NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za jul

Žitija Svetih za jul

25. JULI
 
USPENIJE SVETE PRAVEDNE
ANE,
matere Presvete Bogorodice
 
Danas se praznuje uspenije svete Ane, no njen glavni praznik je devetog septembra, pod kojim je datumom napisana i služba njena i žitije. Sveta Ana beše iz kolena Levijeva, ćerka Matana sveštenika i Marije iz grada Vitlejema. Roditelji joj imahu još dve kćeri: Mariju koja rodi Salomiju, i Soviju koja rodi Sv. Jelisavetu, majku Sv. Jovana Krstitelja. Posle dugog i bogougodnog života upokoji se Sveta Ana, majka Presvete Bogorodice, u dubokoj starosti, Praznuje se još 9. septembra i 9. decembra.
 
ŽITIJE SVETE
OLIMPIJADE,
đakonise Carigradske crkve
 
Sveta Olimpijada, tako nazvana po imenu svoje majke, rodi se u Carigradu od vrlo znamenitih i visokorodnih roditelja. Njen otac Anisije Sekund beše jedan od najviđenijih senatora, a majka – ćerka onog slavnog velmože Evlavija koji se spominje u žitiju svetog Nikolaja Čudotvorca i koji u vreme cara Konstantina Velikog beše prva ličnost posle cara. Evlavijeva kći Olimpijada bi prvo obručena najmlađem sinu Konstantina Velikog Konstu koji posle oca svog carova u starom Rimu, ali on bi ubijen pre no što stupi u brak, i ona bi udata za jermenskog cara Arsaka, sa kojim požive kratko vreme pa obudove. Posle toga Olimpijada se udade za gorespomenutog senatora Anisija Sekunda i rodi svetu Olimpijadu, koju pre punoletstva roditelji obručiše blagorodnom mladiću, sinu eparha Nevridija. Venčanje bi odloženo, no posle dvadeset meseci verenik umre, te Olimpijada ostade devojkom i ujedno udovicom. I ne hte više, iako beše punoletna, da se udaje za drugoga, i odluči da sav život provede u devstvenosti i celomudriju.
Posle smrti svojih roditelja Olimpijada postade naslednica velikih bogatstava i bezbrojnih imanja. Sve to ona posveti Bogu, i stade darežljivom rukom razdavati potrebitima: crkvama, manastirima, pustinježiteljima, bolnicama, sirotištima, gostoprimnicama, sirotama i udovama, i ubožjacima. Šiljaše ona obilnu milostinju i zatvorenicima po tamnicama i sužnjima i onima u zatočenju, te se tako mnoga mesta ispunjavahu njenim milosrđem. Sama pak provođaše vreme u molitvama i pošćenjima, na sve moguće načine umrtvljujući telo svoje i potčinjavajući ga duhu.
U to vreme carovaše Teodosije Veliki[1], otac Arkadija i Honorija. On imađaše rođaka po imenu Elpidija, za koga on željaše da uda blaženu Olimpijadu, koja beše mlada i veoma lepa, ali ona nije htela. Car se mnogo puta obraćaše k njoj moleći je i savetujući da se uda za njegovog rođaka Elpidija, ali ona nikako ne pristajaše, iako su joj pretili i ona znala da se car razljutio. Ona posla caru ovakav odgovor: Gospodaru! da je Bog hteo da se ja udam, onda On ne bi uzeo od mene mog prvog muža; ali pošto je On znao da meni nije korisno u ovom životu biti udata, to je oslobodio muža od zajedničkog života sa mnom, a mene izbavio od teškog jarma muževlje vlasti i Svoj blagi jaram metnuo mi na um.
Car se razgnevi i naredi gradonačelniku da celokupno imanje Olimpijadino uzme pod svoju vlast i čuva dok Olimpijada ne napuni trideset godina. Gradonačelnik ne toliko po naredbi carevoj koliko po nagovoru Elpidijevom tako kinjaše i zlostavljaše Olimpijadu, da ona ne imađaše vlasti ne samo nad ičim od svoga imanja nego ni nad samom sobom: jer joj on nije dopuštao niti da razgovara sa bogougodnim svetiteljima, niti da pohađa crkvu, da bi joj na taj način dodijao i ona se rešila na udadbu. Međutim, Olimpijada se naprotiv radovaše tome i blagodaraše Boga. I posle izvesnog vremena ona napisa caru ovako: Ti si mi, gospodaru, ukazao carsku milost i postupio zaista episkopski[2] naredivši drugome da se brine i nosi moje teško breme, o kome sam se ja sama starala. A učinićeš mi još veće dobro, ako svome činovniku narediš da sve moje imanje razda crkvama, ništima i nevoljnima, da bih izbegla taštu slavu razdajući je sama; i tada, slobodna od briga o zemaljskim brzoprolaznim bogatstvima, ja neću zanemariti da se brinem o istinskom bogatstvu.[3]
Pročitavši ovo njeno pismo i razmislivši o njemu, car naredi da Olimpijada ponova preuzme vlast nad svojom imovinom: jer je mnogo slušao o njenom vrlinskom i bogougodnom životu, o njenom velikom uzdržanju i žestokom umrtvljenju tela. Stvarno, ona uopšte nije jela meso, niti se kupala; a ako bi je bolest naterala da se izmije, ona je obučena u košulju ulazila u kadu punu tople vode i mila se ne svlačeći se, jer se stidela ne samo služavke nego i same sebe i nije htela da vidi svoje nago telo.
Zbog takog celomudrenog i česnog života svog sveta Olimpijada, čijim se vrlinama divljahu i arhijereji, bi uzeta u crkvenu službu – svjatjejšim patrijarhom Nektarijem[4] ona bi postavljena za đakonisu[5]. I služaše ona Gospodu sa drugim česnim đakonisama u svetosti i pravdi, slično evanđelskoj udovici svetoj Ani, koja ne odlažaše od crkve, služeći Bogu dan i noć postom i molitvama (Lk. 2, 37). Život blažene Olimpijade beše tako besprekoran, da joj ni neprijatelji njeni ne mogahu pronaći nikakvu manu. Jer neprijatelji svetog Jovana Zlatousta[6], koji je patrijarhovao posle Nektarija, behu neprijateljski raspoloženi i prema ovoj nevinoj sluškinji Hristovoj, a naročito aleksandrijski patrijarh Teofil beše gnevan na nju što je ona česne inoke, prognane njime iz Egipatske pustinje, primila kada oni dođoše u Carigrad, i hranila ih Hrista radi.[7] Ona uopšte s velikom češću primaše i zbrinjavaše sve putnike – monahe i episkope koji dolažahu u grad, služeći im svojim imanjem. I sam Teofil je ranije mnogo puta uživao njeno gostoprimstvo i bio počastvovan darovima. No kasnije on se stade neprijateljski odnositi prema njoj, jedno zbog spomenutih inoka, drugo zbog svetog Jovana Zlatousta, i pokušavaše da je ukalja iznoseći protiv nje zlobne laži i klevete, ali niko ne verovaše tome, pošto svima beše poznat njen čist i sveti život.
Slava ove prave sluškinje Hristove širila se po svima crkvama. Ona je postupala kao evanđelski Samarjanin, koji čoveka, izranavljenog od razbojnika i prenebregnutog od prolaznika, posadi na svoje kljuse, odnese u gostionicu i postara se oko njegovog ozdravljenja (Lk. 10, 30-37). Jer ona davaše utočišta svima koji nisu imali gde glave skloniti; usrdno se staraše o ništima i bolnima, o poraženima ranama, o bačenima na ulice, o napuštenima od sviju, i zaista beše istinska tvoriteljka svih milosrdnih dela. Nemoguće je iskazati koliko ona trošaše na dobra dela, dajući zlato i srebro, i svakodnevno razdajući siromasima i ubogima odeću, hranu i sve ostale potrebe. Ona mnogo pomagaše i velikim svetiteljima, koji su poslom dolazili u Carigrad, svestrano zadovoljavajući njihove potrebe. Tako ona izvrsno posluži svojim imanjem podarivši mnogo zlata, srebra i crkvenih ukrasa svetom Amfilohiju, episkopu ikonijskom, i Optimu pantijskom, (a ranije i svetom Grigoriju Bogoslovu koji je patrijarhovao u Carigradu pred Nektarijem), i svetom Petru sevastijskom, bratu svetog Vasilija Velikog, i svetom Epifaniju Kiparskom. Optimu koji umre u Carigradu ona svojim rukama zatvori oči. No ona činjaše dobra ne samo svetim i vrlinskim ljudima nego i odmetnicima i neprijateljima, kao Antiohu, episkopu ptolemaidskom, Akakiju verijskom, Severijanu gavalijskom, i njima sličnima. Jer ona beše bezazlena, sva predata Bogu, zato i imanje svoje ne smatraše svojim već Božjim. Nju sveti Zlatoust poštovaše kao veliku sluškinju Božju i ljubljaše je duhovnom ljubavlju, kao nekada sveti apostol Pavle Persidu, o kojoj piše: „Pozdravite Persidu vozljubljenu, koja se mnogo potrudi u Gospodu“ (Rm. 16, 12). I sveta Olimpijada učini ne manje od Perside, mnogo se trudeći radi Gospoda i služeći svetima sa velikom verom i toplom ljubavlju.
Kada nevini sveti Jovan Zlatoust bi nepravedno svrgnut sa prestola, blažena Olimpijada mnogo plakaše zbog toga sa ostalim česnim đakonisama. Izlazeći poslednji put iz crkve, sveti Zlatoust uđe u krstionicu, pozva blaženu Olimpijadu sa đakonisama Pentadijom, Proklijom i Salvinom, izvrsnom vrlinskom udovicom, i reče im: Hodite, kćeri, i poslušajte me. Vidim da se već privodi kraju ono što se radi protiv mene. No i ja završih delo svoje, i smatram da me više nećete videti. Molim vas, ne ostavljajte crkve zbog episkopa koga će postaviti na moje mesto, ili silom ili opštom odlukom, nego mu se pokoravajte kao što ste se pokoravale Jovanu, jer crkva ne može biti bez episkopa. I tako, neka milost Božja bude s vama, spominjite me u svojim molitvama! – A one, kupajući se u suzama, padoše ničice pred njim; i svetitelj krenu na put ka mestu svoga zatočenja.
Po izgnanju svetog Zlatousta zapali se saborna crkva, i ne mali deo grada izgore. Kada gradonačelnik saslušavaše povodom tog požara nevine pristalice svetog Zlatousta, pretpostavljajući da su ga oni izazvali, tada i sveta Olimpijada nastrada kao da je i ona kriva za taj požar. Ona bi izvedena na sud i surovo saslušavana, jer gradonačelnik beše svirep i nečovečan. No iako se nikakva krivica ne nađe na njoj, on ipak nepravedno osudi Olimpijadu da da veliku količinu zlata zbog požara, za koji ona ne beše kriva.
Posle toga svetiteljka napusti Carigrad i otputova u Kizik[8]. Međutim neprijatelji je ni tamo ne ostaviše na miru, nego je osudiše na progonstvo i zatočiše u Nikomidiju[9]. Saznavši o tome, sveti Jovan Zlatoust joj napisa pismo iz svog zatočenja, tešeći je u njenim nevoljama.[10] Provevši u zatočenju ne malo vremena i pretrpevši mnoge muke, blažena se prestavi ka Gospodu.[11] Posle svoga prestavljenja, dok česno telo njeno još ne beše sahranjeno, svetiteljka se javi u snu episkopu nikomidijskom i reče: „Stavi telo moje u drveni sanduk i baci u more, pa gde ga valovi izbace na obalu, tu neka i bude sahranjeno“.
Episkop tako i uradi. Nošen valovima, kovčeg bi izbačen na obalu u mestu Vrohti, blizu Carigrada, gde beše crkva svetog apostola Tome. Žiteljima toga mesta bi otkriveno od Boga o telu svete Olimpijade. Oni izađoše na obalu, nađoše kovčeg sa telom i položiše ga u crkvi svetog apostola. I davahu se isceljenja od svakovrsnih bolesti. No nakon mnogo godina napadoše varvari na to mesto, zapališe crkvu, a svete mošti koje ostadoše nepovređene od ognja, iako kovčeg izgore, baciše u more; i voda postade krvava na tom mestu gde mošti biše bačene: tako Bog objavljivaše o stradanju sluškinje Svoje. No verni opet izvadiše čudotvorne mošti iz mora. Doznavši za to, patrijarh carigradski Sergije[12] posla prezvitera Jovana i naredi mu da svete mošti česno donese u Carigrad. Kada prezviter stiže na to mesto i podiže svete mošti, iz njih isteče mnoštvo krvi: i svi se veoma divljahu kako posle dvesta godina teče krv iz suvih kostiju kao iz živoga tela. I prenesene biše te svete i čudotvorne mošti u carstveni grad i položene u ženskom manastiru koji beše osnovala sveta Olimpijada. I bivahu mnoga čudesa od svetih moštiju njenih: jer se svakovrsne bolesti isceljivahu i đavoli izgonjahu molitvama svete Olimpijade a blagodaću Gospoda našeg Isusa Hrista, kome sa Ocem i Svetim Duhom čast i slava, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
ŽITIJE PREPODOBNE DEVICE
EVPRAKSIJE
 
Kad vladaše blagočestivi car Teodosije Veliki[13], bejaše u Carigradu jedan znameniti velikaš Antigon, carev rođak, čovek mudar i u rečima i u delima, pametan savetodavac; on svagda davaše dobre i po celu državu korisne savete. Pored toga on beše dobar, žalostiv prema ljudima, milostiv prema siromasima i vrlo darežljiv prema svima koji ištu. Car ga voljaše ne samo kao rođaka već i kao pobožnog hristoljupca i dobrog savetnika. Antigon beše i veoma bogat, posle cara najbogatiji čovek. On uze sebi za suprugu divnu devojku Evpraksiju, takođe od carskoga roda. Ona bejaše pobožna i veoma bogobojažljiva, svagda pohađaše svete crkve, sa suzama se moljaše Bogu, i davaše mnoge i skupocene darove hramovima Božjim na ukrašavanje svetinja Gospodnjih. U Antigona i Evpraksije, ovog česnog i bogougodnog bračnog para, sjedinjenog telom i dušom, voljenog od cara i carice, rodi se žensko čedo, kome dadoše majčino ime Evpraksija. Jednoga dana, posle njenog rođenja, Antigon reče svojoj ženi Evpraksiji: Ti znaš, suprugo moja, da je ovaj život kratak i da su bogatstva ovog tašteg sveta ništa; život čovekov jedva se produžava do osamdeset godina, a bogatstva pripremljena na nebu onima koji se Boga boje traju u beskonačne vekove. A mi, vezani svetovnim brigama i zavođeni privremenim bogatstvima, provodimo u sujeti dane svoje, ne stičući dušama svojim ništa korisno. – Čuvši to, Evpraksija upita Antigona: Šta nam onda valja raditi, gospodaru moj? – Antigon odgovori: Mi rodismo o Bogu jednu kćer, i ona nam je dosta; prestanimo od sada sa telesnom vezom, i ubuduće da živimo bez toga.
Tada Evpraksija uzdiže ruke uvis i podiže oči k nebu, i uzdahnuvši reče mužu: Blagosloven Gospod Bog koji te privede u strah Svoj i uputi na pravi razum. Istina je, gospodaru moj, ja mnogo puta molih Boga da prosveti srce tvoje i stavi ti u um takvu misao dobru, ali se nikada ne usudih da ti tu svoju želju kažem. No pošto ti sam poče razgovor o tome, onda mi dopusti da i ja nešto reknem. – Reci, gospođo moja, što hoćeš, odgovori Antigon. – Ti znaš, gospodaru moj, nastavi Evpraksija, šta govori apostol: Ostalo je vreme prekraćeno, da će i oni koji imaju žene biti kao oni koji nemaju; i koji se raduju kao koji se ne raduju; i koji kupuju kao koji nemaju: jer prolazi obličje ovoga sveta (1. Kor. 7, 29.30.31). Stoga, hajde da provodimo ovaj kratkotrajni život kao što ti hoćeš, bez telesne veze, da bismo zajedno dobili neprolazni život vavek. A ovoliko bogatstvo koje sada imamo, i tolika imanja, našto nam? Eda li ćemo išta od toga odneti sa sobom u grob? Zato, sa dobrom namerom svojom razdaj sve to siromasima, da ne ostane besplodna odluka koju donesmo.
Čuvši ove reči svoje supruge, Antigon proslavi Boga i stade štedro razdavati svoje imanje siromasima; a sa suprugom svojom življaše kao brat sa sestrom, bez telesne veze, u uzajamnoj ljubavi duhovnoj, jednodušno i jednosmisleno ugađajući Bogu. Uredivši svoj život u takvim vrlinama, Antigon se prestavi ka Gospodu, pošto požive samo jednu godinu bez telesne veze sa suprugom. I oplakaše ga car i carica kao svog rođaka i kao pravednog i pobožnog čoveka. Sažaljevahu oni i obudovelu Evpraksiju koja beše još vrlo mlada: jer ona provede sa mužem u braku samo dve godine i tri meseca, od čega godinu dana bez telesnih veza. Posle pogreba Antigona car i carica mnogo tešahu Evpraksiju. A ona, uzevši kćer svoju dade im je u ruke, i pavši im pred noge reče im kroz plač i ridanje: U ruke Božje i vaše predajem ovu siroticu; primite je sa sećanjem na vašeg rođaka Antigona i budite joj mesto oca i majke. – Mnogi od prisutnih rasplakaše se, a plakaše i sam car i carica.
Četiri godine posle toga, kada devojčici Evpraksiji beše pet godina, car se posavetova sa njenom majkom i obručiše devojčicu jednome od senatorskih sinova, visokorodnom mladiću, koji obeća čekati devojčicu do njenog punoletstva. Utvrdivši to, car naredi Evpraksiji da uzme od obručnika zalog i obavezu. Nakon nekog vremena jedan senator ushte da se oženi Evpraksijom, Antigonovom udovom, i moli caricu preko nekih uglednih žena da krišom od cara nagovori Evpraksiju da pristane na brak sa njim. Carica posla od svoje strane dvorske žene k udovici Evpraksiji savetujući joj da se uda za pomenutog senatora. Čuvši to, Evpraksija se rasplaka i reče tim ženama: Teško vama biće u budućem životu što takav savet dajete meni koja sam obećala Bogu da živim u čistoti udovištva. Odstupite od mene, jer mi savetujete ono što je protivno mojoj želji. – Tako ukorene, one se sa stidom udaljiše i ispričaše carici. A kada car doznade za to, on se silno rasrdi na caricu i izruži je govoreći: Zaista si učinila delo koje ne dolikuje tebi. Zar je ono dostojno hrišćanske carice? Jesi li tako obećala Bogu carovati pobožno? Tako li se sećaš Antigona, bliskog nam rođaka i korisnog savetnika? Ženu njegovu, koja je malo vreme poživela sa njim i još za života njegova sa njegovim pristankom izabrala čist život Boga radi, ti nagovaraš da se opet vrati svetovnom životu. Ne bojiš li se Boga? Tvojoj nerazumnosti ko se neće nasmejati?
Od ovih reči caricu obuze silan stid, te ona dva sata ćutaše kao kamen. I ne mali sukob beše između cara i carice zbog Evpraksije. Čuvši o tome Evpraksija se veoma ožalosti, i tugovaše smrtno; i lice joj omršave. I ona donese odluku da se tajom udalji iz Carigrada, i plačući gorko reče svojoj kćeri Evpraksiji: Čedo moje, mi imamo u Egiptu veliko imanje; hajdemo tamo da vidiš imovinu tvoga oca i moju; i sve to tvoje je. – I tako, uzevši svoju kćer i nekoliko robova i robinja, ona krišom od cara iziđe iz grada, otputova u Egipat, i tamo stade nadgledati svoje imanje. Ona je ponekad odlazila u unutrašnju Tivaidu sa svojim slugama i ekonomima i, obilazeći crkve i manastire muške i ženske, davala ogromne priloge i milostinje, neštedimice razdajući zlato i srebro.
Bejaše tamo blizu grada jedan devojački manastir sa sto trideset monahinja, o čijim se velikim i čudesnim bogougodnim delima mnogo pričalo u narodu. Ni jedna od njih nije okušala ni vina, ni ulja, ni grožđa, niti ikakva voća. Neke od njih, koje su kao deca stupile u taj manastir, nisu nikada ni videle to. Hrana im je bila hleb sa vodom, sočivo i zelje, i to bez ulja. One su jele jedanput dnevno, i to uveče; neke pak svaki drugi dan, a neke svaki treći dan uzimale su po malo hrane. One se nikad nisu odmarale niti umivale. A o kupatilu ne treba ni govoriti: jer one ni čuti nisu mogle o obnaženju tela, i sama reč kupatilo upotrebljavana je kod njih kao prekor, kao sramota, kao podsmeh. Svakoj je kao postelja služio kostretni pokrovac, dugačak tri lakta, širok jedan lakat: na tome su one spavale, i to malo. Odeća im behu vlasenice, dugačke do zemlje, pokrivale su im noge. Sve su se trudile koliko su mogle, svaka prema svojoj moći. Kada se desilo da se neka od njih razboli, onda ona nije uzimala nikakav lek, nego je s blagodarnošću trpela bolest, kao veliki blagoslov primajući od Boga, i od Njega jedinog očekivala pomoć. Nijedna od njih nije izlazila van manastirske ograde, ni razgovarala sa dolaznicima, nego su svi odgovori davani preko vratarke; jer se sva briga njihova sastojala u ovome: razgovarati jedino sa Bogom molitvenim umom, i Njemu ugoditi. Stoga i Bog primaše njihove molitve i činjaše mnoga čudesa radi njih, dajući isceljenja svima bolesnicima koji se tamo sticahu.
Blažena udovica Evpraksija zavole veoma taj manastir zbog čudesnog života njegovih monahinja i često ga pohađaše sa ćerkom, donoseći u crkvu sveće i tamjan. Jednom ona reče igumaniji i ostalim starijim sestrama: Hoću da vašem manastiru učinim mali poklon – dvadeset ili trideset litri zlata, da se pomolite Bogu za mene, za moju kćer i za njenog pokojnog oca Antigona. – Igumanija, koja beše đakonisa i zvaše se Teodula, odgovori joj: Gospođo moja, ovim sluškinjama tvojim nije potrebno ni zlato ni imanje, jer one prezreše sve u ovom svetu, da bi se udostojile naslade večnih blaga; i zbog toga mi nećemo da išta imamo na zemlji, da se ne bismo lišile nebeskih bogatstava. No da te ne ožalostimo, donesi malo zejtina za crkvena kandila, sveće i tamjan, i dobićeš za to nagradu od Gospoda. – Evpraksija tako i postupi, i moli igumaniju i sve sestre da se pomole za njenog muža Antigona i za kćer.
Jednom kada Evpraksija po običaju dođe u ovaj manastir, onda igumanija, kao Duhom Božjim podstaknuta, upita malu devojčicu Evpraksiju: Gospođo moja Evpraksijo, voliš li ovaj manastir i ove sestre? – Da, gospođo, odgovori ona, volim vas. – Ako nas voliš, nastavi igumanija, onda ostani s nama u monaškom obličju. – Devojčica odgovori: Ako se mati moja ne ožalosti, onda stvarno neću otići odavde. – Tada je igumanija upita: Kaži mi istinu, koga više voliš, nas ili svoga zaručnika? – Devojčica odgovori: Ja njega ne znam, a vas znam i volim. No recite i vi meni: koga više volite, mene ili onog koga nazivate Zaručnikom? – Igumanija joj na to reče: Mi volimo tebe i Hrista našeg. – Devojčica uzvrati: I ja volim vas i Hrista vašeg.
A mati njena Evpraksija seđaše i, slušajući pametne reči svoje kćeri, silne suze ronjaše. Slušaše i igumanija s ljubavlju reči male devojčice i divljaše se kako ona još dete – ne imađaše još punih sedam godina, – tako pametno odgovara. Naposletku mati, ispunjena tugom, reče kćeri: Čedo moje, hajdemo doma, već se smrkava. No devojčica odgovori: Ja ću ostati ovde sa gospođom igumanijom. – Na to joj igumanija primeti: Idi s gospođom majkom kući svojoj, ti ne možeš ostati ovde, jer ovde može ostati samo ona devojčica koja je sebe posvetila Hristu. – A gde je Hristos? upita devojčica. – Igumanija se obradova i pokaza joj prstom na ikonu Hristovu. Devojčica potrča, poljubi ikonu Spasiteljevu i, obrativši se igumaniji, reče: Vaistinu i ja se zavetujem Hristu, i neću otići odavde s majkom nego ću ostati s vama. – Igumanija joj na to reče: Čedo, ti nemaš na čemu da spavaš, zato ne možeš ostati ovde. – Na čemu spavate vi, odvrati devojčica, na tome ću i ja.
Noć se već spuštala, a mati i igumanija nagovarahu devojčicu na sve moguće načine da ide iz manastira kući, ali ništa ne uspeše, pošto ona nipošto nije htela da ide iz manastira. Najzad joj igumanija reče: Čedo, ako hoćeš da živiš ovde, valja da se učiš pismenosti, i psaltiru, i da se postiš do večera kao i druge sestre. – Devojčica odgovori: I postiću se, i svemu ću se učiti, samo me ostavite ovde. – Tada igumanija reče majci: Gospođo moja, ostavi je ovde, jer vidim da blagodat Božja zasija u njoj, a pravedna dela njenoga oca i tvoje čisto življenje, i obojih vas roditeljske molitve i blagoslov vode je u večni život.
Tada ustade blagorodna Evpraksija, privede svoju kćer ikoni Spasiteljevoj, podiže ruke svoje uvis i reče sa suzama: Gospode Isuse Hriste, Ti se pobrini o ovom detetu, jer ono čezne za Tobom, i sebe predade Tebi! – Zatim, obraćajući se devojčici, reče joj: Evpraksijo, kćeri moja! Bog koji je utvrdio nepomične gore, neka utvrdi tebe u strahu Svom! – Izgovorivši to, ona predade devojčicu u ruke igumaniji, plačući i udarajući sebe u grudi, i sve monahinje plakahu sa njom. I tako ona iziđe iz manastira, predavši svoju kćer Bogu.
Sutradan rano ona ponova dođe u manastir. Igumanija uze devojčicu Evpraksiju, uvede je u crkvu, i satvorivši molitvu obuče je u angelski monaški lik u prisustvu njene majke. A majka, ugledavši je u angelskom činu, podiže ruke svoje k nebu i stade se ovako moliti Bogu za nju: Care večni, Ti si počeo u njoj dobro delo, Ti ga i dovrši! Daj joj da hodi po svetoj volji Tvojoj! Neka dobije milost u Tebe Tvorca svog ovo siroče koje Ti je od detinjstva odano. – Zatim ona upita kćer: Čedo moje, voliš li ovu monašku odeću? – Da, volim je, odgovori devojčica, jer sam čula od gospođe igumanije i od drugih monahinja, da ovu odeću daje Hristos kao zalog obručenja onima koji Ga ljube. – Majka joj na to reče: Hristos kome si se zaručila, čedo, On neka te udostoji Svoga dvorca.
Rekavši to ona poljubi svoju kćer, oprosti se sa igumanijom i sestrama, pa iziđe iz manastira. Po svome običaju ona stade obilaziti i druge manastire u Egiptu, i one po pustinjama i one po gradovima, isto tako i sirotišta, pomažući svojim imetkom sve oskudne i nevoljne. Na sve strane širila se slava o blaženoj udovici Evpraksiji, o njenim dobrim delima i premnogim milostinjama. Glas o tome dođe i do samog cara Teodosija Velikog i do njegovih velikaša; i svi se divljahu takom životu njenom i slavljahu Boga koji je krepi. Jer se ču za nju da ni ribe ne jede, ni vino ne pije, posti se svaki dan do večera, i dockan uveče uzima vrlo malo posne hrane, sočiva ili zelja. I zaista sve zadivljavaše takvo njeno uzdržanje usred svakovrsnog izobilja.
Posle nekoliko godina igumanija gorespomenutog manastira pozva k sebi vrlinsku udovicu Evpraksiju i nasamo joj reče: Gospođo moja, hoću da ti saopštim jednu važnu stvar, ali se ne uznemiruj. – Reci, gospođo moja, što hoćeš, odgovori ona. – Igumanija joj onda reče: Ako hoćeš da što naložiš odnosno svoje kćeri, učini to što pre. Jer ja videh u snoviđenju tvoga muža Antigona gde u velikoj slavi stoji pred Gospodom Hristom i moli Ga, da ti On naredi da iziđeš iz tela i živiš sa njim ubuduće, naslađujući se sa njim istom slavom koje se on udostoji zbog vrlinskog života svog.
Čuvši to, ova se pobožna žena ne samo ne uznemiri nego se naprotiv veoma obradova, jer je želela da se razreši od tela i pređe ka Hristu. Ona onda odmah dozva Svoju kćer, kojoj beše oko dvanaest godina, i reče joj: Čedo moje, Evpraksija! evo, mene već zove Hristos, kao što me izvesti gospođa igumanija, i blizak je dan moje končine; stoga sve imanje tvoga oca i moje predajem u tvoje ruke, rasporedi ga pobožno, da bi nasledila carstvo nebesko. – Devojčica Evpraksija stade plakati, govoreći: Teško meni! ostajem strana i siroče! – Na to joj mati reče: Čedo, tebi je otac Hristos kome si se ti zaručila; nisi dakle strana ni siroče; a umesto mene imaš za majku gospođu igumaniju, samo se staraj da ispuniš što si obećala Hristu. Boj se Boga, poštuj sestre, služeći im sa smirenjem; nikada ne pomisli u srcu svom da si carskog roda, i ne govori: „one treba da služe meni a ne ja njima“, nego budi smirena, da bi te voleo Gospod; budi siromašna na zemlji, da bi se obogatila na nebu. Eto, sve je u tvojim rukama: ako manastiru bude potreban novac, daj koliko treba, i moli se za oca svog i za mene, da bismo dobili milost od Boga i izbavili se večnih muka.
Takvo zaveštanje ostavivši svojoj kćeri, blažena Evpraksija se kroz tri dana prestavi ka Gospodu, i bi sahranjena u tom manastiru.
Čuvši da je umrla Antigonova žena Evpraksija, car pozva onog senatora za čijeg je sina bila verena devojčica Evpraksija i kaza mu da se ona odrekla sveta i otišla u manastir. On od sveg srca moli cara da što pre pošlje po nju sa naređenjem da ona smesta dođe u Carigrad k svome vereniku, da se venčaju. Car pohita da to učini. Međutim nevesta Hristova Evpraksija, dobivši i pročitavši carevo pismo, nasmeja se, pa sede i svojom rukom otpisa caru ovako: „Gospodaru care! Tako li ti naređuješ meni sluškinji tvojoj, da ostavim Hrista i vežem se za čoveka truležnog i smrtnog, koji danas jeste a sutra ga jedu crvi? Ne daj Bože, da ja to učinim! i neka taj čovek ne uznemirava više tvoje veličanstvo zbog mene: jer ja sam već nevesta Hristova, i nemoguće mi je obmanuti Njega. No molim vaše veličanstvo: u spomen mojih roditelja uzmi sve njihovo imanje i razdaj ga svetim crkvama i manastirima, ništima, udovicama i sirotama; robove i robinje pusti na slobodu, i naredi upraviteljima roditeljskih imanja da sve dugove oproste dužnicima; uredi sve kako treba, gospodaru moj, da bih ja bez brige i bez smetnje poslužila Hristu mome, kome se svom dušom poverih. Gospodaru care i carice, pomolite se i vi Gospodu za mene, sluškinju vašu, da me učini dostojnom slatkog služenja Njemu“.
Napisavši svojom rukom takav odgovor, Evpraksija ga zapečati i dade izaslaniku, i ovaj se vrati u Carigrad. Dobivši Evpraksijino pismo, car ga pročita nasamo sa caricom, i mnogo suza proliše od umilenja, i moljahu se Bogu za Evpraksiju. Idućeg dana car sazva sve velikaše, među njima i oca onoga mladića kome Evpraksija beše obručena, i naredi da se pred svima pročita njeno pismo. Saslušavši pismo, svi u suzama rekoše: Care, zaista je ta devica tvoga roda, divno čedo divnih roditelja Antigona i Evpraksije, sveti izdanak svetog korena!
I svi kao jednim ustima slavljahu zbog nje Boga. Otac pak verenikov ne usudi se više ništa reći caru odnosno Evpraksije. Car postupi kako treba sa Evpraksijinim imanjem što joj ostade posle roditelja: razdade ga crkvama i siromasima, i sve uradi po njenoj želji; pa poživevši posle toga nešto malo i sam car otide ka Gospodu. A Evpraksija se stade usrdnije podvizavati služeći Bogu, i pošćaše se svrh svojih sila; njoj beše dvanaest godina kada ona izabra sebi najsuroviji način života. Isprva je ona jela jedanput dnevno, i to uveče; zatim se stade postiti do drugoga dana, pa onda do trećega. Ona se truđaše služeći sestrama sa svakim usrđem, i vršeći sve najcrnje poslove sa smirenjem: mela je trpezariju i ostale kelije, nameštala sestrama postelje, nosila u kujnu vodu i drva, kuvala jela, prala sudove, i u svima manastirskim poslušanjima nije bilo revnosnije od nje.
U tom manastiru bejaše običaj: ako se nekoj sestri desi u snu kakvo iskušenje od đavola ona je bila dužna da to odmah kaže igumaniji. A Evpraksija se sa suzama molila Bogu da od dotične sestre odagna đavola, i naređivala joj da nabere kamenje i razaspe pod kostretnu postelju svoju na kojoj spava, a da odozgo postelju pospe pepelom, i da na takvoj postelji spava deset dana. Jednom i Evpraksiju snađe u snu neko sanjarenje od kušača; tada ona natrpa kamenje pod svoju kostretnu postelju, i odozgo je posu pepelom. Videvši to igumanija se osmehnu, i reče jednoj od starijih sestara: „Eto, i ova devojčica poče stradati od đavola“. I pomoli se za nju govoreći: Bože, Ti si je stvorio po liku Svome i naredio joj da izabere ovaj inočki čin, Ti je utvrdi u strahu Tvom i sačuvaj je od napadaja đavolskih!
Posle toga ona prizva Evpraksiju k sebi i upita je: Zašto mi nisi kazala za iskušenje koje ti se desilo od đavola nego si sakrila od mene? – A ona pavši igumaniji pred noge, reče Oprosti mi, gospođo moja, što me beše stid da ti kažem. – Igumanija joj na to primeti: Kćeri moja, to je početak tvoje borbe sa vragom; budi hrabra, da bi ga pobedila i dobila venac.
Nakon nekog vremena Evpraksiju ponovo snađe pakost od đavola, i ona ispriča jednoj sestri Juliji, koja ju je veoma volela i poučavala u podvizima. Julija joj reče: Gospođo moja Evpraksijo, ne skrivaj to od igumanije nego joj ispričaj kako valja, da bi se ona pomolila za tebe, jer kažu za nju da je i ona sama u mladosti pretrpela mnoga iskušenja od đavola. A pričaju o njoj i ovo: jedne noći posle silnog iskušenja ona iziđe iz kelije, stade pod otvorenim nebom, podiže ruke k nebu i provede tako četrdeset dana i noći bez hrane, bez pića, bez sna, stojeći i moleći se Bogu dok ne pobedi đavola. I mi svi bivamo kušani od vraga, ali se nadamo u Hrista, da Njegovom pomoću savladamo našeg kušača. Stoga, sestro, ne čudi se tome, niti se uznemiravaj, nego što pre ne stideći se ispričaj igumaniji šta ti se desilo. – Čuvši to, Evpraksija zablagodari Juliji govoreći: Neka ti Bog pomogne, sestro, što si me mudro posavetovala i ukrepila mi dušu; evo idem da ispričam velikoj gospođi šta mi se desilo. – I ne samo ispričaj, dodade Julija, nego je i zamoli da se pomoli za tebe i da ti poveća podvige.
Evpraksija ode i ispriča igumaniji o iskušenju đavolskom. Igumanija joj reče: Ne čudi se tome, kćeri moja, jer nas đavo napada svakojakim oružjem, ali se ti ne boj, stani junački nepokolebljivim umom, da te on ne bi savladao. Još ti mnoga iskušenja predstoje od njega, no ti se podvizavaj, da bi ga pobedila i dobila pobedne vence od Hrista, ženika tvog. Pojačaj svoj podvig posta koliko možeš, jer ko se podvizava dobija počast. No reci mi, čedo, kako se ti postiš? – Evpraksija odgovori: Hranu uzimam trećega dana. – Igumanija joj onda reče: Dodaj svome pošćenju još jedan dan, te jedi četvrtoga dana po zalasku sunca. – Evpraksija s radošću primi ovu zapovest.
Kada Evpraksija navrši dvadeset godina ojača telom i beše lepa, kao istinski izdanak velikaškog i carskog roda, Podvrgnuta opet iskušenju, ona obavesti o tome igumaniju. Igumanija joj reče: Ne boj se, čedo moje, jer je Bog s tobom! – U manastiru pak na jednom mestu bejaše gomila kamenja, i igumanija, želeći da ispita Evpraksijinu poslušnost i smirenje i da je podstakne na veći trud, reče joj: Idi, čedo, i prenesi ovamo ono kamenje i složi ga blizu peći. – Evpraksija stade odmah prenositi to kamenje. Beše tu i velikih kamenova, koje bi dve snažne sestre jedva mogle podići; no ona ih sama podizaše, metaše na svoje rame i prenošaše, jer beše snažna telom, a još snažnija poslušnošću, i nikome se ne obrati sa molbom da joj pomogne: ili zato što su kamenovi teški, ili zato što je gladna, ili zato što je iznemogla, – nego sa usrdnošću ispunjavaše naređenje. I tako ona prenese sve to kamenje. No posle nekoliko dana igumanija joj opet reče: Nije lepo što se ovo kamenje nalazi blizu peći, odnesi ga ponovo na ranije mesto. – Ona bez ikakvog oklevanja opet pristupi poslu i sa revnošću obavljaše što joj bi naređeno. Videći takvu njenu poslušnost, trpljenje i trudoljublje sestre se divljahu, neke od mlađih se smejahu, druge pak govorahu: Drži se, sestro Evpraksija, i budi hrabra! – Međutim ona obavljaše posao veseleći se i pevajući. I taj njen trud produži se trideset dana, sve dok joj igumanija ne naredi da prestane sa tim poslom, i posla je u pekaru na poslušanje. Ona sa velikom radošću izvršivaše sve što joj se naređivaše: nekad u pekari sejaše brašno, nekad mesijaše testo i pecijaše hleb, nekad u kujni kuvaše jelo i secijaše drva, nekad u trapezi služaše sestrama. I ni u jednom poslu ona se nikada ne olenji, niti ogluši, niti bi nemarna, niti uzropta, nego u svakoj službi beše bodra, i poslušna, vredna i trpeljiva. Pored svega toga ona nikada ne propusti obično molitveno pravilo u ponoći, ni jutarnje bogosluženje, ni prvi čas, ni treći, ni šesti, ni deveti. A posle večernjeg bogosluženja ona raznošaše hranu posnicama.
Đavo pokuša još jednom da Evpraksiju uznemiri noćnim iskušenjem: jer joj se on jedne noći javi u snu u vidu onoga mladića kome ona beše zaručena, kao da je došao sa mnoštvom vojnika da je otme, i silom je vucijaše iz manastira. A ona, ležeći na svojoj postelji i spavajući, stade u snu zapomagati i dozivati u pomoć sestre, da je izbave iz ruku otmičara. Na njenu viku sestre se probudiše, dotrčaše k njoj, probudiše je i stadoše pitati što zapomaže. Ona im ispriča o viđenom u snu iskušenju đavolskom, i sve se one stadoše moliti za nju. No pošto je potom ponova uznemiravaše kušač, igumanija joj reče: Čedo moje Evpraksija, pazi da ti đavo ne raslabi um, i tako propadne tvoj trud; potrpi još malo vremena, boreći se s njim junački, i on će pobeći od tebe. – Isto tako i Julija govoraše Evpraksiji: Gospođo sestro, ako se mi sada, dok smo mlade i snažne, ne borimo sa našim neprijateljem i ne pobedimo ga, kako ćemo ga onda u starosti pobediti? – Evpraksija joj odgovaraše: Živ mi Gospod, sestro moja Julijo, ako mi igumanija naredi, ja neću uzimati hranu celu nedelju, dok uz pomoć Gospoda ne odnesem pobedu nad vragom koji me uznemirava. – Julija joj na to reče: Istina, sestro moja, ja se ne mogu toliko postiti, a ti ako možeš, dobro ćeš uraditi; u ovom našem manastiru nema nikoga, sem matere naše igumanije, ko bi mogao celu nedelju provesti bez hrane.
Tada Evpraksija ode k igumaniji i zamoli je da joj naloži takav post, da ona ne jede celu sedmicu. Igumanija joj na to reče: Radi sve što možeš, čedo moje! Bog koji te je stvorio neka te ukrepi i da ti pobedu nad đavolom!
I stade se Evpraksija postiti po celu sedmicu, uzimajući hranu samo nedeljom; pri tome ne ostavljaše ni manastirske poslove ni usluge sestrama, tako da se svi divljahu tako velikim podvizima njenim. A neke od sestara govorahu: Evo čitavu godinu motrimo na Evpraksiju, da li će sesti sem kad jede; i ne mogosmo je videti, sem kad noću prilegne na postelju da se odmori; inače, ona i hranu uzima stojeći. – I sve je sestre ljubljahu što se tako truđaše i smiravaše, iako je bila carskoga roda, i moljahu se Bogu za nju da joj podari krepost i spasenje.
Među sestrama bejaše jedna crnorizica po imenu Germana, za koju govorahu da je rođena od proste i bedne robinje. Jedino ona ne ljubljaše ljubljenu od sviju blaženu Evpraksiju, jer je đavo podsticaše na zavist. Jednoga dana Germana nađe Evpraksiju u kujni samu na poslu i reče joj rugajući se: Evpraksija se posti po celu nedelju kao i igumanija, a mi ne možemo; šta ćemo raditi ako nam igumanija naredi da se tako postimo? – Evpraksija joj na to odgovori: Oprosti, gospođo, naša velika gospođa je naredila da se svaka podvizava prema svojim moćima, i meni nije silom metnula ovaj jaram. – Razgnevivši se Germana reče: Prepredenjačo, prepuna si svake nepravde! ko ne zna da ti licemerno to radiš radi sujetne slave, želeći da se posle igumanijine smrti njen čin da tebi; ali ja verujem Hristu, da se nikada nećeš udostojiti starešinstva nad nama. – Evpraksija sa smirenjem pade pred nogama njenim, govoreći: Oprosti mi, gospođo moja, sagreših Bogu i tebi!
Kada igumanija saznade za ovo, ona prizva Germanu i stade je pred svima sestrama ružiti, govoreći: Robinjo lukava i tuđa Bogu, kakvo ti zlo učini Evpraksija, te je ometaš u njenom bogougodnom delanju? Kao nedostojnu, odlučujem te od crkvenih bogosluženja i trapeze sa sestrama!
Evpraksija sa suzama dugo preklinjaše igumaniju da oprosti Germani, i ne mogaše je umoliti u toku trideset dana. Tridesetog pak dana Evpraksija uze sa sobom Juliju i moli starije sestre da umole igumaniju da oprosti Germani. Igumanija dozva Germanu i reče joj: Zar nisi shvatila, nesrećnice, kako je veliko zlo ometati nekoga u vrlinskom življenju? Ti nisi pomislila ni o tome, da Evpraksija, kći senatora, iz carskoga roda toliko smiri sebe i Boga radi učini sebe robinjom i služi tebi nedostojnoj.
Tada sve sestre stadoše moliti igumaniju za Germanu, i jedva je umoliše te Germani bi oprošteno. Na taj način vidljivi neprijatelj prestade sa svojom zlobom na neko vreme, ali nevidljivi neprijatelj đavo ne prestajaše vojevati protiv Evpraksije, silno besan na nju što ga ona pobeđuje svojim smirenjem. Tako jedne noći on navede na nju nečiste svetovne sanjarije, i time je veoma smuti. I ona, čim oseti žestoki napad okomivšeg se na nju vraga, skoči sa postelje, ogradi sebe krsnim znakom, iziđe iz svoje kelije, stade napolju na zasebnom mestu, pruži ruke svoje k nebu, uperivši u nebesko oči i um, i stojaše tako moleći se dan i noć, i ne pomače se s mesta četrdeset dana kao ukopana u zemlju; i za to vreme ona niti jede, niti pi, niti s kim progovori, niti zadrema, niti ruke spusti dole. U početku tog stajanja njenog igumanija, doznavši za to, dođe k njoj i reče: Bog neka te ukrepi, čedo, i neka ti podari trpljenje!
Evpraksiji beše tada dvadeset i pet godina od rođenja. Pošto ona prostoja tako dve nedelje, igumanija i sestre s osmehom posmatrahu takvo trpljenje njeno i radovahu se zbog nje. A kada se navršiše trideset dana, sestre se stadoše diviti, i rekoše igumaniji: Gospođo mati, Evpraksija hoće da izvrši tvoj četrdesetodnevni trud, kao što si ti nekada stojala tako. – Igumanija im na to reče: Neka je Bog učvrsti; molimo se sve za nju! – Po isteku četrdeset dana ona prostoja još pet dana, pa onda iznemogla pade na zemlju, i ležaše kao mrtva. Tada se slegoše sestre, unesoše je u sobu i ne mogahu joj saviti ruke, jer joj celo telo beše kao drvo i ona ne mogaše izgovoriti nijednu reč. Igumanija joj donese neko jelo, prinese joj ga ustima, govoreći: Čedo moje Evpraksija, u ime Gospoda našeg Isusa Hrista pojedi! – Ona odmah uze hranu i progovori, i dobi malo snage i ustade; onda je odvedoše u crkvu i uznesoše blagodarnost Hristu Bogu koji sluškinju Svoju ukrepi na takav podvig. Posle toga Evpraksija stade pomalo uzimati hranu i popravljati se.
Od toga vremena đavo nije mogao više smućivati Evpraksiju nečistim sanjarijama i raspaljivanjem telesnih strasti, pošto nevesta Hristova beše odnela potpunu pobedu nad njegovim iskušenjima. Tada on, čovekoubica odiskoni, poče izmišljati protiv nje druge zamke, želeći da je sasvim liši života na sledeći nači. Jednoga dana blažena Evpraksija ode s krčagom na bunar da zahvati vodu, a đavo, po popuštenju Božjem, dohvati je i baci u bunar; ona, kao što je potom sama pričala, udari glavom u samo dno bunara, pa isplivavši na površinu vode uhvati se za konopac od kofe koji je visio u bunaru i zavapi govoreći: Gospode Isuse Hriste, pomozi mi! – Utom nastade vika da je Evpraksija pala u bunar, i sestre dotrčaše sa igumanijom i izvukoše je. A ona, prekrstivši se, osmehnu se i reče: Živ mi Hristos moj, nećeš me pobediti, đavole, ja neću ustuknuti pred tobom! do današnjeg dana nosila sam vodu u jednom krčagu, a od sada ću nositi u dva krčaga. – I stade tako raditi.
Posle toga dogodi se Evpraksiji da cepa drva za kujnu; kada ona zamahnu sekirom da udari u cepanicu, đavo joj skrenu ruku te sekirom udari sebe u nogu i raseče golenicu; rana beše velika i tecijaše mnogo krvi. Od iznemoglosti ona pade na zemlju i ležaše kao mrtva. To vide Julija i prepade se, pa zapomažući otrča k sestrama i ispriča im kako Evpraksija iseče sebi nogu sekirom i umre. Sestre dotrčaše i okruživši je plakahu; dođe i igumanija, poli joj lice hladnom vodom, pa osenivši je krsnim znakom reče: Čedo moje Evpraksija, što si obamrla? Pogledaj i kaži nešto sestrama, jer su u žalosti zbog tebe. – Ona otvori oči i reče igumaniji: Ne plači, gospođo mati moja, jer je duša moja u meni. – Igumanija se onda pomoli ka Gospodu, govoreći: Gospode Isuse Hriste, isceli sluškinju Tvoju, jer mnogo strada Tebe radi. – Zatim joj zavi nogu vunenom maramom, podiže je i htede da je odvede u keliju. No Evpraksija, pogledavši i videvši drva gde leže, reče: Živ mi Gospod moj, neću otići odavde dok ne pokupim drva i odnesem ih u kujnu. – Na to Julija reče: Ja ću ih pokupiti, a ti idi i lezi. – No Evpraksija ne dade Juliji da pokupi drva već sama napuni naručja svoja drvima i ponese ih. U kujnu se valjalo popeti uz stepenice; kada Evpraksija stupi na poslednji basamak đavo je saplete, te ona nagazi na kraj od svoje haljine i pade licem na drva što nošaše u rukama, pri čemu joj se jedna treska zari u lice blizu oka; Julija kriknu i pritrča joj govreći: Ne rekoh li ti da nisi u stanju nositi drva i da treba da ležiš? A ti me ne posluša. – Ne tuguj, sestro, odgovori Evpraksija, već mi oprezno izvuci tresku iz lica, a oko mi je milošću Hristovom zdravo.
Kada tresku izvadiše, mnogo krvi tečaše iz rane; igumanija uze ulja i soli, i satvorivši molitvu namaza ranu, a Julija stade nagovarati Evpraksiju: Idi, gospođo moja, te legni u postelju i odahni, a ja ću poslužiti gospođama sestrama. – No Evpraksija odgovori: Živ mi Gospod moj, neću se odmarati dok ne izvršim poslušanje moje prema sestrama. – A i sve sestre je mnogo moliše da se odmori pošto je rana boli, ali ona ne hte da pribegne odmoru, i stajaše kuvajući jelo dok joj iz obe rane tečaše krv. I ona ne leže da se odmori sve dok ne posluži sestrama u trapezi. I tek kada tu službu potpuno obavi, ona kasno uveče dođe k postelji svojoj. Bog, videći toli ko trpljenje njeno, ubrzo joj isceli rane, i ona ozdravi.
Međutim, đavo, pucajući od zavisti, pokuša još jedno da pogubi Evpraksiju. Jedanput ona se sa sestrama pope nekim poslom na visoku građevinu; đavo je baci odozgo dole. Sestre što behu s njom pohitaše niz lestvice, misleći da se Evpraksija razbila sva i umrla pavši sa tolike visine. No ona, ustavši sa zemlje nepovređena, iđaše im u susret; i na njihovo pitanje da li se razbila, ona odgovori: Ne znam kako padoh i kako ustadoh. – I sve slavljahu Boga koji sluškinju Svoju sačuva od smrti.
Drugom jednom prilikom Evpraksija kuvaše u kotlu zelje za sestre, i kada htede da kotao sa vrućim jelom skine sa vatre, đavo joj saplete noge te ona pade na leća, a kotao sa vrelim jelom izvrnu joj se na lice. Njena pomoćnica Julija stade zapomagati da se Evpraksija oparila, te dotrčaše sestre koje se nalažahu u blizini; a Evpraksija se brzo podiže sa zemlje i osmehujući se reče Juliji: Šta to radiš, sestro? uzalud si uznemirila sestre i igumaniju. – I svi videše da je lice njeno nepovređeno, ni najmanje ne opareno. Igumanija zaviri u kotao i ugleda na dnu ostatak jela koje je još vrelo, pa upita Evpraksiju: Zar se tebe ne dotače vruće jelo? – Ona odgovori: Živ mi Gospod, ja osetih na licu svom hladnu vodu a ne vrelu.
– Udivi se igumanija i reče: Neka te do kraja čuva Bog, čedo moje! zatim nasamo reče starijim sestrama: Vidite li da se Evpraksija udostojila blagodati Božje, jer sa krova pade i ne razbi se, i vrelo jelo sruči joj se na lice i ona ostade nepovređena. – Vidimo, odgovoriše sestre, da je Evpraksija istinita sluškinja Božija i da je Gospod čuva, jer je spase od tolikih iskušenja.
U ovaj manastir dolažahu iz obližnjeg grada i okolnih sela žene mirjanke i donošahu svoju bolesnu decu, a dovođahu i besomučne: jer Gospod, kao što je gore rečeno, davaše isceljenje bolnima i izgonjaše đavole na molitve bogougodne igumanije i sestara koje življahu po Bogu. One se sabirahu u crkvu i priređivahu zajedničke molitve za svakovrsne bolesnike, i oni dobijahu isceljenje i zdravi se vraćahu doma. A bejaše u tom manastiru jedna besomučna žena, koju od mladosti njene mučaše živeći u njoj ljuti demon, knez drugih duhova nečistih. Toj ženi behu lancima vezane i ruke i noge; i ona škrgutaše zubima, i zviždaše, i penu bacaše, i silno se deraše, te od njene dernjave jeza hvataše sve. Mnogo puta igumanija se sa staricama moljaše u crkvi Bogu, da odagna besa iz te napaćene žene, ali molitve njihove ne biše uslišene, jer po promislu Božjem to delo beše ostavljeno za veliko čudo i za obelodanjenje svetosti neveste Hristove Evpraksije, kao što će se videti iz daljeg kazivanja. U toj ženi bejaše tako opak bes, da joj se niko ne mogaše približiti; ona beše privezana za stub u jednoj podrumskoj sobi, a hranu i piće davahu joj izdaleka: na dugoj motci privezivahu sud, stavljahu u njega hleb i pasulj i zelje, i tako joj pružahu; no ona je često, dohvativši sud sa motkom, bacala ih u lice onima koji su joj to pružali. Tako je držahu u manastiru dugo vreme.
Jednoga dana vratarka dođe k igumaniji i javi joj da je u manastir došla neka žena plačući, a ima sa sobom osmogodišnjeg dečka, uzetog i gluvonemog, i prosi ona molitve za isceljenje svoga deteta. Igumanija, znajući otkrivenjem od Boga da je Evpraksiji već data blagodat isceljivanja i vlast nad nečistim dusima, dozva je i reče joj: Idi, uzmi dete od majke što stoji pred kapijom i donesi ovamo. – Ona ode, i ugledavši gluvonemo dete veoma bolesno od uzetosti, sažali se na njega, uzdahnu i prekrsti ga govoreći: Bog koji te stvorio neka te isceli, čedo! – I uzevši ga na ruke pođe s njim ka igumaniji. I dok ga nošaše na rukama dete se odmah isceli i progovori i stade dozivati svoju majku. A Evpraksija videvši da je dete progovorilo, prepade se i spusti ga na zemlju; dete ustade i otrča ka kapiji dozivajući svoju majku. Vratarka pak ode i ispriča to igumaniji. Tada igumanija pozva k sebi majku toga deteta i reče joj: Šta, sestro, jesi ti došla da nas kušaš dovevši zdravo dete? – Tako mi Gospoda Hrista, gospođo moja, odgovori majka, do ovoga časa dete moje niti govoraše, niti čujaše, niti rukama rađaše, niti nogama mogaše stupati; a kada ga ova česna devica uze na ruke, ono odmah progovori, ozdravi i stade hodati. – Tada igumanija reče toj ženi: Blagodaću Hristovom tvoje dete ozdravi, stoga idi s mirom slaveći Boga.
Kada žena sa isceljenim detetom ode, igumanija reče Evpraksiji: Hoću, čedo, da ti iz svojih ruku hraniš onu sestru što pati od besomučnosti u našem manastiru, ako se ne bojiš nje. – Evpraksija odgovori: Ne bojim se, gospođo moja, i što mi budeš naredila ja ću činiti.
Posle toga Evpraksija uze hleb i varivo u posuđu i odnese k ludoj. Ova zaškrguta zubima, polete na nju, i dohvati sud želeći da ga razbije. No Evpraksija je uhvati za ruku i reče joj: Živ mi Gospod, povaliću te na zemlju, pa ću uzeti štap od naše gospođe igumanije i biću te žestoko, da više ne činiš ludosti. – Videvši da je Evpraksija jača od nje, pošto Gospod ukrepi sluškinju Svoju, besomučnica se uplaši i umuče. Tada je svetiteljka stade umiljato savetovati govoreći: Sedi, sestro moja, jedi i pij, i ne uznemiruj se. – Ona sede, jede i pi i zaspa.
Od toga vremena prestadoše joj pružati izdaleka hranu na štapu; ona je primaše iz Evpraksijinih ruku; i divljahu se sve sestre. A kad bi besomučnica ponekad počela da se uzrujava, otima i viče, sestre su joj govorile: Ućuti, evo Evpraksija dolazi sa štapom, pa će te tući. – I besomučnica se odmah smirivala i ćutanjem ograđivala. A gorespomenutu Germanu opet obuze zavist i grizaše joj srce, te ona govoraše drugim sestrama: Zar nema druge sestre sem Evpraksije koja bi nosila hranu besomučnici? Dajte meni hleb, pa ću i ja služiti ludu kao i Evpraksija. – I uzevši hleb i sočivo priđe besomučnoj i reče: Uzmi, sestro, i jedi! – Besomučnica je čvrsto zgrabi, pocepa joj svu odeću, pa škrgućući na nju zubima povali je na zemlju, sede na nju i stade je gristi i jesti joj meso sa ramena i vrata. I kako joj se na silno zapomaganje njeno niko ne usućivaše približiti, Julija otrča u kujnu i reče Evpraksiji: Besomučnica ubija Germanu! – Evpraksija dotrča, dohvati besomučnicu za ruke i za vrat i izbavi izranavljenu i okrvavljenu Germanu. I obraćajući se besomučnici Evpraksija je upita: Jesi li dobro uradila što si sestru tako izranjavila? – A ona stajaše škrgućući zubima i bacajući penu. I reče Evpraksija: Živ Gospod, budeš li od ovoga časa učinila zlo kojoj sestri, ja te neću poštedeti, nego ću uzeti igumanijin štap i biću te bez milosti. – Tada besomučnica leže i umuče.
Sutradan rano Evpraksija dođe da poseti paćenicu i nađe je gde potpuno poderane odeće sedi naga na zemlji, okuplja pogan svoju i jede. Blažena Evpraksija se sažali na nju i rasplaka, pa je obuče u drugu odeću, donese joj hleba i vode, te je nahrani i napoji. Vrativši se zatim u svoju keliju ona ceo dan plakaše tajno od sestara i moljaše se Gospodu da isceli paćenicu; tako i svu noć provede ona u molitvi. Tu molitvu njenu Gospod otkri igumaniji. Kada svanu igumanija je pozva k sebi i reče joj: Čedo moje Evpraksija, zašto si sakrila od mene svoju molitvu za stradalnicu? Da si mi kazala, i ja bih se potrudila s tobom. – Evpraksija joj odgovori: Prosti mi, gospođo moja, ja je videh u veoma žalosnom položaju, pa se sažalih na nju. – Na to joj reče igumanija: Čedo, imam ti nešto kazati; ali pazi da se ne pogordiš. Eto, Hristos ti dade vlast da isteraš toga besa, i protiv svih drugih besova dana je tebi sila. – Čuvši to Evpraksija pade na zemlju, posu prašinom glavu svoju, i vapijaše govoreći: Ko sam ja kukavna i svake prljavštine prepuna, da isteram besa, koga vi molivši se toliko godina ne uzmogoste isterati do sada? – Igumanija reče: Čedo moje, ovo delo čekalo je tebe, da bi se saznalo kako ti je velika nagrada ugotovljena na nebu; stoga ne protivreči, nego izvršuj što ti se naređuje.
Evpraksija onda ode najpre u crkvu, baci se na zemlju pred ikonom Gospoda našeg Isusa Hrista, okvasi zemlju suzama proseći pomoć odozgo. Zatim, imajući na umu igumanijinu naredbu, ona pođe k besomučnoj; za njom pođoše i sve sestre, želeći da vide šta će biti. Pristupivši stradalnici Evpraksija reče: „Isceljuje te Gospod naš Isus Hristos koji te je stvorio“, i oseni joj čelo krsnim znakom. Bes strahovito povika: O lažljive i pogane monahinje! Koliko godina već živim u ovoj ženi i niko me ne istera, a ova nečista hoće da me istera! – Na to Evpraksija reče: Ne izgonim te ja već Hristos Bog moj, kome se unevestih. – A bes vikaše: Neću izići, o nečista, jer nisi dobila vlast da me isteraš! – Svetiteljka odgovori: Ja sam nečista i svake nečistote prepuna, kao što i ti tvrdiš, ali Hristos Bog moj naređuje ti: iziđi iz nje! Ako pak nećeš da iziđeš, ja ću onda uzeti žezal gospođe naše igumanije i biću te. – Međutim bes mnogo prigovaraše i ne hte da iziđe. Tada Evpraksija uze igumanijin žezal i prećaše mu govoreći: iziđi, jer ću te biti. – Kako ću izići iz nje, odgovaraše bes, kada sam sklopio ugovor sa njom, i ne mogu da ga narušim? – Svetiteljka onda udari žezlom triput, i reče: Iziđi iz stvorenja Božjeg, nečisti duše, Hristos Gospod naređuje ti! – Bes zarida i upita: Kuda da idem? – Idi u tamu najkrajnju, odgovori svetiteljka, i u oganj večni, i u muke beskonačne, koje su pripremljene za tebe i za oca tvog Satanu i za sve koji izvršuju volju vašu. – Sve pak sestre stajahu i izdaleka posmatrahu, ne smejući se približiti. No pošto bes ne hte izaći i neprestano se prepiraše, to sveta Evpraksija podiže oči k nebu i reče: Gospode Isuse Hriste, ne posrami me u ovaj čas, da se ne bi obradovao zbog mene nečisti bes. – I tog trenutka bes povika gromkim glasom i iziđe, i žena postade potpuno zdrava od toga časa. Evpraksija je uze, umi je i obuče u čiste haljine, pa je uvede u crkvu. Tu sve zajedno uznesoše hvalu i blagodarnost Hristu Bogu.
Od toga dana sveta Evpraksija se stade još većma smiravati, ropski služeći svima sestrama. A kada majke donošahu bolesnu decu u manastir, igumanija ih upućivaše k svetoj Evpraksiji. A ona iako nije htela, ipak ih je, pokoravajući se naredbi igumanije, isceljivala blagodaću Hristovom.
A kada se približi vreme blažene končine svete Evpraksije, igumaniji bi otkrivenje od Boga u snu, da se nevesta Hristova već poziva u nebeske dvore. To viđenje veoma uznemiri igumaniju, jer joj beše žao da se rastaje sa milom Evpraksijom; i ona stade plakati, i ne hte nikome govoriti o svome viđenju. Starice, videći da je ona tužna i plače svaki dan, u početku se ne ueuđivahu da je zapitaju zbog čega je tako tužna; zatim se i same ožalostiše zbog njene tuge, pa joj se obratiše sa pitanjem: Gospođo mati naša, kaži nam zbog čega si tako tužna? I nama se srce kida gledajući te tužnu i uplakanu. – Igumanija odgovori: Ne primoravajte me da vam to kažem do sutra. – Starice joj na to rekoše: Živ nam Gospod, mati naša, ako nam ne kažeš, silno ćeš ucveliti duše naše. – Tada igumanija reče: Nisam htela da vam kažem do sutra, ali pošto nastojavate, onda čujte: Evpraksija nas ostavlja, jer sutra odlazi iz ovog života. Ali neka joj nijedna od vas ne kaže to danas, da se ona ne bi uznemirila; neka ona ne zna tu tajnu dok ne dođe čas njen.
Kada to čuše od igumanije, sestre udariše u veliki plač, jer sve veoma ljubljahu Evpraksiju i poštovahu, znajući je kao veliku ugodnicu Božiju i istinitu sluškinju i nevestu Hristovu. Lišiti se nje, za njih je to bio veliki gubitak. No jedna od sestara ču gde starice plaču, i doznavši zbog čega, otrča u pekaru i zateče tamo Evpraksiju i Juliju gde peku hleb. I reče Evpraksiji: Znaš, gospođo, igumanija i starice plaču zbog tebe. – Evpraksija i Julija se začudiše ovim rečima i stajahu ćuteći. Potom Julija reče Evpraksiji: Da nije tvoj nekadašnji ženik umolio cara da te silom uzme iz manastira, te zbog toga igumanija i starice tuguju? – Svetiteljka odgovori: Živ mi Gospod moj Isus Hristos, makar se sva zemaljska carstva sabrala, neće moći da me primoraju da ostavim Hrista moga. Ipak, gospođo moja Julijo, idi i tačno doznaj zbog čega je taj plač, jer se duša moja uznemiri u meni.
Julija ode, stade kraj vrata i ču šta govore: igumanija u to vreme pričaše staricama svoje viđenje. Videh, kazivaše ona, dva česna čoveka u svetloj odeći; oni uđoše u manastir i rekoše mi: „Pusti Evpraksiju, Car je traži“. Potom dođoše druga dvojica još svetlija i rekoše mi: „Uzmi Evpraksiju i vodi je k Caru“. Ja je odmah uzeh i povedoh, i kada dođosmo do nekih čudesnih vrata, čiju lepotu ja opisati ne mogu, ona se sama otvoriše, i mi uđosmo unutra. Tamo videh palatu nerukotvorenu, prepunu neiskazane slave, i visoki presto na kome seđaše Svesvetli Car. Ja ne mogoh da uđem unutra, a Evpraksiju uzeše i privedoše k Caru; ona pade i pokloni Mu se, i celiva prečiste stope Njegove. Videh tamo bezbroj Anđela i Svetitelja; svi oni stajahu i gledahu na Evpraksiju. Potom videh Mater Božiju, Prečistu Djevu Mariju, Vladarku našu; Ona uze Evrapsiju i pokaza joj prekrasan dvorac i pripremljeni venac koji je sijao slavom i češću. I čuh glas koji joj govoraše: „Evpraksijo, eto ti nagrade i pokoja! No sada idi, pa kroz deset dana dođi, i naslađivaćeš se svim ovim u beskonačne vekove“. – Tako igumanija pričaše svoje viđenje staricama, lijući suze iz očiju, i završi pričanje rečima: Eto, danas je deseti dan otkako to videh, i sutra će se Evpraksija prestaviti.
Čuvši to Julija se stade udarati u grudi i ode u pekaru plačući i ridajući. Videvši je gde plače, Evpraksija joj reče: Zaklinjem te Sinom Božjim, kaži mi šta si čula i zbog čega tako plačeš. – Ona odgovori: Plačem zato što se danas rastajemo od tebe: jer čuh od velike gospođe naše da ćeš sutra ti skončati.
Kada to ču, Evpraksija odmah klonu i pade na zemlju kao mrtva. Julija seđaše kraj nje i plakaše. Zatim Evpraksija reče Juliji: Daj mi ruku, sestro moja, i podigni me, pa me odvedi u šupu za drva i tamo me položi. – Julija tako i uradi. Evpraksija ležeći na zemlji plakaše i govoraše ka Gospodu: Zašto si se, Gospode, uzgnušao mene strankinje i siročeta? Zašto si me prezreo? Eto, sad je vreme da se trudim i borim sa đavolom, a Ti sada uzimaš dušu moju od mene! Smiluj se na mene sluškinju Tvoju, Gospode, i ostavi me bar još jednu godinu da otkajem grehe svoje, jer sam bez pokajanja i bez dobrih dela, i nema mi nade na spasenje. U grobu nema pokajanja, ni suza, i mrtvi Te neće slaviti, Gospode, i oni što silaze u ad, nego će živi blagosiljati Tvoje sveto ime; podari mi jednu godinu kao nerodnoj smokvi.
Dok Evpraksija tako ridaše, jedna od sestara ču i otrča te obavesti o tome igumaniju i starice. Igumanija je upita: Ko kaza Evpraksiji naš razgovor, te joj uznemiri dušu? Nisam li vam naredila da joj niko ne otkriva ovu tajnu dok ne dođe čas njen? Šta ste uradile! Pometoste je pre vremena. Idite i dovedite je ovamo.
Kada dovedoše svetiteljku, ona se baci igumaniji pred noge, govoreći: Zašto mi, mati moja, nisi kazala da mi se približava končina, da bih oplakala grehe svoje? I eto sada odlazim bez nade na spasenje: nema u mene dobrih dela. No smiluj se na mene, vladarko moja, i umoli Boga da mi da još jednu godinu života, da bih se pokajala za grehe svoje: jer odlazeći bez pokajanja, ja ne znam kakva će me tama obuhvatiti i kakva me muka očekuje. – Igumanija joj na to reče: Živ mi Gospod, kćeri moja Evpraksija, Besmrtni Ženik tvoj, Hristos, udostoji te nebeskog carstva i pripremi ti prekrasan dvorac i venac večne slave.
I stade joj igumanija pričati celo viđenje svoje koje imade povodom nje, i tako uteši dušu njenu i ukrepi je nadom. I moljaše igumanija Evpraksiju da umoli Boga za nju da je udostoji istoga udela. Evpraksija, ležeći kraj igumanijinih nogu, zanemože: najpre je podiđe jeza, pa je onda uhvati groznica. Tada igumanija reče sestrama: Uzmite je i unesite u sobu za molitvu, jer se približuje njen čas. – Sestre je uzeše i položiše tamo, i seđahu pored nje tugujući i plačući do večera. Uveče igumanija naredi sestrama da uzmu hranu, a da kod Evpraksije ostane samo Julija, pošto se ona nikada nije odvajala od nje. Julija se zatvori sa njom i provede do jutrenja. I moljaše Julija Evpraksiju, govoreći: Gospođo sestro, ne zaboravi me pred Gospodom! Seti se da se nisam odvajala od tebe na zemlji; seti se da sam te ja i pismenosti naučila; seti se da sam te i na podvig podsticala, pa umoli Hrista da i mene uzme sa tobom.
Kada svanu, igumanija vide da je Evpraksija već na izdisaju, pa posla Juliju k sestrama da im kaže: Hajdete, oprostite se s Evpraksijom poslednjim celivom, jer je na umoru. – Sestre se slegoše, i praštahu se s njom plačući i govoreći: Gospođo sestro, seti se nas u carstvu Hristovom! – A ona, pošto nije mogla govoriti, ćutaše. Posle pak sviju dođe i ona sestra koju Evpraksija izbavi od mučivšeg ju besa; i ona celivaše ruke njene plačući i govoreći: Ove svete ruke mnogo poslužiše meni nedostojnoj Boga radi; one isteraše iz mene đavola koji me je mučio. – Evpraksija joj ništa ne odgovaraše, te je igumanija upita: Zar ti, gospođo Evpraksijo, nije žao ove sestre, tejoj ništa ne odgovaraš kada ona toliko plače? – Evpraksija pogleda na tu sestru i reče: Što me uznemiravaš, sestro? Ostavi me na miru, jer sam na izdisaju. Uostalom, boj se Boga, i On će te sačuvati! – Zatim pogledavši na igumaniju, ona reče: Moli se za mene, mati moja, jer je teško duši mojoj u ovome času.
I stadoše se sve sestre sa igumanijom moliti za nju, i kada završivši molitvu rekoše amin, sveta i prepodobna nevesta Hristova Evpraksija predade svoju česnu i svetu dušu u ruke Božije, pošto požive na zemlji trideset godina.[14] Sestre satvoriše veliki plač nad njom, pa je pogreboše pored njene majke, i proslavljahu Boga što ih udostoji da u svojoj sredini imaju tako bogougodnu sestru i da je isprate k Bogu.
Julija pak provede neodstupno tri dana kraj njenog groba, plačući i ridajući, a u četvrti dan ona dođe k igumaniji vesela i radosna i reče: Moli se za mene, mati moja, jer me već zove Hristos, koga umoli za mene gospođa Evpraksija da budem zajedno s njom. – Rekavši to ona se oprosti sa svima sestrama i skonča u peti dan. Nju pogreboše pored groba svete Evpraksije.
Nakon trideset dana prepodobna igumanija Teodula đakonisa sazva sestre i reče im: Izaberite sebi mater mesto mene koja može upravljati vama, jer mene zove Gospod, koga moli za mene goepođa Evpraksija da me nastani s njom i s Julijom, jer se i Julija zajedno s Evpraksijom udostoji nebeskog dvorca; k njima i ja već odlazim.
Sestre se sve radovahu za Evpraksiju i Juliju što uđoše u radost Gospoda svoga, i moljahu se da i njih udostoji istog udela. Za materom pak koja ih ostavljaše one plakahu, i izabraše sebi za starešicu jednu od sestara, po imenu Teogniju. Ovu pozva k sebi umiruća igumanija i reče joj: Ti dobro znaš poredak i ustav manastirskog života. Zaklinjem te Presvetom Jednosušnom Trojicom, ne stiči manastiru nikakva imanja ni bogatstva, da ne bi um sestara skrenula na zemaljske brige, i da se zbog zemaljskih ne bi lišile nebeskih blaga, nego neka one, prezrevši sve što je vremensko, dobiju ono što je večno. – A sestrama reče: Vi znate žitije svete Evpraksije; budite njene podražavateljke, da biste se zajedno s njom udostojile nebeskih dvorova.
Zatim, oprostivši se sa svima, ona naredi da je uvedu u sobu za molitvu, da zatvore vrata, i da niko ne dolazi k njoj do sutrašnjeg dana. A kada sutradan rano sestre uđoše k njoj, nađoše je gde je skončala u Gospodu. Pošto je oplakaše, one je pogreboše pored svete Evpraksije. Od toga vremena nikoga više ne sahranjivahu na tom mestu. Od česnih pak moštiju ovih ugodnica Božjih bivahu mnoga čudesa: davahu se isceljenja od svakovrsnih bolesti, izgonjahu se đavoli koji gromko vikahu: O, Evpraksijo, ti nas i posle smrti pobeđuješ i izgoniš!
Takvi behu žitije i život prepodobne Evpraksije, koja se udostoji nebeske slave. Postarajmo se i mi da je podražavamo: stičimo smirenost, poslušnost, krotost, trudoljublje, trpljenje, čistotu i celomudrenost njenu, da bismo se i mi molitvama njenim pokazali dostojni večnih blaga, radosti i boravljenja sa anđelskim horovima, te da bismo se i mi udostojili naslađivanja slavom Gospoda našeg Isusa Hrista u Njegovom carstvu nebeskom sa svima svetima kroz beskonačne vekove. Amin.
 
SPOMEN SVETIH OTACA
PETOG VASELJENSKOG SABORA
 
Peti Sabor bi u Carigradu za vreme Justinijana Velikog, 553. godine. Na njemu uzeli učešća sto šezdeset i pet svetih otaca pod predsedništvom Sv. Evtihija patrijarha (slavi se 6. aprila). Na ovome Saboru behu osuđene sve jeresi nestorijanske i monofizitske, kao i jeretički spisi Teodora Mopsuestskog, Teodorita Kirskog, Ive Edeskog i Origena.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
MAKARIJA ŽELTOVODSKOG
 
Sveti ugodnik Božji Makarije rodio se u Nižnjem Novgorodu od pobožnih i bogobojažljivih roditelja, Jovana i Marije. Još kao mladenac radovao se kada su ga roditelji nosili u crkvu i odstajali bogosluženja. Kada poodraste roditelji ga dadoše da uči knjigu. Vrlo pametan, Makarije blagodaću Božjom ubrzo prevaziđe svoje vršnjake. Nenaklonjen dečjim igrama, on veoma marljivo učaše knjigu u krotosti i tišini. Hodeći svaki dan u crkvu i s radošću slušajući crkveno čitanje i pojanje, u njemu se duša razgorevaše ljubavlju Božijom i on se odmalena navikavaše na bogougodni život.
Videvši kao dečak monahe, on veoma zavole monaštvo, pun želje da postane monah, jer mu Duh Sveti zagrevaše srce. Ne kazujući nikome ovu svoju želju i nameru, on tajno napusti roditeljski dom i krenu u manastir koji se nalazio na nekoliko kilometara od grada, na obali reke Volge. Putem on srete jednog prosjaka sa poderanom odećom, i umoli ga da se promene odelom, i on dade prosjaku svoje novo odelo. Došavši u svetu obitelj on stade moliti arhimandrita Dionisija, koji potom postade episkop suzdaljski, da ga zamonaši. Videći pred sobom dečka, arhimandrit ga raspitivaše, otkuda je i ko su mu roditelji. A on mu kazivaše da je iz drugog grada, da je siroče bez roditelja i da želi služiti Bogu. Videvši da je dečko pametan, i predosetivši da će postati izabrani sasud Svetoga Duha, arhimandrit ga primi u manastir, i posle ne mnogo vremena obuče ga u anđelski obraz, i bi mu nastavnik i učitelj.
Ostvarivši svoju želju, Makarije se stade svim srcem podvizavati, tvoreći sve monaške vrline i u svemu ugađajući Bogu. A ugađaše i nastavniku svome kao Hristu samome; isto tako služaše i bratiji, prohodeći svako poslušanje sa smirenjem i tihošću i upražnjavajući ćutanje i nezlobivost, te se u samom početku pokaza izvrstan monah i dobar podvižnik.
Po Makarijevom odlasku od kuće, otac i majka ga tražiše svuda, ali ga ne mogoše naći. I veoma tugovahu i plakahu, držeći da su ga ili zverovi pojeli ili zli ljudi ubili. No posle tri godine Makarijev otac Jovan srete u gradu jednog inoka iz manastira u kome beše Makarije. Pričajući ovome inoku svoju muku, Jovan u razgovoru sa njim doznade od inoka da je pre tri godine došao u njihov manastir dečak po imenu Makarije. Prema inokovom opisu Jovan poznade da je to njegov sin Makarije. Inok dodade da se Makarije veoma vrlinski podvizava u monaštvu i da napreduje bolje od sviju. Čuvši sve to, Jovan se rasplaka i pohita u manastir da vidi svoga sina. Stigavši u manastir, on pade arhimandritu Dionisiju pred noge, sa suzama ga moleći da mu pokaže sina postrižena u monaštvu. Arhimandrit ode u keliju i reče Makariju: Čedo, otac tvoj o kome nam ti nisi pričao, došao je i želi i traži da te vidi. – Blaženi Makarije odgovori: Otac je meni Gospod Bog moj koji je stvorio nebo i zemlju; a posle Gospoda Boga, učitelju moj, ti si mi otac.
Jovan pak, otac njegov, stojeći napolju blizu prozora od kelije, čuvši glas svoga sina, radosno sa suzama povika: Čedo moje Makarije, pokaži lice svoje meni, ocu tvome, i uteši mene i majku svoju! – Makarije odgovori iznutra iz kelije: Nemoguće je, gospodine oče, da se mi vidimo ovde, jer Gospod Hristos kaže u Evanđelju: Koji ljubi oca ili mater većma nego mene, nije mene dostojan (Mt. 10, 37). Želiš li pak da me ovde vidiš, znači da ne želiš da me vidiš u budućem životu. Zar nije bolje da se tamo večito gledamo u blagodati Gospoda našeg, nego li ovde privremeno? Zato me ne uznemiravaj, oče, već idi s mirom doma, jer ja neću da zbog ljubavi tvoje lišim sebe ljubavi Gospoda moga. – Tada otac stade još jače plakati i govoriti: Čedo moje drago, ja neću otići od ove kelije dok mi ne pokažeš lice svoje. Eda li se ja ne radujem spasenju tvome? Eda li hoću kakvu smetnju da satvorim dobrom podvigu tvome? Nipošto, već samo da vidim lice tvoje i malo porazgovaram s tobom.
No blaženi ostade tvrd kao dijamant, ne potresen suznom molbom roditeljskom, i nikako ne pristajaše da mu se pokaže. Najzad otac reče: O, čedo moje, pruži mi kroz prozor bar desnicu svoju. – Prepodobni sasvim nerado jedva pruži ruku, utoljavajući ridanje očevo. Otac, uhvativši ruku njegovu, reče: Čedo moje slatko Makarije, spasavaj dušu svoju, i moli se Bogu za nas, da i mi molitvama tvojim budemo spaseni. – I tako Jovan otide domu svom radujući se, i obavesti suprugu svoju o sinu njihovom, te se oboje zajedno radovahu i slavljahu Boga.
Živeći u toj obitelji, prepodobni Makarije napredovaše iz dana u dan u monaškim podvizima i prevazilažaše vrlinama tamošnje inoke. Isposništvo njegovo beše iznad sviju, jer je vrlo malo jeo, tek da ne umre od gladi. O obedima uvek je sa bratijom sedeo za trpezom, ali je sa tako velikim uzdržanjem i strahom Božjim primao hranu kao da prima sveto Pričešće; i pravio se da jede, da se pošćenje njegovo ne bi obelodanilo. Zbog takvog života svog on posle izvesnog vremena postade ugledan među bratijom, i svi ga slavljahu. Ali on, ne želeći slavu ljudsku, namisli da napusti taj manastir i povuče se daleko od ljudi u pustinju, jer ga obuze želja za slatkim bezmolvijem, za slatkim molitvenim usamljeništvom.
Ulučivši zgodnu priliku, prepodobni Makarije iziđe krišom iz manastira i lati se puta uzdajući se u Gospoda, naoružan verom i molitvom. Hodeći po pustinji on dođe na reku Luh. Tu mu se dopade jedno mesto, te on napravi sebi malu kolibu, i stade živeti sam o Bogu. Kakvi behu u toj pustinji podvizi njegovi, kakve borbe sa nevidljivim neprijateljima, kakvo trpljenje i trudovi, ko to može iskazati?! To je poznato jedino svevidećem Bogu. Međutim, ovaj se svetilnik nije mogao dugo skrivati pod poklopcem pustinjskog usamljeništva, jer posle nekog vremena Gospod prokaza slugu Svoga radi koristi mnogima. I stadoše dolaziti k njemu oni što ištu spasenja, i dobijajući od njega duhovne koristi ostavljahu svet i nastanjivahu se pored njega. I tako, u toku nekoliko godina sabra se dosta bratije, i prepodobni Makarije ustroji manastir i podiže crkvu u ime Gospoda našeg Isusa Hrista, svetog Bogojavljenja Njegovog.
Pošto potpuno uredi obitelj ovu, ugodnika Božjeg opet obuze čežnja za bezmolvijem. Ne podnoseći vrevu i spoljašne brige, i izbegavajući slavu od ljudi, on odredi bratiji igumana, pa tajom od njih napusti manastir i krenu u unutrašnju pustinju. Hodeći po neprohodnim mestima on, vođen Bogom, dođe na Žute Vode, s one strane reke Volge gde se i jezero nalazi. To mu se mesto dopade, i on načini sebi pećinicu, pa se nastani tu slaveći Boga. Isprva on življaše sam o Bogu, kao i na prvom mestu kraj reke Luh. Zatim Bog koji sve stroji na korist, opet obelodani slugu Svoga ljudima, i proslavi ga ne samo među hrišćanima nego i među agarjanima, koji u tom kraju življahu pod vlašću ruskih knezova, i skloni srca njihova na ljubav k ugodniku Svome. Jer agarjani, dolazeći k svetitelju, posmatrahu njegovo ubogo življenje u pustinji, divljahu se njegovom trpljenju i ispunjavahu se umilenjem, i donošahu mu hleb, i meda u saću, i pšenicu, i ostale namirnice. On to primaše od njih s blagodarnošću, i čuvaše to ne za sebe nego za one što dolažahu k njemu. Jer ga mnogi stadoše posećivati, koristeći se duhovno i od života njegovog i od bogonadahnutih reči njegovih. Drugi pak, odrekavši se sveta, željahu da žive pored njega, da bi ih on rukovodio na putu spasenja. Prepodobni, opominjući se reči Gospodnje u Evanđelju: „koji dolazi k meni neću ga isterati napolje“ (Jn. 6, 37), ne odvraćaše od sebe one koji dolažahu k njemu, niti zabranjivaše da se nastane u pustinji oni koji to željahu. I nakon dosta vremena, pošto se sabra mnogo bratije, prepodobni Makarije obrazova manastir i sagradi crkvu u ime Presvete Životvorne Trojice, i postade iguman bratiji, starajući se o spasenju njihovom. O onome pak što im beše potrebno za život, Bog se staraše, jer ili njihov rad nagrađivaše izobilnim berićetom, ili ih preko darežljivih ljudi snabdevaše onim što im je potrebno.
Obitelj prepodobnog Makarija postade slavna, te vrlo mnogi stadoše dolaziti u pustinjsku obitelj svetiteljevu, i on ih postrigavaše u monaštvo. Među takvima beše blaženi Grigorije Pelšemski[15], jer on, upoznavši taštinu sveta, ostavi svoje roditelje i dođe u pustinjsko mesto, zvano Žute Vode, k prepodobnom igumanu Makariju, koji ga postriže u monaški čin. I postade Grigorije izvrstan postnik, ugledajući se na svoga starešinu, svetog Makarija; i za veliku vrlinu svoju bi udostojen svešteničkog čina. Jer dobroga oca dobri behu sinovi, iskusnoga učitelja iskusni učenici. Glas o bogougodnom životu prepodobnoga Makarija i o stadu njegovom prohođaše svu Rusiju, i ime njegovo poštovahu svi. I obitelj njegova cvetaše i spoljašnjim i unutrašnjim krasotama. Prepodobni predvođaše bogougodni zbor svojih monaha onako kako Gospod naređuje u Evanđelju: on svima beše sluga. On nastojatelj služaše svojim potčinjenima; on pastir ugađaše svojim ovcama: jer u svima manastirskim poslovanjima on beše prvi, i nikada ga ne videše besposlena u sve dane života njegova, i u sve godine starešinstva njegova sve do starosti. I narod prozva prepodobnog Makarija Želtovodskim, prema nazivu mesta na kome on ustroji svoju obitelj.
Blaženi Makarije življaše po običaju svom u svetosti i pravdi, danju i noću služeći Gospodu molitvom, slavoslovljem i podvižničkim trudovima, te tako svima beše obrazac bogougodništva i svetosti. Zbog toga njemu bi data od Boga blagodat isceljivanja. Tako on učini sledeće čudo: k njemu roditelji dovedoše svoju ludu i slepu kćer, devojku; on je molitvom i krsnim znakom isceli, izagnavši iz nje besa i podarivši vid očima njenim. Isto tako, molitvom svojom on učini te iz šume dođe jelen gladnim ljudima, i oni ga sa blagoslovom njegovim zaklaše, te glad svoju utoliše.
Doživevši duboku starost, on se pred smrt razbole. Pošto se pomoli Bogu i oprosti sa svima, on zaspa u Gospodu u dvadeset i peti dan meseca jula[16], pošto provede u bogougodnim monaškim podvizima osamdeset godina. Svega požive na zemlji devedeset i pet godina. U času kada prepodobni Makarije predade svoju svetu dušu u ruke Božije, svo se mesto i sva okolina ispuniše čudesnog mirisa, te svi ljudi, i oni po kućama, i oni na putevima, i oni po ostalim mestima, osećahu divni miomir, kao od tamnjana i izmirne, i svima bi jasno da se prepodobni Makarije Želtovodski prestavi ka Gospodu, te se zbog njega umirisa sav vazduh. I k česnom telu njegovom steče se na pogreb mnoštvo naroda, i bi plač velik što se lišiše takog svetilnika i k Bogu molitvenika. I česno pogreboše prepodobnog oca, slaveći Boga.
U vreme prestavljenja ovog svetog oca i pogrebenja česnih moštiju njegovih mnogi bolesnici, koji su patili od najraznovrsnijih bolesti, dobiše isceljenje i zdravlje molitvama prepodobnoga. Takođe i po prestavljenju njegovom stadoše se od česnog groba njegovog davati isceljenja onima koji sa verom pristupahu, svetim molitvama ugodnika Božjeg prepodobnog Makarija, a blagodaću Gospoda našeg Isusa Hrista, kome čast i slava sa Ocem i Svetim Duhom, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA:
SAKTA, MATURA, ATALA i BLANDINE
 
Sveti mučenici ovi strahovito stradaše, i postradaše za veru Hristovu u gradu Lionu pod carem Markom Avrelijem, 177. godine.
 
SPOMEN PREPODOGŠOG OCA NAŠEG
HRISTOFORA
 
Hristifor bio učenik prepodobnog Longina; osnivač Hristoforove Bogorodične pustinje, u Vologodskoj guberniji, u šesnaestom veku.
 


 
NAPOMENE:
[1]Carovao od 379. do 395. godine.
[2]Vizantijski car nosio je, između ostaloga, i titulu: „episkop spoljnih poslova Crkve“. Reč episkop na grčkom znači: nadzornik, nadgledač, posmatrač.
[3]Tojest o spasenju duše.
[4]Carigradski patrijarh od 381. do 397. godine.
[5]Đakonisa je bilo još u vreme svetih apostola. Apostol Pavle u poslanici Rimljanima spominje sestru Fivu, koja je „služiteljka crkve u Kenhreji“ (Rm. 16, 1). U poapostolsko vreme đakonise često pominju Sabori: I Vas. Sabor, prav. 19; IV Vas. Sab. prav. 15; VI Vas. Sab. prav. 14; isto tako oci i učitelji Crkve i carevi u svojim zakonima: Justinijan, Novele: 3, 6. i 123. Za đakonise su spočetka birane prvenstveno devojke, a između udovica samo „verne i pobožne, koje su samo jednom bile udate“ (Apostolske ustanove VI, 18); no pri caru Justinijanu bi dopušteno birati između jednih i drugih, i to mlađe od četrdeset godina, mada im se stvarno služenje poveravalo po navršetku četrdeset godina (IV Vaselj. Sab. prav. 15; Justinijan. nov. 123); samo su žene, koje su se odlikovale pobožnim životom, odmah postavljane za đakonise, bez ikakve pripreme. Dužnosti đakonisa bile su sledeđe: 1) one su spremale ženskinje za krštenje; 2) pomagale su sveštenoslužiteljima pri samom krštenju ženskinja; 3) ispunjavale razne poruke episkopa odnosno ženskinja, – posećivale bolesne i nevoljne; 4) vodile računa o redu u hramu među ženskinjem i među decom.
[6]Sveti Jovan Zlatoust – rođen 347. godine, upokojio se 14. septembra 407. god.; spomen njegov praznuje se 13. novembra, 27. i 30. januara.
[7]O tome opširno u žitiju sv. Jovana Zlatousta pod 13. novembrom.
[8]Kizik se nalazio na poluostrvu Mramornog Mora Arktonisi.
[9]Nikomidija – grad u oblasti Vitinije na obali Mramornog Mora, u severozapadnom delu Male Azije. Sveta Olimpijada zatočena u Nikomidiji 405. godine.
[10]Do nas je došlo 17. pisama svetog Zlatousta upućenih svetoj Olimpijadi.
[11]Oko 409. godine, i to 25. jula.
[12]Sergije – prvi patrijarh toga imena u Carigradu, od 610. do 638. godine.
[13]Carovao od 378. do 395. godine.
[14]Sveta Evpraksija upokojila se oko 413. godine.
[15]Spomen njegov praznuje se 1. septembra.
[16]Godine 1444.

3 komentar(a)

  1. Pingback: Kontraverzne glasine o Sv Mariji Magdalini

  2. Pingback: Sveti Justin Novi (Ćelijski): SVETI RAVNOAPOSTOLNI VLADIMIR KRSTITELJ RUSIJE – Manastir Vavedenje

  3. Prvi i apostol Vaskresenja…….neustrašiva u svojoj veri i odanosti……neumorna u propovedanju njenog Učitelja…….prisustvovao sam mnogim večernjim službama, ali samo sam na jednoj proplakao i to u manastiru Svete Magdaline u Jerusalimu gde je deo njenih moštiju i ogromna freska momenta kada Sveta Magdalina pokazuje crveno jaje caru Tiberiju. Sestre tog manastira gase i pale sve sveće u crkvi u određeno vreme službe, tako da vernik ima utisak i kompletne tame za vreme Spasove smrti i svetla u momentu Njegovog Vaskresenja. Nezaboravna i dostojna služba Svetoj Mariji Magdalini. Sveta učenice Hristova, moli Boga za nas!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *