NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA JUL

ŽITIJA SVETIH ZA JUL

 

ŽITIJA SVETIH
 
27. JULI
 
STRADANJE SVETOG VELIKOMUČENIKA
PANTELEJMONA
 
Kada carovaše bezbožni Maksimijan[1], svirepi mučitelj hrišćana, i kada skoro sva vaseljena beše pokrivena tamom neznaboštva i veliko gonjenje pritiskivaše svuda verujuće u Hrista i mnogi ispovednici presvetog imena Hristovog bivahu ubijani, postrada za Hrista u Vitinijskoj pokrajini[2] u gradu Nikomidiji[3] i sveti velikomučenik Pantelejmon.
Ovaj slavni među mučenicima stradalac Hristov rodio se u tom gradu Nikomidiji od visokorodnog i bogatog oca Evstorgija i od matere Evule. Po veri otac mu beše mnogobožac, vatreno odan idolopoklonstvu, a mati hrišćanka, naučena svetoj veri od praroditelja, i ona usrdno služaše Hristu. I tako, sjedinjeni telesno, oni behu razdvojeni duhovno: on prinošaše žrtve lažnim bogovima, a ona prinošaše žrtvu hvale istinitome Bogu. Rodivši dete o kome je reč, oni mu dadoše ime Pantoleon, što znači: po svemu lav, jer se pretpostavljalo da će hrabrošću biti sličan lavu. No docnije njemu bi promenjeno ime u Pantelejmon, tojest svemilostiv, pošto prema svima beše milostiv: besplatno lečaše bolesnike i činjaše milostinju sirotinji, obilno razdajući očevo bogatstvo nevoljnima.
Još izmalena mati vaspitavaše Pantoleona u hrišćanskoj pobožnosti, učeći ga da zna jedinog istinitog Boga, Gospoda našeg Isusa Hrista, i da veruje u Njega, i da Mu ugađa dobrim delima, a da se odvraća od idolopokloničkog mnogoboštva. I dečko pažljivo slušaše materine pouke i usvajaše ih, ukoliko je to bilo moguće u njegovim godinama. No, kakva šteta i gubitak! njegova dobra mati i učiteljica u mladim godinama svojim otide ka Gospodu, ostavivši sina još nepunoletna i nesazrela. Posle njene smrti dečko lako pođe tragom očeve zablude: otac ga često vođaše k idolima i učaše ga mnogobožačkom neznabožju.
Zatim dečko bi dat u gramatičku školu. A kada s odličnim uspehom izuči svu svetovnu filosofiju jelinsku, otac ga dade u medicinsku školu jednom čuvenom lekaru Efrosinu da izuči lekarsku veštinu. Oštrouman, dečko lako shvataše sve što mu je predavano, i ubrzo prevaziđe svoje vršnjake, pa malo čime ne beše ravan i samom učitelju. Pri tome on beše dobre naravi, krasnorečiv, lep, i na sve je činio vrlo prijatan utisak; a beše poznat i samom caru Maksimijanu. Jer u to vreme Maksimijan boravljaše u Nikomidiji; mučeći hrišćane, on dvadeset hiljada njih sažeže u crkvi na Božić,[4] i ubi svetog Antima episkopa[5], i mnoge kroz razne muke predade na razne smrti. U carsku palatu ovog mučitelja često dolažaše lekar Efrosin sa lekarijama ili k samom caru ili k njegovim dvorjanima, jer taj lekar davaše lekove celom dvoru carskom. A kada Efrosin dolažaše u dvorac, sa njim dolažaše i mladić Pantoleon, prateći svoga učitelja, i svi se divljahu njegovoj lepoti i pameti. I car, videvši ga, upita: „Otkuda je, i čiji je sin?“ Dobivši odgovor, car naredi učitelju da što pre i što bolje nauči mladića lekarskoj veštini, želeći da ga svagda ima pored sebe kao dostojnog da predstoji caru i služi mu. U to vreme mladić već beše blizu punoletstva i zrelosti.
U te dane bejaše u Nikomidiji stari prezviter po imenu Ermolaj[6], koji se iz straha od neznabožaca skrivao sa nemnogo hrišćana u jednom malom i neznatnom domu. Put pak Pantoleonov, kojim je on odlazio od svoje kuće k učitelju i vraćao se, vodio je pored tog malog doma u kome se krio sveti Ermolaj. Posmatrajući kroz prozorčić mladića koji je često prolazio tuda, Ermolaj je po licu i pogledu njegovom poznao da je on dobre naravi; i doznavši Duhom da će mladić biti izabrani sasud Božji, Ermolaj jednom iziđe u susret mladiću i zamoli ga da na kratko vreme svrati kod njega u dom. Smiren i poslušan, mladić uđe u dom k starcu. Posadivši ga pored sebe, starac ga raspitivaše o poreklu i roditeljima, o veri i o celokupnom životu njegovom. Mladić mu ispriča sve podrobno, i kaza mu da mu je mati bila hrišćanka i umrla, a otac mu je živ i shodno mnogobožačkim zakonima poštuje mnoge bogove. I upita ga sveti Ermolaj govoreći: A ti, dobro čedo, kojoj bi veri želeo pripadati, očevoj ili majčinoj? – Mladić odgovori: Mati moja, dok beše živa, učaše me svojoj veri, i ja zavoleh njenu veru. No otac, kao silniji, primorava me na neznabožačke zakone i želi da me namesti u carskoj palati u činu bliskih i velikaških vojnika i slugu carevih. – Sveti Ermolaj opet upita: A kakvoj te nauci uči tvoj učitelj? – Mladić odgovori: Uči me nauci Asklipija, Hipokrata i Galena[7], jer tako hoće moj otac; a i učitelj moj veli da ako ja izučim njihovu nauku, onda ću lako moći lečiti svaku bolest po ljudima.
U ovim rečima sveti Ermolaj nađe povod za koristan razgovor, i poče u srcu mladićevom, kao na dobroj zemlji, sejati dobro seme reči Božjih, govoreći: Veruj mi, dobri mladiću, istinu ti govorim; nauka i veština Asklipija, Hipokrata i Galena male su, i malo mogu pomoći onima koji im pribegavaju. Usto i bogovi, koje počituju car Maksimijan, tvoj otac i ostali neznabošci, ništavni su, i nisu ništa drugo do bajka i obmana maloumnih. Jedini pak istiniti i svemoćni Bog jeste Isus Hristos. Ako budeš verovao u Njega, onda ćeš samim prizivanjem svečesnog imena Njegovog moći isceljivati svaku bolest. Jer je On slepima vid davao, gubave očišćavao, mrtve vaskrsavao, đavole, kojima se neznabošci klanjaju, jednom rečju iz ljudi izgonio. Pa ne samo On sam, nego su i haljine Njegove davale isceljenja: jer žena koja je dvanaest godina bolovala od tečenja krvi, čim se dotače kraja od haljine Njegove, odmah se isceli. Ali, ko može potanko ispričati sva čudesna dela Njegova? Jer kao što je nemoguće izbrojiti pesak morski i zvezde nebeske i kaplje vodene, tako je nemoguće pobrojati čudesa Božija i iskazati veličija Njegova. A i sada je On krepki pomoćnik slugama Svojim: utešava ožalošćene, isceljuje bolne, izbavlja od bede i oslobađa od svih vražjih zala, ne očekujući da bude umoljen od ovog ili od onog, nego preduhićruje molitve i sam pokret srca. Silu pak činiti sve to On daje i onima koji Ga ljube, a daruje im još i veća čudotvorstva; naposletku im daje beskonačni život u večnoj slavi nebeskog carstva.
Slušajući ovakve reči svetog Ermolaja Pantoleon im verovaše kao istinitima, primajući ih u srce svoje i naslađujući se njima umom svojim, i reče svetome starcu: To sam ja mnogo puta slušao od moje majke, i često sam je viđao kako se moli i priziva tog Boga o kome mi ti sada govoriš.
Od toga dana Pantoleon je svaki dan dolazio k starcu i naslađivao se njegovim bogonadahnutim poukama, i tako napredovao u poznanju istinitoga Boga. I kada se vraćao od učitelja Efrosina on nije odlazio kući svojoj dok prethodno ne bi posetio starca i dobio od njega korisne pouke. No jednom kada se povraćao od učitelja i malo svrnuo s puta, njemu se dogodi da naiđe na mrtvo dete koje beše ujela ogromna guja koja ležaše tu blizu umrloga deteta. Videvši to, Pantoleon se najpre uplaši i malo odstupi. Zatim pomisli u sebi ovako: Sada treba da ispitam i doznam je li istina ono što mi starac Ermolaj govori. – I pogledavši na nebo reče: Gospode Isuse Hriste, iako sam nedostojan da Te prizivam, ipak, ako hoćeš da postanem sluga Tvoj, javi silu Svoju i učini da u ime Tvoje ovo dete oživi a guja ugine.
I tog časa dete kao prenuvši se od sna ustade živo, a guja se rasede napola i crče. Tada Pantoleon, poverovavši potpuno u Hrista, podiže k nebu svoje telesne i duhovne oči i blagoslovi Boga s radošću i suzama, blagodareći Mu što ga izvede iz tame na svetlost poznanja Svoga. Onda žurno ode s svetom Ermolaju prezviteru, pripade k česnim nogama njegovim proseći sveto krštenje; i ispriča mu šta se dogodilo, kako mrtvo dete ožive silom imena Isusa Hrista, i kako crče smrtonosna guja. Sveti Ermolaj ustade i pođe sa njim da vidi uginulu zmiju; i videvši je on zahvali Bogu za učinjeno čudo, pomoću koga On privede Pantoleona k Svome poznanju. Vrativši se u dom, on krsti mladića u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, i odsluživši svetu liturgiju u unutrašnjoj odaji svojoj, pričesti ga Božanskim Tajnama Tela i Krvi Hristove.
Po prijemu svetog krštenja Pantoleon ostade kod starca Ermolaja sedam dana, poučavajući se Božjim rečima, govorenim mu kroz starčeva usta, i blagodaću Hristovom: kao sa izvora pijaše živu vodu i gojaše dušu svoju na izobilje plodova duhovnih. Osmoga dana on ode svojoj kući, i otac ga upita: Čedo, gde si proveo toliko dana? Ja sam bio uznemiren zbog tebe. – Sveti odgovori: Bio sam sa učiteljem u carevom dvorcu, lečili smo bolesnika koga car veoma voli, i nismo se odmicali od njega sedam dana dok mu ne povratismo zdravlje.
Ovo govoraše sveti, i govoraše ne laž, nego pod vidom priče saopštavajući istinu na tajanstven i zagonetan način: jer u umu svom on nazivaše svojim učiteljem svetog Ermolaja prezvitera, pod carevim dvorcem on podrazumevaše onu unutrašnju odaju u kojoj se izvrši Božanska Tajna, a bolesnikom imenovaše svoju dušu, ljubljenu Carem Nebeskim, koja beše sedam dana lečena duhovnih lečenjem.
Kada sutradan Pantoleon ode k učitelju Efrosinu, ovaj ga upita: Gde si bio toliko dana? – On odgovori: Otac moj, kupivši imanje, posla me da ga primim, i ja se zadržah pažljivo razgledajući sve što se tamo nalazi, jer je kupljeno veoma skupo. – I ovo on govoraše u prenosnom smislu o krštenju, koje beše primio, i o ostalim tajnama hrišćanske vere koje beše saznao i koje su sve neiskazano skupocene, prevazilazeći sva bogatstva, jer su one krvlju Hristovom stečene. Čuvši to, Efrosin prestade pitati dalje.
Blaženi Pantoleon beše pun blagodati Božje, noseći unutra riznicu svete vere. On se silno brinjaše o ocu svom, kako da ga izvede iz tame idolodemonstva i privede k svetlosti poznanja Hristova. I razgovarajući s njim, on mu mudro govoraše u pričama i pitanjima: Oče, zbog čega bogovi, načinjeni u stojećem stavu, kako su ispočetka postavljeni, tako i do današnjeg dana stoje, nikada ne sedaju, a oni, koji su načinjeni u sedećem stavu, do današnjeg dana sede i nikada ne ustaju? – Otac mu odgovori: Čedo, tvoje mi pitanje nije dovoljno jasno, te ti ne mogu na njega odgovoriti. – A sveti, stalno postavljajući ocu i druga slična ovome pitanja, učini da ovaj posumnja u svoje bogove i da postepeno raspoznaje laž i zabludu idolopoklonstva. I otac već prestade poštovati onako idole, kao što ih je ranije poštovao svakodnevno im prinoseći mnogobrojne žrtve i klanjajući im se, i poče ih prezirati i ne klanjati im se. Videći to, Pantoleon se radovaše što je u ocu svom pobudio bar sumnju prema idolima, iako nije uspeo da ga potpuno odvrati od njih. Mnogo puta hteo je Pantoleon da porazbija idole svoga oca, kojih beše mnogo u njihovom domu, ali se uzdržavaše, jedno – da ne razgnevi oca koga po zapovesti Božjoj treba poštovati, a drugo – očekujući da sam otac poznavši istinitog Boga, uzaželi da svojom rukom porazbija idole.
U to vreme dovedoše k Pantoleonu slepca koji prosaše isceljenje govoreći: Molim ti se, smiluj se na mene oslepljenog i lišenog slatkog videla; svi lekari, koliko god ih je u ovome gradu, lečili su me, ali mi ni najmanje ne pomogoše, nego mi i poslednji zračak svetlosti, koji sam mogao videti, oduzeše zajedno sa celokupnim imanjem mojim; mnogo sam potrošio nagrađujući ih, Međutim od njih dobih ne isceljenje nego gubitak i štetu. – Sveti ga upita: Kada si sve imanje dao tim lekarima od kojih nisi imao koristi, šta ćeš onda dati meni ako dobiješ isceljenje i progledaš? – Slepac odgovori: Poslednje što mi je ostalo, nešto malo, sve ću to rado dati tebi. – Svetitelj na to reče: Dar progledanja i viđenja svetlosti daće ti Otac svetlosti, istiniti Bog, preko mene, nedostojnog sluge Svog, a to što si obećao meni, nemoj davati meni nego razdaj ništima.
Čuvši to Evstorgije, otac Pantoleonov, reče Pantoleonu: Čedo, ne usuđuj se poduhvatiti se stvari koju ne možeš uraditi, inače ćeš biti ismejan. Jer šta ti možeš učiniti više od lekara, boljih nego što si ti, koji su ga lečili i nisu ga mogli izlečiti? – Svetac odgovori: Niko od tih lekara ne zna kakav lek treba dati ovome čoveku kao što ja znam, jer postoji ogromna razlika između njih i Učitelja moga koji mi je otkrio ovaj lek. – Otac njegov, misleći da on govori o svome učitelju Efrosinu, reče: Čuo sam da je i učitelj tvoj lečio ovog slepca, ali mu ništa nije pomogao. – Pantoleon odgovori: Počekaj malo, oče, i videćeš silu moga leka. – Rekavši to, on prstima dodirnu oči slepome govoreći: U ime Gospoda mog Isusa Hrista koji prosvećuje slepe, progledaj! – I odmah se otvoriše oči slepome i on progleda.
I u taj čas Pantoleonov otac Evstorgije poverova u Hrista zajedno sa progledalim čovekom, i obojica biše kršteni od svetog Ermolaja prezvitera, i napuniše se velike duhovne radosti o blagodati i sili Hristovoj. Tada Evstorgije stade razbijati sve idole u domu svom; u tome mu pomagaše i sin njegov sveti Pantoleon; i pošto ih porazbijaše u komade, oni ih baciše u jednu duboku jamu, pa zatrpaše zemljom.
Posle toga svetiteljev otac Evstorgije požive kratko vreme, pa se prestavi ka Gospodu. Pantoleon pak, postavši naslednik ogromnog imanja očevog, odmah darova slobodu robovima i robinjama, pošto ih obilno obdari; a imanje stade razdavati potrebitima: ubogima, ništima, udovicama i siromasima. On obilažaše tamnice i, posećujući sve koji su patili u okovima, on ih utešavaše lekovima i snabdevaše svima potrebama. Na taj način on beše ne samo lekar rana nego i bednoće ljudske, jer svi dobijahu od njega obilnu milostinju, i ubogi se obogaćivahu njegovom darežljivošću, a u lečenju mu pomagaše blagodat Božja. Jer njemu bi dat odozgo dar isceljenja i on besplatno lečaše svaku bolest ne tolika apotekarskim lekovima koliko prizivanjem imena Isus Hristova. Tada se Pantoleon pokaza da je ustvari Pantelejmon, tojest svemilostiv, jer i po imenu i stvarno on svima ukazivaše milost i nikoga ne otpuštaše od sebe prazna i neutešna; neimućnima davaše pomoć, a bolesne lečaše besplatno. I k njemu se obrati sav grad sa svojim bolesnicima, napustivši sve ostale lekare, jer se ni od koga ne dobijahu tako brza i potpuna isceljenja kao od Pantelejmona koji uspešno lečaše i ni od koga plate ne primaše. I sav narod slavljaše ime svemilostivog i besplatnog lekara, a ostale lekare osuđivahu i ismevahu. Usled toga kod lekara se pojavi nemala zavist i mržnja prema svetitelju; to otpoče još od onoga vremena kada gorespomenuti slepac progleda. A to otpoče na sledeći način.
Jednoga dana kada taj slepac, koji progleda blagodareći svetom Pantelejmonu, hođaše po gradu, ugledaše ga lekari, i govorahu između sebe: Nije li to onaj što beše slep i iskaše od nas da ga izlečimo, i mi ne mogosmo? a kako on sada vidi? ko i kakvim lekom ga izleči i otvori mu oči? – I upitaše njega samog, kako je progledao. I taj čovek ne sakri da je to učinio lekar Pantelejmon. A oni znajući da je on učenik Efrosinov rekoše: Velikoga učitelja veliki učenik. – Međutim oni ne znaćahu da preko Pantejlemona dejstvuje sila Hristova, i neznajući izrekoše istinu da je Pantelejmon veliki učenik velikoga učitelja – Isusa Hrista. No iako ustima licemerno hvaljahu svetitelja, oni u srcima svojim iz zavisti smišljahu zlo i motrahu za njim, tražeći protiv njega neku krivicu, da bi ga pogubili. I primetivši da on odlazi u tamnice i tamo leči rane sužnjima koji stradahu za Hrista, izađoše pred Maksimijana mučitelja i rekoše: Care, mladić za koga si naredio da ga nauče lekarskoj veštini, želeći da ga imaš pored sebe u svome dvoru, prezrevši tvoju milost prema njemu, obilazi tamnice i leči sužnje, hulitelje bogova naših, podjednako s njim mudrijašeći protivu bogova i druge pridobijajući za to svoje zloumlje. I ako ti ne pogubiš njega ubrzo, stvorićeš sebi ne malu muku, jer ćeš videti kako se mnogi, prevareni njegovim učenjem, odvraćaju od bogova. U samoj stvari, lekarsku veštinu kojom Pantoleon isceljuje, on pripisuje ne Eskulapu[8] ili kome drugom od bogova, nego nekakvom Hristu, i svi koje on leči veruju u Njega.
Tako govoreći, klevetnici moliše cara da naredi da pozovu slepca, isceljenog Pantoleonom, da bi se sam uverio u istinitost njihovih reči. Car odmah naredi da pronađu tog progledalog slepca. Kada ga pronađoše i dovedoše pred cara, car ga upita: Reci, čoveče, kako Pantoleon isceli oči tvoje? – Ovaj odgovori: Prizva ime Hristovo, dotače se očiju mojih, i ja odmah progledah. – A ti šta misliš, upita ga car, ko te isceli: Hristos ili bogovi? – Ovaj odgovori: Care! ovi lekari koje vidiš oko sebe lečili su me dugo vreme veoma brižljivo, i sve mi imanje uzeli, ali mi ne samo ni najmanje ne pomogoše nego mi i ono malo vida što imah oduzeše, i tako me potpuno oslepiše. Međutim Pantoleon samo prizvavši ime Hristovo učini te progledah. Sada ti sam, o care! rasudi i reši, ko je bolji i istiniti lekar: ili Eskulap i ostali bogovi koji dugo vreme behu prizivani ali ništa ne mogoše pomoći, ili Hristos koga Pantelejmon samo jednom prizva i On me odmah isceli?
Neznajući šta da odgovori na to, car stade po običaju svih mučitelja primoravati ovoga na idolopoklonstvo, i reče: Ne luduj, čoveče, i ne spominji Hrista, jer je očigledno da ti bogovi dadoše vid. – Međutim isceljeni, ni najmanje ne obraćajući pažnju na carevu vlast i ne bojeći se pretnji mukama, odgovori Maksimijanu smelije nego evanđelski slepac[9], nekada izveden od fariseja na ispitivanje: Ti si sam lud, o care! kada slepe bogove svoje nazivaš davaocima vida; i sam si sličan njima, zato ne želiš da vidiš istinu.
Napunivši se gneva, car naredi da ga ubiju mačem. I bi odsečena glava dobrom ispovedniku imena Isusa Hrista, i on ode da u nezalaznoj nebeskoj svetlosti gleda lice u lice Onoga koga ispovedi na zemlji dobivši telesni vid. Telo njegovo sveti Pantelejmon otkupi od ubice i pogrebe ga kraj tela svoga oca.
Posle toga car naredi da pozovu k njemu Pantoleona. Dok vojnici vođahu svetitelja k caru, on pevaše reči psalma Davidova: „Bože, slavo moja, nemoj mučati, jer se usta bezbožnička i usta lukava na me otvoriše …“, i ostalo iz Psalma 108. I stade pred zemaljskim carem telom, a umom stajaše pred Carem Nebeskim. Gledajući na njega bez gneva, car Maksimijan mu stade krotko zboriti: Nisam dobre stvari slušao o tebi, Pantoleone; kažu da ti silno huliš i unižavaš Eskulapa i ostale bogove, a slaviš zlom smrću poginulog Hrista, i na Njega se nadaš, i Njega jedinog nazivaš Bogom. Nije ti nepoznato, kako sam veliku pažnju obratio na tebe i kako sam veliku milost pokazao prema tebi, da te i u moju palatu primah, i učitelju tvome Efrosinu zapovedih da te hitno nauči svoj lekarskoj veštini, da bi ti neodstupno svagda bio pored mene; a ti si, prezrevši sve to, otišao k protivnicima mojim. Uostalom, ja neću da verujem onome što se priča o tebi, jer su ljudi navikli da govore mnoge neistine. Ja sam te zbog toga i pozvao, da mi ti sam kažeš istinu o sebi i izobličiš lažnu klevetu zavidljivaca na tebe, prinevši velikim bogovima, kao što dolikuje, žrtvu pred svima.
Svetitelj odgovori: Delima treba više verovati nego rečima, o care! jer se istina daleko više poznaje iz dela nego iz reči. Veruj pričama što si čuo o meni, da se ja odričem Eskulapa i ostalih bogova vaših, a proslavljam Hrista, jer iz dela Njegovih ja poznadoh da je On jedini istiniti Bog. Evo; čuj bar ukratko dela Hristova: On je stvorio nebo, utvrdio zemlju, vaskrsavao mrtve, davao vid slepima, očišćavao gubave, rečju podizao sa odra raslabljene. Šta su slično učinili bogovi koje vi počitujete, ne znam; i mogu li učiniti? Ako pak hoćeš sada da poznaš svemoguću silu Hristovu, odmah ćeš je videti u samom delu: naredi da ovde donesu ma kog bolesnog čoveka koji leži na samrtnom odru i od koga su lekari digli ruke, i neka dođu vaši žreci i prizovu svoje bogove, a i ja ću prizvati Boga mog, pa koji od bogova isceli bolesnika, taj neka bude priznat za jedinog istinitog Boga, a ostali neka budu odbačeni.
Caru se dopade ovaj svetiteljev predlog i naredi odmah da potraže takvog bolesnika. I bi donesen na odru čovek koji dugo godina beše sav uzet i ne mogaše vladati ni jednim delom svoga tela, i beše kao neko neosetljivo drvo. Dođoše i idolopoklonički žreci, iskusni u lekarskoj veštini, i predložiše svetitelju da najpre on prizove svoga Hrista. No svetitelj im na to reče: Ako ja prizovem moga Boga, i Bog moj isceli ovog raslabljenog, koga će onda isceliti bogovi vaši? Nego vi prvo prizovite bogove vaše, i ako oni iscele bolesnika, onda čega radi i prizivati moga Boga?
Tada žreci stadoše prizivati svoje bogove: jedan Eskulapa, drugi Zevsa, ovaj Dijanu, oni druge besove, i ne bi ni odjeka, ni odziva. I dugo se oni trudiše u svojim bogomrskim molitvama, ali bez ikakvog uspeha. Svetitelj pak, videći njihov uzaludni trud, nasmeja se. Primetivši da se nasmeja, car se obrati Pantoleonu rečima: Pantoleone, ako možeš, prizivanjem tvoga Boga učini ti zdravim ovoga čoveka. – Svetitelj na to reče: „Neka odstupe žreci“. I oni odstupiše. Tada svetitelj priđe odru, pa podiže oči svoje k nebu i stade se moliti govoreći: Gospode! usliši molitvu moju, i vapaj moj neka izađe preda te. Nemoj odvratiti lica svoga od mene; u dan kad sam u nevolji, prigni k meni uho svoje; u dan kad te prizivam, brzo me usliši (Ps. 101, 2-3), i javi silu Svoju pred onima koji Te ne znaju, o Care sila! jer je sve moguće Tebi. – Pošto se pomoli tako, svetitelj uhvati raslabljenoga za ruku govoreći: U ime Gospoda Isusa Hrista ustani i budi zdrav! – I odmah ustade raslabljeni, i oseti snagu u celom telu, i hođaše radujući se, pa uzevši postelju svoju, odnese je kući svojoj.
Videvši ovo čudo, mnogi od prisutnih poverovaše u Hrista, a idolopoklonički žreci škrgutahu zubima na slugu Hristovog i govorahu caru: Ako ovaj ostane u životu, ukinuće se prinošenje žrtava bogovima, i mi ćemo biti ismejani od hrišćana. Stoga, pogubi ovoga što pre, o care! – Tada car reče svetitelju: Pantoleone, prinesi žrtvu bogovima, da ne pogineš badava. Ne znaš li koliko je ljudi poginulo što ne poslušaše naredbe naše i odrekoše se bogova naših? Zar nisi saznao kako ljuto bi mučen starac Antim[10]? – Svetitelj odgovori: Koji god umreše za Hrista, nisu poginuli nego su se obreli u večnom životu. I kada je Antim, star i nemoćan telom, mogao podneti žestoke muke za Gospoda našeg, utoliko pre ja, mlad i snažan telom, treba da neustrašivo pretrpim sve muke na koje me budeš stavio. Jer ja smatram da je meni gubitak ne umreti za Hrista, a dobitak – umreti sa Njega.
Tada car naredi da mučenika obese naga na mučilišnom drvetu, pa da mu železnim noktima stružu telo i gorećim svećama opaljuju rebra. A on, podnoseći ove muke, pogleda na nebo i reče: Gospode Isuse Hriste! dođi k meni u ovaj čas, i daj mi trpljenje, da bih do kraja mogao izdržati muke. – I javi mu se Gospod u obličju prezvitera Ermolaja, i reče mu: Ne boj se, ja sam s tobom. – I odmah slugama mučiteljima klonuše ruke i postadoše kao mrtve, te ispadoše iz njih mučilišna oruđa i sveće se ugasiše.
Videvši to, car naredi da mučenika skinu sa mučilišta, pa ga upita: U čemu je sila tvoga čarobnjaštva, te i sluge iznemogoše, i sveće se pogasiše? – Mučenik odgovori: Čarobnjaštvo je moje Hristos, čija svemoćna sila čini sve. – Car mu izvrati na to: A šta ćeš raditi, ako te stavim na veće muke? – Mučenik odgovori: U većim mukama veću silu Svoju javiće Hristos moj, dajući mi veće trpljenje, da bi te posramio. A ja, pretrpevši veće muke za Njega, dobiću veću nagradu od Njega.
Tada mučitelj naredi da se u velikom kazanu rastopi olovo i u njega baci mučenik. Kada olovo stade ključati, mučenika privedoše kazanu, a on podiže oči svoje k nebu i pomoli se govoreći: Čuj, Bože, glas moj kada Ti se molim; od straha vražija izbavi dušu moju. Sakrij me od gomile bezakonika i od mnoštva onih što čine nepravdu (Ps. 63, 2-3). – Dok se on tako moljaše, opet mu se javi Gospod u obliku Ermolaja, i uzevši ga za ruku uđe s njim u kazan, i tog časa se ugasi oganj i ostinu olovo, a mučenik pevaše psalamske reči: Ja zavapih k Bogu, i Gospod me ču. Večerom i jutrom i u podne tužim i uzdišem, i čuće glas moj (Ps. 54, 17-18).
Prisutni se divljahu čudu, a car povika: Šta će ovo biti, kada se i oganj ugasi i olovo ohladi? Kakvom ću onda mukom mučiti ovog mađioničara? – Prisutni predložiše: Neka bude bačen u dubinu morsku, pa će odmah poginuti, jer neće moći omađijati more. – I naredi mučitelj da se to učini. Sluge onda dohvatiše mučenika i odvedoše na more; tamo ga posadiše u čamac, vezaše mu veliki kamen oko vrata, otploviše daleko od obale, pa ga baciše u more, a sami se vratiše na obalu. Kada svetitelj bi bačen u more, njemu se opet kao i ranije javi Hristos u obliku Ermolaja, i kamen o vratu mučenikovom postade lak kao list, te se mučenik sa njim držaše na površini mora ne tonući, i iđaše po vodi kao po suvu, vođen desnicom Hristovom kao nekada Petar, i izađe na obalu pevajući i slaveći Boga, i stupi pred cara.
Zapanjen ovakvim čudom, car uzviknu: Kakva je sila mađioništva tvog, Pantoleone, te si i more omađijao? – Svetitelj odgovori: I more se pokorava Gospodu svom i ispunjuje volju Njegovu. – Car upita: Eda li ti i morem vladaš? – Mučenik odgovori: Ne ja nego Hristos moj, Sazdatelj i Gospodar svekolike vidljive i nevidljive tvari. On vlada kako nebom i zemljom, tako i mbrem: jer su po moru putevi Njegovi, i staze Njegove po velikim vodama (Ps. 76, 20).
Posle toga mučitelj naredi da se van grada spremi zverinje gledalište, pa da mučenik bude predat zverovima da ga pojedu. I sleže se sav grad na to gledalište, želeći da vidi kako zveri rastržu divnog i nevinog mladića. Na gledalište dođe i car, i privevši mučenika pokazivaše mu prstom zverove, govoreći: Oni su spremljeni za tebe; zato me poslušaj, poštuj svoju mladost, sažali se na lepotu tela svog, pa prinesi bogovima žrtve, da ne umreš zlom smrću, raskidan zubima zverova. – No svetitelj izjavi da više voli da ga zveri rastrgnu nego da posluša takav lukavi savet i naredbu. I njega baciše zverovima. A Gospod i tu, javivši se svetitelju u obliku prezvitera Ermolaja, zapuši usta zverovima i učini ih krotkima kao jaganjce, te oni pritrčavahu k svetitelju i lizahu mu noge. On ih glađaše rukom, i svaki zver se truđaše da dođe pod svetiteljevu ruku, te stoga potiskivahu jedan drugog. Videći to, narod se divljaše i gromoglasno klicaše: Velik je Bog hrišćanski! neka bude pušten nevin i pravedni mladić!
Razjarivši se silno, car izvede vojnike sa isukanim mačevima protiv onih koji slavljahu Hrista Boga, te ubiše mnoge iz naroda koji poverovaše u Hrista. A naredi car da i zverove pobiju. Videvši to, mučenik uzviknu govoreći: Hvala Ti, Hriste Bože, što ne samo ljudi nego i zverovi umiru za Tebe.
I ode car sa gledališta ojađen i besan, a mučenika vrže u tamnicu. Pobijene pak ljude uzeše njihovi rođaci i pogreboše ih, a zverovi biše ostavljeni da ih pojedu psi i mesožderne ptice. Ali i tu se dogodi divno čudo: iako tu zverinje ležaše mnogo dana, njih se ne dotakoše ni psi ni ptice, niti se pak leševi njihovi usmrdeše. Doznavši za to, car naredi da ih pobacaju u duboku jamu i zaspu zemljom. Odnosno mučenika pak on zapovedi da se načini strašan točak, načičkan oštrim gvožđem. Kada za njega privezaše svetitelja i stadoše okretati točak, neka nevidljiva sila odmah izlomi točak na parčad, koja se razleteše i smrtno raniše mnoge koji stajahu blizu, a mučenik siđe s točka čitav i nepovređen.
I strah spopade sve zbog takvih čudesa, kojima se Bog proslavljaše u Svome svetitelju. A car silno zapanjen upita svetitelja: Ko te nauči da činiš tako velika mađionička dela? – Svetitelj odgovori: Ne mađioništvu nego istinskoj hrišćanskoj pobožnosti naučen sam od svetog muža, prezvitera Ermolaja. – Car upita: A gde je taj tvoj učitelj Ermolaj? Želimo da ga vidimo. – A mučenik, saznavši Duhom da se Ermolaju već približio mučenički venac, odgovori caru: Ako narediš, ja ću ga pozvati k tebi.
I pusti car svetitelja, u pratnji tri stražara vojnika, da pozove prezvitera Ermolaja. Kada mučenik stiže onome domu u kome življaše prezviter, starac čim ga ugleda upita ga: zbog čega si došao, čedo? – Mučenik odgovori: Gospodine oče, car te zove. – Na to starac reče: Blagovremeno si došao da me zoveš, pošto se približi čas moga stradanja i smrti; jer noćas mi se javi Gospod govoreći: „Ermolaje, valja ti mnogo postradati za mene, slično sluzi mome Pantelejmonu“.
Rekavši to, starac radosno pođe s mučenikom i predstade caru. Ugledavši prezvitera, car ga upita za ime. A on, kazujući svoje ime ne sakri ni veru svoju, gromoglasno objavljujući da je hrišćanin. Car ga ponova upita, govoreći: Imaš li još koga s tobom iste vere? – Starac odgovori: Imam dva saslužitelja, istinske sluge Hristove, Ermipa i Ermokrata.
Tada car naredi da i njih dovedu pred njega. I upita car tu trojicu služitelja Hristovih: Vi li odvratiste Pantoleona od naših bogova? – Sveti odgovoriše: Sam Hristos Bog naš priziva k Sebi one koje smatra dostojnima, izvodeći ih iz tame idolodemonstva na svetlost poznanja Svoga. – Ostavite sada vaše lažne reči, produži car, i ponova obratite Pantoleona k bogovima, pa će vam se oprostiti prva krivica vaša, i vi ćete se udostojiti časti od mene, da ćete mi postati najprisniji prijatelji u dvorcu mome. – Svetitelji odgovoriše: Kako možemo mi to učiniti, kada i sami hoćemo da umremo sa njim za Hrista Boga našega?! Ni on, ni mi nećemo se odreći Hrista, niti ćemo prineti žrtve gluvim i bezdahnim idolima.
Rekavši to, oni sav um svoj obratiše k Bogu i stadoše se moliti, podigavši oči svoje k nebu. I javi im se odozgo Spasitelj, i odmah nastade zemljotres i uskoleba se to mesto. I reče car: Vidite li kako se bogovi razgneviše na vas, te kolebaju zemlju! – Svetitelji odgovoriše: Dobro si rekao da se od bogova vaših zatrese zemlja, jer oni popadaše sa svojih mesta na zemlju i razbiše se, oboreni silom Boga našeg koji se razgnevio na vas.
Dok oni to govorahu dotrča k caru glasnik iz idolišta i obavesti ga da svi njihovi idoli padoše na zemlju i razbiše se u prah. A bezumni car, videći u svemu tome ne silu Božju nego mađioništvo hrišćana, povika: Zaista, ako ove mađioničare ubrzo ne pogubimo, onda će ceo grad propasti zbog njih. – I naredi car da Pantelejmona odvedu u tamnicu, a starca Ermolaja i njegova dva prijatelja, podvrgnuvši mnogim mukama, osudi na posečenje mačem. I tako tri sveta mučenika: prezviter Ermolaj i njegovi saslužitelji, Ermip i Ermokrat, dovršivši svoj mučenički podvig, zajedno predstadoše Svetoj Trojici u slavi nebeskoj. (Njihov spomin je 26 jula).
Posle pogubljenja triju svetih mučenika car ponova izvede preda se svetog Pantelejmona i reče mu: Ja mnoge obratih od Hrista k našim bogovima, a jedino ti nećeš da me poslušaš. Već i učitelj tvoj Ermolaj sa oba prijatelja svoja pokloni se bogovima i žrtvu im prinese, i ja ih odlikovah visokim zvanjima u mome dvorcu. Postupi i ti tako, da bi se s njima udostojio iste časti. – Mučenik pak, znajući Duhom da su sveti skončali, reče caru: Naredi im da dođu ovamo da ih vidim pred tobom. – Car odgovori: Nisu sada ovde, jer sam ih poslao u drugi grad da prime veliko bogatstvo. – Mučenik na to reče: Eto, ti si i ne želeći rekao istinu, poslao si ih odavde predavši ih na smrt, i oni su stvarno otišli u nebeski grad Hristov da prime bogatstva koja oko ne vide.
Videći da ni na koji način ne može skloniti mučenika na njihovo zloverje, car naredi da ga žestoko biju i, stavivši ga na ljute muke, osudi ga na smrt: da mu se mačem odseče glava a telo sažeže ognjem.
Vojnici onda uzeše mučenika i povedoše izvan grada na posečenje. Idući na smrt, sveti pojaše psalam Davidov: „Mnogo puta vojevaše sa mnom, ali me ne savladaše. Na leđima mojim oraše grešnici“, i ostalo iz toga psalma (Ps. 128, 2-3). Kada vojnici izvedoše mučenika van grada nešto više od jednog potrkališta, tada dođoše na mesto gde Gospodu beše ugodno da sluga Njegov skonča. Tu oni privezaše svetog mučenika za maslinu. Dželat priđe i udari mačem svetitelja po vratu, ali se mač savi kao vosak, i telo svetiteljevo ne zadobi ranu, jer svetitelj još ne beše završio svoju molitvu. Zapanjeni, vojnici povikaše: „Velik je Bog hrišćanski!“ Pa, pripavši k nogama svetitelju, rekoše: Molimo te slugo Božji, pomoli se za nas, da se otpuste gresi naši koje učinismo prema tebi po carevom naređenju.
Kada se svetitelj moljaše, ču se glas s neba, upućen njemu, koji potvrđivaše promenu imena njegova; jer ga Gospod umesto Pantoleonom nazva Pantelejmonom, javno mu dajući blagodat da samilosno prima sve koji mu pribegavaju u svakojakim nevoljama i mukama; i pozivaše ga Gospod na nebo. Ispunjen radošću, svetitelj naredi vojnicima da ga poseku, a oni ne hteše, jer se bojahu i drhtahu. Tada im svetitelj reče: Ako ne izvršite što vam je naloženo, nećete dobiti milosti od Hrista moga.
Onda vojnici pristupiše i prvo celivaše svi telo njegovo; zatim narediše jednome i on odseče glavu mučeniku, i mesto krvi poteče mleko. A ta maslina tog trenutka se okiti rodom svojim od dna do vrha. Videvši to, mnogi od prisutnog naroda poverovaše u Hrista.
O ovim čudesima koja se tu zbiše bi izvešten car; i on naredi da se ta maslina odmah poseče i isecka, pa zajedno sa telom mučenikovim sažeže. Međutim, kada se oganj ugasi, vernici uzeše telo svetiteljevo iz pepela, nepovređeno ognjem, i česno ga sahraniše na obližnjem imanju učenjaka Adamantija.
Lavrentije, Vasoje i Provijan, mučenikovi domašnji, koji su izdaleka pratili svetog mučenika i posmatrali sva stradanja njegova, i čuli glas upućen mu s neba, napisaše njegovo žitije i stradanje i predadoše svetim crkvama u spomen mučenika, na korist čitalaca i slušalaca, a u slavu Hrista Boga našeg sa Ocem i Svetim Duhom slavljenog sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.[11]
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
KLIMENTA OHRIDSKOG[12]
 
Hodite čeda, poslušajte me; hodite svi koji se bojite Boga i ispričaću vam; napisaće se ovo potonjemu rodu i narod nanovo stvoren hvaliće Gospoda (Ps. 66, 16; 102, 18). Ovako je govorio David, a i mi danas sa njim. Jer potrebno je svagda i pred svima pričati o Božanskom veličanstvu. I ne samo zbog toga što, kao što verujemo, hvali Božjoj nema broja, jer ma šta mi govorili i pričali, bezbrojno je ono što preko toga ostaje neizrečeno, nego i zbog toga što onima koje je savladala lenjost, propovedanje božanske lepote biva na buđenje ka delanju dobra.
Mnogi misle da ljudi u naše vreme nisu sposobni za podvige starih. Po njima, prva vremena bila su i čudesima obasjavana i ukrašavana životom vrlih muževa koji su skoro bestelesno živeli u telu; naše pak pokoljenje nije dobilo od Boga nijedan od tih darova. I tako, smatrajući da je, tobož, naša priroda za to nesposobna, bedno se olenjiše i uspavaše za podvižnički život. To njihovo shvatanje je međutim rđavo i vrlo pogrešno: Zakon prirode je bio i ostao isti i nepromenljiv. Ostavi Gospod Sebi i u naše dane muževe vrlo mnoge, koji, ne priklonivši koleno svoje onome što se po zemlji vuče, zasijaše svetlošću života u slavu Nebeskoga Oca, postavši svetilnici u svetu, koji imaju u sebe reč života.
Tako bi i sa Slovenskim narodima koji, budući još neprosvećeni Svetlošću Istine, primiše od Boga Oce blažene i Učitelje, koji ugodivši životom i rečju Bogu prosvetiše ih, obasjavši ih učenjima i čudesima. Zapisati, kaže blaženi Teofilakt, arhiepiskop Ohridski, njihov život – veoma je poželjno, ali i iznad naših moći. Zato nam isti taj blaženi muž Teofilakt predlaže „malo“ iz života jednog od učenika ravnoapostolnih prosvetitelja Slovenskih Kirila i Metodija, Sv. Klimenta Ohridskog, da bi time kako sam kaže, posvedočio čovekoljublje i blagodat Boga našeg, Boga koji je sa nama i koji će sa nama biti u sve dane našeg života do kraja veka, po obećanju, i da bi ljudima pokazao da nije tačno da se naša priroda izmenila već se razvratila naša volja.
Kada Sv. ravnoapostolni Kirilo i Metodije primiše blagodat Sv. Duha kao zoru ranu, i kad pravednicima ovim zasija svetlost znanja, i kad ih nevesta njihova radost oslobodi pređašnje tuge, – potrudiše se tada odabranijima od učenika svojih predati svoj božanstveni nauk. Ne malo njih pijahu vode žive sa tog učiteljskog izvora. Prvenci pak i izbranici u Saboru njihovih učenika behu Gorazd, Kliment i Naum, Angelarije i Sava.[13] I dok blaženi Kirilo počinu od trudova svojih i predade duh svoj Bogu kad su još Sv. Braća bila u Rimu, dotle Metodije nastavi prosvetiteljsku misiju među Slovenskim narodom, utvrđujući istinu evanđelsku u srcima ljudi i svedočeći je svojim mučeničkim podvigom.
Kada pak dođe vreme i njegove končine, on, podražavajući Pavlu, bolje rečeno Gospodu Isusu, sazva učenike svoje i utvrđivaše ih svojim poslednjim poukama i tešaše. „Vidite, govoraše im, ljubljena čeda moja, zlu silu jeretika i kako se trude, kvareći i zamućujući slovo Božje, da napoje bližnje svoje mutljagom izmišljotina svojih. Da bi u tome uspeli služe se sa dva sredstva: slatkim rečima i preteranom strogošću; jednim truju prostije ljude a drugim strašljivce. A što se vas tiče, nadam se i molim se, da su vam čvrste duše i prema jednom i prema drugom: niti će vas primamiti sladošću reči niti praznom obmanom zarobiti. Jer ste utvrđeni na kamenu apostolskog ispovedanja i učenja. Pošto je i Crkva sazidana na tom kamenu, vrata pakla neće je nadvladati“. Ovo rekavši i mnogo više od toga predade duh svoj anđelima svetim, posle 24 godine episkopskog služenja, u toku koga se mnogo potrudio ne samo na svome spasenju već i na spasenju drugih. Jer nije se brinuo samo o sebi već i o drugima da se spasu, živeći danonoćno samo tako kako je od koristi i drugima. O tome svedoči i mnoštvo đakona i ipođakona i prezvitera: ostavio ih je oko 200 u svojoj crkvi posle svoje končine. A ako ih je toliko bilo samo u oltaru, – koliko je bilo mirjana, možemo samo pretpostaviti. Za naslednika njegovog bi postavljen na Moravsku arhiepiskopiju Gorazd, a Kliment ovaj blaženi muž, ostavši veran svom učitelju do smrti, beše jedan od glavnih njegovih saradnika.
No drsko mnoštvo jeretika ne mogaše da pretrpi da Sv. Metodije ima i posle svoje smrti pobornike, i smatrajući da u njima produžava on da živi, rešiše da ih unište. I bi postavljen za episkopa Vihik[14] koji beše nemačkog porekla, protivnik slovenskog jezika u bogosluženju, opijen latinskom jeresju o ishoćenju Duha Svetog i od Sina, koga je još Sv. Metodije bio predao anatemi. „Zašto se držite, pitahu jeretici na čelu sa Vihikom pravoslavne Metodijeve učenike, mrtvog i smrdljivog učenja Metodijevog, a ne pristajete uz živog arhiepiskopa i zašto ne ispovedate, od Oca rođenog Sina i od Sina ishodećeg Duha?“
Sv. Gorazd i Kliment im odgovoriše: Metodije još uvek živi, jer smo od Gospoda naučili da onaj koji u Njega veruje i ako umre biće živ (Jn. 11, 25), a takođe i to da je Bog Avraamov i Isaakov i Jakovljev Bog živih a ne Bog mrtvih (Mat. 22, 32). U čemu je onda naš greh ako imamo za učitelja onoga koji u Bogu živi, koji je duhovno zajedno sa nama, i koji se bori zajedno sa nama protiv vas? A što se tiče ove vaše nove vere, niti je nalazimo posvedočenu Sv. Pismom, niti primljenu Sv. Ocima. Zato ne želimo da padnemo pod anatemu Pavlovu koji jasno govori: „Ako vam ko javi Evanđelje drukčije nego što primiste, proklet da bude!“ (Gal. 1, 9). Mi verujemo da je Duh – Duh Sina i um Hristov, budući da je Duh života i istine (Rim. 8, 2; Jn. 14, 17) što i jeste Sin; ali i da proishodi iz Sina niti smo naučili niti želimo da naučimo, jer ne želimo da se odrečemo vere i da postanemo gori od nevernika (1 Kor. 2, 16). Mi verujemo da Duh proishodi od Oca i da je Roditelj Sina jedini uzrok i izvoditelj Duha Svetog. Duh je svojstven i Sinu i uvek se daruje kroz Njega onima koji su toga dostojni. Drugo značenje ima „ishođenje“ a drugo „darivanje“: jedno znači način postojanja Duha – jer kao što je Sin od Oca rođenjem tako je i Duh od Njega ishođenjem; „biti darovan“ ne znači predvečni način postojanja, već darivanje Njegovog božanstva i davanje tvari i čoveku. I potvrdivši reči svoje primerima iz života i iz Svetog Pisma rekoše im: „prestanite da zabadate sebi mač u srce, prestanite da se protivite Sinu Božjem, velikom Blagovesniku, iz koga, kroz koga i u kome je sadržano svo Evanđelje, i da govorite o Duhu Svetom bez Duha, bolje rečeno protivno Duhu“.
Zaverenici pak Vihikovi začepiše uši svoje na reči njihove, i pošto ne uspeše ništa sa ubeđivanjem, pribegoše knezu Moravskom Svetopluku i oklevetaše Metodijeve učenike da uvode nova učenja i da se bune protiv njegove vlasti, pošto se, tobož, ne drže njegove vere. Kad ih pak knez pozva na odgovornost, oni opet kroz usta Gorazda i ovog bogomudrog Klimenta branjahu veru svoju u Sv. Trojicu nerazdeljivu i nesmešivu, koja je bila u opasnosti. A knez, pogružen u strasti i neznalica u veri, vrlo malo shvati od onoga što mu govorahu o Sv. Trojici Sv. Gorazd i Kliment. Jer kako da se udubi i da shvati reči o Sv. Trojici čovek bez osvećenog zdravoumlja, bez koga niko ne može videti Boga? (Jevr. 12, 14).
I budući potstaknut jereticima sa kojima je bio u prijateljstvu, knez donese odluku da će biti na strani onoga ko se prvi zakune da je njegovo učenje pravoslavno. On ne beše još ni odluku izrekao – jeretici se zakleše i tako jeres bi utvrđena i ovenčana nasuprot Pravoslavlju.
Posle toga nasta veliko gonjenje na Metodijeve učenike: svi oni biše prvo podvrgnuti mučenju i prisiljavanju da se odreknu svoga učitelja i njegovog učenja. Gorazd izgubi svoj episkopski presto, a Kliment, koji beše neobično učen, i Lavrentije i Naum i Angelarije i mnogi drugi biše okovani i u tamnice bačeni. Bilo je zabranjeno da im bilo ko od rođaka i prijatelja donese utehu u tamnicu. No iako okovani, oni ni u tamnici ne zanemarivahu molitvu: pevahu pesme trećeg časa, dodajući i pripev psalama u kome se molimo da zadobijemo Duha Svetoga koji bi poslan apostolima u treći čas. A Bog pogledavši na zemlju zatrese je, i bi veliki zemljotres, kao nekad dok se Pavle molio u tamnici i ču se kao s neba zvuk, i okovi spadahu sa njih. Potres se osetio u celom gradu onom i uzbudio njegove stanovnike tako da se čuđahu i pitahu šta bi to moglo da znači. Kada se pak približiše zatvoru, i kad videše šta se desilo sa svetima, i kako se kreću slobodno bez okova – odoše knezu i pitahu ga: šta ovo znači? dokle ćemo se boriti protiv Božje Sile? Zar nam ovaj znak s neba neće otvoriti oči?
Jeretici pak, kao nekad fariseji, tvrđahu da se tu radi o đavolskoj sili i o vradžbinama, te nerazumni knez Svete ponovo okova još težim okovima, podvrgavajući ih još većim mukama. Kad prođoše tri dana, opet za vreme molitve Trećeg časa, dogodi se isto čudo. A bogoborci sakrivši od kneza šta se dogodilo ponovo ih okovaše. A kad se posle novih deset dana tamnovanja u okovima javi isti znak, izvedoše ih iz tamnice i nemilosrdno tukoše bez znanja kneza koji beše onog momenta otsutan. Posle takvog nečovečnog mučenja, ne dozvolivši Svetima da išta jedu, i ne dopustivši nikome da ovim slugama Božjim, bolje rečeno samom Hristu, doturi bar parče hleba, – predadoše ih vojnicima, da ih razdvoje i odvedu svakoga na svoju stranu.
Primivši ove Svete, vojnici, surovi Nemci, po prirodi divlji i neukrotivi, izvedoše ih iz grada i svukavši vukahu gole po hladnom vremenu i vetrovitom. Uz to mačevima ranjavahu vratove njihove i kopljima probadahu grudi, kako ne bi umrli samo jednom smrću već mnogima. Kad se odmakoše daleko od grada ostaviše ih, vrativši se natrag.
A oni pak, ovi novi ispovednici Hristovi, sećajući se Hristovih reči apostolima: „Kad vas poteraju u jednom gradu bežite u drugi“ (Mt. 10, 23), krenuše prema Bugarskoj, nadajući se da tamo nađu utočišta. Iđahu tako bez jela i odela, po bespućima, skrivajući se od ljudskih očiju i trpeći svaku nevolju. Na kraju se po nevolji razdvojiše i rasejaše na razne strane. A i to bi po Božjem promislu da bi mogli da obuhvate više krajeva krugom Evanđelja.
Kliment i Naum i Angelarije hodeći putem prema Dunavu dođoše do nekog mesta i tražahu tu bogoljubca i gostoljubca čoveka koji bi ih nahranio i obukao. I našavši takvog otsedoše kod njega. A desi se da njihovom domaćinu umre sin jedinac, lep, i u cvetu mladosti, i to baš kad su oni ušli u kuću. Tužni otac u žalosti i očajanju za izgubljenim očima, sinom jedincem, optuživaše svoje goste da su oni ti demoni ubice koji usmrtiše nadu njegovu i radost, i prećaše im mukama. A oni budući sastradalnih i čovekoljubivih duša žalošćahu se ne manje od oca a uz to i stidom pokrivahu. I uveravajući ga da nisu vračari već sluge Boga istinitog hrabrahu ga, i govorahu mu da su uvereni da će Gospod preko njih vratiti život detetu. I, o čuda! Na njihovu molitvu vrati Bog blagodaću Svojom živo dete roditelju.
Ostavivši blagodarnog i gostoljubivog oca, oni nastaviše put i prešavši Dunav dođoše u Beograd. Javivši se upravniku grada zvanom Voritakanu, ispričaše mu sve o sebi. A on, saznavši sve o njima, shvati da se radi o velikim ljudima i bliskim Bogu i znajući da bugaroki car Boris,[15] čiji vojenačelnik beše, traži upravo takve ljude, reši se da mu ih pošalje. Boris ih primi sa velikom čašću i saznavši ko su i otkuda su, zablagodari Bogu što mu posla takve učitelje vere i to ne slučajne ljude, no ispovednike i mučenike. Obezbedi ih Boris sa svim što im je bilo potrebno za prosvetiteljski rad, imajući i sam veliku žeđ i ljubav da svaki dan sa njima razgovara, i da uči od njih stara predanja i živote Svetih i da sluša iz usta njihovih reči Sv. Pisma. Tako i svi na njegovom dvoru takmičahu se ko će ih pre primiti u dom svoj, blagoslova i osvećenja radi. Verovahu da gde se nalaze njih trojica sabrani i dušom i telima, da je tu prisutan i sam Gospod i sva blagodat Njegova. Angelarija primi u dom svoj neki Časlav, izmolivši ga od kneza Borisa za učitelja. Ali ne bi mu dato da se dugo raduje njegovom prisustvu u ovom životu. Angelarije prožive kod njega neko vreme i upokoji se u miru. Kliment i Naum biše gosti i učitelji jedno vreme kod jednog drugog bojara po dozvoli Borisa, sejući seme slova Božjeg, po ljudskim srcima I prosvetljujući ljude nebeskom svetlošću Sv. Trojice.
*
Sv. Kliment, koji se rodio oko 840 godine u „evropskoj Miziji“ (negde u Makedoniji) kako piše u njegovom malom životopisu Dimitrije Homatijan, Ohridski Arhiepiskop, imao je kao uzor u svom radu svoje učitelje Kirila i Metodija. Svojim očima je video sva dela njihova; zajedno sa njima se trudio na prevodu svetih knjiga sa grčkog na slovenski. Bio je saputnik Svete Braće u Veneciju i Rim gde je rukopoložen za sveštenika. Obdaren beše ovaj sveti muž osobitim propovedničkim darom kojim se on proču još u Moravskoj i Panoniji, dok branjaše veru Pravoslavnu od jeretika, a još više ovde na novoj njivi na koju ga uputi Bog, da seje po njoj seme života, po neizrecivom promislu Svom. Njegova propoved je dobijala u snazi još više time što je bila na narodnom jeziku. Posle nekog vremena posla ga Boris po nadahnuću Božjem u Kutmičevicu (u Zapadne delove Makedonije) za učitelja i prosvetitelja, zapovedivši svima koji tamo življahu da prime svetoga s ljubavlju svakom i uvaženjem i da mu budu u svemu od pomoći. A i sam se pokaza primer ljubavi drugima, davši mu još u Ohridu i Glavnici dom i obezbedivši ga svim zemaljskim, da bi se svetitelj bavio samo svođenjem neba i nebeskoga u dušu svoju i duše poverenih mu Bogom ljudi.
Svetitelj se ne razneži darovima kneza i ne predade uživanju i lenjosti nego sa još većim žarom, kao da je tek tada počinjao da služi Hristu, truđaše se svom snagom na propovedi i širenju Evanđelja. Obilažaše sela i gradove blagovesteći spasenje Božje narodima i sa svima razgovarajući prostim jezikom o spasiteljnim Božjim vrlinama i dogmatima. Sve uveravaše da, kao što ne može postojati ispravan vrlinski život bez zdravih dogmata, već je mrtav i smrdljiv, tako i dogmati bez vrlinskog življenja ne mogu uvesti u večni život. Jedno liči na slepca koji ima ruke i noge, drugo pak na čoveka sa očima, ali s otsečenim nogama i rukama.
Imađaše Sveti Kliment po svima mestima i crkvenim opštinama ne malo izabranih učenika, beše ih na broju oko 3500, kojima otkrivaše dublje tajne Sv. Pisma i posvećivaše im osobitu pažnju da bi što više naučili. Oni su mu bili bliži od drugih, često su išli sa njim prateći iz bliza šta radi, šta govori. Nikad ga niko nije video da se odmara nego, – ili je decu podučavao, i to na razne načine: – jednima pokazujući slova azbuke, drugima objašnjavajući smisao napisanog, treće opet učeći kako da drže ruke pri pisanju, – i to ne samo danju nego i noću, – ili se molitvi predavao, ili se čitanju odavao, ili je knjige pisao. Bivalo je slučajeva da je istovremeno dva posla svršavao: pisao je i decu podučavao; jer je znao da je nerad učiteljica svakog zla, kao što je rekla mudrost, učiteljica svakog dobra preko jednog od svojih služitelja (Is. Sir. 33, 28).
Njegov trud ne osta bez ploda: njegovi učenici se pokazaše bolji od svih drugih, i životom i rečju. Zasađeni u dobru zemlju, brižljivo zaliveni i uzrasli blagodaću Božjom birani su za čtece, ipođakone, đakone i prezvitere. U svakoj crkvenoj oblasti imao je po trista učenika, koji behu oslobođeni od svih obaveza prema knezu, budući služitelji nebeskog Cara i vojnici. I trudio se na tom poslu blaženi Kliment 7 godina.
Već je ulazio u osmu godinu svog prosvetiteljskog dela, poslednju zemaljskog života sluge Božjeg Mihaila Borisa, svetog kneza Bugarskog.[16] Njega nasledi sin mu Vladimir koji umre posle četiri godine. Ovoga nasledi brat mu Simeon koji bi proglašen i za prvog bugarskog cara. Njega rodi Mihailo po obrazu i po podobiju svome: beše on blag i dobar, pun tople vere i revnosti za dom Božji. On nadopuni nedostatke oca, pojačavši božansku propoved i utvrdivši u svima crkvama veru Pravoslavnu, davši zakonu Božjem širok put i nestešnjen.
Pošto je slava Klimentova sve više rasla i glas o njemu sve se dalje čuo, zapleni i srce cara Simeona te i on postade ljubitelj njegove vrline. Pozva car svetitelja k sebi i on se odazva njegovom pozivu. Požnjevši osvećenje i od lika njegovog, jer beše izgled blaženog takav da je čak i kod neprijatelja izazivao stid i poštovanje – blagosiljaše zemlju Bugarsku i blaženim smatraše carovanje svoje, jer dobi tako dobro od Boga. Pa, posavetovavši se sa razboritijim oko sebe, postavi Klimenta, koga svi slušahu kao oca svoga, za episkopa Drveničkog 893 g. tako da on posta prvi episkop „Bugarskog jezika“.[17] Primivši se episkopskog služenja Sv. Kliment umnogostruči svoje trudove, postavivši svoje dostojanstvo kao podlogu za uzlaženje Bogu.
Kaže premudri Solomon da onaj koji umnožava znanje umnožava muku (Prop. 1, 18). Tako i Simeon umnoživši čast Klimentu – umnoži mu muku. Jer našavši da je narod ove oblasti potpuno neupućen u božansko Slovo i Sv. Pismo, a oni koji su upravljali Crkvama vrlo neuki, ne davaše sna očima svojim ni dremanja trepavicama: hrana i uživanje mu beše briga o narodu. Neprestano učaše i zapovedaše, neznanje ispravljajući, ružno ulepšavajući, postavši sve svima, shodno svačijoj potrebi. Klir podučavaše o blagoljepiju crkvenom i o pojanju i molitvi, tako da mu je područno sveštenstvo bilo upućeno u svaki dobri poredak i trudilo se da bude primer svima rečju i delom. Narod utvrđivaše na kamenu prave vere hrišćanske izgrađujući u njima tvrđavu pobožnosti. Jer behu vrlo neprosvećeni i prosti. I ne samo što hranjaše rečju kao istinitim hlebom i utvrđivaše srca njihova, nego vođaše brigu i o njihovoj telesnoj hrani, brinući se o udovicama i sirotama i dajući utehu siromašnima.
Znajući grubost narodnu i neukost, i videći da mnogi od sveštenika ne razumeju grčke knjige, sastavi besede za sve praznike, proste i jasne, da bi mogao da ih razume i najprostiji čovek. Tako je hranio mlekom proste slovenske duše i nesposobne za tvrdu hranu, postavši za njih ono što je bio Pavle za Korinćane. Preko tih beseda su se oni učili tajnama praznika, izvršenim kroz Hrista i Hristom. Isto tako napisa u čast Bogorodice, koja se praznuje često u toku godine, mnoge pohvale i opise Njenih čudesa. Ne zaboravi u svojim poukama ni Jovana Krstitelja, opisa putovanja i živote proroka i apostola, podvige svetih mučenika, napisa i mnoge kanone u čast Svetih i molebne Majci Božjoj.[18] Opisa i život svojih učitelja Kirila i Metodija, uprostivši i njihovu azbuku zvanu „glagoljicu“ kako bi bila pristupačnija narodu
Još dok beše živ mudri Boris, sazida i manastir u Ohridu, dodavši mu kasnije i drugu crkvu koja potom posta sedište arhiepiskopije. Sva želja mu je bila i trud da iskoreni lenjost, opitomi surova srca i nasadi u njih bogopoznanje, a kroz njega pitomost i čovečnost. Prenese iz zemlje Jelina pitomo i plodno drveće, kalemeći divlje, da bi i time pokazao šta treba da radi čovek da bi ploda donela duša njegova. Sve, dakle, što je radio, na korist duše je radio, zaboravljajući i sebe od brige za spasenje drugih. Čim bi pak posetio i obišao svoju oblast, utvrđujući narod strahom Božjim i vrlinom, dolazio bi iz Velike u svoj manastir u Ohrid, gde se predavao molitvenom tihovanju, hraneći dušu Božjim mirom i lepotom.
Velika beše ljubav ovog Svetog Klimenta k Bogu, kao sina k Ocu, ali su i mnoga svedočanstva da mu Bog uzvrati ljubavlju na ljubav, proslavivši ga Svojom čudesnom blagodaću. Evo samo jednog primera za to. Desi se, dok je jednom hodao, da vidi dvojicu bogalja od kojih je jedan bio lišen i sladosnog svakome očnjeg vida. To probudi u duši njegovoj sažaljenje i sastradanje. No milostivost imađaše kod njega uvek za pratioca smirenje. Šta više, želja da sakrije učinjeno čudo beše jača kod njega od želje bogalja da budu izlečeni. Zato, tek onda kad vide da nema nikoga u blizini, podiže oči svoje nebu, i prepodobne ruke svoje na molitvu, pa prizvavši božansku pomoć, dotače se molitvenim rukama svojim tela raslabljenih. I ozdraviše tela njihova, a slepac dobi vid i veličaše Boga. No čudo ne osta skriveno za ljudske oči: jedan od služigelja njegovih bi nevidljivi svedok događaja čudeonog ovog. Kad Sveti to sazna izgrdi ga i zapreti mu da nikome ne kaže dok je on živ.
Pedeset godina se truđaše na blagovesti Slova Božjeg ovaj nebeski čovek i zemaljski anđeo. A kad mu dođe starost i kad se istroši velikim trudovima, namisli da preda drugom episkopsku vlast, ne bežeći od odgovornosti i od svoga čina u koga ga postavi Duh Sveti da čuva Crkvu Božju, no blažene pobožnosti radi i božanstvene. Jer se bojao da njegova staračka nemoć ne postane prepreka i smetnja delu Božjem. I došavši caru moljaše ga da mu postavi mlađeg zamenika imajući samo jednu želju: da mu dozvoli ono malo dana života što mu je preostalo da provede u manastiru u razgovoru sa sobom i sa Bogom. Car pak zadivljen njegovom željom preklinjaše ga da ne žalosti one koji se trude da ga ničim ne ožaloste, kao svog zajedničkog oca, i odlučno odbi da mu da traženo. Ostavka, reče mu car, priliči samo nedostojnima a ti si dragoceniji od svakog dostojanstva. Starac se potčini carevom nastojanju i ne rekavši mu više ni reči o tome, vrati se u manastir. No nebeski Car se pokaza predusretljiviji njegovoj želji: tek što se vrati natrag razbole se. I tu na bolesničkom odru ostavi poslednji dar svojoj duhovnoj deci: prevede na Slovenski jezik knjigu zvanu Cvetni Triod koja sadrži u sebi službe od Uskrsa do dana Sv. Trojice. I šta još? Napisa i zaveštanje svoje o knjigama i drugom što je imao. A malo šta imađaše osim Boga s kojim je svagda boravio, i s kojim se jedino bogatio, mudri ovaj trgovac, koji nađe dobar biser u polju i sve za njega prodade. Pola zaostavštine ostavi episkopiji a pola manastiru, i time pokazavši kako treba sticati i trošiti stečeno: sve pred Bogom i po Bogu.
I tako poživevši i ukrasivši Bogom postavljeni presto, i kraj postavivši skladan početku, predade duh svoj Gospodu 27 jula 916 g. Božanstveno pak telo njegovo, ravnočesno duši, iako po dostojanstvu niže od nje, bi uz pesme položeno u manastiru u grob, koga on spremi sopstvenim rukama, s desne strane priprate, u dane Bugarskog cara Simeona. Pre pak njegovog usnuća videše neki od njegovih učenika u snu Kirila i Metodija kako pristupiše blaženom, i najaviše mu izlazak iz ovog života.
No čak i prah učiteljev, svedoči nam blaženi Teofilakt na završetku svog životopisa ovog prepodobnog Klimenta, i posle njegovog usnuća činjaše dobro, lečeći svaku strast i svaku bolest. Kao svedoka rečenoga navodi čoveka nekog koji je imao osušene ruke i noge koji, došavši u hram za vreme liturgije, bi isceljen. Malo njih je znalo ko je on i od kuda je. Kada pak poče na sav glas da blagodari Bogu na zadobijeno zdravlje pitahu ga prisutni u hramu ko je i otkuda je. Odgovori da je i on iz Ohrida, da je mnogo godina bio svezan ovom zlom bolešću i da je vukući se po zemlji na nogama i rukama došao na grob Svetitelja i, postavši izvan sebe, video nekakvog starca koji se dotače kose njegove i zapovedi mu da ustane. Čim je čuo glas, začu se pucketanje u njegovom telu i trenje kostiju, izgledalo je kao da se sabiraju opušteni udovi, i šire pokretni mišići. I došavši sebi nađe da je potpuno ozdravio: „i evo sad, reče, dižem ruke svoje onome koji mi ih je ispružio, i stojim na nogama svojim“. I zablagodari Bogu i Njegovom ugodniku, i on i sav prisutni narod.
A čemu nabrajanje tolikih i tolikih čudesa? Kome je nepoznato koliko đavoimanih i od drugih nemoći stradalnika zadobiše zdravlje, bilo došavši sa verom na grob Svetitelja, bilo pomenom imena njegovog! I kako je to bivalo nekad, tako biva i danas sa svima onima koji mu sa verom i ljubavlju pristupaju, klanjajući se zajedno sa njim i sa svima Svetima Ocu i Sinu i Svetome Duhu, Trojici Jedinosušnoj i Nerazdeljivoj, amin.
 
SPOMEN PREPODOBNE MATERE NAŠE
ANTUSE ISPOVEDNICE
 
Kći pobožnih roditelja Stratigija i Fevronije, sveta Antusa se podvizavaše u osmom veku u Mantinejskoj strani u Aziji. Izmalena zavolevši devstvo i čistotu, blažena ostavi roditeljski dom i življaše po gorama i po pećinama i po rupama zemaljskim. Odvraćajući se od svega žitejskog i mrzeći sve svetsko, ona ljubljaše i grljaše bezmolvije, pobožno usamljeništvo i molitveno tihovanje.
U to vreme dogodi se te u mesto Mantineju naiđe neki jeromonah Sisinije, čovek koji upražnjavaše svaku vrlinu, i beše svet i čudotvorac. Posmatrajući ga, blažena Antusa svom dušom zažele da podražava vrline svetoga starca Sisinija. I najpre ona dobi od njega obrazac i pravilo o vođenju usamljeničkog života. Zatim, da bi je izvežbao u poslušnosti, sveti starac joj naredi da uđe u zažarenu peć; svetiteljka posluša: uđe u peć, i opet izađe, ne pretrpevši nikakvu povredu. A nauči prepodobna od svetog Sisinija i druge uzvišene vrline, koje ljudsko biće približavaju Bogu. I još joj sveti monah proreče da će ona osnovati manastir i da će ona u njemu biti igumanija nad devedeset sestara, što se kasnije stvarno i zbi.
Posle toga je čudotvorac Sisinije postriže u monaštvo i naredi joj da živi na malom ostrvcu jezera, u blizini mesta Perkele. Provodeći vreme u uzdržanju i u ostalim tegobama, blažena Antusa postade obitalište Svete Trojice. Ona nošaše kostret i verige; i mudri je ljudi smatrahu bestelesnom. Jednom pak ona ode k svetom Sisiniju i zamoli ga za blagoslov i dozvolu da podigne crkvu u ime svete Ane, majke Presvete Bogorodice. Prepodobni Sisinije joj dade blagoslov i dozvolu; pri tome je mnogo pouči i nauči, i tačno joj predskaza šta će joj se sve dogoditi. Opraštajući se s njim, on joj otkri dan svoje smrti.
Prepodobna Antusa podiže željenu crkvu svetoj Ani, i tu se sabraše do trideset monahinja najpre, i kada se navršavaše njihov broj, kao što prepodobni Sisinije beše prorekao svetoj, blaženi Sisinije iziđe iz ovoga života i otide ka Gospodu. Posle toga sveta Antusa, videći da njene sestre napreduju u poslušnosti i pokornosti, podiže još dve crkve, jednu u ime Presvete Bogorodice, a drugu u ime svetih Apostola: prvu odredi za monahinje, a drugu za monahe. Jer mnogi svetovnjaci, želeći da se kaju za grehe svoje, napuštahu svet i dolažahu najpre spomenutom svetom Sisiniju dok on beše u životu, a kasnije svetoj Antusi; i ona ih rukovođaše i vaspitavaše u vrlinama.
Pošto prepodobna Antusa poznavaše odlično dogmate pravoslavne vere, ona beše odlučno protiv svake jeresi. Po tome ona beše čuvena, i taj glas o njoj dođe i do samog cara. U to vreme carovaše Konstantin Kopronim, hristomrzac i ikonoborac, i on se staraše da svetu Antusu pridobije za svoju zabludu. Zato pozva jednog svog jednomišljenika ikonoborca i naredi mu ovo: Idi u Mantinejski manastir, nađi Antusu i ubedi je da se prikloni našem verovanju, tojest da odbaci molitveno poštovanje svetih ikona. Ne pristane li na to, ti je onda stavljaj na muke sve dok ne bude pristala da se pokori zapovestima našim.
Poslanik uze sa sobom pratioce i ponese mnoge svete ikone. Došavši u Mantineju, poslanik izvede preda se na ispitivanje prepodobnu Antusu i njenog nećaka koji beše iguman u jednom muškom manastiru. Poslanik odmah stavi na muke svetiteljkinog nećaka igumana, i dugo ga bijaše i telo mu kidaše, a svetiteljka ga hrabraše i sokoljaše da ostane u pravoslavnom ispovedanju i molitvenom poštovanju svetih ikona i da junački podnosi muke. A kada poslanik vide da će iguman izdahnuti u mukama, on naredi da prestanu sa mučenjem.
Tada poslanik naredi da svetu Antusu opruže po zemlji, i bezdušno je biše volovskim žilama. Zatim bezdušnik zapali svete ikone koje beše doneo sa sobom i metnu ih na glavu svetiteljki, a na noge joj natrpa žeravicu. No blagodaću Hristovom prepodobna ostade nepovređena, i poslanik je otera.
Posle toga dođe car Kopronim u Mantinejsku pokrajinu i izvede preda se svetu Antusu, sa namerom da je stavi na najstrašnije muke. Ali svetiteljka ga spreči u tome, jer ga udari slepilom i on obnevide. Uskoro potom trebalo je da se carica porodi, i beše u smrtnoj opasnosti od toga. Car upita svetu Antusu povodom toga, i ona mu proreče da carica neće umreti, nego će roditi blizance: muško i žensko; pa ne samo to nego predskaza još i kakav će život imati i jedno i drugo dete. Čuvši to, carica posla manastiru prepodobne Antuse mnoge poklone i darove. Tada se i car odobrovolji prema njoj i više je ne zlostavljaše. Da, zna vrlina i zverove da ukroti i neprijatelje da načini prijateljima.
Zbog svega toga svetu Antusu veličahu i slavljahu svi. Stoga mnogi dolažahu k njoj: jedni da uzmu od nje blagoslov i molitvu, drugi – da postanu monasi, treći – da se isceljuju od svojih bolesti. Čudesa koja satvori sveta Antusa ne mogu se nabrojati. No pošto i ona beše ljudsko biće, trebalo je da okusi smrt, zbog toga i ona zaspa snom koji dolikuje pravednicima, i to na sam praznik svetog velikomučenika Pantelejmona: jer blažena moljaše Gospoda da se upokoji na taj dan.[19] Ona se upokoji i bi sahranjena u keliji u kojoj je provela svoj život. I posle smrti ona satvori premnoga čuda u slavu Hrista Boga našega i za dokaz bogougodnog života svog.
 
SPOMEN SVETIH
STO PEDESET I TRI MUČENIKA
 
Potopljeni u moru u Trakiji.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
SLEPCA, isceljenog svetim PANTELEJMONOM
 
Progledavši, ovaj slepac poverova u Hrista; zato mačem posečen.[20]
 
SPOMEN SVETOG NOVOMUČENIKA
HRISTODULA
 
Sveti Hristodul beše rodom iz Kasandre kod Soluna. Kao dečak dođe u Solun i izuči abadžijski (krojački) zanat. Kao zanatlija putovaše prodajući svoju robu. Tako bi i na ostrvu Hijosu, gde kupi jedan drveni krst, donese ga u Solun, dade da ga zografišu, pa ga priloži crkvi Sv. Atanasija. U to vreme ču da jedan Bugarin hoće da se poturči, i veoma se na to ožalosti. Zato se reši da sam mučenički postrada za Hristovu veru. Uzevši natrag svoj krst, on otide među Turke, koji tada baš prevođahu u islam onog bednika Bugarina, i povika pred svima ovome Bugarinu: „Brate, šta ti bi? Evo vere naše, evo Hrista Koji se raspe za našu ljubav, a ti napuštaš Spasitelja svog i postaješ Turčin“?! Videći ga da ubeđuje Bugarina da se ne poturči, janičari skočiše na blaženog Hristodula, istukoše ga silno, pa povedoše kod svoga mule. Ovaj ga pitaše ko ga je nagovorio da čini tako, a mučenik mu na to odgovori: „Niko me nije poslao, nego sam Hristos“. – „Ostavi to, i postani Turčin“, reče mu sudija. – „Ostavi i ti islam, pa postani hrišćanin“, odgovori mu Hristodul. Tada ga sudija predade muselimu, a ovaj naredi da ga udaraju po nogama 404 puta motkom, pa da ga onda vuku po putu sa omčom oko vrata. Najzad ga Turci obesiše pred crkvom Svetog Mine u Solunu 1777 godine.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
MANUILA
 
Sluga Božji Manuil u miru se upokojio.
 
SPOMEN BLAŽENOG OCA NAŠEG
NIKOLAJA,
Hrista radi jurodivog
 
Sin bogatih roditelja. Ostavio bogatstvo i kao jurod jurio po ulicama Velikog Novgoroda, i kroz jurodstvo poučavao ljude. Njegov drug istoga podviga bio je blaženi Teodor. Jureći se jedanput pred svetom oni obojica pretrče reku povrh vode. Upokojio se u Gospodu 1392 godine.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
JOASAFA,
mitropolita Moskovskog
 
Plemić; spočetka monah u manastiru svetog Sergija Radonežskog, zatim nastojatelj; 1539 godine izabran za mitropolita Moskovskog. Kao mitropolit borio se protiv nepravde i nasilja nekih moćnih bojara: zato poslat na zatočenje u Kirilov manastir, pa potom prevezen u Sergijevu lavru. Tu sveti Joasaf prestavi se ka Gospodu 1555 godine. Svete mošti njegove počivaju u Trojickoj lavri.
 


 
NAPOMENE:

  1. Carovao od 305 do 311 godine.
  2. Vitinija – severozapadna oblast Male Azije, na obalama Crnoga Mora, Bosfora i Carigradskog Moreuza. Ova oblast poznata je od davnih vremena; svoj naziv dobila je od Vitina, koji su se doselili u nju iz Trakije. Vitinija je bila slikovita, plodna i izobilovala stokom. Godine 546 pre Hrista Vitini su potpali pod vlast Persijanaca, no od 327 god. Vitinija je opet postala samostalna država; godine pak 75 pre Hrista Vitinija je, po zaveštanju cara Nikodima III, prešla Rimljanima, kao samostalna provincija, sa posebnim prokonzulom. Hrišćanstvo se u Vitiniji pojavilo u vreme apostola (1 Petr. 1, 1). U vreme Plinija Mlađeg, koji je upravljao Vitinijom, i cara Trajana (98-117) tu je bilo mnogo hrišćana ne samo po gradovima nego i po selima. Pri Dioklecijanu (284-305 g.) u Vitiniji je bilo strahovito gonjenje na hrišćane. U četvrtom i petom veku u Vitiniji su držani mnogi crkveni sabori povodom raznih jeresi.
  3. Nikomidija – u starini divan grad na obali Mramornog Mora.
  4. Spomen njihov praznuje se 28 decembra.
  5. Spomen njegov 3 septembra.
  6. Vidi njegovo Žitije pod 26 julom.
  7. Znameniti lekari u starini.
  8. Grčkorimski bog lekarske veštine: Eskulap ili Asklipije.
  9. Jn. 9, 1-39.
  10. Spomen njegov praznuje se 3 septembra.
  11. Sveti Pantelejmon bi posečen 27 jula 305 godine. U mesecoslovu Vasilijevom govori se da su se krv i mleko, što su istekli pri posečenju svetitelja, čuvali do desetog veka i davali isceljenje vernima: o tome se govori i u grčkom stihovanom prologu iz dvanaestog veka. Mošti su bile prenete u Carigrad; a odatle veći deo prenet u Pariz; u četrnaestom veku počivale su u Vlaherinskoj crkvi u Carigradu. Deo svetiteljevih moštiju nalazi se sada u Svetoj Gori u ruskom manastiru Svetog Pantelejmona.
  12. Spomen Svetog Klimenta proslavlja se i 25. novembra. Ovo njegovo Žitije sastavljeno je uglavnom po Žitiju Sv. Klimenta od Teofilakta Ohridskog i po delima Sv. Klimenta.
  13. Zajednički spomen ovih Sv. Sedmočislenika praznuje se 17. jula.
  14. Vihik ili Vihnikos, po tekstu bl. Teofilakta, bi rukopoložen za episkopa Nitre Papom Jovanom VIII 880 g. što se vidi iz Papina pisma knezu Moravskom Svetopluku od 8 juna 880.
  15. Bugarski knez Boris Mihailo vladao je od 852. do 889. godine.
  16. Spomen ovog Sv. Mihaila Borisa, cara Bugarskog, praznuje se 2 maja.
  17. Tako kaže Bl. Teofilakt u svom Opširnom Životopisu Svetitelja. Šta to znači objašnjavaju natpisi na njegovim besedama i poukama gde se on naziva: Kliment episkop Slovenski, Kliment episkop velički, Kliment episkop ili prosto Kliment. Pretpostavlja se da je njegova eparhija obuhvatala široku oblast u polukrugu oko Ohrida.
  18. Slova i Pouke sv. Klimenta Ohridskog su izašle nedavno u prevodu sa staroslovenskog na bugarski jezik (Sofija 1970) u izdanju Sinoda Bugarske Crkve.
  19. Sveta Antusa upokojila se 759 godine.
  20. Videti o njemu pod današnjim danom: Stradanje svetog velikomučenika Pantelejmona.

3 komentar(a)

  1. Pingback: Kontraverzne glasine o Sv Mariji Magdalini

  2. Pingback: Sveti Justin Novi (Ćelijski): SVETI RAVNOAPOSTOLNI VLADIMIR KRSTITELJ RUSIJE – Manastir Vavedenje

  3. Prvi i apostol Vaskresenja…….neustrašiva u svojoj veri i odanosti……neumorna u propovedanju njenog Učitelja…….prisustvovao sam mnogim večernjim službama, ali samo sam na jednoj proplakao i to u manastiru Svete Magdaline u Jerusalimu gde je deo njenih moštiju i ogromna freska momenta kada Sveta Magdalina pokazuje crveno jaje caru Tiberiju. Sestre tog manastira gase i pale sve sveće u crkvi u određeno vreme službe, tako da vernik ima utisak i kompletne tame za vreme Spasove smrti i svetla u momentu Njegovog Vaskresenja. Nezaboravna i dostojna služba Svetoj Mariji Magdalini. Sveta učenice Hristova, moli Boga za nas!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *