NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA JUL

ŽITIJA SVETIH ZA JUL

 

ŽITIJA SVETIH
 
23. JULI
 
STRADANJE SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
APOLINARIJA,
episkopa Ravenskog
 
Kad vladaše ćesar Klaudije[1], sveti Petar, apostol Isusa Hrista, sa mnogim hrišćanima koji su ga pratili doputova iz Antiohije na Zapad. Tu u početku, ušavši u jevrejsku zbornicu, on pokaza da je Jevrejin. I stade im propovedati Isusa Hrista, dokazujući svedočanstvima iz proročkih knjiga da je On zaista Sin Božji, koji je došao radi spasenja roda ljudskog; i kazivaše im sva čudesa Gospoda Isusa koja On učini u Izrailju. Svakodnevno propovedajući tako u zbornici, sveti apostol učini te mnogi od Jevreja poverovaše u Hrista. I ne samo od Jevreja nego i mnogi od Rimljana, slušajući apostolovu propoved, s radošću primahu njegovu reč govoreći: „Bog je posetio ljudski rod, poslavši Sina Svog na obnovljenje sveta“. I poverovavši u Hrista oni se krštavahu.
Nakon ne malo vremena sveti apostol Petar reče svome učeniku Apolinariju, koji beše došao s njim iz Antiohije: Eto, ti si dobro obučen u poznavanju Hrista, Sina Božija, i potpuno si upućen u sva božanska dela Njegova, stoga primi osvećenje Svetoga Duha i idi u mnogoljudni grad Ravenu[2] i, ničega se ne bojeći, propovedaj tamo ime Isusa Hrista. – Rekavši to apostol Petar satvori molitvu i, položivši ruke na glavu Apolinarija, postavi ga za episkopa grada Ravene i reče: Neka Gospod naš Isus Hristos pošlje anđela Svog koji će ugotoviti put tvoj i ispuniti molbe tvoje.
Rekavši to apostol celiva Apolinarija i otpusti ga s mirom. Kada se sveti Apolinarije približi spomenutome gradu, uđe u dom nekoga vojnika po imenu Irineja želeći da se kao putnik odmori. U razgovoru s ovim sveti episkop kaza Irineju o sebi ko je, otkuda i radi čega ide u njihov grad, i govoraše mu o Hristu Isusu i Njegovoj božanskoj sili. Irinej mu reče: Oče putniče! ja imam slepog sina, i ako propoved tvoja ima silu, isceli ga da progleda, i ja ću poći za tvojim Bogom poverovavši u Njega. – Svetitelj naredi da mu dovedu slepoga. Kada ga dovedoše, svi se domašnji sabraše želeći da vide šta će sa njim uraditi taj strani čovek. A on, osenivši krsnim znakom oči slepome, reče: Svudaprisutni Bože! Ti unesi poznanje Sina Tvog u ovaj grad, da se prosvete ne samo telesne nego i duhovne oči ovih ljudi, da bi poznali Tebe, jedinog istinitog Boga, i Gospoda našeg Isusa Hrista koga si poslao na spasenje sveta. – Čim to svetitelj izgovori, odmah se otvoriše oči slepome, i on progleda, i s roditeljima svojim pripade k nogama čoveka Božija. I tako sva ta porodica poverova u Hrista, i krstiše se u reci što protiče nedaleko od Ravene, i stade svetitelj živeti u Irinejevom domu.
U gradu Raveni beše bolesna žena, supruga tribuna[3], po imenu Tekla. Ona je mnogo godina ležala bolesna, i mada su je lečili razni iskusni lekari, nisu je mogli izlečiti. Dogodi se da novokršteni vojnik Irinej dođe k tribunu, i videći da je veoma utučen zbog neizlečive bolesti svoje žene, reče mu: Kod mene živi čovek stranac koji mog slepog sina isceli bez ikakvog leka; ako narediš da on dođe k tebi, odmah će isceliti tvoju suprugu. – Tribun upita: Otkuda dođe ovamo taj čovek? – Iz Rima, odgovori Irinej. – Znači, Rimljanin je? upita ponovo tribun. – Ne znam, odgovori Irinej; ipak mi se čini da rodom nije Rimljanin nego Grk. – Tribun mu reče: Dovedi ga tajno u moju kuću.
Kada sveti Apolinarije ulažaše s Irinejem u grad Ravenu, osenivši sebe krsnim znakom, on se moljaše: Bože, Ti pomažeš mome učitelju Petru, budi i meni pomoćnik, da se u ovom gradu proslavi sveto ime Tvoje i da se izvršuje volja Tvoja! – A kada svetitelj uđe u tribunovu kuću, tribun ga pozdravi rečima: Dobro si došao, lekaru! Jer šta žednome može biti slađe od studene vode? – Sveti Apolinarije na to reče: Neka dođe na vas mir Gospoda našega Isusa Hrista. – Tribun upita: Ko je taj o kome govoriš? – Apolinarije odgovori: On je Sin Boga živoga, koji je obnovio sav propali svet. – Tribun na to reče: Vidim da si galilejac[4]. – Svetitelj odgovori: Da, tako je. – Tribun ga upita: Umeš li da lečiš? – Ne, odgovori svetitelj, ja ništa ne znam sem imena Isusova. – Tribun upita: A kakva je sila u Isusa? – Svetitelj odgovori: Pozovi ovamo vojnike koji su pod tvojom vlašću, pa ćeš pred očima sviju njih poznati silu Gospoda mog Isusa Hrista.
Tribun odmah sazva sve svoje vojnike, pa se onda obrati svetitelju sa rečima: Eto, moja žena mnogo godina leži bolesna u postelji, i nikakav joj lek ne pomaže, nego joj svaki škodi. Stoga, ako u tebi ima neka lekovita sila, pokaži je sada na bolesnici. – Svetitelj na to reče: Neka Bog otvori oči srca vaših, da biste, videvši čudesa Njegova, poverovali u Njega! – I prišavši k postelji, uze bolesnicu za ruku i reče: U ime Gospoda našega Isusa Hrista ustani i veruj u Njega, i ne smatraj da je iko sličan Njemu. – I odmah ozdravi žena celim telom, i ustade sa postelje kličući i govoreći: Nema drugoga Boga osim Isusa Hrista koga ti propovedaš!
Videvši to, tribun i svi njegovi vojnici diveći se uskliknuše: Vaistinu je samo ovaj Bog koji tvori takva čudesa! On nam može i u ratu pomagati, ako Ga zavolimo! – I poverova u Hrista tribun sa ženom svojom i sa decom i sa svima domašnjima; i mnogi drugi prisutni neznabošci verovaše i krstiše se.
Od toga vremena sveti Apolinarije stade živeti u gradu u domu tribunovom, i k njemu svakodnevno dolažahu mnogi ljudi, i on ih tajno učaše veri u Hrista, i krštavaše. Ovi verni davahu svoju decu svetitelju da ih uči knjizi. I svetitelj Božji ustroji crkvu u jednom odeljenju tribunova doma, i liturgisaše u njoj, i pričešćivaše verne Božanstvenim Tajnama Tela i Krvi Hristove. Ostajući tamo dvanaest godina on rukopoloži dva prezvitera, Adereta i Kalokira, a visokorodnog čoveka Markijana i filosofa Levkadija postavi za đakone, i šestoricu ljudi za klirike. I vršaše s njima u crkvi dnevna i noćna bogosluženja, slavosloveći Boga.
Kada se broj hrišćana umnoži i pronese se po narodu glas o imenu i sili Isusa Hrista i Njegovog propovednika, onda ne mogaše ostati nepoznat čovek Božji, i o njemu bi obavešten knez grada Saturnin. Ovaj posla po njega, i svetitelj bi doveden. Knez ga izvede pred najglavnije žrece Ravenskog Kapitola, i u njihovom prisustvu ga ispitivaše. – Ko si ti? upita ga knez. – Hrišćanin! gromko odgovori svetitelj. – A ko je Hristos? upita knez. Svetitelj odgovori: Hristos je Sin Boga živoga, kojim živi sva tvar na nebu i na zemlji i u moru.
– Knez ga upita: On li te posla k nama da poremetiš služenje bogovima našim? Eda li ne znaš velikoga boga Zevsa koji živi u gradskom Kapitolu, kome si i ti dužan pokloniti se?
– Svetitelj odgovori: Ko je on ne znam, niti mi je poznato o njegovom hramu. Tada žreci idolski predložiše svetitelju: Onda hajde da vidiš njegov veliki, divno ukrašeni hram, i u njemu ćeš ugledati lik nepobedivog Zevsa, i poklonićeš mu se.
Sveti Apolinarije bi odveden tome hramu; i kad uđe u njega i ugleda bogate ukrase on se nasmeja i reče žrecima: Gle, koliko je zlata i srebra uzalud ovde! Nije li bolje razdati ga siromasima nego da badava visi pred demonima?
Tada neznabošci, ispunivši se gneva i jarosti, silno izbiše svetitelja, pa mu onda konopac vezaše za noge, izvukoše ga van grada i baciše na morsku obalu kao mrtvoga. Svetog Apolinarija jedva živog uzeše odatle njegovi učenici i sakriše u domu jedne udovice hrišćanke, i starahu se o njemu.
Nakon šest meseci jedan ugledan čovek po imenu Bonifacije iznenada oneme, i dozivahu k njemu mnoge lekare, ali mu oni ništa ne mogahu pomoći. U to vreme doznade se u Bonifacijevom domu da je sluga Božji Apolinarije živ i krije se kod neke udovice. Žena onemelog Bonifacija odmah otrča k čoveku Božjem, i pripadajući mu k nogama moljaše ga da pođe u njen dom i isceli joj muža. Svetitelj Hristov pođe tamo, i kada ulažaše u Bonifacijev dom, jedna robinja devojka, u kojoj beše nečisti duh, razbesne se i povika: „Odlazi odavde, slugo Boga živoga! Ne budeš li otišao, ja ću učiniti da ti opet vežu noge i izvuku te iz ovog grada!“ – Svetitelj zapreti nečistome duhu i istera ga iz robinje. Zatim uđe k nemome Bonifaciju i pomoli se za njega Bogu govoreći: Gospode Isuse Hriste, Ti si zatvorio usta ovome čoveku, da on ne bi prizivao sebi u pomoć demone. Sada mu otvori usta, da prizove preblagosloveno ime Tvoje i poveruje da si Ti Bog koji živi večito. Kada se svetitelj tako pomoli, i prisutni hrišćani rekoše „amin“, tog trenutka se odveza jezik nemome i usta mu se otvoriše za slavljenje Jedinoga Boga, i on gromoglasno uskliknu: Nema drugoga Boga sem Apolinarijem propovedanog! – I u taj dan poverovaše u Hrista preko pet stotina ljudi i primiše sveto krštenje.
Nakon ne mnogo dana, podstaknuti na gnev od demona, neznabošci ponova uhvatiše svetog Apolinarija i silno ga biše štapovima, zabranjujući mu da ne sme propovedati o Isusu, niti ime Njegovo spominjati. A svetitelj, ležeći na zemlji, klicaše: „Zaista je Bog Isus Hristos, koji dobrovoljno postrada za ljude!“ – Neznabošci pak, ne podnoseći njegovo svedočanstvo o Hristu, postaviše ga bosonoga na žeravicu, i mučiše ga pekući ga na ognju. Ali on još gromkije propovedaše Hrista. Tada mučitelji, vezavši svetog Apolinarija za noge, izvukoše ga iz grada i rekoše mu: „Iako činiš isceljenje, ipak nemoj ulaziti u grad, ako hoćeš da budeš živ“. – I svetitelj ležaše blizu grada, i neprestano učaše o imenu Isusa Hrista. Dolažahu k njemu mnogi bojažljivi ljudi i služahu mu. A kada se od svetiteljeve propovedi umnožiše verni, oni podigoše malu crkvu nedaleko od grada na morskoj obali, i arhijerej Božji vršaše u njoj svetu liturgiju, i krštavaše u moru one koji se obraćahu ka Hristu Bogu.
Posle nekoliko godina sveti Apolinarije bi prognan od neznabožaca i otputova u italijansku oblast Emiliju, i tamo propoveđu Evanđelja privođaše k svetoj veri ljude koliko je mogao. Za to vreme, po njegovom naređenju, crkvom u Raveni upravljaše prezviter Kalokir, koji takođe činjaše mnoga čudesa imenom Isusa Hrista. Pošto sveti Apolinarije provede dosta vremena u Emiliji, on se vrati u Ravenu, gde ga verni s radošću primiše. Tada Ravena već imađaše drugoga kneza po imenu Rufina. Njegova kći jedinica beše teško bolesna, i već na samrti. Čuvši za svetog Apolinarija knez naredi da ga s češću dovedu njegovom domu, da pomogne njegovoj kćeri. No kada sveti episkop sa klirom ulažaše u knežev dom, bolesnica umre. I nastade plač i velika kuknjava od roditelja i svih domašnjih. Ugledavši svetog Apolinarija Rufin mu reče: Bolje bi bilo da nisi dolazio u moj dom, jer se zbog tebe veliki bogovi razljutiše na mene i ne hteše da mi kćer izbave od smrti. – Svetitelj mu na to reče: Zakuni mi se zdravljem tvoga ćesara, da nećeš zabraniti svojoj kćeri da ide za Spasiteljem svojim, pa ćeš videti silu mnome propovedanog Gospoda našeg Isusa Hrista. – Rufin odgovori: Ja znam da je moja kći umrla, i nije živa. Ali ako je ugledam vaskrslu i govoreću, pohvaliću silu Boga tvog, i neću joj zabraniti da ide za Spasiteljem svojim.
Tada svetitelj priđe k pokojnici, i pomoli se: „Gospode Isuse Hriste Bože moj, Ti ispunjuješ sve molbe apostolu Tvome a nastavniku mome – Petru, ispuni i moju molbu: vaskrsni ovu devojku, jer je Tvoje stvorenje, te neka prisutni vide svemoćnu silu Tvoju i neka razumeju da nema drugoga Boga osim Tebe!“ Zatim, dodirnuvši pokojnicu, reče: „Ustani i ispovedaj Spasitelja tvoga!“
I odmah vaskrse devica, stade na noge, i vičući gromko govoraše: Veliki je Bog koga Apolinarije propoveda, i nema drugoga Boga osim Njega! – Tada se obradovaše roditelji devojčini, a obradovaše se i svi hrišćani što se tako proslavi ime Gospoda Isusa. I krsti se devojka sa majkom i svima domašnjima. I beše trista dvadeset četiri duša oba pola onih što primiše krštenje. A i mnogi drugi od neznabožaca poverovaše u Hrista i krstiše se. Sam pak knez Rufin, mada poverova u Gospoda, ipak iz straha od ćesara ne primi krštenje, nego tajno voljaše svetitelja Božjeg i služaše mu. A kći njegova posveti sebe na službu Hristu Bogu, zaručivši Mu se kao nevesta, i ostade devojkom u toku celog života svog.
Međutim neznabošci obavestiše ćesara da je neki čovek, koji je došao iz Antiohije, svojim mađijama i činima uneo ime Isusa Jevrejina u grad Ravenu, i mnogi ga iz naroda slušaju, pri čemu dom Rufinov on zavede u svoju veru. Kesar bez odlaganja posla u Ravenu svoga namesnika Mesalina, da Rufinu oduzme vlast, a odnosno Apolinarija naredi da ga primora na poklonjenje njihovim neznabožačkim bogovima, ili da ga progna u najudaljenije zemlje. Izvršujući ćesarevo naređenje, namesnik Mesalin dozva Apolinarija u sudnicu i ispitivaše ga u prisustvu kapitolskih žrečeva, ko je, otkuda je, i čime se bavi. Svetitelj izjavi da je hrišćanin, rodom iz Antiohije, učenik apostolski, a bavi se propovedanjem Isusa Hrista, Sina Boga živoga, koji je stvorio nebo i zemlju i more i sve što je na njima i u njima. Namesnik ga upita: Ne propovedaš li onoga Hrista, koji pre nekoliko godina nazva sebe Sinom Božjim i bi ubijen od Jevreja? Da je on bio Bog, onda ne bi umro, niti bi primio sramoćenje; ali pošto je bio gord, to je i predan na muke i kažnjen smrću. A ti sa kakvog razloga ubrajaš takvoga među bogove, ne znam. – Sveti Apolinarije odgovori: Ovaj Isus Hristos o kome govorimo beše Bog, i jeste, i biće vavek. Ali, želeći da rod ljudski oslobodi od robovanja đavolu, On ponizi sebe i ovaploti se od Duha Svetoga u utrobi čiste, ne poznavše muža, Djeve, i rodi se od Nje na neiskazan način.
Sve smo i mi to slušali, odvrati Mesalin, ali nije lako verovati u to. – Svetitelj onda reče: Čuj me, sudijo, i pazi: Bog beše u čistom telu i činjaše neobična čudesa i znamenja u svetu, a kada od Jevreja bi uhvaćen i raspet, onda postrada telo Njegovo, primljeno od Presvete Djeve, a Božanstvo Njegovo ostade bezstradalno i besmrtno; tim Božanstvom i telo vaskrse iz mrtvih u treći dan, i On, pošto se javi mnogima, uznese se na nebo, otkuda je i sišao. On verujućima u Njega dade tako veliku vlast i silu, da oni imenom Njegovim đavole izgone, sve neizlečive bolesti isceljuju, i mrtve vaskrsavaju…
Mesalin na to reče: Ne možeš me preubediti, da bih pošao za nepoznatim Bogom, koga ćesar i senatori ne priznaju, nego hajde u gradski kapitol, pa svojim rukama okadi velikog i strašnogrmećeg boga Zevsa. Ako to ne htedneš učiniti, onda ću te staviti na razne muke, pa zatim poslati u progonstvo. – Svetitelj odgovori: Ako i u kapitol uđem, ipak neću prineti kad demonima, nego ću Gospodu mom Isusu Hristu prineti žrtvu hvale.
Tada žreci idolski povikaše: Neka Apolinarije bude mučen! – I naredi Mesalin da mučenika svuku i nepoštedno biju motkama; pri čemu govoraše: Prinesi bogovima žrtvu! – A svetitelj bijen klicaše: Hrišćanin sam! – Jedan od žrečeva povika: Rastegnite ga na mučilištu i mučite ga žestoko, dok ne oda hvalu besmrtnim bogovima! – I odmah bi svetitelj mučen na takav način, i usred muka vikaše: Ispovedam živim Bogom Gospoda Isusa Hrista, a ne nekog drugog!
Posle jednoga časa Mesalin naredi da ublaže mučenje, pa upita stradalca: Reci mi, bedniče, kakvo uzdarje očekuješ za pretrpljene muke? – Mučenik odgovori: U našim knjigama piše: Koji pretrpi do kraja, spašće se; i ko umre za Hrista, biće živ. Takvo je uzdarje hrišćanima.
Na stradanje svetog mučenika gledaše mnogo naroda, hrišćana i neznabožaca; i hrišćani, gledajući njegovo junačko trpljenje, proslavljahu Boga nebesnoga. Tada Mesalin ponovo naredi slugama da muče slugu Hristovog i da mu vrelom vodom polivaju rane. U međuvremenu pak on naredi da se spremi lađa, nameravajući da mučenika okovana u lance pošlje na zatočenje u Ilirik. Jedan od slugu što mučahu svetoga, koji beše najsvirepiji od sviju, iznenada bi spopadnut ljutim demonom, pade na zemlju i izdahnu, pošto mu demon iščupa bednu dušu njegovu. A sveti Apolinarije, kada ga skinuše s mučilišta, reče Mesalinu: Neznabošče, zašto ne veruješ u Sina Božjeg? Tada bi ti uzmogao izbeći večne muke u paklu.
Razbesnevši se, mučitelj naredi da svetitelja biju kamenjem po ustima. Videći takvu svirepost mučiteljevu hrišćani više ne mogoše trpeti, – beše ih vrlo mnogo, – nego razljućeni stvoriše metež u narodu, pa poleteše na neznabošce i nekolicinu njih ubiše; htedoše da ubiju i namesnika Mesalina, ali on, čim primeti galamu i metež narodni, uplašen pobeže i sakri se negde u utvrđenoj zgradi. A za Apolinarija on naredi vojnicima da ga dohvate, zatvore u tamnici, zabiju mu noge u klade, i ne daju mu ni hrane ni pića, da bi umro od gladi i žeći. No Bog koji sve hrani, ne ostavi slugu Svoga, nego mu ogladnelom posla svetog anđela da ga ukrepi: i dođe anđeo Božji k svetome u tamnicu na vidljiv način, tako da tamnički stražari gledahu na njega, i donese sužnju Hristovom hranu i piće, kojih se ovaj prihvati i okrepi, pa zablagodari Bogu.
Posle četiri dana namesnik Mesalin, čuvši da je učitelj hrišćanski Apolinarije živ u tamnici, naredi da ga okuju u teške okove, tajno ukrcaju u lađu i odvezu u zatočenje. Sa njim pođoše i tri klirika, ne želeći da se odvajaju od svog oca i učitelja; i otploviše. No kroz nekoliko dana neočekivano nastade strahovita bura, more je užasno besnelo, te se lađa razbi i svi se podaviše. Samo sveti Apolinarije sa tri klirika i dva vojnika s njima, čuvani Bogom, doplivaše do obale živi. A teški okovi u koje sveti Apolinarije beše okovan spadoše s njega, nevidljivom rukom odrešeni u vreme kada razbijena lađa poče tonuti. Spaseni od davljenja iziđoše na obalu. A ona dva vojnika upitaše svetitelja: Gospodine oče, kuda da krenemo, i šta da radimo? – Svetitelj im odgovori: Verujte u Gospoda našega Isusa Hrista i primite sveto krštenje, pa ćete biti živi. – Oni odmah prokleše idole i krstiše se u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. I hođaše sveti sa tri klirika i dva novoprosvećena vojnika od mesta do mesta, dok ne dođe u Miziju[5], gde ih niko ne primaše. A sveti, videvši jednoga uglednog čoveka koji imađaše gubu na čelu, upita ga: Hoćeš li da budeš zdrav? – Ovaj odgovori: Hoću. – Svetitelj mu onda reče: Veruj u Gospoda našeg Isusa Hrista. – Čovek na to reče: Koji me isceli, taj će biti moj Bog. – A sveti Apolinarije, prizvavši ime Gospoda Isusa, dodirnu gubu na tom čoveku, i on tog trenutka postade zdrav; i odrekavši se idola, poverova u Hrista i krsti se. Svetitelj ostade kod njega mnogo dana, učeći nevernike poznanju istinitog Boga i prosvećujući ih svetim krštenjem.
Zatim putujući odatle obalom reke Dunava, on isto tako propoveđu Evanđelja mnoge neznabošce privede ka Hristu. Posle toga dođe u Trakiju i stade obitavati blizu jednog neznabožačkog idolišta, u kome bejaše idol poganog neznabožačkog boga Serapisa, koji razgovaraše sa svojim poklonicima: jer demon koji življaše u idolu davaše odgovore onima koji prinošahu žrtve i pitahu o raznim stvarima. Kada svetitelj Božji dođe tamo, ovaj idol umuče. I biše veoma ožalošćeni pogani žrsci i svi neznabošci te zemlje što im bog oneme. I dugo ga oni umilostivljavahu žrtvama da im opet progovori, dok oi najzad jedva nekako promrmlja: Ne znate li da iz Rima dođe ovamo učenik apostola Petra i sveza me imenom Isusovim koje on propoveda? Dok on ne bude prognan odavde, ja ne mogu odgovarati na vaša pitanja. – Neznabošci odmah stadoše brižljivo tražiti Hristova propovednika. Kada ga nađoše oni ga bez milosti biše, pa ga odvedoše na more, i tamo nađoše lađu što je plovila za Italiju. Oni umoliše poglavara toga kraja, koji ispraćaše tu lađu, te ukrcaše u nju svetitelja Božjeg sa njegovim učenicima, rekavši mu: Otkuda si došao, tamo se i vrati!
Pri blagoprijatnim vetrovima oni stigoše u Italiju. Iskrcavši se sa učenicima na kopno, čovek Božji pođe u grad Ravenu k svojoj pastvi, i pojavi se u Raveni posle trogodišnjeg izgnanstva, i bi primljen od vernih sa velikom radošđu. Međutim neznabošci se veoma srđahu videvši da se hrišćanski episkop vratio iz progonstva, i smišljahu zlo vrebajuđi zgodno vreme za ostvarenje svoje zle namere.
Nakon ne malo vremena, kada svetitelj Božji služaše svetu liturgiju u crkvi, koja se nalazila u selu jednog česnog čoveka po imenu Kirineja, napadoše na crkvu neznabošci u ogromnom broju, raspudiše duhovno stado Hristovo, a samog pastira, svetog Apolinarija, uhvatiše, pa bijuđi ga odvedoše svezana u grad, i predadoše najglavnijim kapitolskim žrecima Zevsovoga hrama. A oni, ugledavši ga zagrajaše sa gnevom: Nije on dostojan da se pojavi pred velikog boga Zevsa, kome se on ne jedanput rugao, nego neka ga vode k Apolonu!
Kada svetitelj bi odveden u hram Apolonov, on satvori molitvu ka Gospodu svome, i odmah pade taj idol na zemlju i rasu se u prah, a posle malo vremena i hram se taj skverni sruši. Videći to hrišćani proslavljahu svemogućeg Boga svog, a neznabošci dohvatiše svetog Apolinarija, odvedoše ga knezu po imenu Taurusu, i predadoše mu mučenika da ga ubije. Knez sazva u sudnicu sve savetnike gradske, i pred svima ispitivaše Hristovog sužnja, kakvom silom čini on takva čudesa, isceljujući bolesne. Svetitelj im kaza da sve to čini Hristovom silom, jer je Hristos jedini istiniti i svemoćni Bog. Knez onda reče: Ja imam sina slepog od rođenja; ako ti učiniš da on silom Hrista tvog progleda, onda ćemo i mi verovati da Hristos jeste istiniti Bog; ako pak to ne učiniš, onda ću te predati ognju, da pogineš po zaslugama svojim. – Svetitelj Hristov naredi da dovedu sleporođenog. Kada ovaj bi doveden, čovek Božji oseni krsnim znakom slepe oči i reče: U ime Isusa Hrista raspeta otvori oči svoje i progledaj! – I sleporođeni odmah otvori oči i progleda. I svi se zadiviše, i govorahu: Zaista je istiniti Bog onaj koji čini takva čudesa. – I mnogi poverovaše u Hrista. A knez oslobodi svetitelja iz ruku neznabožnog naroda, i noću ga posla na svoje imanje, udaljeno od grada šest kilometara, da ga tamo kobajagi drži u okovima. Međutim svetitelj provede u tom selu četiri godine ne u okovima nego na slobodi. I kod njega se skupljahu svi verni, a i mnogi od neznabožaca dolažahu k njemu; on ih propoveđu obraćaše u svetu veru i krštavaše; i sve bolesne koje mu donošahu on isceljivaše.
U te dane u Rimu bi izabran za ćesara Vespazijan[6]. Glavni žreci u Raveni uputiše ćesaru poslanicu sledeće sadržine: „Ako ne pogubiš vrača Apolinarija, protivnika tvoga carstva, onda će propasti poštovanje bogova i umanjiće se slava Rima, jer on svakodnevno zavodeći svojim magijama mnogo naroda, ruži besmrtne bogove i ruši njihove hramove. Ako pak on jedan iz živih bude uništen, slava Rima sačuvaće se zanavek“. – Ćesar Vespazijan, rasmotrivši to, otpisa u Ravenu ovako: „Ako neko nanese bogovima sramotu i uvredu, dužan je da im uzvrati prinošenjem darova, ili da bude proteran iz grada: jer ne dolikuje činiti odmazdu nekome za bogove, pošto oni sami mogu odmazditi svojim neprijateljima, ako se razgneve“.
Kada ovakav odgovor ćesarev stiže u Ravenu, patricije Demosten, koji tada beše primio upravu nad gradom, uhvati svetitelja Božjeg Apolinarija, već prestarelog od godina i iznemoglog telom od mnogih mučenja. Gomila neznabožaca zahtevaše od Demostena da Apolinarija stavi na muke ili da ga pošlje daleko u neka ubitačna po zdravlje mesta, gde bi on nestao bez traga. Demosten predade svetitelja jednome kapetanu pod stražu, dok on ne izmisli muke na koje bi ga stavio, i ubitačna mesta kuda bi ga prognao. A taj kapetan budući tajni hrišćanin, uze čoveka Božjeg i odvede ga ne u tamnicu nego u svoj dom, i dvoraše ga. Posle nekoliko dana on reče svetitelju: Gospodine oče, nemoj još umreti, jer nam je tvoj život veoma potreban radi našeg dobra; nego iziđi noću u naselje gde se nalaze bolesnici, i ostani tamo dok se narodni gnev ne stiša.
Rekavši to svetitelju, kapetan ga u ponoći otpusti da krišom iziđe iz grada. Kada svetitelj iziđe, to doznadoše neki od idolopoklonika i pojuriše za njim. Sustigavši ga na putu oni ga biše i mačevima sekoše dok im se ne učini da je već umro; onda ga ostaviše i odoše. A kada svanu dođoše učenici i nađoše svetitelja gde jedva diše; uzeše ga i odneše u naselje k bolesnicima, gde on prožive još sedam dana. Pred končinu njegovu sabra se k njemu sva crkva vernih. On im izgovori duge pouke: da ne odstupaju od svete vere Hristove i da se gnušaju idolopokloničkih gadosti; i proročki predskaza da će Crkvu Hristovu snaći mnoga gonjenja. Isto tako on predskaza: da će posle svih ljutih nevolja idoli biti svuda uništeni; da će zasijati svetlost pobožnosti po vaseljeni; da će nastati hrišćanski carevi, i da će hrišćani nesmetano prinositi žrtve Bogu živome. A dodade još i ovo: Ko nepokolebljivo ostane u veri Gospoda našeg Isusa Hrista, neće umreti nego će večno živ biti.
Rekavši to i mnogo drugo, svetitelj i mučenik Hristov zaspa u Gospodu. I plakaše za njim svi verni, i položiše česno telo njegovo u kamenom grobu ukopavši ga duboko u zemlju iz straha od neznabožaca da ga ne iskopaju iz zemlje i narugaju mu se.
Svetitelj Božji Apolinarije pasao je Crkvu Hristovu dvadeset osam godina, jedan mesec i četiri dana; postrada dvadeset trećega jula, za Vespazijanova carovanja među Rimljanima, dok među nama caruje Gospod naš Isus Hristos sa Ocem i Svetim Duhom kroza sve vekove. Amin.[7]
 
SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
VITALIJA, episkopa Ravenskog
 
Episkopovao u gradu Raveni u Italiji; mučenički postradao za Hrista mačem posečen.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
TROFIMA i TEOFILA
i sa njima trinaest mučenika
 
Sveti mučenici Trofim i Teofilo postradaše za carovanja Dioklecijana[8]. Sa njima zajedno postradaše još trinaest vernih i istinitih slugu Hristovih. Jer pošto se ne pokoriše volji neznabožnog mučitelja: ne prinesoše pogane žrtve bezdahnim idolima i ne htedoše se odreći Hrista, njih obesiše na mučilištu i strugahu ih oštrim gvožđem, pa ih kamenjem zasipahu; potom im prebiše golenice, i najzad ih baciše u oganj. No kada oni, svemoćnom silom Božjom sačuvani živi i čitavi usred ogromnog plamena, iziđoše iz ognja nepovređeni, tada mučitelj, raspalivši se ljutom jarošću kao adskim ognjem, naredi da ih pobiju mačem. I biše svetim mučenicima odsečene česne glave u čast i slavu Glave cele Crkve – Gospoda našeg Isusa Hrista.[9]
 
SPOMEN PREPODOBNE
ANE
koja je u Levkadiu
 
Ova prepodobna Ana življaše u vreme cara Teofila (829-842 g.) Beše iz poznate i bogate porodice i telesno vrlo lepa. Odgajivši je u pobožnosti, roditelji ubrzo umreše, te njoj ostade veliko bogatstvo koje ona razdavaše potrebitima. Čuvši za njenu lepotu i imanje neki Agarjanin, koji življaše u Carigradu, izmoli dozvolu od cara Vasilija Makedonca (867-886 g.) da ovu blaženu Anu uzme sebi za suprugu. No kako prepodobna Ana to uporno odbijaše on joj mnogo dosađivaše i nikako je na miru ne ostavljaše. Svetiteljka tada pribeže k Bogu usrdnim molitvama da je oslobodi ove napasti i Bog usliši molbe verne sluškinje Svoje, te Agarjanin ubrzo umre. Prepodobna zahvali za to Bogu i odmah ostavi svet i sve imanje i otide u jedan manastir Presvete Bogorodice u Carigradu, zamonaši se i odade se najstrožijim podvizima posta, bdenja i molitve. Poživevši tako blažena Ana svega oko pedeset godina, i malo se razbolevši, mirno predade dušu svoju u ruke Božje. Posle nekog vremena svete joj mošti biše nađene čitave i blagouhane i nad njima mnogi dobiše isceljenja.
 
SPOMEN SVETIH
MUČENIKA POBIJENIH OD BUGARA
u vreme cara Nikifora
 
Grčki car Nikifor I (802-811 g.) pobedi 811 godine Bugare, tada još nehrišćane. No zatim se odade veselju i pijančenju što iskoristi bugarski han Krum i iznenada napadne na njegovu vojsku, samog cara zarobi i mnoge njegove vojnike odmah pogubi, a mnoge opet zarobi. Od ovih zarobljenih vojnika hrišćana mnogi su bili strašno mučeni i primoravani od neznabožaca da se odreknu svoje hrišćanske vere. Ostavši čvrsti i nepokolebljivi, oni biše mačem posečeni, obešenn, strelama ustreljeni i na druge razne načine pogubljeni, te tako primiše vence mučeništva za veru svoju u Hrista Boga. Po nekima pak, ovo bi 26 jula. (Sa njima beše zarobljen i Sv. Petar patricije, o kome videti opširnije pod 1. julom).
 
SPOMEN SVETOG
TIRSA (TEISA)
 
U selu Egialusa u pokrajini Amohostu na Kipru postoji hram (iz 14-15 veka) posvećen Svetom Tirsu, koji se slavi danas 23 jula. Ovome Svetome napisa sinaksarsko žitije monah Akakije 1773 godine, i naziva ga episkopom Karpasije, koji je zatim, povukavši se sa prestola, podvizavao se na mestu gde mu je danas hram.
 
SPOMEN SVETIH
SEDAM MUČENIKA KARTAGENSKIH
 
SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
APOLONIJA
 
Postradao za veru u Gospoda Hrista bačen u oganj i ustreljen. Po nekima, bio je episkop u gradu Rimu.
 


 
NAPOMENE:

  1. Klaudije carovao od 41 do 54 godine.
  2. Ravena – grad italijanske pokrajine istoga imena; veoma star; pod vlast Rimljana pao 254 god. pre Hrista; godine 44 posle Hrista postao obitalište episkopa, a 432 godine – arhiepiskopa; spasavajući se od Alariha, car Honornje godine 402 izabra Ravenu za svoju prestonicu.
  3. Tribun – vojni starešina na hiljadu vojnnka; otprilike pukovnik.
  4. Galileja – oblast na severu Palestine; u njoj Gospod Hristos proveo svoje detinjstvo i mladost; Galileja je isto tako bila po preimućstvu mesto Njegove propovedi; stoga su Gospoda Isusa i nazivali Galilejcem (Mt. 26, 69). Neznabošci su često nazivali hrišćane galilejcima. Hristoborni car Julijan Otstupnik umro je sa rečima, upućenim Hristu: „Galilejče, ti si pobedio!“.
  5. Mizija – zemlja na severu od Makedonije, graniči se Trakijom.
  6. Vespazijan carovao od 70 do 79 godine.
  7. Sveti Apolinarije upokojio se oko 75 god.; telo njegovo počiva u Raveni, u crkvi njegova imena, a jedna ruka njegova nalazi se u Rimu, u hramu posvećenom njemu.
  8. Dioklecijan carovao od 284 do 305 god.
  9. Sveti mučenici postradali u početku četvrtog veka.

3 komentar(a)

  1. Pingback: Kontraverzne glasine o Sv Mariji Magdalini

  2. Pingback: Sveti Justin Novi (Ćelijski): SVETI RAVNOAPOSTOLNI VLADIMIR KRSTITELJ RUSIJE – Manastir Vavedenje

  3. Prvi i apostol Vaskresenja…….neustrašiva u svojoj veri i odanosti……neumorna u propovedanju njenog Učitelja…….prisustvovao sam mnogim večernjim službama, ali samo sam na jednoj proplakao i to u manastiru Svete Magdaline u Jerusalimu gde je deo njenih moštiju i ogromna freska momenta kada Sveta Magdalina pokazuje crveno jaje caru Tiberiju. Sestre tog manastira gase i pale sve sveće u crkvi u određeno vreme službe, tako da vernik ima utisak i kompletne tame za vreme Spasove smrti i svetla u momentu Njegovog Vaskresenja. Nezaboravna i dostojna služba Svetoj Mariji Magdalini. Sveta učenice Hristova, moli Boga za nas!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *