NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za jul

Žitija Svetih za jul

3. JULI
 
STRADANJE SVETOG MUČENIKA
JAKINTA
 
Za carovanja cara Trajana[1] u Rimu, nastade veliko gonjenje na hrišćane, jer car beše izdao zapovest da svi u njegovoj državi imaju prinositi žrtve bogovima, a koji to ne želi činiti, da budu stavljani na muke.
U to vreme življaše u carskom dvoru jedan izvrstan mladić, po imenu Jakint, rodom iz Kesarije Kapadokijske[2], i imađaše dvadeset godina. Po zvanju on beše carev komornik, i stalno se nalažaše pored cara. Istinski hrišćanin po veri i celomudrenom životu, Jakint tajno služaše Hristu Bogu, ukrašavajući sebe čistotom, uzdržanjem, krotošću i svima dobrim delima.
Jednom o nekom prazniku u čast gadnih bogova car Trajan svenarodno prinošaše žrtve idolima. Divni junoša Jakint ne pođe sa carem k idolima već ostade u dvoru, i povukavši se u jednu odvojenu malu odaju usrdno se moljaše jedinom istinitom Bogu. To primeti Jakintov vršnjak Urvikije, koji takođe beše komornik. Prislušnuvši Jakintovu molitvu, Urvikije ode i dostavi caru da Jakint, prestupajući zapovest carsku, moli se nekom Isusu Hristu i naziva Ga Bogom.
U to vreme car Trajan obedovaše na pogani praznik pred celim narodom. Naredivši da mu dovedu Jakinta, car mu pruži idoložrtveno meso, zapovedajući mu da pred njim jede. A vrli vojnik Hristov Jakint, prekrstivši se, reče caru: Meni hrišćaninu ne dolikuje da jedem oskrnavljeno; ja bih želeo da i ti ostaviš zabludno služenje idolima, demonima praznovanje i pogane žrtve, i da poznaš jedinog istinitog Boga, i da Njemu služiš.
Svi koji jeđahu sa carem i koji mu služahu, videći takvu smelost mladića Jakinta, zapališe se gnevom protiv njega, a car mu reče: Mladost tvoja, Jakinte, čini te gordeljivim, i ti li, nedostojni, učiš mene da ne služim otačkim bogovima nego nekakvom Hristu, koga ne znamo ni mi, niti Ga oci naši znađahu? – Odgovori sveti Jakint: Ti ne znaš Hrista, jer si nedostojan da poznaš Njega, istinitog Boga, koji je stvorio nebo i zemlju i more i sve što je u njima, koji je darovao ljudima svetila nebeska, i koji je sazdao čoveka po obrazu Svom. Istinu govoriš o sebi kada kažeš da ne znaš Njega, koga i oci tvoji, kao deca gneva, ne poznaše. A ja sam rođen i vaspitan od blagočestivih i hristoljubivih roditelja, i naučen da Mu služim i da Mu se klanjam.
Razljutivši se na svetitelja zbog takvog odgovora, car naredi prisutnim slugama svojim da ga biju po ustima. Sluge odmah skočiše na Hristova mučenika i stadoše ga žestoko biti ne samo po ustima nego i po obrazima; a kada on pade na zemlju, oni ga svirepo gaziše nogama, govoreći: Kako smeš tako drsko odgovarati caru?
Zatim naredi car da prestanu biti mučenika. A sveti mučenik ležaše na zemlji i ne mogaše ustati od ljutih batina i gaženja nogama. Međutim Trajan naredi da se mučeniku silom guraju u usta idoložrtvena jestiva. Ali sveti mučenik Hristov, čvrsto stisnuvši zube i usta, nikako ne dopusti da mu se ugura idoložrtvena gadost. Tada naredi car da mučenika okuju u železne okove, da mu zabiju noge u klade i zatvore u tamnicu.
Sutradan car, produžujući zajedno s narodom praznovanje istog poganog praznika, naredi da se na vidnom mestu poređaju sva oruđa za mučenje i da se iz tamnice dovede mučenik Jakint radi saslušanja. Kada sveti mučenik bi doveden, Trajan ga upita: Hoćeš li se, mladiću, pokoriti našoj naredbi ili ćeš i nadalje ostati uporan? Predviđam da će te gordeljivi um tvoj dovesti do strašnih muka; bolje je, poslušaj me i prinesi žrtvu bogovima, ako ne želiš da pogineš u žestokim mukama. – Ali sluga Hristov, ostajući dušom i telom tvrd kao dijamant i imajući silu Gospodnju koja mu pomagaše, odgovori Trajanu: Ja sam hrišćanin, Hrista poštujem, Njemu se klanjam, i Njemu prinosim na žrtvu živu sebe samog; a besima tvojim neću prineti žrtvu, i pretnje se tvoje ne bojim, jer niušta ne smatram muke, i ti nećeš moći primorati na vaše bezbožje mene, slugu Hristovog: niti ćeš me prelastiti da radi kratkotrajnog života ostavim večni život. Čini sa mnom što hoćeš!
Besan od jarosti, car naredi da najpre nepoštedno tuku prostrtog na zemlji svetog mladića, pa da mu zatim, obesivši ga na mučilištu, železnim noktima kidaju telo. Junački trpeći sve to, mučenik vikaše k caru: Hrišćanin sam! sluga sam Hristov, i neću Ga se odreći! A ti, mučeći me za Hrista, činiš mi ne malo dobro. Hajde, pronađi još veće muke za mene, jer želim da više stradam za Gospoda mog, dok nasilje tvoje ne pobedim trpljenjem svojim, pomoćju Vladike mog Hrista, koji pomaže svima što sa verom prizivaju presveto ime Njegovo.
A kad bi jedan sat po podne i svi se na gledalištu veoma čuđahu mučenikovom trpljenju, car naredi da mučenika skinu sa mučilišta i da ga okovana opet vode u tamnicu, zapovedivši stražarima da mu ne daju nikakvu drugu hranu i piće sem žrtvenoidolskih jestiva, da bi ga glađu i žeđu primorali da jede od ovih. Stražari strogo ispunjavahu zapovest carevu: svakodnevno donoseći hranu i piće od idolskih žrtava, stražari ih ostavljahu svetome u tamnici. No sutradan izjutra dolazeći k mučeniku u tamnicu, nalažahu nedirnutom hranu i piće, pošto sveti mučenik ne hoćaše ni da pogleda na ta idoložrtvena jestiva kao na neku poganu gadost. I sveti mučenik provođaše mnoge dane u gladi i žeđi, neprestano se moleći Bogu i veseleći se duhom kao na nekoj prebogatoj gozbi, jer beše hranjen blagodaću Svetoga Duha.
Međutim Trajan, šaljući sluge, pitaše stražare: jede li Jakint od žrtvenoidolske hrane koja mu se donosi? Stražari odgovarahu, da on ni prstom neće da dodirne tu hranu, već provodeći bez hrane i pića raduje se i uznosi molitve Bogu svome. Slušajući to, Trajan se srđaše na stražare, i pretpostavljaše da neko donosi Jakintu drugu hranu, i prećaše stražarima smrću. No stražari ga sa zakletvom uveravahu da niko drugi ne dolazi kod mučenika, da oni vrlo budno čuvaju tamnicu, i da ne dozvoljavaju nikome ni da joj se približi.
Kada nastupi trideset osmi dan mučenikova tamnovanja i jedan od stražara po običaju uđe u tamnicu, on vide tamnicu punu neiskazane svetlosti i dva anđela pored svetog mučenika: jedan mu pokrivaše telo presvetlom odećom, a drugi mu stavljaše na glavu predivan venac. Videvši to, stražar se silno prepade i baci što nošaše, pa odjuri k caru i obavesti ga o onome što vide. Car ne poverova tome, smatrajući da su to neke varke, stvarane mađioništvom, i donese odluku da mučenika stavi na još strašnije muke.
Dva dana nakon toga sevši na sudištu u gledalištu, Trajan posla da sužnja dovedu iz tamnice radi mučenja, rekavši: Da vidim kako će mu pomoći njegov Hristos, da li će ga izbaviti iz mojih ruku? – No kada sluge uđoše u tamnicu, nađoše svetog mučenika gde je skončao u Gospodu[3], i ugledaše anđele u obliku presvetlih mladića gde sa svećama u rukama stoje oko tela njegova, dok tamnica beše prepuna neiskazane svetlosti i miomira. Obuzeti strahom, sluge pobegoše iz tamnice i izvestiše cara o onome što videše.
Ispunivši se stida i jarosti, car posla mnoštvo slugu da iznesu iz tamnice telo umrloga. Ušavši u tamnicu, sluge ništa drugo ne videše osim mrtvoga tela, koje oni i iznesoše iz tamnice. Tada car naredi da se česno mučenikovo telo iznese van grada i baci na pusto mesto da ga pojedu zveri, psi i ptice. Pri tome on zapovedi stražarima da budu nedaleko od tog mesta, da hrišćani ne bi ukrali mučenikovo telo. I tako telo svetog mučenika ležaše dugo vreme, ničim ne povređeno, jer ga anđeo Božji čuvaše.
Jedne noći jednom česnom prezviteru, mučenikovom srodniku, po imenu Timotiju, javi se anđeo i naredi da uzme mučenikovo telo. Prezviter uze sa sobom neke verne iz svoga doma, ode noću na ono pusto mesto, i uze sveto telo mučenikovo, nikim neometan. Donevši ga u svoj dom, on ga položi u jednoj unutrašnjoj odaji, obavivši ga čistom plaštanicom sa mirisima. I prezviter svakodnevno paljaše kandilo kraj kovčega sa svetim telom mučenikovim i kađaše tamjanom.
Posle toga prezviter Timotej požive nekoliko godina, pa kad se približi svome kraju, poveri mošti svetog mučenika jednoj česnoj udovici, svetoj po životu i staroj po godinama. Ona s radošću primi to neocenjivo blago, česno ga čuvaše u svome domu, i onako isto svaki dan paljaše kandilo i kađaše. Od svetih pak moštiju izlažaše silan miris i ispunjavaše odaju. Ova žena nikome ne pričaše o svetiteljevim moštima, pošto sav grad služaše idolima. Samo se ona sama dan i noć sa suzama moljaše kraj svetih moštiju mučenika Hristova.
Pošto prođe mnogo vremena i ova se udovica približi svojoj končini, dogodi se da jedan čovek usled glavobolje izgubi očni vid. Čitavu godinu dana on ne vide belog videla, niti mu lekari mogoše što pomoći. Njemu se noću u sanom viđenju javi sveti Jakint, i reče: Čoveče, hoćeš li da se isceliš od bolesti i očnjeg slepila? – A on upita: Ko si ti koji mi govoriš to? Svetitelj odgovori: Ja sam sluga Hristov Jakint, lekar svih bolesti. – Molim te, reče mu na to bolesnik, uzmi sve moje imanje koje imam, samo mi daj da vidim videlo, pošto, sedeći u tami, mnogo tugujem i patim. – Sveti Jakint mu odgovori: Zabadava će te isceliti Bog moj, samo uradi što ću ti narediti: uzmi telo moje koje se nalazi kod one udovice što stanuje blizu tebe, i pošlji ga u moje otačastvo, u kapadokijski grad Kesariju; oči pak svoje pomaži jelejem iz kandila što gori kraj moga kovčega, pa ćeš progledati.
Poverovavši viđenome u snu, taj čovek ustade sa odra svog, i vođen ode u udovičinu kuću, i ispriča joj mučenikovo javljanje i naređenje. Udovica ga uvede u unutrašnju odaju, u kojoj ležaše svetiteljevo telo, dade mu ulje iz kandila, kojim on, čim pomaza slepe oči svoje, odmah potpuno progleda, ali zakasni sa izvršenjem svetiteljevog naređenja. I pošto prođe neko vreme, oči njegove ponovo pokri gusti mrak i on oslepe. Tada on vođen ponovo ode k moštima svetog mučenika, proseći isceljenje. Pri ulasku u odaju gde počivahu mošti svetiteljeve, on ču glas koji mu govoraše odozgo: „Onaj koji je izigrao, sam je izigran“. Tada on, pavši pred mošti svetoga, sa suzama govoraše: Daj mi sada da progledam, ugodniče Božji, pa ću odmah ispuniti što si mi naredio! – Zatim ustavši, on ponovo pomaza oči svoje uljem iz kandila, i ponovo progleda svesvetlim progledanjem: jer mu se otvoriše ne samo telesne nego i duševne oči, i poverovavši u Hrista on bi prosvećen svetim krštenjem.
U to vreme prestavi se ona blažena udovica. Tada novoprosvećeni hrišćanin uzevši kovčeg sa moštima svetoga i zapečativši ga, posla ga po vernim ljudima u Kesariju Kapadokijsku. Pri tome naloži ovim ljudima da, kada se približe gradu, puste mazge, koje voze kola sa moštima svetoga, da idu same, pa gde se zaustave, tu da se polože mošti, jer je sveti mučenik tako naredio. Kada ovi verni ljudi sa moštima stigoše blizu grada Kesarije, i behu na domaku gradske kapije, zvane Sevastijska, oni pustiše mazge da idu same. I one, nikim ne vođene, dođoše pred kuću u kojoj se rodio mučenik. No u to vreme već se behu njegovi roditelji prestavili iz ovog života. Tada verni kojih beše u gradu sabraše se, veoma radosni što im dođoše mošti svetog mučenika, i česno položiše u toj kući svete mošti u mermernom kovčegu, slaveći Gospoda našeg Isusa Hrista.
Mučenik sveti Jakint skonča u Rimu trećeg jula, glađu i žeđu moren, ali verom, molitvom i blagodaću Svetoga Duha sićen, kada nad neznabošcima vladaše Trajan, dok nad hrišćanima caruje Gospod naš Isus Hristos, kome slava sa Ocem i Svetim Duhom, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ALEKSANDRA,
prvonačelnika obitelji Neuspavljivih
 
Sveti prepodobni otac naš Aleksandar rodio se u Aziji. Još u mladim godinama on dođe u Carigrad radi obrazovanja; i tu dugo izučavaše razne nauke, i postade savršen u svetovnoj filosofiji. A kada stiže u zrele godine, on stupi u vojnu službu, i sa vremenom postade vojskovođa. Voleo je da čita knjige, i u slobodnim časovima mnogo je čitao Sveto Pismo, jer beše čovek pošten, dobrodeteljan, postojan, bogobojažljiv, ukrašen celomudrijem i uzdržanjem. Pročitavši Stari i Novi Zavet, on se udubi umom u evanđelske reči, izgovorene prečistim ustima Hristovim: Ako hoćeš savršen da budeš, idi prodaj što imaš, i podaj siromasima; i imaćeš blago na nebu; pa hajde za mnom (Mt. 19, 21). Razmišljajući o ovim rečima Hristovim, i čvrsto verujući u njih, on poče prodavati svoje imanje, koje u njega beše veliko prema dostojanstvu čina njegovog, i dobijene novce razdavaše siromasima i nevoljnima; pri tome on već beše doneo neizmenljivu odluku, da se odrekne sveta i svega u svetu, i da postane Hristov podražavalac. Čuvši pak da u Siriji postoje sveti ljudi koji vode bogougodan život u opštežićima, on zažele da ide tamo. I odbacivši svoj čin, i ostavivši svoje prijatelje, i dom, i robove, i svaku žitejsku brigu, on otputova u Siriju. Stigavši tamo u jedan opštežićni manastir, u kome avom beše prepodobni Ilija, on umoli oca da ga primi za inoka u red bratije. I budući pribrojan liku inokujućih, on prožive u tom opštežiću četiri godine, revnosno prohodeći sva nalagana mu poslušanja, i obučavajući se u postničkim podvizima, i danonoćno se usrdno baveći molitvom i čitanjem knjiga. Više svega pak on se staraše da pronikne u smisao psalama Davidovih, da bi poznao silu svakoga stiha psalamskog. I raspitivaše o tome iskusne, i naslađivaše se srcem, i raznežavaše se duhom, i usrdno se moljaše Bogu da mu odozgo podari razumevanje nedokučivih tajni u Svetom Pismu, što i dobi od blagodati Svetoga Duha.
Videći da u svima opštežićima bratija imaju izlišnu brigu o hrani i odelu, on se opominjaše evanđelskih reči Hristovih, koje naređuju ne brinuti se o jelu, piću i odelu, i o sutrašnjem danu; i beše tvrdo ubeđen da će promislitelj Bog, koji hrani ptice nebeske i odeva travu u polju, utoliko pre hteti i moći prehraniti i odenuti ljude koji Mu služe, samo ako najpre budu iskali carstva Božijeg i pravde njegove (sr. Mt. 6, 25-34). Obuzet takvim mislima, prepodobni Aleksandar uze jednoga dana svoje Evanđelje, ode kod ave Ilije i upita ga: Oče, je li istina sve što je napisano u Evanđelju? – Čuvši ovo neobično pitanje, prepodobni Ilija se začudi i smuti, jer pomisli da je prepodobni Aleksandar prelašćen od đavola nekim neverjem, i ne odgovarajući mu ništa na pitanje, seđaše pognute glave. Zatim ava Ilija reče prisutnoj bratiji: Braćo, pomolimo se Bogu za brata našeg Aleksandra koji je zapao u neke vražije mreže. – I ustavši, satvori molitvu sa suzama. Potom, obraćajući se Aleksandru, upita ga: Otkuda ti dođe tako sumnjalački pomisao, da ne veruješ onome što je napisano u Evanđelju? – Aleksandar odgovori: Ne neverujem ja, oče, nego samo pitam, je li istina sve što je napisano u Evanđelju? – Na to rekoše bratija: Vaistinu je istinito sve, i tu ne može biti nikakve sumnje. – Aleksandar ih tada upita: Ako je istinito sve, zašto onda ne izvršujemo to? – Odgovoriše mu bratija: Nemoguće je čoveku nemoćnu ispuniti to na delu.
Posle takvog odgovora Aleksandar, zaplamtevši duhom i smatrajući za štetu dotadašnji život svoj, proveden ne u potpunom ispunjavanju evanđelskih reči, donese odluku da ide u pustinju, da bi tamo lakše mogao ispuniti gorespomenute evanđelske reči. Izmolivši blagoslov od prepodobnog Ilije i pozdravivši se sa bratijom, on uzdajući se u Gospoda, pođe ne noseći sa sobom ništa sem Svetog Evanđelja. I provede u pustinji sedam godina, ne brinući se ni o čem zemaljskom. A kako je, po promislu Božjem, bio hranjen u pustinji, videće se iz ovoga što sledi.
Posle sedmogodišnjeg boravka svog u pustinji, prepodobni Aleksandar doznade da ne suviše daleko od njega postoji jedno neznabožačko naselje, u kome svi služe demonima, pošto su idolopoklonici. Zapaljen revnošću po Bogu, prepodobni ode u to naselje i zapali tamošnji hram idolski. Ugledavši to, žitelji se slegoše kod gorećeg idolišta, i nađoše tamo prepodobnog Aleksandra. On ne beše pobegao, već je namerno čekao da se k njemu slegnu žitelji idolopoklonici, jer nije hteo da sakrije od njih delo koje je učinio. Kada ga oni stadoše pitati, ko zapali hram, on priznade i reče: „Ja ga zapalih“. Čuvši to, oni poleteše na njega hoteći da ga ubiju, ali Bog čuvaše slugu Svoga. Neki od žitelja ne pristajahu na ubijanje Aleksandra, niti dopuštahu, i nastojavahu da se zapalitelj preda gradskom sudu. A kada se žitelji stišaše malo od jarosti, sveti viknu k njima, govoreći: O ljudi! sami shvatite svoju zabludu i poznajte istinu; izbegnite večitu osudu, ja vam objavljujem carstvo nebesko.
I stade im svetitelj apostolski propovedati reč spasenja. Neki ga slušahu, a druti ne obraćahu pažnju na njegovu propoved, nego ga odvedoše i predadoše gradskom sudu. U tom gradu beše tada gradonačelnikom Ravul. Slušajući reč Božju iz usta prepodobnoga, Ravul se dugo prepiraše s njim o veri, pozivajući se na svoje neznabožačke knjige, pa mu još i mnogo prećaše mukama. Ali uvidevši najzad da je prepodobni Aleksandar krotke naravi, mudar u odgovorima, i nepobediv u svome učenju, Ravul mu ne učini nikakvo zlo. Naprotiv, Gospod udesi tako te ovaj gradonačelnik pozva nasamo k sebi Aleksandra, pa ga upita: Reci mi istinu, kakvu nadu imate vi hrišćani, kada tako prezirete život svoj? – Osmehujući se, prepodobni odgovori Ravulu: Nije tako kao što ti kažeš; mi ne preziremo svoj život, nego se staramo da ga sačuvamo besmrtnim zanavek. Jer je istiniti život – živeti večito, a živeti privremeno – to nije život već smrt. Stoga mi ovaj vremenski, smrtni život preziremo radi budućeg večnog, besmrtnog života, jer je pisano: Koji izgubi dušu svoju u ovom veku, naći će je u večnom životu (Mt. 10, 39).
Ravul ga na to upita: A gde se vi nadate biti kada pređete iz ovog života? – Svetitelj mu onda stade pričati o carstvu nebeskom i o večnim blagima koja su pripremljena pravednicima. No nevernom neznabošcu reči svetiteljeve izgledahu kao basna. Ipak, želeći da još sluša svetiteljeva kazivanja, on ga upita o početku svete vere. Tada prepodobni, poučavajući ga bogopoznanju i objašnjavajući mu Božje milosrđe prema ljudima, stade mu kazivati o delima Gospodnjim od stvorenja sveta pa sve do krsta i dobrovoljne smrti Hristove, i do Njegova vaskrsenja i slavnog uznesenja na nebo. I provedoše u tom razgovoru dan i noć, ne okusivši ni jela ni pića, niti zadremavši. A kada beše reč o ovetom proroku Iliji kako rečju zaključa nebo i kako molitvom nizvede oganj na žrtve, koji žreci ne mogoše izmoliti od Vaala i drugih bogova, Ravul se smejaše slušajući to, i govoraše: Sve su te vaše hrišćanske basne laž. Ja ti savetujem ono što je korisno: zajedno s nama prinesi žrtve bogovima našim: oni su milosrdni, pa će ti oprostiti nepravdu koju si im u neznanju učinio spalivši hram njihov.
Svetitelj na to reče: Ako su stvarno bogovi oni koje ti nazivaš bogovima, zašto onda u dane proroka Ilije ne poslušaše svoje žrece kada oni ceo dan vapijahu k njima, niti svedoše oganj s neba na žrtve? A sluga Božji Ilija beše sam, i jednom se pomoli k našem jedinom, na nebesima živećem Bogu, i odmah pade oganj s neba i spali ne samo drva i žrtvu, nego popi i vodu i kamenje i prah. A potom i na dva pedesetnika, koji su hteli da uhvate proroka, pade oganj s neba i proždre njih i njihove vojnike.
Na to se Ravul gromko nasmeja i reče: Ako je to istina, onda hajde, učini i ti to isto, pošto nazivaš sebe slugom Boga svog. Evo, pred nama je mnoštvo trski i suvaraka; pomoli se dakle Bogu svome, kao i Ilija, da siđe oganj s neba i spali to. Tada ću i ja reći, da nema drugog Boga osim Boga hrišćanskoga. – Svetitelj reče Ravulu: Pomoli se najpre ti bogovima svojim, da oni to učine. – Ravul odgovori: Ja nemam ni takve sile ni smelosti prema mojim bogovima, nego se ti pomoli svome Bogu.
Tada sveti Aleksandar, opomenuvši se evanđelskih reči: sve je moguće onome koji veruje (Mt. 9, 23), stade na molitvu, s čvrstom verom uzdajući se u Boga. I tek što podiže ruke svoje i poče se moliti, odmah pade oganj s neba na trsku i suvarke i spali ih pred očima njihovim. Videći to, Ravul se prepade, i bojaše se da ne padne i na njega oganj i proždre ga kao pedesetnike pri Iliji proroku. I povika Ravul gromkim glasom, govoreći: Vaistinu je velik hrišćanski Bog! – I hoćaše Ravul da to čudo objavi narodu, ali mu svetitelj strogo zapreti da nikome ne kazuje. I ćutaše Ravul, tajeći u sebi i nikome ne pričajući o tom čudu, sve dok prepodobni Aleksandar beše u životu. A posle njegove blažene končine on objavi o tom čudu pred episkopima i monasima, prizivajući Boga za svedoka.
Posle ovog užasnog čuda, gradonačelnik Ravul provede celu sedmicu zajedno sa svetim Aleksandrom, učeći se od njegovih bogonadahnutih pouka jasnome poznanju tajana svete vere i upućujući se na pravi put spasenja. Zatim moljaše da bude prosvećen svetim krštenjem, pošto se već približavao presvetln praznik Hristova Vaskrsenja. No nenavidnik spasenja ljudskog đavo, želeći da omete izvršenje ovog svetog dela, podmetnu Ravulu misao da sveto krštenje primi ne u gradu nego u crkvi koja se nalazila na tri potrkališta van grada. I krenuše tamo, praćeni mnogim građanima sa ženama i decom. A kada stigoše toj crkvi, zatekoše tamo jednu strašno besomučnu devojku. Ravul se prepade i reče: Ne želim da budem hrišćanin, jer evo ovu devojku kažnjavaju bogovi što je primila hrišćansku veru. Bojim se da se to isto ne desi i meni.
Rekavši to, Ravul krenu od crkve sa namerom da se vrati natrag. Ali ga svetitelj zadrža i reče mu: Zašto se podaješ đavolskom iskušenju? Ova devojka je, po popuštenju Božjem, kažnjena za grehe svoje. Ona se bila obećala da služi Bogu u devičanskoj čistoti, ali ne održa svoje obećanje, i zbog toga strada od besomučnosti, budući predana Satani, da bi se duh njen spasao. A da je to istina, pođi sam k njoj, pa ćeš svojim ušima čuti šta ona sama priča o sebi.
Ravul ode k besomučnici i ču gde ona gromko ispoveda svoje grehe, zbog kojih Bog dopusti da Satana uđe u nju i da je muči. Čuvši to, Ravul odbaci svaku sumnju i moli svetitelja da ga krsti. A kada se krsti i iziđe iz svete kupelji, to bela odeća, koja mu, po hrišćanskom običaju, beše pripremljena za sveto krštenje, obrete se sva od vrha do dna ispisana crvenim krstovima. Ovom se čudu udiviše svi ljudi i žene koji behu došli tamo sa Ravulom, i moljahu svetitelja da i oni budu kršteni. A sveti Aleksandar, želeći da se uveri da li oni istinski veruju u Hrista, reče im: Treba najpre da delom pokažete svoju veru. Hajdemo sada u grad, i ako ko od vas ima idole u svom domu, neka ih iznese nasred grada i svojim rukama razbije u komade, pa će se posle toga udostojiti svetog krštenja.
Na to svi odmah pristadoše. I otišavši u grad, iznesoše iz svojih domova veliko mnoštvo idola i razbiše ih nasred grada, pa se onda sav grad prosveti svetim krštenjem. Prepodobni ostade neko vreme u gradu, utvrđujući novokrštene u svetoj veri. A kada vide da su se dobro utvrdili u pobožnosti i uznose blagodarnost Bogu za to, on reče Ravulu i još nekima ovo: Dosad ste bili hranjeni mlekom, sada treba da se prihvatite tvrde hrane. Ako dakle koji od vas hoće da bude savršen u hrišćanskom životu, neka posluša ove Hristove reči: Prodajite što imate i dajite sirotinji; načinite sebi riznicu koja se nikad neće isprazniti na nebesima; ne brinite se za sutra, nego ištite najpre carstva Božjega, a Otac Nebeski daće vam sve što vam treba (sr. Lk. 12, 33; Mt. 6, 34.33.32).
Čuvši to, Ravul reče: Ja ne mogu biti takav savršeni hrišćanin. Jer ako sve prodam i razdam, ko će onda mnoštvo domaćih mojih hraniti? i kako se bez brige može steći ono što je potrebno za život? Ako pak hoćeš da me uveriš u to, pokaži mi na delu: hajde, bar jedan dan prehrani ti mene i sve moje domaće bez ikakve brige o tome. Ne znam kako ćeš ti to moći uraditi kada si i sam siromah, te ni za sebe sama nemaš hrane ni za jedan dan. A kada to ne možeš učiniti u gradu, šta ćeš onda raditi u pustinji, ako mi ostavimo sve i pođemo za tobom.
Svetitelj, imajući veliko uzdanje u Boga, odlučno reče: Uzmi domaće svoje, a pored njih uzmi i prijatelje svoje koje hoćeš, pa ih povedi na ceo dan u koju hoćeš pustinju, daleko od ljudi; biću i ja sa vama; pri tome neka niko ne ponosi sa sobom ni trunke hleba, niti kakve druge hrane; pa ako vas Bog ne nahrani, kao nekada Izrailjce u pustinji, onda nemojte verovati mojim rečima.
Ravul pristade na to. I sutradan ustade rano, uze sa sobom mnoštvo domaćih i prijatelja i pođe sa njima i sa prepodobnim Aleksandrom u jednu neprohodnu pustinju, želeći da na delu vidi ostvarenje svetiteljevih reči. Pošto su putovali ceo dan, oni se u pet sati posle podne zaustaviše na jednom mestu između dveju gora, ka kojima ni otkuda ne beše nikakve staze niti ikakvih tragova. I sveti Aleksandar po običaju svom stade vršiti večernje bogosluženje; a Ravul i njegovi saputnici, budući gladni, pomišljahu šta će jesti. Kada svetitelj završavaše molitvu, oni ugledaše jednog čoveka, prostog seljaka, gde ide k njima i vodi konja, sa ogromnim tovarom, u kome behu čisti i vrući hlebovi, voće i povrće. I reče prepodobni Ravulu: Primite tu hranu, i ne budite neverni nego verni.
Oni s radošću primiše donesenu hranu, i Ravul, čudeći se sa svojim prijateljima, reče: Otkuda se u ovoj pustinji obrete čovek sa ovakvom hranom? Mi ceo dan putovasmo dok jedva ovde stigosmo; a ovome čoveku valjalo je krenuti od kuće u ponoć, da bi u ovo vreme stigao na ovo mesto. No ako je i u ponoć pošao od kuće, kako su mu onda ovi hlebovi vrući, kao da su ovog časa izvađeni iz peći?
Tako čudeći se, oni upitaše čoveka: Odakle si, i ko te posla ovamo? – Čovek im odgovori: Gospodin moj posla vam ovo, da ne biste bili gladni. – A kada htedoše još nešto reći tome čoveku, on namah postade nevidljiv zajedno sa konjem, jer to beše anđeo Božji u obliku prostoga čoveka. Njih sve spopade užas i divljenje, i tada svi oni poverovaše rečima prepodobnoga, ili bolje rečima Hristovim, da se ni o čemu ne brinu oni koji služe Gospodu nego da se oslanjaju na promisao Božji. Zatim, uznevši blagodarnost Bogu, oni jedoše i prenoćiše tamo, pa se sutradan vratiše u grad.
Pomoću ovog čuda može se razumeti čime se prepodobni Aleksandar hranio sedam godina u pustinji, ne brinući se ni o čemu zemaljskom. Okrepljen silno ovim čudom i željom da se u tišini upražnjava u bogomisliju, gradonačelnik Ravul se prvo odreče svoga položaja, pa onda poče prodavati svoje imanje i razdavati siromasima, i to uz pristanak svoje žene i kćeri, kojima ostavi potreban za život deo. Zatim žena njegova sa kćerima podiže manastir, svim srcem posluži u njemu Bogu, i veoma Mu ugodi. A Ravul, razdavši sve svoje i pustivši na slobodu robove svoje, ode u pustinju, iz koje posle nekoliko go dina bi izveden i postavljen za episkopa gradu Edesi[4]. U svojstvu episkopa on požive mnogo godina, kao svetlost prosvećujući svoje stado. A sada da se vratimo na povest o prepodobnom Aleksandru.
Sveti Aleksandar, gledajući kako cveta i napreduje u blagodati Gospodnjoj grad koji on prosveti svetom verom, veseljaše se duhom, ali ga srce vucijaše u pustinju. Građani pak željahu da im on bude episkop, i dosađivahu mu silnim molbama odnosno toga. Ali on ne pristajaše; i kada htede da potajno ode od njih, oni dan i noć stražarahu kod gradskih kapija, da ne bi otišao od njih otac i učitelj njihov. Međutim prepodobnog, kao nekada svetog apostola Pavla, neki njegovi učenici spustiše noću u kotarici preko gradskog bedema, i on se uputi u pustinju na omiljeno bezmolvije, na omiljeno usamljeničko molitveno tihovanje. Putujući dva dana pustinjom, on naiđe na obitalište razbojnika. Razbojnici ga uzeše i odvedoše svome harambaši. Svojim bogonadahnutim rečima prepodobni ne samo ukroti zveropodobnog harambašu nego i surovo i svirepo srce njegovo dovede do umilenja, te i on poverova u Hrista, i kroz nekoliko dana bi prosvećen svetim krštenjem. Izvršivši krštenje nad njim, prepodobni ga upita: Šta si pred krštenje iskao od Boga u duši svojoj? – On odgovori: Iskao sam da mi Gospod, po očišćenju grehova mojih u svetoj kupelji krštenja, što pre uzme dušu. – Svetitelj mu na to reče: Što si iskao, biće ti.
I u osmi dan po krštenju, kada ovaj novokršteni, posle svog očišćenja u svetoj kupelji, još i mnogim suzama istinskog pokajanja dobro opra grehe svoje, on se prestavi ka Gospodu. Videvši to, i ostali razbojnici pristupiše k svetoj veri. I pošto se krstiše, oni se odadoše surovom pokajanju, i posle kratkog vremena samo to razbojničko obitalište postade manastir: jer gi razbojnici, odrekavši se sveta, postadoše izvrsni monasi. Prepodobni provede s njima dosta, vremena, zavede im monaški ustav i postavi im iskusnog starešinu. Posle toga, celivavši ih u Gospodu, on krenu u najudaljeniju pustinju, radujući se duhom o spasenju duša ljudskih. Putujući dva dana on stiže do reke Eufrata. Prešavši preko reke, on nađe veliko prazno bure, ukopano u zemlju, i nastani se u njemu. Danju je hodio po gorama i pustinjskim dubodolinama, a noću se vraćao k svome obitalištu – buretu. Čime se pak on hranio, o tome ne treba pitati, kada on i Ravulu i družini njegovoj u pustinji izmoli hleb od Boga, kao što je gore to opisano. Prepodobni je na ovom mestu živeo dugo vremena.
Po Božjem nagoveštaju, k njemu počeše dolaziti bratija i naseljavati se pored njega, želeći podražavati ravnoangelni život njegov. Boravak prepodobnoga na tom mestu produži se dvadeset godina. Za to vreme ustroji se tu, kraj Eufrata, velika kinovija, veliki opštežićni manastir, u koji se sabra mnoštvo bratije. Beše tu bratije do četiri stotine ljudi, iz raznih zemalja: Grčke, Rima, Sirije i Egipta. Bog sabra toliko stado i poveri ga dobrom pastiru, prepodobnom Aleksandru. No u tome je najčudesnije ovo: pri malom staranju o hrani i odelu, toliki broj bratije imađahu svaki dan sve što im je potrebno, a ono što im je preostajalo nije se čuvalo za sutra, nego se sve razdavalo siromasima koji su im dolazili i putnicima. Promisao Božji svaki dan šiljaše hranu slugama svojim.
U toj kinoviji se najpre ustanovi novi, do tada nepoznati, poredak neuspavljivih. Prepodobni Aleksandar zavede prvo da bratija sedam puta na dan idu u crkvu na slavoslovlje Božje, po reči svetog proroka koji govori: Sedam puta na dan hvalim te za sudove pravde tvoje (Ps. 118, 164). Zatim razmišljajući i rasuđujući o drugim rečima istoga proroka: blago čoveku koji se poučava dan i noć u zakonu Gospodnjem (Ps. 1, 1.2), prepodobni se pitaše u sebi: je li moguće čoveku da na delu izvrši ovu prorokovu reč – da se i danju i noću neuspavljivo poučava u zakonu Božija slavoslovlja? Kada to ne bi bilo moguće, govoraše on sebi, onda Sveti Duh ne bi ni izrekao to ustima proroka. – I željaše prepodobni da takav poredak ustanovi u svojoj kinoviji, da bi u crkvi i danju i noću bilo neprekidno i neuspavljivo psalmopojanje. Ako je, govoraše on, zbog telesne nemoći nemoguće jednome čoveku da to vrši u keliji, onda je to moguće da vrše mnogi u crkvi, smenjujući se po satu.
Tako prepodobni razmišljaše u sebi, ali se ne usuđivaše da to zavede bez Božjeg blagovolenja na to. I opomenuvši se reči Hristove: Ištite, i daće vam se; kucajte, i otvoriće vam (Mt. 7, 7), on poče usrdno moliti Gospoda Hrista i kucati u dveri milosrđa Njegova, da mu otkrije, je li Mu po volji njegova namera i hoće li Mu biti prijatan takav poredak: da, kao što anđeli na nebesima svagda slave Boga, tako i ljudi na zemlji, koji su u njegovoj kinoviji u monaškom anđelskom činu, proslavljaju Boga danju i noću psalmopojanjem u crkvi, koja je zemno nebo. O ovome se prepodobni moljaše Bogu tri godine sa mnogim pošćenjem i sa svunoćnim moljenjima. I javi mu se Gospod na javi, i reče mu: Svoju nameru počni, jer mi je prijatna.
Ovo javljenje Gospodnje njemu, prepodobni ispriča nekolicini najduhovnijima među bratijom, ali tako kao da je to javljenje imao neko drugi, sledujući u tome primeru svetog apostola Pavla koji je rekao o sebi: Znam čoveka koji bi uznesen do trećega neba (2. Kor. 12, 3), mada je taj čovek bio on sam. Posle toga prepodobni pristupi ostvarenju svoje Bogom blagoslovene namere. On razdeli bratiju na dvadeset četiri črede, prema broju časova u danu i noći, da bi se svaki, znajući čas svoje črede, javio ka tome vremenu na mesto psalmopojanja. Pojali su se psalmi Davidovi; pojani su po stihovima, na dva hora; ne brzo, i to van vremena u koje su vršena obična crkvena bogosluženja. Za vreme vršenja ovih bogosluženja bio je prekidan novoustanovljeni poredak psalmopojanja. Na taj način u crkvi ove kinovije i danju i noću neprestano slavoslovljahu Boga, zbog čega ova kinovija i bi nazvana: obitelj neuspavljivih. Ustanovi prepodobni pri psalmopojanju i broj poklona na svaki dan, prema broju onih opraštanja, koji Gospod propisuje za praštanje onome koji greši: sedam puta sedamdeset, što iznosi četiri stotine devedeset. Pored toga prepodobni ustanovi, da se po završetku svake crkvene i manastirske službe i svakoga dela proiznose reči: Slava na visini Bogu, i na zemlji mir, među ljudima dobra volja.
Ustanovivši takav poredak u svojoj obitelji, prepodobni razmišljaše šta je još potrebno ka Bogougođenju. I opomenuvši se psalamske reči: Naučiću bezakonike putevima Tvojim, i neznabošci će se k Tebi obratiti (Ps. 51, 15), on govoraše u sebi: potrebno je brinuti se ne samo o svome spasenju, nego i o spasenju drugih, naročito o obraćenju neznabožaca. A pošto u to vreme beše mnogo idolopoklonika u tim krajevima, on odluči da neke od bratije pošalje na propoved Hristovu. I za tu službu on izabra sedamdesetoricu najiskusnijih i najognjenijih u veri, prema broju onih Hristovih učenika, o kojima sveti evanđelist Luka piše: Potom izabra Gospod i drugih sedamdesetoricu, i posla ih po dva i dva pred licem svojim u svaki grad i mesto (Lk. 10, 1). Izabravši toliko učenika, i pomolivši se za njih, podražavalac Hristov prepodobni Aleksandar ih posla na propoved Hristovu po dva i dva u sva okolna idolopoklonička naselja. I pomagaše im blagodat Božja molitvama prepodobnog oca, te njihovi trudovi ne biše uzalud, jer mnoge od neznabožaca privedoše Hristu.
Po navršetku dvadeset godina svoga boravka kraj reke Eufrata prepodobni Aleksandar, videći svoju kinoviju potpuno uređenom, i poredak neuspavljivih i sve propise podvižničkog života utvrđenima, uzveseli se duhom i mnogo blagodarnosti uznese Bogu. No imajući u srcu veliku revnost i želju za spasenjem duša ljudskih, on namisli da otputuje u Persijsku zemlju, gde mnogobožačko bezbožje beše veoma ukorenjeno. I izabravši na taj svoj put njih sto pedeset između bratije, on ostale poveri opitnom starcu Trofimu, koga i za igumana postavi. Zatim davši bratiji blagoslov i mir, on sa stopedesetoro izabrane bratije pređe reku Eufrat i krenu pustinjom ka Persijskoj zemlji, ne noseći ništa sem svetih knjiga. Jer i na putu kojim je išao, on sa bratijom ne prekidaše dvohorsko neprekidno psalmopojanje, kao i u crkvi, smenjujući se po redu prema časovima u danu i noći. Želeći pak da ispita trpljenje svoje bratije, on ih vođaše po pustinji bez hrane, naredivši im da se u određeno vreme hrane šumskim jagodama, kojih je jedino i bilo tamo. Neki netrpeljiviji među njima počeše roptati u sebi, kao nekada Izrailjci na Mojsija, govoreći: „Izvede nas u ovu pustinju da nas umori glađu“. I pomišljahu da se potajno vrate u obitelj. Takvih beše trideset. A prepodobni, Božjim otkrivenjem saznavši njihove pomisli, izobliči ih kao maloverne i naredi im da se vrate natrag. Ostalima pak reče gromkim glasom: Verujte mi, braćo, danas će nam Gospod poslati izobilnu hranu i posramiti neverje.
Utom se već približiše ka granicama Persijske zemlje, na kojima grčkorimski carevi behu podigli male, ali utvrđene gradove, u kojima se nalažaše vojska za odbranu od najezde varvara. Kada već nedaleko od tih gradova prepodobni sa bratijom putovaše pustinjom, neočekivano im, po naređenju Božjem, izađoše u susret vojenačalnici tih gradova, zvani tribuni, sa izvrsnim hlebom i drugom raznom hranom, i moliše svetitelja da poseti i prosveti gradove njihove, pošto u njima obitava mnogo služitelja demona. Prihvativši se najpre s blagodarnošću donesene hrane, prepodobni onda odasla natrag u kinoviju one koji se behu pokazali maloverni i netrpeljivi. Zatim obiđe one gradove, i uz pomoć blagodati Božje on ih za kratko vreme propoveđu Evanđelja sve obrati Hristu. U jednom pak od tih gradova ne htedoše primiti njegovo učenje, naročito kada čuše kako uči o milostinji i izdašnom davanju nevoljnima. Bogataši mu tada rekoše: „Ti si došao da nas osiromašiš“. Zbog toga prepodobni ode od njih, a Bog ih nakaza bezdaždijem: jer tri godine ne bi im dažda, dok ne uvideše svoj greh. Tada stadoše tražiti prepodobnoga; i našavši ga u Antiohiji oni ga umoliše da im oprosti greh. Posle toga silna kiša napoji njihovu zemlju, i bi veliko izobilje plodova zemaljskih, a i duša njihovih obraćenje k Bogu.
Putujući dalje po toj pustinji, prepodobni naiđe na grad, zvani Palmira, koji još Solomon podiže u toj pustinji. Žitelji ovoga grada, mada se nazivahu hrišćani, behu iz Judejaca i sa hrišćanstvom držahu se starozavetnog zakona. Doznavši da k njima dolazi Aleksandar sa bratijom, oni zatvoriše pred njim gradsku kapiju, govoreći: „Ko će toliko monaha ishraniti?“ – I ne pustiše ih k sebi. A prepodobni, zablagodarivši Bogu, reče: „Bolje je uzdati se u Gospoda, nego se oslanjati na čoveka (Ps. 117, 8). Braćo, ne budite malodušni, jer će nas Bog neočekivano posetiti“.
I stvarno, kada oni odmakoše od grada za nekoliko potrkališta, neznabošci koji nedaleko odatle življahu, pošto im Bog oraspoloži srca, iziđoše im u susret sa hlebom i raznovrsnim blagima zemaljskim i ugostiše ih izobilno. Odatle krenu prepodobni u Antiohiju, jer Bog tako upravi put njegov na korist mnogima. I kada se on približi Antiohiji sa uobičajenim neprekidnim psalmopojanjem, doznade za njegov dolazak episkop toga grada Teodot, jer ime prepodobnog Aleksandra beše svuda čuveno i poštovano. Đavo pak natutka neke zlobne i zavidljive ljude, te oni oklevetaše pred episkopom prepodobnog i bratiju njegovu kako oni, tobož, licemerno drže i postove i molitve, radi sujetne slave, da bi ih ljudi videli. Ne proverivši lažnu klevetu, episkop odmah posla mnoge sluge svoje zajedno sa tim klevetnicima da s beščešćenjem oteraju Aleksandra i njegove saputnike. No u to vreme česni zbor zemnih angela, vođen prepodobnim Aleksandrom, već beše ušao u grad sa uobičajenim psalmopojanjem. A poslani od episkopa sretoše ih u gradu, i kao razbojnici napadoše na njih: sve ih mnogo tukoše i van grada izvukoše, a prepodobnog Aleksandra kao starešinu dvostruko biše i sramotiše. On pak i bratija njegova radovahu se što se udostojiše postradati nevino.
Znajući da se ovo dogodilo po đavoljem dejstvu, da bi mnogima bila onemogućena duhovna korist, prepodobni, goreći duhom, opet uđe sa bratijom u grad tajno noću. I našavši u gradu neko zapušteno kupatilo, on tu vršaše svoje psalmopojanje. Sutradan episkop doznade za to. Iako ga gnev još ne beše prošao, ipak je već bio omekšao, bojeći se ne samo Boga nego i naroda, jer svi građani Antiohije behu se veoma obradovali dolasku k njima prepodobnog Aleksandra, koga smatrahu za velikog proroka. Na episkopa pak silno roptahu što prepodobnom ocu i njegovoj bratiji nanese toliko zlo i beščešće. Najzad episkop potpuno omekša i dade blagoslov prepodobnom Aleksandru i njegovoj bratiji da ostanu u gradu. A ono zapustelo kupatilo postade im obitelj. No posle kratkog vremena građani, sa pristankom i blagoslovom episkopa, podigoše za prepodobnog crkvu i ustrojiše manastir. I mnogi građani, prestajući odlaziti u svoje crkve, dolažahu na crkvena bogosluženja k prepodobnom Aleksandru, da bi slušali i medotočne pouke njegove koje on govoraše narodu. Duša svakoga goraše ljubavlju prema prepodobnom, i snabdevahu prepodobnog i njegovu bratiju svim što im beše potrebno za svaki dan. A oni jeđahu jedanput dnevno, i to u tri časa posle podne, dok sve ostalo razdavahu siromasima, ne ostavljajući ništa za sutra. Bog im pak preko milostivih siromaholjubaca svaki dan šiljaše hranu i sve potrebno.
Nakon nekog vremena zažele prepodobni da pri svom manastiru podigne gostoprimnicu i bolnicu. Izmolivši za to blagoslov od episkopa, on ostvari svoju želju. Jer, iako on sam beše ubog i ne imađaše ništa, ali riznice bogatih njemu behu otvorene: svi mu s radošću davahu što je god zatražio, i činjahu s usrđem sve što im je on nalagao. I prepodobni sam služaše bolnima, sam zbrinjavaše putnike, dajući im sve što je potrebno, a što on dobijaše od bogoljubaca, ili bolje – od samoga Boga. Služeći bolnima, on ih isceljivaše od bolesti stavljanjem na njih česnih ruku svojih, koje činjahu mnoga čudesa. I slavljaše se Bog njega radi.
Padalo je u oči prepodobnom da episkop čini izvesne stvari koje ne odgovaraju njegovom činu; primećivao je takođe da i vojvoda gradski i drugi visoki činovnici čine nepravde. Toga radi prepodobni se obuče u Ilijinu revnost, pa neustrašivo i smelo, mada s krotošću, izobličavaše sve, poučavajući ih pravdi i istini od reči Božjih. I svima on beše učitelj i nastavnik. Ali ta revnost njegova ne beše prijatna svakome, naročito starešinama. Neki od sveštenetva, iako se divljahu njegovom vrlinskom življenju, ipak ga veoma nenaviđahu i stalno podbadahu episkopa protiv njega. I bi poslan od episkopa najzlobniji ipođakon, po imenu Malh, sa mnoštvom slugu k prepodobnome, da ga progna iz grada. Došavši s jarošću, Malh silno udari po licu svetoga, govoreći: Odlazi iz grada, bezbožniče! – A prepodobni, kao nezlobivo jagnje, reče mu u odgovor krotko samo ove evanđelske reči: „A sluzi beše ime Malh“ (Jn. 18, 10).
I kada ipođakon Malh i sluge što behu došli s njim hteđahu da još više zlostavljaju prepodobnog i oteraju iz grada, sleže se narod i nastade velika gužva, jer svi štićahu svetog oca i bratiju njegovu, tako da Malh i oni što behu s njim jedva umakoše od narodnog gneva. Episkop se strahovito razgnevi, i savetova se s vojvodom koji takođe beše gnevan na svetitelja. I oni noću dograbiše prepodobnoga iz obitelji njegove, tajno od naroda, i proteraše ga u Halkidu; isto tako razjuriše i bratiju, te se oni raziđoše kuda je ko mogao. Ali posle nekog vremena prepodobni Aleksandar bi ponovo vraćen u Antiohiju, pošto Antiohijani tugovahu za njim i silno roptahu na episkopa i vojvodu. A prepodobni, ne našavši tamo svoju bratiju, ne hte ni sam ostati tu, već namisli otići. Saznavši za to, građani čuvahu gradsku kapiju bojeći se da on ne ode iz grada, jer veliku ljubav imađahu prema njemu i željahu da on živi među njima. Ali prepodobni, ne želeći da ostane u Antiohiji, promeni svoje monaško odelo i, navukavši na sebe neku rubinu, pod vidom prosjaka iziđe noću iz grada. Posle putovanja od nekoliko dana on dođe u Kritinijsku kinoviju. U ovoj kinoviji on nađe onaj isti poredak koji on beše zaveo i u svojoj kinoviji kraj reke Eufrata. Začuđen time, on pretpostavljaše da je to neko od njegovih učenika preneo ovamo. I blagodaraše Bogu što mu i u ovoj zemlji pokaza plodove trudova njegovih. A bratija, poznavši da je to Aleksandar, veoma se obradovaše njegovom dolasku, jer se ime njegovo svuda slavilo, i oni odavno željahu da ga vide.
Provevši izvesno vreme u ovoj kinoviji, prepodobni odatle pođe u Carigrad, kuda ga je Bog prizivao radi spasenja mnogih. Sa njim pođoše iz te kinovije još dvadeset četiri brata. Došavši u Carigrad, prepodobni se nastani pri crkvi svetog Mine, i k njemu se stadoše sabirati bratija. U toku malo godina sabra se do trista bratije raznih narodnosti: grčke, rimske i sirske. Na taj način tu se obrazova izvanredna obitelj, i ustanovi se poredak neuspavljivih. A sve potrebno, njima se, po promislu Božjem, šiljaše, što će se jasno videti iz sledećeg.
Neki ugledni ljudi, slušajući i videći njihovo siromašno i bezbrižno žitije, jer se ovi inoci danonoćno bavljahu jedino slavljenjem Boga i ne brinjahu se ni o čem zemnom, čak ni o sutrašnjem danu, namerno poslaše nekoliko ljudi u tu obitelj, da provedu u njoj nekoliko dana i vide otkuda monasi dobijaju svakodnevnu hranu. Providevši takvu nameru ovih poslanih ljudi, prepodobni Aleksandar reče u njihovom prisustvu jednom učeniku svom: Idi i dovedi čoveka što stoji kod manastirske kapije. – Brat ode i ugleda čoveka sa velikim košem, punim čistih i vrućih hlebova, i uvede ga sa hlebovima kod oca. Prepodobni ga pred svima raspitivaše, ko je, i otkuda donese hlebove. A raspitivaše ga ne zato što sam nije znao – za njega ništa ne beše sakriveno od Boga, – već da posrami maloverne koji behu došli da ispitaju njihovo življenje i prehranjivanje. Upitani čovek poče govoriti ovako: Ja sam hleboprodavac. Kada danas vaćah hlebove iz pekare, k meni dođe neki svetao muž, visokog rasta i divnog izgleda, i sa vlašću mi reče: „Sve te hlebove nosi slugama Višnjega“. – Ja se prepadoh i rekoh: Ne znam mesto, kuda da nosim. – A on mi reče: Hajde za mnom. – I ja pođoh za njim. On me dovede do kapije ove obitelji i postade nevidljiv. – Tada prepodobni ustade i uznese blagodarnost Bogu. I tako svima postade poznata njegova velika vera u Boga i veliko promišljanje Božje o njemu.
Prepodobni beše toliko prozorljiv da znađaše sve što bratija čine i misle. I on nasamo izobličavaše dogodivša se sagrešenja, i otački ispravljaše sagrešivše. Starajući se o bolesnicima, on odredi četvoricu od bratije da im služe, i naredi im da spremaju topli napitak za neke, kojima to beše potrebno u bolesti. I oni to ispunjavahu. No jednoga dana dogodi se, ili slučajno ili po promislu Božjem, da ova bratija zaboraviše spremiti topli napitak za bolesnike, da bi se obelodanila tvrda vera prepodobnoga u Boga. Doznavši to Duhom, prepodobni pozva jednoga od njih i upita ga, zašto nisu spremili topli napitak. A on, želeći da svoje sagrešenje sakrije od prozorljivog starca, reče: Nemamo drva. – Prepodobni mu na to reče: Zašto mi jutros ne reče za drva? Eda li me kušaš? Uostalom, idi: topli napitak je već gotov.
Došavši u bolnicu, brat zaista nađe gde pun lonac napitka bez ognja vri i ključa. I divljahu se svi ovome čudu i veri prepodobnoga.
U to vreme Crkvu Hristovu smućivaše Nestorijeva jeres, i raširi vrag po narodu glas da je prepodobni Aleksandar jeretik, jer tada na pobožnost gledahu kao na jeres, a na jeres kao na pobožnost, pošto sam patrijarh Nestorije i mnogi sa njim jeresovahu. Prepodobni Aleksandar bi priveden na sud k zlovernima, i upitan o jeresi, za koju ne beše kriv, on odgovori psalamskim rečima: Sedoše knezovi, i klevetahu na me, a sluga Tvoj razmišlja o naredbama Tvojim; jer otkrivenja su Tvoja pouka moja, i naredbe Tvoje savetnici moji (Ps. 118, 23.24). – Kada prepodobni to govoraše, pojavi se đavo i zavapi: „Zašto me mučiš pre vremena?“ i postade nevidljiv.
Posle izgovorenih psalamskih reči svetitelj ništa više ne odgovaraše onima koji ga ispitivahu, već ćutaše gledajući u zemlju bezglasan, kao bezazleno jagnje pred onim koji ga striže. Sudije se razgneviše i isteraše ga napolje. A kada u narodu razvraćenom sluge Satane htedoše da dignu ruke svoje na njega i da ga zlostavljaju, on, zaštićen pokrivalom Božjim, prođe između njih i stiže zdrav u svoju obitelj, u kojoj mnoge molitve behu uznesene za njega Bogu od strane bratije.
Nakon izvesnog vremena vrag se opet naoruža protiv njega i podiže jeretike na njega, koji ne samo njega nego i mnoge od bratije mučiše, okivaše, u tamnicu bacaše i silno zlostavljaše. Ali sve to bi prepodobnome na venac slave, a vragu na sramotu.
Kada minu jeretička oluja, prepodobni provede ostale dane svoje u miru. I pošto ugodi Bogu i mnoge duše privede k spasenju, on se, posle pedesetogodišnjeg podvizavanja u monaštvu, prestavi ka Gospodu 430. godine, u dubokoj starosti. I bi česno pogreben. I na njegovom grobu događahu se čudesa: jer se svima bolestima ljudskim davahu isceljenja, molitvama prepodobnog Aleksandra i blagodaću Gospoda našeg Isusa Hrista, kome sa Ocem i Svetim Duhom, čast, slava, blagodarnost i poklonjenje, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
ANATOLIJA,
patrijarha Carigradskog i predsedavajućeg na Sv. Vaseljenskom IV Saboru u Halkidonu
 
Sveti Anatolije beše najpre prezviter u crkvi Aleksandrijskoj, no posle smrti patrijarha Flavijana bi uzveden na presto Carigradskog patrijarha 449. godine. U njegovo vreme Carigradski presto bi priznat ravnim Rimskome prestolu, i to na IV Vaseljenskom Saboru u Halkidonu 451. godine. Na tom svetom Saboru osuđena je Evtihijeva monofizitska jeres, a sveti Anatolije mnogo se borio za čistotu vere pravoslavne, mnogo je stradao od jeretika, dok najzad ne bi od njih i ubijen 458. godine, u vreme cara Lava Velikog. Upravljao Crkvom blizu devet godina, i preselio se među svete jerarhe u carstvu Božjem.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
MOKIANA I MARKA
 
Ovi sveti mučenici biše uhvaćeni i predati eparhu Maksimijanu. Eparh ih siljaše da prinesu žrtvu idolima. Sveti mučenici to odbiše, smelo ispovedajući ime Gospoda Hrista. Zbog toga im glave biše odsečene. Kada svetog Mokiana vođahu na gubilište, za njim iđahu njegova žena i deca kukajući. Sveti mučenik im savetovaše da ćute i da ne kukaju. A kada svetom Marku bi odsečena glava, žena njegova koja beše prisutna, radosno uze glavu njegovu u svoje ruke kao najskupocenije blago. I tako ova dva hrabra junaka Hristova odoše kao pobedonosci na nebesa.
 
SABOR U ČAST ČUDOTVORNE IKONE
PRESVETE BOGORODICE „MLEKOPITATELJNICE
 
Čudotvorna ikona Presvete Bogomatere, zvana „Galaktotrofusa“, to jest Mlekopitateljnica, nalazila se najpre u manastiru Svetog Save Osvećenog[5]. Kada ovaj veliki svetilnik Božji imađaše da se preseli u carstvo Božje, reče svojoj bratiji, okupljenoj kraj njegove postelje, da će posle dosta vremena doći u taj manastir sa zapada jedan carski mladić monah, po imenu takođe Sava, i da njemu za blagoslov treba dati ovu svetu ikonu Mlekopitateljnice, a takođe i igumanski žezal njegov. Od tada prođe dosta vremena, oko sedamsto godina, no bratija držaše zavet svoga velikog oca i zaštitnika. I kada u svoje vreme (početkom trinaestog veka) dođe u Svetu Zemlju Sveti Sava, prvi arhiepiskop Srpski i Čudotvorac, i kada poseti manastir Svetog Save Osvećenog, pred njim se pokrete ova sveta Ikona, a žezal pade i pokloni mu se. Bratija Savaiti mu tada saopštiše zaveštanje svoga duhovnog Praoca, i dadoše mu ovu čudotvornu Ikonu i žezal, a uz to pridodaše i ikonu Presvete Bogorodice zvanu „Trojeručica“[6]. Tada ih sveti arhiepiskop Srpski donese u Svetu Goru i položi ih ovako: Svetu Trojeručicu u sabornom hramu Presvets Bogorodice u Hilandaru, čudotvornu Mlekopitateljnicu u svoju keliju tipikarnicu (ili Isposnicu) u Kareji, a žezal u jednoj keliji, zvanoj „Paterica“, na Kareji. Vredno je pažnje i spomena još ovo: što je Sveti Sava postavio svetu ikonu Mlekopitateljnicu s desne strane na ikonostasu Posnice, tamo gde obično stoji ikona Spasitelja, koja je smeštena s leve strane[7].
 
STRADANJE SVETOG PREPODOBNOMUČENIKA
GERASIMA NOVOG, KARPENISIOTSKOG
 
Rodom iz sela zvanog Mega blizu grada Karpenisia (na Peloponezu), a od roditelja pobožnih i hristoljubivih. Na krštenju dobi ime Georgije. U jedanaestoj godini dovede ga njegov stariji brat Atanasije u Carigrad i ostavi ga kod nekog svog zemljaka prodavca, a sam se vrati natrag kući. Prodajući na ulici robu i namirnice svoga gazde, mladi Georgije jednoga dana pade i razbi gazdine krčage i posude, pa bojeći se kazne za to, seđaše kraj puta i plakaše. Videći ga tako gde plače jedna Turkinja, uze ga u svoju kuću da ga uteši i tamo ga zadrža puna dva meseca. Posle toga, malo silom malo obećanjima, ona i njen muž učiniše te on primi muslimansku veru, pa ga zajedno sa svojom decom i obrezaše. No potom se ovaj Turčin poboja za svoju ženu, i zato odasla Georgija jednom drugom Turčinu, koji ga uze sa sobom na proputovanje po Bugarskoj, Bosni, Makedoniji i Eviji, pa se opet vratiše natrag u Carigrad.
Ne prođe dugo vremena a mali Georgije dođe sebi i shvati kakav je strašan greh učinio, te poče u sebi potajno se kajati i gorko plakati. Ugrabivši nekako prvu priliku on pobeže iz Carigrada i dođe u svoj dom. Od tada otpoče strogo postiti i Bogu se moliti, prizivajući osobito Sv. Velikomučennka Georgija da mu bude posrednik pred Bogom, eda bi se udostojio da mučeničkom krvlju spere svoj greh odricanja od Hrista. A noću tajno odlažaše i u obližnjoj crkvici Svetog Georgija moljaše se njemu dugo i usrdno. Jednom prilikom on ostade tamo na molitvi do ujutro, i kad se vraćaše spaziše ga neka deca i povikaše: Eno kaluđera. Tada Georgiju dođe na misao da stvarno i postane monah, i to odmah saopšti svojoj majci. Majka, koja željaše da ga oženi, beše protivna njegovoj nameri i gledaše da ga u tome spreči. Tada Georgije tajno pobeže u Svetu Goru i dođe u skit Sv. Pantelejmona. Tamo nađe svog zemljaka jeromonaha Kirila i postade njegov poslušnik. Starac ga uteši i nauči pravom monaškom životu, a uz to i piemenosti, te on stade čitati Novi Martirologion, gde behu opisani podvizi svetih Novomučenika.
Provevši tako u Svetoj Gori godinu dana u podvizima, zažele da primi monašku shimu, ali starac ga odbijaše govoreći da treba da prođe bar dve do tri godine. No na navaljivanje Georgijevo on ga uskoro zamonaši, u drugu nedelju Velikog Posta, davši mu ime Gerasim. Tri dana posle monašenja Gerasim zatraži blagoslov da pođe na mučeništvo, no starac ga stade grditi, govoreći mu da je to iskušenje od đavola, koji želi da ga nepripremljenog ponovo zarobi u svoje kandže. Treba da trpiš, reče mu starac, i duže vremena provedeš u monaškom življenju, jer je i monaštvo, po Svetim Ocima, takođe mučeništvo. Gerasim se pokori mišljenju starca, ali uskoro opet zatraži blagoslov, no ni ovoga puta ga ne dobi. Krijući u sebi želju za mučeništvom on tako provede tri godine, a onda dobi blagoslov da se podvizava negde u samoći, ali da u svet ne izlazi. Prepodobni Gerasim prođe tada kroz nekoliko manastira, ali ga tuga zbog odricanja i želja za stradanjem nikako ne napuštahu, tako da beše sav izmenjen u licu i izgledu. Najzad se posavetova sa jednim duhovnikom zvanim Danilom, koji ga ispovedi i pričesti Svetim Tajnama Hristovim, pa onda otide kod svog prvog starca Kirila i reče mu: „Pošto se nalazim pod tvojim kanonom da ne mogu izaći u svet, molim te i preklinjem da me pustiš da odem u moju otadžbinu, da vidim moju majku i srodnike, a verujem Bogu da te neću ožalostiti ovim mojim odlaskom“. Ovim prepodobni mišljaše na mučeništvo, a pod otadžbinom podrazumevaše nebeski Jerusalim, pod majkom pak podrazumevaše Presvetu Bogorodicu, a pod rođacima svete Mučenike. Tako dobi blagoslov i krete na put. A beše mu tada 25 godina.
Odmah krenu u Carigrad i kada stiže tamo, javi se kući svoga ranijeg domaćina Turčina. Izišavši pred njega reče mu: „Ja sam onaj mali nezlobivi Georgije koga ste ti i tvoja zla žena obmanuli i učinili Turčinom. Upoznavši svetlost i istinu došao sam sada da ispovedim pred svima da sam Hrišćanin i kao Hrišćanin želim da umrem!“ Turčin beše zapanjen ovakvim stavom prepodobnoga, ali opet pokuša da ga pridobije laskama i obećanjima. Kada u tome ništa ne uspe, on mu posavetova da ide odatle i živi gde hoće kao hrišćanin, samo da sada kaže da je musliman da bi se živ izvukao iz grada. Mučenik mu se zahvali na ljubaznosti, ali ne prihvati da se opet nazove muslimaninom. Tada aga dozva svoga hodžu i predade mu mučenika. Ovaj sa svoje strane pokušavaše da ga ponovo pridobije, pa kada ništa ne uspe predade ga turskom vojnom starešini u gradu.
Uzevši svetog Gerasima vojni starešina ga stavljaše na najstrašnije muke i zlostavljanja, i to punih petnaest dana. No kako mučenik Hristov ostade nepokolebljiv, zapovednik ga osudi na smrt posečenjem mačem. Kada ga dželat uze i dovede na gubilište, sveti novomučenik mirno kleče u pravcu istoka i izgovori onu molitvu blaženoga razbojnika; „Pomeni me, Gospode, u carstvu Tvome“. Shvativši dželat šta mučenik želi, stade ga nasilno obraćati na zapad, no mučenik se ponovo okretaše na istok. Ovo razbesne dželata i on mu naglo otseče česnu glavu, dok lice mučenikovo blistaše radošću još dugo vremena po posečenju. Postrada za Hrista u dan 3. jula, u sredu, 1812. godine, na trgu blizu hrama Svete Sofije u Carigradu.
Blagočestivi i mučenikoljupci hrišćani uzeše delove njegove odeće i nekoliko dlaka sa glave, od čega posle mnogi dobiše isceljenja. A kada dobiše dozvolu otkupiše njegovo sveto telo i česno pogreboše u hramu Preobraženja na ostrvu Proti. Odatle ga kroz tri godine prenese starac prepodobnoga Kirilo u manastir Pirsos u Karpenisiu, gde i danas počiva[8].
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ISAIJE OTŠELNIKA
 
Prepodobni Isaija podvizavao se u Misirskom Skitu u petom i šestom stoleću. Spominje se u knjizi sv. Varsanufija i Jovana (Odgovor 249. i dr.) kao muž osobite svetosti. Pisao je mnoga poučenja za monahe i otšelnike. No od njegovih spisa malo je preostalo a mnogo uništeno od muslimana. Sveti Isaija govorio je: „Um pre nego se probudi od sna lenosti nalazi se s demonima.“ „Kruna sviju dobrih dela sastoji se u tome, da čovek položi svu nadu svoju na Boga, da pribegava k Njemu jedinom svim srcem i svom snagom, da bude ispunjen milošću prema svima, i da plače pred Bogom moleći se za pomoć i pomilovanje.“ Kakav je znak da je čoveku neki greh oprošten? „Znak da je greh oprošten jeste to što greh taj ne proizvodi više nikakva dejstva u srcu tvom, i što si ga ti zaboravio do te mere, da u razgovoru o sličnom grehu ti ne osećaš nikakve naklonosti tome grehu, kao nečem sasvim tuđem tebi. To je znak, da si pomilovan.“ Uzalud i molitve i podvizi čoveku koji taji u sebi zlobu na bližnjega i želju za osvetom. „Staraj se svim silama, da ustima ne govoriš jedno a u srcu imaš drugo.“ „Kruna vrlina jeste ljubav, kruna strasti jeste pravdanje grehova svojih.“
 
SPOMEN SVETIH BLAGOVERNIH
VASILIJA i KONSTANTINA,
knezova Jaroslavskih
 
Dva brata; i jedan i drugi knezovali u vreme strašnih nasilja od strane Tatara: Vasilije do 1249, a posle njega Konstantin do 1257. godine. Veliki i samopregorni zaštitnici Ruskog naroda; hristoljubivi i pobožni, podigli mnoge hramove. Konstantin poginuo braneći Jaroslav od Tatara. Godine 1501. česne mošti svetih knezova obretene netljene, i počivaju u Jaroslavskoj sabornoj crkvi.
 
SPOMEN PREPODOBNIH OTACA NAŠIH
JOVANA i LONGINA,
Jarengskih čudotvoraca
 
Monasi Soloveckog manastira i učenici svetog Filipa; provodili život u strogom postu; bili obrazac potpune poslušnosti i smirenosti. Godine 1561. manastirskim poslom krenuli na kopno, ali ih zadesi bura i potopi. Sveta tela njihova bila obretena netljena na Koreljskoj obali, na 120. vrsta od manastira, na ušću reke Jarenge, i položena u selu Jarengi, gde zatim podignut manastir. Uskoro mošti svetih ugodnika proslaviše se čudesima i isceljenjima.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
NIKODIMA KOŽEJEZERSKOG
 
Rodom iz Rostovske oblasti; u mladosti bio kovač u Jaroslavu. Zatim, po naročitom ukazanju Božjem, zamonašio se i nastanio u Kožejezerskom manastiru. Tu Nikodim vodio život strogog podvižnika, trpeljivo i usrdno izvršujući sva manastirska poslušanja. Vrlinski život njegov skrenu na njega pažnju svekolike bratije, i on, izbegavajući ljudsku slavu, udalji se u pusto mesto na obali reke Hoz-Juge, u Oleneckoj guberniji. Tu se prepodobni Nikodim podvizavao u strogom postu i molitvama sve do same blažene končine svoje; i za svoje podvige bio udostojen od Gospoda dara čudotvorstva. Skončao on 1640. godine, a na 40. dana pre smrti bio unapred obavešten o tome javljenjem svetog Aleksija, mitropolita Moskovskog, i svetog Dionisija, arhimandrita Trojice-Sergijeve lavre. Svete mošti njegove počivaju u Kožejezerskom manastiru, u Arhangelskoj eparhiji.
 
SPOMEN PREPODOBNOG BLAŽENOG
JOVANA MOSKOVSKOG,
Hrista radi suludog
 
Rodom iz okoline Vologde; u mladosti radio u solani. Zatim prešao u Rostov; tamo uzeo na sebe teški podvig jurodstva, suludosti Hrista radi: išao je polunag, nosio na sebi teške železne verige i veliki železni kalpak. Potom se preselio u Moskvu i produžio svoje podvige. Za svetost svoga života on bi udostojen prozorljivosti i čudotvorstva. Prestavio se 1589. godine. Svete mošti njegove počivaju u Moskovskoj Pokrovskoj crkvi.
 


 
NAPOMENE:
[1]Car Trajan carovao od 98. do 117. godine.
[2]Kapadokija – maloazijska oblast.
[3]Sveti mučenik Jakint skončao 108. godine.
[4]Grad na severu Mesopotamije, na reci Eufratu.
[5]Njegov spomen vrši se 5. decembra.
[6]Opširnije o njoj videti pod 12. julom.
[7]U nekim Sinaksarima spomen ove čudotvorne Ikone biva 12. januara.
[8]Žitije pak i Službu Sv. novomučenika Gerasima izdali su jeromonah Kirilos Kastanofilis i Anagnostis Jatridis, u Atini, 1902. i 1958. godine.

3 komentar(a)

  1. Pingback: Kontraverzne glasine o Sv Mariji Magdalini

  2. Pingback: Sveti Justin Novi (Ćelijski): SVETI RAVNOAPOSTOLNI VLADIMIR KRSTITELJ RUSIJE – Manastir Vavedenje

  3. Prvi i apostol Vaskresenja…….neustrašiva u svojoj veri i odanosti……neumorna u propovedanju njenog Učitelja…….prisustvovao sam mnogim večernjim službama, ali samo sam na jednoj proplakao i to u manastiru Svete Magdaline u Jerusalimu gde je deo njenih moštiju i ogromna freska momenta kada Sveta Magdalina pokazuje crveno jaje caru Tiberiju. Sestre tog manastira gase i pale sve sveće u crkvi u određeno vreme službe, tako da vernik ima utisak i kompletne tame za vreme Spasove smrti i svetla u momentu Njegovog Vaskresenja. Nezaboravna i dostojna služba Svetoj Mariji Magdalini. Sveta učenice Hristova, moli Boga za nas!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *