NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA AVGUST

ŽITIJA SVETIH ZA AVGUST

 

ŽITIJA SVETIH
 
13. AVGUST
 
STRADANJE SVETOG MUČENIKA
IPOLITA
i onih s njim
 
Posle mučeničke končine svetog arhiđakona Lavrentija[1], blaženi Ipolit, vojenačalnik i nadzornik tamnice, pogrebe mnogonapaćeno telo svetog mučenika, koji najpre beše njegov sužanj, a zatim mu postade učitelj. U treći dan posle pogreba blaženi Ipolit se vrati svojoj kući. Svi ukućani njegovi, – devetnaest duša na broju, – behu hrišćani; oni behu od svetog Lavrentija naučeni hrišćanskoj veri i kršteni. Pošto se sa svima ukućanima zajednički pomoli Bogu, blaženi Ipolit se sa svima njima pričesti Božanstvenim Tajnama Tela i Krvi Hristove; a zatim, posle prijema duhovne hrane, bi postavljena trpeza za potkrepljenje tela. Međutim, pre no što oni počeše jesti, dođoše vojnici i uzevši blaženog Ipolita odvedoše ga k caru Dekiju[2]. Ugledavši ga, car se nasmeja i reče: Zar si i ti postao vrač, jer si ukrao Lavrentijevo telo? – Nisam ja vrač već hrišćanin, odgovori Ipolit.
Razljutivši se, car naredi da Ipolita biju kamenjem po ustima, pa mu zatim svuče odeću koja je sačinjavala uobičajeno hrišćansko odelo. Na to mu blaženi Ipolit reče: Nisi me razdenuo, nego si počeo da me odevaš. – Car ga upita: Eda li više ne poštuješ bogove kada tako bezumno govoriš i ne stidiš se svoje nagote? – Blaženi Ipolit odgovori: Mudar sam i nisam nag, jer se obukoh u Hrista; ja onda bejah bezuman kada kao i ti služah demonima; i onda bejah nag kada ne imađah blagodati Hristove, a sada sam hrišćanin. – Car mu reče: Prinesi bogovima žrtvu, da ne bi u mukama umro kao što umre Lavrentije. – Odgovori sluga Hristov: O, da bih se udostojio udela svetog Lavrentija, čije ime ti, nesrećniče, nisi dostojan izgovarati prljavim ustima svojim.
Tada naredi car da svetog Ipolita protegnu po zemlji i nemilosrdno biju motkama. Tako bijen, sveti mučenik vikaše gromko: „Hrišćanin sam!“ – Zatim naredi mučitelj da prestanu tući mučenika, da ga podignu sa zemlje i obuku u uobičajenu vojničku odeću; pritom, obraćajući se svetom mučeniku, reče: Seti se svog vojničkog čina i budi nam kao ranije prijatelj, zajedno s nama prinoseći žrtve. – Sveti Ipolit odgovori: Ja sam vojnik Hrista Spasitelja mog, i želim da umrem za Njega. – Tada car Dekije reče eparhu Valerijanu: Uzmi svo imanje njegovo, a njega samog u mukama pogubi.
Istoga dana Valerijan posla te razgrabiše imanje blaženog Ipolita. No doznavši da svi Ipolitovi ukućani veruju u Hrista, Valerijan naredi da ih dovedu pred njega. Među dovedenima bejaše i Ipolitova dojkinja, po imenu Konkordija. Pogledavši na njih, Valerijan reče: Poštedite svoj život, da ne biste poginuli zajedno sa svojim gospodarem Ipolitom. – Konkordija odgovori: Mi više želimo s našim gospodarem česno umreti u veri Hristovoj nego li beščesno s vama neznabošcima živeti. – Robovski soj se može popraviti ne drukče nego jedino batinama, – reče Valerijan i naredi da Konkordiju biju olovnim prućem. Za vreme tog bijenja sveta mučenica predade duh svoj Gospodu.
Tu se nalažaše i sveti Ipolit pod vojničkom stražom; ugledavši mučeničku končinu svoje dojkinje on s radošću kliknu: Blagodarim Ti, Gospode, što si onu koja me je hranila poslao ispred mene u carstvo Svoje k svetima Tvojim! – A eparh mu reče: Zar se još uzdaš u vradžbinsku veštinu, i ne poštuješ bogove, i ne pokoravaš se carevom naređenju? – I ispunivši se gnjeva, Valerijan eparh naredi da ih sve sa Ipolitom izvedu kroz Tivurtinsku kapiju izvan grada i tamo predadu smrti. Idući s njima, sveti Ipolit ih hrabraše putem govoreći: Braćo, ne bojte se! i ja i vi imamo nad sobom jednoga Gospodara.
Kada stigoše na gubilište, vojnici ih posekoše sve na oči Ipolitove. Beše ih osamnaest duša obadva pola i raznoga uzrasta, ne računajući svetu Konkordiju, ubijenu u gradu. Samog pak svetog Ipolita, po naređenju eparha, privezaše besnim konjima za repove i vukoše po kamenitim mestima dotle dok svetu dušu svoju ne predade u ruke Božije.
Sveti mučenik Ipolit zajedno sa domaćima svojim postrada za Hrista u trinaesti dan meseca avgusta, a u treći dan po mučeničkoj končini svetog Lavrentija. Kada se spusti noć, na mesto pogubljenja dođe sa drugim vernima sveti Justin prezviter, pokupi tela svetih mučenika i pogrebe ih na tom mestu. Telo pak svete mučenice Konkordije, ubijene u gradu, tražiše mnogo dana, ali ga ne mogoše naći. To veoma ožalosti svetoga Justina, i on plakaše. Međutim po mučiteljevom naređenju, česno telo svete Konkordije beše bačeno u nečisto mesto. Tek u dvadeseti dan po končini svetog Ipolita jedan hrišćanin po imenu Irinej doznade o tome od nekog vojnika, pa uzevši sa sobom hrišćanina Avundija izvadiše noću iz nečistog mesta česno telo svete mučenice, koje ni najmanje ne beše uprljano, i odnesoše ga prezviteru Justinu. Prezviter se veoma obradova i pogrebe ga kraj tela svetog Ipolita i ostalih mučenika. No sutradan doču za to eparh Valerijan i naredi da uhvate Irineja i Avundija i bace ih onamo odakle oni izvukoše telo svete Konkordije, te da ih tako žive utope u nečistoti. I oba ova sveta hrišćanina umreše tamo u dvadeset šesti dan meseca avgusta. A sveti Julijan noću izvadi odatle tela njihova i pogrebe ih kraj moštiju svetog Lavrentija, slaveći Hrista Boga, slavljenog sa Ocem i Svetim Duhom vavek. Amin.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
KONKORDIJE, IRINEJA i AVUNDIJA[3]
 
ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG
TIHONA ZADONSKOG
 
Veliki bogougodnik zemlje Ruske, sveti Tihon Zadonski, episkop Voronežski, rodio se u selu Korocka u Novgorodskoj guberniji 1724 godine u prostom seljačkom domu. Imao je tri brata i dve sestre; otac mu je rano umro, i majka je s velikom mukom prehranjivala svoju decu. Pobožan i vrlo vredan, mali Timotej, kako se sveti Tihon zvao pre monašenja, prilježno je učio knjigu. U svoje vreme majka ga odvede u Novgorodsku seminariju, u koju on bi primljen za državiog pitomca. Veoma darovit i pun ljubavi za nauku, on pokaza tako veliki uspeh u nauci, da i pre završetka bogoslovije bi postavljen pri istoj Novgorodskoj bogosloviji za nastavnika grčkog jezika. A kad 1754 godine završi seminariju, on bi postavljen za nastavnika retorike. Duše pune hristoljublja, Timotej bi postrižen za monaha 10 aprila 1758 godine, i dobi ime Tihon. Januara meseca 1759 godine on bi naznačen za vaspitača seminarije, a 26 avgusta te iste godine on bi kao arhimandrit postavljen za rektora Tverske seminarije. Iako je hristočežnjivog arhimandrita Tihona srce neodoljivo vuklo u pustinjsku samoću na pustinjačke podvige, ipak ga je promisao Božji poveo putem episkopstva. U svojoj 37 godini arhimandrit Tihon bi posvećen za vikarnog episkopa Novgorodske eparhije 13 maja 1761 godine, a 3 februara 1763 godine postavljen za episkopa Voronežskog. Episkopstvovao je nepunih pet godina, pa se zbog slabog zdravlja povukao i nastanio u Zadonskom manastiru, gde se strogo podvizavao u teškim podvizima poput drevnih otaca Crkve i pisao bogomudre knjige, pune blagodatne mudrosti, koja bogoljubive duše odvodi u carstvo Božije. Sveti Tihon se upokojio mirno u trinaesti dan meseca avgusta 1783 godine u Zadonskom manastiru, gde njegove čudotvorne mošti počivaju.
Veliki u blagodatnim podvizima, veliki u božanskoj mudrosti, veliki u hristočežnjivoj svetosti, veliki kao molitvenik i pastir, sveti Tihon je uvrstio sebe među svete oce Crkve, te večnobudne oči Crkve, koje vidovito vode putem spasenja sve duše, gladne i žedne Gospoda i Njegove pravde. Zbog mnogih posvedočenih čudesa nad njegovim moštima, ovaj divni bogougodnik proglašen je za svetitelja najpre od naroda, a potom i od zvanične Crkve 1861 godine.
Dva kelejnika svetoga Tihona, Vasilije Ivanovič Čebotarev i Ivan Etimov, ostavili su nam dragocene beleške o njemu, njegovim podvizima i svetosti života. Mi ćemo se unekoliko osvrnuti na svedočanstva tih živih svedoka i očevidaca njegovih, da bismo bar donekle zavirili u svetu tajnu njegovog svetog i bogougodnog života.
Sam sveti Tihon kazivao je svom kelejniku Vasiliju Čebotarevu o viđenju koje je imao još pre stupanja svog u monaštvo: „Ovo je bilo do mog postriga u monaštvo. Još kao nastavnik ja sam imao običaj i voleo da noći provodim bez sna, baveći se ili čitanjem dušekorisnih knjiga ili dušekorisnim razmišljanjima. Ali ja ti ovo kažem kelijski, i ti si dužan ćutati o ovome. U mesecu maju noć beše prijatna, tiha i svetla: ja izađoh na severna vratanca i stajah razmišljajući o večnom blaženstvu. Odjednom se nebesa otvoriše, i tamo se pokaza takvo blistanje i svetlost, da je to apsolutno nemoguće smrtnim jezikom iskazati i umom shvatiti. Ali to potraja kratko, pa se nebesa ponovo zatvoriše. Od ovog neobičnog viđenja u meni se još jače razgore želja za usamljeničkim životom. I dugo posle ovog viđenja ushićenje mi je ispunjavalo i srce i dušu, pa i sada, kada se toga setim, ja osećam u srcu neku veselost i radost“.
Sada da opišem, veli kelejnik svetoga Tihona Čebotarev, kako je svetitelj provodio svoj život u Zadonskom manastiru,[4] i njegove bogougodne podvige i trudove, ukoliko sam ja ubogi bio njihov očevidac.
Prvo: Svetitelj je imao običaj da za vreme ručka sluša čitanje Svetog Pisma Starog Zaveta, a ja sam čitao. No pri tome padala je u oči njegova velika i plamena ljubav k Bogu. On je retko jeo bez suza umilenja, naročito kada se čitala knjiga proroka Isaije. Ponekad naredi: „Čitaj ponovo tu glavu“, a sam ostavi kašiku i počne plakati. Isto tako padala je u oči i njegova iskrena ljubav prema bližnjima. Skoro svaki dan, čim bi seo za sto, on je imao običaj govoriti: „Hvala Bogu! eto, u mene je dobra hrana, a moja sabraća: jedan, jadnik, sedi u tamnici, drugi nema potrebnu hranu, treći nema soli. Avaj, teško meni kukavcu!“ Za vreme pak večere ja sam mu čitao Novi Zavet, i to dugo. Ponekad bi me upitao: „Razumeš li što čitaš?“ I kad odgovorim: „Ne, ja ovo ne mogu da shvatim“, onda mi je on objašnjavao po čitav sat, pa i više. On je imao običaj da noći provodi bez sna, a legao bi u zoru. Noći je provodio u molitvi s poklonima; pri tome molitve njegove nisu bile hladne već veoma žarke, lile su se iz skrušena srca, tako da je ponekad glasno vapijao: „Gospode, pomiluj! Gospode, poštedi!“ i još dodavao: „Hranitelju pomiluj!“ a sam je glavom udarao o pod. Sve to on je radio iz velikog unutrašnjeg žara i ljubavi k Bogu. U samu pak ponoć on je izlazio u prednju keliju, i pevao svete psalme tiho i umilno. Kada je bivao u mračnim mislima, pevao je psalam: „Blago mnje, jako smiril mja jesi“…, a kada je bivao u vedrim mislima, pevao je psalam: „Hvalite Gospoda s nebes“…, i ostale radosne psalme, i to svagda sa umilnim suzama i srdačnim uzdasima.
Posle ručka svetitelj se odmarao jedan sat, a katkad i više. Posle toga čitao je žitija svetih otaca i druge knjige. U letnje vreme on se šetao po manastirskoj bašti i pozadi manastira; tada mi je naređivao: „Ako bih ti bio neophodno potreban, nemoj mi prilaziti, nego se nakašlji, i ja ću se osvrnuti“. Ja sam tako i postupao. Ali jednom prilikom on beše u bašti, i ja, ne prilazeći mu, nakašljah se mnogo puta, Međutim on, udubljen u misli, nije to primećivao, nego je klečao prema istoku sa rukama podignutim k nebu. Ja mu priđoh i rekoh: „Vaše Preosveštenstvo!“ On se toliko uplaši, da ga čak i znoj probi, i reče mi: „Eto, srce mi drhti kao golub, a ja sam ti davno govorio da se nakašlješ ne prilazeći mi“. Ja mu odgovorih da sam se nakašljivao, našta mi on reče: „ja nisam čuo“. – On nikada i nikuda nije hodio niti putovao bez Psaltira; Psaltir je uvek imao pri sebi, i najzad ga je znao sav napamet; njime me je on i blagosiljao. Putem on je svagda čitao Psaltir, a ponekad i naglas pevao, i meni pokazivao, ili mi neki tekst objašnjavao. On je svaki dan išao na svetu liturgiju, i sam pevao za pevnicom, i to retko kad bez suza. Može se reći, on je imao od Boga naročiti dar suza, i iz njegova dva oka stalno su tekla dva potoka. On se retko, vrlo retko osmehivao; a osmehne li se čemu, odmah bi rekao: „Prosti, Gospode! ja bednik sagreših pred Tobom“. On se veoma čuvao praznoslovlja; obično je razgovarao o večnim mukama i o večnom blaženstvu, o porocima i o hrišćanskim vrlinama. Od prirode imao je odlično pamćenje; izvrsno je znao Sveto Pismo i Starog i Novog Zaveta, i uvek navodio tekstove iz Svetoga Pisma, i ukazivao iz koje je knjige i glave; isto tako navodio je mnoga mesta i iz žitija svetih otaca.
Svetitelj Tihon često nam je govorio: „Ko u neradu živi, taj neprestano greši“. A sam on uvek je nešto radio.
U svojoj keliji svetitelj Tihon je imao samo ono što je najpotrebnije. Postelja mu je bila: rasprostrt ćilimčić i dva jastuka; pokrivač nije imao već ovčiju bundu; opasivao se kožnim pojasom; imao je jednu mantiju, i to od grube vune; i brojanice je imao vrlo proste. On nije imao ni sanduka niti kakvog kovčega, već samo jednu kožnu torbu, i to staru; kud god je putovao, nju je nosio, i u njoj knjige i češalj. U svojoj keliji nije imao drugih ukrasa sem svetih ikona.
Treba reći nešto o milosrđu i milosrdnim delima svetog Tihona, veli kelejnik Čebotarev. On je rado hranio sirote i bespomoćne, uboge i nište; rečju, on je sve razdavao: i penziju koju je dobijao, i velike količine novaca koje su mu slali bogati ljudi; čak je i rublje svoje razdavao, i ostavljao samo ono što je na sebi imao; razdavao je i hleb koji su mu slali dobrotvorne spahije; usto je i sam kupovao hleb i razdavao. Od njega su siromasi dobijali i odeću i obuću; radi toga on je kupovao bunde, kaftane, platno, stoku, i sve to razdavao sirotinji. Značajno je ovo: dan u koji su k svetitelju dolazili mnogi siromasi i on razdao mnogo novaca i drugih stvari, uveče toga dana on je bivao veseliji i radosniji; a dan u koji je kod njega bilo malo siromaha, on je toga dana bivao tužan. Smelo kažem: on je bio oko slepima, noga hromima; njegova su vrata uvek bila otvorena svima siromasima, ništima i putnicima: oni su kod njega nalazili hranu, piće i utehu.
Ne jedanput, piše kelejnik Čebotarev, svetitelj Tihon je govorio: „Čujem od mnogih primedbu: zbog čega sam ostavio eparhiju i povukao se u keliju? Evo tih razloga: prvo, moje slabo zdravlje kije mi dopuštalo da upravljam eparhijom; drugo, episkopski omofor, koji na ramenima svojim nose episkopi, vrlo je težak: ja ga ne mogu ni podići ni nositi; usto ja ni snage takve nemam; neka ga jaki nose. Eto razloga moga usamljeništva“.
Drugi kelejnik svetoga Tihona, Ivan Etimov, između ostaloga piše o njemu i ovo: Preosvećeni je imao takva svojstva duše da je ljude koji su ga grdili, ružili, vređali i klevetali, samo gorko oplakivao; sažaljevajući njih, on je vinovnikom toga smatrao neprijatelja Božjeg i hrišćanskog – đavola. A kada bi neko od takvih ljudi uvideo svoju krivicu i zamolio Preosvećenoga za oproštaj, on ga je sa suzama radosti zagrlio, celivao i oprostio mu od srca, prepunog ljubavi. I tada je obično izgovarao tako prijatnu pouku, da je od neprijatelja i rugača pravio sebi prijatelja i druga. Dešavalo se: Preosvećeni razdaje gomili prosjaka novac, svakome prema njegovoj potrebi; ali bi ponekad onaj koji primi manje stao u oči grditi Preosvećenoga, nazivajući ga najpogrdnijim imenima; Međutim Preosvećeni se ne samo nije ljutio na to nego je, smeškajući se kao na malu decu, ponekad odgovarao ovako: „Hajde, vređaj! vređaj još više!“ I onda bi i takvome dao još, sa željom da i njega zadovolji, da ne bi otišao ropćući. – Preosvećeni je naročito bio milostiv i darežljiv prema udovama i siročićima. Po urođenom čovekoljublju svom on je toliko bio sažaljiv prema svakome, da je mužika, koji bi se razboleo na putu za grad Zadonsk, uzimao k sebi u keliju i negovao ga dok ne ozdravi. Njegove su kelije bile otvorene ne samo bednima i sirotama i starima nego i svima putnicima.
Otac Mitrofan, piše kelejnik Etimov, kazuje ovo: Preosvećeni mi je pričao da je noću obilazio oko crkve i molio se: „Gospode, pokaži mi ono što si ugotovio onima koji Te ljube“. I kad je moleći se tako stao prema oltaru, on imade ovakvo viđenje: otvori se svo nebo, i manastir obasja silna svetlost, i bi glas: „Vidi šta je ugotovljeno onima koji Boga ljube“.
I vide on neiskazana blaga, i od straha pade na zemlju, i jedva je mogao da dopuzi do svoje kelije.
Upokojio se u Gospodu koga je neizmerno ljubio, sveti otac naš Tihon i sam se udostojio tih neiskazanih večnih blaga, blagodaću i čovekoljubljem Gospoda i Boga i Spasa našega Isusa Hrista, kome sa Ocem i Svetim Duhom čast i slava, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
PRENOS MOŠTIJU PREPODOBNOG
MAKSIMA ISPOVEDNIKA
 
Spomen ovog svetog oca Crkve praznuje se 21 januara, a danas se slavi prenos njegovih svetih moštiju u Carigrad. Mošti su mu položene u manastir Presvete Bogorodice u Hrisopolju (danas Skutari na azijskoj strani Bosfora), gde je on za života bio iguman.
 
SPOMEN PREPODOBNE MATERE NAŠE
carice IRINE, u monaštvu KSENIJE
 
Još u detinjstvu i mladosti svojoj Irina je negovala u sebi sve vrline i postala sasud evanđelskih dobara. Zbog toga ona, kći srećnih i carskih roditelja sa Zapada (iz Mađarske), postade čuvena i slavna, jer vrlina ima običaj da obelodanjuje one koji je upražnjavaju, pa makar bili sakriveni u najzabačenijem kutku ili mestu.
Postavši ženom cara Kalo-Jovana, tj. Jovana Komnena (1118-1143), ona kao carica još se više obogati vrlinama: Krotost njena beše neiskazana, smirenost neizmerna, blagost čudesna, žalostivost i milostivost bezgranična; ona beše zaštitnica udova i siročadi, hraniteljka ubogih i nevoljnih, dobrotvorka neumorna. Svoj evanđelski život završila je u manastiru kao monahinja Ksenija, gde ona usavrši sve svoje vrline. Osim svojih monaških podviga i mnogih dobrih dela ona je čuvena i zbog toga što je osnovala u Carigradu manastir Svedržitelja – Pantokratora, jedan od najslavnijih i pajlepših manastira u Carigradu. U tom manastiru podvizavao se docnije sveti Stefan Dečanski. Upokojila se mirno u Vitiniji, pa su joj zatim svete mošti prenesene u ovaj njen slavni manastir Pantokratora i česno pogrebene.[5]
 
SPOMEN SVETE
CARICE EVDOKIJE
 
Mudra i krasna atinjanka, supruga cara Teodosija Mlađeg (408-450 g.). Mnoge crkve i manastire podigla u Jerusalimu, gde se po smrti Teodosijevoj sasvim preselila da tamo živi. Upokojila se u Palestini 460 godine, i pogrebena u njenom hramu Sv. Stefana.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
KORONATA
 
Postrada za Gospoda mačem posečen.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
SERIDA
 
Čuveni iguman i osnivač znamenite obitelji blizu Gaze u Palestini. U ovoj obitelji podvizivali su se slavni muževi kao: sveti Varsanufije Veliki i Jovan (spominju se 6 februara) ava Dorotej, Dositej (njegov spomen 19 februara) i drugi. Sveti Serid skonča zemaljski život u šestom stoleću, i preseli se u večnu radost Gospoda svoga.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
DOROTEJA PALESTINSKOG
 
Najpre se podvizavao u manastiru ave Serida; zatim osnovao svoj manastir; podvizavao se tvrdo i samopregorno; imao za učenika prepodobnog Dositeja (spomen njegov 19 februara); upokojio se u miru. Opširnije o njemu videti pod 5 junom.
 


 
NAPOMENE:

  1. Njegovo žitije pod 10 avgustom.
  2. Carovao od 249 – 251 godine.
  3. Videti o njima pod današnjim danom: Stradanje svetog mučenika Ipolita i onih sa njim.
  4. Sveti Tihon je upravljao Voronežkom eparhijom 4 godine i 7 meseci, pa se povukao, najpre u Tolševski, a zatim u Zadonski manastir, gde se podvizavao do same končine, više od 13 godina.
  5. O ovom svetom hramu vidi spomen pod 4 avgustom.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *