Житија Светих за јул

3. ЈУЛИ
 
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА
ЈАКИНТА
 
За царовања цара Трајана[1] у Риму, настаде велико гоњење на хришћане, јер цар беше издао заповест да сви у његовој држави имају приносити жртве боговима, а који то не жели чинити, да буду стављани на муке.
У то време живљаше у царском двору један изврстан младић, по имену Јакинт, родом из Кесарије Кападокијске[2], и имађаше двадесет година. По звању он беше царев коморник, и стално се налажаше поред цара. Истински хришћанин по вери и целомудреном животу, Јакинт тајно служаше Христу Богу, украшавајући себе чистотом, уздржањем, кротошћу и свима добрим делима.
Једном о неком празнику у част гадних богова цар Трајан свенародно приношаше жртве идолима. Дивни јуноша Јакинт не пође са царем к идолима већ остаде у двору, и повукавши се у једну одвојену малу одају усрдно се мољаше једином истинитом Богу. То примети Јакинтов вршњак Урвикије, који такође беше коморник. Прислушнувши Јакинтову молитву, Урвикије оде и достави цару да Јакинт, преступајући заповест царску, моли се неком Исусу Христу и назива Га Богом.
У то време цар Трајан обедоваше на погани празник пред целим народом. Наредивши да му доведу Јакинта, цар му пружи идоложртвено месо, заповедајући му да пред њим једе. А врли војник Христов Јакинт, прекрстивши се, рече цару: Мени хришћанину не доликује да једем оскрнављено; ја бих желео да и ти оставиш заблудно служење идолима, демонима празновање и погане жртве, и да познаш јединог истинитог Бога, и да Њему служиш.
Сви који јеђаху са царем и који му служаху, видећи такву смелост младића Јакинта, запалише се гневом против њега, а цар му рече: Младост твоја, Јакинте, чини те гордељивим, и ти ли, недостојни, учиш мене да не служим отачким боговима него некаквом Христу, кога не знамо ни ми, нити Га оци наши знађаху? – Одговори свети Јакинт: Ти не знаш Христа, јер си недостојан да познаш Њега, истинитог Бога, који је створио небо и земљу и море и све што је у њима, који је даровао људима светила небеска, и који је саздао човека по образу Свом. Истину говориш о себи када кажеш да не знаш Њега, кога и оци твоји, као деца гнева, не познаше. А ја сам рођен и васпитан од благочестивих и христољубивих родитеља, и научен да Му служим и да Му се клањам.
Разљутивши се на светитеља због таквог одговора, цар нареди присутним слугама својим да га бију по устима. Слуге одмах скочише на Христова мученика и стадоше га жестоко бити не само по устима него и по образима; а када он паде на земљу, они га свирепо газише ногама, говорећи: Како смеш тако дрско одговарати цару?
Затим нареди цар да престану бити мученика. А свети мученик лежаше на земљи и не могаше устати од љутих батина и гажења ногама. Међутим Трајан нареди да се мученику силом гурају у уста идоложртвена јестива. Али свети мученик Христов, чврсто стиснувши зубе и уста, никако не допусти да му се угура идоложртвена гадост. Тада нареди цар да мученика окују у железне окове, да му забију ноге у кладе и затворе у тамницу.
Сутрадан цар, продужујући заједно с народом празновање истог поганог празника, нареди да се на видном месту поређају сва оруђа за мучење и да се из тамнице доведе мученик Јакинт ради саслушања. Када свети мученик би доведен, Трајан га упита: Хоћеш ли се, младићу, покорити нашој наредби или ћеш и надаље остати упоран? Предвиђам да ће те гордељиви ум твој довести до страшних мука; боље је, послушај ме и принеси жртву боговима, ако не желиш да погинеш у жестоким мукама. – Али слуга Христов, остајући душом и телом тврд као дијамант и имајући силу Господњу која му помагаше, одговори Трајану: Ја сам хришћанин, Христа поштујем, Њему се клањам, и Њему приносим на жртву живу себе самог; а бесима твојим нећу принети жртву, и претње се твоје не бојим, јер ниушта не сматрам муке, и ти нећеш моћи приморати на ваше безбожје мене, слугу Христовог: нити ћеш ме преластити да ради краткотрајног живота оставим вечни живот. Чини са мном што хоћеш!
Бесан од јарости, цар нареди да најпре непоштедно туку простртог на земљи светог младића, па да му затим, обесивши га на мучилишту, железним ноктима кидају тело. Јуначки трпећи све то, мученик викаше к цару: Хришћанин сам! слуга сам Христов, и нећу Га се одрећи! А ти, мучећи ме за Христа, чиниш ми не мало добро. Хајде, пронађи још веће муке за мене, јер желим да више страдам за Господа мог, док насиље твоје не победим трпљењем својим, помоћју Владике мог Христа, који помаже свима што са вером призивају пресвето име Његово.
А кад би један сат по подне и сви се на гледалишту веома чуђаху мучениковом трпљењу, цар нареди да мученика скину са мучилишта и да га окована опет воде у тамницу, заповедивши стражарима да му не дају никакву другу храну и пиће сем жртвеноидолских јестива, да би га глађу и жеђу приморали да једе од ових. Стражари строго испуњаваху заповест цареву: свакодневно доносећи храну и пиће од идолских жртава, стражари их остављаху светоме у тамници. Но сутрадан изјутра долазећи к мученику у тамницу, налажаху недирнутом храну и пиће, пошто свети мученик не хоћаше ни да погледа на та идоложртвена јестива као на неку погану гадост. И свети мученик провођаше многе дане у глади и жеђи, непрестано се молећи Богу и веселећи се духом као на некој пребогатој гозби, јер беше храњен благодаћу Светога Духа.
Међутим Трајан, шаљући слуге, питаше стражаре: једе ли Јакинт од жртвеноидолске хране која му се доноси? Стражари одговараху, да он ни прстом неће да додирне ту храну, већ проводећи без хране и пића радује се и узноси молитве Богу своме. Слушајући то, Трајан се срђаше на стражаре, и претпостављаше да неко доноси Јакинту другу храну, и прећаше стражарима смрћу. Но стражари га са заклетвом увераваху да нико други не долази код мученика, да они врло будно чувају тамницу, и да не дозвољавају никоме ни да јој се приближи.
Када наступи тридесет осми дан мученикова тамновања и један од стражара по обичају уђе у тамницу, он виде тамницу пуну неисказане светлости и два анђела поред светог мученика: један му покриваше тело пресветлом одећом, а други му стављаше на главу предиван венац. Видевши то, стражар се силно препаде и баци што ношаше, па одјури к цару и обавести га о ономе што виде. Цар не поверова томе, сматрајући да су то неке варке, стваране мађиоништвом, и донесе одлуку да мученика стави на још страшније муке.
Два дана након тога севши на судишту у гледалишту, Трајан посла да сужња доведу из тамнице ради мучења, рекавши: Да видим како ће му помоћи његов Христос, да ли ће га избавити из мојих руку? – Но када слуге уђоше у тамницу, нађоше светог мученика где је скончао у Господу[3], и угледаше анђеле у облику пресветлих младића где са свећама у рукама стоје око тела његова, док тамница беше препуна неисказане светлости и миомира. Обузети страхом, слуге побегоше из тамнице и известише цара о ономе што видеше.
Испунивши се стида и јарости, цар посла мноштво слугу да изнесу из тамнице тело умрлога. Ушавши у тамницу, слуге ништа друго не видеше осим мртвога тела, које они и изнесоше из тамнице. Тада цар нареди да се чесно мучениково тело изнесе ван града и баци на пусто место да га поједу звери, пси и птице. При томе он заповеди стражарима да буду недалеко од тог места, да хришћани не би украли мучениково тело. И тако тело светог мученика лежаше дуго време, ничим не повређено, јер га анђео Божји чуваше.
Једне ноћи једном чесном презвитеру, мучениковом сроднику, по имену Тимотију, јави се анђео и нареди да узме мучениково тело. Презвитер узе са собом неке верне из свога дома, оде ноћу на оно пусто место, и узе свето тело мучениково, никим неометан. Доневши га у свој дом, он га положи у једној унутрашњој одаји, обавивши га чистом плаштаницом са мирисима. И презвитер свакодневно паљаше кандило крај ковчега са светим телом мучениковим и кађаше тамјаном.
После тога презвитер Тимотеј поживе неколико година, па кад се приближи своме крају, повери мошти светог мученика једној чесној удовици, светој по животу и старој по годинама. Она с радошћу прими то неоцењиво благо, чесно га чуваше у своме дому, и онако исто сваки дан паљаше кандило и кађаше. Од светих пак моштију излажаше силан мирис и испуњаваше одају. Ова жена никоме не причаше о светитељевим моштима, пошто сав град служаше идолима. Само се она сама дан и ноћ са сузама мољаше крај светих моштију мученика Христова.
Пошто прође много времена и ова се удовица приближи својој кончини, догоди се да један човек услед главобоље изгуби очни вид. Читаву годину дана он не виде белог видела, нити му лекари могоше што помоћи. Њему се ноћу у саном виђењу јави свети Јакинт, и рече: Човече, хоћеш ли да се исцелиш од болести и очњег слепила? – А он упита: Ко си ти који ми говориш то? Светитељ одговори: Ја сам слуга Христов Јакинт, лекар свих болести. – Молим те, рече му на то болесник, узми све моје имање које имам, само ми дај да видим видело, пошто, седећи у тами, много тугујем и патим. – Свети Јакинт му одговори: Забадава ће те исцелити Бог мој, само уради што ћу ти наредити: узми тело моје које се налази код оне удовице што станује близу тебе, и пошљи га у моје отачаство, у кападокијски град Кесарију; очи пак своје помажи јелејем из кандила што гори крај мога ковчега, па ћеш прогледати.
Поверовавши виђеноме у сну, тај човек устаде са одра свог, и вођен оде у удовичину кућу, и исприча јој мучениково јављање и наређење. Удовица га уведе у унутрашњу одају, у којој лежаше светитељево тело, даде му уље из кандила, којим он, чим помаза слепе очи своје, одмах потпуно прогледа, али закасни са извршењем светитељевог наређења. И пошто прође неко време, очи његове поново покри густи мрак и он ослепе. Тада он вођен поново оде к моштима светог мученика, просећи исцељење. При уласку у одају где почиваху мошти светитељеве, он чу глас који му говораше одозго: „Онај који је изиграо, сам је изигран“. Тада он, павши пред мошти светога, са сузама говораше: Дај ми сада да прогледам, угодниче Божји, па ћу одмах испунити што си ми наредио! – Затим уставши, он поново помаза очи своје уљем из кандила, и поново прогледа свесветлим прогледањем: јер му се отворише не само телесне него и душевне очи, и поверовавши у Христа он би просвећен светим крштењем.
У то време престави се она блажена удовица. Тада новопросвећени хришћанин узевши ковчег са моштима светога и запечативши га, посла га по верним људима у Кесарију Кападокијску. При томе наложи овим људима да, када се приближе граду, пусте мазге, које возе кола са моштима светога, да иду саме, па где се зауставе, ту да се положе мошти, јер је свети мученик тако наредио. Када ови верни људи са моштима стигоше близу града Кесарије, и беху на домаку градске капије, зване Севастијска, они пустише мазге да иду саме. И оне, никим не вођене, дођоше пред кућу у којој се родио мученик. Но у то време већ се беху његови родитељи преставили из овог живота. Тада верни којих беше у граду сабраше се, веома радосни што им дођоше мошти светог мученика, и чесно положише у тој кући свете мошти у мермерном ковчегу, славећи Господа нашег Исуса Христа.
Мученик свети Јакинт сконча у Риму трећег јула, глађу и жеђу морен, али вером, молитвом и благодаћу Светога Духа сићен, када над незнабошцима владаше Трајан, док над хришћанима царује Господ наш Исус Христос, коме слава са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин.
 
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
АЛЕКСАНДРА,
првоначелника обитељи Неуспављивих
 
Свети преподобни отац наш Александар родио се у Азији. Још у младим годинама он дође у Цариград ради образовања; и ту дуго изучаваше разне науке, и постаде савршен у световној философији. А када стиже у зреле године, он ступи у војну службу, и са временом постаде војсковођа. Волео је да чита књиге, и у слободним часовима много је читао Свето Писмо, јер беше човек поштен, добродетељан, постојан, богобојажљив, украшен целомудријем и уздржањем. Прочитавши Стари и Нови Завет, он се удуби умом у еванђелске речи, изговорене пречистим устима Христовим: Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај што имаш, и подај сиромасима; и имаћеш благо на небу; па хајде за мном (Мт. 19, 21). Размишљајући о овим речима Христовим, и чврсто верујући у њих, он поче продавати своје имање, које у њега беше велико према достојанству чина његовог, и добијене новце раздаваше сиромасима и невољнима; при томе он већ беше донео неизменљиву одлуку, да се одрекне света и свега у свету, и да постане Христов подражавалац. Чувши пак да у Сирији постоје свети људи који воде богоугодан живот у општежићима, он зажеле да иде тамо. И одбацивши свој чин, и оставивши своје пријатеље, и дом, и робове, и сваку житејску бригу, он отпутова у Сирију. Стигавши тамо у један општежићни манастир, у коме авом беше преподобни Илија, он умоли оца да га прими за инока у ред братије. И будући прибројан лику инокујућих, он проживе у том општежићу четири године, ревносно проходећи сва налагана му послушања, и обучавајући се у постничким подвизима, и даноноћно се усрдно бавећи молитвом и читањем књига. Више свега пак он се стараше да проникне у смисао псалама Давидових, да би познао силу свакога стиха псаламског. И распитиваше о томе искусне, и наслађиваше се срцем, и разнежаваше се духом, и усрдно се мољаше Богу да му одозго подари разумевање недокучивих тајни у Светом Писму, што и доби од благодати Светога Духа.
Видећи да у свима општежићима братија имају излишну бригу о храни и оделу, он се опомињаше еванђелских речи Христових, које наређују не бринути се о јелу, пићу и оделу, и о сутрашњем дану; и беше тврдо убеђен да ће промислитељ Бог, који храни птице небеске и одева траву у пољу, утолико пре хтети и моћи прехранити и оденути људе који Му служе, само ако најпре буду искали царства Божијег и правде његове (ср. Мт. 6, 25-34). Обузет таквим мислима, преподобни Александар узе једнога дана своје Еванђеље, оде код аве Илије и упита га: Оче, је ли истина све што је написано у Еванђељу? – Чувши ово необично питање, преподобни Илија се зачуди и смути, јер помисли да је преподобни Александар прелашћен од ђавола неким неверјем, и не одговарајући му ништа на питање, сеђаше погнуте главе. Затим ава Илија рече присутној братији: Браћо, помолимо се Богу за брата нашег Александра који је запао у неке вражије мреже. – И уставши, сатвори молитву са сузама. Потом, обраћајући се Александру, упита га: Откуда ти дође тако сумњалачки помисао, да не верујеш ономе што је написано у Еванђељу? – Александар одговори: Не неверујем ја, оче, него само питам, је ли истина све што је написано у Еванђељу? – На то рекоше братија: Ваистину је истинито све, и ту не може бити никакве сумње. – Александар их тада упита: Ако је истинито све, зашто онда не извршујемо то? – Одговорише му братија: Немогуће је човеку немоћну испунити то на делу.
После таквог одговора Александар, запламтевши духом и сматрајући за штету дотадашњи живот свој, проведен не у потпуном испуњавању еванђелских речи, донесе одлуку да иде у пустињу, да би тамо лакше могао испунити гореспоменуте еванђелске речи. Измоливши благослов од преподобног Илије и поздравивши се са братијом, он уздајући се у Господа, пође не носећи са собом ништа сем Светог Еванђеља. И проведе у пустињи седам година, не бринући се ни о чем земаљском. А како је, по промислу Божјем, био храњен у пустињи, видеће се из овога што следи.
После седмогодишњег боравка свог у пустињи, преподобни Александар дознаде да не сувише далеко од њега постоји једно незнабожачко насеље, у коме сви служе демонима, пошто су идолопоклоници. Запаљен ревношћу по Богу, преподобни оде у то насеље и запали тамошњи храм идолски. Угледавши то, житељи се слегоше код горећег идолишта, и нађоше тамо преподобног Александра. Он не беше побегао, већ је намерно чекао да се к њему слегну житељи идолопоклоници, јер није хтео да сакрије од њих дело које је учинио. Када га они стадоше питати, ко запали храм, он признаде и рече: „Ја га запалих“. Чувши то, они полетеше на њега хотећи да га убију, али Бог чуваше слугу Свога. Неки од житеља не пристајаху на убијање Александра, нити допуштаху, и настојаваху да се запалитељ преда градском суду. А када се житељи стишаше мало од јарости, свети викну к њима, говорећи: О људи! сами схватите своју заблуду и познајте истину; избегните вечиту осуду, ја вам објављујем царство небеско.
И стаде им светитељ апостолски проповедати реч спасења. Неки га слушаху, а друти не обраћаху пажњу на његову проповед, него га одведоше и предадоше градском суду. У том граду беше тада градоначелником Равул. Слушајући реч Божју из уста преподобнога, Равул се дуго препираше с њим о вери, позивајући се на своје незнабожачке књиге, па му још и много прећаше мукама. Али увидевши најзад да је преподобни Александар кротке нарави, мудар у одговорима, и непобедив у своме учењу, Равул му не учини никакво зло. Напротив, Господ удеси тако те овај градоначелник позва насамо к себи Александра, па га упита: Реци ми истину, какву наду имате ви хришћани, када тако презирете живот свој? – Осмехујући се, преподобни одговори Равулу: Није тако као што ти кажеш; ми не презиремо свој живот, него се старамо да га сачувамо бесмртним занавек. Јер је истинити живот – живети вечито, а живети привремено – то није живот већ смрт. Стога ми овај временски, смртни живот презиремо ради будућег вечног, бесмртног живота, јер је писано: Који изгуби душу своју у овом веку, наћи ће је у вечном животу (Мт. 10, 39).
Равул га на то упита: А где се ви надате бити када пређете из овог живота? – Светитељ му онда стаде причати о царству небеском и о вечним благима која су припремљена праведницима. Но неверном незнабошцу речи светитељеве изгледаху као басна. Ипак, желећи да још слуша светитељева казивања, он га упита о почетку свете вере. Тада преподобни, поучавајући га богопознању и објашњавајући му Божје милосрђе према људима, стаде му казивати о делима Господњим од створења света па све до крста и добровољне смрти Христове, и до Његова васкрсења и славног узнесења на небо. И проведоше у том разговору дан и ноћ, не окусивши ни јела ни пића, нити задремавши. А када беше реч о оветом пророку Илији како речју закључа небо и како молитвом низведе огањ на жртве, који жреци не могоше измолити од Ваала и других богова, Равул се смејаше слушајући то, и говораше: Све су те ваше хришћанске басне лаж. Ја ти саветујем оно што је корисно: заједно с нама принеси жртве боговима нашим: они су милосрдни, па ће ти опростити неправду коју си им у незнању учинио спаливши храм њихов.
Светитељ на то рече: Ако су стварно богови они које ти називаш боговима, зашто онда у дане пророка Илије не послушаше своје жреце када они цео дан вапијаху к њима, нити сведоше огањ с неба на жртве? А слуга Божји Илија беше сам, и једном се помоли к нашем једином, на небесима живећем Богу, и одмах паде огањ с неба и спали не само дрва и жртву, него попи и воду и камење и прах. А потом и на два педесетника, који су хтели да ухвате пророка, паде огањ с неба и прождре њих и њихове војнике.
На то се Равул громко насмеја и рече: Ако је то истина, онда хајде, учини и ти то исто, пошто називаш себе слугом Бога свог. Ево, пред нама је мноштво трски и суварака; помоли се дакле Богу своме, као и Илија, да сиђе огањ с неба и спали то. Тада ћу и ја рећи, да нема другог Бога осим Бога хришћанскога. – Светитељ рече Равулу: Помоли се најпре ти боговима својим, да они то учине. – Равул одговори: Ја немам ни такве силе ни смелости према мојим боговима, него се ти помоли своме Богу.
Тада свети Александар, опоменувши се еванђелских речи: све је могуће ономе који верује (Мт. 9, 23), стаде на молитву, с чврстом вером уздајући се у Бога. И тек што подиже руке своје и поче се молити, одмах паде огањ с неба на трску и суварке и спали их пред очима њиховим. Видећи то, Равул се препаде, и бојаше се да не падне и на њега огањ и прождре га као педесетнике при Илији пророку. И повика Равул громким гласом, говорећи: Ваистину је велик хришћански Бог! – И хоћаше Равул да то чудо објави народу, али му светитељ строго запрети да никоме не казује. И ћуташе Равул, тајећи у себи и никоме не причајући о том чуду, све док преподобни Александар беше у животу. А после његове блажене кончине он објави о том чуду пред епископима и монасима, призивајући Бога за сведока.
После овог ужасног чуда, градоначелник Равул проведе целу седмицу заједно са светим Александром, учећи се од његових богонадахнутих поука јасноме познању тајана свете вере и упућујући се на прави пут спасења. Затим мољаше да буде просвећен светим крштењем, пошто се већ приближавао пресветлн празник Христова Васкрсења. Но ненавидник спасења људског ђаво, желећи да омете извршење овог светог дела, подметну Равулу мисао да свето крштење прими не у граду него у цркви која се налазила на три потркалишта ван града. И кренуше тамо, праћени многим грађанима са женама и децом. А када стигоше тој цркви, затекоше тамо једну страшно бесомучну девојку. Равул се препаде и рече: Не желим да будем хришћанин, јер ево ову девојку кажњавају богови што је примила хришћанску веру. Бојим се да се то исто не деси и мени.
Рекавши то, Равул крену од цркве са намером да се врати натраг. Али га светитељ задржа и рече му: Зашто се подајеш ђаволском искушењу? Ова девојка је, по попуштењу Божјем, кажњена за грехе своје. Она се била обећала да служи Богу у девичанској чистоти, али не одржа своје обећање, и због тога страда од бесомучности, будући предана Сатани, да би се дух њен спасао. А да је то истина, пођи сам к њој, па ћеш својим ушима чути шта она сама прича о себи.
Равул оде к бесомучници и чу где она громко исповеда своје грехе, због којих Бог допусти да Сатана уђе у њу и да је мучи. Чувши то, Равул одбаци сваку сумњу и моли светитеља да га крсти. А када се крсти и изиђе из свете купељи, то бела одећа, која му, по хришћанском обичају, беше припремљена за свето крштење, обрете се сва од врха до дна исписана црвеним крстовима. Овом се чуду удивише сви људи и жене који беху дошли тамо са Равулом, и мољаху светитеља да и они буду крштени. А свети Александар, желећи да се увери да ли они истински верују у Христа, рече им: Треба најпре да делом покажете своју веру. Хајдемо сада у град, и ако ко од вас има идоле у свом дому, нека их изнесе насред града и својим рукама разбије у комаде, па ће се после тога удостојити светог крштења.
На то сви одмах пристадоше. И отишавши у град, изнесоше из својих домова велико мноштво идола и разбише их насред града, па се онда сав град просвети светим крштењем. Преподобни остаде неко време у граду, утврђујући новокрштене у светој вери. А када виде да су се добро утврдили у побожности и узносе благодарност Богу за то, он рече Равулу и још некима ово: Досад сте били храњени млеком, сада треба да се прихватите тврде хране. Ако дакле који од вас хоће да буде савршен у хришћанском животу, нека послуша ове Христове речи: Продајите што имате и дајите сиротињи; начините себи ризницу која се никад неће испразнити на небесима; не брините се за сутра, него иштите најпре царства Божјега, а Отац Небески даће вам све што вам треба (ср. Лк. 12, 33; Мт. 6, 34.33.32).
Чувши то, Равул рече: Ја не могу бити такав савршени хришћанин. Јер ако све продам и раздам, ко ће онда мноштво домаћих мојих хранити? и како се без бриге може стећи оно што је потребно за живот? Ако пак хоћеш да ме увериш у то, покажи ми на делу: хајде, бар један дан прехрани ти мене и све моје домаће без икакве бриге о томе. Не знам како ћеш ти то моћи урадити када си и сам сиромах, те ни за себе сама немаш хране ни за један дан. А када то не можеш учинити у граду, шта ћеш онда радити у пустињи, ако ми оставимо све и пођемо за тобом.
Светитељ, имајући велико уздање у Бога, одлучно рече: Узми домаће своје, а поред њих узми и пријатеље своје које хоћеш, па их поведи на цео дан у коју хоћеш пустињу, далеко од људи; бићу и ја са вама; при томе нека нико не поноси са собом ни трунке хлеба, нити какве друге хране; па ако вас Бог не нахрани, као некада Израиљце у пустињи, онда немојте веровати мојим речима.
Равул пристаде на то. И сутрадан устаде рано, узе са собом мноштво домаћих и пријатеља и пође са њима и са преподобним Александром у једну непроходну пустињу, желећи да на делу види остварење светитељевих речи. Пошто су путовали цео дан, они се у пет сати после подне зауставише на једном месту између двеју гора, ка којима ни откуда не беше никакве стазе нити икаквих трагова. И свети Александар по обичају свом стаде вршити вечерње богослужење; а Равул и његови сапутници, будући гладни, помишљаху шта ће јести. Када светитељ завршаваше молитву, они угледаше једног човека, простог сељака, где иде к њима и води коња, са огромним товаром, у коме беху чисти и врући хлебови, воће и поврће. И рече преподобни Равулу: Примите ту храну, и не будите неверни него верни.
Они с радошћу примише донесену храну, и Равул, чудећи се са својим пријатељима, рече: Откуда се у овој пустињи обрете човек са оваквом храном? Ми цео дан путовасмо док једва овде стигосмо; а овоме човеку ваљало је кренути од куће у поноћ, да би у ово време стигао на ово место. Но ако је и у поноћ пошао од куће, како су му онда ови хлебови врући, као да су овог часа извађени из пећи?
Тако чудећи се, они упиташе човека: Одакле си, и ко те посла овамо? – Човек им одговори: Господин мој посла вам ово, да не бисте били гладни. – А када хтедоше још нешто рећи томе човеку, он намах постаде невидљив заједно са коњем, јер то беше анђео Божји у облику простога човека. Њих све спопаде ужас и дивљење, и тада сви они повероваше речима преподобнога, или боље речима Христовим, да се ни о чему не брину они који служе Господу него да се ослањају на промисао Божји. Затим, узневши благодарност Богу, они једоше и преноћише тамо, па се сутрадан вратише у град.
Помоћу овог чуда може се разумети чиме се преподобни Александар хранио седам година у пустињи, не бринући се ни о чему земаљском. Окрепљен силно овим чудом и жељом да се у тишини упражњава у богомислију, градоначелник Равул се прво одрече свога положаја, па онда поче продавати своје имање и раздавати сиромасима, и то уз пристанак своје жене и кћери, којима остави потребан за живот део. Затим жена његова са кћерима подиже манастир, свим срцем послужи у њему Богу, и веома Му угоди. А Равул, раздавши све своје и пустивши на слободу робове своје, оде у пустињу, из које после неколико го дина би изведен и постављен за епископа граду Едеси[4]. У својству епископа он поживе много година, као светлост просвећујући своје стадо. А сада да се вратимо на повест о преподобном Александру.
Свети Александар, гледајући како цвета и напредује у благодати Господњој град који он просвети светом вером, весељаше се духом, али га срце вуцијаше у пустињу. Грађани пак жељаху да им он буде епископ, и досађиваху му силним молбама односно тога. Али он не пристајаше; и када хтеде да потајно оде од њих, они дан и ноћ стражараху код градских капија, да не би отишао од њих отац и учитељ њихов. Међутим преподобног, као некада светог апостола Павла, неки његови ученици спустише ноћу у котарици преко градског бедема, и он се упути у пустињу на омиљено безмолвије, на омиљено усамљеничко молитвено тиховање. Путујући два дана пустињом, он наиђе на обиталиште разбојника. Разбојници га узеше и одведоше своме харамбаши. Својим богонадахнутим речима преподобни не само укроти звероподобног харамбашу него и сурово и свирепо срце његово доведе до умилења, те и он поверова у Христа, и кроз неколико дана би просвећен светим крштењем. Извршивши крштење над њим, преподобни га упита: Шта си пред крштење искао од Бога у души својој? – Он одговори: Искао сам да ми Господ, по очишћењу грехова мојих у светој купељи крштења, што пре узме душу. – Светитељ му на то рече: Што си искао, биће ти.
И у осми дан по крштењу, када овај новокрштени, после свог очишћења у светој купељи, још и многим сузама истинског покајања добро опра грехе своје, он се престави ка Господу. Видевши то, и остали разбојници приступише к светој вери. И пошто се крстише, они се одадоше суровом покајању, и после кратког времена само то разбојничко обиталиште постаде манастир: јер ги разбојници, одрекавши се света, постадоше изврсни монаси. Преподобни проведе с њима доста, времена, заведе им монашки устав и постави им искусног старешину. После тога, целивавши их у Господу, он крену у најудаљенију пустињу, радујући се духом о спасењу душа људских. Путујући два дана он стиже до реке Еуфрата. Прешавши преко реке, он нађе велико празно буре, укопано у земљу, и настани се у њему. Дању је ходио по горама и пустињским дубодолинама, а ноћу се враћао к своме обиталишту – бурету. Чиме се пак он хранио, о томе не треба питати, када он и Равулу и дружини његовој у пустињи измоли хлеб од Бога, као што је горе то описано. Преподобни је на овом месту живео дуго времена.
По Божјем наговештају, к њему почеше долазити братија и насељавати се поред њега, желећи подражавати равноангелни живот његов. Боравак преподобнога на том месту продужи се двадесет година. За то време устроји се ту, крај Еуфрата, велика киновија, велики општежићни манастир, у који се сабра мноштво братије. Беше ту братије до четири стотине људи, из разних земаља: Грчке, Рима, Сирије и Египта. Бог сабра толико стадо и повери га добром пастиру, преподобном Александру. Но у томе је најчудесније ово: при малом старању о храни и оделу, толики број братије имађаху сваки дан све што им је потребно, а оно што им је преостајало није се чувало за сутра, него се све раздавало сиромасима који су им долазили и путницима. Промисао Божји сваки дан шиљаше храну слугама својим.
У тој киновији се најпре установи нови, до тада непознати, поредак неуспављивих. Преподобни Александар заведе прво да братија седам пута на дан иду у цркву на славословље Божје, по речи светог пророка који говори: Седам пута на дан хвалим те за судове правде твоје (Пс. 118, 164). Затим размишљајући и расуђујући о другим речима истога пророка: благо човеку који се поучава дан и ноћ у закону Господњем (Пс. 1, 1.2), преподобни се питаше у себи: је ли могуће човеку да на делу изврши ову пророкову реч – да се и дању и ноћу неуспављиво поучава у закону Божија славословља? Када то не би било могуће, говораше он себи, онда Свети Дух не би ни изрекао то устима пророка. – И жељаше преподобни да такав поредак установи у својој киновији, да би у цркви и дању и ноћу било непрекидно и неуспављиво псалмопојање. Ако је, говораше он, због телесне немоћи немогуће једноме човеку да то врши у келији, онда је то могуће да врше многи у цркви, смењујући се по сату.
Тако преподобни размишљаше у себи, али се не усуђиваше да то заведе без Божјег благоволења на то. И опоменувши се речи Христове: Иштите, и даће вам се; куцајте, и отвориће вам (Мт. 7, 7), он поче усрдно молити Господа Христа и куцати у двери милосрђа Његова, да му открије, је ли Му по вољи његова намера и хоће ли Му бити пријатан такав поредак: да, као што анђели на небесима свагда славе Бога, тако и људи на земљи, који су у његовој киновији у монашком анђелском чину, прослављају Бога дању и ноћу псалмопојањем у цркви, која је земно небо. О овоме се преподобни мољаше Богу три године са многим пошћењем и са свуноћним мољењима. И јави му се Господ на јави, и рече му: Своју намеру почни, јер ми је пријатна.
Ово јављење Господње њему, преподобни исприча неколицини најдуховнијима међу братијом, али тако као да је то јављење имао неко други, следујући у томе примеру светог апостола Павла који је рекао о себи: Знам човека који би узнесен до трећега неба (2. Кор. 12, 3), мада је тај човек био он сам. После тога преподобни приступи остварењу своје Богом благословене намере. Он раздели братију на двадесет четири чреде, према броју часова у дану и ноћи, да би се сваки, знајући час своје чреде, јавио ка томе времену на место псалмопојања. Појали су се псалми Давидови; појани су по стиховима, на два хора; не брзо, и то ван времена у које су вршена обична црквена богослужења. За време вршења ових богослужења био је прекидан новоустановљени поредак псалмопојања. На тај начин у цркви ове киновије и дању и ноћу непрестано славословљаху Бога, због чега ова киновија и би названа: обитељ неуспављивих. Установи преподобни при псалмопојању и број поклона на сваки дан, према броју оних опраштања, који Господ прописује за праштање ономе који греши: седам пута седамдесет, што износи четири стотине деведесет. Поред тога преподобни установи, да се по завршетку сваке црквене и манастирске службе и свакога дела произносе речи: Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља.
Установивши такав поредак у својој обитељи, преподобни размишљаше шта је још потребно ка Богоугођењу. И опоменувши се псаламске речи: Научићу безаконике путевима Твојим, и незнабошци ће се к Теби обратити (Пс. 51, 15), он говораше у себи: потребно је бринути се не само о своме спасењу, него и о спасењу других, нарочито о обраћењу незнабожаца. А пошто у то време беше много идолопоклоника у тим крајевима, он одлучи да неке од братије пошаље на проповед Христову. И за ту службу он изабра седамдесеторицу најискуснијих и најогњенијих у вери, према броју оних Христових ученика, о којима свети еванђелист Лука пише: Потом изабра Господ и других седамдесеторицу, и посла их по два и два пред лицем својим у сваки град и место (Лк. 10, 1). Изабравши толико ученика, и помоливши се за њих, подражавалац Христов преподобни Александар их посла на проповед Христову по два и два у сва околна идолопоклоничка насеља. И помагаше им благодат Божја молитвама преподобног оца, те њихови трудови не бише узалуд, јер многе од незнабожаца приведоше Христу.
По навршетку двадесет година свога боравка крај реке Еуфрата преподобни Александар, видећи своју киновију потпуно уређеном, и поредак неуспављивих и све прописе подвижничког живота утврђенима, узвесели се духом и много благодарности узнесе Богу. Но имајући у срцу велику ревност и жељу за спасењем душа људских, он намисли да отпутује у Персијску земљу, где многобожачко безбожје беше веома укорењено. И изабравши на тај свој пут њих сто педесет између братије, он остале повери опитном старцу Трофиму, кога и за игумана постави. Затим давши братији благослов и мир, он са стопедесеторо изабране братије пређе реку Еуфрат и крену пустињом ка Персијској земљи, не носећи ништа сем светих књига. Јер и на путу којим је ишао, он са братијом не прекидаше двохорско непрекидно псалмопојање, као и у цркви, смењујући се по реду према часовима у дану и ноћи. Желећи пак да испита трпљење своје братије, он их вођаше по пустињи без хране, наредивши им да се у одређено време хране шумским јагодама, којих је једино и било тамо. Неки нетрпељивији међу њима почеше роптати у себи, као некада Израиљци на Мојсија, говорећи: „Изведе нас у ову пустињу да нас умори глађу“. И помишљаху да се потајно врате у обитељ. Таквих беше тридесет. А преподобни, Божјим откривењем сазнавши њихове помисли, изобличи их као маловерне и нареди им да се врате натраг. Осталима пак рече громким гласом: Верујте ми, браћо, данас ће нам Господ послати изобилну храну и посрамити неверје.
Утом се већ приближише ка границама Персијске земље, на којима грчкоримски цареви беху подигли мале, али утврђене градове, у којима се налажаше војска за одбрану од најезде варвара. Када већ недалеко од тих градова преподобни са братијом путоваше пустињом, неочекивано им, по наређењу Божјем, изађоше у сусрет војеначалници тих градова, звани трибуни, са изврсним хлебом и другом разном храном, и молише светитеља да посети и просвети градове њихове, пошто у њима обитава много служитеља демона. Прихвативши се најпре с благодарношћу донесене хране, преподобни онда одасла натраг у киновију оне који се беху показали маловерни и нетрпељиви. Затим обиђе оне градове, и уз помоћ благодати Божје он их за кратко време проповеђу Еванђеља све обрати Христу. У једном пак од тих градова не хтедоше примити његово учење, нарочито када чуше како учи о милостињи и издашном давању невољнима. Богаташи му тада рекоше: „Ти си дошао да нас осиромашиш“. Због тога преподобни оде од њих, а Бог их наказа бездаждијем: јер три године не би им дажда, док не увидеше свој грех. Тада стадоше тражити преподобнога; и нашавши га у Антиохији они га умолише да им опрости грех. После тога силна киша напоји њихову земљу, и би велико изобиље плодова земаљских, а и душа њихових обраћење к Богу.
Путујући даље по тој пустињи, преподобни наиђе на град, звани Палмира, који још Соломон подиже у тој пустињи. Житељи овога града, мада се називаху хришћани, беху из Јудејаца и са хришћанством држаху се старозаветног закона. Дознавши да к њима долази Александар са братијом, они затворише пред њим градску капију, говорећи: „Ко ће толико монаха исхранити?“ – И не пустише их к себи. А преподобни, заблагодаривши Богу, рече: „Боље је уздати се у Господа, него се ослањати на човека (Пс. 117, 8). Браћо, не будите малодушни, јер ће нас Бог неочекивано посетити“.
И стварно, када они одмакоше од града за неколико потркалишта, незнабошци који недалеко одатле живљаху, пошто им Бог орасположи срца, изиђоше им у сусрет са хлебом и разноврсним благима земаљским и угостише их изобилно. Одатле крену преподобни у Антиохију, јер Бог тако управи пут његов на корист многима. И када се он приближи Антиохији са уобичајеним непрекидним псалмопојањем, дознаде за његов долазак епископ тога града Теодот, јер име преподобног Александра беше свуда чувено и поштовано. Ђаво пак натутка неке злобне и завидљиве људе, те они оклеветаше пред епископом преподобног и братију његову како они, тобож, лицемерно држе и постове и молитве, ради сујетне славе, да би их људи видели. Не проверивши лажну клевету, епископ одмах посла многе слуге своје заједно са тим клеветницима да с бешчешћењем отерају Александра и његове сапутнике. Но у то време чесни збор земних ангела, вођен преподобним Александром, већ беше ушао у град са уобичајеним псалмопојањем. А послани од епископа сретоше их у граду, и као разбојници нападоше на њих: све их много тукоше и ван града извукоше, а преподобног Александра као старешину двоструко бише и срамотише. Он пак и братија његова радоваху се што се удостојише пострадати невино.
Знајући да се ово догодило по ђавољем дејству, да би многима била онемогућена духовна корист, преподобни, горећи духом, опет уђе са братијом у град тајно ноћу. И нашавши у граду неко запуштено купатило, он ту вршаше своје псалмопојање. Сутрадан епископ дознаде за то. Иако га гнев још не беше прошао, ипак је већ био омекшао, бојећи се не само Бога него и народа, јер сви грађани Антиохије беху се веома обрадовали доласку к њима преподобног Александра, кога сматраху за великог пророка. На епископа пак силно роптаху што преподобном оцу и његовој братији нанесе толико зло и бешчешће. Најзад епископ потпуно омекша и даде благослов преподобном Александру и његовој братији да остану у граду. А оно запустело купатило постаде им обитељ. Но после кратког времена грађани, са пристанком и благословом епископа, подигоше за преподобног цркву и устројише манастир. И многи грађани, престајући одлазити у своје цркве, долажаху на црквена богослужења к преподобном Александру, да би слушали и медоточне поуке његове које он говораше народу. Душа свакога гораше љубављу према преподобном, и снабдеваху преподобног и његову братију свим што им беше потребно за сваки дан. А они јеђаху једанпут дневно, и то у три часа после подне, док све остало раздаваху сиромасима, не остављајући ништа за сутра. Бог им пак преко милостивих сиромахољубаца сваки дан шиљаше храну и све потребно.
Након неког времена зажеле преподобни да при свом манастиру подигне гостопримницу и болницу. Измоливши за то благослов од епископа, он оствари своју жељу. Јер, иако он сам беше убог и не имађаше ништа, али ризнице богатих њему беху отворене: сви му с радошћу даваху што је год затражио, и чињаху с усрђем све што им је он налагао. И преподобни сам служаше болнима, сам збрињаваше путнике, дајући им све што је потребно, а што он добијаше од богољубаца, или боље – од самога Бога. Служећи болнима, он их исцељиваше од болести стављањем на њих чесних руку својих, које чињаху многа чудеса. И слављаше се Бог њега ради.
Падало је у очи преподобном да епископ чини извесне ствари које не одговарају његовом чину; примећивао је такође да и војвода градски и други високи чиновници чине неправде. Тога ради преподобни се обуче у Илијину ревност, па неустрашиво и смело, мада с кротошћу, изобличаваше све, поучавајући их правди и истини од речи Божјих. И свима он беше учитељ и наставник. Али та ревност његова не беше пријатна свакоме, нарочито старешинама. Неки од свештенетва, иако се дивљаху његовом врлинском живљењу, ипак га веома ненавиђаху и стално подбадаху епископа против њега. И би послан од епископа најзлобнији ипођакон, по имену Малх, са мноштвом слугу к преподобноме, да га прогна из града. Дошавши с јарошћу, Малх силно удари по лицу светога, говорећи: Одлази из града, безбожниче! – А преподобни, као незлобиво јагње, рече му у одговор кротко само ове еванђелске речи: „А слузи беше име Малх“ (Јн. 18, 10).
И када ипођакон Малх и слуге што беху дошли с њим хтеђаху да још више злостављају преподобног и отерају из града, слеже се народ и настаде велика гужва, јер сви штићаху светог оца и братију његову, тако да Малх и они што беху с њим једва умакоше од народног гнева. Епископ се страховито разгневи, и саветова се с војводом који такође беше гневан на светитеља. И они ноћу дограбише преподобнога из обитељи његове, тајно од народа, и протераше га у Халкиду; исто тако разјурише и братију, те се они разиђоше куда је ко могао. Али после неког времена преподобни Александар би поново враћен у Антиохију, пошто Антиохијани туговаху за њим и силно роптаху на епископа и војводу. А преподобни, не нашавши тамо своју братију, не хте ни сам остати ту, већ намисли отићи. Сазнавши за то, грађани чуваху градску капију бојећи се да он не оде из града, јер велику љубав имађаху према њему и жељаху да он живи међу њима. Али преподобни, не желећи да остане у Антиохији, промени своје монашко одело и, навукавши на себе неку рубину, под видом просјака изиђе ноћу из града. После путовања од неколико дана он дође у Критинијску киновију. У овој киновији он нађе онај исти поредак који он беше завео и у својој киновији крај реке Еуфрата. Зачуђен тиме, он претпостављаше да је то неко од његових ученика пренео овамо. И благодараше Богу што му и у овој земљи показа плодове трудова његових. А братија, познавши да је то Александар, веома се обрадоваше његовом доласку, јер се име његово свуда славило, и они одавно жељаху да га виде.
Провевши извесно време у овој киновији, преподобни одатле пође у Цариград, куда га је Бог призивао ради спасења многих. Са њим пођоше из те киновије још двадесет четири брата. Дошавши у Цариград, преподобни се настани при цркви светог Мине, и к њему се стадоше сабирати братија. У току мало година сабра се до триста братије разних народности: грчке, римске и сирске. На тај начин ту се образова изванредна обитељ, и установи се поредак неуспављивих. А све потребно, њима се, по промислу Божјем, шиљаше, што ће се јасно видети из следећег.
Неки угледни људи, слушајући и видећи њихово сиромашно и безбрижно житије, јер се ови иноци даноноћно бављаху једино слављењем Бога и не брињаху се ни о чем земном, чак ни о сутрашњем дану, намерно послаше неколико људи у ту обитељ, да проведу у њој неколико дана и виде откуда монаси добијају свакодневну храну. Провидевши такву намеру ових посланих људи, преподобни Александар рече у њиховом присуству једном ученику свом: Иди и доведи човека што стоји код манастирске капије. – Брат оде и угледа човека са великим кошем, пуним чистих и врућих хлебова, и уведе га са хлебовима код оца. Преподобни га пред свима распитиваше, ко је, и откуда донесе хлебове. А распитиваше га не зато што сам није знао – за њега ништа не беше сакривено од Бога, – већ да посрами маловерне који беху дошли да испитају њихово живљење и прехрањивање. Упитани човек поче говорити овако: Ја сам хлебопродавац. Када данас ваћах хлебове из пекаре, к мени дође неки светао муж, високог раста и дивног изгледа, и са влашћу ми рече: „Све те хлебове носи слугама Вишњега“. – Ја се препадох и рекох: Не знам место, куда да носим. – А он ми рече: Хајде за мном. – И ја пођох за њим. Он ме доведе до капије ове обитељи и постаде невидљив. – Тада преподобни устаде и узнесе благодарност Богу. И тако свима постаде позната његова велика вера у Бога и велико промишљање Божје о њему.
Преподобни беше толико прозорљив да знађаше све што братија чине и мисле. И он насамо изобличаваше догодивша се сагрешења, и отачки исправљаше сагрешивше. Старајући се о болесницима, он одреди четворицу од братије да им служе, и нареди им да спремају топли напитак за неке, којима то беше потребно у болести. И они то испуњаваху. Но једнога дана догоди се, или случајно или по промислу Божјем, да ова братија заборавише спремити топли напитак за болеснике, да би се обелоданила тврда вера преподобнога у Бога. Дознавши то Духом, преподобни позва једнога од њих и упита га, зашто нису спремили топли напитак. А он, желећи да своје сагрешење сакрије од прозорљивог старца, рече: Немамо дрва. – Преподобни му на то рече: Зашто ми јутрос не рече за дрва? Еда ли ме кушаш? Уосталом, иди: топли напитак је већ готов.
Дошавши у болницу, брат заиста нађе где пун лонац напитка без огња ври и кључа. И дивљаху се сви овоме чуду и вери преподобнога.
У то време Цркву Христову смућиваше Несторијева јерес, и рашири враг по народу глас да је преподобни Александар јеретик, јер тада на побожност гледаху као на јерес, а на јерес као на побожност, пошто сам патријарх Несторије и многи са њим јересоваху. Преподобни Александар би приведен на суд к зловернима, и упитан о јереси, за коју не беше крив, он одговори псаламским речима: Седоше кнезови, и клеветаху на ме, а слуга Твој размишља о наредбама Твојим; јер откривења су Твоја поука моја, и наредбе Твоје саветници моји (Пс. 118, 23.24). – Када преподобни то говораше, појави се ђаво и завапи: „Зашто ме мучиш пре времена?“ и постаде невидљив.
После изговорених псаламских речи светитељ ништа више не одговараше онима који га испитиваху, већ ћуташе гледајући у земљу безгласан, као безазлено јагње пред оним који га стриже. Судије се разгневише и истераше га напоље. А када у народу развраћеном слуге Сатане хтедоше да дигну руке своје на њега и да га злостављају, он, заштићен покривалом Божјим, прође између њих и стиже здрав у своју обитељ, у којој многе молитве беху узнесене за њега Богу од стране братије.
Након извесног времена враг се опет наоружа против њега и подиже јеретике на њега, који не само њега него и многе од братије мучише, окиваше, у тамницу бацаше и силно злостављаше. Али све то би преподобноме на венац славе, а врагу на срамоту.
Када мину јеретичка олуја, преподобни проведе остале дане своје у миру. И пошто угоди Богу и многе душе приведе к спасењу, он се, после педесетогодишњег подвизавања у монаштву, престави ка Господу 430. године, у дубокој старости. И би чесно погребен. И на његовом гробу догађаху се чудеса: јер се свима болестима људским даваху исцељења, молитвама преподобног Александра и благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом, част, слава, благодарност и поклоњење, сада и увек и кроза све векове. Амин.
 
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ
АНАТОЛИЈА,
патријарха Цариградског и председавајућег на Св. Васељенском IV Сабору у Халкидону
 
Свети Анатолије беше најпре презвитер у цркви Александријској, но после смрти патријарха Флавијана би узведен на престо Цариградског патријарха 449. године. У његово време Цариградски престо би признат равним Римскоме престолу, и то на IV Васељенском Сабору у Халкидону 451. године. На том светом Сабору осуђена је Евтихијева монофизитска јерес, а свети Анатолије много се борио за чистоту вере православне, много је страдао од јеретика, док најзад не би од њих и убијен 458. године, у време цара Лава Великог. Управљао Црквом близу девет година, и преселио се међу свете јерархе у царству Божјем.
 
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА
МОКИАНА И МАРКА
 
Ови свети мученици бише ухваћени и предати епарху Максимијану. Епарх их сиљаше да принесу жртву идолима. Свети мученици то одбише, смело исповедајући име Господа Христа. Због тога им главе бише одсечене. Када светог Мокиана вођаху на губилиште, за њим иђаху његова жена и деца кукајући. Свети мученик им саветоваше да ћуте и да не кукају. А када светом Марку би одсечена глава, жена његова која беше присутна, радосно узе главу његову у своје руке као најскупоценије благо. И тако ова два храбра јунака Христова одоше као победоносци на небеса.
 
САБОР У ЧАСТ ЧУДОТВОРНЕ ИКОНЕ
ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ „МЛЕКОПИТАТЕЉНИЦЕ
 
Чудотворна икона Пресвете Богоматере, звана „Галактотрофуса“, то јест Млекопитатељница, налазила се најпре у манастиру Светог Саве Освећеног[5]. Када овај велики светилник Божји имађаше да се пресели у царство Божје, рече својој братији, окупљеној крај његове постеље, да ће после доста времена доћи у тај манастир са запада један царски младић монах, по имену такође Сава, и да њему за благослов треба дати ову свету икону Млекопитатељнице, а такође и игумански жезал његов. Од тада прође доста времена, око седамсто година, но братија држаше завет свога великог оца и заштитника. И када у своје време (почетком тринаестог века) дође у Свету Земљу Свети Сава, први архиепископ Српски и Чудотворац, и када посети манастир Светог Саве Освећеног, пред њим се покрете ова света Икона, а жезал паде и поклони му се. Братија Саваити му тада саопштише завештање свога духовног Праоца, и дадоше му ову чудотворну Икону и жезал, а уз то придодаше и икону Пресвете Богородице звану „Тројеручица”[6]. Тада их свети архиепископ Српски донесе у Свету Гору и положи их овако: Свету Тројеручицу у саборном храму Пресветс Богородице у Хиландару, чудотворну Млекопитатељницу у своју келију типикарницу (или Испосницу) у Кареји, а жезал у једној келији, званој „Патерица“, на Кареји. Вредно је пажње и спомена још ово: што је Свети Сава поставио свету икону Млекопитатељницу с десне стране на иконостасу Поснице, тамо где обично стоји икона Спаситеља, која је смeштена с леве стране[7].
 
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА
ГЕРАСИМА НОВОГ, КАРПЕНИСИОТСКОГ
 
Родом из села званог Мега близу града Карпенисиа (на Пелопонезу), а од родитеља побожних и христољубивих. На крштењу доби име Георгије. У једанаестој години доведе га његов старији брат Атанасије у Цариград и остави га код неког свог земљака продавца, а сам се врати натраг кући. Продајући на улици робу и намирнице свога газде, млади Георгије једнога дана паде и разби газдине крчаге и посуде, па бојећи се казне за то, сеђаше крај пута и плакаше. Видећи га тако где плаче једна Туркиња, узе га у своју кућу да га утеши и тамо га задржа пуна два месеца. После тога, мало силом мало обећањима, она и њен муж учинише те он прими муслиманску веру, па га заједно са својом децом и обрезаше. Но потом се овај Турчин побоја за своју жену, и зато одасла Георгија једном другом Турчину, који га узе са собом на пропутовање по Бугарској, Босни, Македонији и Евији, па се опет вратише натраг у Цариград.
Не прође дуго времена а мали Георгије дође себи и схвати какав је страшан грех учинио, те поче у себи потајно се кајати и горко плакати. Уграбивши некако прву прилику он побеже из Цариграда и дође у свој дом. Од тада отпоче строго постити и Богу се молити, призивајући особито Св. Великомученнка Георгија да му буде посредник пред Богом, еда би се удостојио да мученичком крвљу спере свој грех одрицања од Христа. А ноћу тајно одлажаше и у оближњој црквици Светог Георгија мољаше се њему дуго и усрдно. Једном приликом он остаде тамо на молитви до ујутро, и кад се враћаше спазише га нека деца и повикаше: Ено калуђера. Тада Георгију дође на мисао да стварно и постане монах, и то одмах саопшти својој мајци. Мајка, која жељаше да га ожени, беше противна његовој намери и гледаше да га у томе спречи. Тада Георгије тајно побеже у Свету Гору и дође у скит Св. Пантелејмона. Тамо нађе свог земљака јеромонаха Кирила и постаде његов послушник. Старац га утеши и научи правом монашком животу, а уз то и пиемености, те он стаде читати Нови Мартирологион, где беху описани подвизи светих Новомученика.
Провевши тако у Светој Гори годину дана у подвизима, зажеле да прими монашку схиму, али старац га одбијаше говорећи да треба да прође бар две до три године. Но на наваљивање Георгијево он га ускоро замонаши, у другу недељу Великог Поста, давши му име Герасим. Три дана после монашења Герасим затражи благослов да пође на мучеништво, но старац га стаде грдити, говорећи му да је то искушење од ђавола, који жели да га неприпремљеног поново зароби у своје канџе. Треба да трпиш, рече му старац, и дуже времена проведеш у монашком живљењу, јер је и монаштво, по Светим Оцима, такође мучеништво. Герасим се покори мишљењу старца, али ускоро опет затражи благослов, но ни овога пута га не доби. Кријући у себи жељу за мучеништвом он тако проведе три године, а онда доби благослов да се подвизава негде у самоћи, али да у свет не излази. Преподобни Герасим прође тада кроз неколико манастира, али га туга због одрицања и жеља за страдањем никако не напуштаху, тако да беше сав измењен у лицу и изгледу. Најзад се посаветова са једним духовником званим Данилом, који га исповеди и причести Светим Тајнама Христовим, па онда отиде код свог првог старца Кирила и рече му: „Пошто се налазим под твојим каноном да не могу изаћи у свет, молим те и преклињем да ме пустиш да одем у моју отаџбину, да видим моју мајку и сроднике, а верујем Богу да те нећу ожалостити овим мојим одласком“. Овим преподобни мишљаше на мучеништво, а под отаџбином подразумеваше небески Јерусалим, под мајком пак подразумеваше Пресвету Богородицу, а под рођацима свете Мученике. Тако доби благослов и крете на пут. А беше му тада 25 година.
Одмах крену у Цариград и када стиже тамо, јави се кући свога ранијег домаћина Турчина. Изишавши пред њега рече му: „Ја сам онај мали незлобиви Георгије кога сте ти и твоја зла жена обманули и учинили Турчином. Упознавши светлост и истину дошао сам сада да исповедим пред свима да сам Хришћанин и као Хришћанин желим да умрем!“ Турчин беше запањен оваквим ставом преподобнога, али опет покуша да га придобије ласкама и обећањима. Када у томе ништа не успе, он му посаветова да иде одатле и живи где хоће као хришћанин, само да сада каже да је муслиман да би се жив извукао из града. Мученик му се захвали на љубазности, али не прихвати да се опет назове муслиманином. Тада ага дозва свога хоџу и предаде му мученика. Овај са своје стране покушаваше да га поново придобије, па када ништа не успе предаде га турском војном старешини у граду.
Узевши светог Герасима војни старешина га стављаше на најстрашније муке и злостављања, и то пуних петнаест дана. Но како мученик Христов остаде непоколебљив, заповедник га осуди на смрт посечењем мачем. Када га џелат узе и доведе на губилиште, свети новомученик мирно клече у правцу истока и изговори ону молитву блаженога разбојника; „Помени ме, Господе, у царству Твоме“. Схвативши џелат шта мученик жели, стаде га насилно обраћати на запад, но мученик се поново окреташе на исток. Ово разбесне џелата и он му нагло отсече чесну главу, док лице мучениково блисташе радошћу још дуго времена по посечењу. Пострада за Христа у дан 3. јула, у среду, 1812. године, на тргу близу храма Свете Софије у Цариграду.
Благочестиви и мученикољупци хришћани узеше делове његове одеће и неколико длака са главе, од чега после многи добише исцељења. А када добише дозволу откупише његово свето тело и чесно погребоше у храму Преображења на острву Проти. Одатле га кроз три године пренесе старац преподобнога Кирило у манастир Пирсос у Карпенисиу, где и данас почива[8].
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ИСАИЈЕ ОТШЕЛНИКА
 
Преподобни Исаија подвизавао се у Мисирском Скиту у петом и шестом столећу. Спомиње се у књизи св. Варсануфија и Јована (Одговор 249. и др.) као муж особите светости. Писао је многа поучења за монахе и отшелнике. Но од његових списа мало је преостало а много уништено од муслимана. Свети Исаија говорио је: „Ум пре него се пробуди од сна лености налази се с демонима.“ „Круна свију добрих дела састоји се у томе, да човек положи сву наду своју на Бога, да прибегава к Њему једином свим срцем и свом снагом, да буде испуњен милошћу према свима, и да плаче пред Богом молећи се за помоћ и помиловање.“ Какав је знак да је човеку неки грех опроштен? „Знак да је грех опроштен јесте то што грех тај не производи више никаква дејства у срцу твом, и што си га ти заборавио до те мере, да у разговору о сличном греху ти не осећаш никакве наклоности томе греху, као нечем сасвим туђем теби. То је знак, да си помилован.“ Узалуд и молитве и подвизи човеку који таји у себи злобу на ближњега и жељу за осветом. „Старај се свим силама, да устима не говориш једно а у срцу имаш друго.“ „Круна врлина јесте љубав, круна страсти јесте правдање грехова својих.“
 
СПОМЕН СВЕТИХ БЛАГОВЕРНИХ
ВАСИЛИЈА и КОНСТАНТИНА,
кнезова Јарославских
 
Два брата; и један и други кнезовали у време страшних насиља од стране Татара: Василије до 1249, а после њега Константин до 1257. године. Велики и самопрегорни заштитници Руског народа; христољубиви и побожни, подигли многе храмове. Константин погинуо бранећи Јарослав од Татара. Године 1501. чесне мошти светих кнезова обретене нетљене, и почивају у Јарославској саборној цркви.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ
ЈОВАНА и ЛОНГИНА,
Јаренгских чудотвораца
 
Монаси Соловецког манастира и ученици светог Филипа; проводили живот у строгом посту; били образац потпуне послушности и смирености. Године 1561. манастирским послом кренули на копно, али их задеси бура и потопи. Света тела њихова била обретена нетљена на Корељској обали, на 120. врста од манастира, на ушћу реке Јаренге, и положена у селу Јаренги, где затим подигнут манастир. Ускоро мошти светих угодника прославише се чудесима и исцељењима.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
НИКОДИМА КОЖЕЈЕЗЕРСКОГ
 
Родом из Ростовске области; у младости био ковач у Јарославу. Затим, по нарочитом указању Божјем, замонашио се и настанио у Кожејезерском манастиру. Ту Никодим водио живот строгог подвижника, трпељиво и усрдно извршујући сва манастирска послушања. Врлински живот његов скрену на њега пажњу свеколике братије, и он, избегавајући људску славу, удаљи се у пусто место на обали реке Хоз-Југе, у Оленецкој губернији. Ту се преподобни Никодим подвизавао у строгом посту и молитвама све до саме блажене кончине своје; и за своје подвиге био удостојен од Господа дара чудотворства. Скончао он 1640. године, а на 40. дана пре смрти био унапред обавештен о томе јављењем светог Алексија, митрополита Московског, и светог Дионисија, архимандрита Тројице-Сергијеве лавре. Свете мошти његове почивају у Кожејезерском манастиру, у Архангелској епархији.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ БЛАЖЕНОГ
ЈОВАНА МОСКОВСКОГ,
Христа ради сулудог
 
Родом из околине Вологде; у младости радио у солани. Затим прешао у Ростов; тамо узео на себе тешки подвиг јуродства, сулудости Христа ради: ишао је полунаг, носио на себи тешке железне вериге и велики железни калпак. Потом се преселио у Москву и продужио своје подвиге. За светост свога живота он би удостојен прозорљивости и чудотворства. Преставио се 1589. године. Свете мошти његове почивају у Московској Покровској цркви.
 


 
НАПОМЕНЕ:
[1]Цар Трајан царовао од 98. до 117. године.
[2]Кападокија – малоазијска област.
[3]Свети мученик Јакинт скончао 108. године.
[4]Град на северу Месопотамије, на реци Еуфрату.
[5]Његов спомен врши се 5. децембра.
[6]Опширније о њој видети под 12. јулом.
[7]У неким Синаксарима спомен ове чудотворне Иконе бива 12. јануара.
[8]Житије пак и Службу Св. новомученика Герасима издали су јеромонах Кирилос Кастанофилис и Анагностис Јатридис, у Атини, 1902. и 1958. године.

3 Comments

  1. Славољуб Митровић

    Можете ли ми дати податак, везан за обележавање дана који је у српској православној цркви везан за Нићифора(Никиту) Ремизијанског

    • Свети Никита се слави на дан Рођења Светог Јована Крститеља.

  2. Први и апостол Васкресења…….неустрашива у својој вери и оданости……неуморна у проповедању њеног Учитеља…….присуствовао сам многим вечерњим службама, али само сам на једној проплакао и то у манастиру Свете Магдалине у Јерусалиму где је део њених моштију и огромна фреска момента када Света Магдалина показује црвено јаје цару Тиберију. Сестре тог манастира гасе и пале све свеће у цркви у одређено време службе, тако да верник има утисак и комплетне таме за време Спасове смрти и светла у моменту Његовог Васкресења. Незаборавна и достојна служба Светој Марији Магдалини. Света ученице Христова, моли Бога за нас!