NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA AVGUST

ŽITIJA SVETIH ZA AVGUST

 

ŽITIJA SVETIH
 
17. AVGUST
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
MIRONA
 
Sveti Miron beše sveštenik u Ahaji[1] za carovanja neznabožnog cara Dekija[2] kada poglavar te oblasti beše Antipatr. Sveti Miron beše ugledna i bogata roda, po naravi blag i krotak, bogoljubiv i čovekoljubiv, i vođaše bogougodan život.
Jednom na sam dan Roždestva Hristova poglavar Antipatr uđe u crkvu, da pohvata hrišćane skupljene na molitvu i da ih muči. Videći to, sveti Miron se ispuni revnosti božanske i izruži poglavara i ismeja ga. Zato bi uhvaćen od poglavara i ljuto mučen: najpre ga obesiše na drvetu i strugaše gvozdenim grebenima i ognjem žegoše; zatim ga baciše u silno užarenu i strahovito razbuktanu peć, iz koje suknu plamen i sagore sto pedeset poglavarevih slugu koji stajahu u blizini, a svetitelj, čuvan blagodaću Hristovom, stajaše usred peći živ i netaknut i blagosiljaše Boga. U to vreme vidni behu u peći sveti anđeli koji okružavahu svetitelja i oganj u hladovinu pretvarahu. A kada se peć ugasi i svetitelj iziđe iz nje nepovređen, poglavar ga stade primoravati da se pokloni idolima. Pošto svetitelj ne pristade na to; mučitelj naredi da mu seku kožu na kajiše, od glave do nogu. Mučenik dohvati jedan takav kajiš svoje kože, i njime udari mučitelja u lice. Onda mu ponovo strugaše telo gvozdenim grebenima, pa ga potom baciše zverovima da ga pojedu. Ali ga ni zverovi ne darnuše. Tada poglavar Antipatr, videvši sebe posramljena od stradalca Hristova Mirona, ispuni se jarosti i besa, te svojim rukama ubi sebe. I tako pogibe sa hukom, predavši svoju gadnu dušu đavolima u pakao na večito mučenje. Sveti pak mučenik bi odveden u grad Kizik[3], i tamo mu odsekoše glavu, i on skonča predavši svetu dušu svoju u ruke Božje.[4] Primivši na taj način mučenički venac, on uđe u radost Gospoda svoga.
 
STRADANJE SVETOG MUČENIKA
PATROKLA
 
U vreme Avrelijana[5] nastade veliko gonjenje na hrišćane u Galiji, kao i svuda. U to vreme življaše u gradu Trikasini čestit čovek po imenu Patrokle. On stanovaše u predgrađu grada u kući koja mu beše ostala od roditelja, imađaše veliko imanje i beše veoma bogat. On služaše Bogu dan i noć, ljubeći sveti zakon Njegov i vodeći pobožan hrišćanski život. Dobro upoznat sa naukama, on sa velikim usrđem stalno čitaše Sveto Pismo, i svakog časa preklanjaše kolena svoja na molitvu. Hranu je uzimao jedanput dnevno, u šest sati posle podne, pošto bi prethodno obavio slavoslovlja i molitve Bogu. A bogatstva koja imađaše, on razdavaše nevoljnima, udovicama i siročadi, i naročito siromašnim hrišćanima koji svim srcem ljubljahu Gospoda. Milosrđe njegovo beše tako veliko, da siromasi mišljahu da on razdaje iz nebeskih riznica, jer on ne sabiraše sebi riznice na zemlji nego na nebu, i izbegavaše zadovoljstva ovoga sveta čekajući carstvo Božije. Ovom svetom čoveku koji provođaše život u strahu Božjem, u postu i molitvi, i u svakom bogougodništvu, Gospod dade vlast nad đavolima i darova mu blagodat isceljenja, te on silom Hristovom izgonjaše nečiste duhove i isceljivaše svaku bolest po ljudima.
U to vreme neznabožni car Avrelijan, svirepi gonitelj hrišćana doputova iz grada Senoniska u Trikasin. Čuvši za svetog Patrokla, Avrelijan naredi da ga uhvate i dovedu k njemu. Ugledavši Patrokla, on mu reče: Čuh za tvoje bezumlje: držiš ništavnu veru i klanjaš se onome koga ljudi šamaraše. – Svetitelj ne odgovori ništa na ove bezumne reči. Tada ga Avrelijan upita: Kako ti je ime? – Svetitelj odgovori: Ime mi je Patrokle. – Avrelijan opet upita: Koje si vere, i kome se bogu klanjaš? – Sveti Patrokle odgovori: Klanjam se Bogu živome i istinitome, koji živi na nebesima i na smirene gleda, i koji zna sve pre no što se dogodi. – Avrelijan reče: Mani se tog bezumlja i pokloni se našim bogovima, pa ćemo te nagraditi češću i bogatstvom, i tvoje će ime biti slavno. – Svetitelj odgovori: Ja ne znam drugoga Boga osim Onoga istinoga, koji stvori nebo i zemlju i more, i sve vidljivo i nevidljivo. – Avrelijan na to reče: Dokaži nam, da li je istina to što govoriš? – Patrokle odgovori: Zacelo je istina to što govorim; ali pošto je kod vas preovladala laž, to i nećete da verujete istini, jer laž nenavidi istinu. – Avrelijan reče: Predaću te ognju, ako bogovima ne prineseš žrtvu. – Svetitelj odgovori: Ja prinosim žrtvu hvale, a i sebe prinosim na žrtvu Bogu mome, koji blagovoli prizvati me na mučeništvo za sveto ime Njegovo.
Ispunivši se gnjevom, car Avrelijan naredi da usijane železne okove stave na noge mučeniku, i da mu isto tako usijanim železnim verigama vežu ruke naopako, pa da ga bace u tamnicu i drže tamo dok on ne smisli na koji će ga način pogubiti. Nalazeći se u okovima, sveti se moljaše Bogu govoreći: Neka bude milost tvoja uteha moja, da uteši, po reči tvojoj, mene slugu tvoga (Ps. 118, 76); i još: Obradovaću se i uzveseliću se o milosti tvojoj, jer si pogledao na smirenost moju (Ps. 30, 8).
Nakon tri dana car Avrelijan zasede na javnom sudištu pred narodom i naredi da mučenika dovedu iz tamnice preda nj na sud. Kad svetog mučenika dovedoše, car mu reče: Hajde, hulitelju, spasi sebe od smrti i prinesi bogovima žrtvu. – Mučenik odgovori: Gospod naš spasao je večne smrti duše slugu Svojih, i neće ostaviti one koji se uzdaju u Njega. Ako želiš, care, nešto od mojih blaga, daću ti, jer te vidim uboga. – Avrelijan reče na to: Kako ti nazivaš ubogim mene, cara, koji imam bezbrojna blaga? – Sveti Patrokle odgovori: Ti imaš samo zemaljska, prolazna blaga, ali si ubog, jer ni samoga sebe nemaš, pošto nisi stekao u srcu svom svetu veru u Gospoda našeg Isusa Hrista. Zato ćeš od Pravednog Sudije, Boga, biti osuđen sa ocem svojim, đavolom. – Avrelijan reče: Ti me mnogo vređaš i zato ne mogu biti milostiv prema tebi. – Mučenik reče: Milostiv je prema meni Bog moj, kome od mladosti služim. No teško biće tebi, kada budeš odveden na ono mesto gde mučen boravi đavo kome ti sada služiš; tamo ćeš ugledati večne muke koje te očekuju. – Car na to reče: Ja ne razumem šta ti govoriš; razumem samo to, da si ti u mojim rukama i nema nikoga koji bi te mogao spasti iz mojih ruku. – Svetitelj reče: U tvojoj vlasti nalazi se samo telo moje, ali se duše moje dotaći ne možeš, jer niko nema vlasti nad njom osim Boga jedinoga koji ju je sazdao, i koji je nama slugama svojim rekao: Ne bojte se onih koji ubijaju telo a duše ne mogu ubiti, nego se bojte onoga koji može i dušu i telo pogubiti u paklu ognjenom (Mt. 10, 28).
Car Avrelijan reče na to: Zar bogovi naši nemaju takvu istu vlast? Oni su istiniti za nas, jer oni daju odgovore o svemu što ih pitaju; oni i tebi, neprijatelju i hulitelju njihovom, dopuštaju te živiš do sada. – Svetitelj upita: A ko su bogovi vaši? – Avrelijan odgovori: Naši su bogovi: izvroni Apolon[6], i veliki Zevs[7], i mati bogova Dijana[8], jer oni nelažno predskazuju budućnost ljudima. – Sveti Patrokle reče na to: Što se tiče Apolona, koga ti nazivaš bogom, mi smo slušali od predaka naših da je on bio čobanin kod cara tesalijskog Admeta; o Zevsu, kome se ti klanjaš kao bogu, mi znamo da je on bio gladan i pokvaren čovek, bludnik, preljubočinac, otmičar, i izmišljač svakoga zla; on je među ljudima sejao neprijateljstva i bune, vršio ubistva i otimao tuđe, pa i umro najsramnijom smrću, te mu i zemlja ne primi mrtvo telo. A odnosno Dijane, takozvane majke vaših bogova, ko ne zna da je ona podnevna mora. O, kukavnog bezumlja ljudi, oslepljenih neverjem i klanjajućih se ništavnom i lažnom! – Car reče: Veliko je moje trpljenje, jer dosada slušam tvoje hule. No evo, poslednji put ti kažem: ako se ne pokloniš i ne prineseš žrtve Apolonu, Zevsu i Dijani, ja ću te ovog časa predati na smrt. – Mučenik odgovori: Pogani mučitelju, ti ličiš na razbojnika koji ubija nevinog čoveka, a telo njegovo ne može da jede. Tako i ti, premda se hvališ da ćeš telo moje predati na smrt, ali ga nećeš pojesti. No, ako bi i pojeo telo moje, ipak duši mojoj ne možeš naškoditi.
Ove reči svetog mučenika silno razbesneše Avrelijana, i on odmah izreče presudu: da Patrokle bude posečen mačem. Pri tome Avrelijan naredi vojnicima da mučenika ne poseku na suhoj zemlji nego u nekom močvarnom mestu, da ne bi bio udostojen ni ljudske sahrane, te da bi bio pojeden od gmizavaca, ptica i zverinja.
Vojnici uzeše mučenika Hristova i povedoše ka obali reke zvane Sekvana, da ga tamo poseku u baruštini pokraj obale. A sveti mučenik, veselo idući na smrt, moljaše se govoreći: Gospode Isuse Hriste, ne dopusti da telo moje bude pogubljeno u toj baruštini, nego uzveličaj presveto ime Svoje, da bi postalo slavno pred očima neprijatelja Tvojih, te da neznabošci ne bi rekli: gde je Bog njihov? Usliši, Vladiko, molitvu moju, kao što si uslišio Mojsija i Arona koji su se molili za ljude Tvoje, i razdvojio im more i preveo ih po suvu; tako naredi i meni da pređem ovu reku na onu stranu na mesto nemočvarno, da bi na suvoj zemlji bila prolivena za Tebe krv moja i da telo moje ne bi počivalo u blatu. Spasi me od gliba, da ne propadnem (Ps. 68, 15); izbavi me od mučitelja mojih!
Tek što se svetitelj pomoli tako, mrak pade na oči vojnicima koji ga vođahu te oni prestadoše videti mučenika. A sveti Patrokle, ušavši u reku, iđaše po vodi do ispod kolena, mada reka bijaše velika i duboka; pored toga ona beše tada i od kiša nabujala, no voda ne doseže mučeniku ni do kolena; i prešavši na drugu obalu, suvu, mučenik uziđe na tamošnju goru i reče: Gospod čuva duše prepodobnih svojih i izbavlja ih iz ruku grešnika.
Vojnici pak, ne videći mučenika koga vođahu, čuđahu se i spopade ih užas, jer se bojahu da car ne pomisli da su oni po svojoj volji pustili osuđenika, te da ih zbog toga kazni. I govorahu vojnici među sobom: „Kako je veliki Bog toga čoveka, jer ga nevidljivo izbavi iz ruku naših!“ A neki od njih govorahu: „To ne beše čovek nego, neko priviđenje, jer iščeze iz očiju naših“. – Dok se vojnici dugo vreme prepirahu tako, ne smejući da se vrate k caru, neka žena neznaboškinja koja čamcem dođe s one strane reke ču njihovu prepirku i vide njihovu muku, pa im reče: Čoveka hrišćanina koga vi tražite ja videh na onoj strani reke gde ničice leži i moli se svome Bogu.
Vojnici onda, imajući noge brze na prolivanje nevine krvi, odmah čamcem pređoše reku, popeše se na goru i nađoše svetog mučenika, kao što im kaza žena. Tada najstariji vojnik ljutito reče svetitelju: Zaista zaslužuješ smrt, jer si pobegao od nas; ali, eto si opet u našim rukama, i sada nam nećeš umaći i bićeš pogubljen; nego ako hoćeš da ostaneš živ, ti prinesi žrtvu bogovima našim. – Svetitelj im odgovori: Ja se neću pokloniti nečistim demonima, jer se klanjam samo jedinome istinome Bogu. – Vojnici ga upitaše: Kakav je taj bog tvoj, je li rođen ili stvoren? – O, lude zablude! reče svetitelj; o, neverja, bezumnog! o, reči besmislenih! Ko od ljudi može šta reći o Bogu bespočetnom? jer poreklo Njegovo ko će iskazati? On reče, i sve postade; On naredi, i sazdade se sve, vidljivo i nevidljivo. On posla Izbavitelja rodu ljudskom, Sina Svog Jedinorodnog, Gospoda našeg Isusa Hrista, koji proli za nas svetu krv Svoju, da nas izbavi od pogibli i večne smrti; no Gospod vaskrse u treći dan iz mrtvih, uznese se na nebo u prisustvu učenika i posla im, kao što obeća, Svetoga Duha. I treba verovati onako kako uči Duh Sveti kroz usta svetih apostola, jer je to učenje pravo i istinito; onaj pak koji ne veruje u to učenje, neće ugledati večnoga života, nego će gnev Božji vavek biti na njemu. Mi hrišćani nepokolebljivo verujemo i nadamo se dobiti život večni od Hrista Boga našeg; stoga mi i stradamo za Njega s ljubavlju i umiremo s radošću, znajući da mi, živeli ili umirali, Gospodnji smo. Svi pak koji se klanjaju demonima, kao vi, zajedno će sa demonima biti bačeni u oganj pakleni.
Kada svetitelj govoraše ovo vojnici se još više razjariše, pa nazvavši ga huliteljem bogova njihovih isukaše mačeve da ga. poseku. A mučenik, obraćajući se Bogu, reče: „U ruke Tvoje, Gospode, predajem duh svoj, jer Ti znaš da za presveto ime Tvoje umirem“. -I bi odsečena glava svetom mučeniku Patroklu.[9] I vojnici uzeše glavu mučenikovu i baciše je daleko od tela, pa otidoše.
U to vreme u blizini tog mesta na gori nalažahu se dva ostarela prosjaka koji ranije dobijahu milostinju iz svetiteljevih ruku, a i sami behu hrišćani. Oni videše končinu mučenikovu i čuše poslednje reči njegove. Kada vojnici otidoše, oni uzeše mučenikovo telo i glavu sa velikim strahom, bojeći se da ih ne primete neznabošci, pa ih sakriše do večera, i tajno obavestiše o tome protoprezvitera toga grada, po imenu Jevsevija. A kada pade noć, protoprezviter sa đakonom Aiverijem ode na to mesto gde beše sakriveno mučenikovo telo, i obavivši čistom plaštanicom to sveto telo oni ga pogreboše te noći, tiho pojući potrebno psalmopjenije i sa ne mnogo sveća, iz straha od neznabožaca.
Sveti mučenik Hristov Patrokle skonča za carovanja u Rimu Avrelijana, dok među nama hrišćanima vlada Gospod naš Isus Hristos, kome sa Ocem i Svetim Duhom čast i slava, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ALIMPIJA,
ikonopisca Pečerskog
 
Prepodobni otac naš Alimpije Pečerski pokaza se podražavalac svetog evanđelista Luke, jer Gospodu koji nas je stvorio po slici i prilici Svojoj tako isto služaše, ne samo čudotvorno izobražavajući likove svetitelja na ikonama, nego i vrline njihove ovaploćavajući u svojoj duši. Pored toga on beše i divan lekar. Njegovo pobožno življenje pokazuje nam se u sledećem vidu.
U vreme blagovrenog kneza kijevekog Vsevoloda Jaroslaviča[10], pri igumanu prepodobnom Nikonu, po promislu Božjem i po savetu prepodobnih otaca Antonija i Teodosija[11] koji se deset godina nakon svoga prestavljenja čudesno javiše u Carigradu, dođoše grčki ikonopisci radi ukrašavanja svete pečerske crkve; ovim ikonopiscima bi dat ovaj blaženi Alimpije od strane njegovih roditelja da izuči ikonopisnu umetnost. I Alimpije bi očevidac onog divnog čuda o kome se piše u povesti o crkvi pečerskoj, naime: kada ikonopisci ukrašavahu živopisom oltar, u njemu se sama od sebe živopisa ikona Presvete Bogorodice; pri tome ona zasija i sijaše jače od sunca; onda izlete golub iz usta Presvete Bogorodice, i posle dugog letenja po crkvi ulete u usta ikone Spasiteljeve, živopisane u gornjem delu Crkve. Tada se ovaj blaženi Alimpije učaše, pomažući svojim učiteljima, i dobro upisa u duši svojoj da blagodat Presvetoga Duha boravi u toj svetoj pečerskoj crkvi.
Kada pomenuti ikonopisci završiše svoj posao i ukrasiše svetu crkve ikonama, ukrašen bi i Alimpije vrlinskim likom angelskog monaškog čina od strane prepodobnog igumana Nikona. I stade se blaženi Alimpije učiti da izobražava u duši svojoj vrline svetih, dobro već znajući da veštastveno izobražava njihove likove na ikonama. I on beše tako vičan i mudar u svojoj umetnosti, da je mogao, blagodaću Božjom, na veštastvenim, vidljivim ikonama izobraziti duhovne likove vrline. Jer on izuči ikonopisnu umetnost ne radi sticanja bogatstva nego radi sticanja vrlina. I on se neprestano truđaše, živopišući ikone za igumana, za bratiju i za sve kojima su bile potrebne, ne uzimajući ništa za svoj trud. Naročito pak blaženi Alimpije moljaše sve da ga izveštavaju ako u kojoj crkvi vide ostarele ikone; u takvim slučajevima on je, ne tražeći nikakve nagrade za svoj rad, ukrašavao takve crkve ikonama. A kada je svetitelj bivao slobodan od takvih poslova, on je onda radio ikone koje je davao onima, od kojih je uzimao na zajam zlato i srebro radi ukrašavanja ikona. Tako je postupao blaženi Alimpije, da ne bi bio nezaposlen; u tome se on ugledao na drevne oce, koji su se stalno bavili rukodeljem, i na samog vrhovnog apostola Pavla koji kaže o sebi: Znate da potrebi mojoj i onih koji su sa mnom poslužiše ove moje ruke (D.A. 20, 34). A kada bi se desilo da on svojim rukodeljem zaradi izvesnu sumu novaca, on je onda taj novac delio na tri dela: jedan deo je upotrebljavao na kupovanje materijala za ikone, drugi na milostinju sirotinji, treći je davao na manastirske potrebe. Tako dakle radeći svake godine, blaženi ne davaše sebi odmora ni danju ni noću. Jer noću se podvizavaše u molitvenom bdenju i poklonima, a danju se sa svakim smirenjem, nekoristoljubljem, čistotom, trpljenjem, postom, ljubavlju, bogomisliju revnosno bavljaše rukodeljem. Njega niko nikada ne vide bez posla. Pri svemu tome on nikada ne propuštaše crkvena bogosluženja radi svojih poslova.
Videći kod prepodobnog Alimpija tako veliku ikonopisnu umetnost i toliku vrlinu, iguman ga uzdiže na stepen sveštenstva, jer smatraše da je prepodobni dostojan, pored anđelskog monaškog lika, nositi na sebi i sveštenički čin, po ugledu na Sina Božija Isusa, sveštenika po činu Melhisedekovu (sr. Jevr. 6, 20-7, 28). Tada prepodobni bi stavljen kao sveća na svetnjak, ili bolje reći, kao obrazac za ugledanje na visoko mesto, sijajući dvostrukom lepotom vrlina monaških i svešteničkih. I pokaza se blaženi Alimpije obrazac ne prost nego čudotvoran, i mi ćemo od mnogih čudesa njegovih spomenuti ovde neka.
Neko od bogataša grada Kijeva bejaše gubav, i dugo tražaše sebi pomoć od mnogih lekara, vračara i inoveraca, ali mu od toga ne samo ne bi bolje, nego mu se stanje pogorša. Tada mu jedan od prijatelja posavetova da ide u Pečerski manastir i moli oce da se pomole za njega, na šta on jedva pristade. Kada zatim ovaj gubavac bi odveden u manastir, iguman naredi da ga napoje vodom sa studenca prepodobnog Teodosija i da mu tom vodom umiju lice. I odmah celo telo njegovo tako uzavre gnojem zbog neverstva njegova, da svi bežahu od njega zbog nepodnošljivog smrada. Gubavac se onda vrati kući svojoj plačući i tugujući, i ne izlažaše iz kuće mnogo dana od stida zbog smrada, i govoraše prijateljima svojim: Sramota popade lice moje; tuđin postadoh braći svojoj, i neznan sinovima matere moje (Ps. 68, 8-9), jer ne otidoh sa verom k prepodobnim ocima: Antoniju i Teodosiju. – I svaki dan očekivaše smrt. Međutim, došavši k sebi, on odluči da ispovedi sve grehe svoje. Stoga ode ponovo u Pečerski manastir k prepodobnom Alimpiju i ispovedi se pred njim. Prepodobni mu reče: Dobro si uradio, čedo, što si ispovedio Bogu grehe svoje pred mojom nedostojnošću; jer tako svedoči i prorok o sebi, govoreći ka Gospodu: Rekoh: ispovediću Gospodu bezakonje svoje; i ti skide s mene krivicu srca moga (Ps. 31, 5). – Potom prepodobni Alimpije dade bolesniku mnoge pouke o spasenju duše; zatim uze ikonopisne boje, pomaza mu njima lice i gnojna mesta, pa ga uvede u crkvu, pričesti ga Božanskim Tajnama i naredi mu da se umije onom vodom kojom se sveštenik obično umiva posle svetog Pričešća, i odmah mu spadoše kraste sa rana, i postade zdrav kao što je bio pre bolesti.
Tako se u ovom čudu prepodobni otac naš Alimpije pokaza podražatelj samog Gospoda Hrista: jer kao što Hristos, isceljujući gubavog, naredi mu da se pokaže svešteniku i prinese dar za svoje očišćenje (Mt. 8, 4), tako i ovaj prepodobni naredi svome gubavcu da se pokaže njemu, svešteniku, i prinese onaj dar o kome govori prorok: Šta ću uzvratiti Gospodu za sva dobra što mi je učinio? Uzeću čašu spasenja (Ps. 115, 3-). Da spomenemo ovde i taj dar, jer praunuk ovog gubavca, u znak blagodarnosti za očišćenje njegovo, okova zlatom kivot nad svetim prestolom u crkvi pečerskoj.
Osim toga, prepodobni Alimpije isceli i slepog od rođenja, slično Hristu: jer kao što Hristos, isceluujući slepog od rođenja, pomaza mu najpre oči kalom, pa mu onda naredi da se umije u banji Siloamskoj (Jn. 9, 6.7), tako i ovaj prepodobni najpre pomaza ikonopisnim bojama rane gubavog, pa mu posle toga naredi da se umije vodom kojom se obično posle Pričešća umivaju poslanici Božji, sveštenici. Na taj način svetitelj isceli bolesnika kako od telesne gube tako i od slepila grehovnog. I svi koji zajedno sa bolesnikom behu došli iz grada, veoma se udiviše tako brzom isceljenju njegovom. No prepodobni Alimpije reče im: „Braćo, obratite pažnju na Evanđelske reči: Niko ne može dva gospodara služiti (Mt. 6, 24). Jer ovaj čovek najpre zarobi sebe đavolu grehom vradžbina; a kad posle dođe ovamo k Bogu, on po savetu vražijem posumnja u svoje isceljenje i ne verova Gospodu koji ga jedini i mogaše spasti, te zbog neverja njegovog guba još jače spopade telo njegovo. Gospod je rekao: Ištite, i ne prosto ištite, nego ištite sa verom, i daće vam se (Mt. 7, 7). No kada se on sada po drugi put obrati k Bogu s pokajanjem, u mome prisustvu, onda ga Bog, uvek bogat milošću, isceli“. – Čuvši to, prisutni ljudi se pokloniše svetitelju i vratiše se svojim kućama sa isceljenim, slaveći Boga, Presvetu Bogorodicu, prepodobne oce Antonija i Teodosija, i njihovog učenika prepodobnog oca našeg Alimpija; i govorahu za njega da je novi Jelisej, jer isceli od gube ovoga čoveka kao što prorok Jelisej isceli od gube Nemana Sirjanina (4 Car, 5, 14).
Bejaše još neki iz istog grada Kijeva, čovek hristoljubiv, koji sazida crkvu i zažele da je ukrasi sa sedam velikih ikona. Sa tom namerom ovaj čovek dade srebro sa daskama za ikone dvojici poznatih mu monaha iz Pečerskog manastira, zamolivši ih da se dogovore sa prepodobnim Alimpijem odnosno izrade ikona. No ti monasi ništa ne rekoše Alimpiju, a srebro prisvojiše sebi. Posle nekog vremena onaj čovek posla i upita monaha, da li su njegove ikone izrađene. Oni mu odgovoriše da Alimpije traži još srebra. Čovek posla srebro, a oni i to srebro uzeše sebi. Zatim ova dva bestidna monaha ponovo poslaše k tome čoveku i rekoše, klevećući svetitelja, da Alimpije traži još onoliko srebra koliko je primio. A hristoljubivi čovek dade srebro i treći put, govoreći: Veoma želim molitvu i blagoslov od dela ruku njegovih. – Međutim prepodobni Alimpije ništa znao nije šta ti monasi rade.
Naposletku onaj čovek posla još jednom da tačno dozna, jesu li ikone već izrađene. No oni monasi, ne znajući šta da odgovore, rekoše da je Alimpije uzeo svo srebro, triput poslano, ali neće da radi ikone. Tada hristoljubivi muž taj dođe u Pečerski manastir sa svojom družinom k prepodobnom igumanu Nikonu i ispriča mu kakvu mu je žalost naneo Alimpije. Iguman pozva Alimpija i reče mu: Zašto, brate, učini takvu nepravdu ovom sinu našem koji te je mnogo molio da mu izradiš ikone i dao ti srebra koliko si tražio? Ti si uzeo toliko srebro i obećao da izradiš ikone, i nisi ih izradio, mada ti u drugim slučajevima zabadava radiš ikone. – Blaženi Alimpije mu odgovori: Česni oče, tvoja svetost zna da nikada nisam bio lenj u ovom poslu, no sada ne razumem o čemu govoriš. – Tada mu iguman ponovo reče: Ti si triput uzeo novac za izradu sedam ikona, i još ih nisi izradio. – I želeći da izobliči prepodobnog, on odmah naredi da se donesu daske određne za ikone. A te daske dan ranije behu videli u jednoj manastirskoj odaji gde stoje potpuno prazne. Iguman isto tako naredi da se pozovu i oni monasi preko kojih čovek šiljaše srebro prepodobnom Alimpiju, da bi ga i oni izobličili.
Oni što behu poslani po daske nađoše na daskama veoma umetnički živopisane ikone, i donesoše ih pred igumana i one što s njim behu. Kada to oni videše, svi se udiviše i prepadoše, pa padoše na zemlju ničice i pokloniše se tim nerukotvornim ikonama Gospoda, Prečiste Bogomatere i drugih svetitelja Božjih. Zatim dođoše i ona dva monaha što behu oklevetali Alimpija, pa ne znajući za dogodivše se čudo, stadoše napadati svetitelja govoreći: Triput si uzeo novca, a ikone nećeš da živopišeš. – Čuvši to, prisutni pokazaše toj dvojici monaha ikone, rekavši: Evo ove ikone sada, živopisane samim Bogom, posvedočavaju Alimpijevu nevinost. – Videvši ikone, monahe spopade užas od tako velikog čuda. A iguman ih odmah izobliči za krađu i laž, i istera ih iz manastira ne davši im ništa od njihovih stvari.
Međutim, ovi se monasi ne manuše svoje zlobe: oni stadoše širiti po gradu klevetu na prepodobnog Alimpija, tvrdeći kako su, tobož, oni sami živopisali te ikone; – starešina pak naš, govorahu oni, ne želeći da nas nagradi za naš trud, namerno slaga da su ikone kobajagi živopisane samim Bogom, da bi opravdao Alimpija. – Ove njihove reči učiniše te mnogi od građana koji su nameravali otići u manastir i pokloniti se tim ikonama, ne odoše. Ali Bog koji proslavlja svetitelje Svoje, kao što reče u svetom Evanđelju: „Ne može se grad sakriti kad na gori stoji; niti se užiže sveća i meće pod sud nego na svetnjak, te svetli svima“ (Mt. 5, 14-15), ne utaji vrlinske podvige ovog pravednog muža. Jer glas o ovome čudu sa svetim ikonama, koje učini Gospod radi svetog Alimpija, dođe do samog kneza Vladimira Monomaha[12]. Ovo čudo bi potvrđeno još i na sledeći način.
Po popuštenju Božjem, u Kijevu se dogodi požar, od koga izgore skoro ceo Podol[13], gde izgore i crkva u kojoj behu spomenute ikone; međutim posle požara nađoše sve te ikone čitave i nepovređene. Kada knez ču za to, on sam lično ode na mesto požara, želeći da vidi tamošnje čudo. Videvši ikone, ostale nepovređene od ognja, knez pouzdano saznade da su one živopisane u toku jedne noći po promislu Božjem, koji je želeo da prepodobnog Alimpija izbavi od napasti. Tada knez Vladimir Monomah veoma usrdno proslavi Tvorca svih Boga, koji učini tolika čudesa radi vrlina prepodobnog Alimpija. Potom, uzevši jednu od tih ikona, i to ikonu Presvete Bogorodice, posla je u grad Rostov, u tamošnju kamenu crkvu, koju on sam beše podigao. No dogodi se jednom da se i ova crkva sruši, ali ta ikona ostade potpuno nepovređena. Onda ikonu odneše u drvenu crkvu. No nakoi izvesnog vremena požar uništi i tu crkvu, ali ikona opet ostade potpuno čitava, bez ijedne ogrebotine od požara.
Sve to sa sigurnošću posvedočavaše vrlinski život prepodobnog oca našeg Alimpija, radi koga se te ikone nerukotvorno živopisaše.
Sada ćemo preći na čudo koje se dogodi pred prestavljenje svetiteljevo, da bi se videlo kako ovaj čovek, čudotvorni ikonopisac, pređe iz ovog vremenog života u večni život.
Neki blagočestiv čovek zamoli prepodobnog oca našeg Alimpija da mu izradi ikonu Uspenija Presvete Bogorodice, i to da ikona bude gotova za praznik Uspenija. No ne mnogo dana posle toga prepodobni se razbole, i već se približavaše svojoj smrti, a ikona, međutim, još ne beše izrađena. A onaj čovek tugovaše zbog toga, i uznemiravaše svetitelja. No blaženi Alimpije mu reče: Čedo, nemoj me uznemiravati, već tugu svoju baci na Gospoda, i On će učiniti kako hoće: ikona će o svom prazniku biti na svom mestu.
Čovek poverova rečima svetiteljevim, i ode kući svojoj radujući se. Potom on ponovo dođe k prepodobnom Alimpiju uoči samog praznika Uspenija Presvete Bogorodice. Videvši da ikona još nije živopisana i da je prepodobni Alimpije još bolesniji, on stade koriti blaženoga, govoreći: Zašto me nisi obavestio da si teško bolestan, pa bih ja poručio ikonu kod drugog ikonopisca, koji bi je izradio do praznika, te bi mi praznik bio radostan i svečan, a sada si me posramio. – Prepodobni mu odgovori krotko: O čedo! zar sam ja to učinio iz lenjosti? Ipak Bog može jednom rečju živopisati ikonu Svoje Matere; a ja evo odlazim iz ovog sveta, kao što mi otkri Gospod, no tebe neću ostaviti tužna.
Čovek onda ode tugujući silno. I gle, čim on ode, k prepodobnom Alimpiju uđe neki svetli junoša, i stade živopisati ikonu za onog čoveka. Alimpije pomisli da je onaj čovek, naljutivši se na njega, poslao drugog ikonopisca, i spočetka smatraše junošu za čoveka; no brzina i krasota njegovog rada pokazivahu da je to anđeo: jer u toku tri sata on izradi neobično divnu ikonu, čas mećući zlato na ikonu, čas razmazujući razne boje na kamenu i živopišući njima. Zatim reče prepodobnome: Oče, možda ovde što nedostaje, ili sam u čemu pogrešio? – Prepodobni odgovori: Sve si divno uradio; sam ti je Bog pomogao da izradiš ikonu takve lepote; sam je On to izradio preko tebe. – A kada nastupi veče, junoša ikonopisac zajedno sa ikonom postade nevidljiv.
Međutim naručitelj ikone ne mogaše svu noć zaspati od tuge, što mu ikona ne bi gotova za praznik, i smatraše sebe nedostojnim takve milosti i velikim grešnikom. Stoga, ustavši ujutru, otide u crkvu da tamo isplače svoje grehe. No tek što otvori vrata crkve, on ugleda ikonu gde stoji na svome mestu i blista. Od straha on pade na zemlju, misleći da je to neko priviđenje. Zatim, podigavši se malo sa zemlje i pažljivo se zagledavši u ikonu, on poznade da je to njegova ikona. Od toga ga spopade trepet i užas, i on se opomenu reči prepodobnoga Alimpija da će ikona biti gotova za praznik, pa otrča i probudi svoje ukućane. Svi s radošću pohitaše za njim u crkvu sa svećama i kadionicama, i kad videše ikonu gde sija kao sunce, svi padoše ničice na zemlju, pokloniše se ikoni i celivaše je radosne duše.
Posle toga ovaj blagočestivi čovek uputi se igumanu i ispriča mu o čudu sa ikonom. Onda oni zajedno odoše k prepodobnom Alimpiju i nađoše ga već gde odlazi iz ovoga sveta. Bez obzira na to, iguman ga upita: Ko i na koji način izradi ikonu ovome čoveku? – Prepodobni im ispriča sve što vide, i reče: Tu ikonu izradi anđeo, i evo ga stoji ovde sa namerom da me uzme. – Rekavši to, blaženi predade duh svoj u ruke Gospodu, u sedamnaesti dan meseca avgusta.[14] Bratija pripremiše telo njegovo i odnesoše u crkvu. Zatim ga po propisu opojaše, pa telo svetiteljevo položiše u pešteri prepodobnog Antonija.
Tako ovaj sveti čudotvorni ikonopisac ukrasi nebo i zemlju: ostavši telom na zemlji, a vrlinskom dušom uzišavši na nebo na proslavljenje Načelnika ikonopisaca, Boga Oca, koji je rekao: „Da stvorimo čoveka po slici i prilici našoj“ (1 Mojs. 1, 26), a tako isto i „po slici bića njegova“ (Jevr. 1, 3), Boga Sina, koji se po obličju nađe kao čovek (Flb. 2, 7), zajedno sa Svetim Duhom koji je silazio s neba u vidu goluba (Mt. 3, 16) i u vidu ognjenih jezika (D.A. 2, 3). Sve Njih, Boga Oca i Boga Sina i Boga Duha Svetoga, koji postoje u jednom biću, hvalimo zajedno sa prepodobnim ocem našim Alimpijem i proslavljamo kroz beskonačne vekove. Amin.
 
SPOMEN SVETOG PREPODOBNOMUČENIKA
MAKARIJA
 
Monahovao na gori prepodobnog Avksentija; postradao mučenički za svete ikone u vreme bezbožnog cara Kopronima 768 godine. Spomen mu danas prema Vizantijskom Eortologinu Gedeonovom.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ILIJE KALABRIJSKOG
 
Prepodobni Ilija beše Grk po poreklu, i nastojatelj manastira Melikuka u Kalabriji, u južnoj Italiji. U vreme ikonoborstva na Istoku mnogi istočni monasi prebegnu s ikonama u Kalabriju. Vremenom se u Kalabriji veoma rasprostre život monaški. Kalabrijski monasi odlikovali su se i velikom učenošću i velikom strogošću života. Jedno vreme tako je mnogo bilo pravoslavnih manastira i monaha u Kalabriji, da su Kalabriju sravnjivali s drevnim Misirom. Pravoslavna Kalabrija je docnije kroz vekove potpadala pod vlast arhiepiskopa Ohridskih. Prepodobni Ilija upokojio se u Solunu 903 godine.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
STRATONA, FILIPA, EVTIHIJANA i KIPRIJANA
 
Ovi sveti mučenici behu znatni ljudi. Boraveći u Nikomidiji[15] oni posećivahu narodno pozorište, i tamo sabrane neznabošce učahu da napuštaju idolopoklonstvo i obraćaju se veri u Hrista. Jednom gradonačelnik Nikomidije, videći da je pozorište prazno, bez gledalaca, upita zbog čega je to, i doznade ovo: narod, naučen od svetih mučenika, napusti pozorišna uživanja i vodi neki novi život, prezirući otačke i praotačke običaje. Gradonačelnik odmah naredi da dovedu preda nj te učitelje. Stupivši pred gradonačelnika svetitelji izjaviše da drže veru Hristovu i da druge uče njoj. Tada ih dovedoše u pozorište i baciše pred zverove da ih rastrgnu, ali ih zverovi ne darnuše. Onda ih stavljahu na razne teške muke, pa ih naposletku baciše u oganj. I tako sveti mučenici, izvršivši podvig mučeništva za Hrista, primiše od Njega netruležne vence.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
PAVLA, JULIJANE SESTRE, i STRATONIKA[16]
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
TIRSA, LEVKIJA i KORONATA i družine njihove
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
EGLONA OTŠELNIKA[17]
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
FILIPA JANKOVSKOG
 
Podvizavao se kao otšelnik pa Jankovskoj gori, u blizini grada Ustjuga. Pobožni žitelji grada Ustjuga, ceneći njegove podvige, osnovaše na mestu njegovog obitavanja manastir u ime Znamenija Presvete Bogorodice. No prepodobni Filip po dubokoj smirenosti svojoj ne primi se igumanskog zvanja u manastiru i podvizavaše se kao prost monah. Prestavi se prepodobni otac oko 1662 godine.
 


 
NAPOMENE:

  1. Ahaja – starogrčka oblast na poluostrvu Peloponezu.
  2. Dekije carstvovao od 249 do 251 godine.
  3. Grad Kizik nalazio se na poluostrvu Arktonisi.
  4. Sveti mučenik Miron postradao 250 godine.
  5. Avrelijan carovao od 270 do 275 godine.
  6. Apolon je kod starih Grka bio bog svetlosti i prosvete: naročito mu se pripisivalo predskazivanje budućnosti.
  7. Zevs – vrhovnn bog starodrevne mnogobožačke vere grčke; smatran je za rodonačelnika ostalih bogova.
  8. Dijana je smatrana za boginju svetlosti i života; raskošni život prirode dolazio je od nje.
  9. Sveti Patrokle postradao oko 270 godine.
  10. Vsevolod Jaroslavič knezovao prvi put od 1075 do 1076 godine, šest meseci, i drugi put od 1078 do 1093 godine.
  11. Prepodobni Antonije i Teodosije – osnivači Kijevopečerske lavre. Spomen svetog Antonija praznuje se 10 jula, a svetog Teodosija 3 maja.
  12. Vladimir Monomah vladao je 1114 do 1125 godine.
  13. Jedan kraj grada Kijeva.
  14. Prepodobni Alimpije upokojio se 1114 god.
  15. Nikomidija – prestonica istočnog dela rimske carevine, boravište cara Dioklecijana, znameniti grad u maloazijskoj rimskoj provinciji Vitiniji, u severozapadnom kraju Male Azije.
  16. Njihovo stradanje videti pod 4 martom.
  17. Spominje se u Sinaksaru Carigradske Crkve (izdanje H.Delehaye, str. 905 i 895) pod 16 i 17 avgustom.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *