Žitija Svetih za jul

8. JULI
 
STRADANJE SVETOG VELIKOMUČENIKA
PROKOPIJA
 
Sveti grad Jerusalim odnegova svetog velikomučenika Prokopija, kome roditelji njegovi nadenuše ime ne Prokopije nego Neanije, a ime Prokopije on dobi od samog Gospoda Hrista na krštenju, kao što će se kasnije videti iz ove povesti. Isto tako se i Jerusalim u to vreme nazivao od neznabožnih idolopoklonika ne Jerusalim nego Elija. Jer po razorenju Jerusalima Titom[1], sinom Vespazijanovim[2], po isteku mnogo godina, rimski car Adrijan[3], kome pri rođenju bi dato ime Elije, poželevši da na mestu razorenog Jerusalima podigne grad, nazva ga po svome imenu Elije, i zapovedi da niko taj grad ne naziva Jerusalimom već Elijom. Neprijatelj Gospoda našeg Isusa Hrista, Adrijan se staraše ne samo da istrebi sa zemlje presveto ime Njegovo, nego željaše da iz ljudskog sećanja izbriše i samo mesto gde Hristos postrada. Zbog toga on i nazva Jerusalim Elija.
U tom gradu življaše neki slavan čovek, senatorskog roda, po imenu Hristofor. On beše hrišćanin, a njegova supruga Teodosija – neznaboškinja. Od njih se i rodi Neanije, po čijem rođenju Hristofor ubrzo otide ka Gospodu. Ostavši udovica, Teodosija vaspitavaše dete u neznabožačkoj veri i nauči ga da služi idolima, pošto i sama beše usrdna služiteljka demona. Dečko bejaše veoma bistar, i kad ga mati dade neznabožačkim učiteljima na školovanje, on brzo izuči sve svetovne nauke.
Kada Neanije izraste u mladića i već postajaše zreo čovek, mati zažele da ga da caru u vojnu službu. U to vreme bezbožni car rimski Dioklecijan[4] dođe u Antiohiju Sirijsku što je na reci Oronti. Doznavši za to, Teodosija ode sa svojim sinom u Antiohiju i dade ga u službu caru. Car, videvši da je mladić lep, kršan i veoma pametan, silno ga zavole i naredi da bude u carskim palatama blizu njega, zajedno sa drugima, njemu sličnima. Zatim ga car u skorom vremenu proizvede za vojvodu, i posla ga sa vojskom u egipatski grad Aleksandriju[5], naredivši mu da tamo goni, muči i ubija hrišćane, a da im imovinu oduzima u korist države. Neanije reče tad caru: Slušao sam za te ljude, gospodaru, da oni počituju nekakvog sina Božjeg, zvanog Hristos, i da su tvrde naravi, nepokorni, drski, i čvrsti u svojoj veri i postojani; i da više vole umreti nego ostaviti svoga Hrista i prineti žrtve bogovima našim. Zbog toga smatram da neće biti lako privoleti ih na naše zakone.
Dioklecijan, razjarivši se, stade huliti Hrista Spasitelja, govoreći: Bog njihov, kako sami oni tvrde, nije imao žene. Kako je onda mogao roditi Sina? A Hristos u koga oni veruju, taj je rođen od žene, i on bi od jevrejskog naroda osuđen na smrt, bijen, trnovim vencem ovenčan, ismejan, na krst razapet, octom i žučju napojen, i umre u gorkim mukama. Ako je bio Bog, zašto onda ne izbavi sebe iz jevrejskih ruku? I kada sebi ne pomože u nevolji, može li onda drugome pomoći?
Takve, i još gore hule izgovori sin pogibli. Jer, kao što kaže božanstveni Pavle, reč krstova je ludost onima koji ginu, a nama koji se spasavamo – sila Božija (1. Kor. 1, 18). Neanije, ubeđen carevim rečima, krenu sa dva odreda vojske na zapoveđeni mu put. Ali pošto od silne sunčane vreline i žege iznemogavahu i vojnici i njihovi konji, to oni putovahu noću a danju se odmarahu. I kada oni prođoše mimo sirijski grad Apameju[6], u devet sati noću bi zemljotres, i sevanje munja, i strašna grmljavina, te svi od straha behu kao mrtvi. A vojvoda ču glas s neba koji njemu govoraše: Neanije, kuda ideš, i na koga ustaješ? – U velikom strahu Neanije odgovori: Poslan sam od cara u Aleksandriju da ubijem sve koji veruju u Raspetoga? – I opet mu reče glas s neba: O, Neanije, i ti li na mene ideš? – Neanije upita: Ko si ti, Gospode? Ne mogu da te poznam.
Tek što Neanije to reče, u vazduhu se pokaza presvetli krst, kao od kristala, i od krsta se ču glas: Ja sam Isus, raspeti Sin Božji! – Dršćući Neanije reče: Car mi ispriča, da onaj Bog koga hrišćani počituju, nije imao žene, i kako si ti onda Sin Božji? Ako si pak stvarno Sin Božji, kako te onda Jevreji uzmogoše ismejati, i raspeti, i umrtviti? – I odgovori mu glas od krsta: Ja to radi roda ljudskog dobrovoljno pretrpeh, da izbavim grešnike od vlasti đavola, i potražim izgubljene, i oživim mrtve. I kada ja ne bih bio Sin Božji, kako bih onda posle smrti ja bio živ i govorio s tobom?
Posle ovih reči krst uziđe na nebo, i odmah se ču glas s neba: Ovim znakom koji si video, pobeđuj neprijatelje svoje, i mir moj biće s tobom!
Tako Neanije, kao nekada Savle (D.A. 9, 1-20), kroz javljenje njemu Gospoda na putu, od gonitelja postade izabrani sasud Gospoda Isusa Hrista. I od tog čudesnog viđenja, i od slatkog razgovora Gospodnjeg s njim, srce se njegovo ispuni neizrecivom radošću i veseljem duhovnim.
Posle toga viđenja Neanije sa svojim vojnicima dođe u Skitopolj[7], i pozvavši k sebi zlatara naredi mu da načini krst onakav kakav on vide noću. Zlatar odbijaše, govoreći: Ja to ne mogu da uradim, jer je krst znak galilejaca, koji se nazivaju hrišćanima. I ako car dozna za to, on će me strašnom smrću pogubiti. – Neanije zahtevaše da on tajno izradi krst, zaklinjući mu se da o tome neće kazati ni caru, niti ikome drugome. Tada zlatar primi od vojvode dovoljno zlata i srebra na izradu krsta, i tajno izradi krst onakav i onoliki kako mu to vojvoda opisa. Čim krst bi izraćen, na njemu se iznenada pojaviše tri lika, nevidljivom rukom nacrtana, sa jevrejskim natpisom: na gornjem delu – Emanuil[8], a na dvema stranama – Mihail i Gavril[9]. Ugledavši to, zlatar se začudi i beše u nedoumici ko to uradi, pošto u toj sobi ne beše nikoga sem njega. I on reši da te likove otare; uze oruđe, ali ne mogade to učiniti, jer mu se ruka ukoči kao da je uzeta. A kad vojvoda vide krst, on upita majstora: Čiji su ovi likovi, i zbog čega su izobraženi? – Zlatar sa zakletvom tvrđaše: Kada završih posao, ova se tri lika pojaviše sami od sebe, i ne znam čiji su. Htedoh da ih otarem, ali ne mogoh, jer mi se ruka ukoči.
Tada Neaniji bi jasno da se u krstu nalazi neka božanska sila; pokloni se krstu, celiva ga i, obavivši ga skerletom, nošaše ga kod sebe, čuvajući ga sa strahopoštovanjem. I on se sada oružaše ne protiv hrišćana već protiv varvara, i pobeđivaše ih silom Hristovom, pokoravajući njihove zemlje. Čak i protiv samog nevidljivog neprijatelja, đavola, on iziđe u rat, i pobedi ga svojim junačkim stradanjem za Hrista.
A njegovo stradanje otpoče ovako. Kada on bejaše u svome gradu Jerusalimu, koji se u to vreme zvao Elija, građani ga moliše da odmazdi agarjanima[10] za zla koja im činjahu. Jer agarjani, napadajući njihov kraj i trčkarajući oko grada, odvođahu one koji su se slučajno nalazili izvan grada, a naročito hvatahu ženskinje i uzimahu ih sebi za žene. To isto oni činjahu i po okolnim selima. Hrabri vojnik Hristov, naoružan silom svetoga krsta, smelo izađe sa svojom vojskom i pojuri za agarjanima, moleći se u srcu svom ovako: Pomozi mi, nado moja, Hriste Bože! – I dođe mu glas s neba: Nadaj se, Neanite, jer sam ja, Gospod Bog tvoj, s tobom!
Čuvši ovaj glas, vojvoda postade još smeliji i strahovito potuče agarjane, i sve zarobljenike oslobodi. U toj bitci pogibe šest hiljada agarjana, a od Neanijevih vojnika niko ne bi ranjen, niti ubijen. I posla Neanije ispred sebe glasnika k svojoj majci, izveštavajući je o pobedi nad neprijateljima, čemu se ona veoma obradova. I kada on sa trijumfom i plenom pobednički ulažaše u grad, majka ga radosno srete. I kad on uđe u svoj dom, mati mu reče: Milo čedo moje, kada ti ode u boj, ja uzeh u ruke kadionicu i tamjan, pa uđoh k bogovima i molih se njima za tebe da ti oni pomognu. I eto sada ti se njihovom pomoću pokaza pobedilac! Stoga uđi k njima i odaj im blagodarnost, da bi ti oni i u buduće pomagali. – Neanije joj odgovori: Dobro si uradila, majko, moleći se za mene, ali meni je pomogao moj Bog. – Mati mu onda reče: Čedo, ne govori o jednom bogu, da se ostali bogovi ne razgneve na tebe i ne odvrate od tebe. – Neanije joj na to reče: Majko, ne obmanjuj sebe idolskim mnogobožjem. Jer kako su mi mogli pomoći oni, kada su sami bezdahni? A ako su mi oni pomogli, hajde da ih upitamo, neka nam to kažu, i mi ćemo se tada uveriti u njihovu moć.
Rekavši to, on uđe u majčinu spavaću sobu gde se nalažahu zlatni i srebrni idoli, i obraćajući se njima reče: Vama govorim, tobožnji bogovi, recite nam: ko meni pomože u bitci? – A idoli mučahu, jer kako bi mogli odgovoriti kad su nemi? Tada Neanije reče majci: Eto, mati, vidiš kakvi su tvoji bogovi. Kada oni nisu u stanju da jednu reč progovore, kako onda mogu pomagati nekome? – Mati mu na to reče: Oni ne odgovaraju tebi zato što ih ti sa podsmehom pitaš. – Onda ih ti sama upitaj, odvrati Neanije; oni su dužni da odgovore tebi, pošto im vrlo usrdno služiš.
Tada ona, pristupivši im sa velikim strahopoštovanjem i preklonivši kolena, reče: O, svemoćni bogovi! Veliki Zevse[11] i ti, carice Hera[12], i gospodaru mora Posejdone, i suncoliki Apolone[13], i ti zaštitnice grada Palado[14], i ostali bogovi! Molim vas, recite nam, ne pomogoste li vi u bitci sluzi vašem, sinu mom? – No odgovora od njih ne bi.
Tada blaženi Neanije, držeći krst u ruci, ispuni se božanske revnosti, pa skinuvši svoju gornju haljinu i odgurnuvši mater od idola, stade ih razbijati, udarajući ih o zemlju i gazeći ih nogama. I pošto ih polomi u parčad, on to zlato i srebro razdade siromasima. A mati njegova, videći to, strahovito se razgnevi i razjari, i zaboravivši prirodnu ljubav prema sinu, hitno otputova u Antiohiju k caru Dioklecijanu, i sa suzama se žaljaše caru na sina što joj bogove porazbija i što njoj samoj ne ukaza dužno poštovanje odgurnuvši je od bogova. A car je tešaše nadom da će, bilo laskama bilo pretnjama, obratiti njenog sina k pređašnjoj veri u bogove. Pritom car reče: Ne bude li pak hteo da se obrati, onda će zbog zločina svojih zlom smrću umreti, a ti izaberi sebi za sina koga hoćeš iz moje svite.
I odmah napisa car igemonu – poglavaru Palestine Justu, koji beše rodom iz Italije, čoveku svirepom, naređujući mu da u prisustvu uglednih ljudi iz okolnih gradova savetuje na sve moguće načine, i milom i silom, vojvodi Neaniju, sinu Teodosijinom, koji je prišao hrišćanskoj veri, da se ponovo obrati k bogovima; a ne bude li to učinio, onda ga staviti na ljute muke. U tom pismu nalažahu se i hule na Hrista.
Igemon Just, dobivši carevu naredbu, sazva ugledne ljude iz palestinskih gradova, pa sam ode u Eliju k vojvodi Neaniju, pozdravi se s njim i dade mu carevo pismo. A vojvoda kada pročita pismo i u njemu napisane hule protiv Gospoda našeg, ne otrpe nego iscepa pismo na sitne komadiće, pa ih razbaca po vazduhu, govoreći igemonu: Ja sam hrišćanin, a ti čini što ti je naređeno. – Igemon mu tada reče: I cara se bojim, i tebe kao prijatelja stidim se i žalim te, te ne znam šta da radim. Nego poslušaj mene i ove čestite ljude, pa u našem prisustvu prinesi bogovima žrtvu. A ako to ne uradiš, onda ćeš me i protiv volje primorati da izvršim naređenje.
Na to Neanije reče igemonu: „Ti zgodno spomenu žrtvu, evo, ja sebe samog prinosim na žrtvu Hristu, Bogu mome“.
Rekavši to, on otpasa sa sebe vojvodski pojas i baci ga igemonu u lice, odričući se carske službe, da bi bio vojnik Cara Nebesnoga. Pritom on izobliči idolopokloničko bezbožje.
Igemon i ljudi što behu došli s njim razgneviše se, pa dohvatiše Neanija i odvedoše u Kesariju Palestinsku[15], koja se nazivala Filipova, a i Sevastija Paneada, u kojoj nekada bi postavljena statua Hristova, izrađena po želji krvotočive žene, koja se isceli dodirnuvši haljinu Gospodnju (Mt. 9, 20-22). Tamo igemon, sevši na otvorenom za sav narod sudištu, izvede Neanija na saslušanje. Ugledavši Neanija građani, idolopokloničkim bezbožjem pomračeni, kao pijani ili đavoimani povikaše ka igemonu, govoreći: To je neprijatelj i istrebitelj bogova naših i ismevač naređenja carskih.
Igemon pak, inače vrlo svirep i bezdušan čovek, silno se razjari od narodne vike, i naredi odmah da Neanija obese nagog na mučilištu i da mu železnim noktima stružu telo. I odpadaše meso sa Neanijevog tela i viđahu se gole kosti. Neki od građana videći takvo stradanje mučenikovo, žaljahu ga zbog mladosti njegove i plakahu za njim. A mučenik, videvši ih gde plaču, reče im: Ne plačite za mnom već nad pogibijom duša vaših, jer treba oplakivati onoga kome predstoji beskonačno mučenje u paklu. – Zatim, uzdigavši oči k nebu, on se moljaše govoreći: Bože! ukrepi mene, slugu Tvoga, na posramljenje vragu a na proslavljenje presvetog imena Tvog!
Kada mučitelji sluge iznemogoše, mučenik bi po igemonovom naređenju skinut sa mučilišta i vrgnut u tamnicu. A tamnički stražar Terencije, pamteći dobročinstvo Neanijevo, sažali se na njega te prostre pod njim sena i ponjavu; i mučenik ležaše jedva živ u tamnici. U ponoći bi zemljotres u gradu, jer Bog sa anđelima Svojim dođe da poseti slugu Svoga, i zasija velika svetlost u tamnici, i vrata se tamnička otvoriše, i svima tamošnjim sužnjima okovi spadoše, i javiše se dva anđela u obliku prekrasnih mladića i rekoše mučeniku: Pogledaj na nas, i vidi. – Mučenik, pogledavši prema njima, upita: Ko ste vi? – Oni odgovoriše: Mi smo anđeli, poslani k tebi od Gospoda. – Mučenik im reče: Ako ste anđeli Gospodnji, onda se pred mojim očima poklonite Gospodu i ogradite sebe krsnim znakom, da bih vam poverovao. – Anđeli to odmah uradiše, i rekoše: Sad dakle veruj da nas Gospod posla k tebi. – I mučenik reče: Znam da k trojici Mladića, bačenima u peć vavilonsku, bi poslan od Gospoda anđeo da im rashladi oganj. A šta takvo učinih ja, ili u kakav sam to oganj bačen, da bih se udostojio anđelske posete?
Kada mučenik sa smirenošću govoraše ovo, iznenada se javi sam Gospod Isus Hristos u slavi neiskazanoj, i dodirnuvši mučenika isceli ga od rana i podiže potpuno zdrava. I krstivši ga Gospod vodom, reče mu: „Više se nećeš zvati Neanije već Prokopije[16]. Budi hrabar i jačaj, jer jačajući učinićeš velika dela i privešćeš k Ocu mome izvrsno stado“. – A Prokopije, obradovan i prestravljen, pade na zemlju, pokloni se Gospodu, moleći se da ga On ukrepi u stradanjima, da se ne bi uplašio ljutih muka. Gospod mu reče: „Ne boj se, ja sam s Tobom!“ – Rekavši to, Gospod uziđe na nebesa.
Od vremena ovog javljenja Gospodnjeg srce svetog Prokopija beše prepuno neiskazane sladosti nebeske i radosti duhovne. I telom on beše toliko zdrav, da ne imađaše ni traga od pretrpljenih rana: jer se pouzda u Gospoda, i On mu pomože, i procveta telo njegovo (sr. Ps. 27, 7).
Sutradan igemon posla jednog od vojnika u tamnicu da se izvesti, da li je mučenik živ, jer je držao da je on već umro od jučerašnjih ljutih mučenja. Tamnički stražar Terencije ispriča vojniku da celu noć spavao nije, jer se u ponoć u tamnici događalo nešto čudesno i strašno, naime: desio se zemljotres, zasijala je neobična svetlost, otvorila su se vrata, spali su okovi sa sužanja, a sa Neanijem su razgovarali neki presvetli ljudi. Vojnik, navirivši u tamnicu, viknu k mučeniku: Jesi li živ, Neanije? – Svetitelj odgovori: Živ sam i zdrav blagodaću Boga mog. – Vojnik reče: Ne mogu da te vidim. – Svetitelj odgovori: Svaki koji beži od svetlosti Božje i služi demonima, slep je i u tami hodi, i ne zna kuda ide.
Vojnik ode i izvesti igemona o onome što ču. Igemon tada sede na sudištu, i opet izvede Hristova mučenika na sud. I pogledavši na njega, svi videše da je lice njegovo svetlo i svo telo njegozo zdravo i belo, kao da nikada nikakve rane nije podnelo. Mnogi od prisutnih na sudu zadivljeni povikaše: Bože Neanijev, pomozi nam! – A igemon, ustavši sa svog sudijskog mesta i rukom davši narodu znak da ućuti, viknu gromkim glasom: Braćo! zašto se divite videći Neanija zdrava? Bogovi se smilovaše na njega i isceliše slugu svoga.
Na to svetitelj reče igemonu: Dobro kažeš da sam isceljen milosrđem Božjim. No ako smatraš da je to čudesno isceljenje izvršeno silom bogova tvojih, onda hajdemo u njihov hram da doznamo koji me bog isceli. – Držeći da mučenik hoće da se pokloni bogovima, igemon se veoma obradova i naredi da se put od sudišta do idolišta ukrasi i da se po njemu prostru najlepše prostirke. A birov sa najvišeg mesta objavljivaše, vičući: Neanije, sin visokorodne žene Teodosije, pokajavši se vratio se bogovima i ide da im prinese žrtvu.
Slušajući to, neznabošci se radovahu, a potajni hrišćani silno tugovahu. I sleže se mnoštvo naroda sa ženama i decom. Igemon sa svetim Prokopijem i sa svima znatnim ljudima svečano iđaše ka idolopokloničkom hramu. Ušavši unutra, svetitelj se tajno pomoli Hristu Bogu, načini rukom u vazduhu krsni znak prema idolima i reče: Vama govorim, nečisti idoli, uplašite se imena Boga mog i sile svetoga krsta, te padnite sa svojih mesta i, razbivši se, razlijte se kao voda!
I odmah padoše svi idoli, i načinivši svojim padom strašnu huku izdrobiše se u komade. A što je najčudnije, sav materijal od koga oni behu napravljeni pretvori se, po Božjem naređenju, u vodu, i idolište se napuni vode, i poteče reka na vrata idolišta hučeći.
Ovo čudo veoma zadivi sve, i mnogi povikaše govoreći: Bože hrišćanski, pomozi nam! – A igemon, izbezumljen ovim događajem, od zaprepašćenja ne znađaše šta da radi. No zatim, jedva došavši sebi, naredi da mučenika odvedu u tamnicu, a sam sav utučen otide kući svojoj.
Kasno uveče dođoše k tamnici u kojoj beše sveti mučenik dva odreda vojske sa dvojicom svojih starešina – tribuna, Nikostratom i Antiohom, i moliše svetoga da ih uvrsti među vojnike Nebeskoga Cara, Hrista Boga. Sveti Prokopije moli tamničkog stražara Terencija da mu dopusti da na neko vreme iziđe iz tamnice. Stražar mu dopusti, znajući tačno da neće pobeći onaj koji želi da strada za Hrista. Izišavši, svetitelj odvede vojnike k episkopu toga grada Leontiju, koji se iz straha skrivao negde. Našavši ga, Prokopije ga zamoli da krsti vojnike, a sam se ponovo vrati u tamnicu. Episkop te noći izvrši oglašenje nad vojnicima, krsti ih, i pričesti Božanskim Tajnama Tela i Krvi Hristove. Kada posle toga oni odoše k tamnici, sveti mučenik ih pouči svetoj veri i ispovedanju imena Hristova, i utvrdi ih da budu neustrašivi i junački u stradanju.
Kada nastade dan i igemon po običaju svom dođe na javno sudište, pred njega stupiše ovi vojnici gromoglasno slaveći Hrista, i izjavljujući da su hrišćani, i pokazujući da su gotovi ići za Hrista na muke i smrt. Igemon, videći tolike vojnike gde smelo idu u smrt za Hrista, začudi se i zaprepasti se, i dugo im savetovaše da napuste Hrista i ponovo se vrate bogovima. Ali kada vide da su nesavitljivi, on im izreče smrtnu presudu: da budu posečeni mačem. I izvedoše ih van grada na gubilište, gde se ogroman broj dželata sleže radi izvršenja smrtne kazne nad njima. Beše tamo izveden i sveti Prokopije, u okovima, da bi se uplašio videći smrt tolikih vojnika. A on, gledajući na njihov podvig, radovaše se duhom i moljaše se za njih Hristu Bogu, da ih do kraja krepi, i da duše njihove primi u nebesko carstvo. Dželati pak sa drugim neznabožnim vojnicima okružiše ta dva odreda poverovavših u Hrista i posekoše ih, pritom ubiše zajedno s njima i oba tribuna, Nikostrata i Antioha.
Tako novi vojnici cara Hrista, položivši duše svoje za Njega, pređoše u trijumfu sa zemlje na nebo. A čuveni dobrotvor, po imenu Evlalije, došavši noću sa mnoštvom vernih, pokupi tela mučenika i pogrebe ih; sveti pak Prokopije ležaše u okovima.
Kada mučenik Hristov boravljaše u tamnici, k njemu dođoše dvanaest visokorodnih žena i rekoše mu kroz prozorče: „I mi smo sluškinje Hristove!“ – To bi dostavljeno igemonu, i on odmah naredi da te žene posade u tamnicu. Radosno ulazeći u tamnicu one govorahu: „Primi nas, Gospode, u nebeski dvorac Tvoj!“ I ušavši unutra one se pokloniše svetom Prokopiju. Svetitelj ih stade učiti svetoj veri, božanstvenoj ljubavi prema Hristu, i toploj molitvi k Bogu.
Posle nekog vremena igemon, sevši na sudištu pred narodom, naredi da te ugledne žene dovedu iz tamnice pred njega na sud. Na ovo suđenje dođe i mati Prokopijeva Teodosija, da vidi podvig ovih žena, jer beše čula za njih. Kada ih dovedoše na sud, igemon ih upita: Pristajete li da prinesete žrtve bogovima, pa da se udostojite časti od nas, ili hoćete, ostajući uporne, da same sebe ljuto pogubite? – Svete žene odgovoriše: Čast koju nam ti obećavaš, neka pogubi tebe sama, a mi smo sluškinje raspetoga Hrista koji nas je izveo iz pogibije. On je naša čast i slava!
Razgnevi se igemon pa naredi da svaku rastegnu po zemlji i štapovima nemilosrdno biju. Zatim ih nage obesiše na mučilištu i rebra im ognjem žegoše, a one se moljahu Hristu Bogu prizivajući Ga u pomoć. Potom naredi igemon da im otseku grudi, rekavši: Da li će vam pomoći Raspeti, u koga se uzdate? – A one mu odgovoriše: On nam je već pomogao, kao što vidiš, mučitelju čovekomršče: jer mi žene pobeđujemo tebe vlastodršca, ne mareći za muke na koje nas stavljaš. – Razjarivši se još više, mučitelj naredi da im potpuno usijano gvožđe stavljaju ispod slabina. I pitaše ih: Osećate li kako peče oganj, ili ne? – Svete žene odgovarahu: Ti ćeš upoznati bol od ognjenog žeženja, kada budeš bačen u neugasivi oganj pakla. A s nama ovde stoji pomažući nam Gospod naš, koga ti ne vidiš, kao što slepi ne vide sunce.
Dok svete žene stradahu tako, mati svetog Prokopija Teodosija stajaše među narodom i gorko plakaše posmatrajući junačko trpljenje ovih žena. Zatim, kad u njenom srcu zasija svetlost poznanja istine, ona se ispuni revnosti, i stupivši pred igemona klicaše govoreći: „I ja sam sluškinja raspetoga Hrista Boga!“ – Ovo prosvetlenje dogodi se s njom molitvama njenog sina, svetog velikomučenika Prokopija, koji se stalno moljaše za njeno obraćenje k Bogu.
Igemon i sva njegova svita i sav narod, videći i slušajući kako visokorodna žena Teodosija, Neanijeva mati, smelo ispoveda Hrista, silno se začudiše toj iznenadnoj promeni kod nje, zbog koje ona prezre čast visokorodstva svog, bogatstvo i slavu, i neustrašivo ide na muke. I upita je igemon: Gospođo Teodosija! Ko te prevari da ostaviš otačke bogove i da takve stvari govoriš? – Ona odgovori: Ja niti sam prevarena, niti sam u zabludi. Ranije sam stvarno bila u zabludi, varana od demona, kada sam se, umesto istinitoga Boga koji je stvorio nebo i zemlju, klanjala odvratnim idolima, delu ruku ljudskih. – Igemon, ukazujući prstom na mučene žene, reče Teodosiji: Kako vidim, ove te obmanjivačice prevariše. – Ona na to odgovori: One me ne prevariše, nego me svojim stradanjem naučiše da poznam istinu. Jer kako bi one mogle biti hrabre u tolikim mukama, kada Onaj koji ih krepi ne bi bio istiniti Bog? Nisu dakle one obmanjivačice, nego si ti sam obmanjivač, zavodiš ljude u tamu i zabludu i uvlačiš ih u pogibao. – Igemon joj onda reče: Predomisli se, Teodosijo! i izmoli sebi oproštaj od bogova. A i mi ćemo se pomoliti njima za tebe, da ti oproste ovaj greh tvoj. – Ona odgovori: Od raspetog Hrista Boga ja molim oproštaj za pređašnje moje neznanje i za zla dela koja počinih.
Razgnevivši se, igemon naredi da je posade u tamnicu zajedno sa onim mučenim svetim ženama. Kada Teodosija uđe u tamnicu, ugleda je sin njen sveti Prokopije i veoma se obradova, jer već Duhom beše doznao za njeno obraćenje Hristu, i reče joj veseo: Gospođo mati moja! zašto si došla ovamo, i zbog čega si ostavila bogove svoje? – Ona mu reče: Čedo moje slatko! ja sada poznah istinu. Jer posmatrajući stradanja svetih žena ja razmišljah u sebi: kako mogu slabe žene podnositi tako strašne muke ako ih ne ukrepljuje taj Hristos, za koga one stradaju? A kada Hristos ne bi bio svemogući Bog, kako bi onda mogao ukrepljavati one koji stradaju za Njega? Dok tako razmišljah u sebi, srce mi obuze umilenje, i nekakva luča zasija u mome umu, i ja poznadoh ništavnost nazovi bogova i poverovah da je jedini istiniti Bog onaj koga ti, i svete žene, i ostali mučenici, ispovedate. – Tada joj reče sveti Prokopije: Blažena si gospođo mati moja, što si se udostojila takvog prosvetlenja od Boga i što si dospela u tamnicu zbog toga.
I boravljaše blažena Teodosija u tamnici služeći svetim ženama. Ona čistim platnom otiraše rane njihove i stavljaše im lekove na rane, pošto je znala lekarsku nauku. A sveti Prokopije pouči svoju mater svetoj veri. I te noći on je odvede k episkopu Leontiju, koji je krsti u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, pa se opet vrati s njom u tamnicu radujući se i slaveći Boga za njeno prosvećenje.
Potom svete žene sa Teodosijom biše izvedene iz tamnice i privedene na neznabožno sudište. Igemon reče Teodosiji: Znaj, visokorodna ženo, da te ja štedim i neću da te izložim ruglu i mukama. Stoga se predomisli i prizovi milosrdne bogove, da bi se od njih udostojila oproštaja, a od nas velike časti. – Sveta odgovori: Bezumniče i glupače, zar se ne stidiš salivene kipove nazivati bogovima? Ako je velika vrlina kada se čovek po meri sila svojih trudi da se dobrim delima upodobi Bogu, onda na svaki način i vi treba da se upodobite vašim bogovima – idolima, tojest da budete slepi, gluvi, nemi, nepokretnih ruku, nepomičnih nogu, kao što su i bogovi vaši.
Na ove njene reči igemon se razgnevi i naredi da je jako udaraju po ustima, pa da je pruženu po zemlji nepoštedno biju motkom, i onda da joj telo stružu železnim noktima. A ostale svete žene, gledajući njeno stradanje; moljahu se za nju Bogu da je ukrepi, i pojahu neke stihove iz psalama kojima ih beše naučio sveti Prokopije: Hodite, zapevajmo Gospodu, pokliknimo Bogu Spasitelju našem, jer On nam je utočište i sila, pomoćnik u nevoljama koje nas snađoše (Ps. 94, 1; 45, 2).
Čuvši to, igemon naredi da olovnim prućem polome vilice svetim ženama. Zatim naredi da te mučenice zajedno sa svetom Teodosijom vežu jednim železnim lancem, pa tako odvedu izvan grada i tamo poseku mačem. I iđahu žene s veseljem i radošću na smrt kao na svadbu, i položiše glave svoje za Hrista Boga, i udostojiše se nebeskog čertoga.
Posle pogubljenja svetih žena sveti Prokopije bi opet izveden na sud. I upita igemon mučenika besno ričući kao lav: Jesi li zadovoljan, bezbožniče, pogibijom tolikih duša? – Svetitelj odgovori: Ja ih nisam pogubio, već od pogibije izbavio i od smrti u život priveo.
I naredi igemon da ga železnom rukavicom biju po ustima i da mu železnim noktima oderu lice. I lijaše se krv mučenikova i zemlju natapaše. Potom olovnim prućem tukoše svetog mučenika po vratu. No on stajaše u tim mukama kao stub nepomičan.
Posle toga igemon naredi da mučenika bace u tamnicu, a sam veoma ogorčen ode kući svojoj, jer se stiđaše i besnijaše što ne mogade savladati stradalca Hristova. Od muke on toga dana nikome ne progovori ni reči; i dobi groznicu i legavši u postelju on te noći umre, predavši dušu svoju u ruke demonima, kojima je on tako usrdno služio.
Propoved pak o Hristu širaše se sve više i više, i svakodnevno se mnoštvo ljudi i žena prisajedinjavahu Hristovoj veri, blagodareći učenju i čudesima svetog Prokopija. Jer kada se sveti Prokopije nalažaše u tamnici, k njemu mnogi donošahu svoje bolesnike, i on ih blagodaću Hristovom isceljivaše, i duhove nečiste izgonjaše iz ljudi, i tako neznabošce privođaše u poznanje Hrista Boga.
Posle pagubne smrti igemona Justa u Palestinu doputova od cara Dioklecijana drugi igemon, po imenu Flavijan, takođe rodom iz Italije, ali po naravi još svirepiji od Justa. Stigavši u Kesariju palestinsku i saznavši za svetog mučenika Prokopija, on ga bez odlaganja izvede preda se na sud i stade ga ispitivati odnosno imena, roda i vere. Huleći na Hrista Boga našeg, taj bednik govoraše mučeniku: Čudim se da se vi hrišćani, tvrdeći da je Bog vaš rođen od žene i raspet od ljudi, klanjate Njemu. Nije li to bezumlje? – Mučenik Hristov odgovori: Ako hoćeš, igemone, da me strpljivo saslušaš, ja ću ti pokazati da vaše knjige svedoče o našem Bogu. Najpre velim da je jedan istiniti Bog, po prirodi neizmenljiv, bestrastan, predvečan i večan, a nisu bogovi oni kojih je mnogo, koji su podložni stradanjima i promenama, javili se u vremenu i već završili svoje postojanje. Ne znaš li za vašeg Ermija, prozvanog Trismegist[17], to jest triput veliki, takođe i za Sokrata[18], koji tvrde da postoji jedan Bog a ne mnogi bogovi? Čuj najpre šta piše Ermij lekaru Asklipijadu[19]: „Gospodar i Sazdatelj svega, koga mi nazivamo Bog, stvori ovaj vidljivi i veštastveni svet. I pošto Mu se ovaj prvi i jedini Njime stvoreni svet pokaza prekrasan i prepun svakovrsnih blaga, oduševi se njime i veoma ga zavole kao Svoj porod“. Eto, igemone, vidiš da vaš Ermij izjavljuje da postoji samo jedan Bog a ne mnogi bogovi! I kada bi bilo mnogo bogova, onda ne bi postojala jedna predvečna božanska priroda, nego bi postojale mnoge prirode koje se povremeno javljaju. Jer vi govorite za jedne bogove da su postojali ranije, a za druge da su se javili kasnije; u vas je jedan bog neba, drugi – bog mora; ta uopšte sve vidljive stvari imaju svoje bogove. Ne bi li zbog toga i vaš Sokrat osuđen od Atinjana da ispije smrtni otrov što je odbacivao mnoge bogove? A ti vaši besmrtni bogovi, i pre svega Zevs, vrhovni bog, oceubica i muž svoje rođene sestre, nije li živeo na Kritu? Ne pokazuju li tamo i do danas njegov grob? A vaš Posejdon nije li bio vođ razbojnika, pljačkaš i ubica? I zar se grob njegov ne nalazi u Kalabriji[20]? I kako vi svoje bogove nazivate besmrtnima, kada oni pomreše kao obični ljudi, kada njihove grobove pokazuju, i kada njihova zla dela grčki i rimski pisci dobro znaju? Takvi su dakle vaši bogovi, koje ne samo hrišćani nego i njihovi vlastiti poklonici izobličavaju i hule. A što ti o Hristu Spasitelju, Bogu našem, reče da je rođen od žene i raspet, čuj kakva se tajanstvena otkrivenja o Njemu nalaze u vašim knjigama. Vaša proročica, zvana Sibila[21] (ona sama čije je knjige rimski car Tarkvinije kupio za skupe pare), u svojoj drugoj knjizi jasno je napisala o ovaplođenju Hristovom ovo: „Kada Djeva bude rodila Slovo Božije i u po vedroga dana javi se sa istoka zvezda, vesnica velikoga čuda smrtnim ljudima, tada đe k njima dođi Sin velikoga Boga, obučen u telo, sličan ljudima na zemlji. Njemu đe mudraci doneti dare: zlato, smirnu i tamjan; i to đe Mu biti prijatno“. Takođe i o krstu Hristovom ta ista Sibila govori: „O, blaženo drvo, na kome đe Bog biti protegnut! Ti si dostojno ne zemlje nego neba“. Pored toga govori i o drugom dolasku: „S neba đe dođi veliki Car, Gospodar svih vekova, i sudiće svima ljudima i celome svetu. Njega će i verni i neverni ugledati kao istinitog Boga gde sedi na visokom prestolu i daje svakome po delima“. Ako pak još uzaželiš da čuješ predskazanja pitijskoga Apolona[22], livijskog Amonija[23], Dodone[24] i Pergama[25], onda pročitaj pažljivo knjige njihove i poznađeš Hrista, Boga višnjega, o kome su oni predskazali i koji je imao doći na spasenje i obnovljenje roda ljudskog. Kada vođ Argonauta[26] Jazon upita delfiskog Apolona o najstarijem u Atini idolištu: „Reci nam, proroče, suncoliki Apolone, kome će pripadati ovaj hram u poslednja vremena?“ Apolon odgovori: „Vi ispunjavate svoje obrede, pomoću kojih izražavate poštovanje bogovima, a ja ispovedam Jedinoga Boga koji caruje na nebesima, kojega će se Večno Slovo začeti u čistoj Djevi. I kao strela, puštena iz ognjenog luka, Ono će proći po svoj vaseljeni, obuhvatajući sve i privodeći ih kao dar k Ocu. Njegovoj materi pripadaće ovaj hram, a ime joj je Marija“. – I opet, kada Vatos upita tog istog Apolona o bogu, odgovori: „Meni će samo jedan naneti muke, i to nebeski Čovek, koji će, budući Bogom, postradati, mada Božanstvo neće stradati. Po Božanstvu i po čovečanstvu On će imati od Oca besmrće i život i sile, a po Materi će imati smrt, krst i grob. Iz njegovih očiju teći će tople suze, i On će pet hiljada ljudi nasititi sa pet hlebova. O Njemu će svaki reći: Hristos je Bog moj, raspeti, umrli, iz groba vaskrsli, i na nebesa uzneseni“.
Kada sveti Prokopije navođaše svedočanstva o Hristu Bogu iz jelinskih knjiga, igemon seđaše kao gluva aspida, ne želeći ni da sluša ni da shvati istinu. I sa podsmehom on reče svetitelju: Izvrstan si pripovedač božanskih stvari, kao da imaš nebeske ključeve i pečate! Ipak, pre no što te počnem mučiti, savetujem ti, prestani sa praznim pričanjem, i, odrekavši se bezumnog hrišćanstva, izvoli jelinstvovati, mnogoboštvovati s nama, kao što car naređuje. Ako pak to nećeš da učiniš, ja ću te zbog tvog upornog protivljenja staviti na ljute muke, i ti ćeš onda i ne hoteći izvršiti ono što ti se naređuje.
Sveti mučenik odgovori: Ako ti ne želiš da poznaš istinitoga Boga, koga možeš videti duhovnim očima, onda ubijaj i žrtvuj tela ljudska, reži nas i seckaj na komade za bogove tvoje, a ja ću prineti Bogu mome žrtvu hvale. Ti nazivaš bezumnima nas koji znamo jelinog istinitog Boga živog. Nisi li ti, naprotiv, sam bezuman, kada mrtvima prinosiš žrtve i klanjaš se neosetljivom kamenju? Ako je kamen, kome se ti klanjaš kao Bogu, dobra stvar, zašto ga onda sečeš i razdeljuješ na mnogo delova, pa izabravši jedan deo koji se isteše u obliku čoveka, ti ga nazivaš bogom i prinosiš mu žrtve? Ostale pak delove tog istog kamena ti upotrebljuješ za neke niže radove, ili njima zasipaš blatnjavo mesto i nogama gaziš. To isto radiš i sa drvetom: odsečeš jedan deo od njega, istešeš idola, i klanjaš mu se, a ostale delove upotrebiš na neke niže svrhe, ili ih u oganj mećeš. Ako je kamen ili drvo – bog, onda svaki kamen ili drvo treba poštovati kao boga. A ako ni drvo ni kamen nije Bog, zašto onda od trulog drveta i od neosetljivog kamena išteš zdravlje i spasenje? Ako pak gvožđe nazoveš bogom, no i gvožđe je podložno sili ognja, jer kada je usijano ono gubi svoju prirodnu tvrdoću, postaje meko, i čekićima se udara. Treba li Boga udarati čekićima? Da li ćeš oganj nazvati bogom? Ali on je silan dotle dokle ima šta da sagoreva; ne domećeš li mu drva, onda i njegova sila iznemogava, a voda ga potpuno ugasi. I kako mogu biti bogovi takve stvari koje jedna drugu uništavaju?
Ne podnoseći reči svetog mučenika, igemon naredi jednome od prisutnih, nekome Arhelaju, da mučenika udari mačem po vratu. Svetitelj odmah prekloni vrat svoj pod mač, gotov da umre za Gospoda svog. Arhelaj obema rukama visoko podiže mač, i kada htede svom snagom da udari po vratu, ruke mu i celo telo iznenada klonuše i on, pavši na zemlju, izdahnu.
Videći to, igemon se prepade i naredi te mučenika u okovima odvedoše u tamnicu. U šesti dan posle toga igemon ponovo izvede mučenika na sud i naredi te mučenika nemilosrdno biše volovskim žilama, ukucavaše mu u telo usijane klince, žegoše mu rane i trljaše ih octom sa solju. Potom bi donesen metalni žrtvenik, sa mnogo žara na njemu, onda metnuše tamjan na desni dlan svetitelju i nadneše dlan nad žeravicu, misleći da će on od bola okrenuti ruku i tamjan će pasti u oganj. U tom slučaju oni su imali nameru reći da je on prineo bogovima žrtvu bacivši kad u oganj. I tako držahu mučenikovu ruku nad žeravicom oko dva sata. A on, svim umom svojim pogružen u Bogu, ne obraćaše pažnju na ruku koja mu je gorela, te žrtvenik sa ugljem stajaše uzalud. Gledaoci se divljahu tome i slavljahu Hrista, a igemon i njegov gospodar, đavo, osećahu se postićeni. Sveti mučenik pak, uzdižući oči k nebu, govoraše: „Ti me držiš za desnu ruku i po volji Svojoj vodiš me (Ps. 72, 23). Desnica Tvoja, Gospode, proslavi se krepošću; desna ruka Tvoja, Gospode, sakruši neprijatelja; desnica Gospodnja pokaza silu; desnica Gospodnja uzvisi me!“
Posle toga mučitelj naredi da mučenika vezanih ruku obese na mučilištu, a da mu o noge privežu dva teška kamena. U takvom položaju mučenik visijaše dugo vreme; od težine kamenja njemu zglobovi izlažahu iz svojih mesta. Zatim mučitelj naredi da mučeniku odreše kamenje i spuste ga s mučilišta, pa da ga bace u užarenu peć kada je najusijanija. Sveti mučenik, ulazeći u peć, ogradi sebe krsnim znakom i satvori molitvu k Bogu; i tog časa suknu plamen iz peći i sagore sve nahodivše se blizu neznabošce, a svetitelj ostade nepovređen, jer se njemu oganj pretvori u hladovinu.
Ovo preslavno čudo zadivi i zaprepasti sve, i prestravljeni igemon pobeže u sudnicu. Tada neki od građana stadoše vikati k igemonu, govoreći: Pogubi što pre ovoga čarobnjaka, jer ako ga ubrzo ne pogubiš, on će ceo grad zavesti svojim činima!
Igemon onda izreče konačnu smrtnu presudu: da se mučeniku mačem odseče glava. Izveden na gubilište, sveti mučenik izmoli sebi vreme za molitvu. I okrenuvši se istoku, on podiže k nebu i oči i ruke i pomoli se Bogu za grad, za ljude, za one što su u opasnostima, za bolesnike, za siročad i udovice, da bi ih sve čuvao promisao Božji. A naročito se moljaše Bogu o tome, da neznabožačko bezbožje bude što pre zamenjeno hrišćanskom pobožnošću, i da Hristova Crkva poraste i umnoži se i sija pravoverjem do skončanija vjeka. I kada on završi molitvu, ču se s neba glas koji obećavaše ispunjenje njegovih molbi, a samog mučenika pozivaše k nasleđu carstva nebeskog. Tada sveti mučenik Prokopije s radošću prekloni pod mač česnu glavu svoju i bi posečen mačem, položivši dušu svoju za Gospoda svog u osmi dan meseca jula.[27] A neki od hrišćana dođoše noću, uzeše česno telo njegovo, pomazaše ga mirisima i obaviše čistim platnom, pa česno pogreboše na naročitom mestu, slaveći Oca i Sina i Svetoga Duha, Jednoga u Trojici Boga, kome priliči svaka čast i slava, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
ŽITIJE SVETOG PRAVEDNOG
PROKOPIJA, Hrista radi jurodivog
 
Blaženi Prokopije beše poreklom Varjag a zanimanjem trgovac, bogat. Došavši sa mnogo robe u Novgorod, on vide svu krasotu Pravoslavlja, i upoznavši pravoslavnu veru veoma je zavole. Želeći da je potpuno izuči i usvoji, on stade tražiti takvog bogonadahnutog muža koji bi ga naučio i prosvetio. I čuvši za prepodobnog oca Varlama, koji nedaleko na Hutini beše podigao manastir, da je čovek iskusan i pun duhovne mudrosti, on ode k njemu. Pošto se od prepodobnog Varlama on dovoljno nauči pravoverju hrišćanskom, on primi sveto krštenje. Zatim razdavši siromasima sve svoje imanje, od koga jedan deo pokloni manastiru prepodobnog Varlama, on dobrovoljno načini sebe siromahom radi ljubavi Hristove. On prezre ne samo svet sa požudama njegovim nego i sebe sama, jer se predade jurodivom životu, i pravljaše se lud i sumanut pred ljudima, a ustvari sav mu razum beše pogružen u Bogu.
Neki od njegovih poznavalaca, videći takvo življenje njegovo, stadoše ga veličati govoreći: Ovaj čovek je velik prel Bogom, jer sa velikim imanjem dođe iz tuđine ovamo, iz zloverja pređe u pravoverje, i sve svoje imanje razdade nevoljnima, a sam zavolevši siromaštvo pravi se lud Hrista radi.
Čuvši mnogo puta ovakve reči, blaženi Prokopije se veoma snuždi, i ne podnoseći pohvale od ljudi, on krenu ka istočnim krajevima, svuda jurodstvujući, mahnitujući silno vređan i zlostavljan od nerazumnih, i tako stiže u grad Ustjug. Tu i ostade da živi. Danju je hodao po gradu praveći se sulud, ismevan i bijen od mnogih, naročito od nerazumne dece; a noću je odlazio k crkvama, i sa suzama se molio Gospodu za grad i ljude, i za svoje zlostavljače, govoreći: „Gospode, ne upiši im to u greh!“ A kada je osećao potrebu da se odmori od truda, on se izvaljivao na đubrišta i smetlišta. U jednoj vetoj poderanoj odeći polunag, on je zimi stradao od mraza i snega, a leti je patio od vreline i sunčane žege. Hranu je primao vrlo malu od bogobojažljivih ljudi, i to ne svaki dan; od bogataša pak i nepravednika nikada nije hteo ništa primiti, često je mnogo dana bivao bez hrane. Provodeći takav život, on postade dobrovoljni mučenik: morio je sebe glađu i žeđu, nagotovao i skitao, primao uvrede, rane i ruganja; i prolazio gradskim ulicama oskudan, tužan, zlostavljan, on – koga ne beše dostojan sav svet (sr. Jevr. 11, 37-38). Prtena odeća koju nošaše beše spuštena s jednog ramena, te mu leđa obnažena behu gotova na udarce, da se i na njemu ispuni Pismo: Leđa svoja podmetah na udarce, i obraze svoje na šamaranje; lica svoga ne zaklonih od ruga i od zapljuvanja (Is. 50, 8).
Radi takvog života njegovog, u njega se useli blagodat Božija, i dade mu se dar prozorljivosti da providi i predskazuje buduće događaje, kao što će se videti iz daljeg izlaganja. Zatim on stade živeti pri sabornoj crkvi Presvete Bogorodice u paperti, svagda se moleći sa suzama i sa mnogim kolenopreklonjenjima, proseći ono što je korisno po grad. I molitva njegova beše primana pred Bogom, i mogaše mnogo, jer beše u stanju da pravedni gnev Božji odvrati od ljudi, o čemu evo dokaza.
Jednom Bog htede za premnoge grehe ljudske satrti grad Ustjug munjama i strašnom tučom, kao što je nekada satro Amoreje koji su vojevali protivu Isusa Navina, bacivši na njih kamenje veliko s neba (Is. Nav. 10, 11). Jer i u hrišćanstvu svi grešnici koji se ne kaju i valjaju se u prljavim bezakonjima svojim kao u blatu – protivnici su Isusu Hristu, Sinu Božjem i podstiču Ga na gnev i na odmazdu. Tako, Pravedni Odmazditelj pripremaše kaznu i uništenje gradu Ustjugu koji razgnevi Gospoda svojim bezakonjima. To sveti Prokopije proročki preduznade, i učini gradu Ustjugu ono što nekada učini Nineviji prorok Jona, propovednik pokajanja. Jedne nedelje u crkvi stade sveti Prokopije svetovati ljude na pokajanje, govoreći: Pokajte se, braćo, za grehe svoje i umilostivite Boga postom i molitvama. Ako li se ne pokajete, svi ćete uskoro izginuti od ognjenog grada, jer gnev Božji nailazi. – A ljudi ne obratiše pažnju na njegove reči, i govorahu među sobom: Ovaj je čovek sulud i nikada ništa pametno ne govori.
Po završetku božanstvene liturgije bejaše sveti Prokopije u paperti, plačući i ridajući neutešno. I tako provođaše on i dane i noći neutešno plačući i ridajući. Ljudi koji dolažahu k crkvi, videći ga kako neprestano plače, pitahu ga: Zašto, suludi, plačeš, i kakva to tuga mori tvoje srce? – I odgovaraše im blaženi: Stražite i molite se, braćo, da ne padnete u napast. – Oni pak ne pridavahu nikakvu važnost njegovim rečima.
Trećega dana blaženi Prokopije izađe iz paperte i hođaše po celome gradu, sa mnogim suzama i silnim jaukom objavljujući svima ljudima da se približava kazna od Boga, i govoraše: O, ljudi! pokajte se! plačite zbog grehova svojih i molite se, da Gospod Bog odvrati pravedni gnev Svoj i da ne uništi ovaj grad zbog umnoženih bezakonja, kao nekada Sodom i Gomor. – A ljudi, okamenjena srca, ne slušahu njegovu propoved, nego mu se još rugahu kao sumahnutome. I bejaše sveti Prokopije jedini usrdni molitvenik k Bogu za sve, pokazujući sobom primer pokajanja i umilostivljujući Boga svojim danonoćnim neprekidnim suznim molitvama.
U drugu nedelju u podne naiđe na grad taman oblak, i usred dana smrče se kao noć. A ljudi, videći ovu neobičnu tamu usred dana, čuđahu se tome i pitahu se među sobom: Šta će ovo biti? – Zatim sa sve četiri strane naiđoše ogromni oblaci: nastade užasno sevanje munja i strahovita grmljavina, tako da jedan drugoga ne mogahu čuti šta govore; od strašnog treskanja gromova zemlja se prolamaše i kolebaše. Tada ljudi osetiše da je to pogibija njihova koja je gnevom Božjim naišla na grad, i u strašnom času tom opomenuše se propovedi blaženog Prokopija i njegovog proročanstva, pa potrčaše svi u svete crkve, naročito u sabornu crkvu Presvete Bogorodice, i moljahu se sa suzama. Dotrča u crkvu i sveti Prokopije, i pavši pred ikonu Prečiste Majke Božije moljaše je lijući silne suze da bude usrdna zastupnica pred Sinom svojim i Bogom za ljude koji sagrešiše i gnev Božji na se navukoše. A moleći se on, kao drevni prorok Mojsije, vapijaše k Bogu: Oprosti, Gospode, ljudima ovim grehe njihove; ako nećeš, izbriši me iz knjige Svoje u koju si me upisao (2. Mojs. 32, 32).
Pošto se sveti Prokopije i sav narod dugo sa ridanjem moliše usrdno k Bogu i k Prečistoj Bogorodici, pokaza se predivno čudo od ikone Presvete Majke Božije: miro iziđe iz nje, i tecijaše kao iz izvora, i napuniše tim mirom crkvene sasude. I u to vreme promeni se vazduh i strašni oblaci sa munjama i gromovima udaljiše se od grada za dvadeset potrkališta nad pusta mesta, i tamo odaždiše vrelo kamenje te sažegoše i uništiše mnoge šume, a od ljudi i stoke nikoga ne ubiše, zastupništvom Presvete Bogorodice i molitvama svetog Prokopija. Od mira pak što isteče od ikone Presvete Bogorodice, ljudi se pomazivahu blagoslova radi, i bolesnici se isceljivahu i zdravlje dobijahu. I bi velika radost gradu što se izbavi od očigledne propasti i što dobi na dar celebno miro od blagodati Presvete Bogorodice.
Sveti ugodnik Božji Prokopije i nadalje se po običaju svom pravljaše sulud, mudro skrivajući vrlinu svoju pred ljudima. A kakvo beše njegovo trpljenje u zlopaćenjima, i kakva milost Božija beše sa njim, jasno se vidi iz sledećeg. Jedne godine zima beše izuzetno ljuta, mraz nepodnošljiv, vetar užasan. A pade tada i sneg preveliki, te mnoge kuće zatrpa, i mnogi ljudi i stoka ne samo na putevima nego i u gradu i po selima premrzoše, i ptice padahu mrtve na zemlju, i ništi behu u velikoj oskudici i muci, i mnogi od njih izmrzoše. Ta strahovita ciča zima produži se mnogo dana. U to vreme i sveti Prokopije onako nag silno nastrada od velike zime. Jedne noći on iziđe iz crkvene paperte i ode prekoputa crkve k malim kućicama u kojima življahu ništi, želeći da se bar malo zagreje kod njih. Ništi, osetivši da on dolazi, jedni čvrsto zatvarahu vrata pred njim, a drugi iziđoše na njega štapovima, i bijahu ga, i odgonjahu od sebe, vičući: „Odlazi odavde, ludo, odlazi!“ I on, otišavši od njih, uđe u neku praznu prostoriju, nađe u jednom uglu pse gde leže, i leže pored njih da se malo zagreje. No psi, ustavši, pobegoše od njega. A sluga Božji, videći da ga se gade ne samo ljudi nego i psi, govoraše u sebi: Neka je blagosloveno ime Gospodnje od sada i doveka. – I vrati se opet u crkveni pritvor, i sede sagnuvši se; i tresući se celim telom on mišljaše da će izdahnuti, i moljaše se da mu Bog dušu primi. Onda iznenada oseti u sebi toplotu i otvorivši oči, ugleda pred sobom angela Božjeg, koji mu se javio onako kao nekada u Carigradu svetom Andreju Jurodivom[28] kada se ovaj zlopatio od ljute zime. Angeo imađaše u ruci rajsku granu, rascvetanu raznim cvetovima; dodirnuvši njome lice blaženog Prokopija, oživi ga, i zagreja mu telo miomirom onih cvetova, kao nekada Andrejevo.
I tako sveti Prokopije u zlopaćenju svom, nadgledan i zakriljen milošću Božjom, provede tu ljutu zimu nepovređen. A sve to što se dogodilo s njim, on kasnije ispriča jednom bliskom prijatelju svom, kliriku crkvenom, po imenu Simeonu, punom bogougodnih vrlina, potonjem roditelju svetog Stefana Permskog[29]. No pošto spomenusmo oca svetoga Stefana, ne treba da prećutimo ni proročanstvo svetog Prokopija o njegovoj materi, koje po dolasku svetoga u grad Ustjug bi na sledeći način: U vreme večernjeg bogosluženja u sabornoj crkvi tamo dođe sa svojim roditeljima trogodišnja devojčica Marija; ugledavši je, blaženi Prokopije joj se pokloni do zemlje, zatim gromko reče da svi čuju: „Evo dolazi mati velikog Stefana episkopa, učitelja Permskog.“ Čuvši to, mnogi pametni čuđahu se u sebi, govoreći: Može li u Permiji biti episkopa? – Jer u to vreme Permski kraj još ne beše prosvećen svetom verom, i ne beše tamo nijednog hrišćanina već sve sam idolopoklonik, sve do dana svetoga Stefana, sina ove devojčice Marije koja kad odraste bi udata za gorespomenutog Simeona. Tako se ispuni proročanstvo svetog Prokopija.
Ovaj pravednik često odlažaše na obalu reke Suhone, blizu koje se nalažaše grad Ustjug, i tamo seđaše na kamenu. I posmatrajući one što plovljahu u čamcima, samilosno se moljaše Bogu za njih, da im da tihu plovidbu. To mesto na rečnoj obali i kamen veoma mu behu mili, i mnogo puta je molio ljude koji bi se tamo zadesili, da mu posle smrti pogrebu telo na tom mestu i kamen polože na grobu.
Poživevši mnogo godina i providevši svoju smrt, blaženi Prokopije ode noću k obitelji svetog Arhistratiga Mihaila i nedaleko od nje prestavi se ka Gospodu, a da niko o tome nije znao. Prestavi se sveti Prokopije 1303. godine osmoga jula, na dan istoimenog ugodnika Božjeg svetog velikomučenika Prokopija. Te noći pade veliki sneg, oko dva peda, i pokri svu zemlju i svu letinu, i bi stud i mraz i oluja, ali ništa ne naškodi plodovima zemnim, jer sunčana toplota ubrzo istopi sneg i vazduh postade vrlo blag.
Te noći na jutarnjem bogosluženju u sabornoj crkvi jereji i klirici, ne videvši Prokopija u crkvi, čuđahu se, jer blaženi nikada ne propuštaše nijedno bogosluženje dnevno i noćno. Oni ga onda potražiše oko crkve, ali ga ne nađoše. I pošto blaženoga ne beše ni na liturgiji, oni ga stadoše tražiti svuda; tražiše ga tri dana i ne nađoše. Tek u četvrti dan, nedaleko od manastira svetog Arhangela Mihaila oni nađoše na kraju mosta mrtvo telo njegovo pokriveno snegom, sa licem k nebu okrenutim, rukama na grudima prekrštenim i očima zatvorenim. Oni ga onda uzeše i česno na glavama svojim odneše u sabornu crkvu, pri kojoj on u paperti prožive mnoge godine. I pošto ga propisno opojaše, oni ga pogreboše na njegovom omiljenom mestu kraj reke Suhone i kamen mu na grobu položiše, kao što je za života izražavao želju. Potom mnoga čudesa stadoše se događati na grobu blaženoga Prokopija, i nad česnim moštima njegovim bi podignuta crkva. I zbog mnogih isceljenja od najraznovrsnijih bolesti bi ustanovljeno da se praznuje dan njegovog prestavljenja. I nešto malo od čudesnog žitija njegovog i neobičnih podviga njegovih ovde se zapisa, u čestan spomen ugodnika Božjeg Prokopija, na korist čitalaca i slušalaca, a u slavu Hrista Boga našeg, sa Ocem i Svetim Duhom slavljenog sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
TEOFILA MIROTOČIVOG
 
Prepodobni otac naš Teofil rodio se u mestašcu Ziki, u Makedoniji, od pobožnih i vrlinskih roditelja, koji mu i dadoše istinsko hrišćansko vaspitanje. Kada poodraste, roditelji ga dadoše u školu, a potom se posveti višim naukama. Prirodno obdaren, on za kratko vreme završi svoje svetovno obrazovanje. Ali pri uspesima u svetovnoj filosofiji on je naročito radio na obrazovanju svoga srca po pravilima stroge hrišćanske naravstvenosti. Njegovo omiljeno zanimanje beše, opštiti sa starcima i vrlinskim ljudima. Usto, on veći deo vremena provođaše u čitanju Božanstvenog Pisma, po zapovesti premudrog Siraha koji kaže: Neka razmišljanje tvoje bude s razumnima i sva povest tvoja u znaku Višnjega (9, 20). Usled toga pobožni mladić, napredujući u raznim podvizima vrlina, bejaše, po reči svetog Davida: kao drvo usađeno kraj potoka, koje rod svoj donosi na vreme (Ps. 1, 3).
Čitanje Svetoga Pisma i žitija svetih i pobožnih ljudi stvaralo je u mladom Teofilu raspoloženje da ih podražava: tako, on podražavaše Avraama u gostoprimstvu, prekrasnog Josifa u celomudrenosti, Jova u trpljenju i junaštvu, Mojsija i Davida u krotosti, i ostale pravednike u raznim podvizima. Ovakvo njegovo življenje skrenu na njega opštu pažnju, te on kao obrazac vrlinskog života bi uzdignut na stepen sveštenstva. Od toga vremena on stade obilaziti razna mesta, poučavajući hrišćane rečju i primerom svoga života. Docnije pak, radi duševnog uzrastanja, i on se priljubi uz episkopa randiniskog Akakija i ostade kod njega. Ovaj episkop beše posvećen u episkopski čin od carigradskog patrijarha Nifonta[30], sa kojim beše prisan prijatelj. U to vreme svjatjejši patrijarh Nifont beše dobio neka pisma iz Egipta, u kojima su ga izveštavali o velikim i preslavnim čudesima koja Bog javi preko tadašnjeg svetog patrijarha aleksandrijskog Joakima na postiđenje i posramljenje bogoubilačkog roda jevrejskog, a na pohvalu i utvrđenje pravoslavne vere i svih nas hrišćana. Evo tih čudesa:
U celom Egiptu besnela je strašna kuga. Jedan od jevrejskih lekara, ozloglašeni neprijatelj hrišćana, proturi svuda vest među Turke: da su hrišćani uzrok nesreći koja ih je snašla, jer hrišćani, objašnjavao je on, puštaju u vodu krst, što je i izazvalo ovu smrtonosnu bolest. Ova kleveta na hrišćane, šireći se svuda, dopre najzad i do egipatskog sultana. Iako musliman, sultan je veoma voleo i poštovao svetog patrijarha, koliko zbog njegove vrline toliko i zbog njegove mudrosti i blagorazumnosti, te stoga ne pokloni nimalo pažnje dostavi neprijatelja krsta Hristova protiv hrišćana. Prokleti Jevrejin, videći da takvom klevetom nije postigao cilj, izmisli novu zamku protiv hrišćana. Veliki vezir bejaše pravi Jevrejin. I baš ovog ljubimca carevog izabra Jevrejin – lekar za oruđe svoje zlobe protiv hrišćana. Vezir uspe da ubedi sultana te ovaj, bez obzira na svoje uvažavanje patrijarha, pozva patrijarha u Divan radi objašnjenja odnosno klevete iznesene protiv hrišćana. Patrijarh dođe na sud. Sultan najpre dugo razgovaraše sa njim o veri; i najzad, videći da je patrijarh silnim ubeđenjem i jasnim dokazima opravdao hrišćansku veru i ponizio islam, sultan mu naredi da goru u blizini Kaira premesti sa njenog mesta na drugo, da bi dokazao tačnost evanđelskih reči o tome. Svjatjejši patrijarh se ne pokoleba u duhu vere. Izmolivši od sultana nekoliko dana za molitvu, on sa hrišćanima postom, bdenjem i molitvama umilostivljavaše Gospoda i molijaše da ih ne posrami pred nevernima i da se ne pohuli sveto ime Njegovo. U određeno vreme, pred ogromnim mnoštvom naroda, patrijarh u ime Hristovo reče gori da se krene sa svoga mesta i pređe na drugo: gora se iz temelja uzdrma i ostavi svoje mesto; i najzad bi zaustavljena istim imenom Hristovim. Ta se gora i do danas po turski naziva durdago, što znači: stanigora. Ovo čudo porazi inoverce. Ne znajući čime da pokolebaju silu Hristove vere, neprijatelji njeni prigotoviše smrtonosni otrov i ubediše cara da naredi patrijarhu da ga popije, pošto Hristos kaže u Evanđelju: ako i smrtno što popiju, neće im nauditi (Mk. 16, 18). Sultan naredi da se patrijarhu da otrov. Pun vere u silu krsta Hristova, patrijarh prekrsti smrtonosnu čašu i ispi otrov. Uzalud neprijatelji očekivahu da će on odmah umreti, no patrijarh ostade potpuno nepovređen. Posle toga patrijarh isplaknu čašu vodom i zamoli da je ispije Jevrejin. Jevrejin ne mogaše odbiti, jer sam sultan zahtevaše to od njega. I on popi vodu, i tog časa pade mrtav. Zaprepašćen ovakvim čudesima, sultan naredi da se veziru odseče glava, a na ostale Jevreje naloži globu: da o svom trošku naprave vodovod od Nila do u Kairo. Patrijarhu pak ukaza velike počasti.[31]
Kada o ovim čudesnim događajima doznade preko pisama patrijarh Nifont u Carigradu, on odmah posla u Aleksandriju episkopa randiniskog Akakija sa prepodobnim Teofilom i drugima, da se oni lično podrobno i tačno obaveste o tome. Pri tome sveti Nifont pisa aleksandrijskom patrijarhu Joakimu, blagodareći Gospodu što je uslišio molitvu njegovu i učinio preko njega takva čudesa na slavu i veličinu roda hrišćanskoga, i moleći patrijarha da blagonaklono primi poslanike koje mu šalje. Izaslanstvo otputova u Aleksandriju, i bi sa velikom radošću i blagonaklonošću primljeno od svjatjejšeg patrijarha, koji ih dugo vreme zadrža kod sebe. Svojom vrlinom i obrazovanjem prepodobni Teofil skrenu na sebe naročitu pažnju patrijarhovu. Sa episkopom Akakijem i ostalima on otputova u Sinajsku Goru, a otuda preko pustinje u sveti grad Jerusalim. Tamo se pokloniše živonosnom grobu Gospoda našeg Isusa Hrista i ostalim svetim mestima. Posetiše oni goru Tavor i Damask. U Damasku oni sretoše patrijarha antiohijskog, koji im dade pisma za patrijarha carigradskog. Iz Damaska se oni vratiše u Jerusalim, gde se episkop Akakije razbole i preminu. Posle smrti Akakija oni se sa putnim blagoslovom patrijarha jerusalimskog i sa pismima za patrijarha carigradskog vratiše u Carigrad i predstadoše tadašnjem svjatjejšem parijarhu Pahomiju, pošto sveti patrijarh Nifont, koji ih posla u Aleksandriju, beše ostavio presto za vreme njihovog putovanja. Patrijarh Pahomije primi ih česno i blagoslovi njihove putne trudove. Upoznavši pak u svetom Teofilu muža vrlinska i učena, patrijarh ga zadrža kod sebe i postavi za pismovoditelja patrijaršije i egzarha Velike Crkve. Teofil je dosta dugo vršio ove dužnosti i bio poštovan od sviju za svoje vrline. Ali videći i osećajući da pri svemu tome oskudeva u glavnoj hrani za dušu, on ostavi ovu dužnost i povuče se u Svetu Goru, u manastir Vatoped.
Da ne bi bez staračkog rukovodstva u monaškom životu, umovanjem svoga srca, pao u zabludu i prelest, prepodobni Teofil poveri sebe umirovljenom episkopu koji je u to vreme živeo u Vatopedskoj obitelji, i potpuno potčini njemu svoju volju, izvršujući svakovrsna poslušanja i svakodnevno prinoseći beskrvnu žrtvu Gospodu Bogu. A kada starac – episkop otide ka Gospodu, prepodobni Teofil se udalji u Iverski manastir, sa ciljem da i tamo nađe obrasce za podražavanje. Tako se on učio od jednoga savršenom poslušanju, od drugoga smirenju, od trećega ljubavi prema Bogu i bližnjemu, krotosti i dugotrpljenju. Usled toga Teofil postade izabrani sasud Svetoga Duha i obrazac monaških vrlina. A kao krasnopisac, on dobi nalog od obitelji da njegovo kelijsko zanimanje bude: prepisivati knjige koje su od starosti dotrajale. Od tih prepisanih njime knjiga mnoge se i do danas čuvaju u biblioteci Iverskog manastira.
No kao što se, po reči Gospodnjoj, grad ne može sakriti kad na gori stoji (Mt. 5, 14), tako i prepodobni Teofil postade svojim vrlinskim životom slavan ne samo u Svetoj Gori nego i u okolnim mestima. U to vreme Solun izgubi svoga arhipastira i uporno se staraše da ubedi svetog Teofila da se primi arhijerejskog čina. Ali smirenoumni Teofil nije hteo ni da čuje za to. Međutim u to vreme doputova u Solun carigradski patrijarh Teolipt: Solunjani se obratiše njemu da im da atonskog otšelnika za arhipastira. Svjatjejši patrijarh, uviđajući opravdanost njihove molbe, svojeručno napisa pismo prepodobnom Teofilu, sa kojim je odavno bio prijatelj, moleći ga da dođe u Solun radi viđenja, ne pominjući ni reči o molbi Solunjana.
Prepodobni oseti radi čega ga sveti patrijarh zove u Solun, pa da bi izbegao tako visoko zvanje, i počasti vezane sa njim, on odmah primi veliku shimu; a svetom patrijarhu odgovori da ga je teška bolest primorala da primi veliku shimu i da se odrekne od svešteničkog služenja, i da zbog bolesti nikako ne može doći u Solun. Izvinjavajući se svetom patrijarhu što se ne može videti s njim ovde, on moljaše od njega oproštaj i molitve, i dodade da će se, po blagodati Gospodnjoj, videti s njim u carstvu nebeskom. – Ovakav odgovor, s jedne strane ožalosti svstog patrijarha, a s druge obradova, što Teofil tako uspeva u istinskom smirenju i monaškim podvizima.
Blizu obitelji Iverske tada se usamljeno podvizavaše iguman po imenu Dionisije. Voleći molitveno tihovanje, i prepodobni Teofil, sa dozvolom igumana i bratije, podiže malu kolibu u blizini igumana Dionisija i deljaše sa njim trudove strogog usamljeništva, nazidavajući se primerom uzvišenog života njegovog i mudrim besedama njegovim. Njihova međusobna ljubav beše tako velika da je izgledalo da u njima živi jedna duša. U to vreme beše se pročuo svojim podvižničkim životom neki Kirilo koji življaše na Kareji. Da bi i od njega dobio duševnu korist i podražavao njegov život, sveti Teofil ostavi svoje molitveno tihovanje i pređe na Kareju kod Kirila. Dok se prepodobni nahođaše kod njega, k njemu često dolažaše radi služenja prot Svete Gore, starac Serafim, duhovnik Kirila. Prot obrati pažnju na Teofila, zavole ga zbog svetog života, i od tada pa sve do smrti Teofil i prot ostadoše iskreni prijatelji među sobom.
No božanstveni Teofil ostade nedugo na Kareji. Silna želja za molitvenim tihovanjem odvuče ga u predeo Pantokratora, u keliju svetog Vasilija koja je imala sve uslove za duboku usamljenost i nenarušivu tišinu molitvenog tihovanja. No kelija je zahtevala popravke, a sveti Teofil nije imao ni pare, te niti je mogao položiti manastiru potrebnu zakupninu niti opraviti keliju. U toj nuždi njemu pomože prot, starap Serafim. Na taj način sveti Teofil povuče se u pustinju na molitveno tihovanje, imajući za sapodvižnika nekog brata Isaka. Ovo udaljenje svetog Teofila od sviju silno podejstvova na prota. Ustrojivši okolo protatske saborne crkve galeriju, podignuvši zvonaru i ikonopisavši unutrašnjost saborne crkve, prot izmoli sebi od staraca Svete Gore oslobođenje od dužnosti prota, pa se povuče u pustinjski pokoj, gde se sa svetim Teofilom stalno upražnjavaše u čitanju Svetog Pisma i svetih otaca, izvlačeći otuda bitnu i besmrtnu hranu za besmrtni duh.
Isključivim podvigom prepodobnoga Teofila bejaše, od svetih otaca takozvano umno delanje ili čuvanje uma neprestanom srdačnom molitvom Isusovom koja glasi: „Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me.“ Po reči svetoga Kalista, postoje dve vrste monaškog delanja: jedno – za ukroćenje strasti, i sastoji se u postu, bdenju, kolenopreklonjenjima i ostalim podvizima spoljašnjim; a drugo – za očišćenje uma i srca od nečistih misli, što se obavlja strogom pažnjom, sa neprestanom srdačnom molitvom Gospodu Isusu koja se vrši tajno, i sa bolnim čuvstvom i paćeničkim vapajem duše, kako uče božanstveni oci. Ovim umnim delanjem i sveštenom molitvom, plačem i suzama koji se rađaju od ove molitve, prepodobni Teofil očisti srce svoje od strasti i nečistih pomisli i, satrvši najzad demone, postade čisto izabrano žilište Svetoga Duha. I pošto, po rečima svetog Dionisija Areopagita, božanska ljubav ne vidi i ne zna ništa sem svog predmeta, prepodobni Teofil, plamteći ljubavlju prema Bogu, ni o čem drugom ne mišljaše osim o Gospodu Isusu: Gospod Isus beše disanje njegovo; Gospod Isus beše život njegov; Gospod Isus beše svagda u srcu njegovom. Teofil, slično svetom apostolu Pavlu, ne življaše više, nego Hristos življaše u njemu. Stoga se i on, kao sveti Pavle, udostoji božanskih darova Svetoga Duha: predviđao je budućnost, znao je tajne srca i pomisli ljudske, dostigavši u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove (Ef. 4, 13).
Naposletku, ostarevši, sveti Teofil preduznade svoju smrt i stade se pripremati za odlazak u večnost. Između ostaloga on napisa ispovedanje vere i duhovno zaveštanje, a pred smrt zažele da se nad njim izvrši sveta tajna jeleosvećenja. To bi u petak. Oprostivši se sa svima, on se u subotu pričesti u hramu Prečistim Tajnama Hristovim, blagodareći Bogu za sve. Najzad dozva učenika svog Isaka, da mu kaže svoju poslednju želju. Smiren u toku celog života svog, sveti Teofil nije hteo da mu se ukazuju ljudske počasti ni posle smrti; on zapovedi Isaku: da ne objavljuje njegovu smrt kada bude predao Bogu duh svoj; da ne zove jereje da ga pogrebu, nego da mu on sam veže konopac za noge, pa mu odvuče telo i baci gde bilo.
Pošto na taj način saopšti svoju poslednju želju svome učeniku, prepodobni Teofil se ispruži na odru, i rekavši: „Gospode Isuse Hriste, primi duh moj!“ on otpočinu snom prepodobničke smrti u nedelju u zoru, osmoga jula 1548. godine.
Poslušni učenik njegov Isak tačno ispuni svetiteljevu zapovest: vezavši mu konopac za noge, on odvuče telo njegovo u šumu. Po celoj Svetoj Gori raznese se glas o smrti prepodobnoga; sleže se vrlo mnogo monaha, naročito prepodobnikovih poznanika i prijatelja; svi su želeli da vide i poklone se grobu njegovom, i da na njemu prime blagoslov pokojnikov. Da dolazioce ne bi lišio toga, učenik im pokaza jedno raskopano mesto gde je, tobož, prepodobni pogreben. No monasi Iverskog manastira i Pantokratora, po nekom tajnom predosećanju, posumnjaše da je to mesto pogrebenja svetiteljeva, pa tražeći po šumi pronađoše svete mošti prepodobnog Teofila, uzeše ih i čuvahu ih kod sebe u potpunoj tajnosti od drugih.
Po isteku četrdeset dana učenik Isak ode u dubodolinu da vidi mošti, i na svoje zaprepašćenje ne nađe ih. Posle dugog traganja on najzad doznade da se mošti nalaze u manastiru Pantokratora. Ode tamo i stade moliti starce da mu dadu smrtne ostatke oca njegova, ali pantokratorci ne htedoše za to ni da čuju. I tako prođe dosta vremena. No na Isakovu sreću tada poseti Svetu Goru episkop Jerisosa Makarije. Isak se obrati njemu sa žalbom na obitelj Pantokratora i moljaše da se on zainteresuje tom stvari. Episkop Makarije odmah uze žalbu u postupak: sazvavši atonske igumane dođe u Pantokrator, odvoji za ovu obitelj ruku od moštiju svetog Teofila, a sve ostale delove dade učeniku. Tada svečano prenesoše svete mošti iz Pantokratora u kelejnu crkvu svetog Vasilija, gde je prepodobni molitveno tihovao. I od toga vremena svete mošti prepodobnoga stadoše točiti iz sebe čudotvorno miro za svedočanstvo o bogugodnom životu njegovom.
Takav beše život prepodobnoga oca našeg Teofila Mirotočivog; tako se on podvizavao, i tako bio proslavljen od Boga na zemlji i na nebu, za života i po smrti. Da podražavamo i mi prepodobnoga u siromaštvu, krotosti, smirenosti, čistoti, molitvenom tihovanju i ljubavi prema Bogu i bližnjemu, da bismo i mi nasledili sa njim carstvo nebesko u Hristu Isusu Gospodu našem, kome slava i moć sa Ocem i Svetim Duhom vavek. Amin.
 
SPOMEN SVETE MUČENICE
TEODOSIJE
 
Majka svetog Prokopija; postradala mačem posečena.[32]
 
SPOMEN SVETIH MUČENICA
DVANAEST ŽENA
 
Iz velikaških porodica (zato se zovu sinklitike); postradale za Gospoda mačem posečene.[33]
 
PRAZNIK ČUDOTVORNE IKONE
PRESVETE BOŽIJE MATERE „KAZANSKE“
 
U godini 1579, za carovanja Jovana Vasiljeviča Groznog, koji pomoću Božjom pokori grad Kazan, prestonicu carstva Tatarskog, u tom gradu devojčici Matroni javi se u snu Presveta Bogorodica i kaza joj da se na mestu gde je njihova kuća nalazi sakrivena u zemlji Njena ikona, i naredi joj da o tome obavesti duhovne i građanske vlasti u gradu. Ovo se viđenje ponovilo nekoliko puta. Matrona ispriča o tome svojoj majci, ali ona ne obrati pažnju na reči svoje maloletne kćeri. Najzad devojčica vide ikonu u ognjenim zracima, i pri tome ču strašan glas: „Ako ti ne saopštiš reči moje, ja ću se javiti na drugom mestu; ali ćeš ti poginuti!“ Ovoga puta majka usliši molbu svoje kćeri, uplašene poslednjim viđenjem, i zajedno s njom uputi se k arhiepiskopu i vojvodama. Ali im ovi ne hteše verovati. Tada, vrativši se kući, majka stade sama kopati zemlju na ukazanom mestu. Njoj se pridružiše i drugi, ali ništa ne mogoše naći. Najzad, kada stade kopati sama devojčica Matrona, ikona Prečiste Bogorodice bi nađena i izvađena iz zemlje. Ikona bi veoma svečano i sa velikom češću odnesena u crkvu, i proslavi se čudotvorenjem, i bi od tada svuda poznata kao „Kazanska“ čudotvorna ikona Presvete Bogorodice.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
AVDE i SAVE
 
Postradali za Gospoda mačem posečeni.[34]
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
NIKOSTRATA i ANTIOHA,
tribuna
 
Za svoju veru u Gospoda mačem posečeni.[35]
 
SPOMEN SVETOG PREPODOBNOMUČENIKA
ANASTASIJA
 
Rodom iz sela Svetog Vlasija kod Janjine (u Epiru); jeromonah pri jednoj crkvi u okolini Carigrada. Videći i čuvši za stradanje sv. Konstantina Rusa, sveštenika, svaki dan se molio Bogu da ga udostoji mučeništva. I jednoga dana on stade javno govoriti Turcima o istinitosti hrišćanske vere, o ovaploćenju Gospoda Hrista, i o ostalim istinama domostroja spasenja, i izobličavati zablude islama. Zbog toga ga Turci staviše na muke, pa mu najzad glavu odsekoše pred Jenidžamijom u Carigradu, 1743. godine 8. jula. A naredne noći nebeska svetlost sijaše nad svetim telom ubijenog prepodobnomučenika.
 
SPOMEN PREPODOBNOG BLAŽENOG
PROKOPIJA USTJANSKOG,
Hrista radi suludog
 
Podvizavao se u sedamnaestom veku u Vologodskoj guberniji, i tako ugodio Gospodu da svete mošti njegove počivaju netljene i toče divan miomir u Vjerjužskoj Vavedenjskoj crkvi, Veljskoga okruga.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
PROKOPIJA
 
Postrada za Gospoda Hrista u Kesariji Palestinskoj.[36]
 


 
NAPOMENE:
[1]Imperator Tit carovao od 79. do 81. godine.
[2]Vespazijan vladao od 70. do 79. godine.
[3]Adrijan carovao od 117. do 138. godine.
[4]Dioklecijan vladao od 284. do 305. godine.
[5]Aleksandrija – znameniti u starini grad, osnovan carem Aleksandrom Makedonskim (336. do 323. godine pre Hrista) u Egiptu, na obali Sredozemnog Mora; slavio se u dohrišćansko doba kao centar nauke i trgovine; od početka četvrtoga veka postao jedan od najvažnijih Centara hrišćanskog života i sedište patrijarha.
[6]Grad Apameja nalazio se u jugozapadnom kraju Sirije, na reci Oronti.
[7]Grad Skitopolj nalazio se u Maloj Aziji.
[8]Emanuil, jevrejska reč, znači: s nama Bog. Sveti prorok Isaija naziva Emanuilom Gospoda Isusa Hrista (Is. 7, 14. = Mt. 1, 22-23).
[9]Mihail i Gavril – arhangeli.
[10]Agarjani – muslimani, Arabljani, koji se tako nazivaju po imenu Agare, inoče Avraamove, majke Izmailove, od koga i vodi poreklo pleme Arabljana.
[11]Zevs – vrhovni bog stare grčke vere, smatran rodonačelnikom ostalih bogova i ljudi.
[12]Hera – najstarija kći Kronosa i Reje, jedna od glavnih ličnosti u staroj grčkoj mitologiji; smatrana za suprugu Zevsa i caricu bogova.
[13]Apolon, grčka reč znači: pogubitelj. Apolon kod starih Grka i Rimljana bio bog sunca, svetlosti i prosvete; izobražava se obično sa lukom, tobolcem i strelama kao neprijatelj i pobeditelj tamnih sila.
[14]Palada ili Atina – smatrana boginjom pokroviteljkom braka i porodične sreće.
[15]Ova Kesarija nalazila se kod izvora Jordana; nju treba razlikovati od druge Kesarije, takođe palestinske, no koja je ležala na obali Sredozemnog Mora.
[16]Prokopije – grčko ime, znači: onaj koji napreduje, uspeva.
[17]Ermij Trismegist – polumitska ličnost starogrčke istorije.
[18]Sokrat – znameniti grčki filosof; živeo u petom veku pre Hrista.
[19]Asklipijad – čuveni starogrčki lekar.
[20]Kalabrija – divlji brdoviti kraj u jugozapadnom delu Italije.
[21]U staroj Grčkoj Sibilama su se nazivale putujuće predskazivačice, koje su svakome koji je hteo gatale o budućnosti i predskazivale sudbinu. Delatnost Sibila naročito je cvetala u VIII i VII veku pre Hrista. Grčki istoričari spominju razne Sibile: erifrsku, frigijsku, helespontsku, i druge. Najviše izveštaja ima o kumskoj Sibili, savremenici Tarkvinija Gordog, koji je živeo na šest vekova pre Hrista. U Žitiju je reč o ovoj Sibili. Po starogrčkom predanju, tri od devet Sibilinih knjiga kupio je car Tarkvinije, i smestio ih kao sveštene knjige u Kapitolskom hramu.
[22]Reč je ovde o Apolonovom proricalištu u Delfima, gradu u podnožju Parnasa. Prema grčkoj mitologiji, Apolon je sam izabrao Delfe za svetilište, prethodno ubivši tamošnjeg zmaja Pitona. Proricanja su ovde vršile takozvane pitije.
[23]Livija – drevni naziv Afrike; sastojala se iz dva glavna dela: Marmarike i Kirenaike; u Marmariki, u oazi Sivah, nalazilo se proricalište u čast tivskog božanstva Amona.
[24]Dodona – najstarije svetilište Zevsa, sa proricalištem i sveštenim dubom; nalazilo se u Tesaliji, okolo grada Skotuza.
[25]Grad Pergam – u maloazijskoj oblasti Miziji; tamo se nalazio kolosalan žrtvenik, podignut carem Evmenom II (196. do 157. god. pre Hrista) i posvećen Zevsu u spomen pobede careve nad Galima.
[26]Po kazivanju grčke mitologije, Argonauti su bili moreplovci, koji su na lađi Argo krenuli na prvo morsko putovanje po tuđim zemljama.
[27]Sveti velikomučenik Prokopije postradao 303. godine.
[28]Spomen svetog Andreja Jurodivog praznuje se 2. oktobra.
[29]Spomen njegov praznuje se 26. aprila.
[30]Patrijarh Carigradski Nifont II patrijarhovao od 1486-98.
[31]O ovom događaju govori i ruski putnik Trifon Korobjejnjikov, koji je bio na Istoku u 1583. godini. Vidi njegovu knjigu: Putešestvije, str. 44-48, Spb. 1841. god.
[32]Videti o njoj pod današnjim danom: Stradanje svetog velikomučenika Prokopija.
[33]I o njima videti tamo.
[34]Izgleda da su i ovi sveti mučenici postradali sa Sv. vmč. Prokopijem.
[35]O njima videti pod današnjim datumom: Stradanje sv. velikomučenika Prokopija.
[36]Verovatno je ovaj sv. mučenik isti sa istoimenim mučenikom koji se slavi 22. novembra.

2 komentar(a)

  1. Slavoljub Mitrović

    Možete li mi dati podatak, vezan za obeležavanje dana koji je u srpskoj pravoslavnoj crkvi vezan za Nićifora(Nikitu) Remizijanskog

  2. Prvi i apostol Vaskresenja…….neustrašiva u svojoj veri i odanosti……neumorna u propovedanju njenog Učitelja…….prisustvovao sam mnogim večernjim službama, ali samo sam na jednoj proplakao i to u manastiru Svete Magdaline u Jerusalimu gde je deo njenih moštiju i ogromna freska momenta kada Sveta Magdalina pokazuje crveno jaje caru Tiberiju. Sestre tog manastira gase i pale sve sveće u crkvi u određeno vreme službe, tako da vernik ima utisak i kompletne tame za vreme Spasove smrti i svetla u momentu Njegovog Vaskresenja. Nezaboravna i dostojna služba Svetoj Mariji Magdalini. Sveta učenice Hristova, moli Boga za nas!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *