NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA AVGUST

ŽITIJA SVETIH ZA AVGUST

 

ŽITIJA SVETIH
 
1. AVGUST
 
STRADANJE SVETIH STAROZAVETNIH MUČENIKA:
sedmoro braće MAKAVEJA: AVIMA, ANTONIJA, GURIJA,
ELEAZARA, EVSEVONA, ALIMA (SAMONA) i MARKELA;
matere njihove SOLOMONIJE (SALOMIJE), sveštenika ELEAZARA
i drugih sa njima
 
Pre no što počnemo povest o stradanju svetih mučenika, čija su imena zapisana na zemlji u „Knjigama Makavejskim“, a na nebu – u knjigama večnog života, umesno je u vidu kratkog predgovora progovoriti o ondašnjoj smutnji u Jerusalimu i o gonjenju na blagočestive Jevreje koji se držahu zakona Božjeg. I jedno i drugo izazvaše najpre lažni zakonoučitelji i vlastoljubivi prvosveštenici jerusalimski. Zatim, po popuštenju razgnevljenog Boga, tu smutnju i gonjenje pojačaše neznabožački narodi, koji behu zavladali Judejcima, te se Sveti Grad zali krvlju i svetinja Božja napuni mrzošću.
Prvo veliko i strašno razorenje Jerusalima izvrši vavilonski car Navuhodonosor u dane cara judejskog Sedekije, o čemu se govori u žitiju svetog proroka Jeremije[1] i u žitiju svetog proroka Jezekilja[2]. Sedamdeset godina posle toga Jevreji po milosrđu Božjem, izbaviše ropstva i vratiše u Jerusalim, i u Svetom Gradu ponovo nikoše divne i jake građevine, i ponovo se podiže hram Gospodnji, sličan prvome, i bi vanredno ukrašen, o čemu se ošnirno govori u knjigama Jezdre i Nemije. I ljudi Božji se brzo razmnožiše i naseliše Palestinu kao i pre; i Sveti Grad, veran zakonu Božjem, u to vreme cvetaše pobožnošću i naslađivaše se mirom pod upravom svojih prvosveštenika – knezova i sudija; i uživaše slavu i poštovanje kod svih, iako se nalazio pod vlašću neznabožačkih careva. Jer mnogi neznabožački carevi i knezovi, premda idolopoklonici, ipak poštovahu Boga Izrailjeva, i slahu dare u Jerusalim hramu Gospodnjem (2 Makav. 3, 2). Oni se sa velikim poštovanjem odnošahu i prema prvosveštenicima, kao na primer car makedonski Aleksandar: on, uglevdaši prvosveštenika Adu koji mu beše izašao u susret, pokloni mu se do zemlje, pa ušavši u Jerusalim i u hram Božji prinese dare i žrtve Gospodu Savaotu. Tako postupahu potom i drugi neznabožački vladari. Egipatski car Ptolomej Filadelf posla mnoge dare u Jerusalim hramu Gospodnjem i pisa prvosvešteniku Eleazaru moleći ga da mu pošalje knjige Svetoga Pisma i učene ljude koji bi ih mogli prevesti sa jevrejskog na grčki jezik. Naslednik Ptolomeja Filadelfa Ptolomej Filopator, pobedivši sirijskog cara Antioha Velikog, dođe u Judeju, i u Jerusalimu u hramu Gospodnjem prinese zahvalnu žrtvu jedinom istinitom Bogu. Isto tako i Antioh Veliki potom, pobedivši egipatsku silu, dođe u Jerusalim na poklonjenje Bogu nebesnome, i u svetom hramu prinese zahvalne žrtve Gospodu, i bogato obdari prvosveštenika i ostale starešine jevrejske.
U takvom poštovanju od strane neznabožaca beše Jerusali i hram Gospodnji. O tome spominje i Sveto Pismo, kada kaže da sami carevi počitovahu mesto i proslavljahu hram velikim darovima (2 Makav. 3, 2). Ovakav odnos neznabožaca prema Jerusalimu trajaše dotle dok starešine njegove, prebivajući u strahu Božjem, držahu zakon Gospodnji i vođahu bogougodan život; a kada napustiše zakon Božji, onda na njih naiđoše svakovrsne nevolje, kao i ranije. Nevolje otpočeše na sledeći način.
U dane pravednog prvosveštenika Simona, hvaljenog u Knjizi Isusa sina Sirahova (gl. 50, 1), kada u Aziji i Siriji carovaše Selevk, sin Antioha Velikog, bejaše u Jerusalimu neki muž po imenu Simon, od kolena Venijaminova; njemu bi poverena uprava nad crkvenom imovinom i slugama i starešinstvo nad vojnicima koji sačinjavahu crkvenu stražu. Gordeljiv i pakostan, on se svagda protivljaše prvosvešteniku i stvaraše neke smutnje u narodu; no ne podnoseći opomene i pretnje koje mu dolažahu od prvosveštenika; on namisli da učini pakost i zlo ne samo prvosvešteniku nego i hramu. S tom namerom on ode k vojnom zapovedniku Sirije i Finikije Apoloniju i obavesti ga o crkvenoj imovini: kaza mu da se u riznici hrama Gospodnjeg nalazi neizmerno blago, i da se pored crkvenog blaga tu čuva i bezmerno blago koje pripada narodu. Pri tome on izjavi, da sva ta bogatstva mogu preći u ruke caru (2 Makav. 3, 5-6). Apolonije izvesti o tome cara. Zlatoljubivi car odmah posla u Jerusalim sa vojskom čuvara carskih riznica Iliodora, da uzme svo blago što se nalazi u hramu i prenese u carske riznice. Kada Iliodor, došavši u Jerusalim, stade oduzimati crkveno blago i pljačkati novac, sabran i čuvan za ishranu siromaha i putnika, udovica i siročadi, njega postiže kazna Božija, kao što se o tome podrobno govori u trećoj glavi 2 Knjige Makavejske: Anđeli ga tako žestoko izbiše, da on umalo ne umre, te stoga bi primoran da se vrati k caru ne ispunivši njegovo naređenje.
Ubrzo posle toga car Selevk bi ubijen od svojih. Njega nasledi njegov rođeni brat Antioh, prozvan Epifan, tojest svetli, koji po naravi beše gori od svog prethodnika. Neki nazivahu Antioha Epiman, tojest bezumni: jer on bezumno ustade na istinitog Boga i na Njegov hram, javljajući sobom lik budućeg Antihrista[3]. Za carovanja ovog Antioha nastadoše velike smutnje u Jerusalimu. Jer brat prvosveštenika Onije Jason, želeći prvosveštenički čin, ode k caru i kupi sebi prvosveštenički čin za ogromnu količinu zlata. Pritom, želeći da ugodi caru. ovaj bedni vlastoljubac pristade na jelinstvo[4] i obeća da Jevreje privodi u jelinstvo. I tako Jason, dobivši za novac prvosvešteničku vlast od cara, otera od prvosveštenstva svoga brata, svetog Oniju, i stade među Jevrejima mesto postojećih dobrih zakona građanskih zavoditi neznabožačka bezakonja. U podnožju gore Siona on načini pozorišta, i učilišta za izučavanje jelinskih legendnih učenja, i arene za igre mladićima. Jason čak, nasuprot jasnom zakonu, ustroji u Svetom Gradu bludilišta, gde se nesmetano vršio blud po jelinskom običaju. I tako, zavodeći u Jerusalimu jelinsko neznaboštvo, Jason odvrati mnoge od istinskog bogopoštovanja; čak i sveštenici ostavljahu hram Božji, da bi gledali pozorište, trke, borbe, i druge igre i nepristojnosti neznabožačke (2 Makav. 4, 7-14). Naročito mladi i nerazumni ljudi, zavedeni svim tim, hvaljahu zakone i običaje jelinske, i ostavljajući zakon Božji oni se lako priklanjahu bezakonju neznabožaca. Pametni pak ljudi i istinski ljubitelji pobožnosti, videći kakva se bezakonja čine, uzdisahu zbog razorenja zaveta Gospodnjeg i zbog oskvrnenja Svetoga Grada, i oplakivahu svoje sunarodnike koji iđahu za slepim vođom Jasonom, koji iz vlastoljublja ostavi Boga i zakon Božji, prodade slobodu otačkog dobroverja, i u narodu Božjem zavede toliku sablazan i spoticanje.
Provevši tri godine na vlasti, ovaj lažni prvosveštenik Jason bi prognan drugim, njemu sličnim vlastoljupcem i pristalicom jelinskog neznaboštva – Menelajem, te tako i sam dožive ono što najpre priredi pravednom bratu svom. Jer Menelaj, davši caru silno zlato, dobi prvosvešteničku vlast i otera Jasona, a od neznabožnog doglavnika carevog izdejstvova nasilnu smrt i ranijem prvosvešteniku, svetom Oniji. Međutim i Menelaj ne ostade dugo prvosveštenik: njegov brat Lisimah, davši caru mnogo novaca, dobi prvosvešteničku vlast, te tako i Menelaj bi prognan, slično Jasonu. Lisimah bi ubijen od naroda zato što je krao crkvene sasude i novac. Sveteći se za smrt svoga brata, Menelaj kupi u cara pravo da kazni Jerusalimljane smrću, i mnoge od njih, potpuno nevine, on liši života, i ponovo dobi od cara prvosvešteničku vlast (2 Makav. 4, 23-50).
Takvi neredi i smutnje u Jerusalimu, svakodnevno napredovanje jelinskog neznaboštva i otvoreno činjenje bezakonja razgneviše Boga i približiše Njegov pravedni sud. Pokaza se čudno znamenje koje, predskazivaše nailazeći gnev Božji na grad: u vazduhu biše viđeni pukovi vojnika; obučeni u zlatne odeće, sa šlemovima na glavama, sa mačevima i kopljima u rukama, jašući na konjima, vojnici stupahu u borbu; jedni od njih secijahu jedan drugog mačevima, drugi podizahu koplja i štitove, treći odapinjahu strele jedan na drugoga, – jednom rečju, rađahu ono što se obično radi u vreme bitke; od oružja pak i oklopa vojničkih ishođaše plameni blesak (2 Makav. 5, 23).
Ovo strašno i užasno viđenje potraja četrdeset dana. Žitelji Jerusalima behu u velikom strahu i nedoumici, i pitahu se među sobom: Šta će to biti? – U to vreme stiže u Jerusalim lažna vest da je car tobož umro u ratu sa Egipćanima; on stvarno beše tada otišao u rat protiv Egipta. I pobožni Jerusalimljani obradovaše se, likovahu i veseljahu se, držeći da je zli i bezbožni car zaista poginuo. A kada se ispostavi da car nije umro nego se živ vraća iz Egipta u Siriju, oni rešiše da zbace jaram njegov sa sebe i da mu ne plaćaju danak. Stoga se spremiše za borbu sa njim. Doznavši za to, car se strahovito razjari i krenu sa vojskom ka Jerusalimu. Jerusalimljani zatvoriše pred njim kapije gradske, ali ne behu u stanju odupreti se njegovoj sili, pošto među građanima beše nesuglasica: jer pristalice jelinstva među njima, naročito lažni prvosveštenik Menelaj, behu odani caru. Tada car svojom vojskom zauze grad i naredi vojnicima da bez poštede ubijaju ne samo one što sretnu na ulicama nego i da u domove ulaze i kolju ljude, žene, starce, mladiće i decu. I za tri dana broj ubijenih iznošaše osamdeset hiljada, okovanih i bačenih u tamnice – četrdeset hiljada, a toliko isto datih vojnicima kao plen. Osioni car, vođen izdajnikom otadžbine i Zakona Menelajem, drznu se ući u hram, i uze zlatni žrtvenik, zlatni svetnjak, zlatne kadionice i sve skupocene sasude, što su drugi carevi davali za ukrašavanje hrama; on takođe uze zavesu, vence i sve druge zlatne ukrase; uze i svo zlato i srebro koje pronađe u tajnim riznicama. I pošto opustoši i oskvrnavi hram Božji, i razori grad i zali ga krvlju i ispuni kuknjavom, car Antioh se vrati u Antiohiju, ostavivši u Jerusalimu i po celoj Judeji svirepije od sebe mučitelje da zlostavljaju Izrailjce.
Posle izvesnog vremena car Antioh razasla po celoj carevini svojoj zapovest, da svi njegovi podanici bez obzira na narodnost ispovedaju zajedno s njim jelinske bogove i drže se jelinskih zakona. Ovu carsku zapovest ne samo neznabošci odobriše nego joj se i mnogi Jevreji pokoriše: oni idolima žrtve prineše i subotu oskvrnaviše. Nakon ne mnogo dana posle obnarodovanja ove zapovesti, car posla iz Antiohije u Jerusalim jednog od svojih savetnika – starca, rodom Atinjanina, sa nalogom: da sve Jevreje primora da se odreknu otačkih zakona, da se poklone idolima, i da jedu od idolskih žrtava; pri tome mu posebno naredi, da ih natera da jedu svinjsko meso, što je jevrejskim zakonom zabranjeno. Pored toga Antioh mu naredi da hram Gospodnji pretvori u idolište: da postavi u njemu idola Zevsovog i da ga nazove hramom Zevsa Olimpijskog.
Ovaj izaslanik carev dođe sa vojskom u Jerusalim i pristupi izvršenju careve naredbe: oskvrni hram Gospodnji postavivši u njemu idole i prinoseći im pogane žrtve; a na to bezbožje primoravaše i ljude Božije. Tada mnogi od Jevreja, nemajući duševne jačine, pohitaše da prinesu žrtve idolima. A oni među njima koji behu čvrsti u veri, pobegoše u gore i pustinje, i tamo se krijahu po pećinama i provalijama, spasavajući se od muka i čuvajući se od idolopokloničkih poganština. One pak koji ostadoše u gradu hvatahu, i na carev rođendan i ostale jelinske bogomrske praznike vođahu ih gorko ojađene na prinošenje žrtava idolima; oni koji ne pristajahu da se pokore bezbožnom naređenju, bivahu mučeni (2 Makav. 6, 1-3). Veliki strah beše obuzeo žitelje Jerusalima, te se niko ne usuđivaše otvoreno nazvati sebe Jevrejinom, praznovati subotu, obrezivati svoju decu, i vršiti koje bilo propise zakona Mojsijeva: jer svima behu pred očima predstojeće muke i smrt. U to vreme carevom izaslaniku mučitelju bi dostavljeno, da su dve žens Jevrejke obrezale po svome zakonu svoju decu. Mučitelj onda naredi da uhvate te žene i da ih s porugom vode po gradu, obesivši im decu o vrat ka grudima; zatim ih baci s gradskog bedema dole u provaliju. Tako ove majke sa decom mučenički skončaše. Saznavši takođe da su se neki Jevreji sabrali izvan grada u obližnjim pećinama da tajno otpraznuju subotu, mučitelj naredi da ih sve ognjem sažegu (2 Makav. 6, 10-11).
Posle toga bi uhvaćen jedan od prvih književnika, sveštenik Eleazar, čovek duboko star, veoma blagolik, ukrašen sedinom, čuven mudrošću i pobožnošću; njega su svi znali kao jednoga od glavnih zakonoučitelja u Jerusalimu; on je bio jedan od Sedamdeset i dva prevodilaca koji su egipatskom caru Ptolomeju Filadelfu preveli Sveto Pismo sa jevrejskog jezika na grčki. O stradanjima ovog čeonog starca Eleazara kazuje se u Svetom Pismu sledeće: Kada Eleazar bi izveden pred mučitelja i silom mu gurahu u usta svinjsko meso da jede, on više voljaše da umre slavnom mučeničkom smrću za zakon Božji nego li da narušenjem zakona Božjeg sačuva sramni i bogohulni život. Tako Eleazar dobrovoljno pođe na muke; putem on pljuvaše, jer mu se pogano meso beše dotaklo usana; i on time davaše primer drugim bogobojažljivim Jevrejima koji su imali umreti za zakon Božji, učeći ih samim delom, da ne treba činiti greh radi očuvanja zemaljskog života, niti bezakonjem gnjeviti Boga iz ljubavi prema ovom privremenom životu. Neki neznabošci, stari poznanici Eleazarovi, sažaljevajući Eleazara, tajno mu donesoše umesto svinjskog drugo meso, koje nije zabranjeno Zakonom, i šapnuše mu na uvo: uzmi ovo i jedi, pred svima umesto svinjskog, pa će svi videći te gde jedeš meso, misliti da jedeš svinjsko, koje car naređuje da se jede, i tako ćeš izbeći muke i smrt.
No blagorazumni i pobožni starac odmah odgovori ovako: Bolje mi je da se ovoga časa bacim u ad nego da Gospoda mog razgnevim narušavanjem svetog zakona Njegovog; niti dolikuje mojoj starosti da dvoličim na sablazan mnogim mladima. Jer kada mladi ugledaju gde ja činim to što mi vi savetujete, oni će reći: „Gle, Eleazar, iako je u dubokoj starosti, ostavi drevni zakon naših otaca i priključi se jelinima“. I tako će oni zbog dvoličenja mog odstupiti od istinitog Boga, i poginuti: jer gledajući na moj primer, oni će početi prezirati zakon Božji i pristupiti jelinskom bezbožju, prelašćeni ljubavlju prema ovom kratkotrajnom životu. A ja ću osramotiti svoju starost, postavši kriv za pogibiju tolikih duša. No iako izbegnem ovdašnje muke od ljudi, ipak neću moći ni u ovom životu ni posle smrti izbeći ruku svemoćnoga Boga. Bolje mi je da sada umrem, i hrabro i junački postradam za česne i svete zakone, jer ću na taj način starost svoju ukrasiti muškim trpljenjem i mladima ostaviti dobar primer posle sebe.
Posle ovih reči, svetoga Eleazara povukoše dalje na mučenje, pa i oni ljudi koji spočetka pokazivahu sažaljenje prema njemu, sada se, zbog ovakvog odgovora njegovog, zapališe gnevom i jarošću protiv njega. I sveštenik Božji bi stavljen na mnoge i strašne muke. I kada se od ljutih muka već približi k smrti, on uzdahnu i obrati se Gospodu ovim rečima: „Sveznajući i svenadgledajući Gospode, Ti očigledno znaš da ja, iako sam mogao izbeći smrt, dobrovoljno i s radošću i ljubavlju primam ove ljute rane i podnosim teška mučenja telom: jer stradam radi slave svetog imena Tvog“. – Rekavši to on skonča, ostavivši svojom smrću primer junaštva ne samo mladićima nego i celom narodu jevrejskom (2 Makav. 6, 18-31).
Povest sveštenih knjiga o stradanju svetog Eleazara dopunjuje se još i sledećim predanjem: posle žestokog bijenja, njemu uliše u nozdrve ljuto sirće koje je odvratno mirisalo, pa ga onda baciše u oganj. A on, pomolivši se Bogu da njegove muke i smrt primi kao žrtvu za ceo narod jevrejski, predads duh svoj.
Posle mučeničke končine svetog Eleazara biše uhvaćeni sedmoro braće zajedno sa njihovom majkom. Pošto behu visokog roda, njih poslaše radi isleđenja samome caru u Antiohiju. Car ih primoravaše da jedu svinjsko meso, što jevrejski zakon zabranjuje. U to pak vreme jedenje svinjskog mesa bilo je očigledan dokaz odstupljenja od Boga Savaota u koga su verovali Jevreji, i potvrda pripadanja jelinstvu kome su se priključili strašljivci među Jevrejima. Spomenuta sedmorica braće, učenici postradalog sveštenika i učitelja jerusalimskog Eleazara, dobro pamteći njegovu nauku, junački istupiše za svoju veru i ne pokoriše se caru, nipošto ne pristajući da prestupe zakon. Zbog toga ih dugo biše i mučiše bičevima i volovskim žilama. O njihovom stradanju i junačkoj neustrašivosti pred mučiteljem govori se ovako u Svetom Pismu u Drugoj knjizi Makavejskoj: Jedan od braće, onaj najstariji po godinama, reče caru u ime svih: „Šta hoćeš da nas pitaš i da saznaš od nas?
Mi smo gotovi radije umreti nego li otačke zakone prestupiti“. Razgnevivši se, car naredi da se užare tiganji i kotlovi. Kada to bi učinjeno, car naredi da se mladiću, koji odgovori u ime svih, odreže jezik, odere koža, odseku udovi tela, pred očima ostale braće i majke. Mučenika, lišenog svega toga i koji je jedva disao, car naredi da predadu ognju i peku na tiganju.
Dok se silna para dizaše od tiganja, braća zajedno sa majkom sokoljahu jedan drugog na junačko umiranje govoreći: Gospod Bog gleda, i radi istine naše smilovaće se na nas, kao što Mojsije izjavi u svojoj pesmi pred licem naroda: „I na sluge Svoje smilovaće se“.
Kada na ovakav način umre prvi, izvedoše drugoga na porugu, i kada mu s glave odraše kožu sa kosom pitahu ga: Hoćeš li jesti svinjsko meso pre no što ti stanu mučiti celo telo sekući ti udove? – A on, odgovarajući na svom jeziku, reče: Ne! – Stoga i on primi onako isto mučenje, kao i prvi. A kada beše na izdisaju on reče: Ti nas, bedniče, lišavaš zemaljskog života, ali će Car sveta nas, umrle zbog Njegovih zakona, vaskrsnuti za život večni.
Potom treći brat bi podvrgnut poruzi. I kad mu zatražiše jezik, on ga odmah isplazi, i u isto vreme neustrašivo pruži ruke i junački reče: Od neba sam ih dobio, i radi zakona njegovog ne žalim ih, i od njega ću ih nadam se opet primiti. – Sam car i oni što behu s njim divljahu se junaštvu dečaka, jer niušta ne smatraše muke.
Kada i ovaj skonča, mučitelji i četvrtoga brata mučiše na isti način. I kada beše pri izdisaju on ovako govoraše: Oni koje ubijaju ljudi polažu nadu na Boga da će ih On opet oživeti; za tebe pak neće biti vaskrsenja u život.
Zatim privedoše petoga brata i stadoše ga mučiti. Pogledavši na cara on reče: Imajući vlast nad ljudima ti, premda si truležan, činiš što hoćeš; ali ne misli da će rod naš biti ostavljen od Boga. Počekaj, pa ćeš videti veliku silu Njegovu, kako će On kazniti tebe i potomstvo tvoje.
Posle toga privedoše šestoga brata, i on, spreman na smrt, reče: Ne obmanjuj sebe uzalud, jer mi podnosimo ovo sebe radi, sagrešivši Bogu našem; zbog toga se i dogodiše ove čudne stvari.[5] No nemoj misliti da ćeš ostati nekažnjen ti koji si ustao na Boga.
U svemu ovome dostojna je neizmernog divljenja i slavnog spomena čudesna majka, koja, gledajući kako sedam sinova njenih ginu u toku jednoga dana, blagodušno podnošaše to sa nadom u Gospoda. Puna junačke mudrosti i svoj ženski um krepeći muškim duhom, ona sokoljaše svakoga od njih na zavičajnom jeziku i govoraše im: Ja ne znam kako se javiste u utrobi mojoj, jer niti vam ja dadoh duh i život, niti ja sastavih udove svakoga od vas. No Tvorac sveta, koji je sazdao rod ljudski i ustrojio proishođenje svih, daće vam opet duh i život sa milošću, pošto vi sada ne štedite sebe same radi zakona Njegovih.
Međutim, Antioh, smatrajući da je unižen i da ga ovakvim rečima ismevaju, uveravaše najmlađeg brata, koji jedini beše još u životu, ne samo rečima nego i zakletvom, da će ga obogatiti i usrećiti, ako odstupi od otačkih zakona, i da će ga imati za prijatelja, i da će mu poveriti visoke dužnosti. Ali pošto junoša nikakvu pažnju ne obrađaše na sve to, car dozva majku i nagovaraše je da posavetuje sinu ono što će ga spasti. Posle dugog nagovaranja ona pristade da posavetuje sina. I nagnuvši se k sinu, podsmevajući se svirepom mučitelju, ona ovako govoraše na maternjem jeziku: Sine! smiluj se na mene koja sam te devet meseci nosila u utrobi, tri godine te dojila mlekom, othranila te, odnegovala i vaspitala. Molim te, čedo, pogledaj na nebo i zemlju, i videći sve što je na njima – poznaj da je sve to stvorio Bog iz ničega, i da je tako postao i rod ljudski. Ne plaši se ovog teloubice, nego budi dostojan braće svoje i primi smrt, da bih te ja, po milosti Božjoj, opet primila sa braćom tvojom.
Kada ona produži i dalje govoriti, junoša reče: Šta vi čekate? Ja ne slušam naređenje carevo, nego slušam naređenje Zakona, danog ocima našim preko Mojsija. A ti, pronalazaču svih zala protiv Jevreja, nećeš umaći rukama Božjim; mi stradamo za grehe svoje. Ako se Gospod naš, da bi nas poučio i urazumio, i razgnevio na nas za kratko vreme, ipak će se opet Smilovati na sluge Svoje. Ti pak, bezakoniče, i najpoganiji od svih ljudi, ne prevaznosi se uzalud, nadimajući se praznom nadom pri podizanju ruke svoje na nebeske sluge Njegove, jer još nisi izbegao sud svemogućeg i sveznajućeg Boga. Braća naša, koji sada pretrpeše kratko mučenje, dobiše po obećanju Božjem život večni, a ti ćeš, po sudu Božjem, dobiti pravednu kaznu za gordost svoju. Ja pak, kao i moja braća, predajem i dušu i telo za otačke zakone, prizivajući Boga da se uskoro smiluje na Izrailj, i da ti sa mučenjem i bijenjem ispovediš da je On jedini Bog, i da se na meni i na braći mojoj završi Svedržiteljev gnev, koji je pravedno postigao sav rod naš.
Tada se car razjari na njega ljuće nego na druge, gorko pateći što je ismejan. Tako i ovaj sedmi brat ode čist iz života, u svemu se uzdajući u Gospoda (2 Makav. 7, 2-40). Videći to, blažena majka, kojoj ime beše Solomonija, ispuni se neiskazane radosti što ispred sebe posla Gospodu decu svoju besprekornu; i stavši nad telima njihovim ona pruži uvis ruke svoje, pa pomolivši se toplo sa suzama radosnicama, predade duh svoj u ruke Božije. Tako skonča majka sa decom svojom, položivši duše svoje za zakon Boga Svedržitelja.[6]
Zbog prolivene krvi slugu Svojih Bog se smilova na jevrejski narod, te podiže među Jevrejima čoveka hrabra, po imenu Judu, prozvanog Makavej, iz roda sveštenička. Sa vojnom silom Juda junački protivstade neznabožnom caru Antiohu, i pobedivši ga progna vojvode njegove. Zatim Juda pobi mnoge koji behu prišli jelinskom neznabožju, i očisti hram od idola, o čemu opširno govore Knjige Makavejske.
Car pak Antioh, kažnjen pravednim sudom Božjim, stade još u ovom životu ljute muke trpeti: njemu se unutra u telu otvori neizlečiva rana, i sva iznutrica njegova uzavre crvima, pri čemu od tela njegova izlažaše nepodnošljiv smrad. Tada kukavni Antioh, po proročanstvu najmlađeg od mučenika (2 Makav. 7, 34-35), priznade i protiv svoje volje Boga istinoga, i stade tražiti Onoga koga je ranije gonio. No Gospod ne darova milost onome koji sam nije ukazivao milost ljudima. Antioh, ne prinoseći iskreno pokajanje, umre zlom smrću. A svemoćni Bog, proslavljan tada, proslavlja se i sada od svih naraštaja, i uvek će biti proslavljan u beskonačne vekove. Amin.[7]
 
IZNOŠENJE
ČASNOG ŽIVOTVORNOG KRSTA GOSPODNJEG
 
Praznik iznošenja Časnog krsta Gospodnjeg prvoga avgusta ustanovljen je u Grčkoj od carigradskog patrijarha Luke[8] za vlade cara Manuila[9], a u Rusiji – od mitropolita kijevskog Konstantina[10] i episkopa rostovskog Nestora[11] za vlade velikog kneza Andreja Jurjeviča[12]. Ovaj praznik bi ustanovljen sa sledećeg razloga. Caru Manuilu i knezu Andreju, koji se nahođahu u međusobnom miru i bratskoj ljubavi, dogodi se da u jedan isti dan krenu u rat: Manuil iz Carigrada na Saracene[13], a Andrej iz Rostova na Bugare. Jer u to vreme veliki knez Andrej življaše u Rostovu, a Bugarima (= Volgari) se nazivahu neznabošci koji življahu na donjem toku Volge, od čega i dobiše svoje ime Volgari. I Gospod Bog darova obojici potpunu pobedu nad neprijateljima: grčki car pobedi Saracene, a ruski knez pobedi Bugare i pokori ih sebi, načinivši ih vazalima svoje države.
Veliki knez Andrej imađaše ovakav običaj: kada je odlazio u rat, nosio je sa sobom česnu ikonu Presvete Bogorodico koja je držala na rukama Predvečnog Mladenca, i Časni Krst Gospodnji koji su usred vojske nosili dva sveštenika, obučeni u sveštene odežde. Pred samo pak stupanje u bitku on je uznosio Hristu Bogu i Prečistoj Bogomajci usrdne suzne molitve i pričešćivao se Božanskim Tajnama Tela i Krvi Hristove. Ovim nepobedivim oružjem on se naoružavaše više negoli mačevima i kopljima, i većma se nadaše u pomoć Višnjega negoli u hrabrost i brojnost svoje vojske, znajući dobro Davidovu izreku: Ne mari Gospod za silu konjsku, niti Mu je stalo do brzine nogu ljudskih. Mili su Gospodu oni koji ga se boje i koji se uzdaju u milost Njegovu (Ps. 146, 10-11). Pored toga blagoverni knez i vojsku svoju pobuđivaše na molitve, jedno – primerom svojih pobožnih molitava, a druto – naređenjem, te se svi, pavši na kolena, sa suzama moljahu pred ikonom Presvete Bogorodice i Časnim Krstom Hristovim. Gledajući na ikonu, veliki knez ovako govoraše u svojoj molitvi: O, Vladičice, koja si Hrista Boga našeg rodila, neće propasti koji god se nada u Tebe; a ja, sluga Tvoj, po milosti Božjoj, imam Tebe kao bedem i zaštitu, i Krst Sina Tvog, kao s obe strane oštar mač protiv neprijatelja. Stoga umoli Spasitelja sveta koga na rukama držiš, da sila krsna bude kao oganj koji spaljuje neprijatelja, koji hoće rat s nama, i neka nam Tvoje svemoćno posredovanje pomogne i pobedi naše neprijatelje.
Posle usrdne molitve svi bi celivali svetu ikonu i časni Krst i neustrašivo išli na neprijatelja: i Gospod im pomagaše krsnom silom, i Prečista Bogorodica im pomagaše svojim posredovanjem za njih pred Bogom. Stalno se držeći takvog običaja, veliki knez ga ne izneveri ni pred bitku sa Bugarima: on krenu imajući ispred vojske Krst Gospodnji, kao car Konstantin Veliki u staro vreme. Izišavši na bojno polje, oni se biše sa Bugarima, i pobedivši ih nateraše ih u bekstvo, i goneći ih uzeše im pet gradova, među kojima i grad Brjahimov na reci Kami. A kada se posle bitke sa neznabošcima vratiše u svoj logor oni videše gde od ikone Presvete Bogomajke sa Bogomladencem Hristom izlaze presvetli zraci, kao ognjeni, i obasjavaju svu vojsku. To bi u prvi dan meseca avgusta. Ovaj čudesni prizor još više pobudi u velikom knezu hrabrost i nadu, i on ponovo okrenu svoju vojsku u poteru za Bugarima: popali mnoge gradove ognjem i opustoši svu zemlju, a na preostale gradove naloži danak, pa se u trijumfu vrati doma.
Tako isto i grčki car Manuil, izišavši sa svojom vojskom protiv Saracena, tog istog dana vide slično čudo: od ikone Presvete Bogorodice sa Spasiteljem, koja se zajedno sa časnim Krstom nalažaše usred njegove vojske, izlažahu ognjeni zraci koji obasjavaju svu vojsku. I tog dana on pobedi Saracene.
Car i knez, odajući hvalu Bogu, izvestiše jedan drugog o održanim pomoću Božjom pobedama nad neprijateljima i o čudesnom sijanju što je izlazilo od ikone Spasiteljeve. I pošto se dogovoriše sa najstarijim episkopima svojim, oni, u znak blagodarnosti Hristu Spasitelju i Prečistoj Bogomateri, ustanoviše praznik u prvi dan avgusta. A u spomen krsne sile, kojom naoružani pobediše neprijatelje, oni narediše da se iz svetog oltara iznosi časni Krst na sredinu crkve, da mu se svi hrišćani poklanjaju i s ljubavlju ga celivaju, slaveći raspetog na krstu Hrista Gospoda. Osim toga arhijereji narediše da se toga dana vrši i osvećenje vode. I ovaj praznik bi nazvan Iznošenje Časnoga Krsta, jer se časni Krst zajedno sa drugim svetim ikonama svečano iznosi na reke, studence i izvore. Stoga praznujmo, braćo, slaveći i blagodareći svemilostivog Boga i Spasa našeg Isusa Hrista i Prečistu Mater Njegovu, Vladičicu našu Bogorodicu, i pobožno počitujući časni Krst Gospodnji. Ali praznujmo s pobožnošću i bogougodno, živeći među sobom u miru i ljubavi, tvoreći milostinju siromasima, kloneći se svakoga greha i boraveći u strahu Božjem, da bismo se, ugodivši našem Tvorcu i Gospodu, udostojili večnog praznovanja sa svima svetima posle onoga dana u koji će se javiti na nebu znak Sina Čovečjega – časni Krst Hristov (Mt. 21, 30), idući ispred Sudije živih i mrtvih koji dolazi sa silom i slavom velikom, i obasjati sve pravednike svetlim i radost izazivajućim lučama. A po završetku Suda časni Krst će krenuti ispred svih vrsta svetih, predvodeći ih u Carstvo Nebesko; i blaženstvovaće svi sveti, radujući se u beskonačne vekove. Molitvama Prečiste Djeve Bogorodice neka svemilostivi Spas naš Hristos pridruži njima i nas grešne. Amin.
 
SPOMEN SVETIH DEVET MUČENIKA:
LEONTIJA, ATOSA, ALEKSANDRA, KINDEJA, MNISITEJA, KIRIAKA, MINEONA, KATUNA i EVKLEJA,
postradalih u Pergi Pamfilijskoj
 
Ovi sveti mučenici življahu u vreme cara Dioklecijana[14] u pamfilijskom gradu Pergiji, kada Pamfilijom[15] upravljaše igemon Flavijan, i svi behu poreklom od hrišćanskih predaka. Mineon beše drvodelja, a ostali zemljoradnici. Svi oni behu jednog raspoloženja, i dobrovoljno doneše blagu odluku: da pristupe mučeničkom podvigu. Stoga oni, ostavivši sve žitijsko, noću odoše u tamošnji hram Artemidin[16] i porazbijaše sve idole. Zbog toga biše uhvaćeni i izvedeni na sud. Na sudu zahtevahu od njih da se odreknu Hrista; oni odbiše. Zato ih nemilice tukoše i rebra im buktinjama pališe. Potom im železnim noktima sastrugaše tela sve do samih kostiju, i pazuhe im svećama pališe, pa im oči iglama izbodoše. Posle toga ih baciše u tamnicu, gde im, po naređenju igemona, ne davahu ni hrane, ni vode, niti išta drugo. Pošto prođe mnogo vremena, svete mučenike izvedoše i dadoše zverovima da ih rastrgnu, ali im zverovi ni najmanje ne naudiše, niti se uopšte sa svojih mesta pomakoše. Ovo čudo zaprepasti sve prisutne i oni gromko povikaše: Veliki je Bog hrišćanski! – I tog časa nastade grmljavina i sevanje munja, i pade na zemlju kiša zajedno sa ognjem i gradom. U to vreme ču se odozgo božanski glas koji pozivaše svete mučenike na nebo. Čuvši ovaj preslatki glas, mučenici se silno obradovaše. Tada im po naređenju igemona odsekoše glave, i oni primiše od Gospoda vence mučeništva.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
ELEAZARA
 
Glavu mu zapalili ognjem; i tako sveti Eleazar postradao za Gospda.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
KIRIKA
 
Postradao za veru Hristovu mačem posečen.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
TIMOTEJA ČUDOTVORCA,
episkopa Prikoniskog
 
Živeo sveto i bogougodno, episkovao u vreme cara Justinijana Velikog u 6 veku.[17] Mnoge nečovečne naravi i strasti svoje pastve ispravio svojom krotošću i svetošću. Molitvom svojom iscelio besomučnu kćer carevu. Carica Teodora mati podigla mu zato po prestavljenju hram, gde su mu i svete mošti položene.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
TEODORA
 
Božanskom ljubavlju nošen postradao za Gospoda mačem posečen.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
MINE i MINEJA
i ostalih s njima
 
Postradali mačem u Vigletiji blizu Bakarnih vrata.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
POLIJEVKTA
 
Bačen u nužnik postradao za veru svoju u Hrista.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
PAPE NOVOG
 
Zavezan u vreću i stavljen u kotaricu, pa bačen u more; i tako postradao za Gospoda.
 
SPOMEN SVETE PREPODOBNOMUČENICE
ELESE, postradale na ostrvu Kitiri.
 


 
NAPOMENE:

  1. Pod 1 majem.
  2. Pod 21 julom.
  3. Antioh IV Epifan, car sirijski od 176 do 164 godine pre Hrista, koji je zahvatio presto posle smrti svoga brata, odlikovao se preteranom gordošću (2 Makav. 5, 21; 9, 8); nazivao je sebe Bogom i prisvojio sebi ime Olimpijskog Zevsa; naredio je da se svi podanici njegovi klanjaju samo jednome bogu – Olimpijskom Zevsu, sa kojim je on izjednačio sebe: Antioh je stvarno izdao naređenje da se klanjaju njemu kao Bogu (2 Makav. 6, 7). Među Jevrejima bilo je ljudi, sklonih mnogoboštvu grčkom; oni su sačinjavali naročitu partiju u Jerusalimu, koju je Antioh podržavao (1 Makav. 1, 11-15). Godine 175 blagočestivog prvosveštenika Oniju svrgnu brat njegov Isus, koji promeni svoje ime na grčko Jason; on kupi od Antioha čin prvosveštenika i dobi dozvolu da zavede grčke igre; to još više poveća broj izdajnika istinite vere. Nakon tri godine Jasona svrgnu Menelaj koji velikim novcem kupi zvanje prvosveštenika, i koji se tog zvanja držaše najnižim sredstvima: tako Menelaj ubi Oniju (2 Makav. 4, 23-50). – Antioh preduze pohod na Egipat sa namerom da ga potpuno pokori, ali bi zaustavljen vestima o napadu Rimljana, 168 god. Između prvog i drugog pohoda na Egipat Antioh opljačka hram Jerusalimski (1 Makav. 1, 21), a pri konačnom povratku iz Egipta on naredn da se ukine poklonjenje Jehovi, obrezanje, praznovanje subote i razlika između čistog i nečistog; naredi da se spale sveštene knjige; naredi da se podignu žrtvenici i da svaki, pod pretnjom smrti, mora prinositi žrtve Olimpijskom Zevsu (1 Mak. 1, 41; 2 Mak. 5, 24); 15 Kiseljeva 168 godine u Jerusalimskom hramu bi postavljen žrtvenik Olimpijskom Zevsu (2 Makav. 6, 2; 1 Mak. 1, 54), i 25 Kiseljeva bi izvršeno prvo žrtvoprinošenje, na gori Harizin bi ustanovljeno poklonjenje Zevsu Kseniju (2 Makav. 6, 2). Međutim, mnogi ostadoše odani svojoj veri, bez obzira na strahovita mučenja (1 Mak, 1, 51; 2 Mak. 6, 7). Na čelu vernih stade sveštenik Matatija. U Modini blizu Jope on ubi sirijskog glavešinu pred neznabožačkim žrtvenikom, i otpoče oružani ustanak Jevreja. Antioh odluči da ga uguši vojskom; oskudica u novcu primora ga da svoju vojsku razdeli u dva dela; sa jednom polovinom on sam krenu u istočne pokrajine radi skupljanja danka (2 Mak. 8, 10; 1 Mak. 3, 34), a drugu polovinu dade pod starešinstvo Lisaniju, koji bi strahovito potučen Judom Makavejskim, i Jevreji zavladaše hramom. 25 Kiseljeva 165 godine tri godine nakon izvršenja prvog neznabožačkog žrtvoprinošenja, hram bi veoma svečano očišćen i osvećen; pri tome bi ustanovljeno da se svake godine obavlja praznovanje u spomen slavnoga dana (1 Mak. 4, 59), koji dobi naziv „Praznik obnovljenja“ (Jn. 10, 22). Međutim Antioh imađaše malo uspeha na Istoku; pokušavao je da opljačka bogati hram Naneje u Elimaidi, ali ga stanovnici proteraše i on umre 164 godine u Tabi odmah posle prijema neprijatnih vesti iz Judeje (1 Mak. 6, 4). U Starom Zavetu Antioh se opisuje kao protivnik Gospoda, Njegovog naroda i Zaveta (1 Mak. 1, 10), u Novom – kao praobraz Antihrista (Otkr. 13, 5).
  4. Jelinstvo – grčko mnogoboštvo, grčko neznaboštvo.
  5. Tojest gonjenje i mučenje Jevreja.
  6. Ovi sveti mučenici postradaše oko 180 godine pre Hrista.
  7. Imena svetih sedam braće Makaveja su ova: Avim (ili Aviv), Antonin (ili Antonije), Eleazar, Gurije, Evsevon, Alim i Markel.
  8. Luka Hrisoverg – patrijarh carigradski od 1156 do 1169 godine.
  9. Manuil Komnen – grčki car od 1143 do 1180 godine.
  10. Konstantin II, mitropolit kijevski, došao u Kijev iz Grčke u 1167 god.
  11. Nestor – šesti episkop Rostovske eparhije.
  12. Andrej Bogoljubski – sin velikog kneza Jurija Vladimiroviča, rođen oko 1111 godine.
  13. Saraceni – muslimani.
  14. Rimski car Dioklecijan carovao od 284 do 305 godine.
  15. Pamfilija – rimska provincija na jugu Maloazijskog Poluostrva na obali Sredozemnog Mora.
  16. Artemida ili Dijana, ćerka Zevsa i Latone, po verovanju idolopokloničkih Grka – devstvena boginja, pokroviteljka devojaka i žena, i boginja meseca.
  17. Službu mu napisao Nikola Holiodromevs, izdana u Carigradu 1752 i 1844 godine.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *