Žitija Svetih za jul

5. JULI
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ATANASIJA ATONSKOG
 
Prepodobnog Atanasija, dostojnog besmrtnih pohvala (jer njegovo ime Atanasije znači: besmrtnik), u smrtni život ljudski uvede grad Trapezunt[1], naukama ga obuči Vizantija[2], a obitelj Kiminska[3] i Gora Atonska prinesoše ga Bogu kao prijatan plod. Roditelji Atanasijevi behu visokog roda i pobožni. Otac mu bejaše iz Antiohije, mati iz Kolhide[4], a življahu u Trapezuntu. Otac Atanasijev umre pre Atanasijevog rođenja[5], a mati, rodivši ga i preporodivši ga svetim krštenjem, otide k Bogu za svojim mužem. Na svetom krštenju detetu bi dato ime Avramije. Ostavši siroče posle smrti roditelja, Avramija uze da odgaji jedna tetka kod koje življaše jedna blagorodna monahinja. Još kao dete Avramije pokazivaše kakav će biti kad odraste i postane zreo čovek, jer, iako malo dete, on se u svemu ponašaše kao pametan i dobre naravi čovek. Kada se sa svojim vršnjacima igrao, oni ga u igri postavljahu ne za cara ili za vojvodu već za igumana. I stvarno, još od ranog detinjstva on se privikavaše na monaški život, jer, videći tu svoju odgajiteljku monahinju kako neprestano prebiva u molitvama i pošćenjima, on se i sam staraše, ukoliko je to moguće detetu, da je podražava, posteći se i molitve vršeći. Dat u školu, on napredovaše u učenju bolje od svojih vršnjaka. I tako rastući telom i razumom, on izađe iz detinjeg doba.
U to vreme otide ka Gospodu ona monahinja što mu beše umesto majke. Postavši na taj način po drugi put siroče, Avramije iskreno oplaka svoju dobrotvorku kao svoju mater. Posle toga on željaše da ide u Vizantiju radi svog daljeg obrazovanja. Bog koji se brine o siročićima ispuni mu ovu želju na sledeći način. U to vreme carovaše u Grčkoj blagočestivi car Roman[6]. On posla u Trapezunt jednog od svojih dvorjana radi ubiranja carskih poreza. Ovaj dvorjanin, upoznavši blagolikog i blagorazumnog dečaka Avramija, odvede ga sa sobom u Vizantiju, i tamo ga poveri jednom izvrsnom učitelju, po imenu Atanasiju, da ga nauči filosofiji. Učenik za kratko vreme dostiže svog učitelja u učenosti. Tih godina bejaše u Vizantiji jedan vojvoda koji se zvao Zefinazer, koji beše oženio svoga sina rođakom Avramijevom. Upoznavši se s Avramijem, on ga uze u svoj dom. A junoša Avramije, iako življaše u bogatom domu koji izobilovaše najfinijim jestivima, ipak ne napuštaše podvižničko uzdržanje kome se beše naučio od svoje odgajiteljke monahinje. Izbegavajući ukusna jela, on ne hte jesti za vojvodinom trpezom, već glad svoju utoljavaše nevarenim zeljem i povrćem. On se staraše da uvek bude bodar; zato je, želeći savladati prirodni san i odagnati dremež, punio legen vodom i pogružavao lice svoje u vodu. Mučeći sebe na sve moguće načine, Avramije umrtvljavaše telo svoje i potčinjavaše ga duhu.
Zbog takvog vrlinskog života njegovog, a i zbog velike pameti njegove, Avramija ljubljahu svi, pa i sam car doznade za njega. I postavi car Avramija za učitelja u državnom učilištu sa istim pravima koja imađaše njegov bivši nastavnik Atanasije. Ali pošto Avramijevo učenje naiđe na veće dopadanje nego Atanasijevo, te se k Avramiju sabirahu više učenika nego k Atanasiju, Atanasije stade zbog toga zavideti bivšem učeniku svom Avramiju i nenavideti ga. Doznavši za to, blaženi Avramije ubrzo napusti svoju učiteljsku dužnost, ne želeći žalostiti svoga učitelja; i življaše u domu spomenutog vojvode, upražnjavajući svoje uobičajene podvige.
Potom car naredi vojvodi da radi nekih državnih poslova otputuje na Jegejsko More. Vojvoda, koji veoma ljubljaše Avramija, povede tamo sa sobom i njega. Oni doploviše do Avide, odatle stigoše u Limen. Tu Avramije, videvši Atonsku Goru, veoma je zavode i pomišljaše da se nastani na njoj. A kada naredba careva bi izvršena i oni se vratiše doma, dođe u Carigrad, po promislu Božjem, iz Kiminskog manastira što je pored Atonske Gore, prepodobni Mihail, prozvan Malein. Doznavši za prepodobnog oca i čuvši za njegovo bogougodno življenje, Avramije se neobično obradova i ode k njemu. Pošto se nasladi razgovorom sa starcem i dobi veliku korist od bogonadahnutih reči njegovih, Avramija obuze plamena želja da se odrekne sveta i u inočkom činu služi Bogu. Tu svoju nameru i želju on otkri prepodobnom Mihailu, i ispriča mu o sebi, odakle je, ko su mu roditelji, kako je odgojen, i zbog čega živi u vojvodinom domu. Provideći da će Avramije biti sasud Svetoga Duha, prepodobni ga veoma zavole i dugo ga poučavaše o spasenju, sejući u srce njegovo kao po dobroj zemlji i seme reči Božjih, da bi ono donelo stostruki plod vrlina. Dok oni vođahu duhovni razgovor, k prepodobnom Mihailu dođe u posetu njegov nećak Nikifor Foka, vojenačalnik Istoka, koji kasnije postade car grčki.[7] U toku razgovora sa svojim stricem on primeti junošu Avramija i upita za njega starca, ko je. Svetitelj mu ispriča sve odnosno Avramija, i o tome kako Avramije želi da bude inok. Od toga vremena Avramije postade poznat Nikiforu.
Posle nekoliko dana prepodobni Mihail se vrati iz Carigrada u svoju obitelj. Avramije pak ne beše više u stanju da boravi usred taštine žitejoke, i prezirući sve svetsko, on vučen ljubavlju hitno pođe k prepodobnom, sa željom da postane inok. Stigavši do Kiminske obitelji, on se baci pred noge svetom starcu Mihailu, moleći ga sa suzama da ga obuče u inočki obraz i time prisajedini izbranome stadu slovesnih ovaca Hristovih. Prepodobni Mihail s ljubavlju primi Avramija; i ne odlažući, niti ga među iskušenike svrstavajući, on ga odmah postriže za inoka sa imenom Atanasija kao iskusnog podvižnika, jer on znađaše plamenu ljubav njegovu k Bogu. Iako u toj obitelji ne bejaše običaj da se inocima pri postrigu oblači vlasenica, blaženi Mihail ipak obuče Atanasija u vlasenicu, oblačeći na taj način hrabrog vojnika Hristovog u oklop protiv protivnika. Atanasije moljaše svetoga starca da mu naloži poslušanje: da samo jednom jede u toku cele sedmice. No premudri nastavnik, odsecajući volju svoga učenika, naredi mu da uzima hranu svakog trećeg dana. I sa usrđem prohođaše Atanasije sva manastirska i crkvena poslušanja i monaške podvige. A slobodno od manastirskih poslova vreme on provođaše, po naređenju svog duhovnog oca, u prepisivanju svetih knjiga. Za takvo trudoljublje on beše voljen od sve bratije. Tako, u toku četiri godine on se pokaza savršen u inočkom životu. Zatim mu prepodobni otac naredi da živi u bezmolviju, molitvenom tihovanju, u keliji koja se nalazila u pustinji i bila udaljena od manastira jedno potrkalište. Pri tome starac mu dade ovakvu zapovest odnosno posta: da ne jede više svakog trećeg dana, kao što je do tada činio, nego da svakog drugog dana jede suv hleb i pije po malo vode; a naloži mu da o Gospodnjim i Bogorodičnim praznicima i nedeljom, počinjući od večera pa sve do devet sati pre podne, provodi bez sna u molitvama i slavoslovlju Božjem.
Nakon izvesnog vremena gorespomenuti vojenačalnik Istoka Nikifor, nećak prepodobnog Mihaila, vršeći carsku službu i prolazeći pored obitelji, navrati k prepodobnom stricu svom Mihailu. U razgovoru s njim on se seti Avramija i upita: Oče, gde je junoša Avramije, koga videh kod tebe u prestonici? – Starac odgovori: On moli Boga za spasenje vaše, jer je on sada već monah, sa imenom Atanasije. – Tom prilikom sa Nikiforom beše i brat njegov patricije Lav. Čuvši o vrlinskom životu Atanasijevom; oni obojica zamoliše da ga vide. Starac im dozvoli, i oni krenuše k mestu Atanasijeva bezmolvija. Susrevši ih, Atanasije razgovara s njima duhovnom premudrošću, jer usta njegova behu puna blagodati Svetoga Duha. I oni se toliko nasladiše njegovim rečima, da željahu zauvek ostati s njim, kada bi im bilo moguće osloboditi se svojih dužnosti i svetovnih briga. Vrativši se k prepodobnome Mihailu, oni mu rekoše: Blagodarimo ti, oče, što nam pokaza riznicu, koju imaš sakrivenu u polju pastve tvoje.
Starac onda, pozvavši Atanasija, naredi mu da gostima opet da koju pouku o spasenju duše. I kroz usta njegova blagodat Gospodnja dejstvovaše toliko, da slušaoce njegovih reči obuzimaše umiljenje, i oni se skrušavahu srcem svojim i plakahu. I sam se starac divljaše blagodati učenja koje izlažaše iz usta Atanasijevih. Od toga vremena vojenačalnik Nikifor i patricije Lav veoma zavoleše blaženog Atanasija. I izdvojivši se nasamo sa Atanasijem, Nikifor mu otkri svoju nameru, govoreći: Oče, ja želim da se sklonim od svetovne bure i, izbegnuvši žitejske brige, da služim Bogu u inočkom bezmolviju, molitvenom tihovanju. Ova moja želja i namera ojačaše naročito pod uticajem tvojih bogonadahnutih reči, i imam nadu da ću pomoću tvojih svetih molitava dobiti što želim. – Blaženi Atanasije mu odgovori: Gospodine, nadu svoju položi u Boga, i On će urediti odnosno tebe po Svojoj volji. – Pošto su tako dugo razgovarali, vojvoda i patricije odoše svojim putem sa velikom korišću po svoje duše.
Prepodobni Mihail imađaše nameru da Atanasija postavi posle sebe za igumana svoje obitelji, jer on sam već beše ostario i približavaše se kraju. Doznavši za to, Atanasije, iako nije želeo da se rastaje od svoga ljubljenog oca, ipak pobeže odatle, bojeći se bremena starešinstva; i prohođaše Atonsku Goru, posećujući pustinjske oce, i primerom vrlinskog života njihovog pobuđujući sebe na veće podvige. Našavši tamo u kamenitim raselinama nekoliko bratije koji življahu nedaleko jedan od drugoga, on se nastani kod njih, i stade podražavati njihov surovi način života: jer u njih ne beše nikakvog staranja o telu, ne imađahu ni krova, ni hrane, niti ikakvu imovinu, nego Boga radi radosno podnošahu i mraz, i žegu, i glad. Svoju glad oni utoljavahu divljim zeljem koje rastijaše u toj pustinji; i to jeđahu po malo u odrećeni čas.
U to vreme prepodobni Mihail Malein otide ka Gospodu. Saznavši za njegovu končinu, Atanasije plaka za njim kao sin za ocem. A doznade i to, da će vojenačalnik Nikifor sa bratom Lavom patricijem opet proći tuda, pa se poboja da ga oni ponovo ne potraže. Stoga on ostavi pustinjake, jer ih ostala bratija poznavahu i često posećivahu, pa se bojaše da ga dolazioci ne prepoznadu. I udalji se u osamljenu Atonsku obitelj, zvanu grčki Zigos. Našavši tamo jednoga starca koji bezmolstvovaše, molitveno tihovaše van manastira u pustinji, on ga moljaše da ga primi na sažiteljstvo. A da ga ne bi poznali po imenu, on promeni svoje ime Atanasije u Varnava. Međutim starac ga stade raspitivati, govoreći: Ko si ti, brate? otkuda si? zbog čega si došao ovamo? – Atanasije mu odgovori: Ja bejah mornar, oče, i zapavši u opasnost dadoh obećanje Bogu, da ću se odreći sveta i oplakivati svoje grehe. Zbog toga se obukoh u sveti inočki lik, i vođen Bogom dođoh ovde k tvojoj svetosti, želeći da nastavam s tobom i da me ti uputiš na put spasenja. Ime mi je Varnava.
Poverovavši Atanasijevim rečima, starac ga primi. I prebivaše Varnava sa starcem, pokoravajući mu se u svemu kao ocu. A nakon izvesnog vremena on reče starcu: Oče, počni da me učiš pismenosti, da bih znao bar malo čitati psaltir. Jer dok bejah u svetu ja se ničemu drugom ne naučih sem plovljenju po moru lađom. – Blaženi Atanasije se pravljaše nepismen, da ga ne bi raspoznali oni koji ga budu tražili. Starac mu onda ispisa azbuku i učaše ga kao prostaka koji se nikada učio nije. A Varnava se pravljaše kao da ne može da shvati i razume azbuku. I tako se držaše dugo vreme. To žalošćaše starca; a ponekad ga i gnev spopadaše, te on odgonjaše Varnavu od sebe. A Varnava mu sa smirenjem govoraše: Oče, nemoj odgoniti mene nerazumnog i bednog, već me Boga radi potrpi i pomozi mi molitvama svojim da mi Gospod podari razum da naučim slova.
Posle toga učenik poče tobož po malo raspoznavati slova i slogove, te davaše starcu nade za buduće učenikovo izučavanje knjige. U to vreme slavni vojenačalnik Istoka Nikifor saznavši da je Atanasije pobegao iz Kiminskog manastira, veoma se ožalosti, i razmišljaše kako bi ga pronašao. U tom cilju on napisa Solunskom sudiji da otide do Atonske Gore i tačno se obavesti o Atanasiju. Pročitavši pismo, sudija smesta hitno krenu za Svetu Goru. Tamo on, dozvavši prota, najstarijeg igumana nad svima igumanima atonskih manastira, raspitivaše ga o inoku Atanasiju, opisujući ga, prema Nikiforovom pismu, kakav izgleda, kakvog je rasta i kakve je učenosti. Prot sa sigurnošću tvrđaše, govoreći: Takav muž kakvog vi tražite, nije dolazio na ovu goru. Uostalom, dodade on, ne znam tačno. No kroz kratko vreme u nas će biti sabor, na kome moraju prisustvovati svi koji žive na ovoj gori. Ako se dakle inok koga vi tražite nalazi negde na ovoj gori, on će svakako sa drugima doći na sabor, i mi ćemo ga poznati. – I sudija se vrati u Solun.
Tada je na Atonu postojao običaj da se bratija tri puta godišnje sabiraju u takozvanoj Karejskoj Lavri (Protatu), i to o praznicima: Božiću, Uskrsu i Uspeniju Presvete Bogorodice. Sabirajući se o tim praznicima, oni ih svi praznovahu zajedno, pričešćujući se Božanskim Tajnama Tela i Krvi Hristove i jedući za zajedničkom trpezom. Kada nastupi praznik Roždestva Hristova i sabraše se iz manastira i pustinožiteljnih kelija svi oci i bratija, dođe i onaj starac, učitelj nazvanog Varnave, sa svojim učenikom. Prot posmatraše bratiju, tražeći među njima inoka koji bi odgovarao opisu Nikiforovom. I ugledavši takvoga, upita ga za ime. A kada ču da se zove Varnava, a ne Atanasije, on se pokoleba, jer traženome inoku beše ime Atanasije. No prot ipak reši da to proveri prema inokovom knjižnom obrazovanju. I kada dođe vreme čitanju, i knjiga bi predložena, prot naredi inoku, zvanom Varnava, da pročita saboru određeni odeljak. Ali Varnava odbijaše, tvrdeći da je prost i nepismen. A starac njegov, videći to, osmehnu se i, tiho se smešeći, reče protu: Ostavi, avo, brat je neznalica, on još i sada uči da izgovara slova i slogove prvoga psalma.
Ali prot nastojavaše, naređujući Varnavi sa pretnjom da čita. Tada blaženi Atanasije, videći da se ne može sakriti, i usto pritešnjen pretnjom, pokori se vlasti ustanovljenoj Bogom i stade čitati kako je umeo. Čitao je vrlo izrazito i prijatno, tako da se divljahu svi što ga slušahu. Udivi se, a u isto vreme i zaprepasti se, i starac, videći i slušajući ono što nije očekivao; i stiđaše se zbog svog učiteljstva, a i radovaše se, blagodareći sa suzama Bogu što ga udostoji da bude učitelj tako učenog muža. Tada Atanasije bi raspoznat, i svi se odnošahu prema njemu s poštovanjem. A jedan od najuvaženijih otaca, Pavle iz Ksiropotamske oblasti, proročki govoraše bratiji o Atanasiju: Ovaj brat koji posle nas dođe na ovu goru, ispred nas je vrlinom, i prviji će od nas biti slavom u carstvu nebeskom, jer će mnogima biti otac i nastavnik na spasenje.
Posle toga prot obavesti Atanasija da ga traži vojvoda Nikifor sa svojim bratom Lavom. I moljaše Atanasije prota da ih ne izveštava o njemu, da se ne bi lišio Svete Gore. Tada i prot, uvidevši da će biti šteta za Aton izgubiti takvoga muža, dade mu obećanje da neće obavestiti o njemu one što ga traže. Atanasiju pak naredi da zasebno bezmolstvuje, molitveno tihuje u pustinjskoj keliji, udaljenoj od lavre[8] tri potrkališta. Tamo prepodobni Atanasije, nasamo služeći Bogu, hranjaše se trudom ruku svojih: jer, pošto beše krasnopisac i brzopisac, on prepisivaše knjige, i u toku šest dana, ne ostavljajući pritom uobičajeno monaško pravilo, prepisivao je ceo psaltir; za prepisivanje knjiga oci ga snabdevahu hlebom.
Kada prepodobni Atanasije življaše u tom bezmolviju, u tom molitvenom tihovanju, u to vreme gorespomenuti Nikiforov brat Lav, kao vojenačalnik na Zapadu, odnevši pomoću Božjom i Prečiste Bogomatere slavnu pobedu nad divljim Skitima, pri povratku iz rata svrati na Atonsku Goru da za pobedu nad neprijateljima uznese blagodarnost Hristu Bogu i Njegovoj Prečistoj Materi. Posle odsluženog blagodarenja Lav se dade u vrlo marljivo raspitivanje o Atanasiju, pa doznavši gde se nalazi, on pohita u njegovu bezmolvnu keliju. I ugledavši Atanasija, Lav se silno obradova, i grleći ga s ljubavlju, plakaše od radosti. I provođaše dane i noći u razgovoru sa njim, naslađujući se bogomudrim rečima njegovim. Videći veliku ljubav vojvodinu prema Atanasiju, inoci moliše Atanasija da im izdejstvuje kod vojvode da im u Karejskoj Lavri sagradi novu prostranu crkvu, pošto stara bejaše mala i ne mogaše da smesti svu bratiju. I Atanasije govori o tome vojvodi. Hristoljubivi vojvoda odmah s radošću dade im mnoštvo zlata i srebra za zidanje crkve. Zatim oprostivši se s Atanasijem i ostalim ocima, Lav otputova u Carigrad, i obavesti svog brata Nikifora Foku o Atanasiju.
Od toga vremena svi atonski oci stadoše veoma poštovati i hvaliti Atanasija, i počeše mnogi dolaziti k njemu radi duhovne koristi. Međutim prepodobni, ljubeći molitveno tihovanje i na sve moguće načine izbegavajući ljudsku slavu, ukloni se odande i obilažaše unutrašnja mesta pustinje gore Atona; i rukovođen Bogom on dođe na sami kraj Atona, na mesto zvano Melana, koje imađaše prostranu pustinju i beše daleko od ostalih podvižničkih žilišta. Načinivši kolibu na samom tom brdu na čijem vrhu beše visoravan, Atanasije se stade podvizavati, stremeći ka većim podvizima. Isprva lukavi neprijatelj đavo, želeći da odagna prepodobnoga odatle, činjaše mu to mesto nemilim, izazivajući u njemu pomisli koje uporno navaljivahu na njega da otide sa tog mesta. No hrabri podvižnik suproćaše se tim pomislima govoreći: Pretrpeću ovde celu ovu godinu, a po isteku godine postupiću onako kako Bog bude uredio odnosno mene.
Kada prođe označeno vreme, u poslednji dan te godine na podvižnika strahovito navališe od protivnika pomisli vukući ga odatle, i on govoraše u sebi: Sutra ću otići, i vratiti se u Karejsku Lavru. Zatim stavši na molitvu on vršaše pjenije trećega časa, i iznenada se izli na njega svetlost nebeska i obasja ga, i odmah se rasturi oblak pomisli; a on, ispunivši se neiskazanog veselja i radosti, naslađivaše se božanskom ljubavlju u srcu svom, i ronjaše suze iz očiju. Od toga vremena prepodobni Atanasije dobi dar umilenja, i plakao je kad god je želeo. A to mesto koje mu dotle beše mrsko on veoma zavole, i življaše na njemu slaveći Boga.
U to vreme vojskovođa Nikifor bi poslan od cara sa vojskom na ostrvo Krit[9], kojim tada vladahu agarjani, muslimani. Ne uzdajući se u silu grčke vojske nego ištući molitvenu pomoć od svetih otaca, Nikifor posla jedno svoje poverljivo lice na Aton lađom, sa pismom celome saboru atonskih otaca, u kome ih moljaše da se pomole za njega Bogu, da mu poda višnju pomoć protiv agarjana. Pored toga on u pismu moljaše da mu upute Atanasija, za koga on beše čuo od svoga brata Lava da obitava na Atonu. Pročitavši vojskovođino pismo, atonski oci uznesoše usrdne molitve za njega. Zatim potražiše Atanasija u pustinji i na sabor dozvaše, pa mu narediše da ide k vojskovođi. No Atanasije najpre nipošto ne hte da ide, ali prinuđen pretnjama otaca on najzad jedva pristade. Zajedno sa njim oci poslaše i jednog od uvaženih staraca, koga Atanasije smatrajući kao svog učitelja sledova mu kao učenik. I ukrcavši se u lađu, oni otploviše na Krit. Kada stigoše k blagočestivom vojvodi Nikiforu, ovaj čim ugleda Atanasija pritrča mu, pade mu oko vrata, zagrli ga i plakaše od radosti, poštujući ga kao svog duhovnog oca. Primetivši pak da se Atanasije odnosi prema svom saputniku, starcu, kao učenik prema učitelju, Nikifor se divljaše. I ostavivši sve ostale poslove svoje, vojskovođa provođaše vreme u duhovnom razgovoru sa prepodobnim Atanasijem. Pritom vojskovođa podseti Atanasija na svoje davnašnje obećanje: da se odrekne sveta i postane monah. I moljaše prepodobnoga da najpre sagradi molčalničke kelije u pustinji u kojoj sam živi. I Nikifor davaše Atanasiju zlata i srebra za sagrađenje tih kelija. Ali otac Atanasije, voleći bezbrižan i bezmolvni život, odbi da uzme na sebe brigu oko podizanja kelija i ne primi zlato i srebro, čime veoma ožalosti vojvodu. Pošto tako provedoše zajedno nekoliko dana i nasladiše se uzajamnim licegledanjem i prijateljskim razgovorima, oni se rastadoše. Atanasije se vrati na Aton, a vojskovođa ode u rat, i molitvama svetih otaca pobedi agarjane i ponovo prisajedini Krit grčkom carstvu.
Ubrzo zatim vojvoda Nikifor posla na Aton jednog od svojih bliskih ljudi, po imenu Metodija (koji kasnije bi iguman Kiminske obitelji), sa zlatom k prepodobnom Atanasiju, da počne sa zidanjem kelija. Zlata beše šest litri. Blaženi Atanasije, uvidevši Nikiforovu toplu ljubav k Bogu i njegovu dobru nameru i poznavši da je to delo Božje volje, primi zlato i pristupi zidanju kelija. Očistivši spomenuto mesto, on najpre sagradi kelije za molitveno tihovanje Nikiforu, podiže hram u ime svetog Jovana Preteče, a zatim u podnožju gore sazida divnu crkvu u ime Prečiste Djeve Bogorodice. Pri postavljanju temelja crkvi, bi ovakva smetnja od zavidljivog vraga: zidarima se kočahu ruke i postajahu potpuno nepokretne, tako da ih ne mogahu ni k ustima prineti. Shvativši da je to delo besova, prepodobni se toplo pomoli Bogu i odagna napast đavolsku, te tako oslobodi radnicima ruke od ukočenosti. To bi početak čudesa velikoga oca. Dovršivši crkvu Presvete Bogorodice, prepodobni stade graditi kelije oko nje, i na taj način izgrađivati prekrasnu obitelj. Sagradi on trpezariju, i bolnicu, i gostoprimnicu, usto i kupatila za bolesnike i goste; mudro podiže i ostala zdanja potrebna manastiru. Zatim sabra mnoštvo bratije, i propisa strog opštežićni ustav, Sastavljen po ugledu na drevne palestinske manastire; i postade prepodobni Atanasije iguman i pastir novosabranog slovesnog stada, prijatan Bogu i po volji Prečistoj Bogorodici: jer Ona beše viđena gde posećuje podignutu prepodobnim obitelj i crkvu Svoju. Inok Matej koji se udostoji ovoga viđenja beše podvižnik besprekornog monaškog života, te stoga imađaše čiste i prosvećene oči srca. Stojeći u crkvenom skupu sa strahom i bogobojažljivom pažnjom na jutarnjem bogosluženju, on ugleda Svepresvetlu Djevu gde uđe u crkvu sa dva presvetla anđela, jedan anđeo iđaše isprem Nje sa svećom, a drugi iđaše iza Nje; Ona pak sama, obilazeći bratiju, razdavaše im darove: onima što za pevnicama stajahu i pevahu Ona dade po jedan zlatnik, onima što stajahu na ostalim mestima u crkvi dade po dvanaest novčića, onima pak u paperti – po šest novčića, a nekima dostojnima od bratije dade i po šest zlatnika. Matej koji ovo vide, i sam se udostoji dobiti iz prečistih ruku Njenih šest novčića.
Posle ovog viđenja Matej ode k prepodobnom ocu Atanasiju i moli ga da ga odredi među pojce, i ispriča svetitelju svoje viđenje. Poznavši da je to bila poseta Prečiste Djeve Bogorodice, prepodobni otac se ispuni velike radosti duhovne. Odnosno pak razdavanja bratiji zlatnika on izvede zaključak, da su to različni darovi koje Ona daje svakome po zasluzi: onima što na bogosluženju stoje sa plamenom molitvom i pažnjom daje se veći dar, a oni koji manje paze – manje i dobijaju. Ovaj pak što je imao to viđenje bi izjednačen sa najmanjima zato da bi, s jedne strane, ožalošćen što je lišen većeg dara ispričao viđenje, a s druge – da se ne bi pogordio zbog izjednačenosti sa najdostojnijima, već da bi u smirenoumlju prebivao sa najmanjima.
Crkvenim bogosluženjima prepodobni Atanasije posvećivaše svu svoju brigu i staranje, da bi se vršila bogodolično i sa svakom tačnošću. Stoga za vreme bogosluženja niko se nije usuđivao razgovarati, niti iz crkve izlaziti bez krajnje nužde. On je stalno držao pred crkvom dva brata, koji ispitivahu one što su izlazili iz nje, i vraćahu natrag u crkvu one koji su hteli da izađu bez dovoljno opravdanog razloga. Pored toga, jedan brat je hodio po crkvi za vreme čitanja kada je bilo dozvoljeno sedeti i budio one što su dremali ili ućutkivao one što su razgovarali. Drugi pak brat imao je za dužnost da pazi kad ko dolazi u crkvu, i o tome podrobno i tačno obaveštavao prepodobnoga. Potom je prepodobni sam ispitivao sve, i strogo kažnjavao one koji iz nehata i lenjosti zakašnjavaju na bogosluženja. Kratko rečeno: prepodobni se kao mudar starešina i uvek budni pastir brižljivo starao da grabljivi vuk ne proždere nijednu ovcu iz njegovog slovesnog stada. Za takvu njegovu dušekorisnu tačnost i revnost u upravljanju poverenom mu pastvom, za preveliko usrđe njegovo u crkvi, za bogougodni život njegov, i za veliko pobožno strahopoštovanje njegovo prema Preblagoslovenoj Prionodjevi Bogorodici, prepodobni bi mnogo puta udostojen da telesnim očima vidi Nju, mnogomilostivu prema rodu ljudskom Mater Božju. Od mnogih takvih viđenja mi ćemo ispričati jedno.
Kada sveti Atanasije izgrađivaše svoju lavru, dogodi se jedne godine, po Božjem popuštenju, takva nerodica i glad, da se mnogobrojna bratija, ne podnoseći stroge podvige i glad, jedan po jedan raziđoše, te sveti Atanasije najzad ostade sam samcat, i to bez trunke hleba. Iako beše silan u podvizima i tvrd u trpljenju, sveti Atanasije bi savladan glađu, čvrstina duha mu se pokoleba, i on reši da ostavi lavru i otide kuda bilo na drugo mesto. I sutradan izjutra sveti Atanasije, sa gvozdenim žezlom svojim, teška srca krenu putem ka Kareji. Pošto je putovao dva sata, njega najzad izdade snaga, i taman htede da prisedne i odahne, odjednom se pojavi neka žena, pod dubokim velom, i iđaše mu u susret. Sveti Atanasije se smuti i, ne verujući svojim očima, prekrsti se. Otkuda ovde žena, upita on sam sebe, kada je ulazak ženama ovamo nemoguć? – Čudeći se viđenju on pođe u susret nepoznatoj. „Kuda ti, starče?“ skromno upita nepoznata starog Atanasija sretnuvši se s njim. Sveti Atanasije odmeri nepoznatu od glave do nogu, pogleda joj u oči, pa sa nehotičnim strahopoštovanjem obori pogled. Njena skromna odeća, tih devičanski pogled, dirljiv glas, – sve to pokazivaše da to nije obična žena. Ko si ti? – upita starac nepoznatu, – kako si naišla ovuda? i radi čega hoćeš da znaš kuda idem? Ti vidiš, ja sam ovdašnji monah. Šta tražiš više? – Ako si monah, odgovori nepoznata, onda treba da odgovaraš drukčije nego obični ljudi, da budeš prostosrdačan, poverljiv i skroman. Ja želim da znam kuda ti ideš; znam tvoju muku i sve što se s tobom zbiva; ja ti mogu pomoći, ali prethodno želim da čujem kuda ćeš. Začuđen rečima tajanstvene nepoznate, prepodobni Atanasije joj ispriča svoju muku. – I ti to nisi mogao podneti? primeti nepoznata. Radi nasušnog parčeta hleba ti napuštaš obitelj, koja treba da postane slavna za pokolenja i pokolenja?
Je li to u duhu monaštva? Gde je tvoja vera? Vrati se, ja ću ti pomoći: sve će ti u izobilju biti darovano, samo ne napuštaj svoju obitelj, koja će se proslaviti i zauzeti prvo mesto među svima ovdašnjim obiteljima. – A ko si ti? upita Atanasije. – Ja sam ona, odgovori nepoznata, čijem imenu ti posvećuješ svoju obitelj, kojoj poveravaš njenu sudbinu i svoje vlastito spasenje. Ja sam Mati Gospoda Tvoga.
Sveti Atanasije pogleda na nju nepoverljivo i sumnjalački, pa joj onda reče: Bojim se da verujem, jer se i đavo pretvara u anđela svetla. Čime ćeš ti mene uveriti u tačnost tvojih reči? – Vidiš ovaj kamen, odgovori nepoznata: udari u njega žezlom, pa ćeš onda doznati ko govori s tobom. Znaj još i to, da od sada ja zanavek ostajem domostrojiteljka (ekonomka) tvoje lavre.[10] – Atanasije udari u kamen, i on se raspuče kao gromom udaren, i iz njegove pukotine tog časa grunu hučni izvor vode i poteče niz stenovito brdo, jureći sve do u samo more.
Poražen ovakvim čudom, prepodobni Atanasije se okrenu da se baci pred noge Božanstvene Nepoznate, ali Nje već ne beše; Ona se kao munja sakri od preneraženog pogleda njegovog. Od toga doba taj izvor toči jaku vodu sve do danas, nalazi se na dva sata hoda od Lavre.[11]
Prepodobni Atanasije, strog i tačan u svojim pravilima odnosno crkve, takav bejaše i van nje. U trapezi je bio zabranjen svaki razgovor; za vreme obeda niko nije smeo davati drugome bratu od svoga jela i pića; a ko bi razbio i najmanji sud, taj je javno tražio oproštaj od sviju. Posle povečerja nisu bili dozvoljeni nikakvi razgovori, i bilo je zabranjeno posećivati keliju drugoga. Praznoslovlje je bilo zaboravljeno; opštežiće se strogo održavalo; niko se nije usuđivao izgovoriti hladnu reč: moje ili tvoje, jer nas to odvaja od blažene ljubavi; sve im je svima bilo zajedničko, kao što to naređuje sveti Vasilije Veliki. A kad bi ko našao neku stvar, on ju je stavljao na vidno mesto, da bi je lako našao onaj kome je ona bila data na upotrebu. Kratko rečeno: inoci, rukovođeni prepodobnim Atanasijem, provođahu divan i blažen život.
Prepodobni Atanasije, čuvši da je vojskovođa Nikifor posle smrti cara Romana[12] postavljen za cara u Grčkoj zbog mnogih pobeda nad agarjanima, veoma se ožalosti, jer on beše uzeo na sebe brigu o manastiru zato što mu Nikifor obeća da će biti monah. Tugujući što Nikifor ne ispuni obećanje, prepodobni smišljaše da ostavi sve i beži. Pripremajući se za bekstvo, on govoraše bratiji da želi ići k caru radi uređenja manastirskih poslova. I uzevši sa sobom neke od bratije, on stvarno krenu na put. Došavši do Avide on ostavi pored sebe tri brata, a ostale vrati u manastir, govoreći: Dosta su mi ova trojica za put u Carigrad.
Kada ovi odoše natrag u manastir, prepodobni Atanasije napisa pismo caru, podsećajući ga na njegovo obećanje Bogu i ukoravajući ga za sujetnu promenu prekrasne namere, i obaveštavajući ga o svojoj tuzi, jer je zbog njega uzeo na sebe tolike brige. Na kraju pisma on dodade ovo: „Care, ja nisam kriv pre Gospodom Hristom za tvoju prevaru. Stoga odlazim sada u neko bezmolvno mesto, što sam stalno želeo i želim; a manastir predajem najpre Bogu, pa tebi, a ti ga poveri kome hoćeš. Ja sa svoje strane mislim da je dostojan biti iguman inok Jevtimije, izvrstan po životu i učiteljstvu“.
Napisavši tako, prepodobni ne kaza svojim učenicima šta je napisao već zapečati pismo, pa izabra jednoga od njih trojice, predade mu pismo i posla ga caru. A posle kratkog vremena on odasla od sebe u manastir i drugog učenika po imenu Teodota, pod izgovorom da poseti bratiju i vidi kako je u manastiru; sam pak ostade sa jednim učenikom, Antonijem. Sa njim Atanasije otplovi na Kipar. Tamo, zadržavši se neko vreme u obitelji „Sveštenih“, on zamoli igumana da im dozvoli živeti u najbližoj tome manastiru pustinji. Dobivši što je tražio, on stade živeti Bogu u bezmolviju, zarađujući hranu trudom ruku svojih, tojest prepisujući knjige kao i ranije.
Kada monah sa pismom prepodobnoga stiže u Carigrad i predade pismo u ruke caru, car se, pre no što otvori pismo, obradova. A kad ga raspečati i pročita, on se silno ožalosti, jedno – zbog svoje nepravde pred Bogom, a drugo – što je prepodobni Atanasije napustio obitelj i otišao neznano kuda. Tada i brat monah, saznavši za sadržinu pisma, stade plakati i ridati što je izgubio svoga oca. Car odmah napisa u obitelj, da upravu nad manastirom privremeno primi Jevtimije. Ujedno s tim car posla naredbu na sve strane svoga carstva, da se pronađe prepodobni Atanasije. Ta naredba careva stiže i na ostrvo Kipar, i malo je trebalo pa da Atanasije bude pronađen. Ali prepodobni, saznavši o tome, odmah uze svoga učenika i ode na morsku obalu. I tu, po promislu Božjem, nađe lađu, sede na nju, i uz pomoć povoljnog vetra ubrzo pristadoše na drugu obalu. Prepodobni starac beše u nedoumici na koju stranu da krene. Mislio je da ide k svetim mestima u Jerusalim, ali put tamo beše nezgodan zbog tamošnje najezde agarjana. Nije želeo da se skloni ni ka grčkim krajevima zbog carevog traganja za njim. I tako, nije znao kuda da krene. Kada se spusti noć, prepodobni stade na molitvu, moleći od Boga savet i rukovodstvo. I bi mu otkrivenje od Boga i naređenje, da se vrati na Aton u svoju obitelj, koja će se njegovim trudom veoma proširiti i divno ukrasiti, i mnogi će pod njegovim rukovodstvom dobiti spasenje.
Dobivši od Boga takvo otkrivenje, prepodobni obavesti o njemu Antonija, i oni odmah krenuše na put, suvim se vraćajući natrag. Posle mnogodnevnog putovanja, Antonija zaboleše noge i otekoše, i imađaše silnu vatru u njima, tako da više nije mogao uopšte ići. Tada prepodobni, nakupivši malo trave koje je bilo oko njih, rastrlja je rukom, obloži njome noge učeniku, pokri ih lišćem, i preveza svojim ubrusom. Zatim uze bolesnika za ruku i podiže ga, i Antonije odmah povika: „Hvala Ti, Hriste Bože, što mi olakša bolest!“ I on putovaše dalje kao i ranije, imajući zdrave noge.
Gorespomenuti brat Teodot, koga prepodobni otac odasla da poseti bratiju, stigavši u manastir, zateče svu bratiju uzrujanu usled očevog odlaska, i srce mu se kidaše zbog toga. Ne mogući da izdrži bez oca, on pođe na Kipar, tražeći ga svuda. Kada beše u Ataliji[13] on, po Božjem promislu, srete prepodobnog oca na putu; ugledavši jedan drugoga, oni se silno obradovaše. A kada otac ču o uzrujanosti bratije u manastiru, radost mu se pretvori u žalost, i on odmah posla Teodota natrag u lavru da izvesti bratiju o njegovom dolasku. Sam pak ode radi molitve u manastir koji se nalazio u Lampidiji. Tu on, ugledavši jednog brata koji beše sišao s uma i besni, metnu ruku na njega i isceli ga. I izgovorivši neke pouke, on krenu na Aton i stiže u svoju obitelj. Kada ga bratija ugledaše, mišljahu da vide sunce, i od radosti klicahu: „Hvala ti Bože!“ I svi pristupajući mu celivahu mu, neki ruke, neki noge, neki mantiju. Posle toga prepodobni stade ponovo po pređašnjem mudro upravljati u manastiru.
Nakon izvesnog vremena nastade potreba da prepodobnn otac lično sam ide k caru zbog manastirskih poslova. I on otputova u Carigrad. Saznavši za njegov dolazak, car se ujedno i radovaše i stiđaše: radovaše se, jer je želeo da vidi prepodobnoga, i stiđaše se, jer mu se imao javiti u carskom zvanju. Stoga on i srete prepodobnoga ne kao car nego kao jedan običan, prost čovek, i uzevši ga za desnu ruku i celivavši mu je, on ga uvede u svoju unutrašnju palatu, i sedeći sami, oni sa suzama radosnicama razgovarahu među sobom. Car govoraše: Znam, oče, da sam ja vinovnik svih tvojih trudova i nevolja, prezrevši strah Božji i ne ispunivši svoje obećanje. Ali te molim, strpi se očekujući moje pokajanje, dok mi Bog da da ispunim svoje obećanje. – Prepodobni pak savetovaše mu da bude bogoljubiv, pobožan, krotak, negordeljiv, milosrdan, mnogodarežljiv; i poučavaše ga svima dobrim delima koja dolikuju hrišćanskome caru, podsećajući ga na buduću nagradu u večnom životu.
Prepodobni provede u Carigradu mnogo dana, često prijateljski razgovarajući s carem. Otpuštajući ga, car dade manastiru sve što treba. Pored toga on i pismenom naredbom odredi da se svake godine sa ostrva Limnosa daje manastiru po dvesta četrdeset četiri zlatnika. I prepodobni se vrati k bratiji u manastir sa izobilnom carevom pomoći.
Dok se prepodobni uspešno podvizavaše i mnoštvo bratije rukovođaše na putu spasenja, na njega svom silom svojom ustade nenavidnik dobra đavo i krenu u rat protiv hrabrog vojnika Hristovog. To bi otkriveno jednom među podvižnicima starcu, koji, pavši u zanos, vide puk demona koji se primicaše Atonskoj Gori; u tom puku beše jedan starešina, kao tisućnik, strašan i grozan, koji pokazivaše veliku vlast. On razdeli taj puk: sto besova posla da obilaze svu Goru i da love inoke, a sam sa devetsto besova krenu u Atanasijevu lavru uz strašno negodovanje. Pre no što prepodobni bi obavešten o ovom viđenju, njega snađe sledeća bolest. Kada on po svome običaju rađaše sa poslenicima na morskoj obali, ogromno drvo pade mu nekako na nogu i prebi mu gležnje i goleni, te svetitelj ležaše tri godine na bolesničkom odru. Međutim on i u bolesti ne mogaše ležati skrštenih ruku nego prepisivaše knjige, za četrdeset dana svršavajući Paterik. I ležeći on se dobro naoružavaše protiv nevidljivog protivnika, i odnoseći pobedu odbijaše njegove mučke napade. Ne uspevši ništa u lavri, vrag onda zađe i nahuška stare preproste inoke po ostalim svetogorskim manastirima i pustinjskim samicama, ubacujući im u dušu protiv prepodobnog Atanasija ovakve pomisli: Zašto Atanasije čini nasilje Svetoj Gori i ruši drevne zakone naše? On podiže skupocene građevine, načini nova pristaništa, iskopa nove vodovode, nakupova volove, zaseja njive, posadi vinograde, te tako Goru pretvori u svetovno naselje.
Pošto se ti starci dogovoriše među sobom, oni otputovaše u Carigrad k caru Jovanu[14], nasledniku umrlog Nikifora i opadajući Atanasija moljahu cara da ga protera iz Svete Gore. Car posla izaslanika i pozva k sebi Atanasija koji već beše ozdravio od bolesti. Videvši Atanasija, i osetivši blagodat Božiju koja beše u njemu, car, umesto da se ljuti na njega, oraspoloži se prema njemu i veoma zavole bogonadahnutog oca, i ukaza mu poštovanje, i obasu ga carskim dobročinstvima. On potvrdi i raniju odluku, izdatu carem Nikiforom, da se sa ostrva Limnosa daje manastiru po dvesta četrdeset četiri zlatnika, i česno otpusti prepodobnog Atanasija natrag. Tada oni preprosti starci, ispunivši se stida, raskajaše se zbog svojih postupaka, i dolazeći k prepodobnome iskahu od njega oproštaj.
A postide se i suparnik đavo, pa razbesnivši se još jače, ponovo napade na lavru svetoga oca. Taj napad vide česni starac Toma, koji imađaše čiste oči duše. On pošto pročita Treći čas pade u ushićenje i vide sve gore i brda, drveće i suvarke, prekriljene malim crncima, koji žestoko ljuteći se i dišući neprijateljstvom, pozivahu jedan drugoga u rat i bitku, jarosno vičući: Dokle ćemo trpeti, drugovi? zašto da zubima ne raskinemo one što su se ovde nastanili? zašto da ih odmah ne očistimo odavde? A i starešinu njihovog, neprijatelja našeg, dokle ćemo trpeti? Zar ne vidite kako nas on izagna odavde i zauze naša mesta? – Dok oni tako govorahu, iziđe iz kelije prepodobni otac Atanasije držeći žezal u ruci. Ugledavši ga, crnci uzdrhtaše i smetoše se; a on, navalivši na njih, bijaše ih, ranjavaše i odgonjaše; i ne prestade da ih bije dok ih sve ne otera od lavre.
Kada starac Toma ispriča ovo viđenje prepodobnome, on odmah stade na molitvu, i sa suzama moljaše Boga da stado Svoje sačuva čitavim od čeljusti vražijih. I zaista prepodobni molitvom kao gvozdenim žezlom bijaše i progonjaše nevidljive zverove. No oni, mada begahu, ipak se posle kratkog vremena ponovo vraćahu i ne prestajahu ratovati pomoću svojih podmuklih zamki. Tako oni jednome inoku uliše u dušu toliku mržnju prema prepodobnome, da čak nije hteo ni da pvgleda na njega, i pod uticajem demona u njemu toliko poraste zloba da se on i na ubistvo reši. Spremivši i naoštrivši mač, on tražaše zgodnu priliku da ubije prepodobnog oca. I jedne noći kada svi spavahu a prepodobni u svojoj keliji stajaše na molitvi, ubica dođe keliji svetiteljevoj kao da ima nešto veoma važno da mu kaže, a go mač držaše ispod ruke; i kucnu bez straha na vrata, govoreći: „Blagoslovi oče!“ I glas njegov beše glas Jakovljev, a ruke Isavove. Prepodobni pak otac, pravedan kao Avelj, ne znađaše da napolju stoji Kain i zove ga radi ubistva, upita iz kelije: „Ko si ti?“ i otškrinu malo vrata. A ubica, poplašivši se očinskog glasa, pade na zemlju tresući se. Jer Bog, čuvajući vernog slugu Svog, iznenadnim strahom porazi ubicu: ruke mu klonuše, mač mu pade na zemlju, i sam on ležaše ničice na zemlji kao mrtav pred nogama oca. Videći to, prepodobni se udivi i užasnu, i podizaše sa zemlje ležećeg. A on, jedva došavši k sebi, potresnim glasom reče ocu: Oče, smiluj se na mene, tvoga zaklatelja! Prosti mi zloću koju smislih protiv tebe, i proštavaj bezakonje srca mog! – Otac pak Atanasije, zapalivši sveću i ugledavši na zemlji mač oštar kao brijač, razumede zamisao inokovu, i reče mu: Čedo, ti si izašao na mene sa ovim mačem kao na razbojnika?! No prestani ridati, zapuši usta, sakrij mač, i nikome ne pričaj šta se desilo, i priđi meni da te poljubim. Čedo moje, Bog neka ti oprosti greh tvoj!
Takva beše nezlobivost prepodobnog oca! I od toga vremena on pokazivaše najveću ljubav prema tom bratu. A ovaj, svagda se sećajući greha svog i videći očevu nezlobivost i ljubav prema njemu, neprestano ridaše, i ne mogaše utajiti ono što se dogodilo, osuđujući svoj greh a veličajući vrlinu prepodobnoga. I umre u velikom pokajanju; i prepodobni toliko plaka nad njim, koliko ne plaka ni nad kim drugim.
No još jedan brat, nenavideći oca kao i ovaj prvi, iskaše priliku da ga istrebi sa zemlje živih. Ali, ne znajući kako da to izvede, on se odade demonskim magijama i činima; i priredivši ocu mnoge smrtonosne magije i čini, on, na svoje zaprepašćenje, ni najmanje ne uspe. I jednom prilikom on upita nekoga brata: Da li vradžbine nanose smrt čoveku? – Brat mu odgovori da nikakve vradžbine ili magije ne mogu naškoditi čoveku blagočestivom i koji živi po Bogu. Čuvši to, vrač proklinjaše sebe u svojoj savesti. A kada zatim doznade kako je otac oprostio bratu koji je hteo da ga ubije, začudi se njegovoj nezlobivosti, srce mu se raskravi i ispuni strahom Božjim, i on, pohitavši k ocu, pade mu na noge, i sa velikim ridanjem ispovedi greh svoj proseći oproštaj, koji i dobi od nezlobivog oca.
Takav beše prepodobni Atanasije prema onima koji su se grešili o njega. Zato ga Bog i proslavi svuda. I sabra se u njegovu pastvu mnoštvo bratije iz raznih zemalja, ne samo iz Grčke, nego i iz Italije, iz samog starog Rima, iz Kalabrije[15], Amaltije[16], Iberije[17], i to ne samo od prostih ljudi već i od visokorodnih i bogatih. Pored toga i igumani mnogih manastira, odbacivši svoje starešinstvo, dolažahu pod upravu prepodobnome. Pa ne samo igumani nego i arhijereji, ostavljajući svoje prestole i pastve, dolažahu u pastvu svetog oca, da bi ih on pasao. Među takvima behu: veliki među patrijarsima Nikolaj, Andrej Hrizopolit, i Akakije koji je prosijao u toku mnogih godina u podvižništvu. Isto tako i pustinjaci, koji behu ostareli u neprohodnim pustinjama, dolazeći po Božjem promislu k ocu, nastanjivahu se u njegovoj lavri, želeći da se koriste primerom njegovog vrlinskog života. Od takvih behu: prepodobni Nikifor koji se zajedno sa svetim Fantinom podvizavao u gorama Kalabrijskim; njima bi božanstveno viđenje, koje naredi Fantinu da ide u Solun, a Nikiforu na Aton k prepodobnom Atanasiju, kod koga proživevši dugo, prestavi se i bi pogreben. Posle pak izvesnog vremena, kada njegove mošti biše izvađene iz zemlje da bi bile prenete na drugo mesto, iz suhih kostiju njegovih poteče izvor najmiomirisnijeg mira, koje se ne može uporediti ni sa kakvim mirisima. Takvi sveti veliki oci behu šiljani Bogom pod upravu prepodobnog oca Atanasija, iz čega se jasno poznaje da je život njegov bio bogougodniji u poređenju sa drugima. Jer kao što se po granama poznaje koren i po rodu drvo, tako se po naprednim učenicima poznaje iskusan učitelj i po dobrim ovcama dobar pastir njihov. No već je vreme da ukratko spomenemo neka čudesa prepodobnog Atanasija, pa da privedemo kraju reč o njemu.
Bog, koji svete Svoje proslavlja čudesima, ne liši dara čudotvorstva ni ovog velikog ugodnika Svog. Najpre da nešto kažemo o njegovoj prozorljivosti. Jednom nastade ljut mraz. Prepodobni pozva k sebi jednog poslušnika, po imenu Teodora, i reče mu: Brate, uzmi hranu, pa brzo idi u Kesarijsko (tako se nazivao jedan kraj na Atonu); i kada, idući k moru, budeš bio prema Trohalju, naći ćeš tri čoveka koji iznemogavaju od gladi i mraza i već su na samrti; jedan je od njih monah; potkrepi ih hlebom, da im se povrati snaga i da se zagreju, pa ih dovedi ovamo. – Teodor ode, i stvarno nađe sve onako kako mu proročki reče otac. I svi se divljahu prozorljivosti svečevoj.
Jednom se ukaza potreba da prepodobni sa nekolicinom bratije manastirskim poslom otplovi na lađi ka ostrvu. No, po Božjem popuštenju, nevidljivi vrag, želeći da potopi oca sa bratijom, podiže strahoviti vetar i buru, te se lađa prevrnu nasred pučine, i sve ih odmah pokri voda. Ali desnica Božja, koja brzo izbavlja ugodnika Svoga od svih opasnosti, odmah ispravi prevrnutu lađu, utiša buru i svetitelj se obrete na krmi sedeći i prizivajući bratiju k sebi. I voda ih kao na rukama prinošaše k lađi, a prepodobni otac ih svakog posebno izvlačaše, i sve ih sabra žive. Jedino se među njima ne nalažaše Petar Kiparjanin. Ne videći ga, oca zabole duša i on gromko viknu: „Čedo Petre, gde si?“ – I istovremeno sa očevim glasom voda iznošaše Petra iz dubine i nošaše ga ka lađi, i otac ga prihvati svojim rukama.
Tako sam prepodobni i bratija biše spaseni od potopljenja. I zlobni vrag se ne samo ne obradova, nego još jače bi posramljen. Blaženi otac svuda posramljivaše vraga, pobeđujući ga i progoneći ga. On izgna besa iz inoka Mateja, koga nečisti duh silno mučaše. Isto tako molitvama svetoga izgonjahu se nevidljivi mučitelji i iz ostalih koji paćahu od njih.
Prepodobni imađaše takođe i isceliteljsku silu, i prislužujući bolesnicima mnoge lečaše rukama svojim. On isceli gubavog brata; drugog koji je bolovao od čira u stomaku on satvori zdrava; trećeg koji je imao rak on izleči, načinivši rukom tri puta sveti krsni znak nad ranom. Svojom molitvom on odagna skakavce sa manastirskog ostrva, koji behu naišli i uništavahu sav rod. Jednom kada sa, bratijom plovljaše na lađi po moru, njima nestade vode za piće, te bratija iznemogavahu od žeđi: sveti Atanasije naredi da zahvate vodu iz mora i, blagoslovivši je, on je pretvori u slatku; i bratija piše i utoliše svoju žeđ. Jedan brat po imenu Gerasim, radeći u vinogradu htede da rukama iščupa iz zemlje jednu čvrstu i visoku lozu, pošto imađaše ne malu telesnu onagu. Pokušavši dvatri puta da lozu rukama izvadi, on ne mogade, a sebe užasno povredi: prosu mu se stomak i ispade mu iznutrica, i strahovito paćaše od bolova. No prepodobni otac ga isceli molitvom i znamenjem svetoga krsta. Taj isti Gerasim, privodeći Boga za svedoka, kazivaše i ovo čudo: „Kada bejah na poslušanju rezanja hlebova, ukaza se potreba da otidem k ocu i upitam ga za nešto. Desi se da se on tada nalažaše sam na molitvi u hramu svetih Apostola. Ja priđoh hramu i nagvirivši kroz prozorče ugledah prepodobnog oca gde se moli a lice mu beše kao plamen ognjeni. Ja se prepadoh i povukoh se malo natrag. Počekavši neko vreme, ja ponovo zavirih i videh gde mu lice blista kao lice angela Božjeg, okruženo ognjem, i od straha viknuh: „O, oče!“ A on, videvši me uplašenog i shvativši od čega, zapreti mi da nikome ne pričam o onome što sam video.“ – Ovo Gerasim ispriča bratiji po prestavljenju prepodobnoga.
Jedan brat, poslan od prepodobnog oca na poslušanje u svetovno naselje, đavoljim iskušenjem bi zaveden na telesni greh i pade. No osetivši težinu greha, njega stadoše mučiti očajničke misli. Vrativši se u manastir, on sa suzama i ridanjem pripade k nogama svetitelju i ispovedi mu svoj greh i očajanje. Prepodobni mu izgovori mnoge korisne pouke, ubedi ga da ne očajava i ne gubi nadu u Božje čovekoljublje, i naredi mu da ostane među bratijom u svom prvobitnom poslušanju. Međutim jedan između staraca, koji se zvaše Pavle, doznade za bratnjev pad i očevo samilosno milosrđe, i roptaše i na jednog i na drugog: brata ukoravaše što se drznuo da učini takvu gadost, narušivši zavet čistote, a ocu u lice govoraše da nije pravedno oprostiti takvome grešniku već je potrebno da on iskusi mnoge i teške kazne. A krotki otac, surovo pogledavši na roptača, reče: Pavle, pazi šta radiš! Motri na sebe, a ne gledaj grehe bratije, jer je pisano: Ko misli da stoji neka se čuva da ne padne (1. Kor. 10, 12).
Od toga časa, po Božjem popuštenju, nevidljivi kušač stade strelama prljavih pomisli ranjavati srce Pavlovo, i raspali ognjem požude telo njegovo, te Pavle nemaše mira tri dana i tri noći, sav goreći pohotom telesnoga greha, pa čak poče očajavati i za svoje spasenje. A što je najgore, on se stiđaše da tu svoju borbu ispovedi ocu. Prepodobni pak, Duhom znajući za tu njegovu borbu, dozva Pavla k sebi i nasamo razgovaraše s njim o nekim manastirskim poslovima. U toku razgovora on postepeno navođaše Pavla da ispovedi svoju telesnu strast. Tada Pavle, pavši pred noge ocu, ispovedi mu svoju muku i prošaše olakšanje u toj borbi. Prepodobni ga pouči da ne osuđuje brata koji greši, pa ga odasla na njegovo poslušanje, jer beše kelar. Sam pak, stavši na molitvu, usrdno se sa suzama pomoli Bogu za njega, i tog časa Pavle se oslobodi od strasti: jer on oseti kako mu se izliva na glavu neka hladnoća koja mu prođe celim telom sve do nogu, i od toga se ugasi u njemu pohotljiva raspaljenost tela njegova.
Drugog brata, Marka iz Lampsakije, žestoko spopade takva ista grehovna pohota telesna; i on, došavši k ocu, ispovedi pred njim svoju strast i prošaše od njega molitvenu pomoć. A posle nekoliko dana on u snu vide oca koji ga pitaše: „Kako si, brate?“ On mu odgovori: „Veoma strašno patim, oče“. Na to mu otac reče: „Pruži se ničice po zemlji.“ A kada se on ispruži po zemlji, otac mu stade nogom na slabinu. Od tog pritiska on se probudi iz sna, i oseti da je isceljen od strasti. I od toga časa imađaše spokojstvo u udovima svojim, ne pateći ni od kakve telesne požude.
Pošto ukratko izložismo ovo nekoliko od mnogih čudesa prepodobnog oca našeg, koja on za života učini, pristupićemo povesti o njegovom prestavljenju.
Pošto se sa svih strana, kao što je ranije rečeno, mnoštvo bratije sticaše k prepodobnome, to se ukaza potreba da se, radi smeštanja celog sabora bratije, proširi crkva. Zato se k crkvenim zidovima dozidavahu paperte i pritvori. Za vreme zidanja jednog pritvornog oltara pojavi se potreba da se sam prepodobni otac popne tamo i rasmotri rad, pre no što krene na predstojeći mu tada put u Carigrad, jer se spremao da ide caru zbog manastirskih poslova. On dakle najpre sazva bratiju, i pročita im pouku blaženog Teodora Studita[18], dodavši i od svojih bogogovorljivih usta korisne savete. Zatim, zatvorivši se u keliju, on dugo ostade na molitvi. Posle toga on iziđe iz kelije odeven u mandiju, imajući na glavi sveštenu kukuljaču blaženog oca svog Mihaila Maleina, koju je on obično nosio samo o velikim praznicima i u vreme pričešćivanja Božanskim Tajnama Hristovim. I ovoga dana on se pojavi kao da praznuje, i beše svetao licem kao anđeo Božji. Uzevši sa sobom šestoro bratije, on sa njima uziđe na građevinu. I kada behu na vrhu građevine, po nedokučivim sudovima Božjim, provali se krov građevine, i sve ih povuče za sobom dole, i zatrpa ih kamenjem i zemljom. Petorica od njih odmah predadoše duše svoje Bogu, a otac i s njim jedan zidar po imenu Danilo, ostadoše živi među kamenjem. I svi tada čujahu u toku tri sata i više glas prepodobnog oca: Gospode Isuse Hriste, pomozi mi! Slava Tebi, Bože!
Dotrčavši, potresena bratija s ridanjem razgrtahu kamenje i zemlju, ko je čime mogao: alatima, rukama, nogama. I otkopaše oca, koji već beše skončao u Gospodu, cela telom, samo mu na desnoj nozi bejaše rana. Kraj njega otkopaše živog Danila zidara, koji sav beše razbijen; i iznesoše ih odatle.
Takva beše končina prepodobnog oca našeg Atanasija. Ona se nekome može učiniti neslavna, pošto prepodobni nije skončao na odru, međutim: „pred Gospodom je dragocena smrt svetaca Njegovih“ (Ps. 115, 6). Ugodniku Božjem njegova končina, koja mu nije bila neizvesna, donese mučenički venac. Jer providevši Duhom svoju končinu, on je unapred predskaza svom najprisnijem učeniku Antoniju, govoreći: Molim te, ti ćeš sam obaviti put u Carigrad koji nam predstoji radi manastirskih potreba. A ja, tako Bog hoće, neću više videti zemaljskog cara.
Posle svoje končine[19] prepodobni ležaše tri dana nepogreben, dok se iz svih svetogorskih obitelji ne sabraše oci da mu ustroje svečan pogreb. Sveto telo njegovo se ne izmeni, niti oteče, niti potamne, i lice mu beše kao u živa čoveka koji spava; ne osećaše se ni običan zadah od mrtvaca. Kod sviju beše veliki plač za njim. A kada vršahu opelo nad njim, iz rane što mu bejaše na nozi isteče krv, nasuprot prirodi. Jer ko ikada vide da iz rane trodnevnog mrtvaca teče krv? Primetivši to, neki od uglednih staraca sabraše tu krv u svoje ubruse i mazahu se njome kao velikom svetinjom radi blagoslova. I pogreboše česno telo prepodobnog oca. Tela pak petorice bratije, nađena zatrpana kamenjem, behu ranije pogrebena česno. A izgruvani Danilo, koji požive još nekoliko dana, sa uzdahom kazivaše viđenje koje je imao u noć pred končinu prepodobnoga. Videh, pričaše on, jednog svetlog izaslanika, koji beše došao od cara, i zove oca k caru. Otac tog časa izišavši iz lavre sa šestoro bratije, među kojima bejah i ja, sledova izaslaniku. I kad. stigosmo k prekrasnoj palati carskoj, i približismo se k vratima, prepodobni otac sa petoro braće uđe u palatu kod cara, a ja bejah ostavljen napolju i plakah silno. I čuh gde mi neko iznutra govori: „Uzalud plačeš, čoveče, jer ti ne možeš ući unutra, ako ti ne dozvoli otac sa kojim si došao.“ A ja čuvši to stadoh još jače ridati, i dozivah oca umilnim glasom. Posle kratkog vremena iziđe otac, uze me za desnu ruku i uvede me u palatu, i ja se udostojih videti cara i pokloniti mu se. – Ispričavši to, Danilo predade dušu svoju u ruke Božije.
Da spomenemo i još neka čudesa prepodobnoga Atanasija, koja se dogodiše posle njegovog prestavljenja. Gorespomenuti Antonije, prisni učenik prepodobnoga, sa nekolicinom bratije otputova manastirskim poslom u Gangrski kraj. Putujući tamo oni pred veče naiđoše na pastira koji pasijaše stado, čijeg jedinca sina beše ujela zver i on beše na umoru. Otac silno kukaše za sinom. Videvši strane monahe gde prolaze, on ih moli da svrate k njemu, i ukazujući im gostoljublje on im predloži hranu koju imađaše: hleb i mleko. Inoci se zadiviše njegovoj vrlini što on i u tolikoj žalosti ne napušta gostoprimstvo, i sažaljevahu ga u njegovoj muci. Među njima bejaše jedan brat po imenu Simeon, koji imađaše pri sebi ubruščić okvašen krvlju prepodobnog oca. Tim ubruščićem Simeon zavi dečakovu ranu, i dečak odmah zaspa slatkim snom, i spavaše sve do svanuća. I inoci prenoćiše tamo. Sutradan dečko ustade zdrav; rana mu beše ozdravila, i on zatraži da jede. Tada svi proslaviše Boga.
Drugom jednom prilikom, kada jedan od bratije bi poslan na manastirsko poslušanje, dogodi se da on uđe u kuću nekog hristoljupca, čija žena odavno ležaše u postelji bolesna od krvotočenja. Muž i svi ukućani tugovahu zbog nje. Doznavši razlog njihove tuge, inok reče: „Ja imam u ubruščiću krv svetog Atanasija, i ako želite, umočimo okrvavljeni ubruščić u vodu, iscedimo ga, pa tu vodu neka bolesnica popije, i biće zdrava.“ – Čuvši inokove reči, bolesna žena stade sa suzama moliti inoka da što pre ispuni svoj predlog. Inok spremi takvu vodu sa krvlju svetoga i dade joj. Uzevši vodu žena reče: „Sveti Atanasije, pomozi mi!“ I svu je popi. I odmah prestade tečenje krvi njene, i ona postade zdrava.
Jednom inok Simeon i inok Georgije, poslani lađom na neki manastirski posao, stigoše u Pevkijsko pristanište. Tu nađoše jednog mornara na umoru, koji već osam dana nije mogao govoriti, koga prijatelji behu oplakali, a koji i sam beše izgubio svaku nadu na ozdravljenje. Kada inoci metnuše na njega ubruščić obagren krvlju svetoga, on kao trgnuvši se iz sna odmah ustade zdrav.
Pored toga razna čudesa se događahu i na grobu svetoga oca. Naime: progonjahu se nečisti dusi iz ljudi, i različne bolesti isceljivahu se kod onih koji dolažahu sa verom i pomazivahu se jelejem iz kandila što gori na svetiteljevom grobu. Da pomenemo i ono što se dogodilo sa vrlinskim inokom Evstratijem. U njega se nekako behu povredili unutrašnji organi, i on sedam godina mokraše krv. Lečiše ga mnogi lekari, ali mu ne mogoše pomoći. I on odrekavši se lekara osloni se na Boga, i moljaše se prepodobnom ocu Atanasiju za posredovanje pred Bogom. A kad pribeže ovome iscelitelju, on ubrzo dobi od njega isceljenje na sledeći način: u snu on vide sebe u trapezi, a vide i prepodobnog oca gde sedi na svom igumanskom mestu, pred njim stajaše sklenica vode i tanjir grožđa; prepodobni uze malo grožđa, metnu u vodu, i davaše Evstratiju da ispije. A Evstratije, misleći da je to neki običan lek (od kakvih se lekova on odrekao), ne hte da primi. Tada mu otac reče: „Ne boj se, ispij, i biće ti na zdravlje.“ Evstratije uze i popi, i probudi se iz sna, i tog časa oseti da je potpuno isceljen od svoga neduga.
No već je vreme da završimo povest o ovom svetom mužu. Neka je beskonačna slava i čast sada i uvek i kroza sve vekove Bogu, divnome u svetima Njegovim, i koji je u prepodobnom Atanasiju projavio Svoju čudesnu milost i silu. Amin.[20]
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
LAMPADA
 
Zavolevši Hrista od detinjstva žarkom ljubavlju, Lampad se udalji u pustinju blizu Irinopolja, gde se predade podvižničkom životu. Pošto uzdržanjem i molitvom telesno umovanje potčini duši, on zasija kao jarko sunce, i svojom svetlošću obasjavaše pomračene strastima i zavedene demonima. Neobična čudesa činio ne samo za života nego i pošto otide ka Gospodu. To svedoči peštera u kojoj počivaju česne mošti njegove.
Prepodobni Lampad podvizavao se verovatno u desetom stoleću.
 
STRADANJE SVETOG PREPODOBNOMUČENIKA
KIPRIJANA NOVOG
 
Mestance Klicos u Epiru rodno je mesto svetog prepodobnomučenika Kiprijana. Nema podataka o njegovim roditeljima, ali sudeći po njegovom vaspitanju i drugim osobinama, on je pripadao hrišćanskoj porodici revnosne pobožnosti i jake vere u Boga. Stoga su ga, pored pismenosti, roditelji vaspitali u pobožnosti i strahu Božjem i čuvanju sebe od sablazni sveta. Po smrti svojih roditelja blagorazumni junoša, da bi sačuvao sebe od sablazni sveta, ostavi svet, primi monaštvo, i bi udostojen sveštenstva. Zatim se udalji na svetu Atonsku Goru. Tamo on nađe sebi blizu Kutlumuškog manastira keliju sa crkvom svetog velikomučenika Georgija, u koju primi dva inoka, pa se zajedno s njima stade podvizavati u postu, bdenju i molitvi. Tokom vremena njegov podvižnički život, slično miomirisnom mirisu, postade poznat po celoj Svetoj Gori, i blaženog podvižnika Kiprijana počeše smatrati velikim starcem, i mnogi se starahu da podražavaju njegov bogougodni život.
Iako je prepodobni Kiprijan vodio veoma surov život u neprekidnom postu, svunoćnim bdenijima sa mnogobrojnim poklonima, i u neprestanim molitvama, duša mu ipak ne beše spokojna, jer je njega smućivala potajna misao: da svi ti podvizi koje on vrši tobož nisu dovoljni, da bi on dobio milost Božiju i udostojio se carstva nebeskog. Ova misao se iz dana u dan pojačavala, i primoravala Kiprijana na mučenički podvig, došaptavajući mu: da on samo tako može posvedočiti svoju ljubav prema Gospodu Hristu, i posle podnetih mučeničkih muka za ispovedanje imena Njegova dobiti večno blaženstvo.
Podstican tom mišlju on stade, da bi učvrstio sebe, često izgovarati naglas reči svetog apostola Pavla: Ko će nas rastaviti od ljubavi Božje? Nevolja li ili tuga? ili gonjenje? ili glad? ili golotinja? ili opasnost? ili mač? (Rm. 8, 35). Ovu želju svoju on ipak otkri opitnim starcima, kao i to da ga već izvesno vreme potajna misao prinućava na mučenički podvig i neda mu mira. Saslušavši ga i ne nalazeći nikakvog razloga da sebe predaje na mučenički podvig, starci mu stadoše savetovati da se ne podaje smutljivačkom pomislu. Pri tome mu ukazivahu i na to, da on može, uplašivši se muka, postati odstupnik od Hrista. No prepodobni Kiprijan, sagorevan plamenom ljubavi Hristove, žuđaše da što pre ostvari svoju nameru. I on ubrzo ostavi Svetu Goru i ode u Solun.
U Solunu on provede nekoliko dana i doznade kada paša biva u sudnici. Pošto se pričesti Životvornim Tajnama Tela i Krvi Hristove i pomoli Gospodu Bogu da ga ukrepi u mukama, on neustrašivo uđe u sudnicu, pristupi paši i reče: Pašo! ja koji pred tobom stojim provedoh nekoliko godina na svetoj Atonskoj Gori, spasavajući dušu svoju. No jedared čitajući Sveto Pismo ja naiđoh na ove reči, rečene Bogom preko proroka Njegovog: „Ako izvedeš dragoceno iz nedostojnoga, bićeš kao moja usta.“ Stoga, razgorevši se ljubavlju prema bližnjem, ja zaželeh da prevarenom od đavola stvorenju Božjem pokažem kako je ono duboko palo iz neznanja, jer ga je zaveo neprijatelj roda ljudskog koji kao lav ričući traži pogibao ljudi. On je prevario mnoge narode i naučio ih da se klanjaju idolima, a neke je preko lažnih proroka odveo u duboku zabludu. Taj isti đavo preko vere u lažnog proroka vašeg Muhameda drži i vas u okovima svojim, i pošto je ovladao vašim okorelim srcem ne dopušta vam da poverujete u Gospoda našeg Isusa Hrista, koji je istinita Svetlost, i došao je u svet da spase čoveka. Krsnom smrću Svojom On pokida one uze i okove u kojima je đavo nekoliko tisućleta držao sav rod ljudski, i, izbavivši Svoje sazdanje ispod njegove vlasti, udostoji ih nasleđa rajskih krasota. Ja pak, čuvši za tebe da si blagorazuman čovek, odlučih da ti objavim istinu. Dakle, ostavi svoju zabludu i veru u lažljivog proroka Muhameda i poveruj u Isusa Hrista, preko koga ćeš dobiti spasenje i život večni, jer vera hrišćanska je istinita, a vaša je lažna. Pritom, udubi se i dobro rasmotri, ko je bio Hristos i ko Muhamed, pa ćeš jasno uvideti da je vaš prorok Muhamed samozvanac koji vam je propovedao svoje sopstveno učenje, a Isus Hristos je istiniti Bog u dvema prirodama. Otkrivajući svako lažno učenje On u božanstvenom Evanđelju Svom kaže: Ja dođoh u ime Oca svoga, i ne primate me; ako drugi dođe u ime svoje, njega ćete primiti (Jn. 5, 43). Svi vi, dakle, zanevši se Muhamedovim učenjem, smatrate ga za proroka, dok je on u samoj stvari neprijatelj Božji i varalica.
Čuvši izobličenje i hulu na svoga proroka od nepoznatog čoveka, paša zaključi da je on sišao s uma, pa stoga naredi gavazima da ga izbiju i isteraju napolje.
Isteran napolje, i ne dobivši što je želeo, prepodobni Kiprijan napusti Solun i krenu u Carigrad sa nadom da tamo postrada za Hrista. Po dolasku u Carigrad on, bojeći se da se i tu sve ne svede na batine, odluči da svoju optužbu stavi na hartiju i preda velikom veziru. On to napisa na grčkom jeziku ovako: „Nesrećni muslimani! hoćete li još dugo hoditi u zabludi i ne poverovati u Gospoda našeg Isusa Hrista koji siđe s neba radi spasenja ljudskog, i koji je gotov da iz velike ljubavi prema palom čovečanstvu prima one koji se istinski kaju? Pokajte se, dakle, i poverujte u Hrista istinitog Boga, i, preporodivši se svetim krštenjem, dobićete život večni; a svog lažnog proroka prokunite kao zavodnika i varalicu.“
Sa ovom optužbom prepodobni Kiprijan pođe u dvorac velikog vezira. Tamo se prijavi i zamoli da mu optužbu prevedu na turski jezik. To uze da uradi jedan Grk, koji se beše odrekao Hrista i primio muhamedansku veru. Kada on prevede optužbu, Turci se zaprepastiše čuvši hulu na svoga proroka, pa razjareni skočiše na prepodobnog Kiprijana kao ljute zveri, izbiše ga i isteraše napolje. No Kiprijan ne htede da napusti dvorac, nego iščekivaše da se pojavi veliki vezir. Kada vezir izađe, Kiprijan potrča k njemu, ali ga gavazi odgurnuše. Utom naiđe starešina gavaza i upita što odguravaju inoka. Kada mu rekoše da inok huli Muhameda, starešina naredi da ga odmah izvedu pred vezira. Vezir upita Kiprijana: Šta ti, starče, treba od mene? – Tvoje spasenje, neustrašivo odgovori sveti Kiprijan. Obrati se od lažnog verovanja u varalicu Muhameda, koga vi muslimani nazivate prorokom. Kakav je on prorok, i kakvo je njegovo učenje, koje je on sastavio na izmišljotinama ljudskim? Vrhovni vezire, ostavi zabludu, odrekni se varalice Muhameda, poveruj u Iskupitelja roda ljudskog Isusa Hrista i, krstivši se svetim krštenjem, dobićeš život večni!
Vezir se začudi smelosti monaha Kiprijana, i upita ga: Odakle si i u kom manastiru živiš? – On odgovori: Sve crkve i manastiri, koliko god ih je na zemlji, pripadaju Gospodu mom Isusu Hristu, pa sam stoga sve dosada živeo u Njegovoj obitelji. – Vezir ga upita: Nije li te patrijarh Carigadski poturio meni, da bi mi ti naneo takve uvrede i grubosti? – Nije, odgovori sveti mučenik. – Onda si ti pijan, reče mu vezir. – Bez razloga me klevetaš, vrhovni vezire, odgovori mučenik, jer ne samo što nisam pijan, nego do ovoga časa nisam okusio ni vode ni hleba! – Nu, ako nisi pijan, onda si lud? odvrati vezir. – I to nije istina! reče na to monah. Kada bih ja bio lud, bilo bi nemoguće meni ludaku da ti poželim ono što ti želim, tojest da poveruješ u Isusa Hrista – istinitog Boga, i da naslediš carstvo nebesko. Prezirući opasnost koja mi preti od neprijatelja krsta Hristova, muslimana, ja sam rešio da po svaku cenu izađem pred tebe i izobličim tvoju zabludu, što lud nikad ne bi učinio.
Slušajući pametan odgovor monaha Kiprijana vezir beše u nedoumici i razmišljaše, na koji bi način odvratio Kiprijana od Hrista i priveo u muhamedansku veru. Stoga mu stade govoriti laskavo: Iz tvojih odgovora vidim da nisi ni pijan ni lud. Dakle, predlažem ti da poveruješ u velikog proroka Muhameda. Poveruješ li, ja ću te učiniti najsrećnijim čovekom: udostojiću te velikih počasti i učiniću te prvim u mome dvorcu. – Svetitelj odgovori: Uzalud misliš da me prelastiš laskom i počastima! Znaj, ja se nikada neću odreći Gospoda mog Isusa Hrista, nego i tebi savetujem da poveruješ u Njega, da bi se udostojio dobiti od Njega milost u dan Strašnog suda.
Vezir, videći nepokolebljivog ispovednika Hristovog, i pošto se stvar ticala vere, odasla ga k šeikulislamu. Kada sveti Kiprijan predstade šeik-ul-islamu, ovaj ga ljutito upita: Ko si ti, i kakvo to novo učenje propovedaš nama? – Hrabri ispovednik Hristov stade i njemu govoriti ono što i veziru. Slušajući hulu na svoga proroka, šeik-ul-islam ne dade mu da dovrši, nego naredi gavazima da ga odvedu u Fanari (kraj naseljen hrišćanima, gde je i patrijaršija), i da mu tamo pred očima hrišćana sramno odrube glavu. Čuvši smrtnu presudu, sveti prepodobnomučenik Kiprijan se obradova i iz dubine srca kliknu: Blagodarim Ti, Gospode Isuse Hriste, što si me ukrepio u ispovedanju svetog imena Tvog! Molim Te, Čovekoljupče: udostoj me da budem i zajedničar večne slave Tvoje, amin!
Kada svetog prepodobnomučenika Kiprijana vođahu carigradskim ulicama na mesto kazne, lice mu sijaše radošću, i on hitaše ne kao na smrt već kao na svadbu. Kada stigoše kod vrata koja vode u patrijaršiski dvor u Fanaru, sveti mučenik prekloni kolena i prekrstivši se zablagodari Bogu što ga udostoji da život završi mučenički. Turci ga i tu nagovarahu da prizna Muhameda za velikog proroka, i tako izbegne smrt; no slavni stradalac ne odgovaraše na njihove bezumne reči. Videći da hrabri ispovednik Hristov i na dogledu same smrti ostaje nepokolebljiv, Turci narediše dželatu da mu odrubi glavu.
I tako, čista i blažena duša svetog prepodobnomučenika Kiprijana odlete iz stradalničkog tela njegovog na nebo, u subotu petoga jula 1679. godine, da dobije od Hrista Boga mučenički venac. Amin.[21]
 
SPOMEN NALAZA MOŠTIJU PREPODOBNOG
SERGIJA RADONEŽSKOG
 
Mošti ovog svetog oca i čudotvorca sveruskog nađene su netljene 1423. godine, za vreme velikog kneza Jurija Dimitrijeviča. Opširnije o Sv. Sergiju videti pod 25. septembrom, kad se slavi njegov sveti spomen.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ATANASIJA PUSTINJAKA
 
Prepodobni Atanasije, nazivan Gvozdena palica, bio učenik svetog Sergija Radonežskog, i sa njegovim blagoslovom udaljio se u Novgorodsku guberniju. Tamo zajedno sa prepodobnim Teodosijem osnovao Čerepovecki Voskresenski manaster. Upokojio se prepodobni oko 1392. godine. Svete mošti njegove pokoje se u njime osnovanoj obitelji.
 


 
NAPOMENE:
[1]Grad na crnomorskoj obali, u severoistočnoj oblasti Male Azije – Pontu.
[2]Vizantija – megarska kolonija, osnovana 658. god. pre Hrista na evropskoj strani Bosfora; čuvena zbog svog zaliva Zlatnog Roga i važnosti moreuza što spaja Crno More sa Mramornim; vrlo važno trgovačko mesto. Ocenivši prednosti Vizantije, car Konstantin Veliki premesti 330. godine prestonicu Rimske imperije u Vizantiju. Od tada se Vizantija stade nazivati Konstantinopolj (= Konstantinov grad), Carigrad.
[3]Obitelj Kiminska, osnovana svetim Mihailom Maleinom (spomen njegov 12. jula) na Gori Kimin, u maloazijskoj oblasti Vitiniji.
[4]Kolhida – kraj, nalazi se na jugoistoku od Crnog Mora između Kavkaza, Iverije i Jermenije.
[5]Prepodobni Atanasije se rodio oko 925-930. godine.
[6]Roman II carovao od 957. do 963. godine.
[7]Nikifor II Foka carovao od 963. do 969. godine.
[8]Lavra – na grčkom: deo grada, sokak, – upravo red kelija poređanih oko igumanovog obitališta u vidu gradskih sokaka, ograđen ogradom ili zidom. Inoci u lavrama vodili su otšelnički način života i podvizavali se svaki u svojoj keliji; sabirali su se subotom i nedeljom radi zajedničkog bogosluženja, a u ostale dane držali su se strogog bezmolvija. Život u lavrama bio je mnogo teži nego u drugim manastirima. Od duboke starine lavrama se iazivaju mnogoljudni i značajni manastiri. Ovaj se naziv najpre pojavio u Egiptu i zatim u Palestini.
[9]Krit ili Kandija – najveće ostrvo u istočnom delu Sredozemnog Mora, na jugu od Jegejskog Mora.
[10]Zato u Lavri nema ekonoma već samo podekonom. Kasnije u Lavri bi ustrojena ikona Presvete Bogorodice Ekonomke. Na njoj je Presveta izobražena kako sedi na prestolu, sa Predvečnim Mladencem u naručju; s desne strane prestola je sveti Mihail Sinadski, a s leve – sveti Atanasije, obojica u molitvenom stavu; sveti Atanasije drži u rukama sliku (maketu) svoje Lavre.
[11]U spomen javljanja na tom mestu Božje Matere svetom Atanasiju podignuta je, u čast Njenu, mala crkva, sa neugasivim kandilom pred ikonom koja izobražava to čudo.
[12]Car Roman carovao od 957. do 963. godine.
[13]Atalija – grad Pamfilije, uzanog primorskog pojasa Male Azije između Likije i Kilikije.
[14]Jovan Cimiskije carovao od 969. do 976. god. On izdao carsku povelju sa povlasticama Svetoj Gori, ispisanu na kozjoj koži („Tragos“), koja se i danas čuva u Protatu u Kareji.
[15]Kalabrija – nisko poluostrvo na samom jugu Italije.
[16]Amaltija – primorski grad u Salernskom zalivu u italijanskoj pokrajini Salerno; osnovan verovatno u četvrtom veku Konstantinom Velikim.
[17]Iberija – Španija.
[18]Spomen svetog Teodora Studita praznuje se 11. novembra.
[19]Prepodobni Atanasije preminuo krajem desetoga veka (oko 1001. g.).
[20]Mošti prepodobnog Atanasija Atonskog počivaju i danas u severozapadnom delu sabornog hrama njegove Velike Lavre, u paraklisu Sv. 40. Mučenika.
[21]Stradanje mu opisa Jovan Kariofilis.

2 komentar(a)

  1. Slavoljub Mitrović

    Možete li mi dati podatak, vezan za obeležavanje dana koji je u srpskoj pravoslavnoj crkvi vezan za Nićifora(Nikitu) Remizijanskog

  2. Prvi i apostol Vaskresenja…….neustrašiva u svojoj veri i odanosti……neumorna u propovedanju njenog Učitelja…….prisustvovao sam mnogim večernjim službama, ali samo sam na jednoj proplakao i to u manastiru Svete Magdaline u Jerusalimu gde je deo njenih moštiju i ogromna freska momenta kada Sveta Magdalina pokazuje crveno jaje caru Tiberiju. Sestre tog manastira gase i pale sve sveće u crkvi u određeno vreme službe, tako da vernik ima utisak i kompletne tame za vreme Spasove smrti i svetla u momentu Njegovog Vaskresenja. Nezaboravna i dostojna služba Svetoj Mariji Magdalini. Sveta učenice Hristova, moli Boga za nas!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *