NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA JUL

ŽITIJA SVETIH ZA JUL

 

ŽITIJA SVETIH
 
28. JULI
 
SPOMEN SVETIH APOSTOLA I ĐAKONA:
PROHORA, NIKANORA, TIMONA i PARMENA
 
Po Vaznesenju Gospodnjem i po silasku Svetoga Auha na apostole znatno se uveća broj vernih u Jerusalimu; stoga po savetu apostola, koji u to vreme boravljahu u Jerusalimu, biše izabrani za đakonsku službu sedam uglednih ljudi, puni Duha Svetoga i premudrosti: Stefan, Filip, Prohor, Nikanor, Timon, Parmen i Nikola Antiohijanin. I sveti apostoli, pomolivši se Bogu metnuše ruke na njih i postaviše ih za đakone (D.A. 6, 1-6).
Od ovih izabranih đakona sveti Prvomučenik Stefan praznuje se zasebno 27 decembra, a Filip 11 oktobra. Nikola Antiohijanin nije ušao u red svetitelja zbog svoje jeresi. Ostala četvorica nemaju posebnih dana praznovanja, nego ih sveta Crkva sve zajedno praznuje u današnji dan, iako su skončali u razna vremena i u raznim mestima apostolski propovedajući Hrista i mučeničkom smrću zapečativši svoju propoved.
Sveti Prohor je najpre sa ostalim saučenicima bio saputnik svetog vrhovnog apostola Petra (još do Uspenija Presvete Bogorodice). Potom je apostol Petar postavio svetog Prohora za episkopa grada Nikomidije u Vitiniji, kao što to blaženi Simeon Metafrast[1] kazuje u Žitiju svetog apostola Petra pod 29 juni. Posle pak Uspenija Božije Matere sveti Prohor je dugo vreme bio saputnik svetog apostola Jovana Bogoslova i zajedničar njegovih trudova; zajedno s njim proputovao je mnoge krajeve, zajednički podnoseći stradanja i muke od neznabožaca za Evanđelje Hristovo; s njim je i na ostrvu Patmosu bio zatočen, gde je zapisao ono što je sveti Jovan Bogoslov po otkrivenju Božjem njemu ustima svojim govorio. Posle toga sveti Prohor se ponova potrudi u Nikomidiji, gde on bi prvi episkop, obraćajući ka Hristu Bogu zabludele ljude i umnožavajući novosabranu crkvu. A kada dođe u Antiohiju, sveti Prohor mučenički skonča, ubijen od neznabožaca zbog propovedanja Hrista.
Sveti Nikanor postrada u isti dan kada sveti Prvomučenik Stefan bi kamenjem ubijen; u to vreme beše veliko gonjenje na Crkvu jerusalimsku, i sveti Nikanor bi ubijen zajedno sa dve hiljade ljudi koji behu poverovali u Hrista. Način na koji je on ubijen spominje se u Kanonu: zaklan od Judejaca kao jagnje, on bi prinesen na žrtvu Hristu Bogu (Kanon, pesma 4, 6 i 7).
Sveti Timon bi postavljen od svetih apostola za episkopa grada Bostre u Arabiji. Za propovedanje imena Hristova on mnogo postrada od Judejaca i Jelina; bi bačen i u užarenu peć, ali izađe iz peći ni najmanje nepovređen ognjem. Po rimskom Martirologu, sveti Timon pošto iziđe nepovređen iz peći, bi raspet na krstu.
Sveti Parmen sa plamenom verom obavljaše poverenu mu od svetih apostola propovedničku službu; na njihove oči on umre, i oni ga rukama svojim sahraniše i umereno oplakaše. Međutim, neki tvrde da je on mučenički skončao i ovenčao se vencem mučeništva.[2]
 
STRADANJE SVETOG MUČENIKA
JULIJANA
 
Antonin car[3] i njegovi neznabošci primoravahu hrišćane: ili da bogovima prinesu žrtve, ili da umru u ljutim mukama. Tada u Kampaniji[4] bejaše igemon neki Flavijan, čovek svirep i mrzitelj imena Hristova. On razasla po celoj oblasti Kampanije svoje neznabožne sluge sa naređenjem, da koje god hrišćane nađu, dovedu vezane k njemu u grad Atinu, u kome se on u to vreme nahodio.
U to vreme u Kampaniju dođe iz Dalmacije neki čovek, mlad po godinama ali star po naravi i mudrosti hrišćanskoj; divan licem i telom, ali još divniji blagodaću i svetošću; sjajan visokim poreklom, ali sjajniji verom. Njemu beše ime Julijan. Prolazeći putem u blizini grada Anagnija, Julijan slučajno naiđe na vojnike igemonove, i pozdravi ih hrišćanskim pozdravom, rekavši: Mir vam, braćo! – Po ovim rečima i po krotkom držanju Julijanovom vojnici poznaše da je on hrišćanin, i stadoše ga ispitivati, ko je i otkuda je, kako se zove i koje je vere. A sluga Božji Julijan, želeći da strada i umre za Hrista, neustrašivo odgovori: Hrišćanin sam; ime mi je Julijan; rodom sam iz Dalmacije; prohodim ove krajeve, svuda savetujući ljudima da odbace klanjanje idolima – demonima, i da poveruju u jedinog istinitog Boga i Sina Njegovog Gospoda Isusa Hrista, i da se klanjaju Njemu koga ja propovedam i za koga sam gotov dušu svoju položiti.
Vojnici se udiviše tako neustrašivom odgovoru Julijanovom, uhvatiše ga, pa ga čvrsto svezaše i povedoše, bijući ga štapovima i oružjem, i govoreći: Da vidimo, da li su istinite reči tvoje, da želiš umreti za Raspetoga! – A on bijen moljaše se Bogu, da mu da sile da do kraja pretrpi stradanja za sveto ime Njegovo. I uslišena bi molitva njegova od Gospoda, jer k njemu dođe glas odozgo koji ga krepljaše i govoraše: Ne boj se, Julijane! Ja ću biti s tobom, dajući ti silu i pobedu.
Tada sveti mladić uznese blagodarnost milosrdnome Bogu. Posle toga bi odveden k igemonu, koji odmah naredi da ga zatvore u strašnu tamnicu, zvanu „Studeni rov“. I držahu ga tamo sedam dana bez hrane i pića, hoteći da ga umore glađu i žeđu. Ali Bog ne ostavi slugu Svog, jer Bog posla k njemu svetog anđela. I sužanj Hristov, naslađujući se gledanjem lica anđelova i razgovorom s njim, primaše iz njegovih ruku nebesku hranu.
Nakon sedam dana iziđe igemon na javno gledalište, – (tu potom bi podignuta crkva u ime Prečiste Bogorodice), – i sede na sudištu u prisustvu mnoštva sabranog naroda. Onda dovedoše preda nj na isleđenje svetog mučenika, i on ga upita: Zar te nije stid što si se ti, tako divan i izvrstan mladić, prilepio za bednog Nazarećanina koji bi raspet na krstu? Zar ne bi bilo bolje da se odrekneš te odvratne vere i pokloniš bogovima, da bi postao mio caru? – Mučenik odgovori: Slava moja i hvala moja jeste raspeti Hristos, Bog moj; i ne hvalim se ničim drugim do krstom Gospoda moga; a za svetu veru, koju ti lažno nazivaš odvratnom, gotov sam umreti. Međutim, bogovi tvoji stvarno su odvratni, jer su demoni; i neka se postide svi koji im se klanjaju.
Ove reči razjariše mučitelja i on naredi da mučenika biju po ustima, pa da ga zatim muče opružena na mučilištu. Podnoseći mučenja, sveti se moljaše Bogu govoreći: U Tebe se, Gospode, uzdam; silom Tvojom izbavi me! Ti si Bog moj, pomoćnik moj, pribežište i izbavitelj moj; neka se postide oni koji se klanjaju idolima i koji su mi smislili zlo. K Tebi, Gospode, vičem: ne predaj me neprijateljima mojim u plen!
I opet dođe k mučeniku s neba glas koji ga krepljaše i govoraše: Ne boj se! podvizavaj se junački! – Tada mučenik, obraćajući se narodu, reče: Čujte, kukavci! Ne uzdajte se u bogove koje rukama svojim načiniste sebi, nego poznajte onoga Boga koji je iz ničega stvorio nebo i zemlju. – Takim rečima savetujući narod, sveti Julijan obrati ka Hristu više od trideset ljudi. Zatim bi ponova odveden u tamnicu.
Idućeg dana sveti mučenik bi ponova izveden na sudište. Igemon mu uputi ovakve reči: Ja bih hteo da poštedim tebe koji ne štediš samoga sebe i nećeš da se pokloiiš nepobedivim bogovima. – Na to mu sveti mučenik odgovori: Uzalud mi ti govoriš to, jer mi ne možeš promeniti um. Ja se klanjam Bogu, kome svi treba da se klanjaju, Bogu koji je stvorio nebo i zemlju.
Ove reči razgneviše igemona Flavijana i on naredi da svetog mučenika Julijana obese na mučilištu, i da ga muče batinanjem i struganjem železom. No po dejstvu sile Boga, divnoga u svetima Svojim, ruke mučiteljima malaksaše i obolestiše se, te oni ne samo ne mogahu dodirnuti svetitelja, nego ne mogahu ni sprave za mučenje držati u rukama, i uopšte ne mogahu ništa raditi. Dok se tome igemon čuđaše, dotrča glasnik sa vešću da se hram njihovog boga Serapisa[5] srušio, i da je ujedno pao i kip toga boga sa ostalim idolima i razbio se u prah. To veoma zaprepasti igemona i ostale služitelje demona i ispuni ih stida; hrišćani pak koji se nalažahu među narodom i tajno držahu svetu veru, obradovaše se duhom i slavljahu Hrista Boga.
Potom neznabošci povikaše gromko: Neka ovaj mađioničar bude pogubljen što pre! – Igemon, besan od gneva i ljutine, odmah pristade na zahtev naroda i izreče ovaku smrtnu presudu mučeniku: Naređujemo da se sekirom odseče glava Julijanu, od hrišćana naučenom mađioničkoj veštini, hulitelju bogova i protivniku carskog naređenja; naređujemo da mu se glava odseče na mestu paloga hrama, u odmazdu za sramotu koju je on naneo bogovima našim.
I sveti mučenik bi poveden ka tom mestu. Stigavši tamo, svetitelj prekloni kolena i pomoli se Bogu govoreći: Bože beskonačne dobrote, blagodarim Ti što si mene nedostojna udostojio tako dragocene smrti, kao što je – umreti za sveto ime Tvoje. Stoga Te molim: samim ovim prolivanjem krvi moje omij me, i očisti me od grehova mojih, i uvedi me u blagosloveno carstvo Tvoje. Primi duh moj u miru. Ne zaboravi prevelikim milosrđem Svojim i sve one koji požele u slavu presvetog imena Tvog odati poštovanje uspomeni stradanja mog.
Pošto se svetitelj pomoli tako, dođe glas s neba koji ga izveštavaše da je molitva njegova uslišena i koji prizivaše svetitelja na nebo. I sekirom bi odsečena glava svetom mučeniku Julijanu.[6] A sveta duša njegova, razrešivši se od tela, uziđe na nebo, ka Hristu Bogu našem, koji caruje sa Ocem i Svetim Duhom, kome slava sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
EVSTATIJA ANKIRSKOG
 
Sveti mučenik Hristov Evstatije bejaše vojnik u Ankiri[7]. Pošto beše hrišćanin on bi izveden pred vojvodu Kornilija. Upitan, on smelo ispovedi Gospoda Hrista; zato bi bezdušno bijen. Potom mu provrteše stopala, provukoše konopac i vukoše ga od grada Ankire do reke Sangare[8]; pri tome vojvoda iđaše za njim i posmatraše. Tamo metnuše svetitelja u jedan kovčeg, pa baciše u reku. No po blagovolenju Božjem javi se anđeo Gospodnji, i iznese kovčeg iz reke na zemlju; u kovčegu se svetitelj obrete živ i pevaše psalam: Koji živi u pomoći Višnjega, nastaniće se u zaklonu Boga nebeskoga… (Ps. 90, 1-16). Videvši to, vojvoda se oseti postiđen, pa izvadi mač i samog sebe probode. Sveti mučenik pak, pomolivši se Bogu, pričesti se iz ruku javivšeg se anđela Božanskim Tajnama, poslatim mu s neba po golubu. Onda, zahvalivši Bogu, predade dušu svoju u ruke anđela koji ga izbavi iz reke, i tako blaženi Evstatije primi neuvenljivi venac mučeništva. Svete pak mošti njegove biše sahranjene u gradu Ankiri.[9]
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
AKAKIJA MLADOG
 
Sveti mučenik Akakije, mlad po godinama, postrada[10] u vreme cara Likinija, pred koga bi izveden na sud. Pošto ispovedi Hrista, Akakije bi po naređenju Likinijevom obešen i strugan, pa zatim predat igemonu Terentiju. Ovaj vrže mučenika u kotao pun vrele smole, zejtina i octa; ali svetitelj, čuvan blagodaću Božjom, ostade nepovređen. Posle toga junak Hristov bi nateran da trči za igemonom koji je putovao u Apameju i Apoloniju[11] Stigavši tamo, mučenika uvedoše u idolopoklonički hram, i on molitvom svojom sakruši sve idole koji se tamo nalažahu. Potom sveti mučenik bi izveden pred tribuna Zilikintija. Ovaj videći da mučenik uporno ostaje pri svojoj veri u Hrista, naredi te ga silno izbiše. Zatim pusti na njega jednoga lava; ali pošto ostade nepovređen, tribun naredi te ga ponovo tukoše. Posle toga, po tribunovom naređenju, mučenik bi bačen u užarenu peć, ali ostade neopaljen. Tribun, misleći da je peć hladna, približi joj se da se sam uveri u to, ali tog časa izgore i telo mu se pretvori u pepeo.
Posle pogibije tribunove sveti mučenik bi predat na sud Posidoniju. Ovaj videći da mučenik ostaje nepokolebljiv u Hristovoj veri, okova ga u teške okove i posla u grad Milet[12]. Tamo on, uveden u jedan idolski hram, naredi te idoli popadaše na zemlju i razbiše se. Zatim odveden u drugi idolopoklonički hram, on i tamo učini to isto. Zbog toga mu odsekoše svetu glavu,[13] i umesto krvi iz vrata mu isteče mleko. I tako blaženi stradalnik dobi venac mučeništva. Svete pak mošti njegove uze prezviter Leontije, pomaza ih mirom i sahrani u gradu Sinadi.[14]
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
PAVLA KSIROPOTAMSKOG
 
Prepodobni otac naš Pavle rodio se u Carigradu. Njegov otac, car Mihail Kuropalat, zvani Rankava[15], čovek miroljubiv i bogobojažljiv, ne podnoseći svakodnevne trzavice i nerede, odreče se carskog dostojanstva i stupi u manastir koji sam beše podigao i nazvao Mireleon; u njemu i skonča kao monah. Mati Pavlova Prokopija, takođe veoma pobožna, beše kći cara Nikifora i sestra Stagvrakija. Noseći u utrobi svojoj plod, ona jedne noći vide ovakav san: kao da se na žitnoj njivi razrešila bremena i rodila jagnje, i na to jagnje, kada ono malo ojača, odjednom nasrnuše dva lava sa željom da ga rastrgnu, a ono zauze odbrambeni stav. Videći da je bezazleno jagnje u opasnosti, carica polete da ga zaštiti od lavova; približivši mu se, ona vide da je to ne jagnje nego muško dete koje u svojim rukama drži krst, čijom silom i biše lavovi savladani.
Odmah zatim carica Prokopija se probudi i rodi dete, koje na svetom krštenju dobi ime Prokopije. Kasnije sama carica tumačaše svoj san ovako: jagnje je označavalo krotost i bezazlenost deteta; umrtvljenje dva lava silom krsta bilo je predznak monaštvu, u kome će Prokopije uzeti na svoje rame krst Hristov – oružje protiv strasti, i njima pobediti dva lava, strahovito opaka po monaški život, – naime: svet, sa svom njegovom slavom i zadovoljstvom; i đavola, sa svom njegovom silom i vojskama; obilje hlebnoga žita označavalo je, da će Prokopije učenjem i primerom anđeoskog života svog nahraniti duše gladne božanske utehe i, očistivši mnoge od kukolja telesnih strasti, učiniti ih dostojnima nebeske žitnice.
Prokopijevo rođenje svečano je proslavio ceo Carigrad. Međutim, tek što dete bi odbijeno od sise, njegov se otac car Mihail Kuropalat odreče carske krune. Upražnjeni presto grčke carevine zauze Lav Jermenin. Prokopije dobi divno vaspitanje i sjajno obrazovanje. Ne samo neobično darovit po prirodi nego i veoma vredan i trudoljubiv, Prokopije dostiže takav stepen obrazovanosti, da su mu svi mudraci onoga veka ustupali pravo na slavu i divljenje ondašnjeg sveta. Kao svedoci njegovog visokog obrazovanja došli su do nas njegovi: Reč na Vavedenje Presvete Bogorodice, Kanon Četrdesetorici mučenika i Kanon Časnome Krstu. Car Roman stariji u svojoj carskoj povelji, datoj kasnije Pavlu radi podizanja manastira na Svetoj Gori Atonu, naziva Pavla najvećim od svih filosofa.
Visoko obrazovan i sa sjajnim položajem u svetu, Prokopije ipak potpuno uvide taštinu sveta i oseti u svoj sili njenoj izreku svetog Makarija: „Duša, koja se nije oslobodila svetovnih briga, nije istinski zavolela Boga, niti se kako valja odrekla đavola“. Shvativši to, on se odreče svega i reši da se udalji u pustinju. No naročiti povod za to beše to što ime Prokopijevo bejaše svima u ustima: jedan je hvalio njegovu ljubav i predusretljivost, drugi smirenost, treći mudrost, uzdržanje i celomudrije, četvrti milosrđe, preziranje svetske slave, itd.; jednom rečju, osim pohvala Prokopije ništa drugo u svetu nije čuo o sebi. Istina, sve je to bilo opravdano, ali u isto vreme i opasno. No da ta slava od ljudi ne bi ugušila u Prokopiju smirenost i zahvatila ga gordost, on jednoga dana navuče na se prosjačke rite, izađe iz Carigrada kao ptica iz kaveza, i prnu iz sveta na Atonsku Goru.
Tamo on najpre obiđe manastire, vrlo pažljivo zagledajući u način podvižničkog života tamošnjih monaha. I osetivši neiskazano spokojstvo duha u krugu spasavajućih se inoka, on stupi u manastir Ksiropotam, osnovan caricom Pulherijom, nedavno opustošen od morskih razbojnika. Živopisna priroda, savršena tišina pustinje i bezmolvije ushitiše Prokopija. On najpre načini sebi na razvalinama manastira malu keliju i nastani se u njoj radi molitvenih podviga. U to vreme tamo, u susedstvu življaše blagočestivi pustinjak Kozma. Sa njim se Prokopije ubrzo zbliži i primi od njega anđeoski lik, dobivši ime Pavle. Sa primanjem postriga Pavle svojim ranijim postničkim i molitvenim trudovima dodade nove: zemlja mu postade postelja, a kamen uzglavlje. Takvim lišavanjima i krsnim samoodrečenjem on steče dar suza i plodove Svetoga Duha, koje apostol Pavle nabraja: duhovnu ljubav, radost, mir, dugotrpeljivost, dobrotu, milosrđe, veru, krotost i uzdržanje (Gal. 5, 22-23).
Slava o uzvišenom životu monaha Pavla pronese se po celoj Svetoj Gori i mnoge podstače da ga podražavaju. Iako se prepodobni Pavle, pun smirenoumlja, starao da se pred drugima pokaže neučen i prost, ipak nije uspeo u tome, – po reči Evanđelja: ne može se sakriti grad kad na gori stoji (Mt. 5, 14). Slava o njemu ubrzo dođe i do prota. Jednom, kada prepodobni Pavle beše na Kareji, prot doznade za njega, pozva ga k sebi i upita, ko je on i odakle je. Pavle odgovori na to: Ja sam ubogi inok, kao što sam vidiš, sveti oče; živim usamljenički u razvalinama Ksiropotamskog manastira. – Dirnut Pavlovim smirenjem, prot ga ostavi na miru, a monasi ga od toga vremena stadoše nazivati Pavlom Ksiropotamskim. A i sam manastir carice Pulherije kasnije nazva se, i do danas se naziva Ksiropotam, što prevedeno na srpski znači: Suvi Potok.
Međutim, Gospodu bi ugodno da vaspostavi iz ruševina taj manastir gde se njegov smireni sluga podvizavao i da njemu prepusti slavu i čast toga obnovljenja na sledeći način. Car Roman čim stupi na presto, on iz osećanja srodničke ljubavi prema Pavlu, odmah ga stade svuda tražiti. Carevi poslanici nađoše prepodobnoga u Svetoj Gori, i jedva ga umoliše, i to preko prota, da ide u Carigrad radi viđenja sa carem i ostalim srodnicima. Doček prepodobnoga u Carigradu bio je dostojan njegove podvižničke slave i carskog porekla: ceo grad dočekao ga je kao anđela svečano i sa neobičnom radošću. Iako se smireni monah Pavle pojavio usred dvorske raskoši i bleska kao prosjak, u poderanoj mantijici i sa krstom, velikaši su sa dubokim poštovanjem pripadali k njemu i prosili od njega blagoslov. Tako je čudesna sila vrline, pri njenoj smirenosti i prostoti!
No dok je carstveni grad likovao i radovao se svetom Pavlu, sam car Roman je ležao teško bolestan. Videvši carevo stradanje, prepodobni bi dirnut, i samo što ruke svoje položi na careve ruke, bolesnik ozdravi. Ovo čudo još više proslavi prepodobnoga. Zahvalni car ukazivaše prepodobnome neprekidno blagovolenje i rođačku naklonost za sve vreme njegovog boravka u Carigradu, dajući mu punu slobodu da se na dvoru ponaša shodno asketskim pravilima i zavetima pustinjačkog života. A da bi se stalno nazidavao slatkim poukama prepodobnoga, car mu poveri vaspitanje i obrazovanje svoje dece u pravilima hrišćanskoga morala. Tako je vreme prolazilo. Car Roman u svakom pogledu beše zadovoljan Pavlom. Ali Pavle stade tugovati za svojom pustinjom, utoliko više što je svuda primećivao nemir i smućenost i nije nalazio u dvorskom blesku i dvorskim svečanostima ni zadovoljstva ni utehe. Naposletku, pritisnut ogromnom tugom i čežnjom za pustinjom, on se reši da zamoli cara da ga otpusti na Svetu Goru Atonsku. Kratko, no dirljivo, on izloži caru svoja osećanja. „Gospodaru, – govoraše on caru, – kao riba bez vode tako i monah ne može živeti bez uslova kelijskog života i pustinjskog bezmolvija: on je mrtav za Boga i bezživotan da tačno ispuni svoju dužnost i obaveze prema Bogu. Svet nije monaška stihija. Stoga mi dopusti da se udaljim u svoju pustinju, gde razgovor sa Bogom sačinjava vrhovno blago moje duše“.
Caru beše žao da se rastane sa božanstvenim Pavlom, prema kome je gajio duboko poštovanje i rođačku ljubav, ali nije hteo da ga protiv njegove volje i želje zadržava kod sebe. On stoga reče prepodobnom Pavlu: Ne bih želeo, sveti oče, da se rastajem s tobom dok sam živ, jer si mi mnogu utehu dao i bio rukovodilac na putevima spasenja. Ali te silom ne smem zadržavati. Samo te jedno molim: Uzmi koliko hoćeš blaga iz mojih riznica i razdaj bednima za spomen duši mojoj. – Gospodaru, odgovori na to Pavle, meni nije potrebno tvoje blago i ja ga ne mogu razdavati; ima i ovde mnogo sirotinje, nadgledaj je sam. Uostalom, ako želiš da ostaviš za sobom večnu uspomenu, blagoslov i molitvenu pomoć duši svojoj za grobom, onda obnovi u Svetoj Gori manastir, osnovan caricom Pulherijom, a od morskih razbojnika pretvoren u ruševine.
Car sa zadovoljstvom prihvati predlog prepodobnoga. On iz svojih riznica izdade potrebne sume novca, i obnovu manastira poveri stručnim ljudima. Od toga vremena Ksiropotam se blista veličanstvenom lepotom, dostojnom carskog ktitorstva. Kada obnova manastira bi dovršena, car Roman odredi da osvećenje hrama u novoj obitelji izvrši njegov sin Teofil, koji je tada kao patrijarh držao presto Carigradske crkve.
No to nije sve: u znak svog izuzetnog blagovolenja i pažnje prema svetom Pavlu, car Roman, pred polazak prepodobnoga iz Carigrada, uvede prepodobnog u svoju riznicu i predloži mu kao poputninu neocenjivi božanstveni dar: veliki deo životvornog drveta Časnog Krsta Gospodnjeg. U svojoj povelji, izdatoj svetom Pavlu povodom toga, car kaže ovo: „Sa nekim mojim velikašima ja uđoh u moju carsku riznicu, i među delovima drveta Životvornog Krsta nađoh onaj značajniji od drugih naročito time što se na njemu i do sada vidi svedok stradanja Gospodnjeg – rupa, gde je bilo prikovano božanstveno telo Gospoda mog na očišćenje grehova naših, i gde je tekla presveta krv Njegova. To sveto sakrovište, to strašno znamenje Nebeskoga Cara, koje se ima javiti pred dolazak Sina Čovečijeg radi suda nad živima i mrtvima, to božansko oruđe našega spasenja ja s ljubavlju podarih prepodobnome Pavlu ksiropotamskom, da bude neotuđiva svojina manastira koji se obnavlja o mom carskom trošku, neotuđiva svojina sve do drugog dolaska Gospodnjeg. Zahtevam da ovaj dar bude ispraćen sa crkvenim i vojnim počastima, i da bude položen u svetom oltaru na osvećenje i utvrđenje naše carske obitelji“.
Dobivši Časno Drvo, blaženi Pavle blagopolučno stiže u Svetu Goru, i po obnovljenju manastira i osvećenju sabornoga hrama, položi Časno Drvo, shodno carevoj naredbi, u oltaru na svetom prestolu. A pošto se slava svetoga Pavla pronese svuda, naročito po Svetoj Gori, to se ubrzo sabra oko njega mnoštvo monaha, da pod njegovim mudrim i opitnim rukovodstvom prohode krsni put života dostojno njihovog monaškog naznačenja. No izbegavajući vrevu i mnogoljudnost, prepodobni Pavle se ukloni od svih: poverivši upravu manastira jednome od blagočestive bratije, on se udalji ka podnožju Atona, gde se predade savršenom bezmolviju i strogom usamljeništvu.
Međutim mnogi, iskreno odani prepodobnom Pavlu i željni da ih on lično vodi stazom života, i tamo ga pronađoše, i nastaniše se pored njega. Stoga i ova pustinja svetoga Pavla za kratko vreme dobi izgled monaške obitelji, jer broj sabranih učenika beše do šezdeset. Takva zajednica zahtevala je pravila i uslove za pustinjački život. Pored toga, ovo mesto je bilo otvoreno prema moru, te stoga u opasnosti od pljačkaških i razbojničkih napada saracena.
Sa tih razloga prepodobni Pavle se ponova obrati carigradskom dvoru, moleći za pomoć radi osnivanja druge obitelji. I tu mu bi izađeno u susret. Ova obitelj bi posvećena svetom velikomučeniku Georgiju Pobedonoscu, i po imenu svoga osnivača nosi do danas naziv Svetopavlovska. Njen prvi nastojatelj bi sam prepodobni Pavle, ali ne zadugo: jer uskoro po osnovanju obitelji nastupi dan i čas blažene končine njegove, koja mu blagovremeno bi otkrivena od Boga. Na dva dana pred končinu svoju on sazva bratstvo Ksiropotamske i nove obitelji svoje. I kada bratija okružiše njegov bolesnički odar, prepodobni Pavle otvori svoja staračka usta i praštajući se reče:
„Deco, još dva dana, i mene neće biti među vama. Vi znate, i videli ste, kako sam živeo u ovom svetom mestu, i kako sam od mladosti svoje držao zapovesti mojih otaca. I vas molim, vozljubljeni, da ih i vi čvrsto držite! U mladosti mojoj, kada je plamtela ikonoborska jeres, ja sam tako ratovao protiv nje, štiteći Pravoslavlje, da sam iz ljubavi prema Hristu bio gotov proliti krv svoju do poslednje kapi. Za izobličavanje i uništavanje te bogomrske jeresi i pismeno i usmeno, dobio sam mnogo batina. Govorim o tome ne iz hvalisavosti, nego radi toga, da biste i vi hrabro podnosili svako iskušenje i nevolju, očekujući za to rajske vence od Boga“.
Gorke suze i plač bratije zaglušiše predsmrtne reči božanstvenog Pavla. – Oče, govorahu mu bratija, ne ostavljaj nas sirote i ne lišavaj tvojih duhovnih pouka. Videći divne podvige tvoje, mi smo držali da ti nikada ne treba da umreš; Međutim, ti odlaziš od nas, uteha naša, otac naš i nastavnik!
Tronut suzama i plačem bratije, zaplaka i sam samrtnik, i kroz suze produži: „Braćo, prestanite plakati! ne smućujte plačem svojim srce moje. Evo stiže čas, koji je duša moja uvek želela i od koga se telo moje uvek strašilo“.
Pri ovim rečima on ustade, navuče na se mandiju, i pošto se dugo pomoli Bogu pričesti se Prečistim Tajnama. Odjedanput na licu njegovom zaigra božansgvsna svetlost, i sva bratija, poražena takom slavom njegova lica, pokloniše se ničice. Odmah zatim on sede, i izgovorivši svoju svagdašnju molitvu: „Upovanije moje Otec, pribježište moje Sin, pokrov moj Duh Svjatij; Trojice Svjataja, slava Tebje!“ – obrati se bratiji i reče: „Svrh svega, čeda moja i braćo, ljubite jedan drugog, molite se, smiravajte se, i imajte božanstvenu poslušnost; monah, tuđ ovih osobina i svojstava anđelskoga lika, nije dostojan nazivati se monahom; on nije bolji od mirjanina“. – Na pitanje jednoga brata, kako steći suze umilenja, svetac odgovori: „Imaj svagda u umu svom Strašni sud i grehe svoje, pa će ti tada nehotice poteći suze“. – Najzad se prepodobni opruži na samrtnom odru, prekrsti na grudima ruke, podiže molitveno oči k nebu, uzdahnu, i duša mu tiho i mirno otide ka Gospodu, na dan 28 jula 820 godine.
Saglasno volji i zaveštanju prepodobnoga bratija ne sahraniše njegove posmrtne ostatke u Svetoj Gori, namerni da mu poslednju počast odadu na poluostrvu Longos, koje leži preko puta Svete Gore. Ali Bog ustroji drugačije. Kada oni uveče krenuše lađom od Svete Gore i noću prođoše pored poluostrva Longos, izjutra se oni preko svakog očekivanja obretoše pred Carigradom. Vest o prispeću atonskih monaha sa posmrtnim ostacima prepodobnog Pavla brzo se pronese po Carigradu, i najzad dopre i u carski dvorac. Obradovan takim neočekivanim događajem, car i njegov dvor, praćeni patrijarhom i celokupnim klirom, iziđoše u susret prepodobnom Pavlu. Naroda se sleže neobično mnogo. Pri sjaju bezbrojnih sveća, mošti prepodobnoga biše česno položene u velikoj crkvi, u slavu Boga, divnoga u svetima Svojim; Njemu neka je i od nas čast, slava i blagodarnost kroza sve vekove. Amin.
 
SPOMEN SVETE MUČENICE
DROSIDE
 
Drosida mučenica bi stavljena u zlatni levak, i tako skonča.
 
OBNOVLJENJE HRAMA
PRESVETE BOGORODICE
u Diakonisima
 
SPOMEN PREPODOBNE MATERE NAŠE
IRINE HRISOVALANTE
 
Rodom iz Kapadokije; od znatne familije; bila namenjena za nevestu caru Mihailu III (842-867 g.) i onahu Sv. Teodore carice; no ona po savetu Sv. Joanikija Velikog izabrala za svoje obitalište Carigradski ženski manastir Hrisovalant, i razdavši sve imanje svoje ona se postriže u tom manastiru. Zbog svojih podviga ona se brzo proču, steče sveopšte poštovanje najpre u manastiru, zatim i van manastira. I na opštu želju svih patrijarh Carigradski Metodije (843-847 g.) je postavi za igumaniju obitelji. Velika podvižnica i uzorna rukovoditeljka u duhovnom životu ona privuče u svoj manastir mnogobrojne postrižnice. Upokojila se 921 godine. Danas postoje dva divna njena manastira u predgrađima grada Atine u Atici.
 


 
NAPOMENE:

  1. Simeon Metafrast – znameniti crkveni pisac u desetom veku; rođen u Carigradu; bio sekretar caru Lavu Filosofu i Konstantinu VII; svršavao važne diplomatske misije; spasao Solun od uništenja 904 godine, ubedivši poglavicu Araba da za grad uzme novčani otkup; pri kraju života bio patricije i magistar (vrlo visoko zvanje na carskom dvoru). Zbog njegovog pobožnog života Crkva ga uvrstila u red svetih; praznuje se 9 novembra. Simeon Metafrast se veoma proslavio svojim crkvenoistorijskim radovima; on je sastavio, ili pravilnije – sabrao, „Žitija svetih“; no pri tome se sveti Simeon nije ograničio samo na skupljanje drevnih povesti o žitijima, podvizima i stradanjima svetih, nego ih je prepričavao ili prerađivao; otuda mu i naziv „Metafrast“, što na grčkom znači: prevodilac, prepričavalac, prerađivač.
  2. Po mišljenju nekih istraživača, sveti apostol Parmen propovedao je Evanđelje u Makedoniji; smatraju da je sveti Parmen mučenički skončao pri kraju vladavine cara Trajana (98-117 godine).
  3. Antonin Pij vladao rimskom carevinom od 138 do 161 godine.
  4. Kampanija – oblast u staroj Italiji.
  5. Serapis je upravo božanstvo Egipćana, i to vrhovno božanstvo, kao što je kod Grka i Rimljana bio Zevs. No obožavanje Serapisa prešlo je granice Egipta, i mi ga u drugom veku pre Hrista vidimo u Grčkoj i Rimu. Kultu Serapisa naročito su doprineli carevi Neron i Antonin Pij. U Rimu je postojalo nekoliko hramova, posvećenih Serapisu; isto tako bilo je mnogo njegovih kipova.
  6. Sveti Julijan je postradao oko polovine drugoga veka.
  7. Grad Ankira nalazi se u maloazijskoj oblasti Galatiji.
  8. Reka Sangara izvire u Frigiji, protiče kroz Galatiju i Vitiniju, pa se uliva u Crno More.
  9. Sveti mučenik Evstatije postradao oko 316 godine.
  10. Sveti mučenik Akakije postradao oko 318 ili 321 godine.
  11. Gradovi Apameja i Apolonija nalazili su se u maloazijskoj rimskoj provinciji Frigiji.
  12. Milet – primorski grad u maloazijskoj rimskoj provinciji Kariji.
  13. Sveti mučenik Akakije skončao oko 321 godine.
  14. Grad Sinada nalazio se u Maloj Aziji, u rimskoj provinciji Frigiji.
  15. Carovao od 811 do 812 godine.

3 komentar(a)

  1. Pingback: Kontraverzne glasine o Sv Mariji Magdalini

  2. Pingback: Sveti Justin Novi (Ćelijski): SVETI RAVNOAPOSTOLNI VLADIMIR KRSTITELJ RUSIJE – Manastir Vavedenje

  3. Prvi i apostol Vaskresenja…….neustrašiva u svojoj veri i odanosti……neumorna u propovedanju njenog Učitelja…….prisustvovao sam mnogim večernjim službama, ali samo sam na jednoj proplakao i to u manastiru Svete Magdaline u Jerusalimu gde je deo njenih moštiju i ogromna freska momenta kada Sveta Magdalina pokazuje crveno jaje caru Tiberiju. Sestre tog manastira gase i pale sve sveće u crkvi u određeno vreme službe, tako da vernik ima utisak i kompletne tame za vreme Spasove smrti i svetla u momentu Njegovog Vaskresenja. Nezaboravna i dostojna služba Svetoj Mariji Magdalini. Sveta učenice Hristova, moli Boga za nas!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *