NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za jul

Žitija Svetih za jul

6. JULI
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
SISOJA VELIKOG
 
Izmalena zavolevši Boga, prepodobni Sisoje uze na sebe jaram krsta i sa usrđem posledova Hristu, prohodeći isposničke podvige u egipatskim pustinjama. U ravnoangelnom življenju svom on smirenjem i molitvom pobeđivaše ogromne vojske nevidljivih neprijatelja. Boravište blaženog Sisoja nalažaše se u pustinjskoj gori, u kojoj se prepodobni Antonije Veliki podvizavao, i sam prepodobni Sisoje bejaše podražavalac Antonijeva života.
Za svoje smirenoumlje blaženi Sisoje dobi od Boga toliku blagodat, da je i mrtve vaskrsavao, što se vidi iz Paterika[1], gde o njemu piše ovo. Jednom prilikom jedan mirjanin krenu sa svojim sinom, malim dečakom, ka avi Sisoju u Antonijevu goru radi blagoslova. Ali putem dečko se razbole i umre. Međutim, otac se njegov ne uznemiri zbog toga, nego sa verom odnese mrtvog sina k starcu. Ušavši u keliju k prepodobnome, on mu pade pred noge, ujedno ničice položivši mrtvog sina kraj starčevih nogu kao da prosi blagoslov i molitvu. Pošto starac satvori molitvu i dade blagoslov, dečakov otac iziđe napolje ostavivši mrtvog sina kraj starčevih nogu. A starac, ne znajući da je dečko mrtav i misleći da on ničice leži očekujući blagoslov i molitvu, reče mu: Ustani, čedo, i izađi! – I tog trenutka mrtvi dečak ustade i iziđe za ocem svojim. A otac, ugledavši svoga sina živa, povrati se sa njim k starcu i, pomolivši se, odade mu blagodarnost. Starac pak, doznavši da je vaskrsao mrtvaca, veoma se ožalosti, jer nije želeo da čini čudesa da ga ljudi ne bi slavili, i zapreti tome čoveku da nikome ne priča o tome sve do smrti njegove.
Ovog bogonadahnutog oca upitaše jednom bratija: Ako brat padne u greh, je li mu dosta jedna godina za pokajanje? – Surova je ta reč, odgovori starac. Na to bratija rekoše: Znači, potrebno mu je šest meseci da se kaje? – Starac odgovori: Mnogo je. Tada bratija ponovo upitaše: Možda mu treba četrdeset dana na pokajanje? – I to je mnogo, odgovori starac. Zatim reče: Verujem u milosrđe Čovekoljupca, da, ako se čovek pokaje svom dušom, Bog će mu primiti pokajanje za tri dana.
Brat neki upita avu Sisoja: Šta da učinim, oče, jer padoh u greh? – Ustani, čedo, i spašćeš se, odgovori starac. Na to brat reče: Ali ja, pošto ustadoh, ponovo padoh. – Ponovo ustani! uzvrati starac. Tada brat upita: Dokle ću onda padati i ustajati? – Starac odgovori: Dok ti ne dođe kraj, i zatekne te ili u dobru ili u zlu; stoga treba stalno ispravljati sebe, da bi te u tome i smrt zatekla.
Jednom neko pokloni meh vina bratiji na Antonijevoj gori. Jedan monah nali od tog vina u jedan mali sud, i sa čašom u ruci ode kod ave Sisoja; napuni čašu i dade je avi, i on je popi; zatim nali i drugu, ava popi i nju; ali kad on nali treću i ponudi je svetom avi, on odbi, rekavši: Dosta, brate! zar ne znaš da je treća od Satane?
Jedan monah bi napušten od svog druga sapodvižnika, i dođe k avi Sisoju i reče mu: Mene je napustio moj drug sažitelj, i ja želim da mu se osvetim. – Starac mu na to reče: Hajde da se pomolimo Bogu! – I dok se moljahu, sveti starac reče u svojoj molitvi i ovo: Gospode! odsada nam nije potrebno Tvoje staranje o nama, jer ćemo se mi sami svetiti za sebe! – Kada brat ču ove reči, pade pred noge starcu i reče mu: Odsada se neću preti sa tim bratom. Oprosti mi, oče! – I tako ava Sisoje izleči svoga brata.
K avi Sisoju dođe jedan čovek koji je želeo da postane monah. Starac ga upita, da li ima kakvo imanje u svetu. Čovek odgovori: „Imam jednoga sina“. Starac, želeći da ispita da li on ima sposobnosti za poslušnost, reče mu: „Idi i baci sina u reku, pa onda dođi da se zamonašiš“. Čovek odmah ode da to izvrši. A kada on ode, starac posla jednoga brata za njim da ga spreči u tome u poslednjem trenutku. Došavši kući, čovek uze sina, i kad htede da ga baci u reku, brat monah mu reče: „Nemoj ga bacati!“ Čovek mu na to odgovori: „Otac moj reče mi da ga bacim“. Monah mu onda reče: „Meni otac naloži da ga ne smeš baciti“. Posle toga ovaj čovek dođe k svetome starcu, i svojom poslušnošću postade izvrstan monah.
Jedan brat upita avu Sisoja, govoreći: „Reci mi jednu reč, po kojoj bih mogao živeti“. Starac mu na to odgovori: „Zašto me teraš, brate, da ti rečem beskorisnu reč? Što vidiš da ja činim, čini i ti“.
Neko od otaca upita avu Sisoja, govoreći: Kada ja živim u pustinji i varvari iziđu protiv mene da me ubiju, smem li ja, ako raspolažem snagom, da ubijem jednoga od njih? – Starac mu odgovori: Ne! Poveri sebe Bogu, i prepusti to Njemu. Jer ma kakvo iskušenje snašlo čoveka, on treba da rekne sebi: ono me je snašlo zbog grehova mojih. A kad mu se što dobro dogodi, on treba da govori sebi: dogodilo mi se po promislu Božjem.
Ava Amon se žaljaše avi Sisoju, kako ne može da upamti pročitane mudre izreke, da bi ih mogao ponoviti u razgovoru s ljudima. Sveti Sisoje mu odgovori: To nije nužno. Nužna je jedino čistota srca. Zadobije li nju, čovek treba da govori iz nje bez suvišne brige.
U prepodobnog oca Sisoja beše učenik Apolos. Pod uticajem vražje lukave sile kod Apolosa se, pored drugih želja i iskušenja, pojavi i želja za svešteničkim činom. U snoviđenjima njemu se javljahu besi u obliku svetitelja koji ga hirotonisaše za episkopa. Probudivši se od sna, on stade moliti starca da mu naredi da ide u grad kod arhijereja da primi svešteničko rukopoloženje. No starac mu zabranjivaše, i savetovaše mu da ne traži čin koga nije dostojan. Ogorčivši se na mnoge pouke i savete starčeve, Apolos krišom pobeže od starca i uputi se u Aleksandriju k svojim srodnicima po telu, da bi uz njihovu pomoć što pre dobio prezviterski čin.
Kada Apolos iđaše putem, srete ga đavo u obliku veoma visokog čoveka, potpuno nag i crn, odvratna lica, sa debelim usnama i gvozdenim noktima; imajući izgled zveri i ženske grudi, on beše i muško i žensko u isto vreme; strahovito smrdljiv, on pred očima Apolosa pokazivaše tako veliku bestidnost, da je sramno opisivati je. Obisnuvši se o vrat Apostolu, đavo ga grljaše i često celivaše. Apolos ograđivaše sebe krsnim znakom i otimaše se iz njegovih ruku. No đavo mu govoraše: „Zašto bežiš od mene? Znaj, ti si moj, i ja te volim, jer ti ispunjuješ moje želje. Radi toga ja i dođoh tebi da te pratim, dok ne ispunim sve tvoje želje“. – Apolos pak, ne mogući trpeti njegov smrad i bestidnost, podiže oči k nebu i gromko povika: „Bože, radi molitava oca mog Sisoja pomozi mi i izbavi me od ove napasti!“
I odmah đavo, odstupivši malo od njega, pretvori se u divnu nagu ženu, i reče mu: Hodi i zadovolji svoju želju, jer si me mnogo puta odmorio u srcu tvom pomislima tvojim. – Zatim opet reče: Ja sam želeo da te načinim popom i episkopom, ali me molitve lakomog starca Sisoja odgone od tebe. – Rekavši to, đavo postade nevidljiv.
Obuzet silnim strahom, Apolos se vrati k starcu, i pripavši k nogama njegovim ispovedi mu sve šta se dogodilo, i moljaše za oproštaj. Isto tako on i bratiji ispriča šta sve pretrpe on zaveden od đavola, i kako mu pomogoše molitve prepodobnog oca Sisoja. I zaista, molitva njegova beše silna na prognanje besova. Ona i od drugog učenika njegovog, Avraama, odagna nečistog duha koji ga je mučio. I svi zli dusi bežahu od svetog Sisoja, ne smejući se približiti hrabrom i nepobedivom vojniku Hristovom.
Pošto prožive u pustinji šezdeset godina, prepodobni Sisoje se približi svojoj smrti. Kada je imao da se prestavi, i kraj njega behu monasi, lice njegovo zasija kao sunce, i on im reče: „Evo, dođe ava Antonije“. Malo zatim on opet reče: „Evo, dođe lik proroka. Lice mu ponovo zasija još jače, i on reče: „Evo, dođe lik apostola“. I lice njegovo zablista dvostruko jače, i on razgovaraše s nevidljivim licima. A bratija ga moliše, govoreći: Oče, kaži nam, s kim razgovaraš? – I on im reče: Evo, anđeli došli da me uzmu, a ja im se molim da me ostave još malo ovde, da bih se pokajao. – Bratija mu rekoše: Tebi, oče, nije potrebno pokajanje. – Na to im starac odgovori: Zaista ne znam, da li sam uopšte i počeo da se kajem. – Međutim sva bratija znađahu da je on savršen. Posle toga on još silnije zasija, i lice njegovo postade kao sunce, i svi se uplašiše. Tada im starac reče: Gledajte, gledajte! evo Gospod dolazi, i govori: Donesite mi izabrani sasud iz pustinje! – Rekavši to, prepodobni odmah predade duh svoj Gospodu.[2] Utom blesnu munja i kelija se ispuni miomira. Takvim blaženim završetkom završivši svoj vremenski život, prepodobni Sisoje se preseli u život beskonačni. Sada on obitava sa Hristom i naslađuje se gledanjem lica Njegova zajedno sa onim zborovima svetih koje vide pri svojoj končini. Molitvama prepodobnog oca našeg Sisoja neka se i mi udostojimo te naslade blagodaću Gospoda našeg Isusa Hrista, kome slava vavek. Amin.
 
SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
ASTIJA,
episkopa Dirahijskog (Dračkog)
 
Postradao kao episkop Drački (u Albaniji) za vreme cara Trajana (98-117. g.) i namesnika Agrikole.[3]
 
STRADANJE SVETIH MUČENIKA
MARINA, MARTE, AVDIFAKSA, AVAKUMA, KIRINA,
sveštenika VALENTINA, ASTERIJA i mnogih drugih
 
U vreme rimskog cara Klaudija[4] doputova iz Persije u Rim neki visokorodan i bogat čovek, po veri hrišćanin, po imenu Marin. On doputova sa svojom ženom Martom i sa dva sina, Avdifaksom i Avakumom, da se poklone grobovima svetih apostola[5] i drugih svetih. Nalazeći se u Rimu, oni stadoše posećivati hrišćane koji behu po tamnicama i sahranjivati tela ubijanih za Hrista. Prešavši reku Tibar[6] oni tamo u drugom gradu nađoše u tamnici svetog mučenika Kirina, koji već beše podneo mnoge rane za Hrista. Došavši k njemu, oni se baciše pred noge njegove moleći ga da se pomoli za njih Gospodu. Potom stadoše služiti svojom imovinom njemu i ostalim sužnjima Hristovim sa njim; i umivajući im noge, oni tom vodom kropljahu sebe. I provedoše oni tamo osam dana, služeći svetima.
U to vreme car Klaudije naredi da se bez suda ubijaju oni koji se nađu da su hrišćani. A kratko vreme pre toga behu uhvaćeni dvesta šezdeset hrišćana, koje car osudi da kopaju zemlju. Njihova tamnica se nalažaše van grada, na putu zvanom Salarijski[7], gde se pravila lončarija. Car naredi vojnicima da sve te hrišćane strelama pobiju na gledalištu, pa da im onda spale tela. Kada doznadoše za to Marin i Marta sa sinovima, oni se veoma ožalostiše, i otidoše na mesto pogubljenja svetih mučenika zajedno sa svetim Jovanom prezviterom, tajno vađahu iz vatre tela njihova, koja su mogla da se izvade, obavijahu ih čistim plaštanicama i pogrebavahu u pećini koja se nalazila pored Salarijskog puta na padini gore Kukumer. Sa telima svetim mučenika oni pogreboše telo nekog carskog tribuna[8] Vlasta, ubijenog za Hrista, i provedoše tamo sa prezviterom Jovanom mnogo dana u postu i molitvama. Doznavši za to, car Klaudije naredi da pronađu Marina sa njegovom družinom, ali ih ne pronađoše, pošto se skrivahu.
Kada se oni iz peđine vratiše i odoše k tamnici gde je bio zatvoren sveti mučenik Kirin, oni ga u njoj ne nađoše, pošto uoči njihovog dolaska, nođu, on bi mačem ubijen i u reku Tibar bačen. Saznavši na kom mestu telo svetoga bi bačeno, oni sačekaše noć, pa ga po mraku stadoše tražiti. I našavši ga, oni ga pogreboše u peđini, u grobnici Pontiana.
Kada posle toga prolažahu s one strane Tibra, a još beše noćni mrak, oni čuše iz jedne kuđe glasove koji pevahu. To behu hrišćani, koji se sa episkopom Kalistom behu sabrali, i vršahu svunoćno bogosluženje, slaveći Boga. Čuvši pojanje hrišćana, Marin i družina njihova veoma se obradovaše, i prišavši k vratima te kuđe stadoše lupati. No hrišćani koji behu unutra ne šćahu da otvore, jer se bojahu idolopoklonika da ih ne napadnu. Tada sveti Kalist, obrativši se onima što behu s njim, reče: Budite hrabri! ne bojte se! Hristos kuca na naša vrata. Otvorimo Mu, pošto nas On priziva. – Rekavši to, episkop sam pođe i otvori vrata. Kada Marin, Marta i njihova dva sina ugledaše episkopa, oni mu se baciše pred noge, proseći blagoslov. I obradova im se episkop i svi verni, i uvevši ih unutra s ljubavlju ih pozdraviše, pa zajedno s njima stadoše vršiti molitvu. Marin sa ženom i sinovima provede u tom mestu dva meseca, danju se krijući a noću se na molitvu sabirajući.
U to vreme car Klaudije naredi da mu u dvorac blizu pozorišta dovedu na sud radi isleđenja jednog čestitog čoveka, po imenu Valentina, po činu sveštenika, koji zbog ispovedanja Hrista bi uhvaćen i u teške okove okovan. Kada Valentina dovedoše pred cara, car mu reče: Zašto ti, živeći usred naroda našeg, nisi saglasan s nama? Ja dosta slušam o vašem hrišćanskom učenju, i čudim se kako ti, pametan čovek, varaš sebe pustim bajkama vere vaše. – Na to blaženi prezviter Valentin odgovori: Kada bi ti znao dar Božji koji se nalazi u našoj veri, veru bi našu s radošću primio i ti sam, i narod tvoj, odbacio bi demone i idole rukom načinjene i ispovedao bi jedinog svemogućeg Boga Oca i Sina Njegovog Hrista, Tvorca svega postojećeg, koji je stvorio i nebo, i zemlju, i more, i sve što je u njima.
Tada jedan čuvar zakona iz svite careve gromko upita svetog prezvitera: A šta ti misliš o bogu Diju[9] i Merkuriju[10]? – Prezviter odgovori: Ja o njima ne mislim ništa drugo sem to, da oni behu bedni i pokvareni ljudi koji vreme života svog provedoše rđavo, u porocima i telesnim slastima. A i ti, budeš li mi ispričao poreklo njihovo i dela njihova, uvidećeš sam koliko su bili pokvareni. – Na ovo čuvar zakona gromoglasno povika: Ovaj huli bogove, upravitelje rimskoga carstva!
Car Klaudije, saslušavši strpljivo ovaj razgovor, reče Valentinu: Ako je Hristos Bog, zašto mi onda ne izložiš svu istinu o njemu? – Sveti prezviter odgovori caru: Poslušaj me, o care! i biće spasena duša tvoja, i proširiće se carstvo tvoje, i iščeznuće neprijatelji tvoji, i postaćeš pobeditelj nad svima, i nasladićeš se ovde vremenskoga a u budućem životu večnoga carstva. Samo učini ovo: pokaj se što si prolio krv svetih, poveruj u Hrista i primi sveto krštenje.
Tada Klaudije reče prisutnima: Čujte, rimski građani i svi ljudi, kakvo nam zdravo učenje objavljuje ovaj čovek. – No eparh[11] Kalpurnije gromko reče na to: O, care! ti varaš sebe lažnim učenjem ovoga čoveka. Sami sudite, je li pravedno da ostavimo one bogove, kojima se od detinjstva svog naučismo klanjati se.
Kada eparh izgovori ove reči, caru se promeni srce, i on predade Kalpurniju prezvitera Valentina rekavši mu sa tugom: Strpljivo ga saslušaj. Ako učenje njegovo ne bude zdravo, onda postupi sa njim po zakonu, po kome se sude skvrnitelji svetinje; ako pak nađeš da je savet njegov zdrav i prav, onda zašto ga ne bismo poslušali?
Eparh Kalpurnije, uzevši svetog prezvitera Valentina, predade ga jednome od svojih glavnih činovnika, Asteriju, čoveku pametnom, i reče mu: Ako ovoga čoveka budeš rečima svojim privoleo na jednomislije s nama, ja ću o pameti tvojoj obavestiti cara, i ti ćeš mu postati prijatelj.
Asterije uze prezvitera Valentina i odvede ga domu svom. Kada sveti Valentin uđe u dom Asterijev, on prekloni kolena na molitvu i reče: Bože svega vidljivoga i nevidljivoga, Stvoritelju roda ljudskog, Ti si poslao Sina Svog, Gospoda našeg Isusa Hrista, da nas spase od obmane đavolje i da nas privede od tame u istinitu svetlost; On nas i prizva k Sebi govoreći: Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni, i ja ću vas odmoriti (Mt. 11, 28). Ti obrati ovaj dom k Sebi, i daj mu posle tame svetlost, da pozna Tebe – Boga i Hrista u jedinstvu sa Duhom Svetim vavek. Amin.
Kada svetitelj završi molitvu, Asterije koji ču reči molitve njegove, reče mu: Čudi me to što ti vašeg Hrista nazivaš svetlošću. Svetitelj odgovori: Gospod naš Isus Hristos, rođeni od Duha Svetoga i od Prečiste Djeve Marije, vaistinu je istinita svetlost koja obasjava svakoga čoveka, koji dolazi na svet (Jn. 1, 9). Asterije na to reče: Ako On obasjava svakoga čoveka, ja ću sada proveriti da li je istina to što ti govoriš. Ja imam kćer koja je oslepela pre druge godine svoje; i ako joj ti imenom Hrista tvog povratiš vid, onda ću ja učiniti sve što mi narediš. – Sveti prezviter mu reče: Dovedi je k meni. – Asterije hitno ode i dovede slepu devojčicu. Tada sveti Valentin, podigavši ruke i oči k nebu, dugo se sa suzama moljaše. Zatim položi ruku svoju na oči slepe i reče: Gospode Isuse Hriste, obasjaj sluškinju Tvoju, pošto si Ti istinita svetlost. – I devojčica odmah progleda. Videvši to, Asterije i njegova žena pripadoše k nogama svetitelju i rekoše: Molimo te, čini s nama što želiš, da bismo postali sluge Hristove i spasle se duše naše. Svetitelj im na to reče: Učinite što ću vam narediti. Ako od sveg srca verujete u Hrista, onda porazbijajte sve idole što su u vašem domu, postite, oprostite dugove dužnicima svojim, pa primite sveto krštenje, i tako ćete biti spaseni.
Asterije i žena njegova s radošću pristadoše da sve to ispune. Naloživši im trodnevni post, sveti Valentin ih stade učiti istinama svete vere. A pošto Asterije imađaše pod vlašću svojom mnoge sužnje, to ih on sve oslobodi okova i pusti iz tamnice na slobodu. I posle trodnevnog posta, kada dođe nedelja, krsti se Asterije sa celim domom svojim, u kome beše četrdeset šest duša obojega pola. Posle toga pozva u dom svoj i svetog episkopa Kalista i dobi blagoslov od njega.
Čuvši za Asterijevo krštenje, blaženi Marin, žena njegova Marta, i sinovi njihovi Avdifaks i Avakum, s velikom radošću dođoše u dom Asterijev, blagodareći Boga. I provodoše tamo trideset dva dana.
Međutim car, doznavši da je Asterije učenjem prezvitera Valentina obraćen veri u Hrista i da se sa celim domom svojim krstio, odmah posla vojnike da uhvate Asterija i sve domaće njegove. Naišavši neočekivano, vojnici uhvatiše sve koji se nađoše u Asterijevom domu, među kojima beše i sveti Marin sa ženom i sinovima, i odvedoše ih caru. Car izdvoji prezvitera Valentina i Marina sa ženom i sinovima njegovim, a Asterija i domaće njegove posla vezane u grad Ostiju[12], da im se tamo sudi i presuda izvrši.
Sveti Asterije i svi koji behu s njim biše odvedeni u grad Ostiju i predani sudiji Gelasiju. Videvši ih, sudija naredi da ih sve vrgnu u tamnicu. A kad prođe dvadeset dana, sudija Gelasije naredi da ih izvedu na sud, i upita ih: Znate li šta je naredio car i svi savetnici[13] njegovi? – Ne znamo, odgovoriše sveti. – Naređeno je, reče sudija, da svi koji se klanjaju bogovima žive i budu slobodni, a da oni koji neće da im se klanjaju budu raznim mukama ubijeni. Na to sveti Asterije reče: Neka se bogovima klanjaju oni koji su im slični, i neka s njima propadnu, a mi se klanjamo jedinom istinitom svemogućem Bogu, koji živi na nebu, i Njemu prinosimo na žrtvu sebe same.
Razgnevivši se, sudija naredi da svetog Asterija odmah na mučilištu obese i muče, a sve ostale da nepoštedno biju štapovima. Pošto ih tog dana muči na taj način, sudija naredi da ih ponovo vrgnu u tamnicu, rekavši: Treba spremiti za njih još ljuće muke.
Posle toga sudija naredi da se za sutra pripremi pozorište i sabere sav narod. A kada svanu, sudija Gelasije dođe i sede na pozorišnom sudištu, i naredi da se pred njega dovede Asterije sa ostalim mučenicima. Kada ih dovedoše, sudija reče Asteriju: ostavi se svoga sujetnog bezumlja i obećaj da ćeš bogovima prineti žrtvu, da ne bi u mukama poginuo ti i oni što su sa tobom. Sveti Asterije odgovori: Mi svi želimo da umremo za Hrista Spasitelja našeg, kao što On umre za nas grešne, da bismo se, očistivši se od prljavštine ovoga sveta, udostojili preći ka željenom carstvu nebeskom.
Strahovito razjaren takvim odgovorom, Gelasije naredi da Asterija i ostale s njim predadu zverovima da ih pojedu. I odvedoše svete mučenike na mesto blizu zlatnog idolišta, zvanog Zverinjak, pošto se tamo držahu zverovi. Kada sveti mučenici uđoše u jamu, bi otvorena pregrada iza koje se nalažaše zverinje, i pustiše zverove na njih. Tada sveti Asterije gromko uzviknu, govoreći: „Gospode Bože svemogući, Ti si spasao slugu Tvog Danila u rovu lavovskom, i posetio ga i ukrepio ga preko proroka Avakuma, Ti i nas, sluge Tvoje, poseti preko svetog angela Tvog“. – I zveri, izišavši kroz otvorenu pregradu, nikoga ne povrediše od svetih mučenika, nego se naprotiv klanjahu svetom Asteriju i ostalima sa njim. Videvši to, Gelasije reče narodu: Gledajte kako ovi ljudi mađioničarskim činima ukrotiše zverove. – No mnogi iz naroda govorahu: Bog njihov čuva ih.
Tada sudija naredi da mučenike izvedu iz jame, da nalože veliku vatru i u nju bace mučenike da sagore. Kada se razbukta ogromna vatra, sveti Asterije reče ostalim svetim mučenicima: Budite hrabri, ne bojte se, jer evo sada među nama stoji Onaj koji je bio viđen sa Tri Mladića u vavilonskoj peći. – I kada sveti mučenici biše bačeni u oganj, odmah se ugasi vatra, i jara se pretvori u hladovinu, a sveti mučenici ostadoše nepovređeni. Tada sudija, videđi da je pobeđen i postiđen, naredi da mučenike izvedu van grada i umore ih na dva načina: jedne mačem poseku, a druge kamenjem pobiju. – I tako se završi mučenički podvig ovih svetih mučenika.
Ostavljene u Rimu sa blaženim prezviterom Valentinom svete mučenike: Marina, Martu, Avdifaksa i Avakuma, car Klaudije naredi da dovedu pred njega na sud. Najpre car izdade naređenje da svetog Valentina štapovima nemilice izbiju, pa mu onda odseku mačem glavu. Zatim se obrati svetom Marinu i onima sa njim, i upita ih: Odakle ste? – Iz Persije, odgovoriše sveti. A zbog čega, produži car, ostaviste svoju otadžbinu i dođoste ovamo? – Sveti odgovoriše: Poželesmo da se poklonimo grobovima svetih apostola, i da kraj tih grobova uznesemo molitve svoje Gospodu. – Car ih onda upita: Otkuda vam zlato i srebro, jer čujem da ste bogati? – Od naše imovine, odgovoriše sveti Marin i Marta; imali smo ogromna imanja u Persiji, pa ih prodadosmo. Novac što dobismo, jedan deo razdadosmo siromasima, a ostatak donesosmo sa sobom ovde, ne radi sebe već da poslužimo svetima. A da smo bili bogati u Persiji, možeš zaključiti na osnovu našeg visokog porekla: otac moj Maromej beše prvi posle persijskog cara, a ova moja supruga ćerka je Kusinita, čuvenog kneza u Persiji. – Zašto, upita car, ostaviste otačastvene bogove, poštovane u Persiji, pa dođoste ovamo da tražite mrtve ljude? – Mi smo sluge Hristove, odgovori Marin, i dođosmo da se poklonimo svetim apostolima, čije besmrtne duše žive sa Bogom, da bi oni bili molitveni zastupnici naši pred Hristom Bogom našim. – A gde je zlato i srebro što doneste iz Persije? upita car. – Dadosmo ga Bogu, koji nam ga beše privremeno dao, odgovori sveti Marin.
Ove reči razgneviše cara i on predade svete mučenike svom namesniku Muskianu, i reče mu: Ako oni ne prinesu bogovima žrtve, onda ih pogubi raznim mukama. – Muskian ih uze, sede na sudijskom mestu u hramu rimske boginje Telude[14] i osudivši svete mučenike na muke, naredi da izlože pred njih sva oruđa za mučenje, i prećaše im ljutim mukama primoravajući ih na idolopoklonstvo. Ali pošto se sveti mučenici ne pokoriše njegovoj volji, on ih stade mučiti. Najpre naredi da svetog Marina ispruže na zemlji, pa dugo motkama biju. Tako bijen, sveti mučenik gromko izgovaraše ne nešto drugo već samo ove reči: Hvala Ti, Gospode Isuse Hriste!
Zatim isto tako stadoše biti motkama Avdifaksa i Avakuma. A mati njihova, sveta Marta, posmatrajući stradanje svoje dece, sokoljaše ih materinskim savetima da junački trpe za Hrista, koji je pretrpeo za nas najveća stradanja. Posle toga naredi mučitelj da ova tri mučenika, oca sa sinovima, obese o mučilišne sprave, pa da im gvozdenim noktima oderu tela i ognjem im rebra opaljuju. A oni, mučeni tako, s radosnim licima klicahu: Blagodarimo Ti, Hriste Bože naš, što si nas udostojio da pretrpimo ova stradanja za ime Tvoje.
Muskian potom naredi da mučenike skinu sa mučilišta i da im ruke odseku. A Marta, skupljajući njihovu krv, s radošću pomazivaše sebe njome. Zatim mučitelj naredi da odsečene ruke njihove obese o vratove njihove, i tako ih vode po celome gradu Rimu. Kada svete mučenike vođahu tako po gradu, birov vikaše govoreći im: Ne hulite bogove, jer zbog toga trpite kaznu. – U odgovor na to, sveti mučenici gromko govorahu: Oni nisu bogovi već besovi, koji će pogubiti vas sa vašim carem.
Posle takvih stradanja sveti mučenici biše odvedeni za trideset potrkališta od grada na mesto zvano Nimfa Katavasi. Tu svetom Marinu sa Avdifaksom i Avakumom odsekoše glave mačem, a sveta Marta bi utopljena u reci.[15] A neka žena hrišćanka, po imenu Filikita, tajno uze tela posečenih svetih mučenika, i isto tako pronađe u vodi telo svete Marte, pa ih pogrebe na svom imanju, slaveći Gospoda našeg Isusa Hrista, sa Ocem i Svetim Duhom slavljenog kroza sve vekove. Amin.
 
SPOMEN SVETE MUČENICE
LUKIJE DEVICE i sa njom RIKSA i drugih
 
Sveta mučenica Lukija beše rodom iz Sicilije. Nju zarobi vikarije Riks. On je nagovaraše i primoravaše da se odrekne Hrista i prinese žrtvu idolima. No ona se tome odlučno usprotivi. To silno podejstvova na Riksa, te on primi veru u Hrista. Onda joj on dade jednu tihu kuću, u kojoj ona življaše provodeći vreme u molitvi i postu. Nakon dosta vremena ona zamoli vikarija da joj dopusti da ide u Kampaniju, da tamo primi mučeništvo za Hrista. Ali on je ne hte pustiti samu, već ostavivši ženu i decu i bogatstvo i drugu slavu, otputova zajedno sa njom. Kada stigoše u Kampaniju, oboje biše tamo uhvaćeni od igemona, poglavara oblasti. Pred igemonom oni ispovediše svoju veru, da je Hristos – istiniti Bog. Zbog toga igemon naredi, te im odsekoše glave. Zajedno sa njima postradaše i drugi sveti mučenici, i to: Anatolije, Antonije, Likije, Neas, Serin, Diodor, Dion, Apolonije, Apam, Papijan, Kotije, Oron, Papik, Satir, Viktor, i još devetorica.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
ANATOLIJA, ANTONIJA, LIKIJA, NEASA, SERINA,
DIODORA, DIONA, APOLONIJA, APAMA, PAPIJANA,
KOTIJA, ORONA, PAPIKA, SATIRA, VIKTORA i još 9. sa njima
 
Ovi Sv. mučenici postradaše zajedno sa Sv. mučenicom Lukijom devicom.
 
OBRETENIJE ČESNIH MOŠTIJU
svete JULIJANE DEVICE
 
Ćerka knjaza Olšanskoga Julijana je umrla oko 1540. godine kao devica od 16 godina. Na 200 godina posle njene smrti kopači novoga groba ukraj velike crkve u Kijevskoj lavri naiđu na mošti ove svete device, potpuno cele i netljene, kao da je tek zaspala. Od tih moštiju dogode se mnoga čudesa, a i sama Julijana javljala se više puta pojedinim licima. Jedno takvo viđenje imao je i znameniti Petar Mogila.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
KOINTA[16]
 
Sveti mučenik Koint rodio se u Frigiji[17]. Tu se i naučio hrišćanskoj pobožnosti. Došavši zatim u Eolidu[18] on tvoraše milostinju siromasima i isceljivaše đavoimane od nečistih duhova. Poglavar oblasti Ruf stade ga primoravati da prinese žrtvu idolima. Zbog toga Rufa spopade besnilo, odemoni se, ali ga svetitelj isceli. Toga radi Ruf ga nagradi darovima i počastima, i otpusti ga slobodna. Idući posle toga putem u Pergam[19], sveti Koint bi uhvaćen od neznabožaca iz grada Kima[20], i stadoše ga mučiti. No iznenada nastade zemljotres, i namah se sruši neznabožački hram i idoli se u njemu polomiše. Uplašeni zemljotresom, mučitelji ostaviše svetog mučenika slobodna. Posle nekog vremena u Pergamu knez Klearh podvrgnu svetog Kointa mukama i prebi mu goleni. Ali sveti mučenik bi isceljen blagodaću Božjom, i požive još deset godina, satvorivši mnoga čudesa, pa otide ka Gospodu.[21]
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA:
ISAVRA đakona, VASILIJA, INOKENTIJA, FILIKSA, ERMIJA i PEREGRINA
 
Sveti Isavr, đakon svetih tajni Crkve Božje, Vasilije i Inokentije behu iz Atine. Oni ostaviše svoju postojbinu i odoše u grad Apoloniju, u Makedoniju. Tamo, po otkrivenju anđela Božjeg, oni se popeše u jednu pećinu nedaleko od grada. Tu nađoše Filiksa, Peregrina i Ermija, koji behu hrišćani. Njih nauči sveti Isavr đakon da ne ljube prolazne stvari ovoga sveta. Hranjeni od svetog Isavra duhovno, oni njega hranjahu telesno, donoseći mu što je potrebno za održavanje života. Reči svoje oni potvrđivahu delima, prekinuvši druženje i opštenje sa svojim rođacima koji behu neznabošci. Zbog toga ih ovi optužiše kod gradonačelnika Apolonije Triiontija. Gradonačelnik ih primoravaše da se odreknu vere u Hrista. Ali pošto oni to odbiše, on naredi da im se odseku glave. Sveti Isavr i Inokentije biše predati u ruke gradonačelnikovom sinu Apoloniju. On ih mučaše i ognjem i vodom, ali im ni vatra ni voda ne naškodiše. Ovo čudo privuče veri Hristovoj mnoge neznabošce, među kojima prvi behu rođena braća Ruf i Rufijan, savetnici grada Apolonije. Naposletku biše im glave odsečene, i oni kao pobedonosci otidoše na nebesa.[22]
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
FILIMONA, ARHIPA i ONISIMA
 
Ovi sveti mučenici postradaše za Hrista Gospoda, i to: sveti Filimon bi razapet, sveti Arhipa konjima vučen po zemlji, i sveti Onisim mačem posečen. Spomen im se vrši u njima posvećenom mučeničkom hramu u Elei (u Carigradu).
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
EPIMAHA
 
Za svoju veru u Hrista postradao mačem posečen.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
ALEKSANDRIJA
 
Privezan za točak, pa točak otisnut niz strmu liticu; i tako sveti Aleksandrije postradao za veru Hristovu.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
APOLONIJA
 
Metnut u čamac; čamac otisnut niz morsku pučinu i zapaljen; i sveti mučenik tako postradao za Hrista.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
VASILIJA
 
Ovaj sveti mučenik postrada za Hrista zajedno sa svetih 70. mučenika postradalih u Skitopolju, koji se spominju 28. juna.
 
SPOMEN SVETOG PREPODOBNOMUČENIKA
KIRILA
 
Postradao za hrišćansku veru 1566. godine. Spomen mu se vrši na današnji dan u Solunskoj mitropoliji. Ostali Sinaksari ga ne spominju.
 


 
NAPOMENE:
[1]Paterik ili Otečnik, Otačnik – knjiga otaca ili knjiga o ocima. Tako se zovu zbornici, u kojima se nalaze kratke povesti o životu podvižnika ili njihove pouke i izreke.
[2]Sveti Sisoje upokojio se oko 429. godine.
[3]Njegov spomen opširnije 4. juna.
[4]Car Klaudije II carovao u Rimu od 268. do 284. godine.
[5]Reč je o grobovima svetih apostola Petra i Pavla.
[6]Tibar – reka u srednjoj Italiji; na njenim obalama, nedaleko od njenog ušća u more, leži drevna prestonica rimske carevine – grad Rim.
[7]Salarijski put nalazio se u severoistočnom delu grada Rima i vodio na sever Italije.
[8]Tribun – vojnički čin, otprilike pukovnik.
[9]Dij ili Zevs, inače Jupiter, po kazivanju grčke mitologije, bio je sin mlađeg titana Saturna, koji je najpre carovao na ostrvu Kritu pa potom prisvojio sebi vladavinu nad celim svetom, i sestre njihove Reje. Saturn je sa Rejom imao nekoliko sinova i kćeri, ali ih je sve proždirao čim se rode, pošto mu mati njegova Gea beše prorekla da će ga njegova deca zbaciti sa prestola. No Reja uspe da od sve dece njihove spase jedino Zevsa, koji kasnije stvarno i svrgnu Saturna. Grci i Rimljani smatrali su Zevsa za oca bogova i ljudi, za moćnog i groznog gospodara neba i cele vaseljene, koji šalje na zemlju gromove i munje, i bio je glavno božanstvo njihovo. Grčki mit pripisuje mu telesnu vezu sa mnogim drugostepenim boginjama, pa čak i sa ženama roda ljudskog, i pripisuje mu, kao i drugim bogovima i boginjama, razne ljudske strasti i poroke.
[10]Merkurije = Ermije = Hermes – sin Jupitera i njegove sestre Here; smatran od Grka i Rimljana za vesnika bogova, za izvršioca volje Zevsove, za posrednika između bogova i ljudi, za boga rečitosti, za boga raznih otkrića, pronalazaka i zanata, za boga radinosti i trgovine, koje tobož samo onda donose bogatstvo, kada se udruže sa lukavstvom, obmanom, pa čak i krađom. Otuda je Hermes bio pokrovitelj krađe i obmane, koji je odobravao svaku vrstu laži i kletvonarušenja.
[11]Eparhom se upravo nazivao upravitelj oblasti, no ponekad su se tako nazivali i gradonačelnici.
[12]Grad Ostija nalazio se na jugozapadu od Rima, na ušću reke Tibra, na obali Tirenskog Mora. Tu je bilo najveće i najbolje pristanište, napravljeno carem Klaudijem I.
[13]Savetnici = senatori, najvažniji carski činovnici, doglavnici; sačinjavaln Senat.
[14]Teluda ili Telus – drevno italijansko božanstvo matere zemlje. Kao pretstavnica zemlje, Teluda se suprotstavljala Jupiteru, božanstvu neba. Teluda je smatrana sazdateljkom svega što postoji. Kao božanstvo zemlje, Teluda je prizivana u pomoć pri zemljotresima.
[15]Sveti mučenici Marin, Marta i njihovi sinovi skončali su 269. godine. Svete mošti njihove nalaze se sada u crkvi svetog Jovana Kolibara u Rimu, a mošti svetog Valentina – u crkvi Praksede.
[16]Njegov sveti spomen vrši se i 2. marta.
[17]Frigija – rimska provincija u Maloj Aziji; graničila se sa severa Vitinijom, sa istoka Galatijom i Likaonijom, sa juga Pisidijom i Karijom, sa zapada Lidijom i Mizijom.
[18]Eolida ili Neolida – oblast u Maloj Aziji između Jonije i Mizije, sa istoka se graničila Lidijom.
[19]Grad Pergam nalazio se blizu obale Jegejskog Mora na reci Kaiki u severozapadnoj maloazijskoj pokrajini Miziji.
[20]Grad Kim ležao na morskoj obali u severozapadnom kraju malo azijske oblasti Lidije.
[21]Sveti mučenik Koint stradao za carovanja Avrelijanova (270-275. g.), a mirno skončao oko 283. godine.
[22]Ovi sveti mučenici postradaše u vreme cara Numerijana, oko 284. godine. Njihov spomen u drugim Sinaksarima vrši se 17. juna.

3 komentar(a)

  1. Pingback: Kontraverzne glasine o Sv Mariji Magdalini

  2. Pingback: Sveti Justin Novi (Ćelijski): SVETI RAVNOAPOSTOLNI VLADIMIR KRSTITELJ RUSIJE – Manastir Vavedenje

  3. Prvi i apostol Vaskresenja…….neustrašiva u svojoj veri i odanosti……neumorna u propovedanju njenog Učitelja…….prisustvovao sam mnogim večernjim službama, ali samo sam na jednoj proplakao i to u manastiru Svete Magdaline u Jerusalimu gde je deo njenih moštiju i ogromna freska momenta kada Sveta Magdalina pokazuje crveno jaje caru Tiberiju. Sestre tog manastira gase i pale sve sveće u crkvi u određeno vreme službe, tako da vernik ima utisak i kompletne tame za vreme Spasove smrti i svetla u momentu Njegovog Vaskresenja. Nezaboravna i dostojna služba Svetoj Mariji Magdalini. Sveta učenice Hristova, moli Boga za nas!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *