NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA AVGUST

ŽITIJA SVETIH ZA AVGUST

 

ŽITIJA SVETIH
 
19. AVGUST
 
STRADANJE SVETOG MUČENIKA
ANDREJA STRATILATA
 
Nečestivi Maksimijan[1], upravljajući istočnim delom rimske carevine, podiže svuda gonjenje na hrišćane. U to vreme u Siriji bejaše neki vojvoda Antioh, čovek zle naravi i najrevnosniji služitelj idola; on disaše pretnjom i ubistvom na sluge Hristove. Njemu beše data od cara vlast nad svom Sirijom i naređeno da muči i ubija hrišćane; u tom cilju behu mu stavljeni na raspoloženje mnogi tribuni, tisućnici, sa podložnom im rimskom vojskom. Među tim tribunima, kao cvet miomirisnog krina usred trnja, bejaše pod vlašću Antioha sledbenik Hristov Andrej, koji s početka tajno držaše svetu veru u Hrista, a potom, kada nastupi vreme, on je objavi celome svetu, javno pred svima ispovedajući ime Hristovo. Iako još ne beše kršten, on sa tvrdom verom u srcu imađaše i toplu ljubav prema Hristu Bogu, i služaše mu dan i noć u molitvi i postu, kloneći se svakog dela neugodnog Bogu i revnosno ispunjujući sve što je ugodno Bogu. Za takvu pobožnost Bog mu darova neobično junaštvo i hrabrost u bitkama, te mu po junaštvu i hrabrosti niko ne beše sličan u rimskoj vojsci. I on odnošaše sjajne pobede nad neprijateljima, i beše slavljen i poštovan među vojnicima više nego ostale vojskovođe.
Jednom prilikom ne mala vojna sila persijska krenu u rat protiv Antioha i iznenada udari na Siriju. Usred neočekivanog napada Persijanaca Antioh se silno uznemiri. Ali setivši se hrabrog tribuna Andreja, on ga hitno pozva k sebi i poveri mu vrhovno zapovedništvo nad vojskom. Tom prilikom on proizvede Andreja za stratilata, tojest za vrhovnog komandanta nad vojskovođama, i naredi mu da sa vojskom krene protiv napavših neprijatelja i da ih zaustavi. Pri tome Antioh mu reče: Tvoje junaštvo i tvoja hrabrost u ratovima poznati su ne samo meni, nego za njih dobro zna i sam car; radi toga sam ti i dao ovaj visoki čin. Ja ti dakle poveravam vođenje ovog iznenadnog rata. Uzmi vojsku, komanduj njome mesto mene, i postaraj se da uvećaš slavu koju imaš.
Dobivši ovakav zadatak, vojnik Hristov sveti Andrej, želeći da hrabro istupi protiv neprijatelja ne radi svoje lične slave nego radi slave imena Hristova, od mnoštva rimskih vojnika odabra samo najbolje, dobro svestan reči cara Davida da Gospod ne mari za silu konjsku, niti su mu mili kraci čovečiji, nego su mu mili oni koji ga se boje i koji se uzdaju u milost njegovu (Ps. 146, 10-11). Sveti Andrej odabra one vojnike koje mu ukaza blagodat Božija dejstvujući tajnim nadahnućem u srcu njegovom, i iziđe s njima protiv neprijatelja. Ugledavši veliku vojsku neprijatelja koji kao skakavci behu naišli na Sirijske krajeve, sveti Andrej hrabraše svoje vojnike za junačku borbu, da se ne uplaše od mnoštva persijske vojske, I pošto svi njegovi vojnici behu idolopoklonici i nijedan od njih još ne beše hrišćanin, sveti Andrej im predloži da poznadu jedinog, svemoćnog, i u bitkama strašnoga Boga koji krepko pomaže sluge Svoje. I reče im: Braćo i prijatelji moji, sada se možete na delu uveriti, da su neznabožački bogovi – demoni, i nisu u stanju pomoći nikome, pošto su nemoćni. Ali postoji jedini istiniti Bog, kome ja služim, koji stvori nebo i zemlju. On je svemoćan, i svima koji Ga prizivaju pritiče brzo u pomoć, i čini ih jakima u bitkama, i neprijatelje njihove obraća u bekstvo pred njima. Eto, kao što vidite, protiv nas idu mnogobrojni pukovi neprijatelja koji su po mnogobrojnosti svojoj daleko jači od nas; no ako vi popljujete svoje ništavne bogove i zajedno sa mnom prizovete jedinog istinitog Boga, odmah ćete ugledati gde neprijatelji iščezavaju pred vama kao kakav dim ili prah.
Kada sveti Andrej to reče, svi vojnici što behu s njim poverovaše njegovim rečima, i prizvavši u pomoć Hrista Boga jurnuše na neprijatelje. Nastade strahovita bitka, i vojnici svetoga Andreja odneše sjajnu pobedu, pošto im zbog vere i molitava svetog Andreja dođe s neba u pomoć nevidljiva sila, koja strahom pomete persijske pukove, te se oni dadoše u bekstvo. A rimska vojska, predvođena svetim Andrejem, gonjaše ih, i mačevima svojim secijahu persijske glave, kao srpom klasje. Tako se silom Hristovom zbi slavna pobeda Rimljana nad Persijancima. Kada neprijatelji biše prognani, onda vojnici što behu sa svetim Andrejem, videći tako neočekivanu pobedu nad neprijateljima, odnesenu pomoću Hristovom, poverovaše svi u Hrista. A sveti Andrej, koliko mogaše, stade ih utvrđivati u veri, učeći ih pravome putu koji vodi spasenju. I trijumfalno se vraćajući iz rata, sveti Andrej i njegovi vojnici ovenčani slavom stigoše u grad Antiohiju.
Međutim neki od zavidljivih vojenačalnika, zavideći svetom Andreju na hrabrosti i slavi, optužiše ga Antiohu obavestivši ga da stratilat Andrej počituje Boga raspetoga. Čuvši to, Antioha spopade silan gnjev i on posla k Andreju neke visoke vojne glavešine da lično njega pitaju, je li istina to što se govori o njemu. Dobivši odgovor da je sve istina, Antioh ponovo posla izaslanike Andreju, savetujući ga, i preteći mu, i podsećajući ga na svoju netrpeljivost prema hrišćanima. I naredi izaslanicima da stratilatu kažu ovo: „Tebi je dobro poznato kakvim sam mukama umorio Polijevktova sina Jevtimija i s njim mnoge druge sledbenike hrišćanske vere. Ni jednoga od njih nisam poštedeo. Našta ti onda računaš i ušta se nadaš slaveći kao Boga čoveka koji je bio raspet na krstu?“
Kada izaslanici Antiohovi dođoše k svetom stratilatu i saopštiše mu poruku, on im u odgovor reče: Te reči Antiohove više mi ulivaju hrabrosti nego straha. Jer kada oni na koje me on podseća, predati od njega na ljute muke, pobediše njega i sa vencima mučeničkim predstadoše Hristu Bogu, zašto onda i ja da ne budem verni sluga Gospoda mog Isusa Hrista, da bih se zajedno s njima, postradalima za Hrista pre mene, udostojio udela u carstvu Njegovom?
Kada ovaj odgovor svetog Andreja izaslanici odneše Antiohu, ovaj se strahovito razjari i posla vojnike da mu Stratilata dovedu vezana. Sevši na sudištu, Antioh naredi svetom Andreju da pred svima jasno izjavi, hoće li se pokoriti carevoj naredbi ili je nameran služiti Bogu svome. Svetitelj, stojeći na tom bezbožnom sudištu, pred licem anđela i ljudi, gromkim glasom neustrašivo izjavi da je Hristos istiniti Bog i da je on Njegov sluga.
Mučitelj onda odmah naredi da se donese gvozdeni krevet, pa da se silno užeže, i na njemu peče vojnik Hristov. I kada krevet bi toliko užežen da varnice prštahu od njega, Antioh reče mučeniku podsmevajući mu se: Andreje, mnogo si se namučio u ratovima, zato je potrebno da se posle tolikih napora odmoriš na ovome krevetu. – Sveti mučenik, ne čekajući da ga dželati svuku, sam odmah skide sa sebe haljine, žurno se pope na usijani krevet, ispruži se na njemu kao na mekoj postelji, i junački trpljaše pečenje svoga tela. Spočetka on osećaše bol, i moljaše se Hristu Bogu da mu pošalje brzu pomoć. I stvarno oganj, po naređenju Božjem, odmah izgubi svoju silu i ne mogaše naškoditi mučenikovom telu.
Za to vreme Antioh naredi te neke od Andrejevih vojnika krstoliko prikovaše na drvene krstaste sprave, pa ih sa podsmehom pitaše, da li im je to prijatno. A oni, odgovarajući da im je takvo stradanje za Hrista veoma prijatno, govorahu: O, kad bi smo se udostojili biti podražavatelji Hrista Gospoda našeg, raspetog na drvetu krsnom!
Potom se mučitelj opet obrati svetom Andreju i upita ga, je li dovoljno kažnjen pečenjem na ognju, i hoće li se odreći Hrista i obratiti se bogovima. Mučenik odgovori da želi trpeti do kraja, pošto je kraj kruna svakom započetom delu; jer od Hrista Boga dobija nagradu ne onaj koji je dobro počeo svoj podvig nego onaj koji ga je dobro završio.
Tada mučitelj Antioh naredi da svetog Andreja skinu sa gvozdenog kreveta i njegove drugove svuku sa krstastih drvenih sprava, pa da ih vrgnu u tamnicu, dajući im tobož vremena za razmišljanje dok se ne obrate bogovima, a u samoj stvari radi toga, da bi izvestio cara o njima, jer nije smeo da bez careva znanja i pristanka pogubi tako hrabrog i znamenitog muža, Andreja stratilata, i njegove drugove. Car Maksimijan, dobivši i pročitavši Antihov izveštaj, nađe da nije dobro pogubiti javno takvog znamenitog vojnika i druge s njim hrabre ratnike, da ne bi zbog toga nastala u vojsci uzbuna i metež, i da ne bi zbog njih planuo novi rat. U odgovor car napisa Antiohu pismo, u kome mu naredi da pusti Andreja i družinu njegovu, oslobodivši ih tamnice i kazne, ali mu u isto vreme izdade tajno naređenje, da malo vremena posle puštanja na slobodu Andreja i njegovih drugova, izmisli i podmetne njima neku drugu krivicu, tobož ne za veru, i kazni ih smrću, ako oni uporno ostanu u hrišćanskoj veri. Dobivši od cara takvo naređenje, Antioh odmah oslobodi svetoga Andreja i njegove drugove okova i tamnice i pusti ih na slobodu, pri čemu im naredi da ostanu u svojim činovima koje su i pre imali.
Međutim vojnik Hristov, sveti Andrej, doznavši Božjim otkrivenjem za ovu podlu nameru bezbožnika, tajom od Antioha sa svima poverovavšim u Hrista vojnicima (a bilo ih je 2593 čoveka) ode u kilikijski grad Tars[2] k episkopu toga grada Petru radi svetog krštenja, pošto ni jedan od njegovih vojnika ne beše kršten, pa ni sam blaženi Andrej. Nakon izvesnog vremena Antioh doznade za odlazak svetog Andreja i njegove družine u kilikijsku oblast i silna ga jarost spopade, pa posavetovavši se sa poverljivim ličnostima posla namesniku Kilikije Selevku pismo, u kome mu pisaše: „Znam da si slušao o Andreju koji bejaše tribun u carskoj vojsci. Sada se ne samo on sam izbezumio nego je i mnoge od vojnika zaveo u to isto bezumlje – ne pokoravati se carskim naredbama, i, kako čujemo, pobegao sa svojim jednomišljenicima u Kilikijsku oblast. Stoga ti, izvršujući carevo naređenje, naredi da uhvate Andreja i sve koji su s njim, pa ih vezane pošalji k nama. A ako se oni usprotive ili stanu bežati, naredi naoružanim vojnicima da ih pobiju“.
Dobivši od Antioha takvo pismo, Selevk odmah razasla izvidnice u sve krajeve Kilikije da izvide gde se nalazi Andrej sa svojim vojnicima. Doznavši da se on nalazi u Tarsu, sam se sa vojskom uputi tamo. U to vreme sveti Andrej, provideći Duhom da su vuci krenuli na stado Hristovo, moli tarsiskog episkopa, blaženog Petra, i episkopa grada Vereje Nona koji se tada desio tamo, da nad njim i njegovim vojnicima bez odlaganja izvrše sveto krštenje. Episkopi odmah krstiše svegog Andreja i njegovu družinu.
Primivši sveto krštenje, sveti Andrej sa svojim sapodvižnicima ode iz Tarsa u mesto zvano Taksaniti, ne što se bojahu smrti, koju Hrista radi veoma željahu, nego izvršujući naređenje Gospoda svog koje kaže: Kada vas gone u jednom gradu, bežite u drugi (Mt. 10, 23). Selevk pak, došavši u Tars sa naoružanim vojnicima kao za rat, i ne našavši Andreja sa družinom njegovom smuti se i promeni se u licu od gnjeva; pa onda, ispunivši se strahovite jarosti, pojuri u poteru za stadom Hristovim. Međutim sveti hristoljupci odoše iz spomenutog mesta u jermenske krajeve, u goru zvanu Tavros[3]. Selevk je jurio za njima sa namerom da ih pobije gde ih sustigne. A sveti vojnici Hristovi prolazeći kroz razne gudure te gore, obretoše se u jednome klancu, sa svih strana okruženom strmim liticama, u koji se moglo ući samo kroz jedan ulaz, kao kroz kapiju u gradu. Tu se sveti Andrej zaustavi sa svojom družinom i čekahu svoje ubice, jer to mesto beše svetom Andreju unapred ukazano od Boga kao mesto na kome oni imaju postradati. Sveti Andrej se tu obrati svojoj družini ovim rečima:
„Prijatelji, sapodvižnici i deco moja! Evo sad je vreme najbolje, sad je dan spasenja! stojmo u ljubavi Božjoj jednodušno i junački, kao što nam Gospod naređuje, i ruke svoje podignimo ne na one koji nas gone nego k Bogu na blagodarnost što nam dade da doživimo ovaj čas, u koji ćemo dobiti udela sa svima svetima koji su postradali za Njega. Stoga da se molimo Njemu kao što se molio sveti prvomučenik Stefan kada ga Jevreji zasipahu kamenjem, govoreći: Gospode Isuse Hriste, primi duše slugu Tvojih, koje predajemo u ruke Tvoje.
Rekavši to svojoj družini, sveti Andrej stade usred njih, podiže k nebu ruke svoje i oči, i stade se moliti govoreći: „Gospode, Gospode, veliki i svemoćni! usliši moljenje grešnog i nedostojnog sluge Tvog i svih što su sa mnom, koji besprekorno očuvaše svetu veru u Tebe. Primi u miru duše naše, pokrij ih Tvojim milosrđem, udostojavajući ih rajskih naselja. Još molimo Tvoju dobrotu, Vladatelju, i za one koji budu poštovali naš spomen: ispunjuj sve njihove molbe koje su im na spasenje, i u svima nevoljama budi im pomoćnik radi molitve naše. A na ovom mestu gde će naša smirena krv biti prolivena za Tebe, neka bude izvor koji će davati isceljenja i izgoniti nečiste duhove; i sve koji budu dolazili ovamo, čuvaj od svakoga zla i davaj im duševno i telesno zdravlje, da bi se na ovom mestu proslavljalo presveto ime Tvoje, Oca i Sina i Svetoga Duha“.
Dok se sveti Andrej i svi sapodvižnici njegovi tako moljahu Bogu, stiže Selevk sa vojskom. Isukavši mačeve i zaškrgutavši zubima, oni kao zverovi poleteše na stado Hristovo. A sveti vojnici Hristovi, iako su, kao hrabri i iskusni u bitkama, mogli u ovom tesnacu sa jednim ulazom, zaštititi sebe od ruku ubica, oni se, ugledajući se na Gospoda svog, kao bezazleni jaganjci predadoše ubicama svojim na zaklanje. Preklonivši kolena oni pružiše vratove svoje pod mačeve, te ih Selevkovi vojnici, sekući ih bez milosti, pobiše sve za kratko vreme. I proli se krv svetih, kao voda tekući potokom sa tog mesta, a duše njihove sa slavljem uđoše u radost Gospoda svoga.
Ovi sveti postradaše devetnaestog avgusta, u nedelju u osam sati, i na tom mestu gde se proli njihova mučenička krv, odmah izbi izvor slatke i celebne vode.
Pokolj svetih videše prikriveni na jednome bregu gorespomenuti episkopi, Petar iz Tarsa kilikijskog i Non iz grada Vereje, jer oni sa kliricima svojim iđahu za njima izdaleka, želeći da vide njihov kraj. I kada posle pokolja svetih mučenika Selevk sa svojim vojnicima krenu natrag doma, ovi episkopi sa kliricima priđoše k telima mučenika i plakahu nad njima; zatim ih opremiše za ukop, i česno pogreboše na tom mestu. Videše oni i onaj izvor što poteče molitvama svetih mučenika, i pivši od njegove vode oni doznadoše za njenu celebnost, jer jedan od prisutnih klirika, koji je dugo vreme patio od nečistog duha, kada se napi sa tog izvora, odmah ga napusti duh nečisti. Posle pak pogreba svetih, episkop Petar se ne vrati u Tars, pošto ga Selevk tražaše da ubije, nego sa svima što behu s njim ode u Isavriju.
Međutim okolni žitelji, doznavši za celebni izvor, stadoše dolaziti k njemu i donositi svoje bolesnike. Pijući vodu i mijući se njome, oni se isceljivahu od svake bolesti molitvama svetog stradalca Andreja i postradalih sa njim svetih mučenika i blagodaću Gospoda našega Isusa Hrista, kome sa Ocem i Svetim Duhom čast i slava, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
SPOMEN SVETIH
2593 MUČENIKA
sapostradalih sa Sv. Andrejem Stratilatom
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
TIMOTEJA, AGAPIJA i TEKLE
 
Slavni mučenik Hristov Timotej beše rodom iz palestinskog grada Gaze[4]. Pošto beše savršen po životu i rečitosti, to on bi postavljen za učitelja Hristove vere. Kao takav on bi uhvaćen i izveden pred upravnika grada Gaze Urbana; i upitan od ovoga on izjavi da je hrišćanin, i izloži sav domostroj spasenja roda ljudskog, izvršen ovaploćenim Bogom Hristom. Zbog toga bi silno bijen i stavljan na svakovrsne muke, ali ostade nepokolebljiv u veri. Bačen posle toga u oganj, on predade duh svoj Bogu, i primi besmrtni venac mučeništva.
U to isto vreme u tom istom gradu sveti Agapije i Tekla biše strahovito mučeni za Hristovu veru, pa pošto posle toga još čvršće stajahu u svojoj svetoj veri, to ih baciše zverovima koji ih rastrgoše, i oni primiše vence mučeništva.[5]
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
TEOFANA NOVOG, ČUDOTVORCA
 
Prepodobni otac naš Teofan rodio se u gradu Janjini. Izmalena zavolevši čistotu i neporočnost duše i tela, on ih je celog života svog čuvao, i sačuvao. Kada postade punoletan, on iz ljubavi prema Bogu ostavi zavičaj, srodnike, prijatelje, jednom rečju sve što u većoj ili manjoj meri smeta duši u njenom stremljenju ka nebeskoj otacbini. Ostavivši svet i sve u svetu, on se udalji iz svoje otadžbine u Svetu Goru i tamo stupi u bratstvo manastira Dohiarskog. Tu on uskoro primi monaški lik i stade se anđeoski podvizavati. Njegov post, molitva, bdenje, nemarenje za prolazna blaga zemaljska, staranje o čuvanju u čistoti svih čula, umrtvljavanje tela, briga o čistoti duše, o čuvanju uma od nečistih pomisli, odbijanje napada nečistih duhova koji su se upinjali da pokolebaju sveta stremljenja njegova ka anđelskom savršenstvu, zaista behu divni. Zbog takvog savršenstva u vrlinama on bi od svekolike bratije jednoglasno i jednodušno izabran za igumana obitelji. Postavši vođ i pastir slovesnih ovaca Hristovih on još više uveća svoje podvige: dodade post postu, uzdržanje uzdržanju, bdenje bdenju, molitvu molitvi, lišavanje lišavanju; ukratko: on vođaše na zemlji nezemni život, u telu – bestelesni, uopše on življaše kao u tuđem telu.
Tako se podvizavajući i sveto upravljajući poverenom mu od Boga duhovnom pastvom, božanstveni Teofan, po neispitanim sudovima i smerovima Božjim, dožive jedno iskušenje. On imađaše sestrića. Nečestivi agarjani uzmu kao roba ovog njegovog sestrića, odvedu u Carigrad, i tamo prevedu u muslimansku veru. Gorko beše svetoj duši Teofanovoj podnositi tu bedu, zato on bez oklevanja krenu u Carigrad, i Božjom pomoću uspe da iščupa iz ruku nečestivaca nesrećnu žrtvu fanatizma njihovog. Srećno izvršivši ovo sveto delo, on se vrati u svoj manastir zajedno sa svojim mladim sestrićem, koga uskoro potom udostoji monaškog lika i uvrsti u bratstvo obitelji. Ali oci manastirski, bojeći se da se ta stvar ne razglasi i oni iskuse neku napast od ljutih varvara, stadoše roptati na svoga pastira i negodovati i protiv njega i protiv njegovog sestrića. Videći nemir koji zbog njega uzima maha u manastiru, sveti Teofan, ugledajući se na podvigopoložnika Hrista, ustupi mesto nepravičnom gnjevu, i zajedno sa svojim sestrićem, koji za nerazumne beše kamen spoticanja, udalji se ne samo iz obitelji Dohiarske nego i iz same Svete Gore, i ode u Veriju. Tamo u skitu Preteče on sazida crkvu u čast Presvete Bogomatere, sabra dovoljan broj monaha, propisa im pravila za život, utvrdi im starešinstvo i zavede kod njih divan poredak.
Posle toga, ostavivši tu svoga sestrića, božanstveni Teofan se udalji sam u Naus. I u Nausu, našavši pogodno mesto, on podiže divan hram u ime i čast Svetih Arhangela, i sagradivši manastir sabra dovoljan broj monaha, postade im pastir i ogac, i mudro ih rukovodeći po teškim stazama podvižništva, vođaše ih ka nebeskoj otadžbini našoj. Provevši tu dosta vremena, on se vrati u podignutu njime u Veriji prvu obitelj; jer obe ove, njime podignute obitelji, smatrahu ga za svog zajedničkog oca.
Pošto dožive duboku starost, prepodobni Teofan je morao, kao i svi smrtni, da plati prirodi neophodni danak. Unapred saznavši otkrivenjem Božjim za svoju končinu, on pozva k sebi sve svoje monahe, obavesti ih o tome, i ujedno tešaše bratiju koji su mnogo plakali, obećavajući im da se nikada neće odvajati od njih duhom svojim; i najzad mirno i spokojno predade u ruke Božje mirni duh svoj.
Tvorac i Promislitelj naš, Gospod Bog, obećao je proslavljati one koji Njega proslavljaju (1 Car. 2, 30). Po nelažnom obećanju svom On blagovoli proslaviti i bogonosnog oca našeg Teofana, koji proslavi Njega svojim angelskim podvizima; i to blagovoli proslaviti ga mnogim znamenjima i čudesima kako za života njegova tako i posle smrti. Mi ćemo ukratko navesti neka od njih.
Kada se svetitelj vraćao lađom iz Carigrada u Svetu Goru dogodi se da nestade na lađi pijaće vode, te sve koji bejahu na lađi stade mučiti žeđ. Tada svetitelj molitvom svojom k Bogu pretvori slanu vodu morsku u slatku i ukusnu za piće, i tako spase od sigurne smrti one što behu na lađi. Za vreme te iste plovidbe on molitvom svojom ukroti pobesnelo more koje je pretilo lađi da je potopi, i umesto razjarene bure na moru nastade savršena tišina.
A posle svetiteljeve smrti, silom molitava njegovih zbivala su se, i sada se zbivaju, bezbrojna čudesa na svima koji sa verom dolaze k moštima njegovim u Nausu i s ljubavlju ga prizivaju u pomoć. Jedan đavoimani, obrevši se na svetiteljevom pogrebu, izbavi se od opakog mučitelja čim samo sa pobožnošću i verom celiva česne noge njegove. I potom ne jedanput, zli mučitelji čoveka đavoli izlažahu iz đavoimanih od samog pobožnog dodira tih paćenika k moštima ovog svetitelja.
Naročito je divno, to što svetitelj ukazuje svoju blagodatnu pomoć ne samo vernima nego i nevernima. Jedan musliman patio je od gube na glavi. Mnogo novaca on beše potrošio na lekare nadajući se u iscelenje, ali mu to ništa ne pomože. Najzad se manu lekara i ode u Teofanov manastir Svetih Arhangela, zaiska vode sa moštiju svetitelja, i – o čuda! – čim tom vodom umi svoju glavu, guba spade sa njegove glave kao krljušt. – Isto tako jedan čovek sa suhom rukom iz Bitolja beše skoro sve svoje imanje potrošio na uzaludno lečenje. Međutim, čim se samo pobožno dotače moštiju besplatnoga lekara, prepodobnog oca Teofana, njegova bolesna ruka postade zdrava, kao i druga.
Grad Naus se nekoliko puta spasavao kuge, a jednom i suše, molitvenim prizivanjem u pomoć svetoga Teofana. Izbavljana su od kuge i druga naselja na taj način što su tamo nošene česne mošti svetog Teofan.
Jedna krvotočiva žena, koja je mnogo godina patila od te opake boljke i uzalud potrošila svu svoju imovinu na lekare, dođe u manastir svetog Teofana, i čim popi malo vode sa svetiteljevih moštiju, ona se tog časa oslobodi svoje nepodnošljive bolesti.
Videći mnoštvo onih koji pribegavaju k moštima svetog Teofana i ljuteći se na to, jedan jeromonah u obitelji Svetih Arhanđela namisli da sakrije mošti negde na tajnom mestu. No, – o čuda! – zbog takve njegove namere njemu se odmah potpuno oduzeše i ruke i noge. Videći u tome očigledan znak da svetitelju nije po volji njegova namera da sakrije od ljudi česne mošti njegove, on se raskaja zbog svoje namere, i tada dobi isceljenje. A drugi monah iste obitelji htede iz pobožnih pobuda da izvadi jedan zub iz česne glave svetiteljeve i čuva kod sebe, ali i to ne beše po volji svetitelju, i taj monah bi zbog toga nakazan slepilom. No čim odustade od svoje želje, on dobi isceljenje od svetitelja. – Godine 1451 u tvrđavi grada Verije jedan hrišćanin primi muslimansku veru, zbog čega bednik dobi veliki čin i vlast, i postade neukrotiva zver prema deci Hristove Crkve. Mnogo jada podneše od njega hrišćani, a naročito manastiri. Sejući svuda strah i trepet i ne nailazeći nigde na prepreke svojim zločinstvima, ovaj zločinački otpadnik prećaše da napadne i Naus, i da na prvom mestu sruši manastir prepodobnog Teofana a da monahe pobije. I stvarno, on opljačka manastir i mnogo što šta u njemu poruši; ali tu i dođe kraj njegovom zverstvu, jer na molitve uvređenog svetitelja ovaj zločinac zlo izvrže svoju otpadničku dušu.
Bezbrojno mnoštvo i drugih slavnih čudesa bivalo je, i sada ih biva, od svetih moštiju ovog prepodobnog oca, svima koji im sa verom i pobožnošću pribegavaju, u slavu Boga i dokaz bogougodnog života svetog oca našeg Teofana.
Ugledajući se prema svojim moćima na ravnoapostolni život bogonosnog oca našeg Teofana, neka se i mi svi udostojimo nastaniti se i veseliti se u carstvu neiskazane slave i večnoga blaženstva. Amin.[6]
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
EVTIHIJANA i STRATIGIJA
 
Evtihijan beše vojnik. Ovi sveti mučenici postradaše zajedno za Gospoda sažeženi u ognju.
 


 
NAPOMENE:

  1. Reč je o zetu Dijoklecijanovom, Maksimijanu Galeriju, saupravitelju Dioklecijanovom na istoku rimske carevine.
  2. Kilikija – rimska provincija u jugoistočnom delu Maloazijskog poluostrva, na obali Sredozemnoga Mora, na severoistoku od Sirije, sa kojom se graničila sa istočne strane.
  3. Sada Tavr, planinski lanac koji se proteže južnom obalom Skanadiskog Poluostrva. Na istočnom delu svom ona se naziva Antitavr. Iz glečera Antitavra počinje poznata reka Tigar.
  4. Grad Gaza – na obali Sredozemnog Mora; u starini bio jedan od pet najpoznatijih filistimskih gradova.
  5. Ovi sveti mučenici postradali u vreme opakog cara Dioklecijana, oko 304 godine. – Izgleda da je ovaj Sv. Agapije isti sa onim koji se slavi 19 novembra.
  6. Njegova Služba štampana je u Veneciji 1764 i u Solunu 1883 todine.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *