NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za jul

Žitija Svetih za jul

31. JULI
 
SPOMEN SVETOG PRAVEDNOG
EVDOKIMA
 
Sveti pravedni Evdokim bejaše rodom iz Kapadokije[1], sin pobožnih roditelja, Vasilija i Evdokije. Za carovanja Teofilova[2] on služaše u vojsci, i vođaše vrlinski život, usrdno držeći sve zapovesti Božje, prebivajući u postu i uzdržanju, u molitvi i suzama, marljivo čitajući i izučavajući božanstvene knjige, čineći obilnu milostinju ništima i ubogima, sirotama i udovicama, pomažući crkve i manastire, i ukazujući svima samilosnu dobrotu. On očuva besprekornom i devstvenu čistotu svoju. Jer on beše toliko celomudren, da nikada nije hteo razgovarati sa ženama, niti gledati na njih; čak ne dopuštaše da žene dolaze k njemu, osim majke svoje, koju sinovski poštovaše i s kojom razgovaraše. U svima razgovorima on je čuvao sebe od praznoslovlja i taštoslovlja, pretpostavljajući ćutanje mnogogovorljivosti; klonio se onih koji praznoslove i govore gluposti; a laži, klevete i osuđivanje drugih, nije hteo ni da sluša. Jednom rečju: on dušu svoju ukrašavaše svima vrlinama. Usred meteža i sujete svetske on beše kao krin usred trnja, i kao zlato usred ognja. Njemu ni najmanje ne mogahu naškodnti ni iskušenja sveta ni napadi strasti.
Zbog neobičnih vrlina njegovih Evdokima su svi voleli i poštovali. Poznavao ga je i car, koji ga i postavi za vojvodu Kapadokijskog puka i posla u Harsijansku oblast[3] da upravlja narodom. Nalazeći se na tom visokom položaju on mudro upravljaše i tvoraše svaku pravdu, tako da u svemu životu svom beše pravedan pred Bogom i pravedan prema ljudima. Njegove pak tajne vrlinske podvige niko ne može ni znati, ni ispričati, osim sveznajućeg Boga, koji jedini ispituje srca i pomisli naše, kome ovaj blaženi i pravedni muž posluži svim srcem i svom dušom svojom, i pošto Mu potpuno ugodi, prestavi se k Njemu u mladim godinama: jer imađaše samo trideset tri godine od rođenja. Na njemu se ispuni pismo: On, usavršivši se za kratko vreme, ispuni dugo vreme: jer duša njegova beše ugodna Bogu (Prem. Sol. 4, 13-14). Mada on ne dočeka staračku sedinu, ali savršenstvom vrlinskog života prevaziđe mnoge starce, jer se bogougodna starost ne meri brojem godina, pošto tu bogougodnu sedinu predstavlja mudrost, a starački uzrast – čist život vrlinskog muža; i kada neko dostigne takav uzrast, njemu nije potrebno da mnogo godina živi u ovom sujetnom i varljivom svetu, nego želi „otići i s Hristom biti“ (Flb. 1, 23). Dostigavši takav uzrast, sveti Evdokim preminu, premda beše mlad po godinama. On ugodi Bogu, i Bog ga zavole, zato i bi uzet iz sredine grešnika, da ne bi zloća izmenila razum njegov i obmana prelastila dušu njegovu.
Na koji način se upokoji ovaj pravednik, ispričaše oni koji su tada bili pored njega. Kada se on, ležeći na bolesničkoj postelji, približi k smrtnome času, on sazva svoje domašnje i zapovedi im sa zakletvom, da oni, po ishodu duše njegove, ne gledaju telo njegovo, niti ga omivaju, niti ga opremaju, nego da ga sahrane u odelu i obući koji su na njemu. Zatim naredivši da svi izađu iz sobe i zatvore vrata, on stade uznositi Bogu molitvu, koju neki čuše kroz vrata. U molitvi on moljaše da končina njegova nikome ne bude poznata, kao što i život njegov, koji je imao tajne podvige svoje, nije bio nikome poznat. Zablagodarivši Bogu za sve, on naposletku reče: „U ruke Tvoje, Gospode, predajem duh svoj“, i iziđe iz tela, i otide ka Gospodu. A domašnji njegovi sahraniše ga onako kako im beše zapovedio.
Gospod, želeći da proslavi ugodnika Svog i pokaže posle končine njegove kakve je svetosti bio njegov život, dade čudotvornu blagodat česnim moštima njegovim: da isceljuju od svake bolesti. Tako najpre neki čovek po imenu Ilija, u kome beše nečisti duh i on silno paćaše od njega, nakon ne mnogo vremena po prestavljenju i pogrebu svetog Evdokima, gonjen i mučen besom, priteče grobu pravednikovom. I čim se noga njegova dotače groba, duh nečisti kao ognjem opaljen odmah povika gromko i, bacivši čoveka na grob, iziđe iz njega i pobeže gonjen molitvama pravednika. Ljudi videvši to stadoše dovoditi i donositi svoje bolesnike i polagati ih na taj grob, i svi brzo dobijahu isceljenje. Zbog toga ukazaše naročito poštovanje svetom Evdokimu načinivši mu nadgrobni trem sa užeženim kandilom.
Slava o čudesima svetog Evdokima brujaše na sve strane, i k njemu se sticahu mnogi, bolesni od svakojakih bolesti: i jedni pomazujući se jelejem iz kandila, a drugi uzimajući zemlju sa groba i stavljajući je na bolesna mesta, odmah dobijahu isceljenje. Jedna žena donese svoje dete, kome ruke behu oduzete, nepokretne kao mrtve; i čim ih pomaza jelejem iz svetiteljeva kandila, tog časa se isceliše, i dete stade slobodno dejstvovati svojim rukama. – Slično tome, drugi dečko bi donet sa oduzetim nogama, nije bio u stanju ni hodati, ni stojati; a kada omrtvele noge njegove pomazaše jelejem iz kandila, odmah se isceli dečko, i stade hoditi i skakati hvaleći Boga. – Jedna žena koja na telu imađaše neku ljutu ranu, dođe, uze zemlju sa svetiteljeva groba, okvasi je vodom, ili bolje reći suzama, i pristavi je na ranu kao neki celebni flaster, i tog dana potpuno nestade one rane.
Slava o čudesima svetog Evdokima dopre i do Carigrada, gde življahu njegovi roditelji, preselivši se tamo iz Kapadokije. Mati njegova onda otputova iz Carigrada u Harsijanski kraj, i ugledavši grob sina svog i mnoštvo ljudi kraj njega koji se behu stekli radi isceljenja, pade na grob, i grleći ga govoraše sa suzama: Čedo moje slatko! svetlosti očiju mojih! Otkuda tebi ta velika čudotvorna sila. Otkuda takva isceliteljna blagodat? Zacelo je to dato tebi od Boga za tvoje tajne vrlinske trude, kojima si ugodio Gospodu svome! Blažena sam ja među majkama što sam se udostojila da budem roditeljka takvoga sina, i ja već ne nižem ridanja za tobom kao majka za umrlim čedom, nego prinosim duhovne pesme kao prijatelju Božjem koji živi sa Bogom.
Izgovorivši i mnoge druge reči sa radosnim suzama, mati naredi da skinu kamen, da otkopaju zemlju i otvore sanduk. Kada to bi urađeno, oni ugledaše svetiteljevo telo bez ikakva znaka truljenja, lice svetlo kao živo, i usta u svojoj prirodnoj lepoti. Iako se svetitelj već osamnaest meseci nalazio u zemlji, ipak se ni najmanje ne beše izmenio; izgledao je kao živ, samo zaspao i divan miris dizaše se od njega. I izneše sanduk sa moštima iz zemlje na površinu. Kada majka uzažele da telo sinovlje obuče u nove haljine, desi se da tu beše došao jedan monah po imenu Josif, muž vrlinski, po činu prezviter. On podiže iz sanduka telo svetiteljevo kao živo, – njegove ruke i noge su se slobodno savijale; i skinu s njega pređašnje haljine, i izu mu s nogu obuću bez ikakve muke: jer pripomagahu same ruke u svlačenju i same noge u izuvanju. I obukavši česno telo u nove haljine, opet ga sa strahopoštovanjem položiše u sanduk.
Mati imađaše želju da uzme i odnese sa sobom u Carigrad čudotvorno telo svoga ljubljenog sina, i govoraše: Ova je zvezda zasijala iz moje utrobe, stoga i neka se vrati k meni u moj dom! – No žitelji te zemlje sabraše se i ne dadoše joj telo, govoreći: Premda je ova zvezda izašla iz tvoje utrobe, ali u nas zađe; i ponovo je jasnije zasijala čudesima. Premda od tebe niče ova dobra loza, ali u nas rodi slatko grožđe celebne blagodati. Da je Bog hteo da čudotvorne mošti Njegovog ugodnika budu na drugom mestu, zar ga On za života ne bi mogao vratiti tamo otkuda je k nama došao?! O, dobra majko! ne protivi se promislu Božjem i ne zavidi nam na takvom daru; dosta je tebi te divne slave što si rodila takvog svetitelja!
Čuvši ovakve reči njihove majka ućuta; i provevši nekoliko dana na sinovljem grobu, ona se oprosti sa svima, pa se vrati doma. Gorespomenuti pak jeromonah Josif postade čuvar česnih moštiju svetog ugodnika, i dosta vremena provede tamo. No potom, ulučivši priliku, on tajno noću uze pravednikove mošti i naže bežati s njima putem za Carigrad. I na tome putu zbivahu se čudesa: jer kao što ukradeno miro, ma koliko skrivano, ne može se sakriti zbog silnog mirisa što izlazi iz njega, tako i mošti svetog Evdokima, tajno uzete, ne mogahu se sakriti zbog celebne blagodati koja izlažaše od njih: jer gde god se putem zadesio bolesnik, dobijao je isceljenje. Tako, jedna besomučna žena priteče k česnom kivotu, i vikaše u njoj bes ružeći nošenog pravednika i rigajući hule na njega, no odmah, poražen nevidljivom silom, on baci ženu i pobeže od nje. – Igumanija Mantinijskog manastira imađaše neku bolest i ljutu ranu na tajnom mestu tela; ona se nikako nije mogla izlečiti, i silno je stradala. Srevši nošenog svetitelja, ona se dotače česnog kivota, nagnu se k svetome telu i šapatom mu kao živome kaza svoju bolest, i odmah dobi potpuno isceljenje.
Donevši česne mošti svetog Evdokima u Carigrad, jeromonah Josif ih predade njegovim roditeljima. Oni se neiskazano obradovaše; i ne samo oni nego i ceo grad se obradova zbog donesenih k njima čudotvornih moštiju[4]. Roditelji ubrzo srebrom okovaše česni kivot svoga svetog sina i položiše ga u crkvi Presvete Bogorodice koju oni podigoše, slaveći i blagodareći u Trojici slavljenog Boga, Oca i Sina i Svetoga Duha, kome i od nas neka je slava, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
SPOMEN SVETE MUČENICE
JULITE
 
Sveta mučenica Julita beše iz Kesarije Kapadokijske. O njoj je sveti Vasilije Veliki održao pohvalni govor. Ona imađaše spor oko imanja sa svojim susedom, koji joj beše oteo i prisvojio veliki deo njenog imanja. Sused ode sudu i objavi da je Julita hrišćanka, što je u to vreme značilo isto što i biti van zakonske zaštite. Sudija joj predloži da se odrekne Hrista, pa će svoje imanje dobiti natrag. Sveta Julita izjavi da se odriče celokupnog imanja, i bogatstva, pa i samog života ovog, ali se nikada neće odreći Gospoda Hrista. Zbog toga je nepravedni sudija baci u užarenu peć, i peć posla dušu svetiteljkinu u nebeske obitelji, a telo joj sačuva neopaljeno i čitavo, na utehu i lek hrišćanima. To bi 303. godine, za carovanja Dioklecijana.
 
SPOMEN SVETOG
JOSIFA ARIMATEJSKOG
 
Blagoobrazni Josif bio je bogat čovek, član Sinedriona jevrejskog i potajni sledbenik Hristov (Mat. 27, 57; Jov. 19, 38). On je skinuo telo Hristovo s krsta, zajedno s Nikodimom, i položio ga u svoju grobnicu. Zbog ovoga je bio okovan od Jevreja i bačen u tamnicu. No vaskrsli Gospod javi mu se i uveri ga u Svoje vaskrsenje. Potom Jevreji ga puste i proteraju iz otadžbine. On pođe po svetu da propoveda Evanđelje Hristovo, i tu blagovest donese i u Englesku, gde se i upokoji u Gospodu.
 
SPOMEN PRENOSA ČESNIH MOŠTIJU
APOSTOLA FILIPA
 
Sveti slavni i svehvalni Apostol Hristov Filip, iz Dvanaestorice Apostola, slavi se 14. novembra, gde se nalazi opširno izloženo njegovo žitije i stradanje. Danas se slavi prenos njegovih svetih moštiju iz Jerapolja, gde postrada, na ostrvo Kipar, u selo Arsinoj blizu Pafa, gde mu je podignug sveti hram, gde i danas te svete mošti počivaju.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
DVANAESTORICE RIMLJANA
 
Mačem posečeni postradali za veru svoju u Gospoda Hrista.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
JOVANA,
egzarha Bugarskog
 
Sveti Jovan je znameniti sveštenik i bogoslov bugarski iz vremena cara Simeona (892-896). Preveo na slovenski jezik Šestodnev Vasilijev i Bogoslovlje Damaskinovo. Upokojio se mirno u Gospodu.
 
OBNOVLJENJE HRAMA
PRESVETE BOGORODICE
u Vlaherni.
 
Molitvama Svetih Tvojih, Gospode Isuse Hriste, Bože Naš, pomiluj nas! Amin.
 
Na Sv. Grigorija Čudotvorca
1951.
Manastir Sv. Ćelije
 


 
NAPOMENE:
[1]Kapadokija – oblast u Maloj Aziji.
[2]Vizantijski car Teofil vladao od 829. do 842. godine.
[3]Harsijanska oblast u Maloj Aziji u zapadnom delu Kapadokije.
[4]Na osnovu svedočanstva grčkih prologa pretpostavlja se da jz prepodobni Evdokim preminuo 31. jula, a prenos moštiju bio 6. jula. Ruski hadžija Antonije, koji je u 1200. god. boravio u Carigradu, kaže: „Kraj stuba pored Bogorodičina manastira leži u srebrnom kivotu novi Evdokim, kao živ“.

3 komentar(a)

  1. Pingback: Kontraverzne glasine o Sv Mariji Magdalini

  2. Pingback: Sveti Justin Novi (Ćelijski): SVETI RAVNOAPOSTOLNI VLADIMIR KRSTITELJ RUSIJE – Manastir Vavedenje

  3. Prvi i apostol Vaskresenja…….neustrašiva u svojoj veri i odanosti……neumorna u propovedanju njenog Učitelja…….prisustvovao sam mnogim večernjim službama, ali samo sam na jednoj proplakao i to u manastiru Svete Magdaline u Jerusalimu gde je deo njenih moštiju i ogromna freska momenta kada Sveta Magdalina pokazuje crveno jaje caru Tiberiju. Sestre tog manastira gase i pale sve sveće u crkvi u određeno vreme službe, tako da vernik ima utisak i kompletne tame za vreme Spasove smrti i svetla u momentu Njegovog Vaskresenja. Nezaboravna i dostojna služba Svetoj Mariji Magdalini. Sveta učenice Hristova, moli Boga za nas!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *