NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA AVGUST

ŽITIJA SVETIH ZA AVGUST

 

ŽITIJA SVETIH
 
10. AVGUST
 
STRADANJE SVETIH MUČENIKA:
LAVRENTIJA arhiđakona, SIKSTA pape, IPOLITA i drugih sa njima
 
Eparh rimski Valerijan uhvati svetog papu rimskog Siksta sa njegovim klirom i zatvori ih u narodnu tamnicu u vreme kada se car Dekije[1] sa slavom vrađaše u Rim posle pobede nad Persijancima. Sveti Sikst beše rodom iz Atine; i sprva filosof a potom učenik Hristov. Po dolasku u Rim on se pokaza veoma koristan Crkvi Hristovoj svojom mudrošću i vrlinama i životom, i sa vremenom dobijaše razne crkvene činove. A kada za Hrista bi ubijen sveti Stefan, papa rimski,[2] na njegov presto, kao na sigurnu smrt, bi uzdignut sveti Sikst; jer u to vreme ne beše pape koga bi mimoišla čaša stradanja.
Kada sveti papa Sikst sa kliricima i drugim hrišćanima seđaše u tamnici, u Rimu biše mučeni za Hrista dva persijska kneza, Avdon i Senis, koje Dekije beše doveo sa sobom okovane, kao zarobljenike. Posle njihove mučeničke končine[3] car Dekije i eparh Valerijan narediše da noću dovedu pred njih papu Siksta u hram zvan Teljudi. A kada poslani dođoše po papu u tamnicu, papa reče svojim sasužnjima: Braćo i saborci moji, ne bojte se privremenih muka, znajući kakve muke pretrpeše pre nas sveti, da dobiju venac večnoga života. Sam Hristos Bog naš postrada radi našeg spasenja, da nam ostavi ugled. Stoga se ne bojte postradati za Hrista, da biste se zacarili s Njim.
Zajedno sa papom biše odvedeni dva đakona, Felicisim i Agapit, i izvedeni pred Dekija i Valerijana. Car Dekije upita papu: Znaš li zbog čega si uhvaćen i izveden pred nas? – Znam, vrlo dobro znam, odgovori papa. – Ako znaš, uzvrati car, onda postupi onako kako postupaju drugi, da bi ostao u životu i povećao broj svoga klira. – Stvarno, ja se staram, reče papa, da se moj klir uveća. – Onda prinesi bogovima žrtvu, predloži car, i dobićeš starešinstvo nad svima žrecima. – A blaženi papa Sikst odgovori na to: Ja svagda prinosim čistu i neporočnu žrtvu svemoćnom Bogu Ocu i Sinu Njegovom, Gospodu našem Isusu Hristu, i Svetome Duhu. – Mi štedimo tvoju starost, nastavi car; a i ti poštedi sebe sama, i postaraj se o kliru svom, da bi ga izbavio od smrti. – Sveti papa odgovori: Sve do sada starao sam se, i staram se, kako o sebi tako i o svome kliru, da bi sve njih sa sobom oteo i izbavio od večne smrti. – Car naredi vojnicima: Vodite ga u Marsov hram, da tamo prinese žrtvu. Ne učini li to, onda ga zatvorite u zasebnu tamnicu, Mamertinovu.
Papu sa oba đakona odvedoše u Marsov hram, i stadoše ga nagovaragi da prinese žrtvu. A on na to reče vojnicima: O, kukavci, dostojni sažaljenja! zašto se klanjate nemim i gluvim idolima, koji ne mogu pomoći ni sebi ni ikome drugom? Nego poslušajte mene, deco moja, i pokajte se, pa ćete time duše svoje izbaviti od večnih muka. – Ali oni, izvršujući carevo naređenje, odvedoše papu i oba đakona u Mamertinovu tamnicu.
Sveti arhiđakon Lavrentije, ugledavši gde svetog papu Siksta vode u tamnicu, povika k njemu govoreći: Kuda ideš, oče, bez sina? kuda hitaš, arhijereju sveti, bez arhiđakona svoga? Ti nikada nisi bez mene prinosio Beskrvnu Žrtvu; a čime to sada ja razgnevih tvoje milosrđe? Eda li sam izrod? Eda li sam postao nedostojan biti služitelj tebi? I kada sam učestvovao s tobom u prinošenju Božanskih Tajii Hristovih, zašto da ne učestvujem s tobom i u prolivanju krvi svoje za Hrista? Oče, uzmi sa sobom mene, sina svog; učitelju, uzmi sa sobom učenika svog, i prinesi me pre sebe na žrtvu Bogu, kao Avraam sina svoga Isaka, i kao vrhovni apostol Petar prvog arhiđakona Stefana, pa kad vidiš da sam primio mučeništvo, onda ti sam pohitaj ka vencu. – Sveti Sikst mu odgovori: Ne ostavljam ja tebe, čedo, nego te čuvam za velike muke: jer tebi predstoje veliki podvizi za veru Hristovu. Ja kao star izlazim na lakšu borbu, a ti treba da odneseš preslavnu pobedu nad mučiteljem. Stoga ne plači, nego znaj da ćeš tri dana posle moje smrti ti levit poći za svojim sveštenikom; tebi nije potrebno moje prisustvo kao neka pomoć. Ilija je ostavio Jeliseja, ali ga nije lišio čudotvorne sile. Idi, iskoristi ovo vreme, te po svome nahođenju razdaj crkveno blago siromašnima i nevoljnima.
Sveti Lavrentije ode, uze sve crkveno blago i utvari, i hođaše po svemu gradu tražeći prikrivene klirike i uboge hrišćane; i koje god pronalažaše, pomagaše ih prema njihovoj potrebi. Tako on dođe na goru Helion; tamo nađe obitalište jedne udovice, koja posle smrti svoga muža življaše trideset dve godine u udovištvu, i zvaše se Kirijakija. Ona u svome obitalištu skrivaše mnoge hrišćane sa prezviterima i kliricima. Sveti Lavrentije odnese tamo noću mnogo srebra, odeće i drugih potrebnih stvari, i stade prati noge sveštenoslužiteljima Božjim i ostalim hrišćanima. A udovica Kirijakija, poklonivši mu se do nogu, reče: Molim te, slugo Hristov, metni ruke svoje na glavu moju, jer ljuto patim od glavobolje. – Sveti Lavrentije joj dade ubrus kojim otiraše noge, pa načinivši krsni znak metnu ruke svoje na glavu njenu i reče: U ime Gospoda našeg Isusa Hrista budi zdrava! – I odmah udovica ozdravi od bolesti svoje.
Te iste noći sveti Lavrentije ode u grad u ulicu Kanarijsku, i tamo u domu nekog hrišćanina Narkisa nađe sakupljene hrišćane. On i njima opra noge, i dade im od crkvenoga blaga koliko im beše potrebno. Tu se nalažaše i jedan slepi hrišćanin, po imenu Kriskention; on se sa plačem obrati svetome: Metni ruku svoju na oči moje, da bih video lice tvoje. – Sveti Lavrentije reče: Gospod naš Isus Hristos, koji otvori oči sleporođenome, neka te prosveti! – Pri ovim rečima on načini krsni znak na očima slepoga, i ovaj odmah progleda, i vide lice svetog Lavrentija, i obradova se.
Izišavši odatle, sveti Lavrentije doznade da se u Nepotijanovim pešterama skriva mnoštvo hrišćana. On krenu tamo, ponevši sa sobom srebra za njihove potrebe. Tamo on nađe sedamdeset tri hrišćanina, ljudi i žena; među njima beše i prezviter sveti Justin. Umivši im noge i davši im poslednje novce, sveti Lavrentije otide. Čuvši pak da su svetog papu Siksta sa dva đakona poveli na sud u hram Teljudi, sveti Lavrentije pohita tamo, želeći da vidi šta će biti.
Kada se papa pojavi pred Dekijem i Valerijanom, Dekije mu reče: Preporučujemo tvojoj starosti ono što je dobro: poslušaj nas i prinesi bogovima žrtvu. – Svetitelj odgovori: Bolje preporučite sebi samima ono što je dobro, i ne hulite Boga nebesnoga, i pokajte se zbog prolivene krvi svetih, da ne biste ljuto poginuli. – Ove reči razjariše silno Dekija i on reče Valerijanu: Ako ovoga ne uništimo između živih na zemlji, onda se niko neće pokoravati vlastima i slušati ih. – Na to Valerijan reče: Neka bude kažnjen smrću! – Tada đakoni povikaše k mučiteljima, govoreći: O, bednici! kada biste poslušali savete oca našeg, vi biste izbegli večne muke koje vas očekuju. – Valerijan reče na to: Dokle će ovi živeti i pretiti nam mukama? Vodite ih u Marsov hram, da prinesu žrtvu. Ako pak to ne urade, onda im tamo odsecite glave.
Marsov hram se nalazio van gradskih bedema, pred Apijevom kapijom. Kada svete odvedoše tamo, sveti Sikst reče tome hramu: Neka te sruši Hristos, Sin Boga živoga! – Tek što prisutni hrišćani rekoše „amin“, nastade iznenada zemljotres, i pade deo hrama tog, i razbi se idol koji se nalazio u njemu. A sveti Lavrentije viknu k svetome papi, govoreći: Ne ostavljaj me, oče, jer već razdadoh povereno mi tobom blago.
Čuvši o blagu, vojnici uhvatiše svetog Lavrentija i zadržaše ga, a svetog papu sa đakonima posekoše na brežuljku pred hramom, i tela njihova ostaviše nepogrebena. Kada se spusti noć, dođoše prezviteri i đakoni i ostali hrišćani, uzeše ta česna tela, i papu položiše u pešteri na groblju Kalikstovom, a đakone pogreboše na groblju Pretekstatovom. Mučenički skonča za Hrista sveti papa Sikst, i s njim dva đakona Felicisim i Agapit, u šesti dan meseca avgusta.
Posle pogubljenja svetog pape Siksta, vojnici odvedoše svetog Lavrentija k caru i rekoše mu: Uhvatismo Sikstovog arhiđakona; on je od episkopa dobio blago i negde ga sakrio. – Čuvši za blago, car se obradova, i izvevši svetog Lavrentija preda se, upita ga: Gde je crkveno blago koje si sakrio? – Sveti Lavrentije mu ne odgovori ni reči. Tada ga car Dekije predade eparhu Valerijanu, govoreći: Ispitaj ga odnosno crkvenog blaga, i primoraj ga da se pokloni bogovima. Ako pak ne prokaže blago i ne pokloni se bogovima, onda ga mukama pogubi.
Valerijan uze svetog Lavrentija i predade ga vojenačalniku i nadzorniku tamnice Ipolitu da ga drži u tamnici. Ipolit zatvori svetog Lavrentija u tamnici sa ostalim sužnjima. Među njima beše neki jelin, po imenu Lucilije, koji se odavna nalazio u tamnici i od silnog plača izgubio vid i postao slep. Njemu sveti Lavrentije reče: Veruj u Sina Božjeg Gospoda našeg Isusa Hrista i krsti se, pa će ti On povratiti vid. – Slepi odgovori: Ja već odavno želim da se krstim u ime Hristovo. – Sveti Lavrentije ga upita: Veruješ li svim srcem? – Slepi odgovori sa plačem: Verujem u Gospoda Isusa Hrista, a ništavnih se idola odričem i pljujem na njih.
Ipolit strpljivo slušaše razgovor svetog Lavrentija sa slepcem, želeći da vidi, da li će se otvoriti oči slepome, i kako će se otvoriti. Sveti pak Lavrentije, učinivši Lucilija oglašenim i blagoslovivši vodu, krsti ga; i odmah se otvoriše oči slepome, i on uskliknu gromko: Blagosloven Gospod Isus Hristos, večni Bog, koji mi darova vid!
Za ovo čudo saznadoše i drugi slepci, i stadoše dolaziti u tamnicu k svetome Lavrentiju. A on, stavljajući na oči njihove ruku sa krsnim znakom i prizivajući ime Hristovo, povraćaše im vid. Gledajući sve to, Ipolit se divljaše. Nakon nekog vremena on reče svetom Lavrentiju: Pokaži mi crkveno blago. – Ako poveruješ, odgovori mu sveti Lavrentije, u svemoćnog Boga Oca i u Sina Njegovog Gospoda Isusa Hrista, biće ti pokazano blago i daće ti se život večni. – Na to Ipolit reče: Ako se zaista ispuni to što govoriš, ja ću stvarno uraditi što nalažeš. – Poslušaj me, produži sveti Lavrentije, i uradi brzo što ti savetujem: odbaci neme i gluve idole i primi sveto krštenje.
Ipolit pristade, i uvede svetog Lavrentija iz tamnice u svoj dom. Poučivši Ipolita o svetoj veri i oglasivši ga, sveti Lavrentije ga krsti. Posle krštenja Ipolit reče: „Videh pravedne duše u velikoj radosti“. (To i beše blago, o kome mu sveti Lavrentije govoraše, da će mu biti pokazano: jer za vreme krštenja Gospod mu u divom viđenju pokaza nebeska blaženstva). – Potom se Ipolit obrati svetom Lavrentiju sa molbom: Zaklinjem te Gospodom Isusom Hristom, da sav dom moj krstiš. – I sveti Lavrentije krsti u njegovom domu devetnaest duša.
U to vreme stiže Ipolitu naredba da Lavrentija vodi Valerijanu. Ipolit saopšti to svetom Lavrentiju, i svetitelj mu reče: Hajdemo, jer se i meni i tebi priprema mučenički venac. – Kada dođoše pred Valerijana, reče Valerijan svetom Lavrentiju: Ostavi upornost svoju i pokaži blago, za koje kažu da je u tebe. – Na to svetitelj reče: Daj mi vreme od dva ili tri dana, pa ću ti pokazati blago. – Tada se Valerijan obrati Ipolitu, rekavši: „Tebi ga poveravam na tri dana“. I otpusti svetog Lavrentija. I Valerijan izvesti cara o tome, da će Lavrentije kroz tri dana pokazati blago.
Otišavši od Valerijana, sveti Lavrentije u toku tri dana sabra u Ipolitov dom mnoštvo ništih, i udovica, i siročadi, i slepih, i hromih, i bolesnih. I kad istekne tri dana, on ih sve odvede pred Dekija i Valerijana, koji se tada nalažahu u Salustijevoj palati, i reče im gromkim glasom: Evo u ovima koje sada vidite položena su, kao u sasudima, večna blaga, i ko u ove sasude stavlja svoju imovinu, primiće je sa dobitkom u carstvu nebeskom.
Postiđeni ovim postupkom svetog Lavrentija, car Dekije i eparh Valerijan se silno razgneviše, i više ga ne raspitivahu o blagu, nego ga stadoše primoravati na idolopoklonstvo. I reče Valerijan: Zašto pleteš tolike zamke? prinesi bogovima žrtvu, odbacivši svoje mađije u koje se uzdaš. – Sveti Lavrentije odgovori: Zašto vi dopuštate đavolu da vas nagovara da primoravate hrišćane na klanjanje demonima? Sami rasudite, je li pravedno poklanjati se idolu koji je načinjen rukama ljudskim i u kome živi demon, a ne poklanjati se Bogu nebesnome, Sazdatelju svega vidljivoga i nevidljivoga.
Razjaren, car naredi da Lavrentija obnaže i rasprostrta na zemlji biju skorpionima[4]. Dok svetog mučenika bijahu tako žestoko da se zemlja obagri krvlju njegovom, sam car Dekije vikaše: Ne huli bogove, ne huli! – A bijeni mučenik odgovaraše: Ja blagodarim Bogu mome što me udostojio udela slugu Svojih, svetih mučenika; a ti, bedniče, mučiš se bezumljem i jarošću svojom.
Zatim Dekije mučitelj naredi da prestanu biti mučenika i da ga podignu sa zemlje. Onda izdade naređenje da se donesu i poređaju pred njim gvozdeni odar, daske, olovno pruće i druga oruđa za mučenje. Ukazujući na ta oruđa, Dekije govoraše mučeniku: Svim ovim oruđima biće mučeno telo tvoje, ako bogovima ne prineseš žrtve. – Na to mučenik odgovori: Bedniče, ja odavno želim sva ta mučenja kao gozbe, jer su ona za vas mučenja a za nas slava. – Ako su ta mučenja za tebe gozba i slava, podsmevaše se mučitelj Dekije, onda nam kaži gde se kriju ostali, slični tebi, hrišćani: da ih dovedemo ovamo, pa neka zajedno s tobom gozbuju. – Svetitelj odgovori: Pogane oči vaše nedostojne su da vide one čija su imena napisana na nebesima.
Posle toga car naredi da mučenika vode vezana u Tiberijev dvorac, kuda se i sam uputi. Došavši tamo, on sede u Zevsov hram i naredi da mučenika dovedu preda nj. I on reče mučeniku: Kaži nam gde se kriju bezbožni hrišćani, da bismo očistili grad od njih; a ti se pokloni bogovima, i ne uzdaj se u blago koje skrivaš. – Svetitelj odgovori: Sluge Hristove neću ti otkriti; a u blago se stvarno uzdam, i siguran sam odnosno njega. – Misliš li, upita car, da se zlatom i srebrom otkupiš od muka? – Ja sam sluga Hristov, odgovori Jčučenik, i u Njega se uzdam; a siguran sam odnosno nebeskih blaga, koja Hristos Bog moj ugotovi meni i svima slugama Svojim.
Razgnevljeni car naredi da mučenika biju štapovima i da mu usijanim gvozdenim daskama žegu slabine. U tim mukama sveti mučenik se moljaše Bogu govoreći: Gospode Isuse Hriste, Bože od Boga, pomiluj mene slugu Tvoga; klevetali su me, ali se ja ne odrekoh Tebe; ispitivali su me, i ja ispovedah presveto ime Tvoje. – Potom Dekije naredi da mučenika biju olovnim prućem; i sveti Lavrentije viknu pritom: Gospode Isuse Hriste, primi duh moj! – Tada dođe k njemu glas s neba koji govoraše: Još mnogo imaš stradati! – Ovaj glas čuše svi. A Dekije, strahovito besan, povika gromkim glasom, govoreći: Rimljani i narodni skupe! vi čujete glas demona koji teše ovog mađioničara i bogohulnika, koji niti bogove naše poštuje, niti cara sluša, niti se muka boji!
I onda naredi Dekije da mučenika opruže na mučilištu i ponova biju oštrim skorpionima. Međutim se sveti mučenik u tim mukama smejaše, rugajući se mučitelju Dekiju. Zatim se pomoli Bogu govoreći: Blagosloven si Gospode Bože, Oče Gospoda našega Isusa Hrista! blagodarim Ti što nama nedostojnima javljaš milost Svoju, no podaj mi još i blagodat Svoju, da bi ovi što ovde stoje i gledaju na mene poznali, da Ti utešavaš sluge Svoje.
Dok se svetitelj moljaše tako, jedan od prisutnih vojnika, po imenu Roman, poverova u Hrista i uzviknu govoreći: Sveti Lavrentije, ja vidim presvetlog mladića koji stoji pored tebe i ubrusom ti otire rane i svo telo. Stoga te zaklinjem Gospodom Hristom, koji ti posla anđela Svoga, ne ostavi me! – Dekije reče Valerijanu: Pobeđeni smo od ovog mađioničara! – I naredivši da mučenika odreše sa mučilišne sprave, predade ga Ipolitu pod stražu. A vojnik Roman donese k svetom Lavrentiju pun vodonos vode, i pripade k nogama njegovim moleći ga sa suzama da ga krsti. A kada Roman bi kršten, odmah ga uzeše drugi vojnici i odvedoše k caru. A Roman, pre no što ga stadoše ispitivati, klicaše: Hrišćanin sam! – Car odmah naredi da ga obezglave. Tada izvedoše Romana iz grada kroz Salarijsku kapiju i odsekoše mu glavu u deveti dan meseca avgusta. Telo njegovo uze noću gorespomenuti prezviter Justin i česno pogrebe.
Te iste noći car Dekije i eparh Valerijan, nalazeći se u Olimpijadskim kupatilima, nedaleko od Salustijeva dvorca, narediše da se spremi sudište, da se Lavrentije poslednji put izvede na sud. Ujedno s tim narediše da se pripreme i sva oruđa za mučenje. Doznavši o tome, Ipolit stade plakati. Tešeći ga, sveti Lavrentije mu odgovaraše: Ne plači zbog mene, nego se veseli, pošto idem ka slavnom vencu mučeničkom. – Ipolit ga upita: Zašto da ja ne viknem kraj tebe: „hrišćanin sam!“ da bih zajedno s tobom umro? – Svetitelj mu odgovori: Sakrij sada svoje ispovedanje Hrista u srcu svom; a posle kratkog vremena, kada te ja pozovem, ti ćeš čuti i doći k meni.
Kada car zajedno sa eparhom sede na sudištu, pred njih bi izveden sveti mučenik Lavrentije. Car mu reče: Ostavi svoje mađije, i kaži nam kakvoga si roda. – Svetitelj odgovori: Rođen sam u Španiji, vaspitan u Rimu, od kolevke sam hrišćanin, i od detinjstva naučen svemu zakonu Božjem. – Car ga upita: To li je za tebe zakon Božji: ne poštovati bogove i ne bojati se muka? – Svetitelj odgovori: Zakon kome sam se učio, nauči me da znam i poštujem Boga mog, Gospoda Isusa Hrista; krepljen Njegovim imenom, ja se stvarno ne bojim muka, kojima mi ti pretiš. – Car mu reče: Prinesi bogovima žrtvu; ne učiniš li to, svu noć ćeš biti mučen. – Sveti Lavrentije mu na to odvrati: Moja noć nema ničeg tamnog, već sva blista svetlošću.
Mučitelj naredi da mučenika kamenjem biju po ustima. No sveti mučenik se još više siljaše, rugaše se caru i blagodaraše Boga. – Dekije naredi slugama: Donesite gvozdeni odar, da ovu noć provede na njemu gordi Lavrentije. – Odar bi donesen; on beše kao gvozdena rešetka; na njega položiše mučenika naga pred Dekijem i Valerijanom, i podložiše oganj pod odrom, a sluge gvozdenim vilama pritiskivahu mučenikovo telo na odru, i raspirivahu vatru pekući ga kao pečenje. I reče car mučeniku: Prinesi bogovima žrtvu! – Mučenik odgovori: Ja sebe samoga skrušenim duhom prinesoh na žrtvu Bogu mome kao miomirisni kad.
U to vreme sluge sve jače ložahu oganj i sve silnije užarivahu odar. I sveti mučenik reče caru: Znaj, bedniče, da mi ova žeravica priprema hladovinu, a tebi večne muke. Jer Gospod moj zna da ja, optužen zbog ispovedanja svetog imena Njegovog, ne odrekoh se Njega, već upitan izjavih da sam hrišćanin, a sada pečen na ognju ja Mu uznosim blagodarnost. – A gde je taj oganj kojim nam pretiš? upita Valerijan svetog mučenika. – O, bezumnici i bednici! odgovori svetitelj, znajte da ova žeravica na kojoj me pečete jeste hladovina duši mojoj, a vašim dušama ona će biti neugasivi oganj.
Svi prisutni čuđahu se svireposti cara, koji naredi da živa čoveka ispeku. A sveti Lavrentije svetla lica govoraše: Blagodarim Ti, Gospode Isuse Hriste, što si me ukrepio! – Zatim skrenuvši oči prema Dekiju i Valerijanu reče: Evo, bednici, vi već ispekoste jednu stranu tela moga, okrenite na drugu, pa jedite ispečeno meso moje. – Posle toga, slaveći Boga, reče: Blagodarim Ti, Gospode Isuse Hriste, što si me udostojio da uđem na vrata Tvoja! – Rekavši to, ispusti duh.
Car i eparh videvši da mučenik umre, otidoše sa stidom, ostavljajući mučenikovo telo na odru. A Ipolit pre zore ugrabi česno i mnogostradalno telo svetog mučenika, obavi ga platnom i mirisima, i izvesti o tome svetog prezvitera Justina. Ovaj odmah dođe k Ipolitu, i obojica odneše česno telo k spomenutoj udovici Kirijakiji, držaše ga u njenom domu sve do večera; i provedoše taj dan u postu sa suzama. A kasno uveče odnesoše česno telo u pešteru, na imanju udovice Kirijakije, gde se behu sabrali mnogi hrišćani i mnogo plakahu. Satvorivši tu svenoćno moljenje, oni česno pogreboše mučenika. A sveti prezviter Justin odsluži božanstvenu liturgiju, i svi se pričestiše Prečistim Tajnama Tela i Krvi Hristove.
Sveti mučenik Lavrentije arhiđakon završi svoj stradalački podvig u deseti dan meseca avgusta. A sveti Ipolit sa ostalima postrada u treći dan posle svetog Lavrentija, o čemu će biti opširnije rečeno na svom mestu. Za sve njih neka je slava Bogu našem, u Svetoj Trojici slavljenom, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
SPOMEN SVETIH:
ŠEST MUČENIKA
u Viziji (ili u Libiji)
 
Ovoj šestorici mučenika razmrskaše kosti, i meso im na telu pokidaše; i tako ovi sveti junaci duše svoje položiše za veru svoju u Gospoda Hrista.
 
SPOMEN SVETOG
IRONA FILOSOFA
 
Hrišćanskog filosofa svetog Irona spominje sveti Grigorije Bogoslov u svojim knjigama. Mirno se upokojio i preselio ka Gospodu.
 
SPOMEN PREPODOBNOG BLAŽENOG
LAVRENTIJA KALUŽKOG,
Hrista radi suludog
 
Blaženi Lavrentije prohodio podvig jurodstva = suludosti za knezovanja Simeona Jovanoviča Kalužskog. Na čudesan način blaženi spase život kneza pri napadu Tatara. Prestavi se blaženi 1515 godine. Svete mošti njegove počivaju u manastiru, nazvanom po njegovom imenu Lavrentijevim, u blizini grada Kaluge. Na grobu blaženoga bivala mnoga čudesa.
 


 
NAPOMENE:

  1. Dekije carovao od 249 do 251 godine.
  2. Spomen njegov praznuje se 2 avgusta.
  3. Spomen njihov 30 jula.
  4. Skorpion – oruđe za mučenje: sindžir sa oštrim zupcima.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *