NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA AVGUST

ŽITIJA SVETIH ZA AVGUST

 

ŽITIJA SVETIH
 
12. AVGUST
 
STRADANJE SVETIH MUČENIKA
ANIKITE i FOTIJA
i mnogih sa njima
 
U gradu Vitinijske oblasti[1] Nikomidiji neznabožni car Dioklecijan podiže otvoreno gonjenje na hrišćane; po njegovom naređenju usred grada biše postavljena mnogobrojna oruđa za mučenje: mačevi, sečiva, kočevi, železni nokti, tiganji, točkovi, kotlovi i druge sprave, izmišljene za bezdušno mučenje; behu tu dovedeni i strašni zverovi; svim tim Dioklecijan je hteo da zaplaši one koji prizivaju ime Hristovo. I razasla Dioklecijan grozna naređenja u sve krajeve rimskog carstva, u kojima naređivaše da hrišćane svuda gone, muče i ubijaju; pri tome mnoge hule rigaše na Jedinorodnog Sina Božijeg.
U to vreme življaše u Nikomidiji jedan visokorodni i znameniti velikodostojnik, po imenu Anikita. Ispunivši se revnosti za Gospoda Boga, Anikita stupi pred cara i neustrašivo ispovedi da je Gospod Isus Hristos istiniti Sin Božji i Bog, i krasnorečivo izloži caru o bespočetnom rođenju Sina Božijeg i o Njegovom ovaploćenju, u potrebno vreme, radi spasenja našeg; u isto vreme sveti Anikita ismeja zabludu idolopoklonika, nazivajući neznabožačke bogove gluvima i neosetljivima, i najzad reče: Care, muke koje si za hrišćane spremio i objavio, ni najmanje nas ne plaše, jer su sve muke ništa za nas, i mi se nikada nećemo pokloniti bezdahnim idolima.
Ispunivši se gnjeva i jarosti, i ne mogući više slušati bogonadahnute reči svetog Anikite, car naredi da mu se odmah odseče jezik. No sveti Anikita, i kada mu odsekoše jezik, govoraše jasno, slaveći Hrista Boga. Zatim bi volovskim žilama žestoko bijen dugo, da mu i kosti proviriše kroz kožu. Međutim sveti Anikita, junački podnoseći to mučenje kao u tuđem telu, gromko propovedaše prisutnom narodu da je Hristos jedini istiniti Bog. – Posle toga car naredi da Anikitu predadu zverovima da ga pojedu. I na svetog Anikitu bi pušten strahoviti lav koji užasno rikaše, no kada se približi mučeniku on postade krotkiji od jagnjeta i umiljavaše se oko svetog mučenika, i znoj koji beše izbio na čelu i licu mučenikovom on obrisa svojom šapom kao sunćerom. A sveti Anikita povika govoreći: Blagodarim Ti, Gospode Isuse Hriste, što si me izbavio od zuba ovoga zvera! Molim Te, Gospodaru, i u predstojećem podvigu pruži mi u pomoć desnicu Svoju, da bih uzmogao pobediti mučiteljevu jarost i udostojiti se mučeničkog venca od Tebe.
Pošto se sveti mučenik pomoli tako, nastade zemljotres, i Herkulovo idolište pade sa idolom njegovim, i odvali se jedan deo gradskoga bedema, i mnogi neznabošci poginuše pod njihovim ruševinama. Tada naredi car da mučenikovu glavu odseku mačem. No kada dželat podiže mač da mučenika poseče, njemu tog časa klonuše ruke, i sam pade na zemlju, i postade nepomičan kao da je mrtav. Videći to, Dioklecijan naredi da mučenika privežu za točak koji se nalazio usred oštrih gvozdenih poluga, da podlože oganj i da okreću točak, da bi sveti mučenik umro kidan oštrim gvožćem i paljen ognjem. No sveti Anikita, privezan za točak, ovako se moljaše: „Gospode Isuse Hriste, oslobodi me od ovog mučilišta radi prisutnih, da bi oni koji me posmatraju, videći Tvoju brzu pomoć, mogli junački protivstati mučitelju i primiti od Tebe venac pobede“. – I tog časa se lanci na svetom Anikiti odrešiše, točak stade kao ukopan, i oganj se ugasi.
Tada mučitelj naredi da se kotao napuni olovom, da se olovo rastopi, i u vrelo olovo baci mučenik. I svi videše gde Anđeo Gospodnji sa mučenikom ulazi u kotao, i čim se mučenik dotače kotla, odmah ostinu kotao sa olovom, i postade kao led.
Dok se sveti Anikita tako podvizavaše za Hrista, srodnik njegov Fotije, videći silu Hristovu kako čudesno čuva slugu Svoga, odbaci svaki strah, izađe ispred prisutnog naroda, priteče k svetom mučeniku, i s ljubavlju ga grljaše i celivaše, nazivajući ga ocem i posrednikom svoga spasenja, i time pokazujući da je gotov podneti za Hrista svakojake muke. Zatim, obraćajući se caru, Fotije reče: Zastidi se, idolopokloniče! bogovi su tvoji ništa. – Tada car s jarošću viknu vojnicima: Posecite ga mačem! – No kada jedan od vojnika zamahnu mačem da mučenika udari njime po vratu, silom Božjom se ruke njegove s mačem okrenuše na njega samog, te on udari sebe po kolenima, i padnuvši na zemlju izdahnu.
Posle toga svetog Anikitu i Fotija okovaše u lance i obojicu zajedno vrgoše u tamnicu. Nakon tri dana Dioklecijan izvede mučenike preda se i reče im: Ako me poslušate i bogovima se poklonite, ja ću vas obasuti velikim počastima i obogatiti imanjima. – Svetitelji odgovoriše: Počasti tvoje i bogatstvo tvoje neka ostanu s tobom na pogibao tvoju.
Razjarivši se, mučitelj naredi da ih nage obese na mučilištu i da im tela stružu železnim noktima, žegući im rane svećama, pa da ih zatim kamenjem biju. No sve te muke svetitelji podnošahu s radošću, i blagodarahu Boga, jer ne osećahu nikakav bol: Gospod ih čuvaše nepovređene radi slave svetog imena Svog. Potom oni biše privezani za noge divljim konjima, koji ih vukoše. Ali ni takvim mučenjem Dioklecijan ništa ne postiže: jer ih Gospod opet sačuva bez povrede, i sveti mučenici, vučeni konjima, kao da se vožahu na kolima, slavljahu nepobedivu silu Gospodnju i sokoljahu jedan drugoga; a divlji konji iznenada stadoše, i noge se svetima odrešiše, i oni ustadoše potpuno zdravi. Onda mučitelj ponovo naredi da ih svirepo biju, i da im rane polivaju slanim sirćetom. Posle toga ih vrgoše u tamnicu. U toj tamnici sveti mučenici provedoše tri godine.
Po isteku tri godine sveti mučenici biše opet izvedeni na mučenje. Mučitelj naredi da se narodno kameno kupatilo zagreva tri dana, pa u njega zatvore mučenici. No sveti Anikita i Fotije u tom kupatilu moliše se Bogu, i kupatilo se rasede, i izbi izvor vode koji im stvaraše svežinu. A kada stražari trećega dana otvoriše kupatilo, ugledaše svete mučenike žive gde hode po njemu i pevaju hvalu Bogu, pa izvestiše o tome cara. Car pak, prosto ne verujući tome, prođe lično sam da to proveri. A sveti mučenici, ugledavši cara, rekoše mu: Eto, mučitelju, u svima mukama mi se javismo pobedioci, a ti si pobeđen i posramljen.
Car se vrati doma sa stidom, i naredi da mučenike uzmu i drže u okovima dok on ne smisli kako da ih pogubi. I po njegovom naređenju bi načinjena ogromna peć, učvršćena na četiri gvozdena stuba; u njoj je moglo stati mnoštvo ljudi. I kao nekada Navuhodonosor, on naredi da se ta peć usija, nameravajući da u njoj spali ne samo ova dva sveta mučenika nego i sve hrišćane koje bude pronašao. A hrišćani, ne čekajući da ih neznabošci hvataju i bacaju u peć, sami zajedno sa ženama i decom hitahu žurno k peći gromko kličući: Hrišćani smo! poštujemo Boga jedinoga!
U peć najpre uđoše sveti mučenici Anikita i Fotije; zatim i sve mnoštvo hrišćana, koji se behu sabrali tamo, podigavši ruke k nebu i pomolivši se, uleteše u peć. I iz plamena hrišaćni klicahu: „Blagodarimo Ti, svesilni Bože Oče, što si nas Jedinorodnim Tvojim Sinom, Gospodom našim Isusom Hristom, sabrao na ovaj mučenički venac; molimo Ti se, Svemilosrdni, pruži odozgo ruke Svoje i primi duše naše u večni pokoj koji si ugotovio ispovednicima Tvojim“. – I tako moleći se skončaše. A sveti Anikita i Fotije ostadoše tri sata živi u toj usijanoj peći. Zatim, pomolivši se, predadoše duše svoje u ruke Božije. A kada sluge gvozdenim spravama izvukoše tela svetih slugu Božjih, Anikite i Fotija, oni videše da su im ne samo tela ostala nepovređena od ognja nego im i kosa beše potpuno netaknuta ognjem.[2] I mnogi od neznabožaca poverovaše u Hrista Boga našeg, kome slava sa Ocem i Svetim Duhom vavek. Amin.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA:
DVANAEST VOJNIKA sa ostrva Krita
 
Postradali za Gospoda mačem posečeni.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA:
PAMFILA i KAPITONA
 
Za svoju veru u Hrista postradali mačem posečeni.
 
SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
ALEKSANDRA,
episkopa Komanskog
 
U gradu Komanu[3], blizu Neokesarije koju tada ukrašavaše sveti episkop Grigorije Čudotvorac[4], življaše u dobrovoljnom siromaštvu jedan čovek po imenu Aleksandar. Njegov bogougodni život beše sakriven od ljudi, i poznat samo Bogu jedinome. Jer Aleksandar bejaše izvrstan filosof, i mogao je steći velika bogatstva i ugled među ljudima, ali on izabra sebi dobrovoljno siromaštvo Boga radi.
Prezirući svet, on niušta ne računaše svoja znanja i pravljaše se veoma prost, neuk i nevježa. Na taj način od ispunjavaše na sebi apostolovu reč: Ako ko među vama misli da je mudar na ovome svetu, neka bude lud da bi bio mudar (1 Kor. 3, 18). Privodeći sebe u krajnje smirenje i želeći da sebe izdržava trudom ruku svojih, blaženi Aleksandar se odade poslednjem zanatu – postade ćumurdžija: pravljaše ćumur i prodavaše, i tako zarađivaše sebi nasušni hleb. Sav garav i pocepan, sveti Aleksandar služaše deci za zabavu i zadirkivalje: praveći ćumur i donoseći ga na pijacu, on beše garav u licu kao crnac, a i odelo mu beše crno od ćumura. U celom gradu on beše poznat kao Aleksandar ćumurdžija.
Međutim Gospod, koji na visinama živi i na smirene poglsda i uzdiže ih, blagovoli da još u ovom životu proslavi smirenog slugu Svog Aleksandra i da Crkvu Svoju njime pomogne i ukrasi: On ga uzdiže na svečesni stepen arhijerejstva. I to na sledeći način. Episkop komanski umre, i žitelji ovoga grada poslaše izaslanike u Neokesariju k svetom Grigoriju Čudotvorcu sa molbom, da dođe u njihov grad radi postavljenja episkopa. Sveti Grigorije ode k njima. Kada na saboru stadoše birati čoveka koji bi bio dostojan episkopskog čina, nastadoše nesuglasice: jedni su hteli lice visokog porekla, drugi – bogato, treći – krasnorečivo, četvrti – lepo na izgled i zrelo, i sve izbranike oni privođahu k svetom Grigoriju Čudotvocu, kao ljude dostojne pohvale i episkopstva. Sveti pak Grigorije Čudotvorac ne hitaše sa izborom i posvećenjem episkopa, nego očekivaše da sam Gospod pokaže dostojnoga. I obraćajući se saboru on ga podseti kako Bog izabra Davida da caruje u Izrailju: jer kada Jesej privede najstarijeg sina svog Elijava k svetom Samuilu proroku, i prorok upita Gospoda, da li je ovaj određen za pomazanika Njegovog, Gospod reče Samuilu: „Ne gledaj na lice njegovo ni na visinu rasta njegova“ (1 Car. 16, 6.7). Tako i mi, govoraše sveti Grigorije, treba da izaberemo pastira ovome gradu, ne gledajući na lice nego ištući onoga koga je Bog pripremio za to: jer čovek gleda na lice, a Bog gleda na srce, i dostojnost zavisi ne od spoljašnjeg izgleda nego od unutrašnje nevidljive nastrojenosti srca koja je poznata jedino Bogu.
Ove reči svetog Grigorija behu neprijatne nekima, i oni s podsmehom rekoše: Ako se pri izboru episkopa ne gleda na spoljašnost i dostojanstvo, onda neka Aleksandar ćumurdžija bude izabran i postavljen za episkopa! – Pri ovim rečima nasta opšti smeh; a sveti Grigorije pomisli u sebi: „Taj čovek kome se svi smeju, spomenut je ovde ne bez dejstva promisla Božjeg“. I stade raspitivati: „Ko je taj Aleksandar koga spomenuste? hoću da ga vidim“. – U to vreme sveti Aleksandar stajaše pred zgradom u kojoj se održavao sabor i držaše mazge onih što zasedavahu u saboru; neki iziđoše i dovedoše Aleksandra u sabor. A kada on stade usred sabora, svi uperiše oči u njega, i stadoše se smejati, jer beše sav garav od ćumura, sa odelom pocrnelim od ćumura. U vreme tog sveopšteg smeha on stajaše pred episkopom Grigorijem s poštovanjem, udubljen u sebe i ne obraćajući ni najmanju pažnju na one koji mu se smejahu. A sveti Grigorije Čudotvorac, imajući dar prozorljivosti, poznade Duhom blagodat Božiju obitavajuću u blaženom Aleksandru, koja ga činjaše dostojnim arhijerejskog prestola. Ustavši sa svoga mesta, on uze nasamo tog garavog čoveka i stade ga pitati, zaklinjući ga imenom Božjim, da mu kaže istinu o sebi, ko je. A Aleksandar, mada je želeo da sakrije sebe, ipak nije mogao reći neistinu ired tako uvaženim svetiteljem, usto se i kletve bojao, i ispriča sve o životu svom: kako najpre beše filosof, zatim Boga radi smiri sebe i uze na se dobrovoljno siromaštvo. Iz razgovora s njim sveti Grigorije se uveri da on odlično zna ne samo svetovne nauke nego i Sveto Pismo. Stoga svetitelj naredi svojima da svetog Aleksandra odvedu u njegov stan, da ga tamo okupaju, obuku u pristojno odelo, pa ponovo dovedu u sabor. Sam pak sveti Grigorije, sevši na svoje mesto u saboru, držaše za to vreme bogonadahnutu besedu.
Posle malo vremena u sabor bi uveden sveti Aleksandar, okupan, u svetloj odeći, divan licem, i jedva ga poznaše oni koji su ga ranije znali, i čuđahu se. A sveti Grigorije stade razgovarati s njim, postavljajući mu pitanja iz Svetoga Pisma. Sveti Aleksandar odgovaraše tako pametno, da svi prisutni uvideše da je on zaista vrlo učen i pametan; pri tome se oni naročito čuđahu tome, što je čovek tako velike mudrosti skrivao svoju mudrost živeći među njima kao poslednji nevježa. I oni osuđivahu sebe u savesti svojoj što su tako mudrog čoveka, koji je Boga radi smirio sebe, ismevali, smatrajući ga za ludu. Tada svi na saboru s radošću i jednoglasno izabraše svetog Aleksandra za episkopa, na ispunjenje reči Gospodnjih koje kažu u Svetom Pismu: „Čovek gleda na lice, a Gospod gleda na srce“ (1 Car. 16, 7).
Sveti Grigorije, uzdižući blaženog Aleksandra po stenenima sveštenoslužiteljskim, posveti ga najpre za jereja, pa zatim za episkopa. Po posvećenju za episkopa, sveti Čudotvorac mu naredi da izgovori narodu pouku. I kada sveti govoraše pouku, iz njegovih usta tečaše blagodat Svetoga Duha kao reka, privodeći u umilenje srca svih. I sav se grad radovaše i slavljaše Boga što imaju takvog učitelja i pastira.
Posle toga sveti Grigorije otputova u Neokesariju, a sveti Aleksandar pasijaše u Komanu stado Hristovo, služeći vernima za primer svojom rečju i životom. Pri ovom svetitelju dogodi se da se jedan mladi filosof iz Atike nađe u Komanu, i čuvši arhijerejevu pouku narodu, on se podsmevaše prostoti njegove besede, lišene oratorskih ukrasa. Međutim sveti Aleksandar se u svojim poukama narodu brinuo ne o lepoti reči nego o koristi duša, i zbog prostote slušalaca njegove besede bivahu proste, ali veoma dušekorisne. No jednom ovaj mladi atički filosof imade ovakvo viđenje: pred njim se pojavi jato veoma lepih belih golubova, koji čudesno blistahu, kao što kaže psalmopevac: Krila golubija posrebrena a perje se zlatni (Ps. 67, 14); i pri tome bi glas: „Ovo su reči Aleksandra episkopa, kojima si se ti podsmevao“. – Prenuvši se od viđenja, mladi filosof se zastide svoga postupka, i otišavši k arhijereju moli ga za oproštaj.
Uskoro potom car Dioklecijan[5] podiže gonjenje na hrišćane, i sveti Aleksandar, episkop Komanski bi uhvaćen od bezbožnih mnogobožaca; i primoravan na idolopoklonstvo on se ne odreče Hrista. Zbog toga ga mučiše, pa u oganj baciše, gde sveti episkop mučenički skonča za Hrista Boga našeg.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
PALAMONA
 
Duhovnik i učitelj svetog Pahomija Velikog (koji se slavi 15 maja). Podvizavao se u početku četvrtoga veka u Egiptu; prestavio se u miru.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
KASTORA
 
U miru se upokojio u Gospodu svome.
 
SPOMEN PREPODOBNIH OTACA NAŠIH:
SERGIJA i STEFANA, koji su u Molosu
 
U miru se upokojili i od Gospoda vence dobili.
 


 
NAPOMENE:

  1. U Maloj Aziji.
  2. Ovi sveti mučenici postradaše oko 305 godine.
  3. Nalazio se u Pontu, kraj reke Irisa.
  4. Spomen njegov praznuje se 17 novembra.
  5. Carovao od 284 do 305 god.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *