NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA AVGUST

ŽITIJA SVETIH ZA AVGUST

 

ŽITIJA SVETIH
 
18. AVGUST
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
FLORA i LAVRA
 
Sveti mučenici Flor i Lavr behu braća ne samo po telu nego i po duhu, jer oba jednodušno verovahu u Hrista i ugađahu Mu dobrim delima. Po zanatu oni behu kamenoresci. Učitelji im u zanatu behu sveti ljudi: Proklo i Maksim; od njih se oni naučiše ne samo zanatu nego i bogougodnom životu po pravilima hrišćanske vere. I najpre učitelji njihovi biše ubijeni za Hrista, a zatim i oni poput svojih učitelja postadoše naslednici mučeničkog venca, postradavši od namesnika Ilirije[1] Likiona. Povod za njegovo stradanje beše sledeći slučaj.
Neki knez susedne pokrajine obrati se namesniku Ilirije molbom, da mu pošalje vešte kamenare radi zidanja velelepnog hrama neznabožačkim bogovima. A pošto najvičniji u tom poslu behu sveti Flor i Lavr, Likion ih uputi ovome knezu. Zidajući hram po kneževom planu, sveta braća svu platu što dobijahu za svoj rad razdavahu siromasima, i pri tome ih učahu svetoj veri u Hrista. Sami pak oni provođahu vreme u pošćenju, molitvi i radu: jer noću se moljahu, a danju obavljahu svoje poslove; hranu uzimahu u maloj količini, no zato izobilno hranjahu gladne i uboge. Radeći tako, oni privedoše Hristovoj veri ne samo siromahe koje nadgledahu nego i jednog neznabožačkog žreca sa sinom njegovim. A dogodi se to na ovaj način.
Jednoga dana kada sveta braća tesahu kamen, k njima dođe žrečev sin mlad junoša i izbliza posmatraše njihov rad. Utom iznenada odskoči parče od kamena, udari junošu u oko i izbi mu ga. Od bola junoša zajauka; na njegov jauk dotrča otac njegov, neznabožački žrec, i videvši okrvavljeno lice sinovlje i isterano oko, on razdra haljine svoje od tuge i polete na svete poslenike da ih bije, ali ga drugi radnici zadržaše, i objasniše mu da sveta braća nisu kriva već sam junoša, jer je suviše izbliza posmatrao njihov rad i nije se pazio. A sveti ugodnici Božiji Flor i Lavr, tešeći žreca, obećaše da će uskoro isceliti oko sinu njegovom i da će njime videti kao i ranije.
Posle toga oni uveče odvedoše junošu u svoj stan i stadoše ga učiti poznanju jedinog istinitog Boga, Isusa Hrista, i govorahu mu: Ako svim srcem poveruješ u Boga koga ti mi propovedamo, tvoje će oko uskoro biti zdravo. – Junoša odgovori na to: Ako oko moje postane onakvo kakvo beše ranije, ja ću poverovati u vašeg Boga i Njemu ću se klanjati. Zaista pre treba verovati u onoga Boga koji isceljuje bolesne i vraća vid slepima, negoli u one bogove koji ne samo bolesne ne isceljuju nego i zdrave prave bolesnima. – Pri tome junoša ispriča svetima ovu stvar: Ima među našim žrecima jedan žrec koji se zove Erm. Kada pre nekoliko godina htedoše da ga postave za žreca, odvedoše ga k idolu Zevsa, da ruku idolovu polože na glavu njegovu: jer je takav obred u nas pri postavljenju za žreca. On se sastoji u tome što ruku idola, pričvršćenu k ramenima idola i pokretnu, žreci pomoću srebrnog lanca podignu uvis, pa onda spuste na glavu postavljanoga. Kada tu ruku žreci spuštahu na glavu Erma, njima slučajno iskliznu iz ruku srebrni lanac, te ruka idola pade na Ermino lice, odra mu noktima svo lice do samih kostiju, tako da mu se i danas vide zubi izdaleka. I ni jedan mu bog ne pomože; naprotiv, njemu je sve gore i gore.
Kada junoša ispriča to, ustadoše sveti Flor i Lavr i stadoše se sa suzama moliti Bogu da isceli junošu i prosveti ne samo njegovo telesno oko nego i duševne oči njegove. I posle dovoljne molitve oni oseniše krsnim znakom bolesno oko njegovo, i ono tog časa postade čitavo i potpuno zdravo, i odlično viđaše njime kao i ranije. Zbog toga poverova u Hrista ne samo isceljeni junoša nego i njegov otac, neznabožački žrec, kome beše ime Memertin. I od služitelja demona Memertin zajedno sa svojim sinom postade sluga Gospoda našega Isusa Hrista.
Posle toga sveti delatelji Flor i Lavr, pomagani u svome radu od anđela Božija, za kratko vreme dovršiše zidanje hrama, ali ga ne ostaviše za obitalište idolima već ga osvetiše za proslavljanje presvetog imena Isusa Hrista: jer oni postaviše u njemu prema istoku časni krst i, sabravši do trista ubogih ljudi, braću svoju po veri, izvršiše svenoćnu molitvu, slavosloveći Hrista Boga, i siđe odozgo neiskazana svetlost nebeske slave i ispuni hram divnim sjajem. Po završetku svenoćnog slavoslovlja svi se oni uputiše u nedaleku zgradu, u kojoj se nalažahu spremljeni za novi hram idoli, pojasima svojim vezaše te idole za vratove, pa ih stadoše vući po zemlji, udarati i lomiti, dok ih ne porazbijaše u paramparče.
Doznavši za sve to, knez naredi te uhvatiše Flora i Lavra i sve one što behu s njima, među kojima i Mamertina sa sinom. Sve ove što behu sa svetom braćom knez osudi na sažeženje, a svetu braću Flora i Lavra žestoko izbi, pa ih vezane odasla k namesniku Ilirije Likionu. Likion ih podrobno ispita o svemu, pa videvši da su nepokolebljivi u hrišćanskoj veri, baci ih u dubok bunar, i bunar zasu zemljom.[2] A nakon mnogo godina biše nađene njihove svete mošti koje isceljuju od svake bolesti, i česno prenesene u Carigrad, u slavu Hrista Boga našega.
Po narodnom verovanju sveti mučenici Flor i Lavr osobito pomažu od životinja konjima.
 
SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
EMILIJANA EPISKOPA
i ostalih sa njim
 
Sveti Emilijan se rodi u azijskoj zemlji Jermeniji. Roditelji njegovi behu hrišćani, ljudi visokoga roda i bogati. Oni ga dadoše jednom vrlinskom čoveku, nekom sveštenomonahu Ilarionu, da se u njega uči knjizi i knjižnoj nauci. Temeljno izučivši knjižnu nauku i postavši punoletan, Emilijan vođaše celomudren, bogougodan i sveti ževot, u usrdnom postu, molitvi i čitanju knjiga, čuvajući svoju devstvenu čistotu besprekorno. A kada do Jermenije dopreše glasovi da su neznabožni carevi rimski Dioklecijan i Maksimijan digli u Evropi veliko gonjenje na hrišćane, Emilijai se zapali silnom revnošću za veru, pa goreći ljubavlju ka Hristu i želeći umreti za Njega, on namisli da ide u evropske zemlje, da tamo neznabošcima propoveda ime Hristovo i da položi dušu svoju za Gospoda svoga. Emilijan imađaše dva brata, Dionisija i Ermipa. Svojim bogonadahnutim razlozima on i njih oduševi da poću sa njim. Tada braća, – roditelji im već behu otišli ka Gospodu, – jednodušni i složni: iz ljubavi prema Hristu ostaviše kuću, otadžbinu, nasledstvo i sva blaga ovoga sveta, pa krenuše iz Azije u Evropu. Oni povedoše sa sobom i učitelja svog, sveštenoinoka Ilariona, i stigoše u Italiju u grad Spoliton[3]. U tome gradu među neznabošcima oni nađoše mnogo hrišćana koji vođahu pobožni i bogougodni život, i na njihovu molbu oni ostadoše kod njih. Blaženi Emilijan bejaše svima primer svetosti, jer dan i noć on provođaše u molitvi i propovedanju reči Božije.
Posle izvesnog vremena u susednom gradu, zvanom Trebija[4] umre episkop. Tada hrišćani toga grada, koji življahu usred idolopoklonika kao pšenica usred kukolja i krin usred trnja, doznavši za život i mudrost svetog Emilijana, izabraše ga za svog episkopa, iako beše mlad po godinama, ali razumom i vrlinama prevazilažaše starce. I uzevši Emilijana oni ga odvedoše u Rim k svjatjejšem papi Markelinu radi posvećenja. Dobivši od pape arhijerejsko posvećenje, sveti Emilijan sa svojim učiteljem Ilarionom i braćom Dionisijem i Ermipom preseli se u Trebiju, prestoni grad svoje eparhije. Stupivši na upravu, on izvrsno upravljaše svojom pastvom, rukovodeći stado Hristovo delom i rečju; pritom čudesno isceljujući bolesti, i blagodaću Hristovom lečeći tela i duše ljudske, on mnoge neznabošce privođaše u svetu veru Hristovu.
U to vreme namesnik u tim pokrajinama beše Maksimijan, čovek surove naravi, postavljen od nečestivih careva nad Etrurijom i Umbrijom. Čuvši za hrišćanskog episkopa Emilijana da on mnoge obraća od idolosluženja ka Hristu i ispražnjuje neznabožačke hramove, Maksimijan hitno dođe u Trebiju, naredi te svetitelja Božjeg dovedoše pred njega na sud, i reče mu: Šta to čujem o tebi, Emilijane? Zašto bezumljem svojim hoćeš da dobrovoljno gurneš sebe u smrt? Ako se bogovima našim ne pokloniš, bićeš ljuto mučen pa predan gorkoj smrti. – Sveti episkop odgovori potpuno neustrašivo: Neću se pokloniti demonima, jer su svi bogovi neznabožaca demoni, kao što se kaže u Svetim Knjigama, i ko im se klanja, taj će naslediti večne muke u paklu.
Ove reči razjariše namesnika i on naredi da svetitelja biju bez milosti. Pošto svetitelja biše, namesnik ga stade ismevati, huleći Hrista Boga i govoreći da hrišćanski Bog nema sile, a da su bogovi koje on poštuje svemoćni. Tada mu svetitelj Božji reče: Ispitaj, ako hoćeš, i poznaj čija je sila veća, Hristova ili tvojih bogova? Naredi da ovde donesu nekog raslabljenog ili ma kakvog bolesnika, pa naloži žrečevima vašim neka se pomole bogovima za isceljenje bolesnika; a i ja ću se pomoliti Bogu mome, pa čiji Bog silom svojom isceli bolesnika, neka taj Bog bude priznat od svih za istinitog Boga i neka se svi poklone Njemu.
Ovaj se predlog dopade namesniku Maksimijanu i on odmah posla da nađu bolesnika. I ubrzo doneše jednog uzetog čoveka koji odavno ležaše nepomičan na odru, pošto mu svi delovi tela behu oduzeti. Na ovaj prizor steče se mnoštvo naroda, želeći da vidi čudo koje se imalo dogoditi. I stadoše se žreci, po naređenju namesnikovom, moliti bogovima svojim i prizivati Apolona, Zevsa, Merkurija i ostale ništavne i lažne bogove svoje, da iscele raslabljenoga. Oni se vrlo dugo moliše, ali bez ikakvog uspeha. Sveti pak Emilijan, stojeći i posmatrajući ih, podsmevaše se i njima i bogovima njihovim. Najzad namesnik naredi žrečevima svojim da prestanu sa molitvom, pa se obrati hrišćanskom episkopu Emilijanu i reče mu: Sada se ti pomoli Bogu svome, ako očekuješ dobiti što od Njega.
Tada arhijerej prekloni kolena na molitvu, poliže ruke i oči k nebu, pa se stade moliti govoreći: Gospode, usliši molitvu moju, i vapaj moj neka izađe preda te. Nemoj odvratiti lica svoga od mene; u dan kad te prizivam, pohitaj, usliši me (Ps. 101, 1.2). Pokaži, Gospode, svima što ovde stoje da si Ti jedini istiniti Bog, i spasi one koji veruju u Tebe. – Pomolivši se tako, svetitelj priđe raslabljenome i, uzevši ga za ruku, reče: U ime Gospoda našega Isusa Hrista ustani i budi zdrav. – Raslabljeni usta, zdrav celim telom, i na očigled sviju stade hoditi, radujući se i slaveći Boga, i pokazujući sebe svima da je potpuno isceljen, pa veseo ode kući svojoj.
Ovo čudo udivi sve koji su ga posmatrali, i mnogi poverovaše u Hrista, pa i sam namesnik Maksimijan stade u duši naginjati ka veri, no nečestivi žreci ga odvraćahu od toga, govoreći da to čudo nije učinjeno silom Božijom nego mađioničkom veštinom Emilijanovom, i vikahu k namesniku: Istrebi toga mađioničara sa zemlje, da se ne bi potpuno uništilo poštovanje bogova.
Slušajući nečestive žrece i više verujući lažnim rečima njihovim nego očiglednoj sili Božijoj, Maksimijan poče ponovo nagovarati svetog Emilijana da se pokloni idolima, i govoraše: Prinesi bogovima žrtvu, jer ti je poznato da mnogi, koji ne poslušaše moj savet, izginuše prošlih dana u ljutim mukama. – Odgovori svetitelj: Oni koji ne prineše žrtve poganim bogovima tvojim nego voleše umreti za Hrista sada se naslađuju s Njim večnog blaženstva. – Na to namesnik reče: Ne spominji više ime Hristovo, već poštedi mladost svoju, jer te očekuju strašne muke. – Svetitelj odgovori: Ja sam sluga Hristov, i neću prestati javno ispovedati i proslavljati ime Isusa Hrista; za Njega sam gotov podneti sve muke i samu smrt.
Tada namesnik naredi da svetitelja naga obese na mučilištu i da mu buktinjama žegu telo. Junački podnoseći to, mučenik se moljaše Gospodu da ga ukrepi u stradanju. I javi mu se Hristos govoreći: „Ne boj se, Emilijane, ja sam s tobom!“ – I tog trenutka se buktinje ugasiše i dželatima se ruke zgrčiše. Videći to, namesnik naredi da mučenika skinu sa mučilišta i reče mu: Kakvom veštinom ti to dejstvuješ, te buktinje pogasi i ruke slugu mojih unakazi? Ali ja imam na raspoloženju još strašnije muke za tebe, koje nećeš moći savladati. – Mučenik odgovori: Veština je moja Hristos moj; i ako me podvrgneš većim mukama, On će mi dati i veće trpljenje, i pokazaće na meni još veću silu Svoju.
Tada namesnik naredi da se u kazanu rastopi olovo i u njega baci mučenik. No Hristos se opet javi sluzi Svome, uze ga za ruku i zajedno s njim uđe u kazan, i odmah se ugasi oganj, i kazan se raspuče, i olovo isteče, a svetitelj ostade nepovređen. Ovo čudo zaprepasti namesnika i one sa njim, ali ipak oni ne priznaše u njemu silu Božiju. Namesnik onda naredi da se veliki kamen priveže o vratu mučenika, pa da ga bace u obližnju reku Klitumnu, i potope. Ali i tamo se javi Hristos svetom Emilijanu, i kao nekada apostola Petra uhvati za ruku i izvede iz dubine vodne i postavi na obalu. Vojnici opet uzeše svetog episkopa i odvedoše k namesniku, i ispričaše mu dogodivše se čudo. Tada namesnik baci svetog mučenika zverovima da ga pojedu. Ali ni zverovi mu ne naškodiše, jer sam Gospod, javivši se ponovo ugodniku Svome, beše tamo, i reče mu: „Budi hrabar, Emilijane, dobri i verni moj slugo!“ – I zverovi se ukrotiše: lavovi i leopardi postadoše kao jaganjci, i jedni mu lizahu noge a drugi ruke.
Videći takva čudesa, narod povika: Veliki je hrišćanskm Bog! Neka sluga Njegov bude pušten na slobodu! – I tog dana verova u Hrista hiljadu duša. To strahovito razjari namesnika protiv naroda, te on izvede naoružane vojnike i naredi im da ubijaju one koji proslavljahu Hrista. Na taj način biše ubijeni hiljadu njih koji behu poverovali u Hrista, muškinje i ženskinje raznoga uzrasta. Pored toga, razjareni namesnik naredi te pobiše i zverove koji ne naškodiše mučeniku. Videći pogibiju zverova, sveti Emilijan uzviknu: Slava Ti, Hriste Bože, jer za Tebe umiru ne samo ljudi nego i zverovi!
Tada mučitelj Maksimijan, ne znajući šta više da radi mučeniku, baci ga u tamnicu. Posle toga, po savetu svojih slugu, Maksimijan naredi te se načini točak za mučenje, sav načičkan oštrim gvozdenim zupcima. No kada, po naređenju namesnikovom, izvedoše mučenika iz tamnice i za taj točak privezaše, pa otisnuše točak nizbrdo, svetom mučeniku se javi Gospod, odveza ga i skide sa točka, a točak se otkotrlja i izranjavi i pobi mnoge od neznabožaca koji se nalažahu pod brdom.
Posle toga sveti mučenik bi ponovo bačen u tamnicu. A namesnik Maksimijan, doznavši za dva brata svetog Emilijana, Dionisija i Ermipa, i za učitelja njihovog Ilariona, posla vojnike da ih pronađu, pošto se oni krijahu od straha. Kada ih vojnici pronađoše i dovedoše k namesniku, on ih vrže u tamnicu kod Emilijana. Ugledavši svoga učitelja i braću, svetitelj se Božji veoma obradova. I svi se zajedno radovahu što se udostojiše stradati za ime Hristovo. Te noći bi blaženom starcu Ilarionu otkriveno od Boga, da će oni uskoro primiti mučeničke vence. I ubrzo posle toga izvedeni biše na sud pred namesnika starac Ilarion, Dionisije i Ermip. A kada im namesnik, primoravajući ih da se poklone idolima, prećaše mukama, njima se javi Hristos Gospod krepeći ih, i bi zemljotres, od koga popadaše idoli sa svojih mesta i razbiše se u prah. Zbog toga sveti mučenici, po naređenju namesnika, biše ljuto mučeni i najzad im glave odseče. I tako oni primiše vence mučeničke, obećane im od Gospoda.
Sutradan izjutra namesnik Maksimijan izvede preda se na sud svetitelja Božjeg Emilijana i reče mu: Braća tvoja i učitelj tvoj odrekoše se Hrista, i ja ih poslah u drugi grad da tamo prime počasti. – Ali sveti Emilijan, znajući po otkrivenju od Boga za mučeničku končinu svetih, odgovori namesniku: Lažeš, mučitelju, oni se ne odrekoše Hrista, nego duše svoje položiše za Njega; a istinu govoriš, rekavši da si ih poslao u drugi grad, jer ubivši ih ti si ih stvarno poslao u nebeski grad da prime počasti od Cara slave, Hrista, za koga postradaše.
Ove reči još više razjariše namesnika Maksimijana i on osudi svetog Emilijana na posečenje mačem. Posle ove presude svetitelj, praćen ogromnom gomilom naroda, bi radi pogubljenja izveden iz grada na mesto zvano Karpianovo, udaljeno od grada jedno potrkalište. Idući na gubilište, mučenik pevaše slaveći Boga i moljaše se za ljude. Kada dželat mačem udari svetitelja po vratu, mač se savi kao vosak i ne načini mu nikakvu ranu na vratu. Tada vojnici, pripavši k nogama svetitelju, moljahu ga za oproštaj, i ispovediše da je Hristos jedini istiniti Bog, i moljahu svetog mučenika da se pomoli Hristu Bogu za njih. I kada se mučenik, preklonivši kolena, stade moliti ne samo za njih nego i za sve ljude, k njemu dođe glas s neba koji ga obaveštavaše da mu je molitva primljena, a njega samog pozivaše u nebeske obitelji. Čuvši taj glas, sveti mučenik se ispuni neiskazane radosti. No iako željaše da se što pre razreši od tela i sa Hristom živi, ipak on željaše da se razreši od tela ne prosto nego kroz mučeničku smrt. Stoga se on pomoli Gospodu, da mu dopusti umreti od mača. I dođe neki drugi dželat, i odseče mu česnu glavu. I tako se sveti episkop Emilijan uvenča vencem mučeništva. Iz rana njegovih umesto krvi isteče mleko, i mnogi od neznabožaca, videvši takva čudesa, poverovaše u Hrista. I oni česno telo svetog mučenika uviše u čiste plaštanice, umirisane mirisima, i na tome mestu pogreboše.
Kasnije, kada gonjenje na hrišćane presta, verni veoma svečano preneše česne mošti svetog mučenika u grad i položiše ih u sveštenom mestu, slaveći Hrista Boga, kome i od nas neka je slava, sa Ocem i Svetim Duhom, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
JOVANA RILSKOG[5]
 
Ovaj veliki podvižnik i svetilnik Crkve pravoslavne rodio se blizu Sofije u mestu Skrinu, u vreme cara Borisa (852-889 g.). Rodio se od pobožnih roditelja, srednjeg imovnog stanja. Iz mladosti zavolevši Gospoda, Jovan po smrti roditelja razdade siromasima i bolesnicima svoje imanje, nasleđeno od roditelja, zamonaši se, i samo sa jednom kožnom haljinom na sebi napusti svoj rodni kraj i udalji se u jednu divlju goru, i tu se u jednoj pećini počne podvizavati. Pretrpeo je tu mnoge napasti od demona i od ljudi, od razbojnika i od svojih srodnika. Potom se preseli u planinu Rilsku, i nastani u jednom šupljem drvetu. Hranio se samo travom, i bobom, koji tu u blizini počne rasti po Božjem promislu. Mnoge godine on nije video lica čovečjeg, dok ga, opet po Božjem promislu, ne otkriju čobani, koji su tragali za svojim izgubljenim ovcama. Tako se svetitelj pročuje među ljudima, i ljudi mu počnu dolaziti gražeći pomoći u bolestima i mukama. Mnogi su dolazili k njemu sa svojim bolesnicima, i bolesnici su dobijali zdravlje svetiteljevim molitvama. Jedan čovek u kome već nekoliko godina bejaše nečisti duh, videći ljude gde idu u Jovanovu pustinju, pođe za njima. A kada dođe na kilometar od Rilske pustinje, on pade na zemlju i stade vikati: „Ne mogu da idem dalje, peče me oganj“. Sanutnici svezaše tog jadnika, odvukoše ga k prepodobnom i moljahu ga da ga isceli. Deco moja, reče im prepodobni, to nije u mojoj moći, ja sam slab čovek kao i vi: njega samo Bog može isceliti. – No oni ga neodstupno moljahu, i pustinjak se pomoli Bogu za njega, i bolesnik najednom postade zdrav, i svi proslaviše Boga.
Glas o velikom pustinjaku dođe do bugarskog cara Petra (927-969 g.). Blagočestivi car silno željaše da se vidi s njim, ali smireni pustinjak izbeže da se sastane s njim, samo mu u pismu dade potreban savet.
Mnogi revnitelji duhovnog života, privučeni vrlinskim životom svetog podvižnika, nastaniše se u blizini prepodobnog pustinjaka. Tu se ubrzo postroji hram i manastir. Dostigavši duboku starost, sveti Jovan se upokoji mirno u Gospodu osamnaestog avgusta 946 godine, u sedamdesetoj godini svoga života. Po smrti javio se učenicima svojim. Mošti njegove prenesene su najpre u Sofiju, pa su odatle prilikom najezde Ugara odnete u Mađarsku, a otuda su ponovo vraćene u Trnovo u vreme cara Jovana Asena (1218 – 1241 g.). Kada su kasnije Turci zauzeli Trnovo, posredovanjem sultanije Mare Branković, mošti svetog Jovana Rilskog prenete su najzad u manastir Rilski, gde i danas počivaju. Rilski manastir su obnovili i Srpski vladari kralj Milutin i car Dušan, i on je kroz vekove bio kula svetilja i mesto sile čudotvorne i utehe duhovne za narod hrišćanski u Bugarskoj, naročito pak u teška vremena robovanja pod Turcima. Žitije pak prepodobnog Jovana Rilskog napisao je na grčkom Georgije Skilica (u 12 veku), a na slovenskom Trnovski patrijarh Jeftimije.[6]
 
SPOMEN SVETIH OTACA NAŠIH
JOVANA i GEORGIJA,
patrijaraha Carigradskih
 
Jovan V patrijarhovao u Carigradu od 669 do 674 godine, a Georgije I od 678 do 686 godine; obojica za carovanja Konstantina Pogonata; prestavili se u miru. Sveti patrijarh Jovan bio najpre hartofilaks i skevofilaks Velike Crkve, a zatim kao patrijarh bogougodno upravljao Crkvom i mirno se upokojio 674 godine. Sveti patrijarh Georgije najpre je bio sinđel i skevofilaks Velike Crkve u Carigradu (Svete Sofije), pa posle patrijarhovanja Teodora I bi pozvan i izabran za patrijarha vaseljenskog. Za njegovo vreme bi održan u Carigradu Sveti Šesti Vaseljenski Sabor 680 – 681 godine, na kome bi osuđena nečestiva monotelitska jeres. Blagočestiv i strog u podvizima, on u pobožnosti upravljaše Crkvom do svog prestavljenja, koje bi 686 godine.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
UBOGIH MNOŠTVO
 
Ovi sveti ubogi ljudi (njih oko 300) mučenički postradaše za Hrista ognjem spaljeni. O njima videti opširnije u opisu (napred) stradanja sv. mučenika Flora i Lavra.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
ERMA, SERAPIONA i POLIENA
 
Ovi sveti mučenici behu iz Rima. Njih neznabošci optužiše gradonačelniku Rima, da obožavaju Hrista a mrze idole i nipodaštavaju ih. Izvedeni pred gradonačelnika, oni smelo ispovediše svoju veru u Hrista. Zato ih najpre zatvoriše u mračnu i smrdljivu tamnicu. Zatim, kada ih izvedoše iz nje, oni ne htedoše prineti idolima žrtvu. Stoga ih stadoše vući po kamenitim i neprohodnim mestima, i oni, lomeći se o kamenje, u mukama predadoše Bogu česne duše svoje, i primiše od Njega neuvenljive vence mučeništva.
 
SPOMEN SVETOG NOVOMUČENIKA
DIMITRIJA NOVOG,
iz Samarine u Epiru
 
Rođen krajem osamnaestog veka u selu Samarini pod planinom Pindom u Epiru. Postao monah u jednom manastiru svoga kraja, gde se usrdno podvizavao. Kada Alipaša 1808 godine uguši u krvi ustanak u Grčkoj, koji beše digao na Turke pop Evtimije Vlahavas, Dimitrije tada iz revnosti iziđe iz manastira i propovedaše veru hrišćansku po selima Tesalije, govoreći narodu o potrebi trpljenja u nevoljama i iskušenjima. Oklevetan, on bi uhvaćen od Turaka i priveden pred Alipašu, pred kojim svedočaše da mu cilj propovedanja nije bio drugi nego učvršćivanje vere u narodu i poučavanje da slušaju vlasti i zakone.
Ali mu Alipaša ne poverova i baci ga u tamnicu, a zatim naredi njegovo mučenje. Dželati najpre udarahu mučeniku gvozdene klince pod nokte ruku i nogu, a onda mu klincima probodoše i vrat. Prilikom tog mučenja Alipaša spazi na mučenikovim grudima ikonu Presvete Bogorodice i zatraži od Dimitrija da mu je preda. No sveti mučenik odbi da to izvrši, da je ne bi neverni Turčin oskvrnio i opoganio. U daljem raspravljanju sa pašom hrabri mučenik Hristov pokaza veliku nepokolebljivost u veri i ni na koji način ne pristade da se odrekne Hrista Boga i svog hrišćanskog imena.
Ovo razbesni veoma Alipašu i on naredi dželatima da mučeniku stežu glavu gvozdenim obručem, nastojeći pritom da ispitivanjima doznaju od mučenika ko su mu bili navodni saradnici. Na takva ispitivanja sveti mučenik ne odgovaraše, već samo molitveno prizivaše ime Gospoda svoga i Presvete Vladičice Bogorodice. I tako izdrža dok ne puče onaj gvozdeni obruč oko glave. Tada ga Turci ponovo baciše u tamnicu, pa ga sutradan opet staviše na još ljuće muke. Obesiše ga za noge iznad vatre, ali pošto se mučenik ni tako ne uguši, mada ga oganj opaljivaše, Turci ga skidoše i položiše na zemlju pa mu staviše dasku preko grudi i onda po njoj skakahu i igrahu eda bi mučeniku polomili grudni koš i smrskali utrobu. Ali nepobedivi junak Hristov i te muke hrabro izdrža, tako da svojim trpljenjem uli takvu veru prisutnim hrišćanima, da jedan očevidac Turčin iz Kastorije odmah poverova u Hrista, krsti se i bi zatim pogubljen od bezbožnog tiranina Alipaše.
Najzad Alipaša naredi da mučenika živog zazidaju do glave u jedan zid gde sveti novi stradalnik Dimitrije provede tako zazidan deset dana, neprestano se moleći Gospodu svome i Spasitelju. Potom predade duh svoj u ruke Gospoda svoga za Koga je tako junački i hrabro stradao. Postrada sveti novomučenik Dimitrije 18 avgusta 1808 godine. Njegovom mučeničkom stradanju bi prisutan francuski konzul iz Janjine E. Pukevil, koji svedočaše da su se mnoga čuda dešavala prostim prizivanjem imena svetog novomučenika Dimitrija. Njegovim svetim molitvama neka bi Gospod pomilovao i spasao sve stradajuće za veru hrišćansku, a i nas grešne. Amin.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ARSENIJA PAROSKOG
 
Prepodobni otac naš Arsenije,[7] koji zasija u ova poslednja vremena kao sjajna zvezda na nebu Crkve Pravoslavne, rodio se u Janjini Epirskoj od pobožnih roditelja 31 januara 1800 godine. Na krštenju dobi ime Atanasije. Kao dete ostade bez roditelja siroče, ali ne i bez nebeskog Roditelja. Tako se ostvari na njemu reč psalmopevca: „Otac moj i majka moja me ostaviše ali me prihvati Gospod…“ Vođen Božjim staranjem, devetogodišnji Atanasije doputova u Kidoniju Male Azije gde ga primi za svoga učenika poznati po vrlini i obrazovanju jeromonah Grigorije Sarafis, koji beše upravnik tamošnje škole. Tu on postade brzo omiljen i učiteljima i učenicima zbog svoje prostote i bezazlenosti, smirenja i pobožnosti. Ostavši pet godina u rečenoj školi, beše među prvima, i po učenju i po vrlini.
Poslednjih godina njegovog boravka u školi, dođe u Kidoniju radi vršenja ispovesti poznati duhovnik iz Zagore Dimitrijadske starac Danilo, jedan od najistaknutijih Duhovnika onoga vremena. Upoznavši se sa njim i ispovedivši kod njega, mali Atanasije zavole ovog svetog Starca i postade njegov poslušnik, ostavši mu veran do same smrti. Posle ne dugo vremena starac Danilo reši da ide u Svetu Goru radi molitvenog tihovanja i podviga. To mnogo ožalosti dečaka, pa ga sa suzama moljaše govoreći: „Molim te, Starče, ne ostavi me sirotog nego me uzmi sa sobom. Želja mi je da i ja idem u Svetu Goru, u taj vrt Bogorodičin, da postanem monah. Ne želim da ostanem u ovom sujetnom i truležnom svetu; Hrista tražim, za Hristom žudim, za Hristom želim da pođem“. Ponavljaše i reči proroka Jeliseja koje ovaj uputi svome učitelju proroku Iliji: „Živ je Gospod, živa je i duša moja, neću te ostaviti“ (4 Car. 2, 1).
Starac, ne mogavši odoleti navaljivanjima ovog petnaestogodišnjeg dečaka, na kraju pristade i povede ga sa sobom u Svetu Goru. Tu življaše sa svojim Starcem, učeći se od njega istinskoj mudrosti monaškog življenja, koje se naziva „umetnost nad umetnostima i nauka nad naukama“. Mladić se radovao što mu Bog dade takvog mudrog učitelja koji ga učaše delom i rečju otsecanju volje, smirenju i poslušanju, toj trojednoj vrlini istinske filosofije. Starac opet, gledajući duhovni napredak svoga poslušnika, zahvaljivaše Bogu što njegov trud donosi bogatog ploda. Isprobavši ga tako i saznavši da je dostojan da postane monah, obuče ga u veliki i anđelski lik, davši mu ime Arsenije.
Prepodobni Arsenije ostade šest godina u Svetoj Gori sa svojim starcem Danilom. U to vreme behu izbile raspre među svetogorskim monasima oko koljiva i oko pitanja čestog pričešćivanja prečistih Hristovih Tajni. Neki nerazumni monasi behu ustali protiv onih mudrih, vrlinskih i svetih muževa, koji su podržavali shvatanje da hrišćanin, pogotovo monah, da bi pobedio greh i đavola i da bi se približio Bogu, treba što češće da se iskreno ispoveda, moli i dostojno priprema za što češće primanje svetih Tajni Hristovih, kao što to propisuju apostolski i svetootački kanoni. Njihovi pak protivnici govorahu u svom neznanju, da je zabranjeno češće se pričešćivati, jer je to tobož jeretički običaj. To bi povod velikih nemira, sablazni i kleveta na gore rečene svete muževe pred Carigradskim patrijarhom. Patrijarh, poverovavši u početku njihovim tužbama, i ne ispitavši stvar podrobnije, naloži epitimiju na gore rečene svete podvižnike. Njihovi protivnici to iskoristiše i pokrenuše gonjenje protiv njih: neke od njih proteraše iz Svete Gore, druge zlostavljahu a neke opet klevetahu. To primora mnoge od njih, da bi se izbavili od stalnih optuživanja, nemira i sablazni, da napuste Svetu Goru i raziđu se po raznim krajevima Grčke, sejući seme istine i upućujući mnoge duše na put spasenja.[8]
Među ovim vrlinskim i izabranim ocima beše i prepodobni Danilo sa svojim poslušnikom Arsenijem. I oni napustiše Svetu Goru, i došavši, nastaniše se u početku u manastir Pendeli kod Atine. Posle kraćeg vremena biše primorani da potraže pribežište na Kikladska ostrva, budući da u Grčkoj izbi ustanak protiv Turaka i obuze je ratni vihor. Najpre dođoše u manastir zvani „Longovarda“ kod poznatog im iz Svete Gore igumana Filoteja. Ali pošto je manastir bio u teškom stanju, iguman ih posla u manastir Svetog Antonija, u kome je živeo poznati misionar Kirilo Papadopulos sa jednom grupom svetogoraca koljivara, koji su tu našli pribežište. No pošto posle nekog vremena bura u Svetoj Gori u vezi koljiva i čestog pričešćivanja poče da se stišava, dotični monasi vrate se na Atonsku Goru, a ova dvojica blagočetivih podvižnika pređu prvo na ostrvo Sikinos a potom na Folegandros, gde boravljahu ne malo godina. Tu Arsenije, po blagoslovu svoga Starca, bi rukopoložen za đakona i postavljen za učitelja, po želji i navaljivanju naroda onog mesta.
Blaženi Arsenije ovaj učaše decu Folegandrana ne samo pismenosti nego i vrlinskom življenju, jer je znao da pismenost bez vrline i moralne prosvećenosti donosi više štete nego koristi. Učaše ih da čuvaju zapovesti Božje, da vole Boga svim srcem svojim, da poštuju roditelje svoje i vole braću, rođake i svakog čoveka; da ne lažu, da ne osuđuju i ne psuju, da se mole, ispovedaju, poste i pričešćuju prečistih Tajni, da posećuju bolesnike i teše ucveljene, da pomažu siromašne. Tako za kratko vreme, s jedne strane starac Danilo preko ispovesti i duhovnih pouka za odrasle, a s druge strane đakon Arsenije preko škole i moralnog vaspitanja dece, – postigoše pomoću Božjom, da privedu pobožnosti i Bogu sve stanovnike ovog ostrva, bogate i siromašne, velike i male, ljude i žene, da ih povežu vezama uzajamne ljubavi, tako da je svo ostrvo bilo kao jedna porodica. Ovde je važilo slovo proroka Davida: „Kako je lijepo i krasno kad sva braća žive zajedno!“ (Ps. 133, 1). I ono Evanđelsko: „Gde su dvojica ili trojica sabrani u moje ime, onde sam i ja među njima“ (Mat. 18, 20).
Na kraju dođe vreme rastanka učitelja i učenika. Starac Danilo prozrevši kraj svoga života na zemlji, pozva svoga poslušnika Arsenija da se oproste, i zapovedi mu da posle dve godine sakupi kosti njegove i ponese ih sa sobom u Svetu Goru ili na neko drugo mesto gde mu Bog odredi da proživi ostatak svoga života. Oprostivši se i od sve svoje duhovne dece, i pričestivši se Svetih Tajni, blaženi Starac Danilo predade svoju dušu Bogu, koga zavole od mladosti i kome danonoćno služaše celog života svog.
Dve godine posle starčevog usnuća, Arsenije izvadi po poslušanju njegove mošti i krenu se za Svetu Goru, uz veliko protivljenje i žalost stanovništva ostrva. U prolazu pored ostrva Parosa, navrati se u manastir Longovardu da se oprosti sa starcem Filotejem i Kirilom, koji se poslednjih godina podvizavao u manastirčiću Svetog Georgija što ga sam osnova. No starac Kirilo se beše upokojio, a njegov naslednik i duhovni sin Ilija Epirski, veoma mudar i pun učenosti i vrlina muž, propovednik na Kikladskim ostrvima, čuvši za Arsenijevu nameru, reče mu: „Brate Arsenije, znaj da nije volja Božja da ideš u Svetu Goru. Volja Božja je da ostaneš ovde sa nama. Ovamo te posla Bog molitvama starca Danila i Kirila“. Tako na kraju i bi: Arsenije primi reči njegove kao volju Božju, jer mu i Starac beše prorekao da se može desiti da i na nekom drugom mestu, a ne samo u Svetoj Gori, provede ostatak svoga života.
Manastir Svetog Georgija je bio metoh manastira Faneromene. I u jednom i u drugom življahu tada muževi odabrani, mudri i obrazovani, i po vrlini i po trudu. Živeći sa njima i podvizavajući se, Arsenije ih sve preteče po trudu i vrlini. Bdeo je po celu noć, spavajući dnevno ne više od 3-4 časa, i sa suzama se molio za sebe i za svu svoju duhovnu decu koju ostavi na Folegandru, kao i za ceo svet. Jeo je samo jednom u toku dana i to vrlo skromno. Duhovna hrana mu beše čitanje božanskih Pisama i dela Svetih Otaca, i nju smatraše mnogo važnijom od telesne, jer sladost duhovne hrane često hrani i dušu i telo. Često se dešava da duhovna hrana, kad se jede sa apetitom i blagodarnošću, okrepljuje i telo, koje njome zaslađivano toliko se raduje, da gubi potrebu i želju za telesnom hranom. O tome svedoče žitija mnogih proroka i svetitelja.
Prorok Mojsije i prorok Ilija sa hranom za jedan dan, postiše četrdeset dana. Ko ih je hranio? Reč Božja, duhovna hrana. Hranili su se onom hranom za koju je Gospod rekao: „Čovek ne živi samo o hlebu, nego od svake reči koja izlazi iz usta Božjih“ (Mat. 4, 4). Preteča Goepodnji i Krstitelj Jovan hranio se vlaćem žbunja pustinjskog i divljim medom, prepodobna Marija Egipatska, Sveta Teoktista, mnogi pustinjaci, podvižnici, hranili su se godinama travom i vodom. Zar je moguće da čovek živi samo o nekuvanoj travi i vodi? Kako su živeli? Hranjeni sladošću slova Božjeg i duhovne hrane, sećanjem na Boga, nebeskim dobrima. Neki su čak živeli samo od Svetog Pričešća. Sveti Antonije je često dok je jeo sa svojim učenicima, padao u duhovno ushićenje i prestajao da jede. Ponekad opet prestajao je da jede i počinjao da plače. Kad bi ga učenici njegovi upitali: „Zašto plačeš, oče?“ – odgovarao bi: „Plačem, čeda moja, zato što, budući čovek razumni, hranim se hranom nerazumnih životinja“.
Tako i otac Arsenije: kad bi ga zvono za trpezu zateklo u čitanju Svetog Pisma ili na molitvi, vrlo se žalostio, što je napuštao sladosnu duhovnu hranu, da bi je zamenio telesnom i truležnom. Videvši manastirska bratija njegovo vrlinsko življenje i smirenje, bogoljublje i bratoljublje, predložiše ga episkopu te protiv svoje volje bi rukopoložen za prezvitera od strane Kikladskog mitropolita Danila. Od tada još više se staraše na duhovnom usavršavanju, jer je znao kakav treba da bude sveštenik, osobito kad je i duhovni otac. Služio je službu Božju sa strahom i trepetom, i izgledalo je kao da stoji pred licem svudaprisutnog Boga, služeći mu.
Osećajući da je služiti Bogu velika i strašna stvar, čak i za same nebeske sile, lice mu postade svetlo kao anđelsko, a iz očiju mu se izlivahu suze umilne. Često se dešavalo da su prisutni na službi koju je on služio, čuli njegov plač i ridanje iz oltara, plač duhovni koga zadobijaju samo oni koji su otsekli svoju volju, kroz istinsko poslušanje i smirenje.
Sveti Arsenije, kao i mnogi drugi sveti pre njega, skrivaše svoje vrline, koliko god mu je to bilo moguće, izbegavajući ljudsku slavu. Ali Bog koji ispituje srca i utrobe, videći njegove tajne trudove u slavu imena Svoga, javno ga proslavi. Njegovo ime se proču, te mnogi dolažahu na ispovest kod njega i za duhovni savet, ne samo sa Parosa, nego i sa drugih ostrva, iz Atine, Pireja, Svete Gore i drugih manastira Grčkih. Bog ga beše obdario darom rasuđivanja i ljubavi, tako da sve primaše sa očinskom ljubavlju i svima davaše sa razboritošću, ono što im je potrebno i korisno za duhovni život i pokajanje. Od svih lekova najviše je nudio ova dva: lek pokajanja i lek milosrđa i ljubavi Božje.
Desi se tako jednom, dođe jedna devojka sa ostrva Sirosa u posetu svojoj sestri monahinji, koja je živela u ženskom manastiru Preobraženja Gospodnjeg. Ova beše obaveštena da joj je sestra skrenula sa pravog puta, pa kad ču da je došla pred manastir i da je traži, poče da viče i da govori: „Beži, beži od manastira, grehom si zagađena, pa hoćeš da uprljaš i manastir sa sestrama“. I umesto da ima sažaljenja prema njoj, da je zagrli i spase od moralne nizbrdice, ona je pretuče sa drugim sestrama, i svu iskrvavljenu otera od manastira. „Beži, govorila joj je, prljava bludnice, došla si da obesvetiš ovu svetinju. Beži, inače ću te ubiti, da operem obraz naše pororice“. „Pogrešila sam, oprosti“, odgovarala je bludnica. „Zar nemaš sažaljenja u srcu svom za sestru tvoju?“ – „Ne“, odgovarala je, „ti si bludnica a ne sestra moja“. „Kuda onda da idem?“ – „Odlazi, skoči u more, ubi se“.
Kada se ova sirota devojka udalji, sva izranavljena, na oko 800 metara od manastira, sede pored puta uplakana i očajna. „Šta da radim nesrećnica?“ govorila je. „Gde sad da idem, kad me i ova sestra, koja je bila moja poslednja nada, odbaci i protera? Ništa drugo mi ne preostaje nego da idem da skočim u more i da se udavim. Bože moj, smiluj mi se nesrećnici!“
U tom momentu naiđe onuda po Božjem promislu starac Arsenije i videvši je kako plače i svu u ranama, sažali mu se, pristupi joj i upita je: „Šta ti je, čedo, zašto plačeš i zašto si tako izranavljena?“ – „Pretukla me moja sestra, oče, sa još nekim kaluđericama“. „Zašto?“ – „Zato što me neki pokvareni ljudi i žene uvukoše u greh i postah bludnica. No uvidevši da ne radim dobro, dođoh u manastir da zatražim zaštitu i pomoć od moje sestre, i evo, oče, šta su mi uradile kaluđerice… Zar tako rade kaluđerice, koje napustiše svet da spasu dušu svoju? Šta da radim, šta mi ti, oče, savetuješ? Da skočim u more ili da se obesim?“ – „Ja, čedo, ne dao Bog da te tako nešto savetujem. Volim te kao svoje dete, i ako hoćeš uzeću te sa sobom, da ti iscelim i duševne i telesne rane“. – „Kud da me vodiš, oče?“ – „U manastir da te predam Hristu“, odgovori Starac. I utešivši je, povede je sa sobom, rekavši joj da se ne plaši kaluđerica; a pošto se ona ispovedi i pokaja, obuče je u haljinu pokajanja. Kaluđerice pak sabra u hram i oštro ih ukori za njihov greh, osobito njenu nemilosrdnu sestru. Zapreti im, da ako se ne pokaju, da će ih sve kazniti. „Bez milosti ste i bez ljubavi“, reče im, „isto ste što i ubice, i ako ne priznate svoj greh pred Bogom i sestrama koje nisu u njemu učestvovale, odlučiću vas tri godine od svetog Pričešća“.
Budući da se monahinje pokajaše, smanji im kanon, sestri ove devojke zabrani da se pričesti za godinu dana, a ostalim monahinjama kao saučesnicima, šest meseci. A ova bivša bludnica, koja primi monaški čin, toliko se predade podvižničkom življenju, postu, uzdržanju, bdenju, molitvi, celomudriju, i vršenju drugih vrlina i zapovesti Božjih, da je uskoro pretekla sve ostale sestre po vrlini, tako da se i na njoj ispuni reč Apostola Pavla: „Gde se umnoži greh, onde se još većma umnoži blagodat“. (Rim. 5, 20).
Ovaj blaženi otac Arsenije beše strogi čuvar otačkih predanja. Prema pokajnicima beše neobično milostiv, a prema upornima u neverju i grehu – nepopustljiv. Trudio se da sve privede pokajanju, strpljenjem, smernošću, ljubavlju. Zato mnogi, čuvši o njegovom vrlinskom življenju i vladanju, dolažahu da se ispovede i potraže duhovni savet, blagodareći i slaveći Boga, što im posla takvog Duhovnika i iscelitelja srca i duše.
Kada se upokoji otac Ilija, nastojatelj manastira Sv. Georgija, bratija izabra jednodušno za njegovog naslednika ovog blaženog Arsenija. No zbog velikog naroda, koji se skupljao sa svih strana, radi ispovesti, posle nekog vremena on prepusti upravu drugome, a sam se predade podvigu i duhovnom krepljenju i lečenju drugih.
Često dok je jahao na magaretu, idući u posetu manastiru Longovarda ili manastiru Sv. Preobraženja ili nekom drugom mestu na ostrvu, radi ispovesti, pokrivao bi panakalimavkom lics svoje, da ne bi video ništa drugo i um mu se rasejavao: to radi toga da bi samo sa Bogom neprestano razgovarao. Ispovedajući druge, i sam se često ispovedao kod svetog onog starca u manastiru Longovardi, duhovnika Jeroteja Vosiniota prvog. „Pričao mi je“, kaže otac Filotej, pisac Arsenijevog žitija i današnji iguman manastira Longovarde, starac Ignjatije Ragusis sledeće: „Kad sam došao kao mlad poslušnik u manastir, služio sam starca Jeroteja. Često sam otvarao vrata njegove ćelije bez kucanja i zaticao nekad starca Jeroteja na kolenima pred starcem Arsenijem na ispovesti, nekad opet starca Arsenija pred Jerotejem. Kad god mi je to pričao sa prostotom koja ga je krasila, plakao bi od umilenja“.
Evo šta kaže pesnik onog vremena, duhovno čedo ovih dvojice staraca:
„Imali smo onih godina dva Starca na Parosu koji behu savili gnezdo na brdima ostrva našeg. Sedi obadva i beli kao januarski snegovi skriveni na glavici sv. Georgija i na Bahni. Hitaše k ovima narod na ispovest i dobijaše oproštaj grehova svojih…“
„Gde su nam danas“ pita se starac Filotej, njihov dostojni naslednik, „takvi duhovni Oci, takvi sveti Starci? Takvih danas više nema ne samo na Parosu, nego ni u celoj Grčkoj, ni u Svetoj Gori, ni u Jerusalimu, ni na Sinajskoj Gori, ni u pustinjama Egipatskoj, Tivaidskoj, Nitrijskoj, Evropi, Aziji, Africi. Avaj, dušo moja, plači i nariči gorko, jer isčeze prepodobni sa zemlje …“
Takvi behu ovi dvojica staraca duhovnika, Arsenije i Jerotej: puni smirenja i svake vrline. Videvši Bog njihovo smirenje, obdari ih nebeskim darovima, darovima mudrosti i straha Božija, rasuđivanja i čudotvorstva.
Ovaj blaženi Arsenije, pored dragovoljnih trudova, postova, bdenja i zlostradanja, patio je i od nerazumnog ponašanja prema njemu nekih od starešina ostrva i od njihovog ogovaranja, pa čak i od sopstvenog mitropolita, koji je dotle išao da mu je jedno vreme zabranio i da služi. Često su ga žalostile i monahinje manastira Preobraženja Gospodnjeg, o kojima se duhovno starao, svojim svađama i neposlušnošću i stalnim nemirima. Jednom, budući da ne hteše da se izmire i poslušaju njegove molbe, reši se da ih konačno napusti i da se vrati u manastir sv. Georgija. Stigavši do blizu manastira, javi mu se u vidu mladića, na mestu zvanom „Langada“, sv. Georgije, i upita ga: „Kuda ideš, Arsenije?“ – „U manastir sv. Georgija“, odgovori starac. – „Zašto si napustio kaluđerice?“ – „Napustio sam ih jer nisam više mogao da podnosim njihove ispade i svađe“. – „Kako ti ne dođe na um, da Gospod trpi nedostatke miliona ljudi, čak i onih koji ne veruju u Njega, nego Ga psuju, ruže, preziru; pretrpeo je i one koji su Ga razapeli, moleći se za njih sa Krsta: „Oprosti im, Oče, ne znaju šta čine“. Zar ti da ne potrpiš nedostatke 40 kaluđerica, koje su kao žene slabe po prirodi. One te istina ožalostiše ali su se već za to i pokajale“. Starac još uvek ne shvatajući o kome se radi, reče: „Nemoguće je da se one pokaju, mnogo puta mi to obećaše, ali ne održaše obećanje. Sad sam već i ja ostarao, idem da se malo postaram o svojoj duši“. Tada mu reče sv. Georgije: „Okreni se, Starče, na desnu stranu i reci mi šta vidiš?“ – Starac okrenuvši se, vide presjajnu i sladosnu svetlost, pa će reći tobožnjem mladiću: „Vidim jednu čudesnu svetlost, presjajnu, predivnu i svesladosnu, ali ne znam o kakvoj svetlosti se radi“. – „Pogledaj, reče mu, na levo“. A on okrenuvši se, vide gustu tamu i oseti smrad koji se iz nje širio i reče onome koji mu se javio: „Vidim mrak gusti iz koga se širi nepodnošljivi smrad“. – „Slušaj, Starče, reče mu on, ako me poslušaš i vratiš se da utešiš monahinje koje se pokajaše, i plaču što su te ožalostile, svetlost koju si video, pratiće te do kraja života i uvesti u večnost Carstva Božjeg. A ako se ne vratiš da utešiš, posavetuješ i potrpiš nedostatke njihove, tama koju si video, biće tvoje večno nasleđe“. Rekavši ovo, lice tobožnjeg mladića zasija kao munja, i javljeni namah isčeze. Starac zadivljen shvati da je ovaj mladić bio ustvari velikomučenik Georgije, i na mesto da produži kud je krenuo, vrati se natrag u sv. Preobraženje i nađe sve monahinje sabrane u crkvi, kako plaču i mole se Hristu da im povrati njihovog duhovnika, kako bi ih razrešio od greha. One kada gi videše, zatražiše oproštaj, pretvorivši suze tuge u suze radosnice.
I tako starac Arsenije dobar rat ratova sa vidljivim i nevidljivim neprijateljima do poslednjeg daha svoga života. Svoju pak blaženu končinu proreče na mesec dana pred smrt. Poslednju liturgiju otsluži na Bogojavljenje 1877 godine. Posle velikog vodoosvećenja nasloni se na krevet i govoraše sakupljenim monahinjama: „Ovo je bila, čeda moja, moja poslednja liturgija. Blagodarim Sveblagome Bogu koji mi dade snage da završim liturgiju i vodoosvećenje. Svom dušom zahvaljujem Tvorcu mome i Davaocu bezbrojnih darova, blagoslova i dobara, kojih me udostoji. Ništa drugo ne tražim nego da mi oprosti mnoge moje grehe i da primi duh moj“. Vest da je Starac na umoru, pronese se munjevitom brzinom po celom ostrvu. Hitali su sa svih krajeva ostrva ljudi i žene, deca i starci, bogati i siromašni, da se oproste sa njim i da prime njegov poslednji blagoslov. Uoči blažene svoje končine, sazva on monahinje i reče im: „Znajte, čeda moja, sutra napuštam ovaj privremeni život i otadžbinu i prelazim u večni život i Nebesku Otadžbinu, jer u ovoj ovde smo tuđinci i prolaznici“. Monahinje spopade plač i ridanje veliko, a Starac ih tešaše govoreći: „Ne plačite, deco, ne očajavajte i duše ne grešite. Ja odlazim ali vas ostavljam boljem Ocu od sebe, Gospodu Hristu i Njegovom staranju i zaštiti. U Njega verujte, u Njega se uzdajte, Njega volite svom dušom i svim srcem svojim, i sve što od Njega zatražite daće vam. A iznad svega i pre svega ištite Carstva Božija. Znajte i tvrdo verujte, ako Ga budete volele i izvršavale zapovesti Njegove, i On će vas zavoleti. A kad Njega imate sa sobom, sve imate i niko drugi vam neće trebati. „Bog je ljubav i koji u ljubavi boravi, u Bogu boravi i Bog u njemu“. Ovo je, čeda moja, moj poslednji savet vama i zapovest: imajte mir među sobom, imajte smirenja, sećajte se Hrista, Njegovog smirenja i poslušanja i prema svima ljubavi. Bez takve ljubavi nema vam spasenja, sve druge vrline bez nje su beskornsne. Nikad ne zaboravljajte razlog vašeg napuštanja sveta, roditelja i braće, prijatelja i rođaka: da se sa Hristom venčate i da dobijete nebeske darove. Da bi pak Hrista zadobile, treba koliko je god moguće da Mu podražavate, da budete kao mudre Devojke, da napunite svetiljke duša svojih uljem, tj. sa ljubavlju. Ako to postignete, ući ćete sa Ženikom Hristom u nebeske dvore, za vreme Njegovog drugog dolaska; bez toga dveri će se pred vama zatvoriti kao pred ludim devojkama. A i ja od svih poslednji, ako zadobijem smelost pred Bogom, moliću se nebeskom Ocu, od svih zala da vas hrani i brani, i da vas udostoji svoga Nebeskog Carstva. Amin“.
Posavetovavši tako svoja duhovna čeda, zamoli da mu se izvrši sv. tajna Jeleosvećenja; sledeći dan se pričesti svetih i životvornih Tajni Hristovih, pomoli se Bogu za sve, zablagodari Mu, pa podigavši ruke i um nebu reče: „Gospode, u ruke tvoje predajem ovo malo stado koje si mi poverio i duh svoj koga si mi darovao. Tvoj sam, Gospode, spasi me jer zapovesti Tvoje tražih“. Rekavši ovo, zatvori oči svoje i predade duh svoj Bogu, 31 januara 1877 godine, u starosti od 77 godina.
Svo ostrvo Paros oplakivalo je svoga svetog Starca, čuvši za njegovo preseljenje u večnost. Hitali su veliki i mali sa svih strana da daju poslednji celiv njegovim svetim moštima. Tri dana stajale su svete mošti njegove u hramu, da bi mogli svi da se oproste od njega. Potom biše pogrebene sa pesmama i suzama, na mesto koje on sam odredi još za života svoga.
Brojna su čudesa kojima Bog proslavi ovog vernog slugu Svog i za života i posle smrti. Na njegovu molitvu dva puta posla Bog kišu za vreme velike suše, isceli dvadesetogodišnju devojku zvanu Jelenu, sestru monahinje Marije Sifneu, umnoži hlebove date za milostinju, i učini mnoga druga čudesa. Pored dara čudotvorstva i lečenja duševnih i telesnih bolesti i neduga, prepodobni Arsenije dobi od Boga i dar prozorljivosti. Evo nekoliko primera za to. Čuveni atinski propovednik Makrakis Apostolos, dođe jednom na ostrvo Paros i ostade nekoliko dana u man. Longovardi. Po savetu bratije ode u man. Preobraženja da se ispovedi kod Starca. Ali na mesto da ispoveda svoje grehe, sa smirenjem i skrušenošću srca, on poče da priča naširoko o svojim podvizima: kako izobličuje u propovedi one koji greše, osobito arhijereje i jereje, predstavnike vlasti, i sa smelošću iznosi na javnost njihove prestupe. Starac Arsenije mu reče smireno i blago: „Poslušaj me, čedo. Treba da znaš da na ispovesti ljudi ispovedaju svoje grehe a ne svoje vrline i podvige. To što propovedaš slovo Božje, dobro radiš i ugodno je Bogu, ali pazi da propovedaš sa smirenjem a ne sa gordošću. To što kritikuješ i iznosiš u javnost grehe drugih, osobito sveštenih lica, ne samo da nije od koristi nego je od štete, kako tebi tako i tvojim slušaocima. Zato pazi na ssbe, i ako hoćeš da se okoristiš i da drugima budeš od duhovne koristi, obrati pažnju i na svoje grehe, ne samo na grehe drugih. Gospod nam je zapovedio da ne sudimo, da ne bismo bili osuđeni. Takođe i apostol Pavle poručuje: „Ko si ti da sudiš tuđemu sluzi?“ Moli se sa smirenošću, a uz molitveno pravilo pridodaj i poneko kolenopreklonjenje“. Makrakis, međutim, ne samo što ne primi njegove savete i ovo lako pravilo koje mu dade prepodobni, nego još i odgovori sa ironijom i prezirom: „Metanije su za kaluđere. Moj posao je mnogo viši i uzvišeniji: da propovedam slovo Božje i da izobličavam one koji greše“. Njegov odgovor duboko ožalosti o. Arsenija, zbog gordosti i prezrenja koje pokaza za vreme svete Tajne ispovesti, pa mu reče: „Trebalo je, čoveče, da se smiriš i da poslušaš, da te ne bi smirio Bog koji se protivi gordima, a smirenima daje blagodat. Znaj da koleno koje se ne priklanja (pred Bogom), biće slomljeno i satrveno“. Makrakis ni ovim rečima Starca ne pokloni mnogo pažnje. No odlazeći iz manastira, na malom odstojanju od njega, pade s mazge i povredi nogu, kao što o. Arsenije prozre. Međutim, ni to ga ne urazumi i ne pobudi na smirenje. U svojoj samouverenosti, on ne htede ni lekara da traži, te mu na kraju cela noga bi otsečena zbog gangrene. Kada je pak odlazio iz manastira, starac Arsenije reče onima koji su bili sa njim: „Da znate, ovaj čovek strada od demonske gordosti, pašće u zablude i biti uzročnik razdora i štete po Crkvu“. To se zaista docnije i obistini, tako da Makrakis bi čak i osuđen od Crkve.
Desi se jednom drutom prilikom da na litiji, koju je vršio svetitelj protiv zarazne bolesti, bude prisutan i jedan Jermenin. Posle litije pristupahu hrišćani da celivaju krst koga je Starac držao u ruci. Pristupi i Jermenin ali sa strahom. Videvši ga, svetitelj mu reče: „Priđi, čedo, ne boj se, iako nisi pravoslavan ipak si i ti dete Hristovo“. Jermenin se zadivi otkud zna da nije pravoslavan, budući da se ranije uopšte nisu videli. Pristupivši časnom krstu, celiva ga zajedno sa starčevom desnicom, i ode blagodareći Bogu što ga udostoji da vidi jednog takvog svetog čoveka.
Svetitelj učini mnoga čudesa i posle smrti, od kojih navodimo samo ovo, primera radi: Neka žena iz Agerja Paroskoga imađaše paralizovano dete. I uzevši ga, ponese ga sa verom na grob svetiteljev, čuvši za čudesa koja on čini silom Božjom. Posle svršenog molebna na grobu, dete ustade potpuno zdravo i poče da hoda, na zaprepašćenje i divljenje svih prisutnih, a u slavu Boga, koji daruje takvu slavu svetima svojima. Slična čudesa i danas se događaju nad svima onima koji sa verom u Boga pristupaju grobu ovog Njegovog ugodnika. Njegovim molitvama neka bi blagi Gospod i nama podario obostrano zdravlje. Amin.
 
SPOMEN PREPODOBNIH OTACA NAŠIH
VARNAVE i SOFRONIJA
 
Rodom Atinjani; rođaci; spasavali se na gori Mela, blizu Trapezunta u Maloj Aziji, u petom veku. Tu osnovali manastir Sumela, i u miru Gospoda svoga se upokojili.[9]
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
HRISTOFORA
 
Obnovitelj i nastojatelj manastira Sumela na gori Mela; rodom bio iz Trapezuntekog mestanca Gazari; podvizavao se u sedmom veku, i u miru se upokojio u Gospodu.
 
SPOMEN SVETE MUČENICE
JULIJANE
blizu Strovila[10]
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
LEONTA (LAVA)
 
Postradao za Gospoda Hrista bačen u more, u blizini Mire Likijske (u Maloj Aziji).
 
SPOMEN PREPODOBNIH OTACA NAŠIH
ČETVORICE SVETIH PODVIŽNIKA
 
U miru se upokojili u Gospodu.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
SOFRONIJA,
iz skita Svete Ane u Svetoj Gori
 
Rodom iz Epira; pobegao od braka u Svetu Goru, gde se u skitu Svete Ane bogougodno podvizavao i u miru skončao, u 18. veku.
 


 
NAPOMENE:

  1. Ilirija – prostrana oblast u severozapadnom delu Balkanskog Poluostrva.
  2. Ova divna braća postradaše u drugom stoleću u gradu Ulpijani (Lipljani na Kosovu).
  3. Sada Spoleto, u Umbriji, leži na jednoj od pritoka reke Tibar; ta se pritoka u starini zvala Klitumna.
  4. Trebija, dosta znatan grad u starini: nalazio se, kao i Spoliton, na velikom putu koji je spajao prestonicu Rim sa jednim pristaništem na Jadranskom Moru; danas ne postoji; ležao je severnije od Spolitona i nedaleko od njega.
  5. Njegov spomen vrši se još i 19 oktobra.
  6. Ovo Žitije izdao je kod nas Stojan Novaković u „Glasniku Srpskog Učenog Društva“, 22, 1867, str. 265-302.
  7. Ovo žitije prepodobnog Arsenija je napisano na osnovu žitija koje je izdao arhim. Filoteos Zervakos, iguman man. Longovarde na Parosu, 1960 godine. Žitije je štampano zajedno sa Službom prepodobnog, koju napisa o. Gerasim Mikroagiananitis iz Svete Gore.
  8. O pokretu Koljivara vidi i u žitiju sv. Makarija Korintskog (Žitija svetih za April, str. 253-257) kao i u žitiju prep. Nikodima Svetogorca (Žitija Svetih za Juli, str. 321-345).
  9. Žitije im se nalazi u „Neon Limonarion“, a Služba im je izdana u Bukureštu 1769 g. i u Lajpcigu 1775 g. od Neofita Kapsokalivita.
  10. Možda je ovo ista sveta Mučenica sa opom koja se slavi 21 decembra.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *