislima i osećanjima, nego i po stradanju. Kada neznabošci jurnuše da zatvore i zapečate hrišćansku crkvu, blaženi Filip reče njihovom starešini Aristomahu: „Zar ti misliš da je Bog zatvoren u zidove? On živi u srcima“. Aristomah zatvori i zapečati hram, a blaženi Filip sa Severom i Hermesom ostade pred vratima i poučavaše pastvu.
Kada ih potom izvedoše na sud pred namesnika Basa, on ih upita: Ko je od vas učitelj hrišćana? – Episkop Filip odgovori: Ja sam onaj koga tražiš. – Vi znate, reče Bas, zakon careva, koji zabranjuje hrišćanima da se skupljaju i naređuje im ili da prinose bogovima žrtve ili da budu ubijani. Donesite mi sasude vaše zlatne, srebrne i ostale kakve imate; tako isto i knjige koje izučavate i čitate. – Blaženi episkop odgovori: Nemoguće je predati tebi naše knjige.
Tada namesnik dozva mučitelje, među kojima se pojavi Mukapor, čovek veoma svirep. Namesnik naredi da se dovede prezviter Sever. Ali njega ne nađoše, i namesnik zapovedi da muče Filipa. Dok blaženog Filipa žestoko mučahu, đakon Hermes koji stajaše blizu reče namesniku: Ako se ti i dočepaš svih knjiga naših, naše će pristalice, brinući se o spasenju duša, napisati druge i još usrdnije obučavati veri u Hrista.
– Za ove reči đakona Hermesa tukoše motkama. A kada on potom prigovori činovniku Publiju što je pokušao da prisvoji sebi crkvenu imovinu, njega toliko tukoše, da mu svo lice obli krv.
Pronađene sasude i knjige namesnik predade vojnicima. Episkop Filip i drugi biše dovedeni na trg. Namesnik naredi da se razvali krov na crkvi; hrišćanske knjige biše spaljene u ognju. A za to vreme sveti Filip spokojno poučavaše narod. Onda namesnik reče blaženom episkopu: Prinesi žrtvu; našim gospodarima treba prinositi kad. – Sveti Filip odgovori: Mi smo naučeni ukazivati carevima pokornost, ali ne božansko poštovanje. – Zapanjen Filipovom čvrstinom, namesnik se obrati đakonu Hermesu sa zahtevom: Prinesi ti žrtvu. – Ne mogu, odgovori Hermes, ja u svemu sledujem mome učitelju.
– A ako Filip prinese žrtvu, hoćeš li mu onda sledovati? upita namesnik. Hermes odgovori: Niti ću mu ja sledovati, niti će on biti pobeđen. – Na to mu namesnik reče: Bićeš predat ognju. – Hermes odgovori: Taj je oganj lak; ali postoji neugasivi oganj, spreman za bezbožnike.
Tada namesnik Bas naredi da ispovednike zatvore u tamnicu. Oni pođoše s radošću i pevajući psalme. Pošto provedoše nekoliko dana u tamnici, oni dobiše dozvolu da borave u obližnjem domu Pankratijevom pod stražom. Tu oni biše primljeni s ljubavlju; tu obavljahu svete tajne i poučavahu narod.
Međutim namesnika Basa zameni namesnik Justin, čovek pokvaren. Bas je popuštao pred pametnim razlozima, a i žena je njegova nekada služila istinitome Bogu. Justin nije znao za strah Božji. Episkop Filip bi izveden na sud pred namesnika Justina. Justin reče: Gospodari naši naredili su da primoravamo hrišćane na prinošenje žrtava; ne budu li hteli, predavati ih na smrt. – Episkop Filip odgovori: Ja sam hrišćanin, i ne mogu izvršiti to što zahtevaš; ti me možeš mučiti, ali me ne možeš pobediti. – Justin naredi da ga u okovima vode u tamnicu. Na putu ka tamnici oni ga kinjahu.
K namesniku Justinu dovedoše i sveštenika Severa. – Izvrši naređenje carevo! reče mu Justin. Sever odgovori: Ja sam dužan izvršavati ono čemu sam naučen. – Namesnik naredi, te i njega odvedoše u tamnicu. – Onda bi doveden pred namesnika đakon Hermes. – Tebe će muke prisiliti da ispuniš volju careva, reče mu namesnik Justin. – Ne! odgovori Hermes, ja sam porastao u svetoj veri, nisam nameran hramati; ti me možeš mučiti do mile volje. – Namesnik Justin posla i njega u tamnicu.
Tri mučenika provedoše sedam meseci u smrdljivoj tamnici. Potom ih prevedoše u Jedrene. Kada tu uzasede namesnik da sudi, episkopa Filipa mučiše tako bezdušno, da mu celo telo beše iskidano i viđahu mu se iznutrice. Namesnik Justin naredi da ga odvedu u tamnicu. Zatim bi doveden Hermes; ali on ne popusti ni pred pretnjama ni pred laskama. Trećega dana ponovo bi izveden na sud episkop Filip. Namesnik ga upita: Zašto se ti tako nerazumno protiviš carskoj volji? – Filip odgovori: Ne postupam ja nerazumno, nego ispunjujem volju Boga, Tvorca i Sudije sviju. Sveto Pismo kaže: „Podajte Bogu Božije i caru carevo“. To ja i ispunjujem. Pravičnim naredbama careva ja sam se uvek pokoravao. – Hermes pak u odgovor namesniku objasni glupost i bezbožnost idolopoklonstva. – A namesnik Justin, van sebe od gnjeva povika: Šta ti bedniče misliš da obratiš mene u hrišćansku veru? – I odmah izreče presudu ovaku: Naređujemo da živi budu spaljeni Filip i Hermes, zato što ne izvršuju volju carsku.
Kada sveti mučenici biše izvedeni na gubilište, Hermes dozva k sebi jednoga od braće hrišćana, kome beše ime Bjeli, i zakle ga Gospodom Isusom Hristom da njegovom sinu Filipu preda naređenje oca da isplati sve dugove. Ovo se ticalo novaca koji su mu bili povereni od mnogih na čuvanje. Potom dodade: On je mlad; neka radom zarađuje sebi hranu; tako je postupao otac i živeo sa svima dobro. – Tada mučenici biše stavljeni na lomaču. No namesniku Justinu sinu u glavi jedna zla misao: on naredi da tela svetih mučenika bace u reku Evros (Marica). Kada to bi učinjeno, hrišćani grada Jedrena posedaše u čamce, ne bi li pronašli dragoceno blago: tela svetih mučenika. Želja im se ispuni: oni izvukoše mrežama netljene ostatke, i pogreboše u mestu zvanom Hetisirom, na dva kilometra od grada.
Kada prezviter Sever saznade u tamnici za mučeničku smrt episkopa Filipa i đakona Hermesa, on se radovaše njihovom slavlju i moljaše Boga da i njega udostoji te časti. Molitva njegova bi uslišena: nakon tri dana bi i njemu darovan isti venac. Zajedno sa Severom postradaše mučenički još trideset hrišćana.[3]
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
SEVERA, MEMNONA KAPETANA
i s njima 37 samučenika u Viziji Trakijskoj i u Filipopolju postradalih
 
Memnon obraćen Hristu svetim Severom sa još 37 drugih osoba; zato Memnona razapeše između dva stuba, pa mu tri kajiša kože skinuše sa tela od glave do nogu; zatim mu noge odsekoše, i onda ga sa ostalih 37 samučenika baciše u užarenu peć, u kojoj on, i svi ostali, predade svetu dušu svoju u ruke Božije; i tako svi ovi sveti junaci Hristovi primiše neuvenljive vence mučeništva. To bi pod Dioklecijanom, 304 godine. Imena ostalih svetih mučenika su sledeća (prema Pariskom kodeksu broj 1587): Agaton, Atinodor, Antan, Antilin, Ahilej, Viktor, Vosvas, Gaj, Genetlije, Difil, Dometijan, Epafrodit, Evdemon, Evstatije (Evros), Zotik, Zoilo, Kronin (Kerkan), Maksim, Mestos, Molian, Neofit, Nikon, Panastenije, Pantirije, Ialmat, Pantoleon, Rinos, Savin, Satornin, Siluan, Straton, Teosevije, Timotej, Tiranos, Hrisant, Orion i Oros.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
LUKIJA
 
Lukije beše iz grada Kirine u Libiji, i beše prvi savetnik u gradskoj skupštini. Najpre Lukije beše neznabožac; ali kad vide junačko stradanje i mučeničku končinu episkopa Kirinskog, svetog sveštenomučenika Teodora, Lukije bi potresen i njegovog se srca kosnu blagodat Hristova, te on primi sveto krštenje. Zatim on pridobi za veru Hristovu i namesnika Digniana, te ovaj poverova u Hrista i krsti se. Posle toga oni zajedno otputovaše na Kipar. Gledajući tamo kako hvataju hrišćane i ubijaju, Lukije se krišom od Digniana predade mučiteljima. Predavši se, on obori neznabožački žrtvenik zajedno sa žrtvama što behu na njemu i nogama ih izgazi. Zbog toga igemon naredi da mu se odseče glava; i tako duša ovog pobedonosca uzlete na nebo.
Postrada sveti mučenik Lukije 299 godine, u vreme cara Dioklecijana.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
ILIODORA i DOSE (ili SODE)
 
U pedeset trećoj godini svoje vladavine, persijski car Sapor krenu sa velikom vojskom na Grčku zemlju, i stade rušiti hrišćanske crkve, uništavati svete ikone i spaljivati svetiteljske mošti. Tada sveti Iliodor i sveti Dosa neustrašivo stupiše pred cara, izobličiše njegovu bezbožnost i objaviše da je vera u Gospoda Hrista jedina istinita vera. U to vreme svetom Iliodoru beše devedeset i pet godina. Car ih stavi na mnoge i razne muke, pa im naposletku odseče noseve i zapali glave. Blagodareći Boga u tim mukama, sveti mučenici ispustiše duše svoje i uziđoše na nebo uvenčani mučeničkim vencima.
 
SPOMEN SVETE MUČENICE
FOTINE
Spomen njen vrši se izvan porte Vlahernske crkve u Carigradu.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
ORESTA i RIGINA sa Kipra
 
Mučenički postradali za Gospoda Hrista na ostrvu Kipru, oklevetani budući od neznabožaca. Poreklom behu iz Halkidona (ili Kartagine), a postradaše u blizini kiparskog grada Lemesosa. U nekim Sinaksarima su nepoznati. (Služba im štampana u Lemesosu 1902 godine).
 


 
NAPOMENE:

  1. Astarta – boginja, koju su Feničani i drugi istočni narodi veoma poštovali. Za služenje njoj oni su podizali ne hramove nego dubrave ili šume.
  2. Vaal – bog sunca, bio je naročito poštovan od starih Feničana.
  3. Ovi sveti mučenici postradaše 304. godine, u vreme Dioklecijana. Po svemu izgleda da su ovi sveti mučenici bili Sloveni.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *