NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA JUL

ŽITIJA SVETIH ZA JUL

 

ŽITIJA SVETIH
 
2. JULI
 
POLOŽENJE ČESNE RIZE
PREČISTE DJEVE BOGORODICE
u Vlahernskoj crkvi
 
U vreme blagočestivog vizantijskog cara Lava Velikog[1] i njegove supruge Verine življahu u Carigradu dva ugledna senatora, Galvije i Kandid, rođena braća. Posavetovavši se, oni zamoliše cara da ih pusti u Jerusalim da se poklone svetim mestima. Car ih pusti, i oni krenuše na put. Stigavši u Palestinu, oni pođoše u Galileju da obiću Nazaret i vide sveti dom Prečiste Djeve Bogorodice, u kome Ona, po blagovesti Arhangela i silaskom Svetoga Duha, zače Boga Logosa na neiskazan način. Došavši tamo i poklonivši se, oni ostadoše da prenoće u jednom malom selu, pošto dan beše već na izmaku. Po promislu Božjem oni se zaustaviše u kući jedne neudate žene Jevrejke, koja bejaše stara i vođaše čist i čestit života. Dok im se tu spremaše večera, oni primetiše u toj kući jednu odvojenu sobu, u kojoj gorahu mnoge sveće, i tamjan se dizaše i divan miris ishođaše (jer tamo beše sakrivena česna riza Prečiste Bogomatere). Oko te sobe ležaše i ne malo bolesnika. Ugledavši to, Galvije i Kandid se čuđahu tome, i mišljahu da se nešto starozavetno čuva tamo. Zamolivši zatim tu česnu ženu da večera s njima, oni je upitaše, šta se nalazi u onoj sobi osvetljenoj svećama i tamjanom kađenoj, i zašto bolesnici leže oko nje.
Žena spočetka ćutaše odnosno predmeta koji se krio kod nje, ali ne mogaše prećutati čudesa koja su se dešavala od toga predmeta, i odgovori im: Česni ljudi! svi ovi bolesnici koje vidite kako leže ovde, očekuju isceljenje svojim bolestima; jer na ovom mestu slepi progledaju, hromi se ispravljaju, đavoli se iz ljudi izgone, gluvi dobijaju sluh, nemima se jezici razrešuju, i sve neizlečive bolesti ovde se lako isceljuju.
Slušajući ovo ženino kazivanje, Galvije i Kandid stadoše još usrdnije raspitivati ženu, zbog čega tome mestu bi darovana takva blagodat i sila čudotvorstva. Žena, i dalje skrivajući istinu, reče: Priča se u našem jevrejskom rodu, da se na ovom mestu javio Bog nekome od drevnih otaca naših, te se od tog vremena ovo mesto ispunilo blagodati Božje i na njemu se događaju čudesa.
Pažljivo prateći ženine reči, Galvije i Kandid još jačs gorahu željom u srcu svom da doznadu istinu, kao što nekada Luka i Kleopa govorahu: Ne goraše li srce naše u nama (Lk. 24, 32), i rekoše ženi: Zaklinjemo te živim Bogom, blagočestiva ženo, da nam kažeš istinu! Jer mi nismo prevalili toliki put iz Carigrada ovamo radi čega drugog, već samo radi toga da vidimo sva sveta mesta u Palestini i da na njima uznesemo svoje molitve Bogu. A pošto čujemo da se i u tvom domu nalazi sveto i čudotvorno mesto, to želimo da o njemu saznamo što podrobnije, na koji se način ono osveti, i zbog čega bivaju čudesa na njemu.
Tada žena, imenom Božjim zakleta, uzdahnu iz dubine srca i, prolivši suze iz očiju, reče Galviju i Kandidu: O, izvrsni ljudi! Ta božanstvena tajna, za koju vi nastojavate da vam je kažem, nikome do današnjega dana nije bila otkrivena. Ali pošto vidim da ste blagočestivi i bogoljubivi ljudi, to ću vam kazati sakrivenu tajnu, nadajući se da ćete ono što čujete od mene sačuvati u sebi, ne pričajući nikome. Ovde ja čuvam sakrivenu rizu Prečiste Djeve Marije koja je Hrista Boga rodila: jer kada se Ona prestavljaše sa zemlje na nebo, pri pogrebu Njenom beše jedna od mojih praroditeljki, udovica; po zaveštanju same Prečiste Bogorodice njoj bi dana česna riza Bogorodičina. Dobivši tu rizu, ona je česno čuvaše kod sebe u sve dane života svoga; umirući, ona poveri rizu na čuvanje jednoj devojci iz svoje rodbine, zapovedivši joj pod zakletvom: da čuva u čistoti ne samo tu česnu rizu Presvete Bogorodice nego i svoje devičanstvo iz poštovanja prema samoj Bogorodici. Ova devojka takođe celog života svog čuvaše tu rizu sa velikim poštovanjem; a kada se približi končini svojoj, ona poveri rizu jednoj čistoj i česnoj devojci iz roda svog. I tako u toku mnogih godina prelazeći od jedne devojke drugoj, ta sveta riza dođe i do ruku mene smirene, koja ostareh u čistom bezbračnom životu. A pošto se u mome rodu već ne nalazi takva devojka, kojoj bi mogla poveriti ovu tajnu, to evo kazujem vama o njoj, da znate da se ovde zbivaju čudesa zbog te česne rize koja se čuva kod mene u toj unutrašnjoj sobi. A vas molim da nikome ne pričate o ovoj tajni u Jerusalimu i na drugom mestu, ma gde bili.
Čuvši o rizi Prečiste Bogorodice, Galvije i Kandid se ispuniše užasa i neiskazane radosti, i sa suzama obećaše čuvati poverenu im tajnu. Zatim zamoliše ženu da im dopusti da svu noć provedu u molitvi pored svete rize u toj sobi; i ona im dopusti. Kada oni uđoše u tu sobu, videše kovčeg u kome se nalazila sveta riza, i oko kovčega kandila koja su gorela, i osetiše divan jak miris. I stadoše sa suzama tvoriti molitve k Bogu i k Bogorodici, praveći mnoge poklone. U njih obojice bejaše jedna misao: kako da to neocenjivo blago bude podareno carskome gradu. I dogovorivši se, oni izmeriše širinu, dužinu i visinu kovčega, i dobro utuviše kakav izgleda kovčeg i od kakvog je drveta. A u osvitku dana oni obaviše svoje molitve i izađoše iz te svete odaje, zablagodarivši ženi što im je dopustila da svu noć provedu pokraj česne rize. Oni dadoše obilnu milostinju ništima koji se tamo zadesiše, i krenuše na put u Jerusalim, ispraćeni ženom, kojoj obećaše da će pri povratku za svoju otadžbinu ponovo doći k njoj radi poklonjenja svetoj rizi Presvete Bogorodice.
Pošto se u Jerusalimu pokloniše životvornom Krstu i Grobu Gospodnjem, i pošto posetiše sva sveta mesta u okolini Jerusalima, Galvije i Kandid pozvaše drvodelju i naložiše mu da napravi od starog drveta kovčeg po veličini i izgledu koje mu oni opisaše. Kada kovčeg bi napravljen, Galvije i Kandid kupiše za njega zlatotkani pokrivač, i vratiše se svojim putem, idući ka onoj ženi. Stigavši do njene kuće, oni joj pokazaše zlatotkani pokrivač, moleći ženu da pokrije njime kovčeg česne rize Prečiste Bogomatere. Zatim je opet zamoliše da im dopusti, kao i prvi put, da izvrše pored kovčega svunoćno stajanje sa molitvom. Dobivši dozvolu, oni padoše pred kovčegom licima na zemlju, i suzama rošahu zemlju, moleći se k Prečistoj Djevi Bogorodici da im ne zabrani kosnuti se Njenog kovčega sa rizom i odneti ga sa sobom. A kad nastupi ponoć i svi spavahu, oni uzeše kovčeg sa strahom, iznesoše ga iz kuće i sakriše u svojim kolima; umesto pak njega oni uneše u sobu onaj kovčeg što napraviše u Jerusalimu, postaviše ga na isto mesto, pokriše zlatotkanim pokrivačem, i do svanuća provedoše u molitvi. A kada se razdani, oni zablagodariše onoj česnoj ženi, oprostiše se sa njom i, obdarivši nište milostinjom, krenuše na put.
Vraćajući se u svoju postojbinu, oni putovahu žurno sa neiskazanom radošću. Stigavši u Carigrad, oni isprva nikome ne pričahu o donesenoj rizi Presvete Bogorodice, želeći da kod sebe sakriju to svedragoceno blago. U tom cilju oni u svom domu načiniše malu crkvu u ime svetih apostola Petra i Marka, i u njoj postaviše ne na otvorenom već na tajnom mestu kovčeg sa svetom rizom. Ali kada videše da ne mogu sakriti toliku svetinju zbog čudesa koja bivahu od nje, oni odoše i obavestiše o svemu cara Lava Velikog i suprugu njegovu caricu Verinu, kao i svjatjejšeg patrijarha carigradskog Genadija[2]. Ovi, ispunivši se neizrazive radosti, odoše u dom Galvijev i Kandidov, i u crkvu njihovu. Kada tamo otvoriše česni kovčeg onaj, ugledaše svetu rizu Prečiste Božje Matere, neistrulelu posle tolikih godina, i bogobojažljivo je se sa strahom doticahu, celivajući je s ljubavlju ustima i srcem. Zatim uzevši je odatle, odnesoše je svečano uz svenarodno slavlje u Vlahernsku crkvu Prečiste Bogorodice, i tamo položiše u kovčeg, ukrašen zlatom, srebrom i dragim kamenjem. I bi određeno da se svake godine praznuje drugoga jula položenje rizs Presvete Bogorodice, u čast i slavu Preblagoslovene Djeve Marije i rođenog od Nje Hrista Boga našeg, sa Ocem i Svetim Duhom slavljenog vavek. Amin.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
JUVENALIJA,
patrijarha Jerusalimskog
 
Sveti Juvenalije primi presto jerusalimske patrijaršije za carovanja blagočestivog cara Teodosija Mlađeg[3]. U vreme njegovog patrijarhovanja podvizavahu se u Palestini velika svetila, sveti oci: Jevtimije[4], Teodosije[5], Gerasim Jordanski[6], kome posluži lav, i mnogi drugi. Uz sve to u to vreme behu smutnje u Crkvi, izazvane od jeretika. Tada se pojavi nestorijanska jeres[7], koja huljaše Prečistu Djevu Bogorodicu, i u gradu Efesu[8] bi sazvan Treći Vaseljenski Sabor svetih otaca, na kome Juvenalije sa svetim Kirilom, patrijarhom aleksandrijskim[9], i sa ostalim svetim ocima predade prokletstvu Nestorija i njegovu jeres. Posle pak smrti cara Teodosija, kada na presto stupi Markijan sa Pulherijom[10], iskrsnu nova jeres, Dioskorova i Evtihijeva[11], koja bogohulno učaše da u Hristu postoji jedna priroda. Tada u gradu Halkidonu[12] bi održan Četvrti Vaseljenski Sabor svetih otaca[13]. Na tom Saboru sveti Juvenalije sijaše pobožnošću među svetim ocima, kao danica među zvezdama, razgoneći tamu jeretičkog zloverja.
Kada se po završetku Sabora sveti Juvenalije vrati na svoj patrijaršiski presto, u Palestinu dođe neki jeretik evtihijanskog zloverja Teodosije, po činu monah, no rđave opsenarske naravi. Ovaj jeretik osuđivaše sveti Halkidonski Sabor zato što na njemu tobož bi odbačen dogmat pravoslavne vere i obnovljeno Nestorijevo učenje, i bulažnjaše mnoge druge besmislice. O ovom jeretiku piše Evagrije[14], da je za neverje i zla dela bio isteran iz svog manastira i prisajedinio se u Aleksandriji zlovernom Dioskoru. Ali i od ovoga bi kažnjen mnogim batinama za podlost i pokvarenost; a potom kao buntovnik bi posađen na kamilu i sa porugom proveden kroz grad. Posle toga prebegnuvši u Palestinu, on stade smućivati Crkvu, sejući bogohulne jeresi. Tada se u Palestini nalažaše carica Evdokija, supruga blagočestivog cara Teodosija Mlađeg, koja po smrti svoga muža boravljaše po svetim mestima. Ovaj jeretik Teodosije najpre caricu Evdokiju skloni na odricanje Halkidonskog Sabora, pa zatim mnoge neiskusne inoke zarazi jeresju i načini ih svojim jednomišljenicima. Onda sa mnoštvom zavedenih inoka on podiže bunu protiv patrijarha Juvenalija, zahtevajući od njega da neizostavno odbaci Halkidonski Sabor. No pošto patrijarh Juvenalije ne pristade na to, oni ga oteraše sa prestola, i on otputova u Carigrad k caru Markijanu. A jeretik Teodosije, imajući kao pomoćnika caricu Evdokiju i oslanjajući se na silu inoka jeresju zaslepljenih, pope se na patrijaršiski presto i mnogo jada zadavaše pravoslavnima[15]. Episkope i klirike, koji nisu hteli da imaju opštenje s njim, on jedne zbacivaše, druge na muke i smrt predavaše, prigrabljujući njihovu imovinu i razoravajući njihove domove. Tako on postupi sa skitopoljskim episkopom Severijanom, koji nije hteo da se pokori njegovoj jeresi: prognavši ga sa prestola, on ga predade na smrt.
Usled toga sva se Palestina nalažaše u velikoj pometnji, a sveti grad Jerusalim bejaše kao od varvara zauzet i opustošen. Sveti pak oci palestinski, ne mogući gledati takvo gonjenje na Crkvu i razaranje, – a usto bojeći se nasilničkih ruku, – sakriše se po dubokim pustinjama, sa suzama se moleći Bogu za iskorenjenje jeresi i za skoro umirenje Crkve.
Tada u kliru jerusalimske crkve bejaše neki đakon Atanasije, daroviti govornik i revnitelj pobožnosti. Videći u Crkvi na patrijaraškom mestu jeretika lžepatrijarha Teodosija gde stoji kao „mrzost opustošenja na mestu svetom“ (Mt. 24, 15), Atanasije stupi pred njega i gromoglasno povika, govoreći: „Prestani, Teodosije, da tolikim ubistvima ispunjuješ Sveti Grad! Prestani ratovati protiv Hrista i razbojnički razgoniti stado Njegovo iz božanstvenog tora!“
Čim Atanasije izgovori ove reči, odmah ga oružnici Teodosijevi dohvatiše i iz crkve izvukoše. Stavljan na najraznovrsnije muke i strahovito bijen, đakon Atanasije najzad skonča udaren oštricom sekire. A telo njegovo, vezano konopcem za noge, bi vučeno po celom gradu, i naposletku bačeno psima da ga pojedu.
Međutim vojvoda Dorotej, postavljen od cara da upravlja Palestinom, u to vreme ne beše u Jerusalimu nego u ratu protiv Moavićana. Doznavši za sve što se događa u Svetom Gradu, Dorotej se hitno vrati s vojskom u Jerusalim. Ali oruženosci lžepatrijarha Teodosija i carice Evdokije po naređenju ovih zatvoriše kapiju gradsku ispred vojvode, ne dajući mu da uđe u grad. I ne pustiše ga da uđe dok im ne obeća da će biti njihov jednomišljenik u veri. Na taj način ovaj lžepatrijarh Teodosije, stvarajući pometnju u Crkvi, provede na prestolu jerusalimske patrijaršije dvadeset meseci, sve dok ne dođe vojvodi naredba od cara da ga uhvati i kao buntovnika i ubicu pošalje na sud u Carigrad. Ali Teodosije, saznavši zaranije o ovom carevom naređenju, tajno pobeže na Sinajsku Goru, gde se kao nepoznat skrivao.
Tada svjatjejši patrijarh Juvenalije, koga u Carigradu car Markijan i Pulherija veoma uvažavahu zbog njegovih vrlina otputova sa carevim pristankom u Jerusalim, ponovo primi patrijaraški presto svoj, i stade dovoditi u red sve što beše poremećeno. Pustinjski oci, čuvši za njegov povratak, veoma se obradovaše i vratiše u svoje obitelji. Carica pak Evdokija, pomenutim Teodosijem zavedena u evtihijansku jeres, kolebaše se umom ne znajući koga veroispovedanja da se drži. I posla ona izaslanika u Antiohiju k prepodobnom Simeonu Stolpniku, moleći od njega koristan savet i uputstvo. On joj otpisa, naređujući joj da se pomiri sa svjatjejšim pravoslavnim patrijarhom Juvenalijem i da sleduje blagočestivom učenju njegovom. Carica odmah postupi tako, i javno se odrekavši jeresi ona postade zajedničar vaseljenske Crkve. Videći to, obrati se k pravoslavlju, po primeru carice, mnoštvo naroda, svetovnjaka i crnorizaca, prevarenih ranije jeretikom Teodosijem.
Posle toga sveti Juvenalije prožive ostalo vreme svoga života u miru, ukrašujući svetu Crkvu rečju, životom i pastirskim straženjem. A u Prologu piše o njemu i ovo. Kada Markijan i Pulherija podigoše u Vlaherni crkvu u ime Prečiste Djeve Bogorodice, oni pisaše svetom Juvenaliju pitajući ga, da li zna gde je bilo položeno telo Bogomatere. Patrijarh im odgovori da ne zna, ali im ipak navede istinito drevno predanje: da je telo Bogomatere bilo pogrebeno; da su sveti apostoli u toku tri dana slušali anđelsko pojanje; da su oni po isteku tri dana otvorili grob Bogomatere radi jednog učenika koji nije bio na pogrebu njenom, i da pri tome nisu našli u njenom grobu prečisto telo njeno već samo pogrebne pokrivače.
Pročitavši to, car i carica ponovo napisaše patrijarhu, moleći ga da im pošalje bar zapečaćeni kovčeg Bogomatere sa pogrebnim pokrivačima, – što patrijarh i učini.
Trideset i osam godina upravljaše crkvom Jerusalimskom sveti Juvenalije kao jerarh, i u dubokoj starosti prestavi se u miru Gospodu, 458. godine, i sada predstoji sa nebeskim jerarsima pred prestolom slave Velikoga Arhijereja – Gospoda našeg Isusa Hrista, kome slava vavek. Amin.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
FOTIJA,
mitropolita Kijevskog i cele Rusije
 
Poreklom Grk. Upravljao mudro Ruskom crkvom dvadeset godina. Upokojio se 1431. godine. Na nedelju dana pred smrt javio mu se angel Božji i objavio mu tačno vreme odlaska iz ovog sveta.
 
SPOMEN SVETOG NOVOMUČENIKA
LAMPROSA
 
Ovaj sveti novomučenik u mladosti bi prevarom preveden u islam. No kad malo poodraste on se pokaja i povrati u hrišćansku veru svoju. Zbog toga bi od Turaka uhvaćen i zajedno sa svetim novomučenicima Georgijem, Manuilom, Teodorom, Georgijem (drugim) i Mihailom, koji se slave 6. aprila, pretrpe mnoga stradanja za Hrista. Mučenički postrada 2. jula 1835. godine u primorskom selu Makri u Trakiji (naspram ostrva Samotrake)[16].
 


 
NAPOMENE:

  1. Lav I (Veliki) carovao od 457 do 474 godine.
  2. Genadije patrijarhovao od 458 do 471 godine.
  3. Teodosije II (Mlađi) carovao od 408 do 450 godine.
  4. Spomen njegov praznuje se 20 januara.
  5. Spomen njegov – 11 januara.
  6. Spomen njegov – 14 marta.
  7. Nestorijanska jeres osnovana patrijarhom carigradskim Nestorijem. On učio: Djeva Marija rodila ne Boga nego čoveka Isusa, u kome se čovečanstvo sjedinilo sa Božanstvom na blagodatni način u vreme Njegovog zemnog života. Stoga Mater Božiju nazivao Hristorodicom, a ne Bogorodicom. Jeres Nestorijeva osuđena na Trećem Vaseljenskom Saboru, održanom u Efesu 431 godine.
  8. Efes – maloaziski grad između Smirne i Mileta.
  9. Sveti Kiril patrijarhovao od 412 do 444 godine.
  10. Markijan carovo od 450 do 457 godine.
  11. Evtihije, carigradski arhimandrit, osnivač jeresi evtihijanske ili monofizitske. Nasuprot Nestoriju učio: čovečanska priroda u Isusu Hristu potpuno je progutana Božanstvom, stoga u Njemu treba priznavati samo jednu prirodu – božansku!
  12. Halkidon ili Kalhedon – prvobitno megarska kolonija na obali Mramornog Mora; docnije – prestonica Vitinije, maloaziske oblasti.
  13. Četvrti Vaseljenski Sabor bio 451 godine.
  14. Evagrije – antiohijski pravnik, pisac „Crkvene istorije“, koja obuhvata vreme od 431 do 494 godine; živeo od 537 do 594 godine.
  15. Teodosije nezakonito patrijarhovao u toku 20 meseci, od decembra 451 do avgusta 453 godine.
  16. Konstantin Dukakis izdao je u Atini 1897. g. Službu sa pohvalom svim svetim novomučenicima, gde se pominje i ovaj Sv. novomučenik Lampros.

3 komentar(a)

  1. Pingback: Kontraverzne glasine o Sv Mariji Magdalini

  2. Pingback: Sveti Justin Novi (Ćelijski): SVETI RAVNOAPOSTOLNI VLADIMIR KRSTITELJ RUSIJE – Manastir Vavedenje

  3. Prvi i apostol Vaskresenja…….neustrašiva u svojoj veri i odanosti……neumorna u propovedanju njenog Učitelja…….prisustvovao sam mnogim večernjim službama, ali samo sam na jednoj proplakao i to u manastiru Svete Magdaline u Jerusalimu gde je deo njenih moštiju i ogromna freska momenta kada Sveta Magdalina pokazuje crveno jaje caru Tiberiju. Sestre tog manastira gase i pale sve sveće u crkvi u određeno vreme službe, tako da vernik ima utisak i kompletne tame za vreme Spasove smrti i svetla u momentu Njegovog Vaskresenja. Nezaboravna i dostojna služba Svetoj Mariji Magdalini. Sveta učenice Hristova, moli Boga za nas!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *