NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za jul

Žitija Svetih za jul

24. JULI
 
STRADANJE SVETE MUČENICE
HRISTINE
 
Jedan visokorodni muž u gradu Tiru, po imenu Urban, carski namesnik, imađaše kćer, mladu devojčicu, koja u ranim godinama svojim poznade Boga Stvoritelja svoga, i dušu svoju položi za Njega, junački pretrpevši mnoge ljute muke. Kada se ona rodi, roditelji joj dadoše ime Hristina. To bi ne po njihovom neznabožačkom umovanju nego po Božjem promislu; i samo to ime, kao neko proročanstvo, predskazivaše da će devojčica kada poraste biti hrišćanka, Hristova sluškinja i nevesta, i mučenica.
Kada Hristini bi jedanaest godina pokaza se izvanredna lepota njena, i među devojčicama ne beše ni jedne slične njoj po lepoti. Tada otac njen, želeći da je sakrije od sveta, odredi joj najviši sprat jedne visoke kule, da tu živi; dade joj najbolje robinje na službu, namesti u njenim odajama idole srebrne i zlatne, i naredi joj da im svakodnevno prinosi žrtve. Mnogi pak od visokorodnih i bogatih ljudi, čuvši za lepotu ove devojčice, željaše svaki da njome oženi sina svog. I kada oni povodom toga moljahu oca Hristinina, Urban im je odgovarao: Ni za koga neću udati svoju kćer, nego ću je posvetiti bogovima mojim, jer je milostivi bogovi veoma zavoleše, i neka njih radi ostane devstvenica, služeći im svagda.
Devojčica Hristina, rastući godinama i razumom, stade dolaziti u poznanje istine, pošto joj Bog blagodaću Svojom prosvećivaše i umudrivaše um. Gledajući kroz prozor danju u sunce i sve krasote sveta, a noću čudesno jato sjajnih zvezda, ona preko tvorevine dođe do poznanja Tvorca, i uveri se da su idoli bezčuvstveni i ništavni, i ne hte im prinositi žrtve i klanjati im se. Posmatrajući na istoku nebesko plavetnilo, ona uzdisaše i plakaše, govoreći u sebi: Dokle će srca ljudska ostati potamnjena i nerazumni razum njihov pomračen, i ne pogledati ka Gospodu Bogu koji je stvorio nebo i zemlju i ukrasio ih takom upadljivom lepotom?
Rasuđujući tako u sebi, Hristina se poče klanjati Jedinom, na nebu živećem, istinitom Bogu, i moljaše Mu se sa suzama da joj otkrije sebe, da bi potpuno poznala Njega prema kome joj se srce ljubavlju zapali. I kada provede dosta dana u molitvi i postu, ona se udostoji posete milosti Božije; njoj se javi anđeo Gospodnji, oseni je krsnim znakom, nazva je nevestom Hristovom, uputi je potpuno u bogopoznanju, i obavesti je o njenom mučeničkom podvigu, naime, da će za Jedinog u Trojici Boga biti mučena od tri mučitelja; ukrepi je na podvig, i dade joj čist hleb da jede, pošto beše ogladnela od pošćenja.
Posle ovog javljenja anđela devica se veseljaše duhom i radovaše se o Bogu Spasu svom, blagodareći Mu što poseti sluškinju Svoju poslavši joj svetog anđela, i stade se toplije moliti Gospodu i naslađivati se ljubavlju Njegovom. Ispunivši se revnošću po Bogu, ona poče jednog za drugim uzimati i razbijati zlatne i srebrne idole. Pošto ih poizrazbija na komade, ona ih kasno uveče izbaci kroz prozor na ulicu. A sutradan izjutra prolaznici pokupiše to razbacano komađe zlata i srebra.
Jednoga dana igemon Urban, želeći da poseti svoju kćer i da se pokloni svojim bogovima, uziđe na tu visoku kulu. I ne ugledavši idole on upita Hristinu: Gde su bogovi? – A ona ćutaše. Tada on dozva robinje i raspitivaše ih za bogove. One mu ispričaše šta njegova kći uradi sa bogovima. Razgnevivši se, on stade biti kćer po obrazima, pitajući: Kuda si denula bogove? – No ona mu ne hte odgovarati. Zatim, posle dugog ćutanja, ona otvori svoja sveta usta i ispovedi jedinog istinitog na nebu živećeg Boga, Tvorca svega; a takozvane bogove, zlatne i srebrne, ona nazva besima i bezčuvstvenim idolima. Pritom ispriča kako ih ona svojim rukama poizrazbija.
Tada Urban, pobesnevši od jarosti, sve robinje poseče mačem, a kćer stade mučiti raznim mukama: najpre je nepoštedno bi prućem i bičevima, pa je zatim okovanu vrgnu u tamnicu. Saznavši o tome, majka dotrča k njoj plačući i ridajući, i savetovaše joj da se odvrati od Hrista i povrati k bogovima pradedovskim. Međutim mučenica Hristova ne samo ne hte slušati majčine reči nego se i same nje odreče govoreći: Ne nazivaj me svojom ćerkom! Zar ne znaš da ja Hristovo ime imam, kojeg se imena ne udostoji niko u rodu našem? Po imenu i po delima ja već nisam vašega roda nego Hristovoga, jer se orodih s Carem Nebeskim – Hristom; Njegova sam sluškinja i kći, i On mi je otac i majka i Gospod. – Majka je na to dugo plakala i, ne uspevši ništa, otide žalosna.
Kada prođe noć i nastade dan, Urban, podstican demonom zlobe na ljutinu, zaboravi na prirodno osećanje ljubavi prema kćeri i sede na sudištu sa željom da muči svetu Hristinu ne kao svoju rođenu kćer nego kao tuđinku i veliku zlotvorku. A kada sveticu vođahu iz tamnice na sudište, mnoge žene gledajući je govorahu: Bože sluškinje Tvoje Hristine, pomozi joj, jer ona pribeže k Tebi! – Dovedena na sudište, ovčica Hristova stade pred Urbanom ne kao pred ocem nego kao pred mučiteljem i krvožednim zverom, i zli roditelj poče joj umiljato govoriti: Sažaljevam te, čedo moje, i molim te, pristupi k velikim bogovima našim i zajedno sa mnom prinesi im žrtvu, da bi se oni smilovali na tebe i oprostili ti greh tvoj kojim ti sagreši prema njima. Ne uradiš li to, onda se ni ja neću smilovati na tebe i nećeš se nazivati mojom kćeri. – Svetiteljka odgovori: Veliku ćeš mi radost pričiniti, ako me ne budeš nazivao svojom kćeri, jer si ti sluga Satane, a ja sam sluškinja Hristova, i već nisam tvoja kći, pošto je Tvorac moj meni Otac.
Zapalivši se velikom jarošću, Urban naredi da devojku nagu obese na mučilištu i oštrim gvožđem stružu i drobe njeno čisto devičansko telo. I toliko bi ostrugano njeno telo, da joj se gole kosti viđahu. A kada je odvezaše, ona ugleda po zemlji parčad tela svog što otpadaše od nje za vreme mučenja, pokupi ih i baci u lice ocu sa rečima: Jedi meso tvoje kćeri!
To još više razjari Urbana i on svetu Hristinu proteže na gvozdenom točku mučilišta, i naredi da se pod njom naloži oganj i vrelim uljem poliva telo njeno. Tako se telo svete Hristine, okretano točkom na ognju, pecijaše kao riba ili meso na ražnju. I beše nemoguće ljudskom biću, naročito ženskom, ostati živim u takvim mukama, ali Bog održavaše život sluškinje Svoje i krepljaše je radi proslavljenja svetog imena svog a na postiđenje neznabožaca. Tako mučena, sveta Hristina slavljaše Boga i moljaše Mu se, a sveti anđeli nevidljivo stajahu pored nje olakšavajući joj patnje. Zatim, po Božjem naređenju, ogroman plamen neočekivano suknu iz ognja, polete na prisutne neznabošce i sažeže do hiljadu njih.
Ne znajući šta više da radi s mučenicom, Urban naredi da je bace u tamnicu. Kada se svetiteljka moljaše u tamnici, njoj se javi anđeo Gospodnji i isceli je od rana i celo joj telo učini zdravim; a dade joj i hranu što donese, te se mučenica potkrepi i slavljaše Boga. Posle toga otac naredi da je bace u more. Sluge uzeše sluškinju Hristovu, posadiše je u čamac, odvezoše daleko od obale, vezaše joj veliki kamen o vrat i baciše u morsku pučinu. No anđeo Božji je primi i odveza joj kamen sa vrata; kamen potonu, a svetiteljka, podržavana rukama bestelesnoga, iđaše po vodi kao po suvu. I tako joj more postade kupelj svetog krštenja, za kojim ona toliko žućaše. I svetao oblak oseni je, i bi odozgo glas koji izgovaraše nad njom ime Presvete Trojice, kao što to zahteva čin svetog krštenja; i vide sveta Hristina Gospoda koji joj se javi i izgovori joj reči koje radošću ispunjuju. A kad iziđe na kopno, sveta mučenica ode k svome roditelju i prenerazi ga: jer se neznabožac čuđaše i užasavaše videći svetu devicu živu izašlu iz mora. No i u takvom čudu on ne vide Božiju silu, nego smatraše to za delo mađioništva. I naredi da mučenicu ponova bace u tamnicu, imajući nameru da je sutradan poseče mačem. Međutim, te noći on sam bi neočekivano posečen kosom smrti, i pogibe zanavek, a svetica ostade živa u tamnici, slaveći i blagodareći Boga.
Posle neočekivane pogibije Urbanove car posla na njegovo mesto drugog igemona, po imenu Diona, i ovaj bi obavešten o zaključanoj u tamnici Hristini. On je izvede iz tamnice preda se na sud, i najpre pokušavaše da mučenicu laskama namami na bogoodstupništvo. No kada uvide da je ona nepokolebljiva u svetoj veri, on je podvrgnu mnogim mukama, bijući je, železnim noktima stružući je, i ognjem je žegući. On naredi da se gvozdeni tiganj silno usija, na njega naga mučenica rasproste i okreće, pa poliva vrelim uljem i smolom, primoravajući je da se pokloni Apolonovom idolu koji se nalazio u blizini. Međutim mučenica ostade kao dijamant tvrda u ispovedanju presvetog imena Hristovog. Apolonovog pak idola ona molitvom razbi. I kada idol pade i pretvori se u prah, tada i igemon Dion pade na zemlju i izdahnu, jer bes koji je obitavao u idolu, kada se njegovo obitalište razruši, dohvati dušu svog revnosnog služitelja i odnese je u pakao da tamo živi sa njim, a svetu mučenicu opet primiše okovi i tamnica.
I ne beše stradanje device Hristove besplodno: jer mnogo naroda, videći takva čudesa, slavljaše jedinog Boga Isusa Hrista, i verova u Njega do tri hiljade duša, i dolažahu k svetiteljki držanoj ne malo vremena u tamnici, i ona ih učaše dok u grad Tir ne stiže drugi igemon, po imenu Julijan. On takođe izvede svetiteljku na sud, i stavi je na razne muke. Najpre on usija ogromnu peć, tri dana je ložeći; onda vrgnu u nju mučenicu i zatvori; i u toj peći sveta devica Hristina provede pet dana netaknuta ognjem, kao nekada Vavilonski Mladići, i sedeći kao u nekoj palati ona pevaše slaveći Boga. Jer anđeli Gospodnji behu sa njom orošavajući i rashlađujući peć, i pevahu sa njom, tako da vojnici koji čuvahu peć čujahu njihove glasove. A kada posle pet dana otvoriše peć, nađoše svetiteljku živu i čitavu, ognjem nedarnutu, te se hrišćanski Bog veličaše a neznabožačko bezbožje posramljivaše. Igemon pak, zaslepljen demonskom zloćom, ne poznade u tome Božiju silu, nego takvo izvanredno čudo nazivaše mađioničarstvom.
Želeći da po svaku cenu pobedi nepobedivu, igemon pozva mađioničare i vrače, koji su umeli opčiniti svakovrsne gmizavce, i naredi im da svojim činima saberu mnoštvo zmija, guja i skorpija, i da ih sve natutkaju na mučenicu da je otrovnim ujedima svojim umore. Kada oni pustiše gmizavce na svetiteljku, ni jedan je ne povredi, iako puzahu okolo nje i obavijahu joj se oko tela. U neposrednoj blizini stajaše starešina vrača koji svojim bajanjima i činima dražaše gmizavce da ujedaju devicu. Međutim svi gmizavci, po Božjem naređenju, navališe na tog bajača, izujedaše ga i on tog časa umre. A svetiteljka reče gmizavcima: Imenom Isusa Hrista naređujem vama gmizavcima: zmijama, gujama i skorpijama, idite svaki na svoje mesto, nikog ne povređujući!
I gmizavci odmah otpuziše na razne strane. Malo zatim svetiteljka se sažali na vrača umrlog od gmizavaca i, pomolivši se Gospodu, vaskrse ga, i učini te on postade hrišćanin. I ne samo on nego i mnogi, videći takva slavna čudesa, poverovaše u Gospoda. Besan zbog toga, igemon naredi da mučenici odrežu devičanske grudi, i iz rana poteče mleko mesto krvi. Zatim joj odrezaše jezik koji slavljaše Hrista Boga. Međutim mučenica i posle toga pošto joj odrezaše jezik govoraše jasno; i dohvativši odsečeni jezik baci ga u lice igemonu, i udari ga po očima, govoreći: Jedi udove moje, bezbožniče!
I oslepe igemon od udarca jezikom, a svetiteljka još većma blagosiljaše Boga, i ružaše idole i idoloslužitelje. Tada igemon, ne podnoseći više ruženje od svete Hristine i besan zbog oslepljenja svog, naredi da je predadu na smrt. Izbodena oštrim kopljima od strane vojnika, besprekorna devica i velika mučenica Hristova sveta Hristina predade česnu i svetu dušu svoju u ruke Gospoda svog. U njoj Gospod pokaza toliku silu Svoju, da tri mučitelja ne uzmogoše savladati jednu devicu. Jedan od rođaka svete Hristine, koji beše poverovao u Hrista, uze mnogonapaćeno telo njeno i pogrebe ga česno.
Sve se ovo dogodi za carovanja neznabožnog Severa među Rimljanima i Grcima, dok među nama svagda vlada Gospod naš Isus Hristos, kome sa Ocem i Svetim Duhom čast i slava, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
POLIKARPA,
arhimandrita Pečerskog
 
Blaženi i slavni Polikarp, po imenu mnogoplodan[1], beše mnogoplodan i u vrlinama, jer on rodi mnogi rod, o čemu je Nebeski Delatelj rekao: Ako zrno pšenično padnuvši na zemlju ne umre, onda jedno ostane; ako li umre, mnogo roda rodi (Jn. 12, 24). Koji bude u meni i ja u njemu, on će roditi mnogi rod (Jn. 15, 5). Ovaj blaženi, smatrajući prolaznu slavu i obličje ovoga sveta za prašinu, primi sveti anđelski monaški lik u manastiru proslavljenom pešterama, i na sve moguće načine isposničkim podvizima umrtvljavaše telo svoje kao zrno u izoranoj zemlji, i duhom svagda boravljaše u Bogu. Na taj način on rodi mnoge rodove dostojne pokajanja i pokaza na sebi sve pladove Duha: ljubav nelicemernu prema Bogu i bratiji, radost besprekorne savesti, mir posle pobede nad svima strastima, dugotrpeljivost u napastima i nevoljama, blagost u pokornosti svima, žalostivu milosrdnost prema nevoljnima, veru nesumnjivu u izvršenju zapovesti, istinu u ispunjenju obeta, krotost u nepoznavanju gneva, uzdržljivost u jelu i piću i svima telesnim željama (sr. Gal. 5, 22-23).
Sve ove plodove Bog uzraste u blaženom Polikarpu, a posadi ih sveti Simon, episkop vladimirski i suzdaljski. Ovaj beše srodnik Polikarpu po telu, i ne hte da se Polikarp udaljava od njega ni po duhu, nego kao dobar koren on se staraše da i izdanak njegov bude dobar. Stoga kada Simon bi uzet iz svetog manastira Pečerskog na presto vladimirske i suzdaljske episkopije, on povede sa sobom tamo i blaženog Polikarpa. Tamo on podsticaše Polikarpa na vrlinski život i radi toga kazivaše mu dušekorisne pouke, koje je sam čitao ili slušao od očevidaca o ranijim svetim crnoriscima pečerskim, kako se oni žestoko potrudiše i toliko Bogu ugodiše, da čak i ovde zasijaše čudotvornom neraspadljivošću svojih moštiju, što je znak da su na nebu primili neraspadljivi venac. A blaženi Polikarp, poslušanjem izoravši zemlju srca svog i posejavši tamo seme otačkih pouka, donese stostruki plod. On ne samo beše sam mnogoplodan u vrlini nego željaše da i u svima pravoslavnima ukoreni takvu istu plodnost. Toga radi sve što ču od blaženog episkopa Simona o bogougodnim podvizima prepodobnih otaca pečerskih, on se potrudi te zapisa na korist i drugima koji se spasavaju. Na taj način, živeći pored ovog blaženog episkopa, on izloži divna žitija mnogih svetih u svojoj poslanici blaženom Akindinu, arhimandritu pečerskom.[2] Međutim blaženi Polikarp, iako se potom udalji telom od oca i nastavnika svog Simona vrativši se iz njegove episkopije u svoj Pečerski manastir, ipak svojim vrlinama ne beše daleko od tog svetog muža. Jer dobro ukorenivši u srcu svom njegove ranije pouke, on se usrdno staraše čuvajući ih i uzrastajući ih. I sveti Simon sa svoje strane ne prestade ni tu poučavati ga preko svojih poslanica, punih bogonadahnutih pouka i opisa vrlinskih života mnogih pečerskih svetaca. Imajući to svagda pred očima, blaženi Polikarp sve reči zapisivaše na tablicama srca svog, i pročitavaše ih umom i ispunjavaše na delu. Podvizavajući se tako strogo, on dostiže visoki stupanj vrline.
Kada arhimandrit pečerski blaženi Akindin, mudro i bogougodno pasavši stado Hristovo, dostiže duboku starost, on se posle mnogogodišnjih trudova preseli ka Gospodu na večni pokoj. Tada u bogoizabranom broju svete bratije ne beše starijeg i u monaškim podvizima iskusnijeg od Polikarpa. Zato sva vojska dobrih vojnika Hristovih jednoglasno i jednodušno izabra sebi za predvodnika i nastavnika ovog blaženog, kao dostojnog i sposobnog da upravlja krmom svete velike lavre Presvete Bogorodice i prepodobnih otaca naših Antonija i Teodosija Pečerskih. To bi pri velikom knezu kijevskom Rostislavu Mstislaviču[3], a pri mitropolitu Jovanu, četvrtom mitropolitu toga imena.[4]
Primivši upravu nad svetom velikom lavrom Pečerskom,[5] blaženi Polikarp se usrdno starao da se drže manastirska pravila, predata prepodobnim Teodosijem, ne dodajući im ništa tuđe. I on se pokaza iskusan rukovodilac u delu spasenja kakvoga je ta čudotvorna lavra stvarno i zahtevala, i njime se dičila. Svuda se širaše slava o divnom poretku u njoj pod upravom blaženog Polikarpa. Mnogi od visokorodnih i moćnih knezova korišćahu se njegovim poukama i oduševljavahu se za vrlinski život, tako da ostavljahu svoje slavne prestole iz želje da žive zajedno s njim, čega je očigledan primer nezaboravni kijevski knez Rostislav Mstislavič. Ovaj hristoljubac, veoma se ugledajući na vrlinski život blaženog Polikarpa, zavede kod sebe ovakav dobri običaj: za vreme Velikog Posta svake subote i nedelje on je pozivao k sebi na obed dvanaest monaha pečerskih i trinaestog – blaženog arhimandrita Polikarpa, i nahranivši ih otpuštao ih ne praznih ruku. Sam pak pričešćivaše se svake nedelje Božanskim Tajnama, lijući suze, mnogo uzdišući i jecajući od srca, tako da se niko koji ga je video u takom umilenju nije mogao uzdržati od suza. A kada se svršavao sveti Veliki Post, onda je hristoljubivi knez na Lazarevu subotu sazivao sve pečerske blažene i svetolike starce, postom prosijale, srdačno ih sve gostio, darove im davao i s češću otpuštao. Isto tako on je sazivao i ugošćavao bratiju i drugih manastira, no naročito bratiju pečersku, jer je veoma voleo vrlinski život sviju njih, prvenstveno nastavnika njihovog Polikarpa koji je na sve moguće načine podražavao prvobitne nastavnike pečerske Antonija i Teodosija. Stoga knez i govoraše često blaženom ocu Polikarpu da ga primi za monaha u svoj manastir. No blaženi Polikarp mu odgovoraše: Blagočestivi kneže! vama je Bog naredio da vodite drugi život: da pravedno upravljate, da pravedni sud tvorite, i da nepokolebljivo stojite u celivanju krsta. – Na to mu knez Rostislav uzvraćaše: Sveti oče! knezovanje ovoga sveta ne može biti bez greha, i već mi je dodijalo, i iznurilo me svojim svakodnevnim brigama, stoga bih hteo da bar malo u starosti svojoj poslužim Bogu i ugledam se na one careve i knezove koji tesnim i mučnim putem idoše i u carstvo nebesko stigoše. – Čuvši ovo, blaženi Polikarp reče: Hristoljubivi kneže! ako ti to svim srcem želiš, onda neka bude volja Božja.
Mada knez ne uspe da ovu svoju nameru privede u delo, ipak se iz sledećeg jasno vidi, da je on to istinski od srca želeo, oduševljen za to vrlinama svetog Polikarpa. Kada se knez teško razbole u Smolensku i naredi da ga voze u Kijev, sestra njegova Rognjeda, videći da joj je brat veoma iznemogao, moljaše ga govoreći: Ostani ovde u Smolensku, i tu ćemo te položiti u svojoj crkvi. – On joj na to odgovori: Nipošto to ne činite, nego iako sam vrlo slab, neka me ipak voze u Kijev. A ako me Bog uzme na putu, onda neka telo moje polože u manastiru svetog Teodora, podignutom mojim ocem. Ako me pak Bog izbavi od ove bolesti i podari mi zdravlje, onda obećavam da ću se zamonašiti u svetom manastiru Pečerskom kod blaženog Polikarpa. – Potom kada mu se bolest silno pogorša i već beše na samrti, on reče svome duhovnom ocu, jereju Simeonu: Ti ćeš odgovarati Bogu što mi nisi dozvolio da me postriže onaj sveti muž u Pečerskom manastiru, jer sam istinski želeo to, i neka mi Gospod ne upiše u greh što ne ispunih obećanje. – I tako knez primi blaženu končinu.
Početak i povod tako vrlinskog života ovog nezaboravnog kneza bi ne što drugo nego primer podvižničkog života i bogonadahnute besede prepodobnog oca našeg Polikarpa, koji za njegova knezovanja bejaše dostojni starešina u svetoj čudotvornoj lavri Pečerskoj. Primerom svoga vrlinskog života privlačeći ugledanju na njega ne samo bratiju nego i blagočestive svetovnjake, on ih upućivaše na put pokajanja i spasenja. I tako on mudro pasijaše poverenu mu Bogom pastvu. I požive dugo blaženi Polikarp, i u dubokoj starosti prestavi se ka Gospodu dvadeset četvrtog jula 1182. godine. I pošto opremiše telo njegovo, pogreboše ga česno sa svetim ocima.
Posle smrti blaženog Polikarpa nastade teškoća u manastiru: bratija ne mogoše izabrati sebi igumana. Iako mnogi od tadašnjih blaženih staraca behu dostojni toga čina, ipak se nijedan ne hte primiti zbog smirenja i bezmolvija, molitvenog tihovanja: izgledalo im je bolje biti potčinjen i usrdno se držati molitvenog usamljenog tihovanja, da ne bi svoju riznicu vrlina, stečenu velikim trudom, straćili brigama i glavoboljama koje obično prate starešinstvo. I velika tuga, žalost i muka obuze bratiju: jer tako veliko stado nije trebalo ni jednoga časa biti bez pastira. Sutradan udariše u klepalo, i sva se bratija sabraše u crkvu, i stadoše se povodom svoje nevolje moliti Presvetoj Bogorodici i prepodobnim ocima Antoniju i Teodosiju, prizivajući u pomoć dobro podvizavšeg se nastavnika svog, novoprestavljenog blaženog Polikarpa, i proseći ga da umoli Boga da im ukaže na igumana mesto sebe, i time im pokaže da li je ugodio Bogu. I dogodi se čudo: kao jednim ustima mnogi rekoše: Hajdmo k pobožnom svešteniku Vasiliju na Ščekavicu, neka nam on bude iguman i upravlja monasima Pečerskog manastira. – I otišavši svi pokloniše se prezviteru Vasiliju i rekoše: Mi svi, bratija Pečerskog manastira, klanjamo se tebi i hoćemo da nam ti budeš otac i iguman. – Veoma zbunjen, sveštenik Vasilije sam pade pred njima i pokloni im se, i reče: Oci sveti! ja sam samo mislio na monaštvo; kako ja bednik mogu biti iguman!
I dugo se on otkazivaše, dok naposletku ne popusti na njihove uporne molbe. Onda ga bratija uzeše i odvedoše sa sobom u manastir. U petak pak na postrig ovog Bogom izabranog Vasilija dođoše: preosvećeni mitropolit kijevski Nikifor[6], i bogoljubivi episkopi, Lavrentije turovski i Nikolaj polocki, i svi prečasni igumani. Preosvećeni mitropolit Nikifor postriže ga svojom rukom. I tako on postade nastavnik i pastir dobrim inocima svetog manastira Pečerskog posle blaženog Polikarpa. Podražavajući njegov život i pomagan njegovim molitvama, on svima beše obrazac svih vrlina, u slavu i čast Nebeskog Nastavnika i Načelnika pastira, Gospoda Boga i Spasa našeg Isusa Hrista, kome sa bespočetnim Ocem i sa Presvetim i Blagim i Životvornim Duhom priliči od celokupne tvorevine neprekidno slavoslovlje i poklonjenje, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
SPOMEN SVETOG NOVOMUČENIKA
TEOFILA ZAKINTSKOG[7]
 
Teofilo, sveti novomučenik Hristov beše rodom sa ostrva Zakinta (u Jonskom moru), i beše lep i hrabar mladić, a služaše na lađama kao mornar. Jednom prilikom, zavadivši se sa starešinom lađe, on siđe na ostrvo Hios (u Egejskom moru) i ne hte više ploviti. Tada ga vide jedan Turčin i zatraži od njega da bude mornar na njegovaj lađi. Teofilo ne pristajaše nikako na to, jer nije voleo inoverne muslimane. No Turčin ga tada okleveta da ga je video da nosi turski fes na glavi i, prema tome, mora da postane Turčin. To potvrdiše i drugi Turci pred sudijom, te sudija zatraži od Teofila da se poturči.
Tada ga Turci staše ubeđivati laskanjima i pretnjama da pređe u islamsku veru, no svetitelj sve to energično odbijaše, govoreći: „Ja se nikada neću odreći Hrista moga, jer Njega verujem, Njega ispovedam“. Turci ga onda nasilno vežu i na silu obrežu, jer njemu tada beše tek osamnaest godina. Sveti novomučenik gorko ridaše i usrdno se Bogu moljaše, pa čuvši da se spremaju da ga pošalju u Carigrad na poklon sultanu, ugrabi zgodnu priliku i pobegavši sakri se u nepoznato mesto. Potom tajno otide na ostrvo Samos, ali se opet vrati na ostrvo Hios, odakle beše njegov prvi lađar, koga sada zamoli da ga uzme sa sobom. Tu ga sretoše poznati Turci i, prepoznavši ga, uhvatiše ga i odvedoše sudiji. Sudija tražaše od njega da ostane u muslimanskoj veri, koju tobože beše primio, no sveti novomučenik to odbijaše hrabro rečima: „Hrišćanin sam i kao Hrišćanin hoću da umrem“. Zato bi mučen dugo, i najzad bačen u mračnu tamnicu, gde provede tri dana i tri noći.
Na svim ponovnim ispitivanjima i mučenjima blaženi Teofilo ostade nepopustljiv i nepokolebljiv, i šta više izobličavaše bezboštvo muslimansko. Razgnjevljeni sudija ga tada osudi na smrt spaljivanjem u ognju, no sveti novomučenik mu hrabro reče: „Ja se ne bojim te privremene smrti, jer mi ona daje večni život po obećanju Hrista moga“. Najzad Turci dovedoše mučenika blizu ženskog manastira Sv. Velikomučenika Georgija na Hiosu i tu naložiše veliku vatru. Samoga Teofila gonjahu da donosi drva i stavlja na vatru, što novomučenik Hristov činjaše sa radošću. Kada se vatra razgori jako, on pred svima Turcima uđe sam u oganj pevajući pesme i himne Bogu i govoreći: „U ruke Tvoje, Hriste moj, predajem dušu moju“. Tako i predade dušu svoju Gospodu i dobi venac mučeništva 24. jula 1635. godine.
No Bog proslavi Svoga mučenika time što pri spaljivanju njegovo sveto telo odavaše takav blagouhani miris da se svi prisutni hrišćani radovahu, a neverni Agarjani gnevljahu i stiđahu. Da bi prikrili divni miris svetog mučenika bezbožni Agarjani odmah ubaciše u oganj vezanu svinju da bi i ona sagorela, ali opet biše posramljeni. Jer čim oganj pregore veze kojima je svinja bila vezana, ova životinja odmah iskoči iz vatre i pobeže. A blagouhani miris od tela Svetog novomučenika opet se stade osećati, i to sada još jače.
Kada se najzad vatra pogasi, pobožni hrišćani potražiše preostale kosti Svetog Teofila i otkupivši ih od Turaka za novce, položiše ih u hram Svetog Velikomučenika Georgija u Pigadi na Hiosu, gde se neki delovi njegovih svetih moštiju i danas nalaze. Njegovim svetim molitvama neka Gospod podari i nama veliku Svoju milost. Amin.
 
SPOMEN SVETOG NOVOMUČENIKA
ATANASIJA KIJOSKOG
 
Ovaj sveti beše iz sela Kijosa blizu Nikeje u Vitiniji, i imađaše ženu i decu. Beše bogat i pripadaše starešinama opštine, no življaše česnim evanđelskim životom. Desi se da na njegovo selo Turci nametnuše preveliki carski danak na hrišćane. Kao najstariji među starešinama sela, Atanasije reši da se zauzme za hrišćane, te pokrenu pitanje da i Turci toga sela pomognu hrišćanima u plaćanju carskog nareza, jer nisu bili spahije ni janičari, da bi bili oslobođeni od poreza. Osetivši to i pobojavši se, Turci se reše da spreče Atanasija, pa ga uhvate i odvedu kod vezira u Carigrad klevetajući ga da je rekao da hoće da postane Turčin, tj. musliman. Vezir ga pobuđivaše da to i uradi, našto mu Atanasije odgovori: „Da nikada ne bude to, Hriste Care moj, da se odreknem vere svoje“. Tada ga vezir stavi u tamnicu i u njoj bi mučen šesdeset dana. Kada ga ponovo izvedoše pred vezira on samo ponavljaše: „Hrišćanin sam se rodio, Hrišćanin ću i da umrem!“ Vezir ga onda predade dželatu, a ovaj mu otseče česnu glavu na Parmakkapiji u Carigradu 24. jula 1670. godine. Tako Sveti novomučenik Atanasije dobi venac mučeništva od Hrista Gospoda našeg, Kome slava sa Ocem i Svetim Duhom u sve vekove. Amin.[8]
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
KAPITONA
 
Očima duše svagda gledajući Gospoda Hrista, ovaj sveti mučenik postrada za Njega posečen mačem.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
SALOMTINA,
episkopa Jerusalimskog
 
Spominje se kao patrijarh Jerusalimski u Jerusalimskom Kanonariju ovoga dana.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
ERMOGENA
 
Svetom mučeniku ovom biše izbijeni svi zubi, i on tako skonča.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
IMENEJA
 
Postrada za Gospoda posečen mačem.
 


 
NAPOMENE:
[1]Polikarp je grčka reč πολυκαρπος i znači: mnogoplodni.
[2]Ta se žitija nalaze u drugom delu Kijevopečerskog paterika.
[3]Veliki knez u 1154. god. (jednu nedelju); po drugi put veliki knez od 1158. do 1167. godine.
[4]Jovan IV mitropolit Kijevski od 1164. do 1166. godine.
[5]Blaženi Polikarp izabran i posvećen za arhimandrita Kijevopečerskog manastira 1164. godine.
[6]Nikifor II, spominje se u Letopisu od 1182. do 1197. godine.
[7]Njegovo stradanje zapisao je mudri Georgije Koresios Hioski, koji mu i Službu napisa i izdade u Zakintu 1856. g. Stradanje mu je opisano i u Novom Martirologionu. Nikifor Hioski mu napisa jednu novu Službu koja bi izdana u Atini 1883. g. zajedno sa Žitijem.
[8]Život i stradanje ovog Sv. novomučenika napisao je Jovan Kariofilis.

3 komentar(a)

  1. Pingback: Kontraverzne glasine o Sv Mariji Magdalini

  2. Pingback: Sveti Justin Novi (Ćelijski): SVETI RAVNOAPOSTOLNI VLADIMIR KRSTITELJ RUSIJE – Manastir Vavedenje

  3. Prvi i apostol Vaskresenja…….neustrašiva u svojoj veri i odanosti……neumorna u propovedanju njenog Učitelja…….prisustvovao sam mnogim večernjim službama, ali samo sam na jednoj proplakao i to u manastiru Svete Magdaline u Jerusalimu gde je deo njenih moštiju i ogromna freska momenta kada Sveta Magdalina pokazuje crveno jaje caru Tiberiju. Sestre tog manastira gase i pale sve sveće u crkvi u određeno vreme službe, tako da vernik ima utisak i kompletne tame za vreme Spasove smrti i svetla u momentu Njegovog Vaskresenja. Nezaboravna i dostojna služba Svetoj Mariji Magdalini. Sveta učenice Hristova, moli Boga za nas!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *