NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za jul

Žitija Svetih za jul

21. JULI
 
ŽITIJE SVETOG PROROKA
JEZEKILJA
 
Sveštenik Boga višnjega, sveti prorok Jezekilj bejaše iz jevrejskog grada Sarira, sin Vuzija, iz plemena Levijeva. U vreme drugog osvajanja Jerusalima on bi Navuhodonosorom[1] odveden u ropstvo u Vavilon[2] zajedno sa carem judejskim Joakimom, nazvanim Jehonija drugi.[3] Jerusalim je bio triput osvajan carem Navuhodonosorom.
Prvi put u dane cara judejskog Joakima,[4] sina Josijina, brata Joahazova i Sedekijina, a oca Jehonije Drugog; njega prvog okovanog u lance odvede Navuhodonosor u Vavilon; tada bi odveden u ropstvo i sveti prorok Danilo sa tri mladića: Ananijom, Azarijem i Misailom. No posle kratkog vremena Navuhodonosor otpusti Joakima u Jerusalim da ponova caruje, ali kao njegov vazal. Pošto carova tri godine u Jerusalimu pod vlašću Navuhodonosora, Joakim se odmetnu od njega i ne hte mu davati danak. Zbog toga ponova dođe na Jerusalim vavilonska vojska, sveti grad bi zauzet, car Joakim ubijen i bačen psima izvan grada da ga pojedu. Na njegovo mesto po naređenju Navuhodonosora bi postavljen za cara njegov sin, takođe po imeiu Joakim, koji bi prozvan i drugim očevim imenom – Jehonija, te tako on postade Jehonija Drugi. I on bi učinjen vazalom vavilonskog cara, kao što i otac njegov ranije beše. No pošto i ovaj Jehonija činjaše što je zlo pred Gospodom, to, po popuštenju Božjem, nakon ne mnogo vremena Navuhodonosor opet dođe na Jerusalim i odvede u ropstvo Jehoniju sa celim domom njegovim, a odvede i mnoštvo znatnih ljudi, hrabrih muževa, svih koji behu sposobni da nose oružje, raznih umetnika, i uze zlatne sasude crkvene. To bi drugo osvajanje Jerusalima. Pri ovom osvojenju biše odvedeni u ropstvo: sveti prorok Jezekilj, Mardohej i Josedek, otac Isusa koji potom sa Zorovaveljem obnovi razoreni Jerusalimski hram. A treće i poslednje razorenje i opustošenje Jerusalima od strane Navuhodonosora bilo je u dane cara Sedekije,[5] koga Navuhodonosor postavi za cara namesto Jehonije, naloživši na njega danak. Ali kada i Sedekija zbaci sa sebe Navuhodonosorov jaram tada isti Navuhodonosor dođe sa svom haldejskom vojskom, razori Jerusalim potpuno uništivši ga ognjem i mačem, a preostali narod odvede u ropstvo. I od toga vremena prestade postojati kako carstvo Judejsko tako i celo carstvo Izrailjsko. Ovo treće razorenje Jerusalima od Navuhodonosora opširno je opisano u žitiju svetog proroka Jeremije.[6]
Nalazeći se u Vavilonskom ropstvu, jerej Božji Jezekilj življaše na reci Hovaru. Njemu se javi čudesno viđenje u tridesetoj godini njegova života, a u petoj godini po odvođenju Jehonije u ropstvo, u četvrti mesec,[7] u peti dan toga meseca. On vide gde se otvoriše nebesa; sa severa duvaše silan vetar, i otuda dolažaše velik i presjajan oblak; usred oblaka dizaše se oganj. i oko njega blistaše svetlost; usred tog oblaka pokazaše se kao četiri životinje, koje izgledahu kao čist bakar rastopljen u ognju; svaka životinja imađaše po četiri lica: lice čoveka, lice lava, lice teleta i lice orla; osim toga u svake beše po četiri krila, a pod krilima čovečije ruke; dva krila behu raširena za letenje, a sa druga dva pokrivahu tela svoja; oganj se vijaše između životinja, i munje izlažahu iz ognja. Vidna behu takođe i četiri velika točka, po jedan uza svaku životinju; ti točkovi behu na izgled kao kamen hrisolit, boje plave kao more, sa zlatnim odbleskom, izazvanim zracima sunca. U tim točkovima viđahu se kao neki drugi točkovi; svi ti točkovi, kao živi, imađahu u sebi životnu silu, i odasvud behu puni očiju. Četiri pak životinje, izgledalo je, behu upregnute u te točkove, kao u kola; i kada iđahu životinje, kretahu se zajedno s njima i točkovi; a kad stajahu životinje, stajahu i točkovi. Kada iđahu, huka krila njihovih beše kao huka velike vode, kao graja mnogoljudne vojske. A kada stajahu, ćutahu i krila njihova. Stajahu pak i ćutahu onda, kada glas Božji dolažaše ozgo iz neba. Jer nad tim životinjama i točkovima viđaše se kristaloliki nebeski svod, i na svodu presto kao od safira, i na prestolu presvetlo obličje čovečije, i oko njega sijanje slično duginom, kada duga sija u oblacima u kišoviti dan.
Takvo viđenje slave Božje imade sveti prorok Jezekilj. U njemu, po tumačenju bogomudrih i bogonadahnutih ljudi, presvetlo obličje čovečije praobrazovaše ovaploćenje Sina Božjeg u utrobi Prečiste Djeve, koja bi živi presto učovečivšem se od Nje Bogu, i onaj safiroliki presto beše praslika njena.
Jer dragoceni kamen safir koji je presvetlom bojom svojom sličan nebu i sadrži u sebi zlataste deliće kao nebo zvezde, jeste praslika Presvete Djeve Marije, u kojoj, kao u nebeskoj prirodi, nema ni jedne mrlje, i utroba koja se pokaza prostranija od neba, smestivši u sebi Nesmestivog, i koja je kao zvezdama ukrašena mnogam darovima blagodati Božje. Četiri životinje sa četiri lica praslikovahu četiri sveta evangelista, od kojih svaki, opisujući Hristov život sa ljudima na zemlji, izobrazi Njegovo čovečanstvo, praslikovano kod onih životinja licem čovečijim; Božanstvo Hristovo praslikovano je licem lavovim; stradanje Hristovo pokazano je licem teleta; vaskrsenje i vaznesenje Hristovo izobraženo je licem orla. Četiri točka sa mnoštvom očiju, u kojima behu vidni i drugi točkovi, praobrazovahu četiri dela vaseljene, koja ima u sebi razne narode; zašavši među njih, propoved apostolska otvori mnogim narodima duhovne oči za poznanje i viđenje Boga. Oganj pak koji se vio usred viđenog otkrivenja i veliko blistanje oko njega, pokazivaše veličanstvo nepristupne slave Božje. I druga tajanstva behu praslikovana u tom divnom i strašnom viđenju, koje sveti Jezekilj videvši pade od užasa ničice na zemlju, i ču odozgo glas Onoga što u obličju čovečijem seđaše na prestolu, glas koji govoraše: „Sine čovečji, ustani na noge da govorim s tobom“. I uđe u njega neka nevidljiva sila, koja ga podiže sa zemlje i postavi na noge.
Kada prorok sa trepetom stade pred slavom javivšeg mu se Gospoda, reče mu Gospod: Sine čovečji! ja te šaljem k domu Izrailjevu, k ljudima koji me ogorčiše i ožalostiše; oni i oci njihovi odmetnuše se od mene do današnjeg dana, ljudi tvrda obraza i uporna srca; k njima te šaljem, i ti im kaži reči moje; nemoj se uplašiti lica njihova, makar se razbesneli na tebe i opkolili te kao skorpije (Jezek. 2, 3.4.6).
Kada Gospod govoraše to, Jezekilj ugleda ruku pruženu k njemu i u njoj knjižni svitak; i ta ruka razvi pred njim taj svitak, i beše u njemu napisano iznutra i spolja: „Plač i naricanje i jaoh“. I reče mu Gospod: Sine čovečji! pojedi ovaj svitak, pa idi i reci sinovima Izrailjevim što ti budem naredio (Jezek. 2, 9.10;3, 1).
Jezekilj otvori usta svoja, pojede svitak, i beše mu u ustima sladak kao med. I od toga vremena Jezekilj se ispuni proročkoga duha i blagodati, i sve što mu potom govoraše Bog on primaše u srce svoje. A kada se to čudno viđenje stade udaljavati od očiju njegovih, on ču glas kao glas mnogobrojnog naroda koji govoraše: „Blagoslovena slava Gospodnja s mesta njegova!“ – Pritom i lupa krila životinja i huka točkova behu slični tutnjavi velikog zemljotresa. I tako ona strašna kola slave Božije otidoše uvis iz vidika njegovih očiju; i viđenje se završi.
Posle ovog viđenja prorok provede sedam dana u đutanju, razmišljajuđi o onome što vide i ču. I ponova mu dođe reč Gospodnja govoređi: Sine čovečji, postavih te stražarem domu Izrailjevu, da slušaš reči iz mojih usta i opominješ ljude od mene. Kada rečem bezakoniku: „smrću đeš umreti“ a ti ga ne opomeneš i ne progovoriš mu da bi odvratio bezakonika od bezakonog puta njegova, da bi on ostao živ, taj đe bezakonik umreti u bezakonju svom, ali ću ja krv njegovu iskati iz tvojih ruku. No kad ti opomeneš bezakonika, i on se ne vrati od bezakonja svoga i sa zloga puta svoga, onda će on umreti u bezakonju svom, a ti ćeš sačuvati dušu svoju (Jezek. 3, 18-19).
Zatim, izveden Duhom u polje, Jezekilj ponova vide slavu Gospodnju, kao i ranije, i bi mu naređeno da se zatvori u kuću svoju i provede u ćutanju dok mu Gospod ne naredi da otvori usta na kazivanje i propovedanje reči Božjih. U vreme tog ćutanja njemu bi otkrivena poslednja opsada i razorenje Jerusalima od Haldejaca, koja se ima dogoditi posle nekoliko godina, i pogibija naroda, da bi on obavestio ljude o tome ne samo rečju nego da bi to predstavio i delom: njemu bi naređeno od Gospoda do obrija glavu svoju i bradu, i da vlasi svoje izmerivši razdeli na tri dela: onda, jednu trećinu da sažeže ognjem pred ljudima koji bejahu s njim u ropstvu, drugu trećinu da isecka mačem, a treću – da razveje u vetar, pokazujući time da gnev Božji, hoteći da kazni ljude Izrailjske u Jerusalimu i u celoj Palestini zato što ne žele da se obrate istinskom pokajanju i ostave gadosti idolopokloničke, razdeli ih pravednim sudom svojim na tri dela, da bi svaki deo poneo svoju kaznu: tako, trećina ljudi u vreme opsade Jerusalima pomreće od gladi i pomora, druga trećina pašće od mača haldejskog, a treća – biće rasejana po svetu.
Sve se ovo potom i zbi, pošto narod jevrejski beše silno razgnevio Boga. Jer iako Jevreji u ta vremena služahu Bogu nebeskome koji praoce njihove izvede iz Egipta rukom krepkom i mišicom uzdignutom, ipak oni behu navikli od vremena Solomona da se klanjaju idolima; i oni ih ne ostavljahu, prelašćavani njihovim bogomrskim praznicima, u vreme kojih nije im zabranjivano priređivati pogane gozbe i činiti sramna i bezakona dela, jer im u tom bezbožju sami carevi, i knezovi, i sudije, i starci behu kolovođe. I tako se Jevreji klanjahu i Bogu nebesnome, i držahu se idolopokloničkog bezbožja, i postavljahu idole u hramu Božjem. I gde se ranije prinosila žrtva samo Jedinom Bogu Višnjem, tamo se potom istovremeno stadoše prinositi pogane žrtve đavolima. To beše veoma ne po volji Gospodu, jer to upodobljavaše taj narod preljubočinki, koja ne čuva vernost svome pravom mužu, nego čini preljubu sa drugima. Zbog toga kasnije i u Evanđelju Gospod reče o ovom narodu: rod zli i preljubotvorni (Mt. 12, 39). No i ranije u proročanstvu Jeremije Bog uporedi ovaj rod sa ženom preljubočinkom (Jerem. 3, 1), i dugo vreme opominjaše ga na pokajanje preko svetih proroka. A pošto se oni ne pokajaše, On ih predade Haldejcima na konačno razorenje i zemlju njihovu obrati u pustoš na sedamdeset godina (sr. Jerem. 25, 12). No iako po isteku sedamdeset godina Jerusalim i hram biše obnovljeni Zorovaveljem, ipak ne imađahu pređašnju lepotu, bogatstvo i slavu. I premda se Jevreji, osloboćeni od vavilonskog ropstva, preseliše ponova u svoju zemlju, ipak nad njima vladahu ne njihovi carevi, nego se oni nalažahu pod tuđim i teškim jarmom, služeći inostranim carevima, najpre vavilonskim, zatim egipatskim, najzad rimskim, od kojih i propadoše potpuno. O ovom konačnom razorenju Jerusalima sam Gospod proreče, govoreći: Neće ostati ovde ni kamen na kamenu koji se neće razmetnuti (Mt. 24, 2). A o ranijem opustošenju od Haldejaca prorokovao je sveti prorok Jezekilj, kao i ostali sveti proroci.
Kada se sveti prorok Jezekilj nalažaše u ropstvu u Vaviloniji, u zemlji Haldejskoj, u to vreme življaše u Jerusalimu sveti Jeremija. Mada ova dva proroka behu udaljeni jedan od drugoga velikim rastojanjem, ipak oni jednodušno prorokovahu o opustošenju Jerusalima i o mnogim drugim stvarima, što se vidi u njihovim knjigama: jer u obojici proroka delovaše Duh Božji. I neki Jerusalimljani šiljahu proročke reči Jeremijine u Vavilon k zarobljenoj braći, a iz Vavilona slahu se Jezekiljeve reči u Jerusalim. I svedočaše Jezekilj u Vavilonu pred narodom svojim, da je proroštvo Jeremijino istinito, a u Jerusalimu Jeremija davaše svedočanstvo o istinitosti Jezekiljevog proroštva. Ali pokvareni i maloverni Jevreji ne poklanjahu vere ni jednom ni drugom, jer zavedeni idolopokloničkom zabludom, oni svu veru svoju položiše u lažne proroke, a one svete proroke koji uistini prorokovahu Duhom Božjim, oni smatrahu za lažne. Stoga Jeremiju zlostavljahu Jerusalimljani, a Jezekilja mučahu okovima oni što se nalažahu u Vavilonskom ropstvu, kao što mu i Gospod beše predskazao, govoreći: Metnuće na tebe okove, i svezaće te njima (Jezek. 3, 25).
Sveti Jezekilj beše tako prozorljiv, da je ono što se dešavalo na velikoj daljini video kao da se dešava pred njegovim očima: nalazeći se u Vavilonu, on je video ono što se događalo u Jerusalimu, i to kazivao narodu koji beše s njim u ropstvu. Jednom on bi prenesen angelom iz Vavilona u Jerusalim i postavljen u hramu Solomonovom; tamo on vide idole gde stoje i napolju i unutra, kao gadost opustošenja na mestu svetom, i mrska bogosluženja koja se vrše u njihovu čast; vide on kako starešine izrailjske vrše kađenja pred kipovima, kako su sveštenici okrenuli lica svoja od prestola Božija i klanjaju se suncu, i kako žene sede i plaču za Tamuzom, izmišljenom od Jelina Adonisu,[8] ljubavniku skaredne Venere,[9] ubijenom divljim veprom, koga neznabošci uvrstiše među bogove, a pokvareni ga Jevreji primiše kao boga. Vide on i slavu Božju, sličnu onoj koju ranije vide na reci Hovaru: razgnevljena, ona se spremaše da izađe iz hrama, ostavljajući ga pust. I ču on Gospoda koji mu govoraše: Sine čovečji, zar je malo ovo bezakonje koje, kao što vidiš, čine ovi ljudi? oni napuniše zemlju bezbožjem, i dogovoriše se da me razgneve i razdraže; zato ću im i ja odmazditi u gnjevu svom, i neće ih žaliti oko moje, niti će se smilovati na njih; i kada stanu vikati iza glasa u uši moje, neću ih uslišiti. – Potom se ču još jači glas Božji, koji grozno i strahotno vikaše i ovako govoraše proroku: Približi se osveta i pogibao gradu, i neka svaki ima u rukama svojim smrtno oružje.
Kada to Gospod reče, iziđoše šest strašnih naoružanih ljudi sa isukanim mačevima; među njima bejaše jedan čovek obučen u bele svešteničke odežde sa opremom pisarskom uz bedricu. I njemu reče Gospod: Prođi posred grada Jerusalima, i napiši znak na čelima onih ljudi, slugu mojih, koji pate u srcima svojim, uzdišu i plaču zbog bezakonja što se čine u ovome gradu; te izbranike moje sačuvaću od kazne.
I pođe taj blagoliki čovek sveštenički odeven i stavi znak na čela onih ljudi koji verno služahu istinitome Bogu. Znak taj beše grčko slovo T, koje liči na časni krst. A kad taj sveštenoblagoljepni muž prohođaše po gradu i obeležavaše znakom sluge Božje, za njim biše poslani onih strašnih šest ljudi, koji sobom praslikovahu šest vojvoda haldejske vojske, koji su imali doći sa Navuhodonosorom radi razorenja Jerusalima. Ovoj šestorici ljudi reče razgnevljeni Gospod: Idite, secite, ne štedite! nemojte se smilovati ni na starca, ni na mladića, ni na devojku, ni na dete, nego sve pobijte i istrebite, počevši od osveštanih jereja i starešina; a na kojima je moj znak, njih ne dirajte.
I vide sveti prorok u tom viđenju kako ubijaju svaki stalež i svih uzrasta žitelje Jerusalima oba pola, kao što se potom u samoj stvari imalo zbiti. I pade prorok ničice pred Gospodom, vapijući: Jaoh! jaoh! o, teško meni, Gospode silni, jer Ti istrebljuješ ostatak Izrailja izlivajući gnjev Svoj na Jerusalim!
Posle toga sveti prorok ponova ugleda onog blagolikog muža u svešteničkoj odeždi koji, vrativši se Gospodu, reče: Učinio sam kako si mi zapovedio, Gospode. – I opet mu bi naređeno od Gospoda, da uđe među točkove pod heruvimima i uzme pune pregršti žeravice, pa da je razaspe na sav Jerusalim, da bi time pokazao da će Haldejci ne samo mačem istrebiti Jerusalim nego ga i ognjem spaliti. – Posle tog ushićenja i viđenja prorok se ponova obrete u Haldeju na svom mestu, a ono što on vide uskoro se zbi.
Sveti Jezekilj je takođe prorokovao i o susednim neznabožačkim narodima koji su se podsmevali kažnjenom od Boga Jerusalimu: o Amonićanima, Moavićanima, Edomljanima, Filistimcima, o Idumeji, Tiru i Egiptu, objavljujući im takvu istu kaznu Božiju, koja ih je imala postići preko Haldejaca, zato što su se obradovali razorenju i opustošenju Jerusalima. A kada se sve to zbi, on onda prorokova o prestanku gneva Božjeg na Jevreje, o njihovom povratku iz Vavilona u svoju otadžbinu i o izgrađenju i obnovljenju grada i hrama. Jer on po drugi put bi rukom Gospodnjom prenesen u zemlju Judejsku,[10] pošto Jerusalim već beše razoren i opustošen, i vide u otkrivenju da se mesto na kome beše Jerusalim, po Božjem naređenju, razmerava, grad i hram Gospodnji se zidaju, i slava Božja ispunjuje hram svoj, kao što o tome opširno piše u njegovoj proročkoj knjizi.
Sve ovo viđenje bejaše tajanstveni praobraz našeg oslobođenja od ropstva đavolu i ustrojenja Crkve Hristove, što se imalo izvršiti javljenjem u telu Boga, rođenog od Prečiste Djeve, koju ovaj prorok nazva „vratima zatvorenim“, kroz koja niko ne može proći sem samoga Boga (Jezek. 44, 2). Svetom proroku Jezekilju bi dato od Boga otkrivenje i odnosno vaskrsenja mrtvih (Jezek. 37, 1…): on vide gde ga ruka Gospodnja podiže i postavi usred polja, koje beše puno kostiju ljudskih vrlo suvih; sve one na reč Božju obukoše se u telo, i kada uđe u njih duh oživeše i stadoše na noge svoje, i beše ih vrlo mnogo. I reče Gospod: Otvoriću grobove vaše, i izvešću vas iz grobova vaših (Jezek. 37, 12).
Pored toga i o mnogim drugim tajnama Božjim, koje su se imale jasno ispuniti u poslednja vremena, behu data otkrivenja proroku Božjem, koja on sva unapred objavi i zapisa u svojoj knjizi. Ko želi, neka ih tamo pročita. A mi, skraćujući svoju povest, spomenućemo samo to, oslonjeni na svedočanstvo verodostojnih kazivača, da je sveti prorok Jezekilj bio i veliki čudotvorac; slično Mojsiju on je bio razdvojitelj voda. Naime, jednom kada se kod njega na reci Hovaru behu sabrali mnogi Jevreji, razbojnički ih napadoše Haldejci. Ali on molitvom svojom učini te se voda u reci razdvoji i pruži suv put gonjenim ljudima, da prebegnu na drugu stranu. I prođoše ljudi Jevreji po suvu, a drski Haldejci koji pojuriše za njima istim putem, biše pokriveni vodom i izgiboše. – Budući u Vaviloniji sudijom nad plemenom Danovim i Gadovim i videći da oni ne poštuju Gospoda i gone one koji drže zakon Gospodnji, on posla na njih zmije i gadove, koji ujedahu njihovu decu i stoku. Zatim, sažalivši se na njih on molitvom odagna od njih te zmije i gadove. – U vreme pak gladi on molitvama svojim k Bogu obilno umnoži hranu ljudima i povrati od vrata smrti k životu smrtno iznemogle od gladi.
Potom sveti prorok Jezekilj skonča mučeničkom smrću. Videći gde njegov jevrejski narod, koji s njim beše u ropstvu, sudeluje sa Haldejcima u idolosluženju i navikava se na sva njihova neznabožačka dela, on ih izobličavaše i savetovaše da ostave ta bezakonja, i prećaše im gnevom Božjim. Usled toga jevrejski starešina, odan haldejskom neznabožju, ispuni se gneva i ubi ga rastrgnuvši ga konjima. Narod pokupi njegovo iskidano telo i pogrebe ga na polju Maur, u porodičnoj grobnici Sima i Arfaksada, praroditelja Avramovih. I skupljaše se na njegovom grobu mnoštvo Jevreja i uznošahu oni tamo svoje molitve Bogu Savaotu, kome slava kroza sve vekove. Amin.
 
ŽITIJE PREPODOBNIH OTACA NAŠIH:
SIMEONA, Hrista radi ludog,
i JOVANA, saposnika njegovog
 
Pod pobožnim carem Justinijanom[11], kada se Hristoljubivi ljudi sa svih strana sticahu u Jerusalim na praznik Krstovdan[12], po promislu Božjem dođoše iz Sirije u Jerusalim na poklonjenje česnom drvetu životvornog Krsta Gospodnjeg dva mladića. Jednome beše ime Jovan. a drugome Simeon; obojica visokog porekla i bogati. U to vreme Jovanu beše dvadeset četiri godine; on imađaše mladu ženu i življaše pored starog oca, a majka mu već beše umrla; Simeon pak beše još neženjen[13] i imađaše samo majku udovicu, staricu od osamdeset godina. Ova dva mladića, kao zemljaci, sprijateljiše se ljubavlju Hristovom i provedoše u Jerusalimu dosta vremena, zajedno obilazeći sveta mesta i poklanjajući im se. A kada se pri povratku u svoju postojbinu oni spustiše u dolinu Jerihuntinsku i idući podgorjem prominuše grad, oni ugledaše manastire na obalama sveštene reke Jordana. Tada Jovan upita Simeona: Znaš li ko živi u tim obiteljima? – Željan da sazna, Simeon upita: A ko obitava u njima? – Jovan odgovori: Anđeli Božji žive u njima. – Začudivši se, Simeon uzdahnu i zapita: Možemo li da ih vidimo? – Jovan odgovori: Ako zaželimo voditi život koji oni vode, onda ćemo se nesumnjivo nasladiti gledanjem lica njihova i razgovorima njihovim.
Obojica oni behu na konjima; sada siđoše s konja i predadoše ih slugama svojim, rekavši: Idite pred nama ne žureći. – Sluge onda pođoše napred sa konjima, a oni idući izdaleka za njima razgovarahu kako da spasu duše svoje. Idući polako, oni dođoše na raskrsnicu: jedan put, narodni, vodio je u Siriju, kuda je i njima valjalo ići, a drugi put vodio je ka Jordanu, gde su se videli manastiri. Ukazujući Simeonu prstom na put koji je vodio ka Jordanu Jovan reče: „Evo puta koji vodi u život“. A pokazujući na put koji je vodio u Siriju on dodade: „Ovaj put vodi u smrt. Stoga stanimo, brate, na ovom raskršću i pomolimo se Bogu da nas nauči kojim putem da krenemo“. – I kleknuvši, oni se stadoše vatreno moliti Bogu govoreći: „Bože! Bože! Bože! Ti želiš spasenje celome svetu! Javi volju Svoju slugama Tvojim i pokaži nam put kojim da krenemo!“ – I pošto se dugo vreme moliše, oni baciše kocku, i kocka pade da idu putem koji vodi k svetome Jordanu. Tada se oni ispuniše velike duhovne radosti i smireno zablagodariše Bogu. I odmah zaboraviše na rodbinu svoju: jedan na oca i ženu, a drugi na majku, prezreše bogatstva svoja, i sve krasote i slasti ovoga sveta stadoše smatrati kao san. I zagrlivši se oni celivaše jedan drugog svetim celivom, i pođoše putem ka Jordanu, kojim stvarno stigoše u život večni. I hitahu s radošću, kao Petar i Jovan ka živonosnom grobu Hristovom (Jn. 20, 1-10), bodreći i savetujući jedan drugog. Jer Jovan se bojaše da sažaljenje prema ostareloj majci ne odvrati Simeona od dobre namere, a Simeon se isto tako bojaše za Jovana, da ga ljubav prema mladoj ženi, kao magnet gvožđe, ne odvuče od preduzetog puta. Stoga se oni obraćahu jedan drugome sa rečima duhovne pouke i utehe. Jovan govoraše Simeonu: Ne tuguj i ne padaj duhom, mili brate! jer se uzdam u Gospoda koji nas preporodi u današnji dan. A i kakva nam je korist od svetske taštine? I kakvu ćemo pomoć naći u bogatstvima na dan Strašnoga Suda? Neće li nam ona pre naškoditi? Isto tako i mladost naša i lepota telesna, zar će svagda ostati? Neće li se one izmeniti starošću i uništiti smrću? Ta mi i sami ne znamo da li ćemo doživeti starost, jer i mladići, koji ne očekuju smrt, umiru. – A Simeon sa svoje strane govoraše Jovanu: Ja, brate, nemam ni oca, ni braće, ni sestara, već samo roditeljku, i to već prestarelu, te i ne tugujem toliko zbog nje, koliko se u duši bojim zbog tebe, da te sa ovog dobrog puta ne odvuče želja za divnom i ljubljenom ženom tvojom, sa kojom si nedavno stupio u brak.
Tako razgovarajući među sobom oni putovahu. Osim toga oni moljahu Boga da im pokaže volju Svoju, u kom bi se manastiru postrigli u monaštvo. I izabraše za sebe ovakvo ukazanje: na kom manastiru nađu otvorenu kapiju, znači, Bog im naređuje da u njega uđu. I dogodi se da oni dođoše k manastiru prepodobnog Gerasima, u kome igumanom beše bogonadahnut čovek, po imenu Nikon; njemu bi unapred javljeno Bogom o dolasku ove dvojice mladića, zapaljenih božanskom ljubavlju. Jer toga dana Nikon vide u snu Gospoda koji govoraše: „Ustani, otvori kapiju na toru, da ovce moje uđu ovamo“. Trgnuvši se iz sna, iguman ode i otvori manastirsku kapiju, i sede pored nje očekujući dolazak ovaca Hristovih. A Jovan i Simeon, približavajući se manastiru, kada ugledaše otvorenu kapiju i starca gde sedi kraj kapije, obradovaše se velikom radošću. I Jovan reče Simeonu: Ovo je dobro ukazanje, brate, jer evo manastir je otvoren i vratar sedi kao da naročito očekuje naš dolazak.
Kada dođoše do kapije, iguman ustade i reče: „Dobro došli, jaganjci Hristovi!“ I primivši ih s ljubavlju, uvede ih u manastir i ugosti ih telesnom i duhovnom hranom; i kao putnike odmori ih tu noć. Sutradan izjutra iguman im se obrati ovakvim rečima: Divna je i Bogu prijatna ljubav vaša, koju vi jednodušno imate k Njemu, o deco! Ali vi morate budno paziti, da je vrag spasenja našeg na neki način ne ugasi u vama. Put vaš je dobar, no ne treba oslabeti na njemu dok ne dobijete vence. Namera je vaša pohvalna, ali se nemojte razleniti, da se ne bi rashladila sadašnja duhovna toplota u srcima vašim. Mudro je što večno pretpostaviste vremenskom. Dobro je služiti i roditeljima po telu, ali je neuporedljivo bolje služiti Ocu nebesnome. Dobra su braća po telu, ali su daleko korisnija duhovna braća. Korisni su prijatelji koje imate u svetu, ali je bolje sticati prijatelje među svetim ugodnicima Božjim. Dobri su vaši zastupnici i posrednici koje imate pred knezovima, ali nisu onakvi kao što su anđeli koji posreduju za nas pred Bogom. Dobro je činiti milostinju ništima Boga radi, ali nikakav prinos nije tako blagoprijatan Bogu kao dušu i volju svoju predati Njemu potpuno. Slatko je naslađivanje ovim životom, ali je ništavno prema nasladama rajskim. Krasno je bogatstvo, i svi ga ljudi vole, ali se ne može uporediti sa onim riznicama koje oko ne vide, i uho ne ču, i u srce čoveku ne dođoše (1. Kor. 2, 9). Krasna je i lepota mladosti, ali je ništa u porećenju sa lepotom Najlešnega među svima sinovima čovečjim.[14] Dobro je vojnikovati caru zemaljskom, ali je to vojnikovanje kratkovremeno i mučno; međutim, biti vojnik Cara Nebeskog, znači triumfovati nad svom vražijom silom.
To i slično tome govoraše im prepodobni iguman, pa videći gde im silne suze teku iz očiju, reče Simeonu: Ne žali, ne plači zbog sedih vlasi tvoje gospođe majke, jer radi trudova tvojih Bog je može bolje utešiti, nego li ti sam nalazeći se pored nje. Kada bi ti čak i neodstupno bio pokraj nje, ipak ne bi nasigurno znao da li ćeš ti nju sahraniti ranije ili ona tebe. I ti bi umro ne ugodivši Bogu, nemajući ono što bi te moglo posle smrti izbaviti od budućih muka: jer ni materinske suze, ni očeva ljubav, ni bogatstvo, ni slava, ni supruga, ni ljubav k deci, ne mogu umoliti strašnoga Sudiju, već samo vrlinski život, podvizi i trudovi, uzeti radi Boga.
Zatim obrativši se Jovanu reče: I tebi, o čedo! neka ne ubacuje vrag takve pomisli, da bi stao rasuđivati u umu svom: ko će bez mene podržati i prehraniti prestarelog oca mog? ko će utešiti ridanje supruge moje? Jer da ste vi njih prepustili jednome bogu, a sami pošli služiti drugome, onda biste se s pravom žalostili zbog njih. No pošto je jedan isti Bog, kome vi poveriste svoje roditelje i iz ljubavi prema kome ih vi ostaviste, to nasigurno znajte da će se On sam pobrinuti za njih. Pored toga pomislite i to, da kada beste u svetu i rađaste za vremenski život, dobrota Gospodnja staraše se o vama i punjaše domove vaše svakim blagom; utoliko više Gospod će se postarati o domovima vašim sada, kada ste vi došli da Mu služite svim srcem, želeći da Mu savršenije ugodite. Opomenite se, o deco! odgovora Gospodnjeg onome koji je želeo da ide za Njim i rekao Mu: Gospode, dopusti mi najpre da idem da ukopam oca svoga. – Gospod mu je odgovorio: Ostavi neka mrtvi ukopavaju svoje mrtvace, a ti hajde za mnom (Mt. 8, 21-22). Tako i vi nesavitljivom voljom i odlučnim srcem idite za Hristom. Jer kada bi vas zemaljski i smrtni car pozvao k sebi, želeći da vas postavi za svoje posteljnike i savetnike, zar vi nebiste ostavili vaše domove i vaše domašnje i pohitali k caru da mu služite u slavi i časti i da se naslađujete njegovom milošću? I to biste vi učinili za kratko vreme, dok bi on hteo da vas drži u časti pred velmožama svojim.
Jovan i Simeon odgovoriše: Da, tako je, oče! – I iguman nastavi: Utoliko pre, o deco! dužni smo mi da sa najvećom revnošću i usrđem pohitamo na poziv Nebeskoga Cara koji nas poziva k časti, sa kojom se nikakva čast ovoga sveta ne može uporediti ili sličiti. Mi smo dužni poslušati Boga koji nas priziva k sebi, sećajući se ljubavi Njegove prema nama, zbog koje On ne poštede Jedinorodnog Sina Svog, nego Ga nas radi predade na krsnu smrt, da bi nas učinio sinovima Svojim. I kada bi za to mi prolili svu krv svoju, ni tada ne bismo učinili ništa dostojno u poređenju sa dobrotom i ljubavlju koje On pokaza prema nama, jer se krv carska ne može porediti sa krvlju slugu.
Rekavši im sve to, i dosećajući se da su Simeon i Jovan, bogato odeveni, odrasli u svetovnoj raskoši, bogonadahnuti iguman, premda mu beše očigledno njihovo plameno usrđe k Bogu, ipak im savetovaše da odmah ne primaju na sebe monaški obraz, već da pričekaju neko vreme: neka sami ispitaju sebe, da li će moći podneti tegobu podvižničkog života monaškog. A oni, pavši mu pred noge, sa suzama ga moliše da ih bez odlaganja postriže i obuče u sveti čin.
Posle toga starac, želeći da ih proba, uze nasamo Jovana i reče mu: Ja sam već ubedio tvoga prijatelja da ostane još godinu dana u svetovnom liku. – Jovan mu na to odgovori: Ako on hoće, neka ostane, a ja nisam u stanju čekati tako dugo na postrig, nego te molim oče, da odmah izvršiš na meni ono za čim žudi duša moja. – Simeon pak, videći ih gde nasamo razgovaraju, reče starcu: Ne oklevaj, oče, slušajući Jovanove reči, jer u meni trepti srce moje zbog njega, da ne ustuguje za suprugom svojom, bogatom i vrlo lepom, sa kojom je ove godine stupio u brak, i da radi nje ne otpadne od ljubavi Božje. – I Jovan takođe obrati se starcu sa suzama (jer on beše vrlo sklon suzama): Molim te, oče, postriži nas odmah, da ne pogubimo milog mi brata, jer on ima majku koja ga silno voli i ne može živeti ne videći ga, pa se bojim za njega, da ne bi, sećajući se majčine ljubavi, odstupio od ljubavi Božje. Stoga neću prestati brinuti se, dok ga ne vidim postrižena.
Videći njihovu veliku uzajamnu brigu i znajući iz iskustva da Bog ne posramljuje niti odbacuje one koji Mu pribegavaju svom dušom i tvrdom verom, starac ih bez daljeg odlaganja uvede u crkvu i postriže ih u početni monaški obraz. Kada se vršaše njihovo postriženje, Jovan silno plakaše, a Simeoi ga krišom gurkaše dajući mu na znanje da umukne, jer je mislio da on plače za ocem i ženom svojom. No ovaj prolivaše suze iz plamene ljubavi srdačne prema Bogu.
Posle postriženja i po završenoj svetoj liturgiji iguman im opet izgovori dugu pouku, znajući svojim prozorljivim duhom da oni neće dugo ostati u njegovom manastiru, pošto će ih Bog pozvati na još savršenije življenje. Taj dan beše subota, i hteo je iguman da sutradan, u nedelju, stavi na njih savršeni monaški čin angelskog obraza. I stadoše neki od bratije govoriti Jovanu i Simeonu: Blaženi ste vi, jer ćete se sutra preporoditi i čisti biti, kao od utrobe matere rođeni; i očistićete se od grehova vaših, kao da ste tog dana primili krštenje!
Oni pak, ne razumevajući to što im govorahu, začudiše se i prepadoše se, pa pohitaše k svetom igumanu u subotu veče i moljahu ga govoreći: Ne krštavaj nas, oče, jer smo hrišćani i deca hrišćanskih roditelja, preporođeni banjom svetoga krštenja. – Iguman, ne shvatajući reči njihove, upita ih: Ko hoće da vas krsti, deco? – Oni odgovoriše: Čusmo od bratije da ćemo sutra biti kršteni.
Tada iguman, shvativši da su im bratija govorili o svetom angelskom obrazu, reče: Dobro su vam rekli oci, jer sutra hoćemo da vas obučemo u savršeni sveti čin angelskog obraza, koji će vas, kao drugo krštenje, očistiti od sagrešenja vaših učinjenih u svetu. – A Jovan i Simeon ne znađahu šta je to savršeni čin angelskog obraza. I naredi iguman da pozovu brata, koga prošle nedelje obuče u taj savršeni čin, i još se ne behu navršili sedam dana, te taj brat još nošaše svu odeću svetoga čina, po manastirskom ustavu. A kad taj brat dođe, Jovan i Simeon ugledavši ga, pripadoše k nogama igumanu moleći ga da ih odmah, još te večeri, obuče u takav čin. I govorahu: Ljudi smo, i ne znamo da li ćemo preživeti ovu noć i dočekati sutrašnji dan, pa ćemo otići iz ovog života bez takvog venca, radosti i slave, kakve vidimo na ovome bratu.
Shvativši da oni vide neko viđenje, iguman otpusti pozvanoga brata da ide u svoju keliju. Kada on ode, opet Jovan i Simeon stadoše sa suzama moliti igumana: Oče, Boga radi obuci nas odmah u haljine kakve videsmo na ovome bratu, jer u tvome manastiru zaista ne videsmo ni jednoga u takoj slavi u kakvoj je ovaj brat. – Iguman ih upita: Šta videste, deco, na tome bratu? – Oni odgovoriše: Videsmo na njegovoj glavi blistavi venac i sijanje unaokolo, i neke svetle ličnosti sa svećama u rukama, koje ga okružavaju i divno pevaju.
I udivi se iguman tolikoj duševnoj čistoti njihovoj i reče im: Sutra ćete i vi, blagodaću Svetoga Duha, dobiti takav venac i slavu zajedno sa svetim angelskim činom. – I kada svanu nedelja, iguman izvrši nad njima taj sveti čin; i oni obojica gledahu jedan na drugome vence koji sijaju nad njihovim glavama; i noću viđahu jasno lice jedan drugome; i takom se radošću ispunjavaše duša njihova, da oni ne željahu okusiti ni hrane ni pića.
Dva dana nakon primanja svetog savršenog čina desi se da oni sretoše onog gorespomenutog brata, koga videše u slavi, a sada ga ugledaše obučenog u vreću i gde vrši manastirsko poslušanje, ali ne videše nad njim pređašnju slavu i venac, i čuđahu se. Tada Simeon reče Jovanu: Veruj mi, brate, po isteku dana i mi nećemo videti jedan nad drugim divan venac i sijanje, kao što sada vidimo. – Jovan ga upita: A šta ti još hoćeš za sebe, brate? – Simeon mu odgovori: Hoću da me poslušaš, te kao što pobegosmo iz sveta, tako i odavde da otidemo u najusamljeniji pustinjski život, jer otkako nas česni iguman obuče u ovaj sveti obraz, razgore se srce moje nekom čudesnom željom, i duša moja ne želi nikoga da gleda, niti da govori, niti da što sluša od koga, nego žudi da boravi u dubokom ćutanju i u potpunoj udaljenosti od sviju. – A šta ćemo jesti, živeći u pustinji? upita Jovan. – Simeon odgovori: A šta jedu ostali pustinježitelji, o kojima slušasmo iz usta poučavajućeg nas igumana? Onaj koji hrani njih, prehranjivaće i nas; i ja držim da nam je iguman govorio tako mnogo o pustinježiteljima, da bismo i mi izabrali pustinjački život. – Jovan mu na to reče: Ali, mi se još nismo naučili pojati psalme po manastirskom ustavu. – Simeon odgovori: Onaj koji je spasao one što Mu ugodiše pre Davida, spašće i nas; i kao što je On naučio Davida, koji je pasao ovce u pustinji, da peva psalme, tako će i nas naučiti. Stoga, nemoj me ne poslušati, brate, nego kao što zajedno posvetismo sebe Bogu, tako da Mu zajedno i poslužimo. – Jovan pristade, govoreći: Učinićemo kao što hoćeš; ali kako ćemo izaći iz manastira, kada se kapija noću zatvara? – Simeon odgovori: Onaj koji nam je otvori danju, otvoriće je i noću.
Tako se oni dogovoriše i odluku donesoše. A kad nastupi noć, iguman vide u snu nekog česnog muža, svetog po izgledu, kako otvara manastirsku kapiju i govori: „Izađite, ovce Hristove, na pašu svoju“. – Prenuvši se iz sna, iguman od mah pohita ka kapiji, i nađe je otvorenu; pa misleći da su Jovan i Simeon već izašli, sede ožalošćen, i uzdišući govoraše: Ja grešni ne bejah dostojan da primim molitve otaca mojih, jer ne ja njima nego oni meni behu oci i učitelji. O, kakvo se skupoceno kamenje (kao što kaže Sveto Pismo) neraspoznavano valja po zemlji; mnogi ga vide, ali ga malo njih raspoznaju! – Dok iguman tako razmišljaše u sebi i tugovaše, gle, pojaviše se sluge Hristove idući iz svoje kelije ka kapiji, da bi napustili manastir. I vide iguman gde ispred njih idu prekrasni mladići sa upaljenim svećama. Jovan pak i Simeon ne viđahu te mladiće, nego, ugledavši otvorenu kapiju, veoma se obradovaše što ih njihova nada ne izneveri. Ali kada kod kapije ugledaše starca, uplašiše se, i htedoše da se vrate, jer se ne dosećahu da je to iguman. No iguman ih prizva govoreći: Ne bojte se, čeda, idite u ime Gospodnje! – A oni, poznavši da je to iguman, silno se obradovaše, i razumeše da Bog, koji mu ranije beše otkrio njihov dolazak, otkri mu i njihov odlazak. I poklonivši se starcu, rekoše: Blagodarimo ti, oče! ali ne znamo kako da dostojno zablagodarimo Bogu i česnoj glavi tvojoj. Ko se od nas mogao nadati da se takih darova udostoji? Kakav bi nas car mogao počastvovati ovakvim činom? Kakve bi nas riznice obogatile tako brzo? Kakvih banja vode očistile bi tako duše naše? Kakvi bi nas roditelji mogli tako ljubiti i spasti kao ti, česni oče?! Ti si nam po Hristu otac i mati, vladar i pastir, nastavnik i rukovodilac! Preko tebe dobismo neukradljivu riznicu i naćosmo sveskupoceni biser spasenja, poznasmo istinski silu drugoga krštenja, kao što nam kazivahu oci. Molimo tvoje blaženstvo, oče, pomolivši se za nas, otpusti nas sluge tvoje da idemo kuda nas uputi Bog, jer poželeemo da Mu svom dušom poslužimo. I spominji, oče, ovce svoje koje si Hristu prineo na žrtvu.
Sve ovo oni govorahu sa mnogo suza. Plakaše i iguman od duhovne radosti, videći njihovu tako veliku žudnju za Bogom. Zatim, postavivši Simeona s desna a Jovana s leva, on podiže ruke k nebu, pa se stade moliti ovako: Bože pravedni i slavni! Bože veliki i silni! Bože predvečni i večni! čuj me grešnoga u ovaj čas! usliši me, Gospode, jer si obećao uslišiti sve koji Ti istinski služe! upravi stope ovih slugu Tvojih, i noge njihove postavi na put mira! Budi pomoćnik ovim bezazlenim mladićima i sačuvaj ih čitave, kao golubove! Zapreti svim nečistim dusima da im se ne približuju, nego da beže daleko od lica njihova. Uzmi oružje i štit, i ustani im u pomoć! isuči mač i preseci put onima koji ih gone! reci duši svakoga od njih: ja sam tvoje spasenje (sr. Ps. 34, 2.3). Učini da od misli njihove pobegne svaka malodušnost i strah, i da od uma njihovog pogine gordost, uobraženost i svako nevaljalstvo. Neka se ugasi svaka raspaljenost tela, koja biva od prirode i od demonskog iskušenja! neka se osveti njihovo telo i duša; i duh njihov neka se prosveti svetlošću blagodati Tvoje, da bi oni, rastući duhovno, dostigli u čoveka savršena, udostojili se udela ugodnika Tvojih, slavili Te sa svetim anđelima i svagda se klanjali Tebi, Ocu i Sinu i Svetome Auhu, Jednome u Trojici Bogu, vavek, amin.
Posle toga, obraćajući se slugama Hristovim, on kroz suze reče: Bog, koga vi, dobra deco, izbraste i kome pribegoste, neka On pošlje anđela pred licem vašim, koji će ukloniti svaki strah sa puta vašeg i ići pred vama, izbavljajući vas od svih vražjih sila, kao Jakova od Lavana i od Isava, i Danila od čeljusti lavljih! – I zagrlivši ih, on se opet molitvom obrati k Bogu: Spasi, Bože, spasi one što Te svim srcem zavoleše, jer si Ti pravedan, Gospode, ne ostavi one koji Tebe radi ostaviše sve taštine! – Zatim se opet obrati njima i reče: Čuvajte se, čeda; jer odlazite u strašan i nevidljivi rat, ali se ne bojte! Moćan je Bog i neće pustiti na vas iskušenja iznad vaših sila. Podvizavajte se, čeda, da ne budete pobeđeni od vraga; stojte junački, imajući kao oklop sveti inočki čin angelskog obraza. Sećajte se Rekavšeg: Ni jedan nije pripravan za carstvo Božje koji metne ruku svoju na plug pa se obzire natrag (Lk. 9, 62). Ne budite lenji i mrzovoljni počinjući ovaj put Gospodnji, da se i na vama ne ispuni priča o onome što poče zidati kulu: poče zidati, i ne može da dovrši (Lk. 14, 30). Budite hrabri, deco, znajući kako je ništavna borba a kako veliki venac, kako kratkotrajan trud a večit pokoj.
Dok oni vođahu ovakve razgovore, nastupi vreme da klepa za jutrenje i da oni izađu iz manastirske kapije. Simeon odvede igumana nasamo i reče mu: Molim te, oče, Gospoda radi pomoli se usrdno Bogu za moga brata Jovana, da se iz uma njegovog izbriše sećanje na ženu, da me usled vražjeg iskušenja ne bi ostavio i ja presvisnem od tuge zbog rastanka s njim; pomoli se i za oca njegovog da ga Gospod uteši, da ne bi tugovao što ga je sin ostavio.
Tako i Jovan, odvevši starca ustranu, moljaše ga: Boga radi, oče, ne zaboravi u svetim molitvama svojim moga brata Simeona, da ne pobegne od mene k majci svojoj, vučen ljubavlju k njoj, te ćemo se tako u pristaništu udaviti. – Udivi se starac takvoj njihovoj međusobnoj ljubavi, obeća im da će se moliti za njih, pa ih blagoslovi ograđujući ih krsnim znakom i otpusti s mirom.
Otišavši od prepodobnog igumana sluge Hristove, Jovan i Simeon, moljahu se: Bože, molitvama sluge Tvoga a oca našega Nikona, sam nas vodi kuda hoće volja Tvoja; jer mi smo stranci i ne znamo ni mesto ni zemlju kuda bismo išli, nego k Tebi gredemo, iako nas, možda, u dubokoj pustinji očekuje smrt. – Zatim Jovan upita Simeona: Šta ćemo sada raditi, brate? Kuda ćemo krenuti? – Simeon odgovori: Krenimo na desno, jer sve što je desno, dobro je. – I oni krenuše na desnu stranu. A to bi po promislu Božjem, jer Gospod ne ostavlja sluge Svoje. Posle dužeg putovanja oni se približiše k Mrtvome Moru[15], i nađoše blizu uvora Jordana, koji se uliva u to More, divno mesto i keliju, gde je živeo neki stari pustinježitelj, koji se na nekoliko dana pre toga prestavi ka Gospodu. Behu tu i sasudi mali, i gradina sa zeljem kojim se preminuli starac hranio. Videvši to, sluge se Hristove tako silno obradovaše, kao što se raduje čovek koji nađe bogatu riznicu, i blagodareći Boga oni se tu nastaniše i počeše živeti.
Nakon ne mnogo vremena, neprijatelj duša naših đavo, ne podnoseći bogougodno življenje slugu Hristovih, otpoče rat protivu njih: ubacujući Jovanu u dušu sećanje na ženu i oca, a Simeonu – ljubav prema materi. Oni pak, kada videše jedan drugog žalosna, odmah rekoše jedan drugome: Hajde, brate, da se zajedno pomolimo Gospodu našem Isusu Hristu, da nas molitvama svetog starca našeg Nikona sačuva od đavoljih zamki.
I kada se oni moljahu, ubrzo im dolažaše pomoć Božja koja odbijaše od njih napade vražije. Ponekad im kušač ubacivaše želju za mesom i vinom; ponekad im pokazivaše u snu roditelje i srodnike, ili kako tuguju za njima ili kako piruju; ponekad ih bacaše u mrzovolju i lenost; ponekad navođaše na njih strašilna priviđenja, da ih uplaši; ponekad im ubacivaše pomisao da se vrate u manastir, tobož im je nepodnošljivo življenje u pustinji. I ta šarena zmija paštila se na razne načine da omete pravedno življenje ovih izvrsnih podvižnika. A oni, sećajući se svojih obeta i svetlih venaca, koje u početku videše jedan nad drugim, i pamteći pouke i suze svoga starca, jačahu u Gospodu; i tešahu se osećajući često neku duhovnu slast u srcima svojim.
Posle junačkog protivljenja vražjim iskušenjima, njima se javljaše u snu prepodobni Nikon, čas savetujući ih, čas molitvu tvoreći za njih Bogu, čas učeći ih psalmima i molitvama. I probudivši se, oni su pamtili na javi ono što su od njega naučili u snu, i to im pričinjavaše veliku radost. Isto tako i tugu koju je izazivalo sećanje na domašnje, Gospod im olakša posle dve godine ovakvim otkrivenjima: u noćnom sanom viđenju Simeonu se činilo kako on posećuje svoju majku u njenom domu i govori joj na sirskom jeziku: Ladohrelihem, tojest, ne brini, majko, jer nam je dobro; ja i gospodin Jovan zdravi smo, i nastanjeni smo u carskom dvorcu, i evo nosimo vence kojima nas ovenča car, i ukrasi nas svetlim haljinama; kaži takođe i Jovanovom roditelju da ne tuguje za svojim sinom; i uopšte ne brinite za nas.
Ovakvo viđenje imađaše Simeon mnogo puta, i iz toga on razumede da njegova majka, utešena Bogom, ne tuguje više za njim. Isto tako i Jovanu se u sanom viđenju javljaše neko presvetlo lice i govoraše mu: Eto, ja učinih da otac tvoj ne tuguje više, ispunivši mu dušu spokojstvom i radošđu; i ženu tvoju uzeću ovih dana u svoje carstvo.
Pričajući jedan drugome ovakva viđenja, Jovan i Simeon se radovahu u dušama svojim i veseljahu se o Bogu Spasu svome. I od tada oni ne imađahu nikakvu tugu: Jovan zbog oca i žene, Simeon zbog majke; no u njih beše jedna briga: dan i noć slavosloviti Boga. Njima beše trud beztrudni i tuga beztužna: neprestano vršiti molitve. I za ne dugo vreme oni postadoše dostojni sasudi Svetoga Duha, i udostojavahu se viđenja božanstvenih otkrivenja. Ponekad oni življahu odvojeno jedan od drugoga, ali ne dalje nego koliko se može dobaciti kamenom. I kada bi jednoga napao pomisao vražji, on je odmah pribegavao drugome: jer oni otkrivahu jedan drugome pomisli svoje i, moleći se zajedno, odbijahu napade vražije.
Pošto prođe neko vreme, blaženi Simeon, sedeći na odvojenom mestu, dođe u ushićenje i vide sebe u svome otačastvu, u gradu Edesi[16], kraj svoje bolesne majke, i pita je: „Kako živiš, majko?“ A ona odgovora: „Dobro mi je, čedo“. On joj na to govori: „Idi k Caru ništa se ne bojeći, jer Ga ja umolih za tebe i On ti pripremi divno mesto; i kada On uzaželi, onda ću i ja doći kod tebe“.
Došavši k sebi posle ovog viđenja, Simeon razumede da mu je tog časa umrla majka, pa pohita k bratu Jovanu i moli ga da se pomoli za dušu njegove majke, a sam, kleknuvši na kolena, sa suzama se moljaše govoreći: Bože, Ti si blagovoleo primiti žrtvu Avramovu, i nisi odbacio žrtve Jevtajeve, niti si prezreo dare Aveljeve, a radi sluge Svoga Samuila njegovu si mater pokazao proročicom, – Ti, Gospode moj, Gospode! radi mene sluge Tvoga primi dušu moje dobre majke; seti se njenih patnji i trudova koje je podnela oko mene; opomeni se njenog jecanja i suza koje je prolila kada je ostavih i pribegoh k Tebi; seti se grudi njenih kojima me je odojila nadajući se da će imati od mene utehu i pomoć, i ne dobi čemu se nadala. Ne zaboravi, Vladaru, ridanja srca njenog zbog mene kada je ostavih Tebe radi. Seti se, koliko noći nije mogla oka sklopiti od neprekidne misli na moju mladost i na njeno sirotstvo. O, koliko se kidalo srce njeno gledajući na moje haljine, u koje se više nije oblačio skupoceni biser njen! Opomeni se kolikih sam je radosti i veselja lišio otišavši od nje, da bih služio Tebi, mome i njenom Bogu i Gospodu! Daj joj angela Tvog, hranitelja silnog, koji će dušu njenu izbaviti od zlih i nemilostivih duhova vazdušnih koji žele da pogube sve. Naredi, Bože moj, da se duša njena bez bola i bez straha odvoji od tela, i kao Blag prosti joj sve grehe koje je učinila u ovom životu. O, Bože pravosudni, ne prevedi je iz tuge u tugu, i iz muke u muku, i iz jecanja u jecanje, nego joj mesto tuge kojom je tugovala zbog mene, jedinca sina svog, podaj radost, i mesto suza veselje, pripremljeno svetima Tvojim, Bože moj!
Zajedno s njim moljaše se i Jovan za dušu preminule. I ustavši sa molitve, Jovan tešaše Simeona govoreći: Eto, brate moj, Bog usliši tvoje molitve i uze k sebi tvoju majku. Hajde, potrudi se sa mnom i zamolimo obojica Gospoda, da i mojoj bivšoj ženi pokaže Svoju milost, te da je ili privede monaštvu ili uzme k sebi iz ovoga sveta. – I obojica se moliše o tome.
Pošto prođe malo vremena, i blaženi Jovan bi u ushićenju, i vide svoju ženu gde sedi u svome domu; k njoj dođe Simeonova majka, uze je za ruku i reče joj: „Ustani, sestro moja, i hajdemo kod mene, jer divan dom dade mi Car koji sina mog zajedno sa mužem tvojim načini vojnicima Svojim; promeni svoje haljine i obuci se u čiste“. I ona odmah ustade, promeni haljine i pođe za njom.
Iz ovog viđenja saznade Jovan da je žena njegova umrla i da je zajedno sa Simeonovom majkom nastanjena u mestu pravednih, i obradova se velikom radošću. Od toga vremena oni obojica prestadoše tugovati i provedoše u pustinji dvadeset devet godina, živeći zajedno u svakom zlopaćenju, junački se boreći sa nevidljivim neprijateljima i blagodaću Božjom pobeđujući ih i progoneći ih. A naročito Simeon dostiže toliko bestrašće, da telo njegovo beše kao bezosećajno drvo, i ne osećaše u sebi nikakve požude, pošto svi udovi njegovi behu veoma umrtvljeni.
Jednoga dana Simeon reče Jovanu: Više nam nije potrebno, brate, da ostajemo u pustinji, nego me poslušaj: hajdemo da poslužimo spasenju drugih, jer ovde samo sebi koristimo, a nagrade za prinošenje koristi drugima nemamo. Ne kaže li apostol: Niko da ne gleda što je njegovo, nego svaki da gleda što je bližnjega. Svima ugađam, ne tražeći svoje koristi nego mnogih, da se spasu. Svima sam bio sve, da kako god spasem koga (1. Kor. 10, 24.33; 2. Kor. 9, 22). – Na to mu Jovan odgovori: Držim, brate, da Satana omrznu naše pobožno tihovanje i ubaci ti takvu mieao, nego usprotivi mu se i sedi ovde, da bismo naš podvig, koji ovde počesmo i na koji smo prizvani od Boga, okončali u ovoj pustinji. – Simeon mu na to uzvrati: Veruj mi, brate, ja ovde više ostati neću, nego po sili Hristovoj idem i narugaću se svetu.
Jovan mu onda stade govoriti: Ja još nisam dostigao takvo savršenstvo, da bih se mogao rugati svetu; bojim se da svet na neki način ne posrami mene i liši me blagodati Božje. Preklinjem te, dobri moj brate, Gospoda radi koji nas je sjedinio, ne ostavljaj mene ništavnog, niti se odvajaj od svoga brata. Ti znaš da posle Boga ja nikoga nemam sem tebe jednoga, brate moj; sviju se odrekoh, i tebi se privezah, a ti sada hoćeš da me ostaviš samog u ovoj pustinji kao u moru. Seti se dana u koji bacismo kocku i pođosmo zajedno da služimo Gospodu, i obećasmo da se ne rastajemo. Seti se onoga časa u koji nas prepodobni otac naš Nikon obuče u sveti veliki angelski obraz, i bejasmo oba kao jedna duša, i svi se divljahu ljubavi našoj. Ne zaboravi reči velikoga starca kojima nas tešaše i savetovaše pri našem odlasku iz manastira. Ne ostavljaj me, brate, molim te, da ne bih na neki način propao sam bez tebe, pa će Bog iskati dušu moju od tebe. – Simeon mu na to reče: Smatraj da sam umro. Jer kada bih sada umro, zar ti ne bi ostao sam? Veruj mi, ako pođeš sa mnom, dobro ćeš uraditi; ne pođeš li, neka bude volja tvoja. No ja ovde ostati neću, nego ću ići kuda mi naređuje Bog.
Jovan onda razumede da je ova namera brata njegovog od Boga, da ide iz pustinje u svet, i prestade da mu protivreči. Žaleći zbog rastanka sa bratom, on mu reče: Pazi, mili Simeone, da ti svet ne razveje ono što si sabrao u pustinji, i da ono što si stekao ćutanjem ne bude oštećeno svetskom vrevom. Neka san ne pogubi tvoja svunoćna nespavanja, i varke sveta neka ne razaspu monašku filosofiju. Čuvaj se da gledanje žena, od kojih te Bog sačuva do današnjeg dana, ne upropasti tvoju celomudrenost, i da te imanjeljublje ne liši pustinjačkog siromaštva. Pošćenja tvoja neka se ne razore raznovrsnim jestivom; i plač tvoj neka se ne zatre osmehom i molitva lenošću. Ako si ti, mili moj, i dobio od Boga silu da možeš bez štete po svoje spasenje boraviti u svetu među ljudima, ipak brižljivo čuvaj srce svoje od onoga što budeš video u svetu. I ono što budeš radio pred ljudima telom, neka u tome ne učestvuje volja; neka se duša tvoja ne dotakne onoga čega se dotakne ruka tvoja; neka se srce ne naslađuje kada usta budu jela; kada noge budu hodile, neka se ne remeti unutrašnji mir; sve što se čini spolja, neka se ne oseća unutra; i um tvoj neka ostane spokojan. Ja se radujem spasenju tvome, samo se ti moli Bogu za mene, da nas u budućem veku ne razdvoji.
Ne boj se, mili moj brate Jovane, – odgovori mu na to Simeon, – jer što hoću da radim, hoću ne po svojoj volji nego po Božjem naređenju, i da je delo moje ugodno Bogu poznađeš po tome, što ću pred svoju smrt doći k tebi pozdraviti se s tobom i pozvati te za sobom, i ti ćeš posle ne mnogo dana doći kod mene.
Posle ovakvog razgovora oni obojica stadoše na molitvu, i dugo se moliše sa mnogim suzama. Zatim se zagrliše i celivaše jedan drugog u usta i grudi, i otpusti Jovan Simeona, ispraćajući ga daleko, jer mu se nije htelo da se odvoji od njega. I svaki put kada mu Simeon govoraše: „Brate Jovane, vrati se već!“ ove reči behu za njega kao oštar mač koji odvaja dušu od tela. Na kraju krajeva, celivavši jedan drugog oni se rastadoše: Simeon ode u svet, a Jovan se vrati u pustinju, lijući suze iz očiju.
Izišav iz pustinje, blaženi Simeon krenu u sveti grad Jerusalim, jer je silno želeo da vidi sveta mesta koja toliko godina video nije. Kada stiže do svete Golgote, provede tamo tri dana, ulazeći i poklanjajući se česnom i životvornom Krstu i svetom grobu Gospodnjem. I usrdno se moljaše Bogu, da dela njegova sakrije od ljudi dok se ne prestavi iz ovoga sveta, da bi na taj način izbegao taštu slavu i gordost, koja i anđele upropasti i zbaci s neba, nego da ga svi smatraju za bezumnog i ludog. I dobi što je molio, jer Gospod sluša molitve istinskih slugu Svojih i pazi na molbe njihove.
I posle toga kolika čudesa ovaj ugodnik Božji činjaše: đavole izgonjaše, budućnost predskazivaše, sve bolesti isceljivaše, od naprasne smrti izbavljaše, neverne k veri privođaše, grešne na pokajanje upućivaše, pa ipak ljudi ne mogahu saznati svetost njegovu, pošto je Bog skrivaše od njih, te ga svi do same smrti njegove smatrahu za ludog i besomučnog. A i on sam umeo je da čudesna dela svoja, blagodaću Božjom činjena, skriva prividnim ludilom, kao što će se videti iz daljeg izlaganja.
Neka se niko ne sablazni čitajući o nekim neobičnim i smešnim postupcima, koje sveti Simeon činjaše u svom pretvornom ludilu, rugajući se sujetnom i gordeljivom svetu, nego neka svaki razmisli o apostolskim rečima: Ko hoće da je mudar na ovome svetu, neka bude lud. Mi smo ludi Hrista radi. Ludost Božija je mudrija od ljudi (1. Kor. 3, 18; 4, 10; 1, 25). Iz Jerusalima prepodobni Simeon krenu u grad Emesu, i tamo otpoče svoje ludilo Hrista radi: jer približavajući se gradu on ugleda na đubrištu lipsalog psa, pa skide svoj pojas, veza psa za nogu, odvuče ga u grad brzo prošavši kroz kapiju, i vucijaše ga po ulicama. Na to se sabra mnogo dece, koja trčahu za njim i vikahu: „Monah jurodivi, monah suludi!“ I bacahu se kamenjem na njega, i bijahu ga štapovima.
Sutradan u nedelju prepodobni Simeon uđe u crkvu u početku liturgije, sa orasima u nedrima. Najpre on stade gasiti sveće; a kada pokušaše da ga isteraju, on ustrča na amvon, pa se stade orasima bacati na žene, i jedva ga sa velikom mukom isteraše iz crkve. A on bežeći poobara hlebove prodavcima hleba, te ga oni tako silno izbiše da on jedva ostade živ. – Posle toga jedan čovek, piljar po zanimanju, pristalica Sevirove jeresi,[17] ugledavši ovog blaženog starca, a ne znajući za njegovo jurodstvo, reče mu: Zašto se skitaš, starče? Hajde kod mene, pa prodavaj sočivo, pasulj, heljdu i ostalo povrće. – On odmah pristade, i sevši u dućančiću toga čoveka stade besplatno razdavati robu ništima koji dolažahu, a i sam jede, jer već čitavu nedelju ne beše jeo. I kada sve razdade, a ništa ne naplati, onaj ga čovek silno izbi, počupa mu bradu, pa najuri iz svoje kuće. Ali starac ne ode već sede kraj njegovih vrata. Posle jednog časa starac ču piljarevu ženu gde traži žara da okadi kuću, pa otrča k peći, i ne našavši vatralj uze žar u šake i odnese gazdarici da metne tamnjan i okadi. Ugledavši to, žena se prepade i viknu na njega: Šta to radiš? Zašto ruke svoje goriš? – A on metnuvši žar na svoju haljinu reče: Ako ti nije po volji da rukama pokadim, onda ću to učiniti haljinom. – I stavivši tamnjan na haljinu kađaše dok se žar ne ugasi. Videći da mu ruke i haljina ne biše povređeni od ognja, žena i muž se veoma udiviše, pa se potom prisajediniše svetoj vaseljenskoj Crkvi, a starca stadoše poštovati kao sveca. No on pobeže iz njihove kuće i ne vrati se dok to čudo ne pređe u zaborav.
Kada prepodobni izigravaše ludu po gradu, jedan krčmar ga uze kod sebe i držaše ga kao slugu. Beše krčmar surove naravi i nemilosrdan i retko kad davaše starcu hrane, ma da mnogo zarađivaše zbog njega, jer su građani podsmevajući se govorili: „Hajdemo da pijemo u krčmi, gde je jurodivi!“ jer starac svojom suludošću veseljaše pijače. Jednom dopuzi zmija, pi vino iz suda, pa ispustivši otrov u vino ode. U to vreme nikoga ne beše u krčmi, i jurodivi beše napolju, kreveljeći se usred naroda i igrajući uz bubanj. A kad malo kasnije uđe u krčmu, on ugleda nad sudom ispisanu jednu reč, koju niko drugi ne viđaše, i to reč: „smrt“. Starac razumede šta se dogodilo, uze drvo i razbi sud pun vina, i vino se proli. U tom trenutku naiđe krčmar, pa videvši starca gde razbi sud, dohvati isto drvo i bi starca bez milosti dok se sam ne umori, i istera ga iz kuće.
Sutradan starac opet dođe u krčmu i kao da se krijaše od svoga gazde. I zmija se ponova dovuče i stade piti vino iz drugog suda. Ugledavši to, krčmar dograbi drvo, i želeći da ubije zmiju on udari u sud, ali zmija pobeže, a sud se razbi i vino se prosu; pa ne samo sud, nego se porazbijaše i čaše što stajahu blizu njega. Starac pak, stojeći pozadi, viknu: Vidiš, ne samo ja lud razbijam sudove nego i ti isto radiš.
Tada krčmar, shvativši da je Simeon razbio juče sud sa vinom zbog zmijinog otrova, raskaja se što je nemilosrdno izbio nevinog Simeona, i stade ga uvažavati kao sveca. A starac, ne želeći sebi uvažavanje već beščešće i porugu, i izgledom ludaka mudro skrivajući svoje sveto angelsko u telu življenje, učini ovakvu stvar: jednoga dana kada se krčmareva žena odmaraše sama u svojoj sobi, a muž njen prodavaše vino, starac dođe kod nje i stade se svlačiti kao da hoće da legne pored nje. Videći to, žena se razvika, te muž njen dotrča i ona mu reče: Oteraj ovu prokletu ludu, jer hoće da me napastuje.
Krčmar išamara starca, pa ga istera napolje na mraz, jer beše velika hladnoća i kiša. I seđaše starac napolju, trpeći hladnoću u jednoj vetoj poderanoj odeći. Od toga vremena ne samo sam krčmar ga ne smatraše za sveca nego i drugima koji govorahu da Simeon jurodstvuje Hrista radi, on sa zakletvom tvrđaše: On je zaista besomučan i lud, a usto i bludnik, jer je ženu moju hteo da napastvuje; on i meso jede i druge ružne stvari čini, kao da nema Boga.
Prepodobni je zaista, da bi sakrio svoje pošćenje, mnogo puta posle sedmodnevnog nejedenja jeo meso pred svima naročito radi toga, da bi ga svi smatrali ne samo za ludaka nego i za grešnika. Da bi što više pokazao svoje tobožnje ludilo, on odbacivaše ljudski stid i mnogo puta hođaše po trgu go kao bestelesan, on – istinski podražatelj Bestelesnih. Đakon koji je služio pri crkvi u tom gradu, po imenu Jovan, čovek vrlinski i bogougodan, potpuno je znao Simeonovo pretvorno jurodstvo Hrista radi. Videvši jednom da je starac veoma iznemogao telom nešto od dugog nejedenja, nešto od teškog podviga jurodstvovanja, i želeći da ga kao u šali okupa, đakon ga upita: Ludo, hoćeš li u kupatilo da se okupaš? – A on se nasmeja i reče: Hoću, hoću, – I odmah skide sa sebe svoju prtenu rubinu, savi je i metnu sebi na glavu. I reče mu đakon: Obuci se, brate, jer ako nag ideš, onda ja neću ići s tobom. – Starac mu odgovori: Ja pohitah s ovom stvari; ako nećeš da ideš sa mnom, onda ću ja požuriti ispred tebe. – Rekavši to on potrča napred. A behu dva kupatila: jedno muško, drugo žensko. On prominu muško i pođe ka ženskom. Dostigavši ga, đakon viknu: Stani, ludo, ne idi tamo, jer je to žensko kupatilo. – Obrnuvši se k njemu Simeon reče: To je svejedno, i tamo je topla i hladna voda, i ovamo je topla i hladna voda, više od toga nema ništa ni tamo ni ovamo. – Rekavši to, on otrča napred i uđe nag u kupatilo među žene. One odmah sve poleteše na njega, biše ga i izbaciše napolje.
Posle toga đakon nasamo upita svetog Simeona: Oče, kako se osećalo telo tvoje, kada si nag ušao među žene? – Starac odgovori: Veruj mi, brate, kao drvo među drvećem, tako i ja tada bejah među njima, niti osećah da imam telo, niti pomišljah da k telima uđoh, nego sav um moj beše u delu Božjem.
Takvo bestrašće svog umrtvljenog tela otkri blaženi tome đakonu, od koga ne skrivaše vascelo žitije svoje, videći u njemu istinitog slugu Božjeg. I beše među njima prijateljska ljubav u Hristu i znađahu oni jedan drugome bogougodna dela.
Prepodobni Simeon upražnjavaše jurodstvo spasavajući ne sebe jednoga nego i druge, jer mnoge grešnike privođaše k pokajanju, poučavajući ih rečima i delima. Jedan mladić pade u greh preljubočinstva, i odmah po kazni Božjoj bi predat Satani na mučenje tela (1. Kor. 5, 5), i mučaše ga nečisti duh. Ugledavši to, starac udari mladića po obrazu i reče mu na uvo: „Ne čini preljubu“. I tog trenutka iziđe bes, i mladić postade zdrav. A kada pitahu mladića kako se isceli, on kazivaše: „Videh starca sa drvenim krstom u ruci, on odagna od mene strašnog crnog psa bijući ga krstom, i ja postadoh zdrav“. Mladić ne mogaše otkriti da ga Simeon jurodivi isceli, jer mu Bog zadržavaše jezik sve do prestavljenja Simeonova.
Bejaše jedan glumac po imenu Psifas, koji na trgovima izvođaše smešne igre. Kada jednom on obavljaše svoj uobičajeni posao pred narodom, naiđe tamo prepodobni Simeon, i ugledavši glumca prozre da on ima neku vrlinu u životu svom, pa želeći da ga odvrati od tog neprijatnog posla, uze vrlo mali kamenčić i, načinivši nad njim krsni znak, baci ga na glumca i udari ga u desnu ruku, i tog časa se ruka glumčeva osuši, i nikako ne mogoše doznati ko je bacio kamen na glumca. I ode glumac bolestan i tužan. U snu pak javi mu se prepodobni i reče: „Ja sam te udario kamenom, i ako se ne pokaješ, i ne zakuneš mi se da se više nećeš baviti smehotvornom veštinom, nećeš se isceliti“. Glumac mu se zakle Prečistom Djevom Bogorodicom da se više neće baviti tim igrama. I probudivši se, on se oseti zdrav, i ruka mu beše isceljena, ali ne mogaše imenovati svoga iscelitelja, već samo tvrđaše da ga isceli neki monah koji na glavi imađaše venac od palmovih grančica.
Prepodobni proviđaše i budućnost, i unapred objavljivaše ono što drugima beše nepoznato. U vreme cara Mavrikija[18] veliki zemljotres razori Antiohiju i poruši mnoge zgrade u Bmesi. No na nekoliko dana pre tog zemljotresa starac Simeon, jurodstvujući dohvati iz učilišta bič ispleten od remena, pa trčeći po gradu udaraše kamene stubove kojima se podržavahu zgrade, i ponekom stubu govoraše: „Gospod ti naređuje, stoj čvrsto!“ A došavši k jednome stubu reče mu: „Ti niti stoj, niti padaj!“ I kada bi zemljotres, svi stubovi kojima svetac udarajući ih naredi da stoje, ostadoše čitavi i nepovređeni, a drugi popadaše sa kućama koje držahu i u prah se rasuše. Onaj pak stub kome starac reče: „Ti niti stoj, niti padaj“, razdvoji se napola odozgo do dole i stajaše nešto malo iskrivljen. Kada svetac udaraše stubove naređujući im da stoje, ljudi mišljahu da on to čini u ludilu; a kada ugledaše te stubove gde posle zemljotresa stoje čitavi i netaknuti, mnogi shvatiše da je to bilo proročko predskazanje jurodivoga o zemljotresu.
Isto tako, kada je imao nastati pomor, svetac dolažaše u učilište, celivaše decu kao omejući se, i svakome govoraše: „Idi, o dobri moj! idi, o prekrasni moj!“ Ali on ne celivaše svu decu već samo onu koju mu blagodat Božja ukazivaše. A učitelju govoraše: „Tako ti Boga, brate, ne bij ovu decu koju ja celivam, jer im valja na dalek put ići“. A učitelj ismevaše starca, i bijaše ga nekad sam a nekad naređivaše deci da ga biju; i privezivahu starca za stub i bijahu ga. Kada pak, po dopuštenju Božjem, naiđe pomor na grad, ne ostade u životu ni jedno od one dece koje svetac celivaše nego sva pomreše. I tada shvatiše njegovo proroštvo.
Starac imađaše običaj da zalazi u domove bogataša i igra jurodstvujući, pri čemu mnogo puta celivaše pred svima robinje njihove. No dogodi se jednoj robinji znamenitog građanina da pade s nekim mladićem i zatrudni od njega. A kada se doznade da je trudna, i njena je gospođa raspitivaše s kim je sagrešila, ona ne hte odati svoga ljubavnika nego reče da ju je jurodivi crnorizac napastvovao. Kada starac po običaju dođe u tu kuću, gospođa ga upita: Jesi li dobro postupio Simeone što si napastvovao moju robinju, i ona je sada trudna od tebe? – Nasmejavši se starac reče: Ne brini sada, ne brini dok ona ne rodi, pa ćeš imati malog Simeona. – Od toga dana poče starac tu robinju nazivati svojom ženom, i svaki dan dolažaše k njoj donoseći joj čist hleb, meso i ribe, i govoraše joj: „Jedi, ženo moja, jedi“. A kada robinji dođe vreme da rodi ona se razbole i tri dana ne mogaše da rodi, i već beše na samrgi. Tada gospođa reče prepodobnome: Pomoli se, starče, Bogu, jer tvoja žena ne može da rodi. – A on, igrajući i pljeskajući rukama, govoraše: Tako mi Isusa, tako mi Isusa, ona se neće poroditi dok ne prizna ko je detetu otac. – Čuvši to robinja, mučena porođajnim mukama, priznade da je oklevetala nevinog monaha i kaza svoga ljubavnika s kojim je pala u greh. Tada se ona porodi. I stadoše starca smatrati svetim, a drugi govorahu da on po dejstvu Satane čini vradžbine, i stvarno je lud i besomučan.
Sveti Simeon takođe i tajne pomisli srca ljudskih proviđaše, što se vidi iz sledećeg. Blizu grada beše manastir, u kome neka dva oca vođahu razgovor o Origenu i istraživahu zbog čega je takav mudrac zalutao u jeres. Jedan tvrđaše da Origenova mudrost nije od Boga nego od učenja i čitanja mnogih knjiga, a drugi govoraše da je čoveku nemoguće bez blagodati Božije govoriti i pisati stvari, od kojih se neke i do danas primaju od pravoslavnih. Posle dugih raspravljanja i neslaganja, oni rekoše jedan drugome: Čuje se da Jordanska pustinja ima velike svete, bogomudre oce; hajdmo dakle k njima, eda bismo tamo pronašli nekog koji će rešiti naš spor. – Posle takve odluke oni odoše najpre u sveti grad Jerusalim, pokloniše se svetim mestima, pa krenuše u pustinju Mrtvog Mora, i po promislu Božjem koji ne prezre njihove trude obretoše prepodobnog Jovana, prijatelja i saposnika Simeonova. U to vreme i Jovan već beše došao u savršenu meru svetosti i imađaše dar prozorljivosti. On čim ugleda došavše k njemu oce reče im: Dobro ste uradili, ostavili ste more, da biste zahvatili vode iz suvog jezera! – Posle duge duhovne besede među njima, kada bi spomenut i spor o Origenu, prepodobni Jovan reče došavšim ocima: Ja, oci, nisam dobio od Boga dar, da bih mogao rasuđivati o nedokučivim stvarima, nego idite k Simeonu jurodivom koji se nalazi u vašem gradu, on će vam odgovoriti na sve što ga budete pitali. – Vrativši se u svoj kraj, oni dođoše u grad Emesu i raspitivahu: Gde je jurodivi starac Simeon? – Neki, smejući se, rekoše im: Šta želite da čujete od bezumnoga, koji sve sablažnjava i svima se ruga, a naročito sramoti monahe? – A oni, ne obraćajući pažnju na ovakve reči, tražahu starca, i nađoše ga u kući jednog piljara gde se nadneo nad pasuljem i kao medved jede pasulj. I odmah se jedan od njih sablazni i reče u sebi smejući se: Zaista smo na velikog mudraca došli da pogledamo! ovaj će nas mnogome naučiti! – Kada mu se približiše, rekoše mu: Blagoslovi, oče! – A on s gnevom pogledavši na njih reče: Uzalud ste došli, i bezuman je onaj koji vas posla k meni. – Zatim ustavši, silno udari po obrazu sablaznivšeg se, i razdera se: Zašto ismevaš pasulj? Četrdeset dana je kvašen; Origen takav nije jeo, i zašavši u more ne mogade izići iz njega i utopi se u dubini. Odlazite odavde, odlazite! jer ćete inače biti bijeni! – Oni odoše diveći se starčevoj prozorljivosti, jer pre njihovog pitanja kaza im o Origenu, i spomenu onoga koji ih posla k njemu, i izobliči pomisao srca; no ne mogahu nikome pričati o njemu. A što reče o pasulju da je četrdeset dana kvašen, time označi da je toliko dana on proveo bez hrane, kao što o tome kasnije on sam ispriča svome prijatelju đakonu Jovanu.
Jednoga dana prepodobni Simeon uze iz piljarnice sviralu i iziđe na ulicu blizu mesta, na kome se u pustoj kući beše nastanio nečisti duh i plašio mnoge koji su kasno prolazili tuda, a poneke i povređivao. Sevši tamo, svetitelj izvođaše na svirali molitvu prepodobnog oca svog Nikona, kojoj se od njega beše naučio, i progna odande besa. Međutim bes, preobrazivši se u malog strašnog crnca, pobeže u piljarnicu i tamo sve poplaši, i sve posuđe porazbija. Kada se Simeon vrati, ugleda piljarevu ženu preplašenu i ucveljenu, i ona mu ispriča ovo: Nekakav crnac strašan i jarostan, niskoga rasta, ušavši brzo sve nas prepade, i sve posuđe polomi. – Na to joj svetitelj reče: Ja ga poslah k vama zato što se ne prisajedinjujete Svetoj Crkvi (a oni se držahu Sevirove jeresi). – Žena htede da dohvati jurodivog i bije, ali se on saže, dohvati pregršt zemlje i baci joj u lice, te joj oči zasu zemljom, doviknuvši joj: Zacelo me nećeš uhvatiti dok se ne prisajediniš mojoj Crkvi; ako se pak ne htedneš prisajediniti, onda će vam ponovo doći crnac.
Rekavši to on pobeže iz te kuće. Sutradan opet u isto vreme kao i juče, bes u obliku crnca uđe u istu piljarnicu i učeni što i prvi put. Tada se svi žitelji te kuće prisajediniše Pravoslavnoj Crkvi.
Tako isto i jedan Jevrejin, hulitelj imena Hristova, bi obraćen ka Hristu prepodobnim Simeonom. Jer taj Jevrejin (pošto mu Bog ukazivaše put ka spasenju) vide jednom starca gde se mije i dva anđela koji razgovarahu s njim, i razumevši da je starac ugodnik Božji, htede da objavi narodu ono što vide o njemu, ali svetac mu se javi u snu i zapreti mu da nikome ne priča to što je video. Međutim Jevrejin, izišavši sutradan na trg i, ne budući u stanju da sačuva tajnu, htede da otvori usta i govori narodu o Simeonu, no tog trenutka stade pred njega svetitelj, dodirnu mu usta čineći na njima krst i učini ga nemim, pa pobeže od njega skačući i igrajući usred naroda, a Jevrejin ostade nem. Zatim Jevrejin ode k svetitelju i klanjaše mu se, i mahanjem glave pokazivaše mu da treba da se krsti. Posle toga starac mu se javi u snu i reče mu: „Ili se krsti, ili ostani nem“. Jevrejin se onda krsti, i kad iziđe iz svete krstionice jezik mu se tog časa odreši, i on stade govoriti slaveći Boga. Tada on privede k svetom krštenju i sve svoje ukućane.
Sveti Simeon dostiže toliku čistotu i bestrašće da i usred žena igrajući bejaše kao čisto zlato usred ognja; i mnogo puta bestidne žene ga golicahu zavlačeći ruke u nedra, ali on ostajaše kao mrtav telom, sličan bezosećajnom drvetu, pošto blagodaću Božjom beše uzeta od njega svaka prirodna požuda. Kazivao je on o sebi ranije spomenutom đakonu Jovanu, govoreći: Kada bejah u pustinji, i spočetka imađah veliku muku od telesnih strasti, i moljah se Bogu sa suzama da mi olakša tu borbu, javi mi se sveti Nikon i upita me: Kako živiš, brate? – Ja mu odgovorih: Žestoko stradam, oče, i ako mi ti ne pomogneš, ne znam šta da radim, jer telo ratuje silno protiv mene. Osmehnuvši se, starac zahvati vodu iz svog Jordana, i izlivajući mi je na stomak načini krsni znak i reče: „Eto, zdrav si!“ I od toga vremena ja prestadoh osećati u sebi telesnu požudu i u snu i na javi.
Eto šta o sebi ispriča blaženi onome đakonu. Budući bestrastan, on je bez bojazni pristupao ženama, i kao što nekada na Sinaju kupina usred ognja ostajaše neopaljiva, tako i on među ženama. On je dolazio među njih želeći im spasenja. Ponekad je govorio kakvoj bilo bludnici: „Hoćeš, li da te imam za prijateljicu? Evo daću ti sto dukata, samo ne čini greh ni s kim“. Govoreći to, on je bludnici pokazivao zlato koje mu je Bog nevidljivo davao koliko je on hteo. Bludnice su mu, ismevajući ga, obećavale da neće grešiti ni s kim. Ali je on zahtevao od njih zakletvu. I ako bi se koja zaklela da će ostalo vreme provesti u čistoti, on joj je davao zlato. No potom, ako ona ne bi održala zakletvu i zgrešila s kim, svetac je odmah to doznavao, izobličavao je, i slao na nju ili neku ljutu bolest ili besa, da je muči dok ne da istinske dokaze da se stvarno pokajala. I na taj način svetitelj spase mnoge bludnice.
A kada su ljudi počinjali da prepodobnog Simeona smatraju za sveca, on bi odmah učinio tako nešto, što je bilo očigledan dokaz ne svetosti nego bezumlja. Tako, ponekad je išao hramljući, a ponekad skačući; ponekad je lazio po zemlji i sapletao prolaznike, a ponekad ležao na zemlji bijući zemlju nogama. O meni meseca pravio se besomučan, i padao kao mučen od besa. I mnoge druge stvari, neprijatne i ružne za oči ljudske, on je činio, prikazujući sebe svima kao ludog, da ga niko ne bi smatrao za svetog. Jednom on Svetu Četrdesetnicu provede bez hrane, a na sveti Veliki Četvrtak izjutra on sedeći na trgu jeđaše. Videći to, prolaznici govorahu: „Pogledajte ovog bezumnika; on ni Veliki Četvrtak ne poštuje nego rano jede“. Ugledavši ga, đakon Jovan ga upita: „Za koliko si kupio to što jedeš?“ – On odgovori: „Za četrdeset bakaruša“, – ukazujući prikriveno da četrdeset dana nije jeo.
Slušajući o takvom življenju Simeonovom jedan velmoža, koji življaše blizu Emese, reče u sebi: „Idem da ga vidim, pa ću poznati da li Hrista radi jurodstvuje, ili je stvarno bezuman“. A kad uđe u grad i bejaše blizu javne kuće on ugleda gde jedna bludnica nosi starca na svojim leđima a druga ga bije kajišem, sablazni se u duši i pomisli: „Ko neće poverovati da ovaj lažni monah bludniči sa tim pokvarenim ženama?“ Kada velmoža pomisli to u sebi, on beše na kamenomet daleko od jurodivoga; utom starac ostavi one žene, dotrča k velmoži, udari mu šamar u lice, pa razgrnu odeću, pokaza mu ne stideći se svoje umrtvljeno telo, i skačući pred njim pitaše ga: Misliš li, nesrećniče, da se tu može pojaviti pohota? – Velmoža se udivi što starac izdaleka saznade njegovu pomisao, i uveri se da je on zaista sluga Božji koji dobrovoljno jurodstvuje Hrista radi. Ali on ne mogaše nikome pričati o tome, iako je hteo, jer mu neka sila zadržavaše jezik sve do prestavljenja svetiteljeva.
Bes se opet nastani u jednoj pustoj kući u gradu. Približivši se toj kući prepodobni Simeon vide besa gde se spremio da napadne onoga koji tuda bude prošao ulicom. Starac onda nabra u nedra svoja sitno kamenje, stade na suprotnu stranu i bacaše se kamenjem na sve koji su tuda prolazili, ne dajući nikome da prođe; samo jedan pas jurnu tamo, i odmah bi poražen besom, i stade bacati penu. Tada svetitelj reče ljudima: Sada prolazite, jer umesto čoveka poražen je pas.
Posle toga dogodilo se starcu da prolažaše pored jednog mesta gde vrlo mnoge devojke igrahu. Ugledavši ga, devojke mu se stadoše rugati vičući: „Monah! monah! i pozivajući ga u svoju igru. A on, želeći da kazni njihovu nepristojnost i da ih ocelomudri, pomoli se tajno u srcu svom Bogu, te im svima iskrivi oči i svaka gledaše razroka, a on produži svojim putem. Kada devojke primetiše da su postale vrljave, setiše se da je to učinio jurodivi, pa potrčaše za njim plačući i zapomažući: „Ispravi nam, jurodivi, ispravi nam oči!“ jer smatrahu da im on to uradi magijama. Dostigavši starca one ga uhvatiše i silom primoravahu i govorahu: „Odveži što si zavezao!“ A on igrajući reče im: „Ako koja od vas hoće da se isceli, neka dopusti da joj poljubim razroke oči, pa će se isceliti“. Neke od njih koje je Bog hteo isceliti pristadoše da im starac poljubi oči, i od poljupca njegovog odmah se isceliše: jer im se oči ispraviše i postadoše kao i ranije što behu. One pak koje se zgadiše na starca i ne pristadoše da ih poljubi, te ostadoše neisceljene i plakahu. A kada starac ode od njih ne suviše daleko, potrčaše i one za njim: „Pričekaj, jurodivi, pričekaj tako ti Boga, pričekaj, i poljubi nas!“ Ali starac ih ne slušaše. I bežaše starac, a devojke trčahu za njim. Ljudi koji to posmatrahu, jedni govorahu: „Igraju se devojke s njim“, a drugi smatrahu da su i one pojurodivile: međutim starac govoraše nekima od posmatrača: „Da im Bog nije iskrivio oči, one bi bludničenjem prevazišle sve sirijske žene; a sada neće biti takve“.
Jednom nekoliko emesiskih građana otputovaše u Jerusalim da tamo provedu Uskrs. Pri povratku sa Praznika, jedan se od tih građana odvoji i krenu u pustinju da poseti svete oce i udostoji se njihovog blagoslova i molitava. Obilazeći kelije otaca on davaše milostinju od svoje imovine. I njemu se, po Božjem ustrojenju, dogodi da u pustinji sretne prepodobnog Jovana, nekadanjeg saposnika svetog Simeona, koji življaše blizu Mrtvoga Mora i Jordana. Građanin mu se pokloni proseći blagoslov i molitve. I reče mu prepodobni Jovan: „Imajući u svome gradu ugodnika Božjeg Simeona, zvanog jurodivi, zašto ti od mene ubogog prosiš molitve? jer se njegovih molitava nuždavam ne samo ja nego i sav svet“. – I uzevši tog čoveka prepodobni Jovan ga uvede u svoju keliju, i gle, nađe se u njegovoj keliji nevidljivom rukom postavljena trpeza, poslata od Boga, neobična za pustinju: jer tu behu hlebovi čisti i vrući, ribe izvrsne, vino dobro i posuđe. I oni sedoše i jedoše, i nasitivši se blagodariše Boga. Posle trapeze prepodobni Jovan uze tri prosfore, takođe poslate Bogom, dade ih tome čoveku rekavši: Predaj ovo mome bratu Simeonu jurodivom i reci mu: „moli se za tvoga brata Jovana“.
A kada ovaj čovek, vraćajući se, ulažaše u grad Emesu, srete ga na kapiji grada prepodobni Simeon i upita ga: „Je li zdrav moj brat Jovan? Nisi li pojeo one tri prosfore koje mi on posla na blagoslov?“ – I udivi se taj čovek takvoj prozorljivosti. A starac ga odvede u svoju ubogu kolibu i predloži mu onaku istu Bogom poslanu trpezu, kakvu mu u pustinji beše predložio prepodobni Jovan. Pritom prepodobni Simeon ispriča tome čoveku sve šta su oni razgovarali s Jovanom u pustinji, i šta su jeli i pili. A kada otide od starca, taj čovek se sa užasom veoma divljaše starčevoj prozorljivosti, ali nikome nije smeo pričati o tome, delimično stoga što mu je Bog zabranjivao, a delimično što se stideo ljudi, jer je znao da mu neće poverovati, pošto su svi smatrali Simeona za ludog, – njega koji beše mudriji od svih ljudi.
Gorespomenutog đakona Jovana jednom, po Božjem popuštenju, snađe ovakva napast: neki zlikovci izvršiše noću ubistvo u gradu, pa uzeše leš ubijenog čoveka i ubaciše u đakonovo dvorište. A kada svanu i mrtvaca nađoše u đakonovom dvorištu, nastade ne mala uzbuna; i knez uhvativši đakona suđaše mu kao ubici, i ne nađe se svedoka o njegovoj nevinosti, i on se ne mogade opravdati. Tako nevini đakon bi osuđen na smrt – da bude obešen na drvetu. A kada ga vođahu na gubilište, on ništa drugo nije govorio sem: „Bože jurodivoga, pomozi mi! Bože Simeonov, dođi mi u ovaj čas!“
Simeon pak u to vreme na drugom mestu obavljaše svoje ludovanje. A pošto Gospodu beše volja da nevinog đakona izbavi od takve naprasne i sramne smrti, to k starcu Simeonu dođe jedan čovek i reče mu: „Ludo! tvoj prijatelj i dobrotvor đakon Jovan osuđen je na smrt, i ako on umre, ti ćeš umreti od gladi, jer se niko ne stara o tebi tako kao on“. I onda ispriča starcu zbog čega je đakon osuđen na smrt. Svetac odmah ode na tajno mesto, gde je bio navikao da se u tajnosti moli. To mesto niko nije znao osim đakona Jovana. Tamo, preklonivši kolena, starac se stade usrdno moliti Bogu za izbavljenje đakona od smrti I odmah se pronađoše ubice, i sudija posla brze konjanike za onima što đakona vođahu na smrt, da ga kao nevinog puste. I nađoše ih već na mestu, na kome su imali da obese đakona. Pušten, đakon ne pođe svojoj kući već pravo ode onome mestu gde se sveti Simeon molio, i zateče ga na molitvi sa rukama podignutim uvis, i stade u užasu nedaleko pozadi svetog Simeona: jer vide (kao što docnije zakletvom potvrđivaše) gde iz svetiteljevih usta izlaze plamenovi kao mačevi i ognjeni krug okolo njega, i ne smede mu se đakon približiti dok on ne završi molitvu i ognjeni krug ne uziđe k nebu. Obazrevši se, svetac reče đakonu: Šta, brate Jovane, ti umalo ne ispi čašu smrti? Nego idi, moli se, blagodareći izbavitelja Boga. Ovo pak iskušenje snađe te zbog toga što k tebi dođoše dva prosjaka, i ti si imao šta da im daš, ali im ne dade, nego se okrenu od njih i otpusti ih bez ičega. Eda li je tvoje ono što daješ? ili ne veruješ Rekavšem, da će onaj koji Boga radi daje siromahu primiti sto puta toliko u ovom životu, a u budućem dobiće život večni. Ako veruješ, onda daji! Ako li ne daješ, onda je očigledno da ne veruješ Gospodu.
Takve behu reči jurodivoga, ludoga, ili bolje – svetoga i prepodobnoga muža: jer kada nasamo bivaše sa tim đakonom Jovanom, on ne činjaše ništa ludo, nego krotko i skrušena srca razgovaraše o korisnim stvarima; i mnogo puta taj đakon, slušajući dušekorisne reči svetiteljeve, osećaše divan miris koji izlažaše iz njegovih usta.
Jedne nedelje izjutra, posle sedmodnevnog nejedenja, sveti Simeon jurodstvujući uze u desnu ruku kobasicu i metnu je preko ramena kao đakonski orar, a u levoj ruci držaše slačicu, i umačući kobasicu u slačicu jeđaše. Onima pak koji mu prilažahu da ga zadirkuju on slačicom mazaše usta. Priđe mu i jedan prost seljak sa bolesnim očima, i to slep na jedno oko, a svetac mu iznenada natrlja oči slačicom. Seljak zajauka, jer ga oči silno zaboleše od ljute slačice. Jurodivi mu reče: „Idi, bezumniče, umij se octom sa belim lukom, pa ćeš odmah ozdraviti“. Ali ovaj ne posluša svetitelja nego ode k lekarima, i još više oslepe i teže se razbole. Posle se pokaja i zareče: „Učiniću što mi naredi jurodivi starac, pa makar mi oči isprsle“. I kada umi oči octom sa belim lukom, tog trenutka mu oči potpuno ozdraviše. Posle toga srete ga sveti starac negde na putu i reče mu: „Eto si zdrav, pa više ne kradi koze u svoga suseda“. – Tako svetac pouči kradljivca, znajući tajna dela čovečija.
Jednome građaninu bi ukradeno pet stotina dukata. To ga veoma ožalosti i on stade tragati za ukradenim zlatom. No beše to čovek veoma surov prema svojim robovima i bijaše ih nemilosrdno. Jednom ga jurodstvujući starac srete na ulici i upita ga: Hoćeš li da se tvoji dukati pronađu? – Da, da, hoću! odgovori ovaj. – A šta ćeš mi dati, upita jurodivi, ako ovoga časa pronađeš svoje zlato? – Daću ti deset dukata, odgovori ovaj. Na to mu svetac reče: Neću zlato, nego hoću da mi se zakuneš, da nećeš tući onoga koji je ukrao, niti uopšte ikoga drugog. – I građanin mu se zakle. Tada mu svetitelj otkri: Pekar tvoj ukrade ti dukate, ali pazi, nemoj tući njega niti ikoga drugog.
Vrativši se svojoj kući, ovaj čovek nađe sve kao što mu kaza svetitelj, i uze od sluge svoga pekara sve zlato, i nije ga bio. Potom, kad god je hteo da izbije koga bilo od robova za neku krivicu, njemu se ruka uz bolove kočila i on to nije mogao učiniti. Tada on, setivši se svoje zakletve, ode k jurodivom starcu, govoreći: „Razreši zakletvu, ludo, da mi ruka bude slobodna“. A ovaj kao ne razumevajući ludiraše se. I taj građanin mnogo puta dolažaše k starcu dosađujući mu da mu razreši zakletvu. Tada mu se sveti starac javi u sanom viđenju i reče: „Razrešiću te od zakletve, ali ću te lišiti i tvoga zlata i sve ću ti imanje uništiti. Zašto hoćeš da biješ svoje sluge, koji će u budućem životu ići ispred tebe?“ Posle ovog viđenja taj se čovek ispuni straha Božijeg, i prema svima beše krotak.
Da zbog takvih čudesa ljudi ne bi otkrivali u njemu svetitelja, prepodobni Simeon se pravljaše lud, besomučan, i kao da po dejstvu besa doznavaše šta ljudi tajno čine. Zbog toga je išao sa besomučnima kao da je i sam besomučan; i sažaljevajući ih on molitvom svojom izagna bese iz mnogih; a drugi besomučnici, ili bolje sami besi koji obitavahu u ljudima, roptahu na njega govoreći: O, ludo! ti si prenebregao sav svet, zašto si došao da nam činiš nepravdu? Odlazi odavde, nisi ti od nas; zašto nas svu noć mučiš i sažižeš?
U pretvornom ludilu sveti Simeon, pošto je Duhom Svetim znao sve, vrlo mnoge ljude izobličavaše zbog tajnih grehova njihovih: neke zbog nečistote, neke zbog krađe, neke zbog gaženja zakletve, svakoga zbog greha njegovog. A izobličavaše ih jedne nasamo, druge pred drugima, trećima u pričama ukazivaše na njihova zla dela da bi zavirili u svoju savest, a neke javno ružaše zbog bezakonja koja su činili. I tako sav grad on zadržavaše od smrtnih grehova, privodeći ljude k svesti i k pokajanju. Međutim mnogi mišljahu da on njihove tajne zna ne od Boga nego od besa, te ga i samog smatrahu za besomučnog. Zbog toga se neki od nepokajanih grešnika bojahu da mu izađu pred oči, ili da se sretnu sa njim, nego bežahu od njega, da ne bi bili izobličeni.
U to vreme življaše u gradu jedna žena vračara, čarobnica, koja činjaše čini i mnoga zla nanošaše ljudima. Želeći da razruši njene čini, prepodobni stade često dolaziti k njoj, tobož kao prijatelj njen, i donositi joj hrane, novčiće i haljine što su mu davali drugi. Jednom joj on reče: Hoćeš li da ti načinim takvu stvarčicu, koju kad budeš nosila pri sebi niko te neće moći ureći, niti se ikakvo zlo približiti k tebi? – A ona, držeći da jurodivi zna tako nešto po dejstvu besa, reče: Hoću, načini! – On onda uze malu daščicu i napisa na njoj na sirskom jeziku ovo: „Neka ti zabrani Bog da više ne odvraćaš od Njega ljude“. Napisavši to, on dade daščicu ženi, da je veže sebi o vratu. Čim to žena uradi, odmah se uništi vradžbinska sila što beše pri njoj, i vračara ne mogaše nikome više naškoditi, niti kome pomoći.
Starac, idući sa ubogom bratijom svojom, približi se k peći u kojoj se pravilo staklo. Staklo je pravio Jevrejin. Svetitelj sede pored peći i grejaše se, a Jevrejin pravljaše čaše. Svetitelj reče ubogim prijateljima svojim: Hoćete li da vas nasmejem? – Oni svi okrenuše oči svoje prema njemu, želeći da vide šta će uraditi. I kada Jevrejin napravi jednu čašu, sveti Simeon je izdaleka oseni krsnim znakom, i čaša tog trenutka prsnu u komade. Jevrejin napravi drugu čašu, ali i ona prsnu kao i prva od krsnog znaka Simeonovog; tako prsnu i treća, i četvrta, sve do sedme, – i ništi se stadoše smejati i kikotati, i ispričaše Jevrejinu u čemu je stvar. Jevrejin se rasrdi, dohvati glavnju i otera jurodivog bijući ga i opaljujući. A jurodivi odlazeći vikaše k njemu: „O, nečisti! sve će ti se čaše lomiti dok ne načiniš krst na čelu svom!“ – Kada Jevrejin stade ponova praviti čaše, one se slomiše jedna za drugom, njih trinaest. Videći svoju štetu on, iako nije želeo, prekrsti čelo svoje i čaše se prestaše lomiti. Poznavši silu svetoga krsta Jevrejin ode k svetoj crkvi i postade hrišćanin, primivši sveto krštenje.
U to vreme razbole se jedan od najglavnijih građana, u čiju kuću prepodobni jurodivac beše navikao odlaziti i igrati. Kada se tome građaninu bolest silno pogorša, on u snu imade ovakvo viđenje: izgledalo mu je kao da on igra barbut sa nekim strašnim crncem, i to pod pogodbom: ako bolesniku ne padne tri puta šestica, onda pobeda pripada crncu. Njega, bolesnika obuze sumnja i veliki strah. Utom se njemu javi jurodivi Simeon, govoreći: „Zaista će te ovoga puta pobediti crnac, nego daj mi reč da od sada nećeš oskvrniti preljubom postelju svoje žene, i ja ću baciti za tebe i nećeš biti pobeđen od crnca“. I zakle se u tom viđenju bolesnik svetitelju da više neće činiti preljubu. Svetitelj uze kockicu i baci, i tri puta ispade šestica; i ode crnac od bolesnika. – Probudivši se od sna, bolesnik oseti da mu je dobro. Jurodivi Simeon, po običaju, dođe njegovoj kući i reče mu: „Srećno ti tri puta ispade šestica; no veruj mi, ako prekršiš zakletvu svoju, onaj crnac će te udaviti“. Rekavši to i ukorivši sve jurodstvujući, on istrča iz kuće i ode.
Prepodobni imađaše kolibu za odmor, a naročito za noćne molitve, i u njoj ne beše ničega sem naramak suvog granja. U toj kolibi on svaku noć provođaše na molitvi do jutrenja, kvaseći zemlju suzama; a sa nastupanjem dana on je ispletao sebi venac od maslinovih grančica ili od trava, stavljao ga na ovoju glavu, i držeći u ruci grančicu išao po gradu i vikao: „Slavlje caru pobeditelju i njegovom gradu!“ U ovim rečima svetac je nazivao gradom dušu a carem um koji gospodari nad strastima, kao što on to objasni svome prijatelju đakonu Jovanu, kome je često krišom odlazio i opširno razgovarao o svima svojim rečima i postupcima, zaklinjući ga da nikome ništa ne priča o njemu sve do same smrti njegove.
Na dva dana pred svoje prestavljenje prepodobni dođe k đakonu Jovanu i reče mu: Danas sam išao k milom bratu mome Jovanu pustinježitelju, sa kojim sam se u početku odrekao sveta i zamonašio se, i nađoh ga da je silno uspeo u vrlini i potpuno ugodio Bogu: jer videh gde nosi na glavi blistavi venac, na kome je pisalo: „Venac pustinjačkog trpljenja“.
Posle toga prepodobni Simeon reče đakonu: Videh nekog slavnog koji mi govoraše: „Hajde, ludo, hajde, da primiš ne jedan nego mnogo venaca za spasenje mnogih duša ljudskih“. Rekavši to sveti Simeon uzdahnu i produži govoriti: Gospodine đakone, ne znam ništa takvo što sam učinio, da bi bilo dostojno nebeske nagrade. Jer jurodivi i lišeni razuma kakvu nagradu može dobiti, sem da me zabadava blagodaću svojom pomiluje Gospod moj? No molim te, brate, da ne prezireš i ne prekorevaš nikoga od ništih, osobito od monaha; neka zna ljubav tvoja da su mnogi od njih očišćeni zlopaćenjem i kao sunce sijaju pred Bogom. Takođe i među prostim ljudima, koji žive po selima i rade zemlju, provode život u nezlobivosti i prostoti srca, nikoga ne grde niti vređaju, nego od truda ruku svojih u znoju lica jedu hleb svoj, – među takvima ima mnogo velikih svetitelja: jer sam ih viđao gde dolaze u grad i pričešćuju se Tela i Krvi Hristove i sijaju kao čisto zlato. Sve što ti govorim, gospodine moj, ne misli da ti iz sujete govorim, nego me ljubav tvoja prisili da ne sakrijem od tebe lenjost kukavnog života mog. Znaj pak, da će Gospod i tebe uzeti skoro odavde. Stoga se pobrini, koliko imaš moći, o svojoj duši, da bi uzmogao bez teškoća proći vazdušne duhove i izbegnuti opake ruke kneza tame. Zna Gospod Bog moj da i ja imam veliku tugu i veliki strah dok ne prođem ona strašna mesta, na kojima se podrobno ispituju sva ljudska dela i reči. Zato te molim, čedo i brate moj Jovane, staraj se na sve moguće načine da budeš milosrdan: jer u onaj užasni čas milosrđe nam može pomoći više nego druge vrline, kao što je pisano: Blago onome koji razume ništeg i ubogog! Gospod će ga izbaviti u zli dan (Ps. 40, 2). A pazi i na ovo: ne pristupaj k božanstvenoj službi imajući gnev na koga, da gresi tvoji ne uvrede dolazak Svetoga Duha.
Progovorivši sa česnim đakonom o tome i o mnogom drugom, prepodobni Simeon moli đakona da kroz dva dana navrati u njegovu kolibu. I otišavši od njega, on se više ne pojavljivaše u gradu, nego ostade bezizlazno u kolibi do poslednjeg trenutka zemaljskog života svog. A kakav bi njegov svršetak, niko ne zna do jedini Bog i anđeli Njegovi: jer oni obično prisustvuju končini ništih, potpuno ostavljenih od ljudi, kao što su prisustvovali Lazaru kada je umirao na đubrištu, o čemu se u Evanđelju kaže: kada umre siromah, odnesoše ga anđeli u naručje Avramovo (Lk. 16, 22). Nema dakle sumnje da ti isti sveti anđeli predstadoše u čas blažene končine i prepodobnom Simeonu, koji beše siromašan duhom i stvarima, i krotko odvojivši pravednu dušu od čistoga tela, odnesoše je u nebeske obitelji radosno pevajući.
Pošto prođe dva dana, neki od onih prosjaka koji behu u prijateljstvu sa svetim Simeonom, ne videći ga za to vreme, pitahu se između sebe: da nije bolestan jurodivi? I dođoše u njegovu kolibu, i nađoše ga gde leži mrtav pod suvim granjem, i rekoše: „Gle, on je jurodstvovao za života, pa je i posle smrti ostao takav: jer nije legao na suvo granje, nego je skončao pod njim“. – I dvojica od njih uzeše telo njegovo bez umivanja, bez uobičajenog opela, bez sveća i tamnjana, i ponesoše da to česno telo sahrane na mestu gde sahranjuju strance. Kada svetitelja pronošahu pored kuće onog novokrštenog hrišćanina, Jevrejina staklara, on ču mnoštvo pevača koji najprijatnijim glasovima pevahu neiskazane pesme, izviri na prozor i ne vide nikoga osim dva čoveka što nošahu telo jurodivoga da sahrane, ali glasovi nevidljivih pevača ne prestajahu. To anđeli Božji pevahu, i taj hrišćanin oseti divan miris koji ispunjavaše vazduh, i reče: „Blago tebi, jurodivi, jer, ne imajući ljude koji bi ti pevali opelo, ti imaš Nebeske Sile, koje ti pesmama odaju poštovanje i rajskim te mirisima kade“. I odmah se pridruži toj dvojici čoveka, i nosi sa njima to sveto telo, i svojim ga rukama sahrani među grobovima stranaca i prosjaka, i pričaše svima kako ču anđelsko pojanje nad pokojnikom sa neizrazivim miomirom.
Međutim đakon Jovan, došavši u kolibu prepodobnoga i ne našavši ga u njoj, svuda ga brižljivo tražaše. A kada zatim doznade da je sveti Simeon umro i već sahranjen, on gorko plaka. I ode na njegov grob, sa namerom da uzme odatle telo, njegovo i česno ga sahrani na počasnom mestu. No kada otvoriše grob, ne nađoše svetiteljevo telo: jer Gospod sa svetim anđelima Svojim beše ga preneo na nepoznato za ljude mesto. Tada svi žitelji grada Emese, kao probudivši se iz sna, stadoše se prisećati i pričati jedan drugome čudesna dela ugodnika Božjeg, i proročanstva, i mnogostradalno žitije njegovo. Tek tada shvatiše da jurodivi nije bio lud već mudriji od svih mudraca ovoga veka, i da je on, koga su smatrali za grešnika, bio pravedan i prepodoban[19] i da je pod vidom jurodstva i grešnosti skrivao od ljudi svoje bogomudro i bogougodno življenje.
Takvo beše žitije i takvi podvizi ovog čudesnog Simeona, jurodstvovašeg Hrista radi, koji kao nekada Lot, živeći među Sodomljanima, ne okalja sebe njihovim gresima; tako i ovaj novi Lot, živeći usred sveta, ne povredi sebe strastima sveta. Prepodobni Simeon skonča dvadeset prvog jula, a za njim i njegov saposnik u Jordanskoj pustinji, prepodobni Jovan, upokoji se blaženom končinom.[20] I kao što obojica zajedno na zemlji počeše služiti Gospodu, tako i na nebu zajedno predstadoše prestolu Božiju. Život obojice njih bi svetim nelažnim ustima Simeonovim ispričan đakonu crkve Emeske Jovanu; a ovaj đakon to verno i tačno ispriča velikome među ocima svetom Leontiju, episkopu Kiparskog Neapolja; on pak to zapisa na korist onih koji čitaju i onih koji slušaju, a u slavu Hrista Boga našeg, sa Ocem i Svetim Duhom slavljenog, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
TEOFILA, TROFIMA
i ostalih trinaest sa njima
 
Ovi sveti mučenici postradaše za Hrista u vreme cara Dioklecijana kamenjem bijeni i zdrobljeni pa u oganj bačeni. No pošto ostadoše Bogom čitavi, biše im glave otsečene, i tako dobiše vence mučeništva.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
PARTENIJA,
episkopa Radovišta u Epiru
 
Poreklom iz sela Vacunja u Tesaliji; od mladosti živeo dobrodeteljno, i bio izabran za episkopa mesta Radovišta kod Arte u Epiru. Kao episkop živeo u prostoti i uzdržanju, i zato dobi izobilnu blagodat Duha Svetoga. Osobito je voleo da prati stada ovaca i stoke, da ih posećuje i blagosilja, i zato dobi od Gospoda naročitu blagodat da leči od stočnih bolesti. Poživevši tako smireno i bogougodno prestavi se mirno u Gospodu 21. jula 1777. godine.
Po prestavljenju bi pogreben iza oltara parohijske crkve Svetih Besrebrenika u selu Velendžiku. A kada ga kroz godinu na ovaj dan otkopavahu, pade iznenada blaga kiša i po svim domovima u selu razli se izobilni blagouhani miris. Doznavši za to njegovi srodnici dođoše da uzmu njegove svete mošti, ali im parohijani Velendžika ne dadoše, nego se obratiše Carigradskom Patrijarhu da on presudi. Patrijarh odgovori da u parohijskoj crkvi ostane česna glava Svetog Partenija, a ostale svete mošti da se odnesu u rodno selo. Tako se i danas nalazi sveta mu glava u Velendžiku, a jedna ruka u manastiru Dušiku u Tesaliji. Njegova sveta glava i danas leči razne bolesti na stoci, pa je i 1909. godine odagnala zaraznu bolest sa krava u selu Floriada Valtu u Epiru.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA:
TEODORA i GEORGIJA
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA:
JUSTA i MATEJA
 
Ova dva sveta mučenika biše posečeni mačem za Hrista.
 
SPOMEN SVETIH TRIJU MUČENIKA
u MELITINI
 
Ovi sveti mučenici skončaše udarani o stene.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
EVGENIJA
 
Sveti Evgenije skončao mačem posečen.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ONUFRIJA,
ćutljivca Pečerskog
 
Podvižnik dvanaestog veka. Svete mošti njegove počivaju u Antonijevim pešterama u Kijevu.
 
SABOR
PRESVETE BOGORODICE
u Armatiu
 


 
NAPOMENE:
[1]Navuhodonosor je ime nekolicine vavilonskih careva. Ovde je reč o Navuhodonosoru Drugom, sinu Nabopalasara, velikom istočnom zavojevaču, koji pokori Siriju, Persiju i Egipat i odvede u ropstvo Jevreje. Carovao je od 605. do 562. godine pre Hrista.
[2]Vavilon – prestonica Haldeje, jedan od najstarijih i najbogatijih gradova u svetu; podigao ga Nimvrod, sin Huša ili Kuša, potomak Hamov. Raspoložen na obe strane reke Eufrata, Vavilon je ličio na četvorougaonik, podignut na ogromnoj ravnici. Opseg grada iznosio je četiri stotine vrsta (vrsta – mera za dužinu – ima 1067. metara); zidovi su mu bili debeli 30. aršina, tako da su po površini njegovoj mogla uporedo ići šestoro kola; na zidovima je bilo 250. kula, sa stotinom gvozdenih vrata; usred grada pružao se preko reke ogroman most, na čijoj se istočnoj strani uzdizao carski dvorac i mnogobožački hram Bela. Docnije su Vavilon zauzimali persijski carevi: Kir, Darije i Kserks, i Aleksandar Makedonski; i Vavilon je bio potpuno razoren.
[3]4. Car. 24, 1.
[4]On se u Sv. Pismu naziva Eliakim (4. Car. 23, 34).
[5]Sedekija carovao od 599. do 588. god. pre Hrista.
[6]Spomen njegov praznuje se 1. maja.
[7]Tojest u mesec juni, računajući od marta, kao prvog meseca jevrejske godine.
[8]Adonis – u starih Grka bog useva i prirode uopšte.
[9]Venera – boginja ljubavi i lepote.
[10]Jezek. 40, 5. …
[11]Sveti Justinijan carovao od 527-567. godine.
[12]14. septembra.
[13]U to vreme Simeon beše u trideset prvoj godini.
[14]To jest učovečivšeg se Sina Božjeg, Hrista Spasitelja (sr. Ps. 44).
[15]Mrtvo More – slano jezero u jugoistočnom delu Palestine; dužina mu je sa severa na jug 76. km., a širina oko 31/2. -16. km.; severni kraj dublji nego južni. Voda Mrtvoga Mora ima toliko soli (oko 25%), da u njoj ribe ne mogu da žive. Specifična težina vode je tako velika (1, 66), da organska tela ne mogu da potonu u njoj. Na dosta velikom prostoru oko mora zemlja je pokrivena solju. Na mestu Mrtvoga Mora nekada se nalazila plodna dolina Sidim sa gradovima Sodomom i Gomorom.
[16]Edesa – današnja Urfa., grad na severu Mesopotamije na reci Eufratu.
[17]Sevir – patrijarh antiohijski (512-518. g.), ugledni i vatren pristalica monofizitske jeresi, koja je tvrdila da Gospod Isus Hristos, iako rođen iz dveju priroda, ne boravi u obema, pošto je pri ovaploćenju Sina Božjeg čovečanska priroda, uzeta Bogom Logosom, postala samo prinadležnost Njegova Božanstva i izgubila svoju delatnost, te se samo misleno može odvojiti od Nje.
[18]Mavrikije carovao od 582-602. godine.
[19]Prepodoban, na grčkom οσιος znači: svešten, pravedan, čist, svet. Prepodobnima se nazivaju svi Božji ugodnici i ugodnice, koji se, povučeni od sveta, podvizavaju u pustinjama, u pećinama, u šumama, u manastirima, i drugim usamljenim mestima.
[20]Ova dva sveta ugodnika Božja upokojili se oko 590. godine.

3 komentar(a)

  1. Pingback: Kontraverzne glasine o Sv Mariji Magdalini

  2. Pingback: Sveti Justin Novi (Ćelijski): SVETI RAVNOAPOSTOLNI VLADIMIR KRSTITELJ RUSIJE – Manastir Vavedenje

  3. Prvi i apostol Vaskresenja…….neustrašiva u svojoj veri i odanosti……neumorna u propovedanju njenog Učitelja…….prisustvovao sam mnogim večernjim službama, ali samo sam na jednoj proplakao i to u manastiru Svete Magdaline u Jerusalimu gde je deo njenih moštiju i ogromna freska momenta kada Sveta Magdalina pokazuje crveno jaje caru Tiberiju. Sestre tog manastira gase i pale sve sveće u crkvi u određeno vreme službe, tako da vernik ima utisak i kompletne tame za vreme Spasove smrti i svetla u momentu Njegovog Vaskresenja. Nezaboravna i dostojna služba Svetoj Mariji Magdalini. Sveta učenice Hristova, moli Boga za nas!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *