Žitija Svetih za jul

7. JULI
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
TOME MALEINA
 
Prepodobni Toma beše najpre vojvoda, proslavljen hrabrošću i bogatstvom. Snažan telom i hrabar u bitkama, on mnogo puta odnese slavne pobede nad neprijateljskim vojskama. Zatim, zavolevši Hrista više od sveta i svega u svetu, on ostavi sve i uze na sebe laki jaram Hristov – monaški čin. Podražavajući siromaštvo i smirenost Gospoda Hrista, on obilažaše monaška obitališta, učeći se od bogougodnih podvižnika usavršavanju u vrlinama. A kada, željan najsavršenijeg podvižništva i bezmolvija, odluči da ide u pustinju, on bi udostojen da noću pred njim ide ognjeni stub i sveti porok Ilija, vodeći ga u nedra pustinje. Vođen od takvih putovođa, prepodobni Toma dođe u goru zvanu Malea, do Svete Gore. Tu on usamljenički življaše Bogu, i udostojavaše se božanstvenih otkrivenja. Kao što ranije, dok življaše u svetu, hrabro pobeđivaše vidljive neprijatelje, tako i sada, po povlačenju iz sveta, živeći u pustinji on neprestanom molitvom kao oštrim mačem junački razbijaše i progonjaše nevidljive vojske zlih duhova.
Kao što se od ljudskih očiju ne može sakriti grad koji na gori stoji i zvezda koja na nebeskom svodu sija, tako se i prepodobni Toma ne mogade sakriti od ljudi u pustinjskoj gori Malei, na kojoj on svetošću svojom sijaše kao jarka zvezda i ozaravaše zemlju. Kada ljudi doznadoše za njega, on postade videlo pomračenima i utočište onima koji pribegavahu k njemu, jer on dobi od Boga silu čudotvorstva i blagodat isceljenja. On čudesno isceljivaše svaku bolest, slepima davaše vid, hromima vraćaše sposobnost da pravo i lako hode; i na bezvodnom mestu on molitvom izvede izvor vode. Stojeći na molitvi, prepodobni je sijao kao ognjeni stub, što su sa velike daljine viđali ljudi očišćenoga razuma.
Prepodobni Toma činjaše mnoga čudesa ne samo za života svoga na zemlji, nego i po prestavljenju svom k Bogu njegove česne mošti tvorahu čudesa: jer ljudi koji sa verom dolažahu, dobijahu vrlo brzo i na nadprirodan način isceljenja od svakovrsnih neduga i neizlečivih bolesti, i od besomučnosti – svetim molitvama njegovim a blagodaću Hrista Boga našeg.[1]
 
STRADANJE SVETIH PREPODOBNOMUČENIKA
EPIKTETA i ASTIONA
 
U vreme neznabožnog cara rimskog Dioklecijana[2], u jednoj od istočnih oblasti rimske carevine življaše jedan vrlinski čovek koji provođaše monaški život, po imenu Epiktet a po činu prezviter. On od rane mladosti poče služiti Hristu; i činjaše mnoga čudesa, jer zbog čistog života svog on dobi od Boga dar čudotvorstva. On isceljivašs sve bolesti po ljudima: slepcima vid davaše, gubave očišćavaše, raslabljene ozdravljaše, đavole izgonjaše. Od tih čudesa, koja potvrćuju njegovu svetost, spomenuće se neka.
Jednom kada Epiktet boravljaše u svojoj usamljenoj keliji, nedaleko od jednog naselja, i upražnjavaše svoje uobičajene molitve i bogorazmišljanja, komit[3] neki doveze k njemu svoju kćer, petnaestogodišnju devojčicu, potpuno oduzetu. Doveze je k njemu radi isceljenja, i pripavši k nogama njegovim moljaše ga govoreći: Smiluj se na mene, čoveče Božji! i ne odgurni me od lica tvoga, kao što i milosrdni Bog kome služiš ne odgurava nikoga koji Mu prilazi. Eto moja jedina kći već tri godine leži uzeta, sva potpuno ukočena, i jedva je živa. No ja čvrsto verujem da Onaj koji je iscelio ženu bolesnu dvanaest godina od tečenja krvi, može isceliti i moju kćer, samo se ti pomoli za nas, sažalivši se na nas, jer smo i mi čeda Crkve Hristove, prosvećeni svetim krštenjem.
Tada služitelj Gospodnji Epiktet, satvorivši dugu molitvu k Bogu, pomaza svetim jelejem oduzetu devojčicu, i ona odmah ustade zdrava; i svi uzneše blagodarnost Bogu. Prepodobni reče komitu: Ako hoćeš, mili, da u tvome domu niko ne boluje, ti se svake nedelje sa svima domaćima svojim pričešćuj čista srca Božanstvenim Tajnama Tela i Krvi Hristove. – Rekavši to, on ih otpusti s mirom.
Drugom prilikom dovedoše k prepodobnome đavoimanog čoveka. Prepodobni ga zadrža kod sebe tri dana, mučeći đavola svojim molitvama koje uznošaše Bogu, i zapomagaše đavo govoreći: O, nevolje! o, mučenja! Zašto ja trpim ovo? Ne beše li mi bolje ostati u Frigiji, u idolskom hramu, i svakodnevno primati poklonjenje i žrtve od mnoštva nerazumnih ljudi? A sada ovde bez ikakve krivice trpim muke od ovog jednog čoveka. – U treći dan sveti prezviter, zapretivši đavolu, istera ga iz tog čoveka.
Jednom dovedoše k svetome jednu visokorodnu i bogatu ženu neznaboškinju, koja beše oslepela i uzalud od mnogih lekara tražila isceljenja. Ona moljaše Božjeg čoveka da samo stavi desnicu svoju na njene oslepele oči, jer je slušala od mnogih da česnim rukama njegovim čine se mnoga čudesa i daju se isceljenja bolnima. Svetitelj, videvši njenu usrdnu molbu sa verom, položi desnicu svoju na oči njene, prizivajući ime Gospoda Hrista, i žena tog časa progleda na oba oka i kliknu: Hvala Ti, Bože hrišćanski! – I verova žena u Hrista sa celim domom svojim.
No pošto bi bilo mnogo govoriti o čudesima ovog ugodnika Božjeg, to je i ovo nešto što je rečeno dosta za dokaz njegove svetosti. Zato valja preći na kazivanje o drugim stvarima ove povesti.
Iz obližnjeg grada, šetajući sa slugama, naiđe na mesto gde obitavaše prepodobni, osamnaestogodišnji mladić po imenu Astion, sin nekog bogatog velmože, neznabožac. Obrevši se na tom mestu gde beše kelija Božjeg čoveka, on, po promislu Božjem, zažele da sazna ko tu živi. Ušavši u keliju, on ugleda česna po izgledu čoveka, koji ga s ljubavlju primi, posadi pored sebe i upita: Odakle si, čedo? i ko su ti roditelji? – Junoša odgovori: Otac mi je gradonačelnik, a mati mi je kći senatora Julijana. Ja sam njihov jedinac, i oni gledaju u mene kao u najskupoceniji biser. – Svetitelj mu onda reče: Dobro si rekao, čedo, da tvoji roditelji gledaju na tebe kao na biser. Da, oni samo gledaju, ali te nemaju. Jer blažena duša tvoja skupocenija je od svakog bisera, i vrlo je mila Hristu Spasitelju našem, koji, kako vidim, izabra nju na službu Sebi. Poslušaj me dakle, milo čedo! Odbaci sve što ima ovaj vidljivi vremenski sujetni svet, da bi sa svima svetima u budućem životu dobio nevidljiva večna blaga. Ta sve što mi vidimo u svetu – prolazno je i brzo propada; a ono što Bog ugotovi onima koji Ga ljube i koji Mu služe, to ostaje večito, kao i sam Bog što je večan. Zlato i srebro koje ljudi vide, nije istinsko, već je neka privremena obmana za ljude; a ja ću ti kazati kakvo je istinsko zlato koje vredi sticati. U našim hrišćanskim knjigama stoji napisano: Savetujem ti da kupiš u mene zlata žeženoga u ognju, da se obogatiš; i bele haljine, da se obučeš, da se ne bi pokazala sramota golotinje tvoje (Otkr. 3, 18). A to žeženo zlato jeste Hristos Gospod naš, koji božanskom ljubavlju zapaljuje srca ljudska. Ako ti, čedo, uzaželiš da Njega imaš u srcu svom, tebi će odmah biti pripremljena nebeska bogatstva, i obući ćeš se u bele haljine, a te haljine su: vera, nada, ljubav; obukavši se u njih kao u čvrst oklop, ti ćeš biti ne samo iznad ovog vidljivog sveta nego ćeš pobediti i đavola, koga vi kao Boga poštujete, sa svima angelima njegovim. Pored toga znaj i ovo, mili: otac tvoj koji te rodio po telu, nije istinski otac, pošto ti je dao samo truležno telo koje brzo umire; tvoj istinski otac jeste svemogući Bog, pošto je On, sazdavši besmrtnu dušu tvoju, ulio nju u telo tvoje, začeto po Njegovom naređenju. Dakle, u tebe je jedan otac vidljiv, a drugi nevidljiv; tvoj vidljivi otac je smrtan, vremenski, podložan nevoljama i stradanjima; a tvoj nevidljivi Otac je besmrtan, večan, nepodložan nikakvim stradanjima, svemoguć i svedržitelj. On reče – i ti se sazdade u utrobi matere tvoje; On naredi – i ti iziđe iz utrobe matere tvoje. Po Njegovoj volji ti si dostigao u ovaj mladićski uzrast. I ako su deca dužna da poštuju svog telesnog roditelja, utoliko više ona su dužna poštovati Onoga koji nas stvori po slici i prilici Svojoj, i dade nam um i razum, i postavi nas da vladamo nad delima ruku Njegovih, i nas sluge Svoje, po dobroti Svojoj, učini blagodaću Svojom sinovima Svojim i braćom i prijateljima. Tog dakle istinskog Oca našeg, koji nam je tolika blaga dao, dužni smo znati, ljubiti, poštovati i svagda Mu se klanjati. Isto tako i naša istinska mati nije ona koja nas telesno rađa na ovaj svet, već ona koja nas duhovno rađa u život večni. Ona je Spasitelju našem obručena, od anđela poštovana, od proroka ukrašena, od apostola proslavljena, od mučenika i ispovednika uznesena; njoj Gospod Hristos ugotovi nebesku palatu. Ta sveta mati naziva se od ljudi Crkva. Njen glas je kao glas grlice koja se brine o ptićima svojim; njena usta izlivaju miro apostolskog učenja; njene oči su istinita vera i čvrsta nada u Boga; sa njenih ruku kaplje smirna dobročinstava, činjenih iz samilosti i ljubavi; njene dve dojke su dva zaveta: Stari – u kome su učili proroci, i Novi – u kome propovedaju apostoli; a svetim krštenjem ona rađa decu svoju za besmrtnost. Stoga, čedo slatko, pristupi, hrani se iz dojki te istinske matere; poslušaj moj savet; prezri vremenska bogatstva tvojih roditelja, da bi se udostojio postati naslednik večnih bogatstava, spremljenih za sinove Božje. A čuj i šta ti istinski Otac govori preko mene: Iziđi iz zemlje svoje i od roda svoga i iz doma oca svoga, i idi u zemlju koju đu ti ja pokazati, u zemlju gde teče mleko i med (1. Mojs. 12, 1; 2. Mojs. 3, 8, 17), tojest teče učenje proroka, apostola i svetih otaca. I kada ispuniš sve što ti se naređuje, tada đe ti se dati rajska nasleđa, otvoriđe ti se nebeske riznice, dađe ti se slava višnjega carstva, ugledađeš anđelske činove i zborove svih svetih, i živeđeš sa njima kao ljubljeni brat, i biđeš blizak Bogu kao sin.
Blagorazumni junoša, saslušavši ove bogonadahnute reči Božjeg čoveka i poverovavši da su istinite, srce mu se od umilenja rastapaše, ali mu ništa ne reče bojeđi se svojih prisutnih slugu, koji su mogli njegove reči preneti njegovim roditeljima. Stoga se on udalji, poklonivši se tom uvaženom mužu.
Sutradan vrlo rano mladi Astion žurno pođe ka onom prepodobnom starcu, kao mudra pčela koja ponovo leti na mesto gde je juče skupljala slatki med. I ušavši u keliju k prezviteru Gospodnjem, on ga pozdravi ovim rečima: Zdravo da si, apostole Hristov, služitelju Novoga Zaveta! – A sveti mu odgovori: Zdravo da si i ti, prekrasni mladiću! Ja te vidim obučena u mučeničku odeđu i sa vencem od dragog kamenja na glavi.
I sedavši počeše razgovarati. Starac upita: Šta je, čedo? Je li seme Gospodnje, koje juče blagodaću Božjom posejasmo u srcu tvom, proklijalo? i hođe li doneti roda? ili je srce tvoje još u tami neverja? – Astion na to reče: Juče ti kazah, sveti oče, da sam jedinac u svojih roditelja i da me veoma vole, pa se bojim da im nanesem težak bol. Jer ako javno primim hrišćansku veru, oni će od neizmerne tuge ili baciti se u more, ili poludeti, ili na neki drugi način oduzeti sebi život. A ja neću da moje spasenje bude za moje roditelje uzrok njihove smrti i večne pogibije. Stoga, ako pristaješ, oče, na moj predlog, evo njega: načini me hrišćaninom tajno, i sada me odmah uputi kako da se pripremim za krštenje. A kada izvršiš na meni sve što je hrišćanstvom propisano, tada mi, molim te, učini ovu ljubav: uzmi me se sobom i odvedi odavde u neku daleku zemlju, kuda te Bog uputi, da oči moje ne vide roditeljske suze, i da mi se savest ne pokoleba zbog njihove tuge, i ljubav moja k njima ne postane smetnja mome spasenju.
Čuvši ovakve reči od mladića sveti starac se obradova duhom i naredi mu da sve dane posti, da se dobro čuva od idoložrtvene hrane, i da se moli Hristu Spasitelju, istinitome Bogu. Mladi Astion ispunjavaše to sa usrđem. I krišom od domaćih on svaki dan odlažaše k starcu i učaše se od njega svetoj veri. A kada dobro upoznade Hrista i bez ikake sumnje poverova u Njega, tada ga svešteni starac krsti.
Nakon ne mnogo dana oni obojica otidoše odande noću, pri čemu Astion beše poneo sa sobom nešto novaca za put. Došavši na morsko pristanište, oni nađoše lađu koja je putovala k skitskim krajevima, platiše sebi put i sedoše na lađu. Posle mnogodnevne plovidbe oni stigoše u grad zvani Almiris[4], u skitskim krajevima, kraj reke Dunava. I tamo, nedaleko od toga grada, oni pronađoše jedno usamljeno mesto, podesno za boravak. Tu načiniše malu kuću, i nastaniše se.
Posle Astionovog odlaska od njegove kuće, roditelji njegovi, ne videći svoga ljubljenog sina, stadoše ga tražiti svuda. I ne nalazeći ga, oni silno plakahu i kukahu, uzalud dozivajući svoga sina po imenu. Otac vapijaše: „Astione, čedo moje slatko, gde si sada? Astione, premili, jedini sine moj, šta se dogodi s tobom? Da li te zver neka iznenada raskinu ili te duboka voda proguta? O, oslonče starosti moje, i videlo očiju mojih, gde da te više tražim, ne znam, i u koju zemlju da pošaljem sluge svoje radi tebe, nedoumevam!“ – Takođe i mati Astionova, kidajući haljine na sebi i udarajući se u grudi, kukaše i govoraše: Ko te rastavi od mene, preslatko čedo moje, Astione! Držim da hrišćanski Bog posla nekog od svojih koji prevari srce tvoje i odvede te od nas. Teško meni nesrećnoj! Teško meni, prepuna sam beskonačne gorčine, jer mi uzalud biše sve patnje i muke koje podnesoh čedo, rodivši te i vaspitavajući te. Iščeze plod utrobe moje, propade nada i slava moja, i ja sedim kao opusteli grad. Dosada sam bila majka, a sada već nisam majka, jer sam lišena jedinog deteta mog premilog!“ – Tako svaki dan neutešno ridahu roditelji Astionovi.
Sluge Hristove Epiktet i Astion u okolini grada Almirisa provođahu monaški život u isposničkim podvizima. No njihova vrlina i svetost ne ostadoše tajna, pošto se rukama svetog prezvitera Epikteta činjahu mnoga čudesna isceljenja, i k njima stadoše dolaziti ljudi donoseći svoje bolesnike. Jednoga dana neka znamenita žena donese svog petnaestogodišnjeg sina, koji beše nem, gluv i raslabljen, i položivši ga kraj nogu svetoga starca reče mu: Ne znam otkuda si došao ovamo, ali verujem da možeš isceliti sina mog ako hoćeš. Tvoj izgled pokazuje da si učenik Nazarićanina, o kome smo slušali mnogo čudesnih i divnih stvari. Ako si stvarno Njegov učenik, onda nam pomozi i nauči nas da Ga poznamo, da bismo i mi postali Njegove sluge. – Svetitelj joj reče: Ako od sveg srca veruješ, ženo, da postoji jedan istiniti Bog koji je stvorio nebo i zemlju i sve što vidimo, biće ti ispunjena molba. – Rekavši to, on naredi da dečka podignu sa zemlje. I pljunuvši tri puta u nema usta dečakova, upita ga: Kaži nam, čedo, u kakvog boga treba verovati: da li u idole, koje ljudi prave, ili u Isusa Hrista raspeta koji te sada isceljuje? – Dečak uzviknu gromkim glasom: Treba verovati, česni oče, u Isusa Hrista koji svagda javlja tolika dobročinstva ljudima.
Videći takvo čudo, almirski građani proslaviše Boga, i toga dana više od hiljadu duša obojega pola verovaše u Hrista, Spasitelja našeg.
Blagodat Božja činjaše čudesa ne samo preko svetoga Epikteta nego i preko svetog Astiona. Tako jednom, kada on iziđe da zahvati vode na reci Dunavu, njega srete besomučan čovek. Astion oseni besomučnika krsnim znakom, i bes odmah pobeže iz tog čoveka, vičući: O, Astione! vera tvoja i čistota srca tvoga dobiše od Boga veliku vlast nad nama!
Drugom prilikom, starac posla nekuda Astiona. Putujući, Astion vide čoveka koji beše pao sa visoke građevine dole i ležaše na zemlji kao mrtav, dok roditelji njegovi kukahu kraj njega. Sažalivši se na njih, blaženi Astion se pomoli u sebi govoreći: „Gospode Isuse Hriste, Ti si nekada preko apostola Tvog Pavla povratio od vrata smrtnih u život Evtiha koji beše pao sa trećeg sprata; Ti si i Eneja podigao od osmogodišnje uzetosti preko apostola Tvog Petra; isto tako Ti si preko istog apostola Petra čoveku hromu od rođenja utvrdio stopala i gležnje i dao mu sile da hoda; – tako i sada podigni ovog čoveka živa i zdrava preko mene, nedostojnog sluge Tvog“. Pošto se pomoli tako, Astion priđe k čoveku koji je ležao i izgovori apostolsku reč: U ime Isusa Hrista Nazarećanina ustani i hodi! (D.A. 3, 6). I uzevši ga za desnu ruku, podiže ga živa i zdrava. A isceljeni, zajedno sa svojim roditeljima, pođe odmah ka keliji svetih, vičući i govoreći: Jedan Je samo Bog – Bog Epiktetov i Astionov! Vaistinu je samo jedan Bog – Bog hrišćanski! Ja neću otići odavde dok još danas ne načinite hrišćanima i mene i moje roditelje. – Sveštenik Gospodnji Epiktet ih oglasi i pouči, pa im naredi da se poste i spremaju za primanje svetoga dara krštenja; i posle ne mnogo dana on ih prosveti svetim krštenjem.
Đavo pak, videći da ga posramljuju ne samo starac nego i mladić i da ga lišavaju duša ljudskih koje bejahu njegov plen, kidaše se od zavisti i navaljivaše na njih raznovrsnim iskušenjima, ali bez ikakvog uspeha. Ipak protiv mladića on uluči sledeću priliku. Jednoga dana Astion bez starčeva blagoslova iziđe na reku da zahvati vodu. Vrag onda, videvši Astiona neograđena starčevim blagoslovom, odmah, po popuštenju Božjem, napade na njega nekim rđavim pomislima i smuti mu dušu. Vrativši se u keliju, Astion se stiđaše da te pomisli ispovedi svome ocu, i u toku tri dana potčinjavaše im se boreći se s njima. On se pošćaše, i sa suzama se moljaše, i trudovima telo svoje izmoždavaše, ali nečiste misli nikako ne odstupahu od njega, kojima ga kao strelama ustreljavaše i ranjavaše neki nevidljivi strelac. A starac, primetivši da je učenik njegov smućen i setan, reče mu: Šta je to, čedo, te te vidim neobično smućena? Jer ta tuga kakvu u tebi vidim, nije tuga svetih koji se brinu o spasenju svom, te se stoga i na licu njihovom odražava neka duhovna seta. Držim da je ova tuga tvoja smrtonosna, slična onoj koja ubi Avesalomova savetnika Ahitofela (sr. 2. Car. 15, 12; 17, 1-20) i koja pogubi Judu, izdajnika Hristova (sr. Mt. 27, 3-5).
Tada se Astion stade ispovedati starcu, govoreći: Pre tri dana, oče, kada ti sa česnim ljudima vođaše razgovore o nebeskim tajanstvima, ukaza se potreba da pođem po vodu. Mene beše stid da pred onim ljudima tražim blagoslov od tebe, i pored toga nisam želeo da prekidam vaš razgovor. I tako, bez tvoga znanja i bez tvoga blagoslova ja odoh po vodu, i putem naiđe na mene taman oblak rđavih pomisli; i evo treći dan već prođe otkako se borim sa njima, a ne mogu da ih odagnam od sebe, – zbog toga sam smućen.
Sveti starac grozno pogleda na njega i upita ga: Zašto si bez moga naređenja izašao iz kelije? Zašto si bez blagoslova jereja Hristova išao na reku? Ne znaš li da je blagoslov starešine za mlade – neosvojivi bedem, čvrst oklop i nepobedivo oružje protiv đavola?
Rekavši to, starac naredi Astionu da se krstoliko prostre po zemlji radi molitve, a i sam to učini, pa se obojica zajedno stadoše sa suzama moliti Bogu. A kada posle duge molitve ustadoše sa zemlje, blaženi Astion ugleda nekakvog crnog mladića gde sa upaljenom svećom beži od njega i govori: „Ispovest tvoja, Astione, satre danas velike sile moje, i molitva vaša me obezoruža“.
Tako življahu tamo ovi prepodobni oci i mnoge duše ljudske obratiše ka Hristu Bogu od idolske zablude. U to vreme dođe u grad Almiris poglavar te oblasti Latronijan, koji rukovođaše carskim i narodnim poslovima. Njemu idolopoklonici optuživaše ova dva sveta muža kao vračara koji svojim vradžbinama mnoge zavode i odvraćaju od prinošenja žrtava bogovima. Poglavar odmah naredi da ih uhvate i bace u tamnicu. Nalazeći se u okovima, svetitelji se neprestano moljahu i pojahu psalme Davidove. Jednom starac reče svome učeniku: Čedo moje milo, ako nas izvedu na saslušanje i upitaju nas za ime, rod i otadžbinu našu, mi im ništa drugo nećemo odgovoriti sem da smo hrišćani, da je to naše ime i rod i otadžbina, i da mi ništa drugo nismo samo sluge Boga istinoga.
Sutradan poglavar naredi da se usred grada pripremi sudište i da se preko birova pozove narod na to gledalište. Sam on dođe tamo u devet sati, sede na svoj presto i posla da svete sužnje dovedu iz tamnice k njemu na sudište. Kada ih dovedoše pred njega, on pogleda na njih i užasnu se, jer vide neku čudesnu svetlost blagodati Božje koja im obasjavaše lica, i spoljašnji izgled njihov uopšte ulivaše poštovanje. Svetom Epiktetu beše u to vreme šezdeset godina; beše visok rastom, imađaše dugu bradu, ukrašenu sedinom. Takođe i sveti Astion beše visoka rasta, i divna lica, sav blistaše lepotom celomudrija; njemu tada beše trideset i pet godina. Posmatrajuđi ih, poglavar skoro čitav sat ćutaše, ne budući u stanju da što progovori. Najzad jedva otvori usta i upita ih: Recite nam, kako se zovete, kakvog ste roda, i iz koje zemlje dođoste ovamo? – Sveti odgovoriše: Hrišćani smo. – No poglavar reče: Znam i ja da vi pripadate prokletoj hrišćanskoj veri, nego vi nama kažite vaš rod i otadžbinu. – Sveti ponovo rekoše: Mi smo hrišćani; znamo jednoga Boga, Gospoda našeg Isusa Hrista, i Njemu se jedinome klanjamo, a idolskih se gadosti gnušamo, i izbegavamo one koji im se klanjaju, govoređi sa psalmopevcem: Takvi su i oni koji ih grade, i svi koji se uzdaju u njih (Ps. 113, 16).
Čuvši to, poglavar se ispuni gneva i naredi da svete obnaže i bez milosti dugo biju. A oni bijeni govorahu: Gospode Isuse, Učitelju naš, neka se volja Tvoja vrši na nama! – Poglavar pak, videći njihovu nepokolebljivost, još više besnijaše od gneva, i govoraše: Gde je vaš Hristos, koga vi neprestano prizivate? Neka vam sada pritekne u pomoć, i neka vas otme iz mojih ruku! – A sveti na to rekoše: Mi smo hrišćani; neka volja Boga našega bude na nama!
Tada poglavar, sav zapaljen besnim gnevom naredi da mučenike obese na mučilištu, pa da im železnim noktima stružu tela i buktinjama žegu. A oni samo jedno klicahu: Mi smo hrišćani; neka volja Boga našega bude na nama! – Tako mučiše svete do dva sata po podne, kada poglavar naredi da ih skinu sa mučilišta i ponovo odvedu u tamnicu.
A jedan od onih slugu što mučiše svete mučenike, po imenu Vigilancije, čuvši one reči koje sveti mučenici neprestano govorahu za vreme svoga stradanja, i držeći da se u njima sadrži neka magična sila koja uništava bol u telu za vreme mučenja, zapamti tačno te reči i razmišljaše o njima i danju i noću. I posle tri dana on stade pred narodom neućutno vikati, govoreći: „Hrišćanin sam, neka volja Boga našega bude na nama!“ Posle toga on ode u tamnicu k svetima, nauči se od njih svetoj veri, i nakon nekoliko dana udostoji se primiti sveto krštenje sa celim svojim domom.
Posle prvog saslušanja i mučenja, sveti mučenici provedoše u tamnici pet dana, pa onda ponovo biše izvedeni na sud. Pošto ih poglavar i ovoga puta ne mogadne nikakvim nagovaranjima privoleti na svoje neznabožje, on ih opet stade mučiti. On najpre naredi da im pređašnje rane trljaju octom i solju; zatim vrže mučenike u veliki kotao pun vrele, kipeće smole. A oni u tom kotlu strahovito kipeće smole, ostajući nepovređeni kao u nekoj kupelji, često ponavljahu svoje pređašnje reči: Hrišćani smo, neka volja Boga našega bude na nama!
Videći ih u kipećem kotlu žive i nepovređene, poglavar se čućaše i govoraše: O, kako je velika sila hrišćanskog mađioništva! – Zatim on naredi da mučenike izvade iz kotla i ponovo vrgnu u tamnicu. Pri tome zabrani da im niko ne sme odlaziti, niti im hleba i vode davati, da bi umrli od gladi i žeđi. I sveti provedoše u tamnici trideset dana bez hrane i pića, hraneći se rečju Božjom i okrepljujući se blagodaću Svetoga Duha.
Kada sveti mučenici na javnom sudištu pred celim narodom behu ispitivani i suđeni, dogodi se te u to vreme, po promislu Božjem, doputova u taj grad jedan čovek iz istočnih pokrajina. On poznade Astiona, pošto je i roditelje njegove dobro znao. Po povratku u svoj zavičaj, on ode k roditeljima Astionovim i reče im: Ja videh u skitskom gradu Almirisu vašeg sina sa nekim starcem Epiktetom, u vreme kada ih stavljahu na muke za Hrista. – Čuvši to, roditelji stadoše sa suzama moliti toga čoveka da im kaže istinu; i on im zakletvom potvrdi svoje reči. Tada Astionov roditelj reče: Ako se udostojim videti milog sina mog, odmah ću uraditi sve što mi on naredi i čemu me nauči. – Tako i mati govoraše: Ako u životu svom ugledam slatko čedo moje, sve ću ostaviti i sledovati mu. Bude li mi naredio da postanem hrišćanka, neću odbiti, i neću se uplašiti da zajedno sa njim podnesem muke i smrt za Hrista.
Posle toga oni svoj dom i imanje poveriše najvernijim prijateljima svojim, a sami sa nekoliko robova i robinja otploviše u Skitiju. Ali pre no što oni stigoše u grad Almiris, sveti mučenici Epiktet i Astion okončaše svoj stradalački podvig na sledeći način. Pošto oni provedoše u tamnici trideset dana mučeni glađu i žeđu, poglavar ih ponovo izvede na sudište i reče im: Pitao sam vas mnogo puta za vaša imena, za vaš rod, i za vašu otadžbinu, i vi mi ne kazaste istinu. Stoga smatram da vi niste drugo do ovaploćeni demoni, pošto oni nemaju ni imena ni roda. Recite mi, dakle, ovaploćeni demoni, hoćete li prineti žrtve bogovima našim ili nećete? Ako nećete, onda ću vam još danas odrubiti glave. – Sveti odgovoriše: Mi smo hrišćani a ne demoni, i imenom Hristovim izgonimo demone iz tela ljudskih. O, kada bi i ti poželeo da se oslobodiš demona koji živi u tebi, mi bismo ga izgnali iz tebe silom Hrista Boga našeg.
Tada razjarivši se, poglavar naredi da svete mučenike biju kamenjem po ustima. Potom ih tukoše motkama, pa ih poglavar osudi na posečenje mačem.
Kada svete mučenike izvedoše van grada na gubilište, oni od izršitelja kazne izmoliše vreme za molitvu. I okrenuvši se istoku, oni podigoše k nebu ruke svoje i oči, i dugo se moliše Bogu. Posle toga sveti Epiktet zamoli da prvo poseku Astiona. Ali Astion mu reče: Oče, tebi priliči da najpre primiš tu čast – da se ovenčaš mučeničkim vencem, jer si ti prezviter Gospodnji, otac i učitelj moj, a ja ću poći za tobom. – Sveti Epiktet odgovori: Sedamnaest godina, čedo, ja te blagodaću Božjom čuvah u čistoti i neporočnosti. Zar da sada upropastim trud tolikih godina, i da te ostavim samog, bez mene? Ne znaš li da su lukavstva vražja prefinjena i teško primetna? Strepim da se ti mlad, videvši moju smrt, ne uplašiš i ne postaneš igračka vragu. Zato, nećemo tako, čedo, nego neka ja budem kao Avraam koji na žrtvu Bogu prinosi Isaaka. Ti dakle idi ispred mene i prvi primi mučenički venac. Ja verujem da sveti Mihail sa anđelima, Avelj sa prorocima, Petar sa apostolima, Danilo sa ispovednicima, već izađoše u susret tebi i čekaju da te prime i sa slavljeničkim pesmama odvedu k prestolu Hrista, Spasa našeg.
Na to sveti Astion reče: Neka bude volja Gospodnja, i tvoja, sveti oče! – I ogradivši sebe krsnim znakom reče: Gospode, ti si zaštitnik moj! U ruke Tvoje predajem duh moj! – Posle toga prekloni pod mač glavu svoju, i tako skonča.[5] A sveti Epiktet pade na telo učenika svog i moljaše dželate da ga u takvom položaju ubiju. I udaren mačem, on umre za Hrista. I svi prisutni tamo neznabošci i hrišćani, posmatrajući česna tela njihova, videše gde ona stadoše sijati kao sunčana svetlost, i neiskazani miomir ispunjavaše to mesto.
Tog dana kasno po noći dođe gorespomenuti Vigilancije sa svojim ukućanima i ostalim hrišćanima, tajno uze tela svetih mučenika, pomaza ih mirisima, uvi u čiste plaštanice i česno pogrebe na odabranom mestu.
Te iste noći u poglavara Latronijana uđe opaki demon; i kada on sutradan, po običaju svom, dođe rano u sudnicu, on stade govoriti besmislice kao lud; zatim dohvati mač, jurnu na one što behu s njim, i stade ih udarati i rane im zadavati. A ovi, videći ga da je poludeo, uhvatiše ga, istrgoše mu mač iz ruku, tukoše ga, pa mu svezaše i ruke i noge, i u jednu malu sobu zatvoriše, gde on posle dva dana skonča strašnom smrću, udavljen od demona.
Po končini svetih mučenika, roditelji Astionovi približavahu se vodenim putem ka gradu Almirisu. U to vreme sveti Astion se javi Vigilanciju i reče mu: Otac moj i mati moja sada će stići ovamo da me traže. Stoga, učini mi ovu ljubav, brate: izađi na pristanište, odvedi ih svojoj kući, odmori ih i uteši, jer su veoma izmučeni tugom i žalošću zbog mene. Pored toga pouči ih i spasonosnoj veri, i otkrij im veličinu istinitog Boga.
Vigilancije odmah ode na pristanište i ugleda lađu koja pristajaše uz obalu. Iz nje izađoše Astionovi roditelji, i stadoše raspitivati ljude koji se nalažahu tu, da nije ko video mladog čoveka po imenu Astiona. Vigilancije im pristupi i reče: Ja sam ga video i dobro se poznajem sa njim. No hajdemo najpre kod mene, da se odmorite u mome domu, pa ću vam pričati o njemu.
Roditelji Astconovi se veoma obradovaše i odoše k Vigilanciju, koji učini sve da se oni dobro odmore. A kada oni moljahu Vigilancija da im priča o njihovom sinu, on im reče: Astion je nedavno bio u ovome gradu, ali je pre nekoliko dana otputovao odavde sa jednim česnim starcem u vrlo daleku zemlju, pošto je česno pozvan od Sveslavnog Cara da zajedno caruje sa njim u neiskazanoj slavi. – I tako, malo po malo Vigalancije im izloži učenje o drugom, večnom životu, o rajskim obiteljima, o nebeskom carstvu i o Besmrtnom Caru, Hristu Gospodu, o anđelima i svima svetiteljima koji sacaruju Hristu, među koje je sada uvršćen i njihov sin Astion.
Roditelji Astionovi, slušajući reči koje ranije nikada ne behu čuli, divljahu se, umilenje ih obuzimaše, i oni osećahu u srcima svojim neku duhovitu radost, pa još usrdnije raspitivahu, kako je tamo otišao njihov mili sin. Vigilancije ih tada uze i odvede najpre u keliju svetih mučenika. Tamo im pokaza sveti krst i Evanđelje koji behu ostali posle njih, pa im onda mnogo govoraše o učenju evanđelskom, i obrati ih veri u Hrista. Posle toga on im ispriča o stradanjima svetih mučenika Epikteta i Astiona, kako oni duše svoje položiše za Hrista Gospoda. Zatim ih odvede na mesto gde behu pogrebena tela svetih. Pošto oni dugo plakaše tamo, on im naredi da s večera stanu na molitvu i da se zajedno s njim svu noć mole Hristu Bogu. A kada prođe ponoć i zornjača se već pojavi, njih iznenada obasja svetlost kao munja i oseti se čudesni miomir, i oni ugledaše pred sobom mučenike u neiskazanoj krasoti. Sveti Astion, zagrlivši svoju mater, s ljubavlju je celivaše govoreći: „Dobro je što si došla ovamo, učenice Hristova, a majko moja, Markelino!“ (tako joj beše ime). Isto tako i sveti Epiktet, zagrlivši glavu Astionova oca, celivaše ga govoreći: „Raduj se u Gospodu, mili brate Aleksandre – (tako mu beše ime) – što se udostoji da budeš uvršćen među verne i što se pokaza dostojan večnoga blaženstva“. Zatim obojica rekoše Vigilanciju: Raduj se i ti, brate mili, jer se ispuni na tebi reč Svetoga Pisma: Koji obrati grešnika s krivoga puta njegova, spašće dušu od smrti, i pokriće mnoštvo grehova (Jak. 5, 20). – A govoriše im oni i mnoge druge utešne reči, prepune duhovne slasti, pa potom kroz neko vreme postadoše nevidljivi.
Kakve se radosti od ovog viđenja i od slatke besede sa svetima ispuniše roditelji Astionovi, nemoguće je iskazati. Oni srca svoja izliše u molitvi i blagodarnosti Bogu što se udostojiše videti u nebeskoj slavi milog sina svog, koga su tako dugo bolna srca tražili.
U to vreme u Skitskoj zemlji bejaše hrišćanski episkop po imenu Evangel. On se krijaše za vreme gonjenja. No doznavši za pogibiju poglavara Latronija, on se bez straha vrati u grad Almiris, da bi posećivao i utvrđivao hrišćane u veri. K njemu Vigilancije odvede Astionove roditelje i ispriča mu sve o njima i o svetim mučenicima. Episkop, odavši hvalu svetim mučenicima, s radošću primi Astionove roditelje, obraćene Hristu, i krsti ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Posle toga Aleksandar i Markelina provedoše kraj grobnice svetih mučenika mnogo dana u pošćenju i molitvama, pa se vratiše doma u svoj zavičaj. Pošto prodadoše sve svoje ogromno imanje, oni novac razdadoše siromasima, a sebi zadržaše nešto malo za prehranu. I tako oni poživeše bogougodno do smrti svoje.
Tako se ukrasiše na nebu mučeničkim vencem sveti prepodobnomučenici, prezviter Epiktet i monah Astion. K njima se, otišavši sa zemlje, pridružiše Aleksandar i Markelina i udostojiše učešća u blaženstvu svetih blagodaću Gospoda našeg Isusa Hrista, kome sa Ocem i Svetim Duhom čast i slava, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
STRADANJE SVETE VELIKOMUČENICE
NEDELJE (KIRIAKE)[6]
 
U vreme hristobornih careva Dioklecijana[7] i zeta njegova Maksimijana[8] življahu u Anadoliji dve pobožne stare duše, Dorotej i Jevsevija. Oni behu pobožni hrišćani; behu bogati ali i bezdetni. Oni se moljahu Bogu da im podari dete, obećavajući da će ga posvetiti Njemu. Bog usliši njihovu molitvu i njima se u nedelju rodi žensko dete, zbog čega oni i dadoše ime detetu Nedelja, i krstiše ga svetim krštenjem.
Roditelji vaspitavahu Nedelju u hrišćanskom učenju i vrlinama, i tako od detinjstva Nedelja posveti sebe Bogu, uzdržavajući se od svega što raskalašna deca čine. Kada odraste, krasna telom i dušom, navališe mnogi prosioci, no ona ih sve odbi govoreći da je ona sebe obručila Hristu Gospodu, i da ništa ne želi do samo da umre kao devojka. Jedan od tih odbijenih prosilaca optuži i Nedelju i njene roditelje caru Dioklecijanu kao hrišćane. Car naredi te mučiše roditelje Nedeljine, i posle muka odasla ih k upravitelju Justu u grad Melitinu, gde u mukama za Hrista skončaše. Svetu Nedelju pak posla Dioklecijan u Nikomidiju[9] k ćesaru Maksimijanu na sud. Saslušavši Nedelju i videvši da je tvrda i nepokolebljiva u Hristovoj veri, Maksimijan naredi te je položiše po zemlji i dugo bez milosti biše volovskim žilama. Za to vreme mučenica se moljaše Gospodu, i to strahovito razjari mučitelja Maksimijana te vikaše na vojnike koji je mučahu. Tada mu sveta mučenica reče: Ne varaj se, Maksimijane, nikada me nećeš moći potčiniti svojoj volji pošto mi Bog pomaže.
Posle toga Maksimijan posla svetu Nedelju k upravitelju Vitinije[10] Ilarionu. Ovaj je sasluša i naredi da je uvedu u idolski hram; no tamo se sveta Nedelja pomoli Bogu, i nastade silan zemljotres, od koga svi idoli u hramu popadaše na zemlju, porazbijaše se i u prah pretvoriše; utom ulete vihor u hram, i razveja po vazduhu taj idolski prah; zatim sinu munja i sagore lice upravitelju Ilarionu, te on pade sa svoga prestola i izdahnu.
Posle Ilarionove pogibije za upravitelja oblasti dođe Apolonije. Obavešten o svemu što se dogodilo, Apolonije udari svetu Nedelju na zverske muke, pa je vrže u tamnicu. Kada sveta Nedelja ležaše u tamnici sva u ranama, javi joj se Hristos Gospod, isceli je i reče joj: „Ne boj se muka, Nedeljo, moja blagodat je s tobom“.
Kada upravitelj Apolonije ponovo izvede svetu Nedelju na sud i muke, on donese presudu da ona bude spaljena u ognju. Sluge spremiše ogromnu vatru, i baciše mučenicu usred vatre. A sveta mučenica, podigavši ruke k nebu, dugo se moljaše Bogu. I tada, iz čistog i vedrog letnjeg neba, spusti se oblak i ugasi svu vatru, koja ni najmanje ne povredi svetu mučenicu. Posle toga upravitelj naredi da se na mučenicu puste razne zveri, ali i tu ona ostade nepovređena, pošto joj zveri kao krotka jagnjad polegaše kraj nogu. Videći ovo neobično čudo, mnogi od prisutnih neznabožaca poverovaše u Gospoda Hrista. No svi biše posečeni. Sveta Nedelja reče Apoloniju: „Nikojim načinom ne možeš me odvratiti od vere moje. Baciš li me u oganj, imam primer Tri Otroka; baciš li me pred zverove, imam primer Danila; baciš li me u more, imam primer Jone proroka; predaš li me maču, setiću se česnoga Preteče. Za mene je život – umreti za Hrista“.
Tada naredi Apolonije da mučenicu ponovo vode u tamnicu. Posle izvesnog vremena upravitelj Apolonije, sevši na sudištu, sa sudijskog mesta izreče smrtnu presudu mučenici: da bude posečena mačem. Dželati je onda uzeše i izvedoše van grada da je pogube. Sveta Nedelja ih zamoli za dozvolu da se pomoli Bogu. Dželati joj dozvoliše. Ona onda kleče na kolena, uzdiže ruke k nebu i pomoli se Bogu, da Bog pomiluje i spase sve one, koji budu spomen njen slavili, i da upokoji njenu dušu zajedno sa dušama njenih roditelja. Svršivši molitvu, ona predade dušu svoju Bogu pre nego se mač spusti na njenu glavu. A kada vojnici, prišavši k njoj da izvrše nad njom smrtnu kaznu, videše da je već umrla, začudiše se. Utom bi k njima božanski glas s neba koji im reče: Idite, braćo, i pričajte svima o velikim delima Božjim. – Vojnici se posle toga vratiše slaveći Boga.
Sveta Nedelja česno postrada i preseli se u večnu radost Gospoda svoga 289. godine, u Nikomidiji. Ova sveta mučenica se naročito mnogo praznuje u Dalmaciji i Južnoj Italiji.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA:
PEREGRINA, LUKIJANA, POMPEJA, ISIHIJA, PAPIJA, SATORNINA i GERMANA
 
Ovi sveti mučenici behu rodom iz Italije i postradaše u vreme cara Trajana[11]. Kada nastade gonjenje na hrišćane, ovi sveti sedoše na lađu i otploviše u grad Dirah[12]. Nalazeći se u tom gradu oni videše kako za ispovedanje Hrista sveti episkop Astije[13] visijaše raspet na krstu, i namazan medom, i kako ga ose i muve ujedahu, i oni ga proslaviše zbog toga. Po tome ih poznaše da su hrišćani, i vojnici ih odmah uhvatiše. Na saslušanju oni ispovediše svoju veru u Hrista, te zbog toga po naređenju antipata[14] Agrikole biše bačeni i potopljeni u Jadranskom Moru.
I tako ovi blaženi ispovednici Hristovi primiše neuvenljive vence mučeništva. Sveta pak tela njihova more izbaci na obalu, i ona biše tu u pesku pogrebena. Sedamdeset godina nakon toga ovi sveti mučenici javiše se Aleksandrijskom episkopu i rekoše mu: „Uzmi naša tela“. Episkop onda uze tela svetih mučenika, česno ih sahrani, i na tom mestu podiže malu crkvu u ime njihovo.
 
SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
EVSTATIJA
 
Postradao za Gospoda Hrista spaljen u ognju.[15]
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
POLIKARPA NOVOG
 
Posečen mačem za veru u Hrista.
 
SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
EVANGELA
 
Episkop grada Toma, na ušću Dunava. On krstio roditelje svetog prepodobnomučenika Astiona (vidi napred) – Aleksandra i Markelinu, i bio posečen mačem oko 290. godine.
 
SPOMEN PREPODOBNE MATERE NAŠE
EVDOKIJE (EFROSINIJE), kneginje Moskovske
 
Supruga Dimitrija Donskog, ona vodila veoma pobožan život; bila majka sirotinje; sastradalna prema nesrećnima; naročito volela podizati crkve. Kao kneginja nosila je bogate haljine i međ ljudima se pojavljivala vesela lica, a u stvari je bila stroga isposnica, koja je telo svoje smirivala teškim podvizima. Osnovala je u Moskvi Voznesenski ženski manastir. Obaveštena od Angela Gospodnjeg o danu svoje smrti, ona se zamonaši u Voznesenskoj obitelji, dobivši ime Efrosinija, i mirno otide ka Gospodu 7. jula 1407. godine.
 


 
NAPOMENE:
[1]Prepodobni Toma živeo i podvizavao se, verovatno, u desetom veku.
[2]Car Dioklecijan vladao istočnom polovinom rimske carevine od 284. do 305. godine.
[3]Kod starih Rimljana komitima su se nazivali najpre pratioci najvišeg državnog činovnika u provinciji, a kasnije – pratioci careva iz najbliže svite njihove. Od doba Konstantina Velikog (306-337. god.) to postaje titula svih dvorskih i državnih zvanja.
[4]Almiris – sada Ramzin, na južnom rukavcu Dunava.
[5]Postrada sveti Astion, a i sveti Epiktet, oko 290. godine.
[6]Ovo stradanje Sv. mučenice Kiriake (Nedelje) skoro je doslovno uzeto iz Sinaksara Carigradske Crkve (Synaxarium Ecclesiae Constantinopolitanae, izd. N. Delehaye, Bruxselles 1902, s. 805-6.)
[7]Dioklecijan vladao rimskom carevinom od 284. do 305. godine.
[8]Dioklecijanov zet Maksimijan Galerije, sa titulom ćesar bio Dioklecijanov saupravitelj na istoku rimske carevine, a potom od 305. do 311. godine i naslednik njegov.
[9]Nikomidija – prestonica istočne rimske carevine, rezidencija cara Dioklecijana, veleljepan grad u oblasti Vitinije, na obali Mramornog Mora, u severoistočnom delu Male Azije.
[10]Vitinija – rimska oblast u Maloj Aziji, na obali Mramornog i Crnog Mora, graničila se na istoku Paflagonijom, a na jugu Galatijom, Frigijom i Mizijom.
[11]Trajan carovao u rimskoj carevini od 98. do 117. godine.
[12]Grad Dirah, inače Epitamn, sada Drač – nalazi se u Albaniji, na obali Jadranskog Mora.
[13]Spomen svetog sveštenomučenika Astija praznuje se 4. juna i 6. jula.
[14]Antipat – upravitelj oblasti, prokonzul, namesnik.
[15]U nekim Sinaksarima stoji da je ovaj Sv. sveštenomučenik Evstatije postradao zajedno sa sledećom dvojicom: Polikarpom i Evangelom.

2 komentar(a)

  1. Slavoljub Mitrović

    Možete li mi dati podatak, vezan za obeležavanje dana koji je u srpskoj pravoslavnoj crkvi vezan za Nićifora(Nikitu) Remizijanskog

  2. Prvi i apostol Vaskresenja…….neustrašiva u svojoj veri i odanosti……neumorna u propovedanju njenog Učitelja…….prisustvovao sam mnogim večernjim službama, ali samo sam na jednoj proplakao i to u manastiru Svete Magdaline u Jerusalimu gde je deo njenih moštiju i ogromna freska momenta kada Sveta Magdalina pokazuje crveno jaje caru Tiberiju. Sestre tog manastira gase i pale sve sveće u crkvi u određeno vreme službe, tako da vernik ima utisak i kompletne tame za vreme Spasove smrti i svetla u momentu Njegovog Vaskresenja. Nezaboravna i dostojna služba Svetoj Mariji Magdalini. Sveta učenice Hristova, moli Boga za nas!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *