NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA JUL

ŽITIJA SVETIH ZA JUL

 

ŽITIJA SVETIH
 
19. JULI
 
ŽITIJE SVETOG I BLAGOVERNOG
STEFANA VISOKOG, despota Srpskog
 
Svetom proroku i bogovidcu Mojsiju reče Bog, javivši mu se na Sinaju, da će mu se približiti, jer se i Mojsije približi Bogu ugađanjem. I još reče Bog da će se posle toga približavati i svima onima koji budu slično Mojsiju verni služitelji i ugodnici Njegovi. Jer svakome, reče Bog Mojsiju, koji Mi se približuje i uznosi se k Meni u čistom kovčegu tela svoga, sačuvanom neprikosnovenim od potapajućih voda neverja i nečistote, približiću se i Ja njemu i izići ću mu u susret, izlivajući na njega vodu čistu od Duha Mojega, i uzvešću ga do višnjih i neprolaznih stvarnosti nebeskih.
Ovako počinje opisivanje života i podviga ovog slavnog i blagočestivog gospodara Srpskog, despota Stefana, njegov životopisac Konstantin Filosof. Nastavljajući zatim sa upoređivanjem svetog despota Stefana sa bogovidcem Mojsijem, on veli da je onaj sveti Bogovidac bio uzor i obrazac ovom svetom Bogoljupcu, to jest pravednom Stefanu despotu, jer je životni put i podvig njih dvojice bio od samog početka sličan i skoro jedan i isti. I Mojsije i Stefan su, kao bogopodvižni anđeli voditelji, oko četrdeset godina vodili spasonosno svoj bogoizabrani narod kroz zemlju ropstva egipatskog i turskog i kroz pustinju nevolja i opasnosti ka zemlji obećanoj, to jest ka Carstvu Nebeskom. Kroz njih obadvojicu podjednako se proslavi Bog divnim i slavnim delima Svojim nad protivnicima, i postade divan Bog u spomenima Svetitelja Njegovih.
Jer kao nekada kroz bogoizabranog Mojsija, tako i sada kroz ovog bogoizabranog vladaoca hristoimenitog naroda Srpskog Bog pokaza silu Svoju u narodu Svome, ne davši da okolni narodi i plemena unište ovo verno nasleđe Hristovo. Jer i sada, u vreme despotovo, Bog ostavi i sačuva za Sebe one „koji ne prikloniše kolena svoja pred Vaalom“ (3 Car. 19, 18; Rm. 11, 4) i ne pokleknuše zbog slabosti ljudske prirode, nego ojačaše od nemoći i biše snažni u bitkama, i telesnim i duhovnim, jer verovaše Onome koji lomi bitke mišicom visokom i moćnom. I još beše ovaj blagočestivi i sveti despot Stefan sličan Mojsiju po tome što više voljaše stradati sa narodom Božijim negoli imati privremenu sladost greha. Jer se saraspinjaše sa stradalnim hristoimenitim stadom svojim, i, stradajući vaistinu radi pobožnosti i Blagočešća (= Pravoslavlja) ne manje od mnogih u drevnosti, on ostade čvrst u veri i nepokolebljiv, i hrabrovaše u Gospodu od Koga zato i dobi venac pravde.
Još upoređuje svetog Stefana despota njegov životopisac Konstantin i sa Isusom Navinom, jer mu beše sličan u veri i hrabrosti i u dostojnosti razdeljivanja zemlje i u podizanju nove skinije Novome Izrailju, kao i u oslobađanju naroda svojega u razna vremena od okolnih neprijatelja premudrošću i silom od Boga mu danom. Mudri Filosof upoređuje svetog Stefana još i sa mnogim drugim starozavetnim sudijama i carevima, pa i sa samim svetim Davidom i mudrim Solomonom. Jer kao što Gospod „nađe Davida po srcu“ Svome (D.Ap. 13, 22; Ps. 88, 20), tako vaistinu nađe i dostopamjatnog ovog Stefana, koji se kao i David gnušaše gordosti i visokoumlja, a ljubljaše svagda bogosličnu smirenost i hristoliku krotost, koliko mu beše moguće smestiti u sebe ove božanske i bogotvorne vrline. A Solomonu je bio sličan po tome što i on, kao nekada premudri Solomon (sr. 3 Car. 2, 12 i 1 Car. 10), smiri najmoćnije zemlje oko sebe na severu i jugu i na istoku i zapadu, te mu, kao nekada Savska carica Solomonu, dolažahu sa sviju strana carevi i vladari, diveći se njegovoj mudrosti i bogatstvu i tražeći njegovo prijateljstvo. Jer i on poput Solomona dobi od Gospoda nebeske premudrosti i obostranog bogatstva, tako da beše i bolji i vrlinskiji od svih tadašnjih vladara i na Istoku i na Zapadu.
Sabravši u sebi premudrost iz Božanskih spisa Svetoga Pisma i Svetih Otaca, i skupivši bogatstva svoje zlatne i plodne zemlje, Stefan beše verom, premudrošću i darivanjem milostinje kao niko drugi. Čak ni iz davnina ne beše među vladaocima takvoga vladaoca, tako izvanredno čovekoljubivog i bogougodnog. Živeo je zajedno sa istočnima i zapadnima, sa hrišćanima i sa nevernicima, i uzimajući od svih ono što je najbolje, bio je od svih poštovan, a sve ih je prevazilazio svojim vrlinama i poštenjem.
Životopisac mu mudri Konstantin upoređuje despota Stefana još i sa prorokom Danilom i sa sveta Tri Mladića iz peći Vavilonske, jer je i on kao i oni bio u čeljustima lavovskim i prolazio kroz oganj i vodu, to jest kroz mnogobrojna iskušenja, kroz borbe i ratove na svim stranama oko sebe. No poput njih i on očuva nepovređenom veru svoju pravoslavnu u jedinog istinitog Boga: Oca i Sina i Svetoga Duha, a kroz to i veru naroda svoga Srpskoga kao hrišćanskog i pravoslavnog. Jer niti prikloni kolena svoja ni glavu svoju bezbožnosti Muhamedovoj, to jest muslimanima – Agarjanima, niti se povede za lažnim hrišćanstvom Latinskim i papskim. Uopšte da kažemo, životopisac ovog svetog i bogovenčanog despota Srpskog, opisujući mu žitije i podvige, hteo bi da ga uporedi sa svima ostalim starozavetnim i novozavetnim pravednicima, ali se pred ovim Božjim svetim i pravednim čovekom, oseća tako neuk i nesposoban, da njegovo žitije smatra „neobuhvatnom i nesaglednom pučinom“, te stoga veli da „nije moguće neukima ploviti tom pučinom“. Ipak, potčinjavajući se „zapovesti i zahtevu“ tadašnjeg „najsvetijeg patrijarha Srpske zemlje kir Nikona“, on se prihvata da opiše žitije bogougodnika Hristovog Stefana despota, potstaknut na to i „viđenjem trisvetoga javljanja“, to jest javljanjem njemu u snu samoga ovoga Svetoga Stefana. Zato sa verom i nadom pristupa ovom imenitom Svetitelju, verujući da će ga on kao neka lađa uzeti i preplovivši pučinu dovesti do željenog pristaništa. Evo šta o tom primanju zapovesti da napiše žitije despotovo kaže sam Konstantin Filosof:
„Mi ako i primismo zapovest iznad naših snaga od sveosvećenoga patrijarha Srpskih i Pomorskih zemalja kir Nikona,[1] koji je tada tamo došao, a još i od vojvode sve vojske i ostalih izabranih, pristadosmo da se potrudimo (na pisanju žitija) pošto je tada takvo vreme bilo. Četvrte godine od njegova (Svetiteljeva) preseljenja ka Gospodu on se i sam javi, i kao kaznom prećaše da ću biti kriv ako tu zapovest ne izvršim. Posle toga opet, kada sam sa svima svojima bio u stranstvovanju u tuđini, on je došao u moju kuću, meni koji sam bio nedostojan da ga primim, i zapovedio mi da izvršim obećanje. Zato, ako i nisam u stanju da to učinim, ipak se potrudih da izložim njegov sveti život i podvige“. Pa zatim, na kraju, Konstantin smireno dodaje: „Ako postoje neki koji više znaju život i dela Stefanova i koji su bili duže sažitelji njegovi, a vrlo su pismeni i razboriti, onda je to vaistinu dobro. Ako se pak do danas niko ne bude potrudio, a u ovom našem pisanju nađe neke nedostatke ili nešto što je nepotrebno i grubo, neka onda to po zapovesti i načinu sve dovede u red na svoje mesto. A mi ovo kao letopisac napisasmo kao njegovo žitije sa svima ostalim stvarima i događajima tadašnjim“.
Ovaj životopisac svetog despota Stefana, učeni književnik i letopisac Konstantin Filosof, bio je rodom iz Kostenice u Bugarskoj. Detinjstvo je proveo u Trnovu, u školi patrijarha Jevtimija, a posle turskog zauzimanja Bugarske došao je kao mlad u Srbiju (oko 1411-12 g.) gde je nastavio učenje kod patrijarha Srpskog Kirila. Od tada je živeo uglavnom na dvoru svetog despota Stefana u Beogradu, i tu veoma dobro upoznao bogougodni život i podvige ovoga Pravednika, a upoznao i „kakva je to zemlja koja je njega (despota) othranila“. Jer sveti despot Stefan i Srpska zemlja primili su Konstantina, iako tuđinca, kao svoga rođenoga i domaćega, kao svoga brata i sina. Zato Konstantin u Žitiju veoma hvali i Svetog Stefana i Srpsku zemlju. Despot, veli on, beše takav slavni vladar i bogougodnik da „ako i cvetahu u mnogim varvarskim (tj. negrčkim) zemljama izabrani sasudi, u kojima Gospod sa Ocem obitelj Sebi satvori (sr. Jn. 14, 23), ali oni nisu u čovečanskim delima tako svetlili kao ovaj“.
„Ovaj blaženi Stefan, nastavlja Konstantin, zasija iz zemlje Dalmatije – Dakije, zemlje sada nazvanih Srba, gde mnogi u poslednja vremena procvetaše. A ova zemlja, tj. Srbija, je takva da ne samo što slično onoj obećanoj zemlji toči med i mleko, nego kao da je u sebe primila i vezala četiri vremena (tj. godišnja doba) i vazduh, pa iz sebe ih onda razdaje drugima. Jer u celoj se vaseljeni ne može naći zemlja da ima sva dobra sabrana u jedno i na sve strane, kao što ima ova, pošto zemlje obično imaju samo neka dobra i samo na nekim mestima. A ova Srpska zemlja je puna svakih dobara, i ima dobar vazduh i skladan sastav u svemu. A pošto se drvo poznaje po plodu i čovek po delima, po plodu i po delima opisaćemo i mi ovu zemlju. Treba pre svega spomenuti o zlatu njenom i srebru, jer su njihovi izvori, tj. rudnici, skupoceni i bogati, koji kao da sve više rastu ukoliko se više crpu. A gde se na istoku i zapadu može naći takovo i toliko bogatstvo? Vaistinu nigde. Takođe su u ovoj zemlji zasađeni i mnogi vinogradi, koji nigde tako kao u ovoj zemlji bez velikih trudova izobiluju u semenu, sadu i plodovima. Tamo su izvori reka i studenaca i skladnosti predela jednoga sa drugim i slike lepote, te jedni predeli prevazilaze druge krasotom i plodotvornošću. A kada zemlju napušta zima i rđavo vreme i kada se približuje leto, vazduh je tada dobro rastvoren i krasan, kao što neko istinito reče da je video ovoga premnogo no da se nigde ne može naći bolje. Potrebno je reći nešto i o pticama i o svemu ostalom, što Gospod ovoj zemlji podari, kao i zelen i vlaće za hranu ljudima, a toga svega tu ima u izobilju, kao nigde u drugim zemljama. Jer ona daje hranu u izobilju, ne samo pustim zemljama nego i naseljima, mnoštvo svega plodonosnoga, riba, i svega potrebnot što Gospod dade ljudima u nasladu izobilno, i sve što pokori Tvorac pod noge njihove. Ako ko pomisli i na zaštićenost te zemlje, ona je utvrđena previsokim gorama i takvim gradovima kakvi se po drugim stranama u malom broju jedva mogu naći. Bogati su svakim bedemom i utvrđenjem, a snabdeveni su vodama koje su veselje gradovima. A ne treba prevideti ni ono preveliko i mnogoslavno delo Božje, koje ne previde ni veliki Mojsije u knjizi o stvorenju sveta, tj. jednu od četiri rajske reke, koju ovde još stari Tračani nazvaše Dunav. Ova reka izvire u Germaniji i otuda ide ka istoku i uliva se u Evksinsko (tj. Crno) more kroz pet ušća (tj. kroz deltu). Poznata je i Česima, idući od severa i zapada ka istoku, i deli Ugarsku, i napaja Srpsku zemlju, koja je vanredna, zatim prolazeći Vlahe i Bugare, uliva se u pučinu zvanoga Crnoga mora. U ovoj zemlji ima još i jedna od 36 reka znamenitih u vaseljeni, zvana Sava, koja je ovde kao neki zid sa obe strane; ona se sjedinjuje s Dunavom na najlepšem mestu, gde Dunav na tri kraka ulazi, i ima dva ostrva, gde ovaj blagočestivi Stefan sazdade Beli Grad (Beograd), kao što će o tome dalje biti govora“.
Opisavši tako Srpsku zemlju despota Stefana, Konstantin prelazi na opisivanje despotovog Srpskog naroda. „Da ne bi ko pomislio, veli on, da hvalim samo bezdušne i bezosećajne stvari, pogledajte mi u ovoj zemlji na ljude, ta poslednja i najčasnija stvorenja Božja. Zaista, najbolja zemlja rađa najbolji pšenični klas, koji nam donosi plod tridesetostruko i šesdesetostruko i stostruko. Ovi ljudi (tj. Srbi) su, dakle, tako hrabri da takav glas u vaseljeni niko drugi nema; a od toga, po Solomonu, nema ničega časnijeg među ljudima. A dobropotrebni su i u poslušnosti da im nema ravnih u vaseljeni. Gde je potrebno brzi su na poslušnost a spori na govor (Sr. Jak. 1, 19); a gde je potrebno obratno, oni su brzi na odgovor svakome koji pita, naoružani oružjem i s desna i s leva. Telesnom pak čistotom prevazilaze druge narode; a isto tako i lakom i svetlom krvlju. A uz to su i milostivi i druželjubivi. Ako bi ko od njih osiroteo u potrebama, ostali mu sve potrebno daju, ne samo pojedinima, no svakome i svagda, i ne samo običnim davanjem nego dvostrukom milostinjom, tako da se na njih može primeniti reč Solomonova: „Poštujući ništega, čine milostinju“ (Priče 14, 31). Život pak u celoj toj zemlji je kao crkva Božja, i ljudi ne žive kao ostali narodi skotski i protiv prirode, i ne spominju uzalud svaki čas ime Božje, nego je ustanovljeno da se svi od maloga do velikoga mole više od dva puta na dan. Dostojno je ljubavi i časti kod njih to što sin, iako je u domu svome, kada je zajedno sa roditeljima stoji kao sluga pred njima. A ovo se može videti ne samo kod bogatih, već i kod najgrubljih i kod poslednje sirotinje. Gde se čulo kod njih da je neko zlostavljao oca svoga ili mater? Zaista niko i nikako, jer se kod njih vrši zakon po Hristu i oni čine jedan drugoga većim i boljim od sebe, gospodinom nazivajući otkrivene glave, kao što je u starini bilo i kao što je sada u južnim zemljama. Jer je rečeno: „Izuj obuću sa nogu tvojih, zemlja na kojoj stojiš sveta je“ (2 Moj. 3, 5). A Sveti Apostol Pavle zapoveda ljudima da se mole Bogu otkrivene glave. Jer je, veli, sramota ako se čovek moli pokrivene glave ili ako pušta veliku kosu da raste (1 Kor. 11, 4, 14). Ako pak nije sramota otkrivati glavu pred Onim koji zna naše srce, koliko li to tek nije pred ljudima. Zato je kod njih vaistinu sve izvanredno, a i ostalo biva po Pavlu „što je časno, što je pobožno, što je izabrano“ (Fil. 4, 8), i može se naći sve ono što uzdiže, a osobito ljubav, koja je glava svakoj vrlini“.
„A reći ću dalje, nastavlja Konstantin Filosof, i o delu višega stepena kod onih koji podražavaju anđelski život, to jest spomenuću i o monasima, koji su sve lepote sveta znali zameniti jedino lepim i prekrasnim Hristom, Kojim se oni ukrašavaju. Oni žive u divnim pustinjama i obiteljima, tako da i one koji su veoma lenjivi pobuđuju da k njima dolaze. Među njima se nalaze mnogi izabrani koji čuvaju svete vrline usred ovih obitelji. Imaju mnoge molčalnice, po velikom Jefremu (Sirinu), i razgovaraju sa šumom lišća i pticama i vodom. Među njima ima mnogo monaha koji neprestano delom opevaju i slave Boga u Trojici, kao što Ga slave Anđeli neprestanim glasovima, te se za njih može zapevati: „Radošću se humke opasaše i pustinje krasno procvetaše“ (Ps. 64, 12). Ovi porodiše i velike: Simeona i Savu, to veliko i časno slušanje i pričanje, koji su prevazišli svu čovečiju prirodu time što su je prezreli i što su se podvizavali. Ovde je svaka lepota ljudske prirode u Bogu, i vrline su tu, jer se ova dvojica (Simeon i Sava) od početka ovenčaše vrlinskim podvizima i njihovi podvizi zaslužuju mnoge i dostojne pohvale. Jer oni ne ostaviše sela i domove, to jest male stvari, nego tako veliku vlast i bogatstvo, i vođenje vojske i visinu prestola, i ostalu veličinu vlasti, a uzeše na rame svoje krst i pođoše, radujući se Onome koji ih vodi ka nekom drugom carstvu, boljem od ovdašnjega. I njih dvojica, Simeon i Sava, mnoštvo dece svoje Bogu privedoše. No, izbrojati njihove vrline, to je isto što i izbrojati pesak morski“.
Hvaleći ovako Srpsku zemlju i njene žitelje, životopisac despotov Konstantin, odmah dodaje: „Obratite sluh vaš na slušanje, ali ne na slušanje mene koji ovo govorim, nego Boga koji čini ono što niko ne može činiti. Jer ne ukrasismo ovu zemlju mi rečima, niti žitelji koji su na njoj, nego Bog koji od početka sve stvara i mudro ustrojava. A treba znati da, kao što se ova zemlja ukrašava više od sviju drugih zemalja i prevazilazi sve druge, tako isto i žitelji koji su na njoj evanđelske i anđelske reči delima izvršuju. A uza sve to, još je viši i izvanredniji bio neki božanski Promisao nad ovim svetim mužem, to jest despotom Stefanom, za koga želimo sada da kažemo iz kakvog je korena mladica bio, i kako je procvetavši u naše vreme vladao, i kako je bio izvršitelj napred rečenih stvari po primeru ravnoapostolnoga Save i Stefana i ostalih istoimenih iz roda onih koji se bojahu Imena Božija“.
Počinjući najzad da govori o samim roditeljima Svetog Stefana despota, tj. o knezu Srpskom Lazaru i kneginji Milici, Konstantin životopisac veli: „Ovde treba početi svima slatku i za slušanje milu povest. Ovde rađa Srpska zemlja dostojan plod sebi, plod kojim se mnogo vremena ponosila ne samo kao gospodinom (gospodarom), no i kao milim ocem i hrabrim drugom, mudrim i po svemu najkrotkijim. Ovo je onaj veliki i slavni Lazar, kome beše ime kao i sinu njegovom, to jest Stefan, što znači venčani i uvenčani svakim dobrom. Jer on ne beše u jednom za pohvalu, a u drugom oskudan, niti se u jednom isticao a u drugom zaostajao, nego u svemu beše divan“. Eto toga i takvoga oca sin beše ovaj predivni i zaista visoki Stefan.
Stefan, sin Svetog kneza Lazara Srpskog (1371-1389 g.) i kneginje Milice, rodi se na dvoru svoga oca u Kruševcu krajem 1377 godine. Pre njega roditelji njegovi imađahu od Boga pet kćeri, koje se zvahu: Mara, Dragana, Jelena, Teodora i Olivera. Velika radost beše na kneževom dvoru kada mu se rodi sin i naslednik. U čast toga knez u prestonici svojoj u Kruševcu sagradi crkvu Svetom Prvomučeniku i Arhiđakonu Stefanu (zvanu Lazarica), jer na krštenju dade sinu svome ime Stefan. A to ime Svetog Prvomučenika Hristovog Stefana nošahu i svi Srpski vladari Nemanjići pa i sam čestiti otac knez, koji se zvaše: Stefan Lazar. Roditelji odgajiše dete Stefana u svakoj pobožnosti i čistoti i u svakoj nauci božanskoj i čovečanskoj. O tome ovako veli životopisac Konstantin Filosof: „A šta da kažem o detetu koje od njih zasija, pokazavši u sebi premnoge i prevashodne od njihovih osobina, i sam nadvisivši sve one koji su posle došli? Tako je i trebalo da on bude svestran i iznad prirode plod drveta nasađenih pri izvoru voda. On još kao mlad beše izvanredan, i bi u svemu vaspitavan od blagočestivih, i iz dana u dan pokazivaše da će u svemu biti napredan, u govoru i u delu, čime se osobito isticao. On se nauči svakom znanju i veštini, bilo božanske bilo čovečanske premudrosti. Čega god bi se dotakao, ubrzo se pokazivao u tome bolji od svojih učitelja“.
Osobito je mladi knežević Stefan izučio nebesku mudrost božanskih knjiga Svetoga Pisma, jer ih je čitao uvek usrdno i s ljubavlju, od rane mladosti pa sve do samog kraja svoga zemnog života. Iz njih on osobito nauči da čuva svoju telesnu i duševnu čistotu i da drugima razdaje obilnu milostinju. Zato životopisac Konstantin, želeći da u jednoj reči iskaže celokupno životno delo i podvig Svetog Stefana, veli ovo: „A njegovo delo beše neprestana milostinja i često pročitavanje božanskih reči“. A kakav čuvar čistote duhovne i telesne beše Stefan vidi se iz toga što je „žensku ljubav i muziku prezirao i mrzeo“, potpuno odbacujući telesna zadovoljstva. Koliko je Stefan voleo božanske knjige i njima se naslađivao vidi se i iz toga što se kroz ceo život svoj, osobito kasnije kada je postao vladar, starao o „prepisivanju knjiga, koje je s usrđem i ljubavlju čitao, crpeći premudrost iz njih, sa željom koja se povećavala i sa korišću od tih čitanja; jer knjige veoma ljubljaše, kao niko drugi u carstvu i slavi svetovnoj“.[2] Stefan je, po rečima hilandarskog monaha Grigorija, savremenika despotovog,[3] postavši vladar Srpski pružao i narodu svome božanske knjige, želeći da „premudrošću njihovom ukrasi naravi i reči, i blagodaću njihovom da dušu prosvećuje i ka bogopoznanju privlači“. I mada je vladao zemljom i zapovedao vojskom, on se ipak toliko starao o knjigama kao da nikakvih drugih briga i poslova nije imao.[4]
Osim Svetoga Pisma mladi Stefan je bio naučen i drugim knjigama blagočešća i mudrosti Svetih Otaca Crkve Pravoslavne i starih životopisaca, istoričara i filosofa, što se može videti iz toga kakve je sve knjige imao u svojim bibliotekama, od kojih su neke i do danas sačuvane (u Svetoj Gori). Jer Konstantin Filosof za njega kaže: „U državnoga gospodara (Stefana) mnoštvo je knjiga po mestima i manastirima i u domu“.[5] Stefanovi iskreno pobožni i strogo pravoslavni roditelji veoma su se brinuli o tome da im se sin, kao budući vladar Srpski, dobro nauči Pravoslavlju da bi posle neotstupno štitio veru otaca svojih u narodu svome od njenih neprijatelja s istoka i sa zapada. I zaista, ni sveti despot Stefan niti iko od njegovih domaćih ili njegovih podanika nije napustio svoju pravoslavnu veru i prešao u latinsku veru (rimokatolicizam) ili u muhamedanstvo. Pravoslavno vaspitan i odgajen, Stefan je kroz ceo život svoj to i ostao, a kao vladar Srpski posvetio je posebnu pažnju očuvanju pravoslavne vere u svom narodu. Zato je u Novobrdskom zakonu svome o rudnicima (izdanom 1412 g.) napisao ovo o „Latinima i veri njihovoj“: „Ko se od Latina i od građana njihove vere nađe u mestu da je obratio čoveka, bilo muža ili ženu, od hrišćanske vere u latinsku veru, takav da otkupi glavu svoju od kazne davši gospodaru 50 litri; zatim da se izagna iz predela gradskih, a o baštini i imanju da nema ni reči. I pop latinski, koji se nađe da je krstio hrišćanina (tj. obratio pravoslavca), da mu se podseče nos“.[6]
O pobožnom vaspitanju Stefanovom osobito je brigu vodila njegova blagočestiva mati Milica. Poznata je njena molitva za decu njenu sačuvana u Dečanskoj povelji (iz 1397 godine), gde se ona ovako smireno moli Bogu za njih: „Umilostivi se na moje grehe, ukrepi decu moju u blagovernosti (u dobroj veri) i blagodenstviju, da u pobožnosti posluže Tebi, Bogu svome“.
Uz Milicu je kao vaspitač i učitelj Stefanov bila i njena srodnica po duhu i po telu, blagorodna monahinja Efimija, bivša supruga despota Jovana Uglješe. Ona življaše na dvoru u Kruševcu i kao „u mnogim stvarima i besedama najmudrija“ ona vaspitavaše Lazareve i Miličine kćeri u svakoj pobožnosti i korisnoj nauci, a kada se rodiše Stefan i mlađa mu braća Vuk i Dobrovoj (koji ubrzo umre) ona postade i njihov vaspitač i učitelj. Zato će joj Stefan biti doživotno zahvalan za njenu „veliku ljubav i usrđe“ i nazivaće je svojom „drugom majkom“. Tako je mladi knežević Stefan stekao na dvoru svojih roditelja najbolje hrišćansko vaspitanje i svetsku „prosvećenost“, te je kasnije, postavši vladar i despot Srpski, bio jedan od najobrazovanijih i najprosvećenijih u duhovnoj i svetovnoj nauci vladara i na istoku i na zapadu.[7]
Isto tako Stefan beše vaspitan i obučen i u dobrim i korisnim telesnim veštinama i drugim osobinama i vrlinama, koje su potrebne za jednog vojskovođu i vladara. A to su: junaštvo i hrabrost, sposobnost i veština u rukovanju oružjem i druge vojničke i strateške vrline; zatim viteštvo, mudrost i sposobnost govorništva u takozvanim državnim diplomatskim poslovima. Sve ovo Stefan izvrsno savlada i nauči, daleko bolje od svih drugih, jer i beše od svih drugih telesno razvijeniji i umno vispreniji. Zato za njega i veli životopisac njegov Filosof: „I u stvarima ratovanja i borbene veštine, koja mnogima nije laka, u svemu tome on je bio prvi i čak drugima je to pokazivao, jer beše u svemu savršen. A po lepoti tela i snage on među vršnjacima beše kao sunce među zvezdama; i po besedama (tj. u govorništvu) beše izvanredan, kao niko dotle. Beše onakav kakav beše i premudri Solomon kada kaže za sebe: „Bejah iznad sviju koji su bili pre mene u Jerusalimu“ (Propov. 1, 16). Jer i Stefan beše iznad sviju svakom drugom osobinom i naročito sposobnošću govorništva, čime se vrlo mnogo postiže i često osvaja i bez kapi krvi. Mnogo puta tamo gde nisu uspele vojske koje su se borile, i oružje mnogih lađa, tu je uspevala jedino dobra prosvećenost. Primera za ovo imamo mnogo i svuda. Čistota, veli dalje životopisac, očišćuje dušu, i hrabrost, ako je zgodno spojena sa dobrom učenošću, te ujedinjene postaju nedeljive, uspevaju uvek i postaju takoreći nešto prirodno i urođeno, – a sve to treba reći da se bilo sabralo i sjedinilo u ovome (Stefanu) te je on bio i čist i bogat mnogim vrlinama. A kada je postao punoletan (i počeo da vlada) on je pokrivačem zaborava pokrio ono što je bilo, i velikim stvarima dodao je još veće. Obično, kada neko drugi od ljudi postigne makar i deo od ovoga što je imao on, takav često mudruje za sebe da je nešto veliko. A ovaj, ne samo ne postrada od toga (tj. od gordosti), nego i u tolikoj vladarskoj veličini on ne izostavi ništa što je korisno, i ostade u dobru nepokolebljiv, bežeći od onoga čemu se Bog protivi, – što nije ni malo lako onima koji vladaju, – tako da su mu se i Anđeli divili. On dakle ni u čemu ne otstupaše od puta pravoga i carskoga“ (sr. Priče 8, 20).
U svim ovim divnim vrlinama i osobinama, naročito u viteškim vrlinama i vladalačkoj mudrosti, Stefan se najviše ugledao na svog junačkog i mudrog oca, kneza Lazara, koji mu je bio živi primer i ugled, kako u mladosti tako i kasnije kada je postao vladar. To će kasnije reći za sebe i sam sveti despot, sa uvek svojstvenim mu smirenjem (u povelji manastiru Hilandaru 1405 g.): Ja od mladićkog mi uzrasta i mladih noktiju, kada je Bog u Svom staranju o meni sve činio na korist meni, zapadajući u mnoga opaka, nepodnošljiva smrtna iskušenja, čemu su svedoci i slušaoci nebesne stihije i skoro sva vaseljena, od svih bejah izbavljan Gospodom, a i sada sam izbavljan. A u tim mojim tamnim stradanjima i doživljajima ja sam s mukom upirao oči svoje ka sunčanim vrlinama oca moga i gospodina Svetog mi Kneza. I ako sam i uspevao u ponečemu ugledati se na njega, ja sam to činio pomoću Božjom“.
No ne samo u viteškim i vladalačkim vrlinama Stefan se ugledao na svoga oca, Svetog cara Lazara, nego i u onoj vrlini svetonemanjićskog zadužbinarstva i ljubavi prema crkvama i manastirima Božjim, o čemu će kasnije biti govora opširnije. Sada da spomenemo samo to da se u ljubavi i revnosti za crkve i manastire pobožni Stefan još od ranog detinjstva takmičio sa svojim svetim ocem. Jer kada otac njegov, Sveti Lazar, podizaše svoju zadužbinu Ravanicu, mali Stefan u svojoj detinjoj prostoti i bezazlenosti, pogledavši na nju uzviknu: „Ja ću podići još veću i lepšu“. Iskreno pobožan i crkvoljubiv, Stefan se još od detinjstva posvećivaše molitvi i pohađanju svetih hramova; i to nastavi da čini i kao vladar. Jer, po rečima njegovog životopisca, on ljubljaše „red na Božanstvenoj službi, držeći izvanredna pročitanja i molitve“, i u njegovoj zemlji beše „ustanovljeno da se mole više od dva puta na dan“, tako da „život u celoj zemlji njegovoj beše kao crkva Božija“. A i u obilnom činjenju milostinje on se ugledao na svoga oca, i čak ga je i prevazilazio. Jer on ne samo što ispunjavaše onu staru vladarsku izreku: „Prijatelji, danas nismo vladali, pošto nismo udelili nikome dara“‘, nego „delima isuviše preispunjavaše dane, i nikada se onaj koji primaše ne radovaše toliko koliko on koji davaše. Jer se tada ispunjavaše najsavršenijom radošću, kada desnicu prostranije otvaraše“. No da se vratimo opet na detinjstvo žitija Stefanovog.
Mladi Stefan življaše mirno i spokojno na dvoru svoga oca, rastući i krepeći se duhom i telom i vaspitavajući se u božanskim i čovečanskim naukama i stvarima. Sve tako do svoje dvanaeste godine. A onda odjednom nastupi ono strahovito srpsko stradanije na Kosovu kada mučenički pogibe njegov otac, Sveti velikomučenik Lazar (15 juna 1389 godine), i sa njim cvet srpske gospode i vojnika, kao što se o tome opširno govori u Žitiju Sv. cara Lazara pod 15 junom. O tuzi Stefanovoj posle Kosova, kao i o tuzi njegove majke, braće, sestara i svih Srba i Srpkinja, zar treba ovde mnogo govoriti? Jer tada nasta „tuga na zemlji narodima i seča hrišćana kakve nije bilo nikada“.[8] Ceo Srpski narod i dom Lazarev vapijaše tada samo ovo: „Dopuštenjem Božjim predani bismo radi grehova naših u ruke bezakonih i mrskih neprijatelja i cara nepravedna i najlukavija na zemlji. I tada bi opustošenje i tuga velika od bezakonih Ismailćana, kakve nije bilo niti će biti“.[9] No i u tim najtežim časovima Srbinove istorije vera i nada narodne duše u Boga propevala je ustima pesnika: „Ak’ i jesu izginuli ždrali, ostali su ptići ždralovići, naše pleme uginuti neće“. Takav ptić i ždral beše upravo Sv. Stefan. Posle Kosovskog boja, iako još dečak, Stefan je sa svojom majkom Milicom i bratom Vukom, po savetu i svjatjejšeg patrijarha Srpskog, preneo sa klirom i narodom mošti svoga Velikomučenika oca iz Prištine u manastir Ravanicu (1391 godine) i tamo ih česno položio u njegovu zadužbinu. Porobljena Srpska zemlja od tada ostade na njegovim nejakim plećima. Pošto mu je tada bilo tek dvanaest godina, državne poslove vodila je njegova sveta majka – kneginja Milica, sve do 1393 godine kada je on napunio šesnaest godina. O tom periodu Miličine vladavine i o tome kako se ona borila da zaštiti hrišćansku veru i dušu svoga naroda može se opširnije videti u njenom Žitiju (pod današnjim datumom). Za njeno vreme desio se onaj tužni za nju i Stefana događaj sa Stefanovom najmlađom sestrom Oliverom. Na traženje novog turskog sultana Bajazita, sina poginulog u bitci sa Lazarom na Kosovu Murata,[10] Olivera je morala biti data na sultanov dvor za ženu inovernom sultanu. Ovo veliko poniženje morali su podneti Milica i Stefan „da bi bilo spaseno hristoimenito stado (tj. narod Srpski) od vukova koji su ga klali“. I Olivera je pošla za Bajazita „za izbavljenje svoga otačastva kao po Bogu posrednica, poput one drevne Jestire“,[11] ali pod jednim jedinim uslovom: da svoju hrišćansku veru ne promeni u muslimansku. Ona je to s pomoćju Božjom i održala i zato ju je kasnije, posle pogibije Bajazitove, njen brat Stefan izbavio i vratio u svoju otadžbinu.
Sultan Bajazit zahtevao je još i to: da mladi knez Stefan i njegov još mlađi brat Vuk moraju da otidu sa Oliverom u Jedrene pred sultana da mu izjave pokornost i poslušnost. O tome ovako govori Konstantin Filosof: „I od tada (od Kosova) bi porobljena Srpska zemlja, da je i sam Stefan sa bratom svojim Vukom i sa blagorodnima svojima i sa ostalima morao svake godine odlaziti Bajazitu na služenje“. No Bog, Koji o svemu po blagosti Svojoj promišlja, omekšao je srce Bajazitu, te on, videći u ovom plemenitom dečaku budućeg vladara sposobnog i mudrog, ponašao se prema njemu sa ljubavlju i blagonaklono, kao što će se uskoro i pokazati. Naime, kada je Srpska vojska izginula na Kosovu i Srpska se zemlja našla nezaštićena, na nju su sa severa odmah napali nazovi „hrišćani“ iz Ugarske i zauzeli neke Srpske krajeve. Kada su zatim kneginja Milica i maloletni Stefan bili prinuđeni, radi spasa svoga naroda, da sklope mir sa silnim Turčinom Bajazitom, Mađari su proglasili sebe za samozvane „krstaše“ koji treba da kazne „šizmatike“ Srbe zbog njihovog saveza sa nevernicima.[12] Bajazit je tada pritekao u pomoć mladome Stefanu i svojom mu vojskom pomogao da odbrani zemlju od Mađara.
Blagoverna kneginja Milica odlučila je potom, 1393 godine, da se povuče iz sveta u manastir i zato je predala sve vladarske dužnosti svome tada već šesnaestogodišnjem sinu Stefanu. Ona je otišla u svoju zadužbinu manastir Ljubostinju i sa mnogim kosovskim udovicama tamo se Bogu posvetila i zamonašila, dobivši na monaštvu ime Evgenija. Stefan tada prima potpunu vlast nad Srpskom zemljom: „odeva se materinskim molitvama i nasleđuje očevo dostojanstvo, i javlja se kao najsvetliji vladar sveta“. No srpska Kosovska tragedija stavila je odmah svoj pečat i na ovo prvo doba Stefanove vladavine. Zato životopisac njegov Konstantin veli ovo: „No nije sve tada bilo savršeno, jer đavo, koji od početka seje kukolj, podiže na Stefana veliku borbu nekih velikaša, koje otac njegov u početku pokori pod noge svoje, i oni gledahu da se s njime izjednače i izmaknu ispod njegove vlasti. Oni zato izmisliše mnoge i teške krivice protiv njega i optužiše ga pred Amurom“, tj. pred Bajazitom. Ovi buntovni i neposlušni velikaši behu od onih koji ne pođoše sa Lazarom na Kosovo, nego se izdajnički ukloniše, te sada i protiv Lazarevog sina ustadoše i kod Bajazita ga oklevetaše, govoreći ovome kako Stefan „podiže Ugre“ protivu Bajazita.[13] Tada zatraži Bajazit da mu sam Stefan, dođe na dvor da se lično pred njim opravda. Brižna mati Stefanova, prepodobna monahinja Evgenija, ne dopusti Stefanu da odmah pođe, nego, kako veli biograf, „pođe sama ta blagoverna gospođa zbog toga caru Bajazitu, imajući sa sobom i svoju rođaku, bivšu suprugu despota Uglješe, monahinju Efimiju, koja beše u mnogim stvarima i rečima veoma mudra“. Njih dve biše lepo primljene kod Bajazita i, s pomoću Bogomatere na Koju behu položile sve svoje nade, svršiše uspešno svoj posao ubedivši Bajazita u nevinost Stefanovu. Prepodobna mati Evgenija tom prilikom izmoli od sultana dozvolu da uzme sa sobom i prenese u Srbiju svete mošti prepodobne Petke-Paraskeve, što Bajazit odmah i dozvoli.[14]
Pored svega ovoga, Bajazit je ipak zahtevao da i sam Stefan lično dođe pred njega. Viteški iskren i čvrsto uveren u Božiju pravdu i znajući da je „srce carevo u Božijoj ruci“ (Priče 16, 10), Stefan, posavetovavši se opet sa svojom majkom, otide pred Bajazita i iskreno mu priznade da je imao neke razgovore sa severnim susedima Ugrima, pa onda na kraju krotko reče sultanu: „Rasudivši da je ta stvar neumesna, setih se zakletve, i dođoh. Evo, život je moj pred Bogom u tvojoj ruci, učini sada što hoćeš“. I o čuda! Preblagi Bog omekša srce ovom gordom faraonu i učini da mu se neukrotivi gnev izmeni na milost i ljubav prema Stefanu. I Bajazit, diveći se Stefanovoj krotosti i iskrenosti, reče: „O mili, i šta si hteo da uspeš sa Ugrima? Jer ja sam hteo da ti uzmem zemlju kao svoju. A ti, šta ćeš tamo učiniti? Ko je od onih koji vladaju, priklonivši glavu Ugrima, postigao nešto u svome gospodstvu?… Ja tebe sada smatram kao najstarijega sina i ljubljenoga mi i to govorim pred svima oko mene. Jer ko je kod mene u takvoj časti kao ti?“ Te i druge reči izgovori mu sultan, pa kao po nekom čudnom proroštvu, predviđajući da će Stefan biti slavan i moćan vladar po njegovoj smrti, posavetova mu da umiri „svoje silnike i dovede ih pod svoju volju, a klevetnike da nizloži“. Zatim otpusti Stefana, i Stefan „otide natrag u svoje otačastvo i dođe kući svojoj čašću ukrašen, ne samo od sultana, nego i od sviju njegovih velikaša, i kroz celu državu njegovu, i od sviju naroda koje Ismailćani pokoriše pod noge svoje, divan i počastvovan ljubavlju od sviju njih; a hrišćani svi iz dubine srca uznošahu Gospodu molitve što Bog uzvisi rog izbranika Svojega“. Ovo veliko dobročinstvo Božje prema njemu blagočestivi Stefan pripisivaše molitvama praotaca svojih, Svetog Simeona i Svetog Save, kao što sam piše nešto kasnije u svojoj Mileševskoj povelji (oko 1405 g.): „Pišem ovo na znanje svima, kako iz mnogog milosrđa i neizrecive milosti svete gospode i ktitora Srpskih, Svetog Simeona samodržca Srpskog i Mirotočca, i Save, svetog velikog arhiepiskopa Srpskog, koji iz mnoge svoje milosti zastupnici biše moje nevrednosti kod Gospoda, i molitvama njihovim mnogo puta bih spasen i na moru i na suvu, u ratovima i u različitim nuždama i najezdama inoplemenika, sve dok i jadnu dušu moju od vrata smrtnih vratiše, i molitvama njihovim od Tvorca i Gospodara svega po drugi put život mi se darova sve dok se to i tako izvoli u budućnosti Tvorcu i Bogu mojem koji vlada životom i smrću“.
Izbavivši se tako od opasnosti, Stefan vladaše svojom zemljom u potčinjenosti Bajazitu, i taj deo njegove vladavine beše zaista buran i težak. Evo šta o tome veli životopisac Konstantin: „Posle ovoga namisli ovaj gordi i veličavi sultan (Bajazit) krenuti u rat protiv Ugrovlaha (tj. Mađara i Rumuna). I podigavši se sa svima vojskama svojim dođe do Dunava (1394 godine), i prešavši ga sukobi se u bitkama sa velikim i samodržavnim vojvodom vlaškim Jovanom Mirčom, gde neiskazano mnoštvo krvi bi proliveno. Tada tu pogibe i kralj Marko (tj. Kraljević Marko) i Konstantin (Dejanović). A tu se nađe u ovoj bitci sa ovim gospodarima i ovaj knez Stefan (kao turski vazal), o kome mi govorimo. Jer svi ovi behu sa Ismailćanima, ako ne dobrovoljno a ono po nuždi (kao vazali turski), tako da kažu za blaženog Marka (Kraljevića) da je tom prilikom rekao Konstantinu: „Ja kažem i molim Gospoda da bude hrišćanima pomoćnik, pa makar ja bio prvi među mrtvima u ovom ratu“. To zaista tako i bi, jer Marko stvarno i pogibe u bitci na Rovinama (koja bi 17 maja 1395 godine). Bajazitova vojska tu bi pobeđena i on se vrati natrag na istok. Od tada on pokušavaše da osvoji tvrdi carski grad Konstantinopolj, ali u tome ne uspevaše. Zatim se ponovo okrete na zapad i sukobi se sa ugarskom i mnogom drugom zapadnom vojskom. Jer luksemburgški vladar Sigismund, koji beše i ugarski kralj,[15] kupi mnoge vojske sa zapada, iz Germanije, Italije, Engleske i Francuske, i željaše najpre da kazni Srpsku vojsku „što je bila uz nevernike“, pa da onda udari na Bajazitovu vojsku i savlada je i uništi. Krenuvši kroz severne krajeve Srpske zemlje ova zapadna „krstaška“ vojska klaše i ubijaše sve pred sobom, pa i nedužno i mirno hrišćansko stanovništvo srpsko u tim krajevima, tako da je knez Stefan pošao protiv njih a na strani Bajazita. Sukob Bajazitove i zapadne „krstaške“ vojske zbi se kod grada Nikopolja, u severnoj Bugarskoj, 25 septembra 1396 godine. S početka izgledaše da će Ugri pobediti Bajazita, no kada pristiže srpska konjica pod komandom kneza Stefana, ona „pojuri pravo prema ugarskoj kraljevskoj zastavi i obori je na zemlju“, te tako pobediše Stefan i Bajazit i veliki broj vojnika i velikaša zarobiše. Po naredbi Bajazitovoj Turci ove zarobljenike stadoše ubijati, no Stefan ga umoli da mu mnoge od zarobljenika podari kao ratni plen, jer željaše da ih potom otpusti na slobodu. Jer u Grčkih i Srpskih hrišćanskih vladara beše običaj da se posle pobede zarobljenici puštaju na slobodu. Pravedni knez Srpski to i ovom prilikom učini, a to činjaše i mnogo puta kasnije, jer štaviše on za svoje novce otkupljivaše strane zarobljenike od Turaka i na slobodu ih puštaše.
Da je Stefan u ovo vreme iz mudrosti trebao i morao da ostane pokoran Bajazitu vidi se najbolje iz sledećeg događaja. U Kosovskoj oblasti posle one slavne bitke (tj. Kosovske) vladaše velikaš Vuk Branković, zet Lazarev i Stefanov. On beše pre završetka Kosovske bitke izišao iz boja i tako sačuvao sebe i deo svoje vojske. Posredovanjem kneginje Milice, i verovatno Olivere, i on beše postao vazal Bajazitov. No Vuk se otpoče boriti protiv Bajazita (možda zbog griže savesti svoje), što navede Bajazita da učini kraj tome. Oduzevši mu zemlju i bacivši Vuka u tamnicu (gde on i umre), Bajazit zemlju predade Stefanu na upravu, a samo mali deo oko Sitnice i Vučitrna ostavi ženi Vukovoj Mari Branković, Stefanovoj sestri, i njenim sinovima Grguru, Đurđu i Lazaru. (Zbog ovoga će docnije Vukovi sinovi ustajati na Stefana i mnogo mu pakostiti). Boraveći ovom prilikom na Kosovu knez Stefan, a s njim u pratnji i njegova majka monahinja Evgenija, posetiše manastir Visoke Dečane u Metohiji, zadužbinu Sv. Kralja Stefana Dečanskog. Oni nađoše ovaj sveti manastir opljačkan i opustošen od Agarjana i Vukovih vojnika, i odmah ga obnoviše, tako da „vtori ktitori“ dečanski postaše. O tome bi izdana i njihova vladarska povelja 9 juna 1397 godine. Nešto pre toga, Stefan i blagočestiva mu majka kneginja, zajedno i sa svjatjejšim patrijarhom Srpskim Danilom III (1392-98 g.), behu darivali manastiru Hilandaru u Svetoj Gori jednu crkvu sa nekoliko sela na Ibru, a uskoro zatim bogato darivaše i ruski atonski manastir Svetog Pantelejmona.
Po nedokučivim putevima Promisla Božjeg uskoro se približi i vreme oslobođenja Stefanovog i njegovog naroda i zemlje Srpske od potčinjenosti vlasti Bajazitovoj. To bi ovako.
Bejaše tada na istoku moćni tatarski vladar po imenu Tamerlan (Timurlenk). Iako beše muslimanske vere kao i Bajazit, on silno napade na Bajazitovu državu u Maloj Aziji, te između njih dođe uskoro do velikog i krvavog boja. U ovom boju uze učešća, kao Bajazitov vazal, i knez Stefan, ali ga Bog baš tada oslobodi njegovog ropstva i potčinjenosti. To beše čuvena bitka kod grada Angore (Ankare) u Maloj Aziji, 28 jula 1402 godine, koju ovako opisuje letopisac i filosof Konstantin: „Bajazid sabra svu svoju vojsku i istočnih i zapadnih, i posla ka ovom uvek spominjanom knezu Stefanu da koliko je god moguće dođe sa svojom izabranom vojskom u pomoć. A Demir (tj. Tamerlan) ušavši u njegove krajeve plenjaše ih. Bajazid pak goneći ga, ne znajući obiđe ga, pa našavši ga u Ankari udari na njega. Pri sudaru, gazili su jedan drugoga. A najizabranija vojska persijska i tatarska odvoji se i udari na ovoga uvek spominjanoga hrabroga Stefana, kao što beše još pre određeno (od strane samog Tamerlana, koji komandu nad tim delom vojske dade svome sinu princu Muhamedu). No kada oni alalaknuše svojim glasovima i udariše na Stefana, odmah biše pobeđeni i poginuše od oštrica mača i kopalja Srpske vojske. Ovu nepobedivost Stefanovih ljutih oklopnika posmatraše sa jednog brežuljka sam silni Tamerlan i sa udivljenjem uzvikivaše: „Gle kako su ljuti i pomamni oni derviši“. Na to mu jedan od njegovih velikaša odgovori: „Nisu ono derviši, nego hrišćani“. Tada iskusni tatarski vojskovođa nadmoćno reče: „Pa oni se uzalud bore“. Jer on dobro znađaše brojnu nadmoćnost svoje vojske nad Bajazitovom. I zaista, tatarska vojska beše već odasvud opkolila Bajazita. Tada pak nesavladivi Stefan, „videći da su mnoge desetine hiljada opkolile sultana Bajazita i hoteći ga osloboditi, tri puta stupaše ponovo u borbu, jurišajući i pobeđujući. (No Bajazit ne htede otstupati i zato uskoro bi zarobljen). A kada vide Stefan da se smanjujs broj njegove vojske, vrati se natrag (da ne bi i on bio zarobljen). Jer šta je mogao i učiniti u tolikim tisućama i desetinama tisuća bez Božje volje. A veličina njegove tadašnje pobede od sviju je prepričavana i dosta čuvena. I on se vraćaše natrag (sa svojom vojskom), pošto su se varvari raširili i svuda se napred razlili. Idući tako natrag (ka Carigradu), on pojedinačno pobeđivaše svoje gonioce i pri tom imađaše raskrvavljenu desnicu. I ko još može iskazati šta se sve tada na tom teškom putu mnogo čega dogodilo?“
Ova nepobeđenost Stefanova i izbavljenje njega i njegove vojske od tatarskog zarobljavanja beše dar Božjeg oslobođenja Stefanu i njegovoj Srpskoj zemlji. Jer to beše nešto više od obične ratne pobede: to beše čas oslobođenja od ropstva Bajazitovom vazalstvu i potčinjenosti. Jer Bajazitov poraz kod Angore prekratio je sve Stefanove obaveze prema sultanu i on se odjednom našao slobodan. Zato je odmah pohitao sa svojom vojskom ka Carigradu i ka svojoj zemlji, jer turski vladar nije više postojao, a tatarski kan Tamerlan nije ni pomišljao da pređe u Evropu. (On je uskoro krenuo ka istoku na osvajanje Kine, i tamo je zatim i umro). Stefan pak u tom momentu nije zaboravio i na oslobođenje svoje sestre Olivere, koja je kao Bajazitova žena bila sada u ropstvu Tamerlana. Odmah je poslao svog vernog diplomatu Ajdina (Radoslava) u tabor samoga Tamerlana, sa molbom ovome da mu oslobodi sestru Oliveru. A ovaj moćni tatarski kan, pošto se beše zadivio junaštvu Stefanovom na bojištu, odmah podari slobodu Oliveri i ona se ubrzo vrati svom bratu Stefanu i dođe na njegov dvor u Beograd.
No za ovo vreme Stefan se sa svojom vojskom prebacivaše u slobodni Carigrad, plaćajući ne male sume u novcu đenovljanskim lađama da ga prebace preko Bosfora do slavnog Konstantinovog grada. Prošavši tako „kroz oganj i vodu“, Stefan stiže u slavnu pravoslavnu prestonicu grčku, koju sada po prvi put vide i upozna. U carskom gradu bi sa velikom čašću i ljubavlju primljen od cara Jovana VII Paleologa,[16] koji mu tada darova krunu i dostojanstvo despota, kao što o tome kazuje životopisac Konstantin: „Blagočestivi knez Stefan, stigavši u carstvujući grad zajedno sa bratom svojim Vukom, od sviju slušaše ljubazne glasove, i svi mišljahu da gledaju kao u neko sunce. A tada dobi i despotsko dostojanstvo od blagočestivoga cara Jovana. Jer ovoga svoga nećaka beše ostavio car kir Manojlo mesto sebe, stešnjavan napred rečenim Bajazitom i beše otišao rimljanima staroga Rima, radi sjedinjenja Crkve, i da dobije vojsku na odmazdu i izbavljenje. Jer već mnogo godina carstvujući grad beše opsednut, propadajući od gladi. I ovaj blagočestivi Jovan imao je ne malo sukoba sa stanovnicima Galate (tj. sa Đenovljanima), i kada vide Stefana u carstvujućem gradu, radosno ga prijateljski primi u carske dvore i dade mu krunu despotskog dostojanstva, koju ovaj beše sam sebi ispleo svojim hrabrim delima i dobrostradalnim podvizima“.
Primanje despotske krune od vizantijskog cara, naslednika Svetog i Velikog Konstantina, beše velika radost za Stefana, ne zbog svetske slave i gordosti, jer on beše krotak i smiren, nego što je tako bio krunisan od pravoslavnog hrišćanskog cara za samostalnog vladara i gospodara mnogonapaćene Srpske zemlje. Time su se ovi skoro poslednji hrišćanski pravoslavni vladari našli bratski sjedinjeni i zbliženi, a slobodni od ponižujućeg i inovernog turskog jarma. Car Jovan i njegova supruga carica toliko zavoleše despota Stefana da poželeše da se sa njim i orode, pa mu predložiše da uzme sebi za suprugu caričinu sestru Jelenu, koja življaše na ostrvu Mitilini (Lezvosu) kod svoga oca, tamošnjeg kneza Frančeska Gvateluzija. Kako despot Stefan željaše da se što pre vrati u svoju zemlju morskim putem oko Grčke i Albanije, car Jovan ga isprati „da ide s lađama ka svome tastu na Mitilinsko ostrvo, da ga ovaj odatle sa lađama sprovede u Arbanase“, tj. u Zetsko primorje. Tako zaista i bi, i kada tamo stigoše „tast carev se ne oleni, jer mu je valjalo videti svetlu danicu u svome gradu“, te on Srpskog despota primi s velikom radošću i počastima. Tu bi odmah i obavljena veridba Stefanova sa princezom Jelenom (ili Jelačom), koju kasnije Stefan dovede u Srbiju sebi za česnu suprugu svoju.
Nalazeći se još u Carigradu despot pisaše pisma svim zapadnim hrišćanekim vladarima da ne propuste sadašnju priliku već da makar sada pomognu proterivanje inovernih Turaka sa Balkana. No kao što veli poslovica: U vrata gluvoga uzalud je lupati, – tako bi i ovde. Jer zapadnjaci nemahu milosti za pravoslavne, i tako Turci ostadoše na Balkanu.
Na celom ovom pohodu Stefanovom do Angore i natrag, sa njim behu brat mu Vuk i sestrići Đurađ i Grgur Brankovići.[17] Po primanju despotske krune u Carigradu Stefan iskreno razgovaraše sa sestrićem svojim Đurđem o potrebi ujedinjenja sada slobodne Srpske zemlje i o prestanku kobnog po Srbe cepanja na Lazareviće, Brankoviće i ostale velikaške porodice. Između ujaka i sestrića tu ne dođe do saglasnosti, i Đurađ se ponese prema svesrpskom despotu i gospodaru kukavički i izdajnički, te otide na stranu Turaka. On pobeže k najstarijem sinu Bajazitovu Sulejmanu (1402-10 g.), koji, pobegavši od Angore, beše već stigao u evropsku prestonicu Jedrene i nastojaše da spreči povratak despota Stefana u Srbiju. Sulejman mobilisa svoju vojsku i ona, pod komandom vojvode turskog i Đurđa Brankovića, krete u pravcu Kosova, da preseče despotov povratak u Srbiju preko mora i Zete. Despot međutim beše već izvestio svoju majku Milicu-Evgeniju, koja u ovo vreme vladaše Srbijom mesto njega, a i svoga zeta Đurća Stracimirovića-Balšića, gospodara Zete i Arbanaškog primorja, da ga dočekaju sa vojnom pratnjom i obezbede mu povratak u Srbiju. Putujući vizantijskom lađom ka Zetskom primorju (sa svojih oko 300 vojnika), despot bi kod Galipolja napadnut od 16 turskih čamaca, no s Božjom pomoći on odbi turski napad i mirno doplovi u srpski grad Bar na Jadranu, gde ga dočeka i prihvati muž sestre mu Jelene, Đurađ Balšić. On mu dade svojih 300 vojnika, koji ga praćahu put prestonice Kruševca. O svemu pak tome ovako govori pisac despotovog žitija mudri Konstantin:
„Sulejman (Bajazitov sin), saznavši šta je bilo sa Stefanom i znajući da hoće da se vrati i iskrca negde u zapadnim krajevima, sam pođe ka tim krajevima sa vojskom … da bi onemogućio prolaz Stefanu. Ali Bog odlučivaše bolje o Stefanu, da bi se ovaj većma proslavio. Jer despot, krenuvši lađom sa ostrva Mitiline, stiže u Arbanase (tj. Zetsko primorje). Tu ga srete sa velikom ljubavlju gospodar tih strana, njegov zet. Ovaj arbanaški gospodar, po imenu Đurađ Stracimirović, beše uzeo Jelenu sestru njegovu za ženu, od koje rodi sina Balšu, koji takođe bi gospodar te zemlje i sijaše svakim dobrim delom. Pritom Despot je bio obavestio o svom dolasku i blagočestivu gospođu mater svoju, a i njegov spomenuti zet dade mu vojske po mogućnosti da ga prati na putu. I tako se on približavao predelima Srpskim, gde je prva arhiepiskopija Srpska“.[18]
Sa svojom i zetovom vojnom pratnjom, kojoj se usput pridruži i vojska poslana mu u pomoć od majke Milice – Evgenije, Stefan stiže novembra 1402 godine na Kosovo, u blizinu mitropolitske crkve Gračanice, zadužbine Svetog kralja Milutina. Dotle beše stigla i Sulejmanova vojska sa Đurđem Brankovićem. A u toj vojsci po nevolji beše i ćesar srpski Uglješa, turski vazalni gospodar Vranjskopreševski. On tajno izvesti despota o broju i rasporedu turske vojske, pa za vreme boja, koji zatim nastade, i sam pređe na srpsku stranu. Sukob despotov sa Turcima na Kosovu bi kod sela Tripolja kod Gračanice, 21 novembra 1402 godine. Ovde se ne ponovi Kosovska tragedija, jer sveti sin Lazarev bi potpomognut molitvama svoga Velikomučenika oca i sjajno pobedi Turke na Kosovu: „Jer došavši na Kosovo, gde beše i otac njegov, i saznavši da su tamo mnogi Turci, razdeli svoju vojsku koja beše sa njim na dva dela, kao nekada praotac Jakov (1 Mojs. 32, 7-8), da ako jedan od braće bude isečen, da se drugi spase. Ako jedan brat padne, drugi će blagočestivom stadu pastir ostati. A beše najhitnije došla i od njegove matere vojska, mada sa izvesnim zakašnjenjem i nedovoljno naoružana. Stefan dade većinu vojnika svom bratu Vuku, a sam sa manjim delom pođe u boj. Pritom ismailćanska vojska bila je podalje. Sam Stefan uziđe na jedan predeo zvani Gračanički, gde sa Turcima nađe Đurđa Brankovića. On veoma hrabro udari na njih: a ovi, kada ga ugledaše, povikaše jedan drugome: „Pogledajte, pogledajte Lazareva sina!“ I odmah se dadoše u bekstvo. A despot pak krvavljaše desnicu svoju krvlju svojih neprijatelja. I tada se mogla reći ona proročka reč: „Desnica Gospodnja učini silu, desnica Gospodnja proslavi se u kreposti, i množinom slave Tvoje srušio si ratne neprijatelje“ (2 Mojs. 15, 6-7). I tako sam gonjaše tisuću, i dvojica gonjahu desetinu tisuća. Od tada Turci uhvatiše od njega strah i trepet. A mlađi brat njegov Vuk udari na svoga sestrića Đurđa, i hrišćanska vojska Đurđeva razbivši gonjaše ga. A sa Đurđem sestrićem njegovim (koji je posle bio despot svoj Srpskoj zemlji), beše i neki ismailćanski veliki vojskovođa, radi nadziravanja Đurđeve vernosti caru turskom. Tada sa turskom vojskom beše i ćesar Uglješa koji blagočestivom Stefanu posla tajno izaslanstvo, obaveštavajući ga o bojnom planu turskom, i tako mu učini veliku uslugu. I uskoro posle Toga Uglješa prebeže despotu Stefanu i primi od njega otačku zemlju svoju: Vranje, Inogošt i Preševo. I on postade kao neko krilo hrišćanima. Posle pak ove velike Gračaničke bitke dođoše oba brata (Stefan i Vuk) u svoj grad Novo Brdo, grad zaista srebrni i zlatni. Jedan kao pobednik, a drugi kao pobeđeni. A blagočestivi Stefan hoteći brata poučiti ratnoj veštini, i žaleći zbog izginulih vojnika, reče bratu Vuku neke preke reči. Vuk, pak, malo počekavši i našavši zgodno vreme, pobeže ka Sulejmanu. A sveizbrana mati njihova (Milica), goneći ovoga čak u predele ismailćanske, i ne stigavši ga nije se mogla vratiti iz ismailćanskih strana. Zato pođe i k Sulejmanu, i izmirivši ga sa blagočestivim sinom svojim Stefanom, vrati se natrag“.
Iz ovog kazivanja Filosofovog vidi se da je izdajničko i bratoubilačko ponašanje, najpre sestrića despotovog Đurđa a zatim i rođenog mu brata Vuka, teško pogodilo despotovu dušu, ali i još više dušu njihove svete majke, monahinje Evgenije. Sveta kneginja-monahinja otišla je zato pravo na dvor sultana Sulejmana u Ser i predala se dobrovoljno „gotovo kao taoc“, samo da bi našla i povratila svoga zabludelog sina i pomirila ga sa bratom Stefanom, u čemu je tada i uspela. No ona je, šta više, tom prilikom uspela i to da u ime svoga sina i despota Srbije, kao pobednika nad Turcima kod Gračanice, sklopi ugovor o miru sa sultanom Sulejmanom i tako obezbedi mirnu i samostalnu vladavinu despotu sinu svome. Ona će zatim uspeti i u tome da bar privremeno izmiri i svog unuka Đurđa sa ujakom mu Stefanom. Posle toga sultan Sulejman ode u maloazijski deo turske države, a despot Stefan zavlada ranijim krajevima srpskim i oblastima koje do tada držahu Turci. I on: „obilazeći zemlju svuda utvrđivaše i ostale svoje gradove. One pak, koje su Ismailćani ranije samovlasno otrgli, on osvoji i zauze“.
Tako, po prvi put posle Kosova Srpska zemlja postade potpuno i savršeno slobodna,[19] a njen gospodar postade „u Hristu Bogu blagoverni i samodržavni po milosti Božjoj despot Stefan, gospodar sve zemlje Srpske, Primorja i Podunavlja“. Revnujući za dobro svoga naroda Stefan tada poče sa svakim staranjem i brižljivošću uređivati svoju stradalnu i mnogonapaćenu zemlju, zavodeći svuda u njoj svaki red, pravdu i pobožnost. Uredivši najpre južne i zapadne krajeve svoje, on krete zatim ka severu i zaustavi se u blizini grada Beograda.
Kada za to ču ugarski kralj Sigismund, a Stefanova se već ratnička slava beše pronela svuda po Evropi, on odmah posla k njemu poslanike svoje „da bi došao sa njim u ljubav“. Na čelu ovih mađarskih poslanika beše tamiški knez Pipo Spano, poznat kod Srba kao Filip Madžarin. Pošto ga despot Srpski lepo primi, poslanik odmah u ime svog kralja ponudi despotu grad Beograd na doživotno vladanje i upravljanje. Despot to rado prihvati i o tome bi sklopljen državni ugovor. O svemu tome ovako veli mudri Konstantin Filosof:
„Ko će iskazati tada neiskazanu radost kada je zemlja, dotle zapustela, sada opet primila takvog pastira! Stefan, ognjem dišući kao munja sijaše grmeći, smućujući nepokorne. I svaka nepobožnost bi zgažena i preplašena; odsekoše se ruke onih koji su činili nepravdu i zlo, a pravda je procvetala i plod donosila. Ne izgonjaše brzi sporoga, niti bogati ubogoga, niti je moćni otimao posede bližnjih, niti je vihorio mač silnih, niti se krv pravednika prolivala, niti je bilo zlog i glupog govora, niti laganja protiv načelnika, niti preziranja preslavnih po činu, niti išta drugo slično. I šta je sve po savetu cara umirio! Ili, ako ko neverom svojom izgubi, ili neslužbom, ili kojim god načinom postade siromah, takve despot postavljaše na prvo dostojanstvo i poštovanje, pa makar da su bili u bednim prilikama, da se niučemu ne liše mesta otačaskoga ili dedovskoga ili pradedovskoga. Jer po savetima božanstvenim govoraše o onima koji su sagrešili, da ne treba da budu dvaput kažnjeni. A onoga koji nije sagrešio ništa, solomonski voleći poštovaše. Despot beše od početka takoreći podigao jedan divan vrt: jedne kao načelnike nad poslovima, druge kao čuvare, tj. gardu, i oni mu behu najbliži čin. Dalje beše drugi, pa treći čin i red, s tim da ovi behu u zajednici sa drugima, a drugi sa prvima, takoreći po anđelskom činu i poretku, kao što to slika Dionisije Areopagit. Jer i Bog po svojoj slici uruči ljudima državnu vlast. A u poslovima doma carskog, množina ovih beše u svakom činu, tako da ih bude dovoljno u svako vreme, da ih ima na pretek. A svi sa strahom behu kao anđeli gledani očima onih koji dolaze i udivljeni pobožnošću, i svi su se jedan prema drugom ponašali sa dobrim redom i dobrim stidom. Naročito pak oni unutrašnji činovi koji su bili okom despotovim nadgledani, određeni i osijavani. Vika, ili lupanje nogama, ili smeh, ili nespretna odeća nije se smela ni spomenuti, jer svi behu obučeni u svetle odeće, koje je razdavao sam despot. A carske palate sijahu u svakom carskom sjaju i poretku. Svi gledahu na despota sa strahopoštovanjem. A treba i ovo da se zna, da niko nije mogao sagledati očiju njegovih, čak ni oni najveći. I to ne govorimo samo mi, nego to svedoče i svi oni koji su to iskusili. A ko se i zaricao da će ih ugledati, nikako se nije mogao toga udostojiti. No još čudnije od toga je ovo: u takvoj vladavini ko kadgod izbeže od ženske ljubavi i od muzike i svirke? A ovaj blagočestivi je mrzeo oboje, i šta više i odbacivao to. Jedino je dozvoljavao da se ima muzike vojne koliko treba za rat. I tako, on obilažaše zemlju otačastva svojega, i pokorivši i one krajeve, koji su se od starine samo nazivali srpski u neka vremena, i te krajeve sebi privuče, a neke i osvoji. A kada ovo ču zapadni vladalac (Sigismund), on posla poslanike (k Stefanu) da bi došao u ljubav s njim. Ovaj pak, osetivši da je sada zgodno vreme da mu bude drug, primi sa ljubavlju poklisare i ugosti ih. dovoljno, kao što je imao običaj, i sa tim poslanicima utvrdi ljubav. Zatim, obilazeći i nadgledajući svoju zemlju, nađe spomenuto mesto Beograd i dobi ga od Ugara, pošto leži u predelima Srpskim. I pošto se dogovori s njima, despot se mnogo staraše da Beograd izgradi što bolje“.
Sklopivši na taj način državni ugovor sa ugarskim kraljem Sigismundom i dobivši Beograd i njegovu okolinu kao iz davnina Srpski grad i na Srpskoj zemlji, sveti despot se odmah dade na posao i otpoče izgradnju tvrdog grada Beograda kao svoje nove prestonice (to je bilo krajem 1403 ili početkom 1404 godine). Iako u tom momentu Beograd beše porušen i zapušten, despot Stefan ga izabra za svoju prestonicu zbog njegovog izvanrednog prirodnog geografskog položaja i utvrđenja. Despot temeljno obnovi Beograd, izgradi ga i uredi, naseli brojnim novim stanovništvom, ukrasi ga mnogim crkvama Božjim i bolnicama i posveti ga Presvetoj Bogorodici, Kojoj je i Carigrad bio posvećen. O tome nam sam sveti despot govori u svojoj povelji grada Beograda, koju tom prilikom on izdade kao vladar: „Od Kosova bih porobljen ismailćanskom narodu, dok ne dođe car persijski i tatarski i razruši njih, i mene Bog milošću Svojom izbavi iz njihovih ruku. Otuda dakle došavši ovamo, nađoh najkrasnije mesto od davnine, preveliki grad Beograd, koji je razrušen i zapusteo, izgradih ga i posvetih Presvetoj Bogomateri“.
A kako je lepo sveti Svesrpski i Beogradski despot izgradio i ukrasio Srpsku prestonicu Beograd, poput nekog drugog Jerusalima, najbolje nam opet o tome govori njegov biograf Konstantin Filosof, koji je i sam u ovo vreme došao kod despota i nastanio se u Beogradu. „Stefan od tada, veli Konstantin, ni malo ne mirovaše, kao veoma vredan i hrabar, nego se prihvata spomenutog grada, koji beše jedan od velikih drevnih gradova i na izvanredno lepom mestu kao malo gde u vaseljeni, pritom sa prostranim izgledom i vidikom, i sa svakim utvrđenjem. Nigde ne mogosmo ni zamisliti ni naći slično ovome utočište, sa prilazima vodom i po suhu, tako da kad bi mnoge desetine hiljada (neprijatelja) došle pod njega, a stigne pomoć i unutra i spremi se za borbu, moglo se najedanput izaći. Da li je iko igde kazivao o takvom gradu? Zato despot, videvši ovo mesto i razmotrivši ga, – i to da kažemo: brže nego onaj ravnoapostolni Konstantin (kada sagradi Carigrad), – brzo izgradi Beograd. Ali, ko je kadar da pisanjem iskaže kakvi su položaji i izgledi, i lepote ovoga grada; i koliko utvrđenja i kula sa bedemima sazida despot za ljude koji žive unutra i spolja. Od svih carskih gradova ovaj je vaistinu najlepši izgled imao. No despot je svagda smirenim rečima o tome govorio, i tumačio svojim izabranicima evanđelske reči, i poučavao ih učiteljski. A beše i carski dvor preukrasio, i načinio oko grada i prokope divne (tj. vodene kanale) između dvojnih zidova gradskih. A Beograd beše zaista sedmovrh. Jer najviši deo grada (u Beogradu) i najkrasniji, sličan po izgledu Sionu u Jerusalimu, beše slika višnjega Jerusalima, radi kojega i prorok tamo kliče: „Raduj se veoma, kđi Sionova, propovedaj kćeri Jerusalimova, jer si na visinama i ugledala si carev dolazak“ (Zahar. 9, 9). A drugi gradski vrh bio je kod reka (Dunava i Save), gde je u njemu i pristanište lađama sa severne strane velikoga grada. A treći je vrh grada gde je pristanište carskim lađama; on ima i mnoštvo utvrđenja. Četvrti vrh je velika kula, slična samome domu Davidovu na Sionu, sa stubovima i zdanjima. A peti vrh je iza ovoga, gde se nalaze sve carske riznice. A šesti je na istoku od ovoga, stup (toranj) koji deli obe kule, kao što zaista Solomon kaže: „Stupe Davidov, na kome visi tisuća štitova i sve strele njihove“ (Pesma 4, 4). Ovaj stup (toranj) se kao neko izvanredno čudo vidi sa svih daljnih predela, utvrđen na tvrdim bedemima. Sedmi vrh je na zapadu sa drugim carskim uzvišenim domom, i ispod toga beše prolaz blagočestivome despotu ka lađama, kao tajnim putem. A veliki gornji grad imađaše četvora vrata (kapije gradske), na istoku i zapadu i severu i jugu, i petu koja vodi u unutrašnji grad. Na istoku i jugu behu velika vrata, sa velikim kulama i mostovima koji se po potrebi dižu na lancima, a na zapadu behu mala vrata takođe sa svojim pokretnim mostom, dok na se veru behu mala vrata i ona vode u donji grad ka rekama. A i vrata koja vode u kulu despotovu takođe imaju most preko rova na lancima. Grad imađaše pristup samo s juga, a sa istoka i zapada i severa behu jaka utvrđenja, i opet reke kao zaštita. A u gradu beše Velika crkva (Mitropolija), koja je sa istoka grada, gde se silazi slično Kedronskom potoku prema Getsimaniji. Ova dakle Mitropolija jeste Uspenije Prečiste Vladičice, i ona imađaše opštežiće ukrašeno svakim sadnicama, sa mnogim nasledstvom, selima i drugim obiteljima; i ona je bila presto Mitropolita Beogradskoga, egzarha sviju Srpskih zemalja. Ova je crkva bila između drugih najbogatija u dane ovoga blagočestivoga despota. No Stefan podiže jednu crkvu iz osnova (tj. iznova), u Perivoliji, i posveti je Trima Velikim Svetiteljima (Sveta Tri Jerarha), da bude za sahranjivanje arhijereja te crkve. A sazida i stranoprijemnicu za bolesnike, i u njoj crkvu u ime Svetoga Čudotvorca Nikolaja, na najslađoj vodi, i nasadi sadove svakoga izbranoga ploda, i priloži joj sela i nasledstvo mnogo, u koju primaše bolesnike i strance, hranjaše ih tu i olakšanje im davaše.
„Sa sviju pak strana svoje zemlje despot sabra najbogatije ljude i naseli ih u ovom gradu, i udostoji ih časti, kao nekada ravnoapostolni (Konstantin) u svome gradu. A dade i oslobođenje gradu ovome od svakih nameta, i dade povlastice svima sa svakom sigurnošću da se ne pokolebaju. U povelji koja o tome govori bile su navedene sve blagodeti Božje koje su bile na njemu, zatim o slobodi od porobljavanja, i pečat zlatni dade ovima, koji ima na sebi sliku grada, da koji hoće da učini kakvu kupovinu u bilo kom kraju, dobije knjigu sa pečatom koja pokazuje da je stanovnik toga grada, te da ne daje nigde carine niti plaća prolaza. Još despot izmoli potvrdu od okolnih mu zemaljskih gospodara, pa i od samog ugarskog kralja, da trgovci dobiju svako osloboćenje u tim krajevima. Zato iz sviju okolnih zemalja počeše neprestano iz dana u dan dolaziti stanovnici, i za malo vremena veoma se gusto naseli ovaj grad. No ukoliko grad veći bivaše, utoliko se ovaj dugoruki (tj. despot) ne nasićavaše stanovništvom. Jer on stanovnicima prepisa imanja još i od svojih zemalja, i svuda poslavši sabra ih, i naseli grad kao nekada Neemija Jerusalim (Neem. gl. 7). Tako da ovaj grad više od ostalih gradova hranjaše i svetljaše svima potrebama, kao zaista carski dom. I tako dakle, u sve dane života svoga ovaj grad se prosvećivaše i uzrastaše, da se i za njega kao za Jerusalim moglo kliknuti i reći: „Podigni okolo oči svoje i vidi sabrana čeda tvoja“ (Is. 49, 18)“.
Ovom divnom Konstantinovom opisu novoizgraćenog despotovog Beograda treba dodati još nešto: spomenuti još neka dela svetog despota učinjena u ovom gradu. Sveti despot je, kao što veli i Konstantin, posvetio grad Beograd Presvetoj Vladičici Bogorodici, a to je učinio pre svega iz sopstvene ljubavi i pobožnosti prema Prečistoj Bogomateri, a zatim i po ugledu na ravnoapostolnog cara Konstantina i na svoje svete praoce Nemanjiće, Sv. Savu i Simeona, koji Njoj posvetiše i Hilandar i Studenicu; i najzad, despot posveti svoj grad Bogomateri zato što je u staroj Mitropolitskoj crkvi Beogradskoj, koja je srpska bila još iz vremena kralja Dragutina, čuvana drevna čudotvorna ikona Presvete Bogorodice izrađena od samog Sv. apostola i evanđelista Luke.[20] Mitropolit Beogradski tada beše poznati saradnik despotov Isidor; i on sa svetom majkom despotovom, prepodobnom Evgenijom, prenese i položi u ovu obnovljenu crkvu čudotvorne mošti Sv. Petke-Paraskeve, koje je sveta kneginja bila donela iz Trnova. Kasnije malo, oko 1417 godine, despot će Svetoj Petki podići u donjem gradu novu crkvu i u nju će preneti njene svete i čudotvorne mošti.[21]
Osim ovih crkava u Beogradu je postojala još i crkva Ružica, a i jedna mala kapelica u samom dvoru despotovom, gde se pobožni vladar Srpski redovno molio pred ikonama Hrista Spasa i Prečiste Bogomatere. U gradu je bilo i rimokatoličkih stanovnika, i oni su u donjem gradu imali svoju crkvu, a van gradskih zidina bila je crkva dubrovačkih trgovaca. Pravoslani despot Srpski, iako beše „stub Pravoslavlja“ i „veoma Pravoslavljem prosija“, nije poput papa i vladara latinskih proganjao u svojoj zemlji one koji nisu bili njegove vere. On je samo kontrolisao delatnost rimokatolika u Srpskoj pravoslavnoj zemlji svojoj i strogo im zabranjivao širenje latinske vere i unije, kao što smo to videli u njegovom navedenom novobrdskom zakonu.
Osim toga, u novoj prestonici despotovoj Beogradu bio je stvoren i centar kulture i pismenosti za Srpski narod. U despotovu zemlju stekli su se u ovo vreme najpismeniji ljudi, monasi i mirjani, iz grčkih, bugarskih i srpskih krajeva koji su bili osvojeni od Turaka, i to ne samo zbog slobode u despotovoj zemlji, nego i zbog visoke obrazovanosti i duhovne prosvećenosti samoga despota. U Beogradu je pod despotovim nadzorom stvorena najbolja škola slovenskog i srpskog jezika i pismenosti, a uz to i škola prevodilaca i prepisivača crkvenih, bogoslovskih, istorijskih i filosofskih dela. No i van svoje prestonice Beograda despot će uskoro stvoriti još jedan novi duhovni i kulturni centar u svojoj zemlji, a to je manastir Manasija u Resavi, kao što ćemo malo dalje videti. No osim Beograda i Resave bili su i drugi slični duhovni centri „u dane ovoga blagočestivoga i blagovernoga i Bogomvenčanoga gospodina sve Srpske i Primorske zemlje i mnogih delova Ugarske i Bosanske zemlje, mudroga i miloga i slavnoga despota Stefana“.[22]
Ovaj mudri, pravdoljubivi i bogoljubivi vladar Srpski Stefan nije samo uredio život u svojoj prestonici Beogradu, nego i po ostalim gradovima i oblastima svoje zemlje. Već smo spomenuli kako njegov biograf veli da, kad se despot oslobodi turskog jarma i vrati se u svoju zemlju slobodan, tada u despotovini „svaka nepobožnost bi zgažena“ i „pravda procveta i plod donese“ svuda i na svakom mestu. Jer sveti despot zavede pravedne sudove i zakonitost po celoj zemlji svojoj, tako da nije mogao progoniti niti nepravdovati „ni brzi sporoga, ni bogati ubogoga, niti moćni uzimati posede bližnjih svojih, niti se krv pravednika prolivati“. Pravedni despot je znao i vrlo strogo da kažnjava i velikodušno i milostivo da oprašta, sve radi dobra ljudi svojih. A njegova izobilna milostinja i preveliko dobročinstvo postali su svuda poznati, tako da nije bilo bednika ni nevoljnika koga on nije tajno ili javno pomagao. Kao i u prestonici, tako i širom njegove zemlje podizane su bolnice, stranoprijemnice i domovi gubavih, i sve je to despot izdržavao iz svoje vladarske riznice. U tome mu je osobito išlo na ruku veliko bogatstvo srebrnih rudnika njegove zemlje, kao što su bili Novo Brdo, Rudnik, Srebrenica u Bosni, koju on dobi od ugarskog kralja, i mnogi drugi rudnici. Despot je za ove svoje rudnike izdao svoje posebne zakone, po kojima je pravedno upravljano i svakom od radnika po zasluzi davano. U tim zakonima je osobito naglašavano da od despota postavljene u rudnicima vlasti obavezno štite siromahe od obesnih i bogatih, ako ne žele navući na sebe pravednu kaznu vladaočevu. Tako je i do danas sačuvan „zakonik blagočestivog i hristoljubivog Stefana despota“ o rudnicima u Novom Brdu (potvrđen u Nekudimu 29 januara 1412 godine), koji ima ovakav početak: „Po neizrečenom čovekoljublju Gospoda našeg Isusa Hrista i Njegove Svebesprekorne Matere, Vladičice naše Bogorodice i Prisnodjeve Marije, i molitvama Svetog gospodina i roditelja mog kneza Lazara, bi meni gospodstvovati po smrti njegovoj, mladici despotu Stefanu, u zemlji otačastva moga. Tada bi i napad inoplemenika na hrišćane. Videvši toliku pobeđenost zemlje otačastva moga, primih savet od patrijarha kir Spiridona, i od drugih arhijereja, i od majke moje kneginje Milice, nazvane inočki monahinje Evgenije, i od sveg sabora. Pođoh zatim na istočnu stranu u veliku Sevastiju, velikom amiru Bajazitu, koji vlada istočnom stranom i zapadnom. I pomoću Božjom i Prečiste Bogomatere, i Svetog Simeona i Save, i svetopočivšeg mi roditelja kneza Lazara molitvama, oslobodih ovu zemlju i gradove otačastva moga od velikog amira Bajazita. I povratih se u zemlju svoju i dođoh u svoj grad Novo Brdo. I sabra se sav sabor gradski, i poiskaše od gospodstva mi da im učinim zakon o rudnicima, što su imali za vreme ranije gospode (vladara) i svetopočivšeg mi gospodina roditelja kneza Lazara. I gospodstvo moje savetova se s vlastelom i zapovedih da se nađu 24 čoveka dobra, od drugih mesta koji rudu imaju, da im učinim zakon kako je i ranije bilo, da se i nadalje toga drže“.[23]
Osim Beograda i Novog Brda i osim starih srpskih gradova Kruševca, Prištine, Braničeva i Rudnika, u despotovo vreme su izgrađeni i gradovi Paraćin, Čačak, Trgovište i Valjevo, kao i još mnogi drugi gradovi i naselja. U svim tim gradovima bila je slobodno razvijena trgovina, ali pravedna i jednaka za sve, tako da nisu mogli lukavi i nepravedni trgovci iz Dubrovnika i drugih krajeva da pljačkaju despotov narod. Dubrovčani su se u početku bunili na despotovu strogost i pravičnost, no kasnije su i oni uvideli kakav je on veliki i pravedan vladar, pa su mu jednom prilikom (1422 godine) ovakve reči pohvale pisali: „Gospodine, Bog vas je proslavio na licu zemlje i postavio vas kao velika i silna gospodara, i obdario vas uzvišenim i velikorasnim razumom od kojeg su velika svetlost i zraci kao sunca po svemu svetu; proslavljen je pred carevima i gospodarima zemaljskim vaš razum i pravda“.
No treba da nešto kažemo i o despotovom pomaganju i podizanju crkava i manastira Božjih po svojoj zemlji i širom Pravoslavlja. O tome je već nešto spomenuto napred, no ova potonja dela svetog despota prevazilaze ona prva. Jer, osim ranijeg obnavljanja manastira Dečana i priloga svetogorskim manastirima Hilandaru i Sv. Pantelejmonu, sveti despot je sada, kao slobodni i samodržavni vladar, više starih manastira bogato darivao i još više novih podigao i sagradio. Tako je on poveljom svojom darivao manastir Mileševo (1405 g.), gde je bio grob sa sv. moštima Svetoga Save, pa opet manastir Hilandar u Svetoj Gori (poveljom iz 1404-5 g.), i zatim još dva manastira u Vlaškoj zemlji (Rumuniji), manastir Tisman i Vodicu. Osnivač ovih manastira bio je poznati srpski jeromonah („pop“) Nikodim Grčić, veliki prijatelj Stefanovog oca Sv. Lazara, čijom su pomoći i prilozima ovi manastiri i sagrađeni. Stefan je sada bogato obdario ove manastire i spomenutog im igumana Nikodima, i sve je to potvrdio svojom vladarskom poveljom (iz 1405-6 g.), koja počinje ovim rečima: „A kada blagoizvoli Bog posetiti ljude Svoje, koje od tesnoće na prostranstvo i od nemoći u silu i od tuge na veselje prevodeći, prevede i mene po Svojoj blagosti od potčinjenosti na slobodu, i od manjeg prestola na najviši“.
Pre ovoga vremena Stefanova majka Milica beše podigla svoju zadužbinu manastir Ljubostinju, gde je sada kao igumanija Evgenija živela sa Efimijom i ostalim prepodobnim monahinjama. No pošto Ljubostinjska crkva ne beše još živopisana, tj. ikonama i freskama ukrašena, to sada, uz pomoć sina joj i despota, Ljubostinja bi sva božanski ukrašena veštom rukom jeromonaha Makarija iz Prilepa. To bi pred samu smrt prepodobne matere Evgenije (između 1402-5 g.), koja se zatim uskoro preseli ka Gospodu (11 novembra 1405 godine), primivši pred blaženo prestavljenje svoje veliku shimu sa imenom Efrosinija. Uskoro za njom upokoji se u Gospodu i „druga mati“ Stefanova, monahinja Efimija, primivši i ona velikoshimnički obraz sa imenom Evpraksija.
No najveću ljubav i revnost za Crkvu Božju i manastire pokaza sveti despot pri građenju svoje velike i slavne zadužbine manastira Resave. On svagda imađaše veliku ljubav prema monaškom činu i liku, a i sam življaše takoreći monaškim načinom života. Iako beše oženjen (u ovo vreme on beše doveo svoju verenicu Jelenu u Srbiju, i pošto stupiše u brak, ona poživevši malo preseli se skoro ka Gospodu), hristoljubivi Stefan željaše da stalno bude u društvu sa monasima, bilo da mu oni dolaze na dvor i razgovaraju s njim o duševnom spasenju i životu po Bogu, bilo da on odlazi k njima u usamljena mesta i podvizavališta njihova da se naslađuje njihovim gledanjem i slušanjem. Imajući pak u svojoj despotovini „mnogo monaha koji neprestano pevaju i slave Boga u Trojici“, on odluči da im ustroji jednu veliku i bezbednu obitelj – „željeni stan za ćutanje“. Tako i bi sagrađena slavna despotova zadužbina Resava, o čemu ovako govori životopisac Konstantin:
„Treba da spomenemo opet i drugi grad, koji ima sličnost i stazu ka višnjem Jerusalimu. Stefan željaše da govori sa pustinjacima i nenasito se nastanjivaše sa ovima. Jer kada ljubav ove božanstvene želje nekoga obuzme, ona ga brzo zahvata, uznosi i podiže gore. On se dakle radovaše zbog ovih pustinjaka i slatko ih primaše, i gledaše da ih svagda sa sobom ima. I znajući da je molčanije (molitveno ćutanje) naznačeno da svakoga dovede u veliku čast viđenja i sozercavanja, on obilažaše gore i polja i pustinje, tražeći gde bi mogao da podigne željenu obitelj, stan za molitveno ćutanje i tihovanje. I našavši najprikladnije i najbolje mesto, gde je trebao biti dom (tj. hram), pomolivši se najpre Bogu pristupi delu, i položi osnov u ime Svete Trojice svedržavnoga Božanstva. I svuda dakle sa svakim staranjem i najlepšim stvarima i skupocenim, sa najveštijim radnicima i najiskusnijim živopiscima, gde god ih je bilo, i mnogim zlatom i bojama ukrasi je. Jer šiljaše (da pozove majstore) čak i na ostrva i svuda. I tako mnogim i neizmernim troškom svrši se i ukrasi se dom (crkva) i grad oko njega i izvanredni stanovi za opštežiće. A sabra odasvud predviđene dostojne divljenja monahe i nastani tu. I dade i priloži sela i vinograde, a još i po svima svojim krajevima, potpisavši, dade. I riznice ovde iz dana u dan polagaše. Sačini tu sebi i grobnicu u koju malo posle bi položen. Dade još i mnogocene ikone, biserjem i zlatom ukrašene, i snabde svakim knjigama za služenje, i dade bogoslužbene odežde i crkvene sasude dosta, s velikim biserjem i zlatom ukrašene, toliko mnogo da prevazilazi i izabrane velike lavre Svete Gore; a on i njih beše Ukrasio svakim svetilom, mnogosvetlećim zlatom sijajuće. I to prvo da spomenem što on ovde prinese i ukrasi! I sa mnogom čašću učini da se vrši ovde čin Bogom izabrane Večere Gospodnje (tj. Sv. Liturgije), upodobljavajući se serafimu. Zatim prizva patrijarha, tada beše Kiril, sa svim saborom srpskih arhijereja, igumana i svih ostalih časnih muževa, a još i svih blagorodnih, na osvećenje hrama u dan Svete Pedesetnice, kada Duh Sveti ognjenim jezicima siđe na svete učenike Slova i Boga. A dođe i mnoštvo sirotinje da i oni prime milostinju, koju im svagda neoskudno davaše. I mogao se tada videti radosni praznik onih koji su slavili, tako da se moglo kazati ono Solomonovo, kada obnovi dom: I uzveseliše se narodi, ne samo pojevši mnoge životinje kao tamo (3 Car. 8, 63-66), nego se udostojivši mnogih darova. On dakle poče zidati ovu obitelj godine 1407, a pre ove godine prestavi se blagočestiva gospođa Evgenija, mati ovoga istoimenitoga Stefana. Jer ona primi takvo ime inočkoga obraza. I bi položena u svojem manastiru, zvanom Ljubostinja, Uspenije Prečiste Bogorodice. Ova pak dva zdanja: carstvujući grad (Beograd), koji malopre spomenusmo, i hram u Resavi, nikada u sve dane života svoga blagočestivi despot ne prestade da priutvrđuje svakim i najboljim dodavanjem i nadgledanjem. Zato sve ovo nije bilo podignuto za malo vremena, za vreme i uporedo sa ratovima, nego je podizano mnogo godina“.
Manastir Resava, koja po despotu bi nazvana Manasija, jer on zbog svojeg predivnog i mudrog besedništva bi upoređen sa starozavetnim Manasijom („v sladkoglagolanih vtorij Manasija“),[24] započet je sa građenjem godine 1406, a završen je i potpuno ikonopisan 1418 godine. Sveti despot hram posveti Svetoj Trojici, pa je zato osvećenje hrama bilo na Duhove 1418 godine, od strane Srpskog patrijarha Kirila (1407-1419 g.). Despot je podigao svoju zadužbinu u Resavi kao proširenu i uvećanu Ravanicu, koju podiže otac mu Sveti Lazar. Resavski hram ukrašen je iznutra najlepšim freskama i ikonama, a spolja je ograđen i utvrđen kamenim gradom-tvrđavom sa 11 visokih kula. Blagoverni despot Srpski podigao je ovaj manastir monasima pre svega za bogougodno molčanije i molitveno tihovanje i da se u hramu njegovom „vrši čin Bogom izabrane Večere Gospodnje“, to jest Sv. Evharistija ili Liturgija, kojom se spasava sva tvar i sav rod ljudski. Ali knjigoljubivi i mudroljubivi despot stvorio je na tom istom svetom mestu i poznatu resavsku prepisivačku školu, gde su učeni monasi prepisivači ispisivali božanstvene knjige za prosvećivanje despotovog naroda, jer je despot želeo da „premudrošću knjiga ukrašava naravi, i blagodaću njihovom da duše prosvećuje i ka bogopoznanju privlači“. Takav beše ovaj bogoljubivi i čovekoljubivi vladar Srpski, da željaše da „život u celoj zemlji njegovoj bude zaista kao Crkva Božija, a ne kao što žive ostali narodi skotski i protiv prirode“. Takav pak život dostiže se samo kroz hramove i škole Božje, kada se slavi živi i istiniti Bog i izučava prava i spasonosna nauka Gospodnja. Zato sveti despot podizaše hramove i škole.
Videći ovakvu pobožnost i crkvoljublje svoga gospodara, na njega su se odmah počeli ugledati i svi njegovi blagorodni velikaši. Zato su mnogi od njih stali dizati crkve i manastire širom despotovine. Jer kao i u doba svetih Nemanjića, tako i sada u doba svetih Lazarevića, od svih beše upražnjavana sveta vrlina zadužbinarstva. Tako, u vreme ovog blagočestivog despota Srpskog Stefana, na njegov potstrek i uz njegovu izobilnu pomoć, biše sagrađeni i ikonopisani ovi sveti manastiri i crkve: manastir Koporin, hram Sv. Stefana, monaška zadužbina uz ktitorsko učešće i svetog despota; manastir Rudenica kod Kruševca, podignut od vlastelina Vukašina i žene mu Vukosave, a ktitor mu je i despot Stefan sa bratom Vukom; manastir Jošanica kod Jagodine, hram Sv. Nikole, zadužbina porodice jednog despotovog vlastelina; manastir Sisojevac kod Ravanice, hram Preobraženja, zadužbina duhovnnka Sisoja Sinaita, a ktitor mu je i despot Stefan sa svojom majkom; Bogorodičin manastir u selu Radošinu blizu Resave, zadužbina despotovog vojvode Radoslava Mihaljevića; crkva Sv. Nikole u Ramaći pod Rudnikom, zadužbina jednog despotovog plemića. Najzad, čuveni manastir Kalenić u Levču, hram Vavedenja Presvete Bogorodice, zadužbina despotova i njegovog protodovijara Bogdana sa ženom mu Milicom i bratom Petrom. Podignut je 1413 godine i divno ikonopisan od ikonopisca Radoslava. No pored ovih nabrojanih, podignuti su tada i još mnogi drugi manastiri i crkve,[25] tako da je despotova Srbija u to vreme, zajedno sa starim manastirima i crkvama, imala preko dve hiljade hramova Božjih i „stanova“ molitve i podviga.
No kao obično svuda, tako bi i ovde. Lukavi zavidljivac i dobromrzac đavo zaviđaše svetom bogougodniku i hristoljupcu Stefanu i zato na njega podiže njegovog rođenog brata Vuka. Ovaj ustade i pobuni se protiv svog starijeg brata i bogovenčanog gospodara, tražeđi od njega polovinu zemlje i gradova. On štaviše odbegnu tadašnjem turskom sultanu Sulejmanu, ištući od njega vojsku protiv Stefana. Za sobom on povuče i sestriće svoje Brankoviće, te i oni ustadoše protivu ujaka svoga despota. Ovo bi po smrti blažene im majke, koja jednom ranije već ispravljaše sličan greh Vukov. No majka više ne beše na zemlji, te svetu dušu despotovu pritište tuga i nevolja. Jer on govoraše u sebi: kako da iziđem u borbu sa bratom svojim? Kako, pobeđujući ga, neću li biti kriv za prolivanje bratske krvi? Tu preveliku despotovu tugu opisa i njegov životopisac Konstantin, a i sam despot je delom iskaza u svom poznatom „Slovu ljubve“. Evo najpre šta o tome piše Konstantin:
„A tada po odlasku onoga napred rečenog posrednika (tj. po smrti Sv. Milice), beše mir i sigurnost; no ne mirovaše onaj koji je Kaina podigao protiv brata mu Avelja (tj. đavo), iako mu nije bio učinio nikakvu nepravdu. Taj isti podiže i ovde napred rečenoga Vuka te izmoli od cara turskog mnoštvo vojnika, takoreći sve sile njegove. Car Sulejman beše tada zauzeo i istočne krajeve, a Vuk mu dođe i reče: „Udariću na moga brata Stefana, da ili mi dade polovinu otačaske zemlje i gradova, kojima ću carstvu tvome služiti, ili ću zemlju opleniti i satrti je“. I molbu njegovu ovu Sulejman najbrže ispuni. I posla sa njime onoga koji je od početka bio prolivač hrišćanske krvi, koji je istoimeni sa Ismailćanima u ratovima, koji je i u velikoj bitci na reci zvanoj Marica bio vinovnik prolivanja krvi (to je bio vojskovođa Arvanez), a posla i druge izabrane vojvode. I oni dakle dođoše. No despot Stefan nije hteo da blagočestivo stado, koje Gospod oslobodi od ropstva, opet preda u ropstvo da se rastrgne. I šta je bilo posle ovoga? Prođoše oni svu Srpsku zemlju, kao divlje zveri pleneći, sekući, uništavajući. Porušiše i neke gradove, i što najnezgodnije beše to je što boj ne beše sa varvarima, nego boj koji se ne može lako boriti, boj sa jednoplemenima. Jer ako i beše množina onih koji su došli, no despot mnogo puta satiraše i užasavaše njihova srca. Ali, šta još treba da kažem? Despot se bojaše da ne postrada slično Davidu, koji proklinjaše predele Gelvujske da ne padne dažd na ove ni rosa (2 Car. 1, 4), zato što se tu prolila krv Jonatanova. I tako, pobeđujuđi ga (Vuka), ne zatezaše uzde, da ne bude kriv zbog bratske krvi. A ovaj po drugi put dođe sa više njih, tako da se mogla reći proročka reč: „Bože, dođoše narodi na nasleđe Tvoje, oskvrniše crkvu Tvoju svetu“ (Ps. 78, 1). A pošto se poboja napadaja (bratskog), blagočestivi despot Stefan ne iziđe protiv. Vuk beše privukao i neku vlastelu, a još malo izabranih beše ostalo neprevrtljivih, koji izvestiše despota da su i pisma dobili od Vuka, u kojima im s jedne strane darove i mnoga blaga obećavaše, a s druge strane pretnjama ih strašaše. Despot pak, držeći bratovo pismo, gorko plakaše, i pavši pred ikonu Spasiteljevu, govoraše: „Vidi, Hriste moj, jer Ti znaš kako se nepravedno dogovaraju protiv mene, i sluge moje izdaju me, kao nekada Tvoj učenik Juda. Sačuvaj ih zato sve do konca, one koje si malobrojne ostavio sa mnom“. I još mnoge druge slične reči umiljenja i molitve govoraše iz dubine srca. A ovo beše u velikom gradu Beogradu, u unutrašnjem njegovom domu. A oni (Vuk i Turci) prošavši opet još više krajeva, dođoše čak i blizu Beograda i veliko mnoštvo popleniše i svu zemlju upropastiše. A kada despot vide gde se događa zlo koje ne prolazi, pristade i razdeli zemlju sa Vukom. I otada brat njegov Vuk, sa odeljenom mu oblašću (ispod Zapadne i Južne Morave) i sa vlastelom koja bi sa njime, služaše Sulejmanu zajedno sa svojim sestrićima (Brankovićima), koji takođe držahu sada svoju otačasku zemlju (na Kosovu). A despot Stefan se preseli u odeljeni mu deo zemlje (od Zapadne i Velike Morave do Dunava i Beograda). Tako, kada zemlja bi razdeljena, kao neko olakšanje bi u prolivanju krvi“.
U ovoj nepravednoj i nametnutoj mu bratoubilačkoj borbi (koja bi oko 1409 godine), despot se imaše oslanjati na svoga prijatelja i saveznika ugarskog kralja Sigismunda. Ovaj moćni zapadni vladar beše veoma zavoleo Stefana zbog njegovog viteštva i mudrosti, i zbog toga, kao što videsmo sklopio beše s njim prijateljstvo i darovao mu grad Beograd. Sigismund veoma cenjaše i voljaše Stefana i mnoge mu počasti ukazivaše, pa mu pokloni i druge gradove u ugarskim i bosanskim predelima. On beše dao Stefanu i titulu „ugarskog barona“, te su se tako njih dvojica uzajamno povezali i obavezali da se i vojnički pomažu protiv neprijatelja. Stefan se i sada mogaše koristiti vojničkom pomoću od Sigismunda, no on u srcu svome tugovaše i rat bratoubilački izbegavaše. Naročito se rastuži sveti despot kada vide kako mu brat laskavim pismima, kao Judinim poljupcima, odvaja od njega blagorodnike i velikaše, one što umesto ljubavi izdajstvo zavoleše. Na bratsku i njihovu neljubav i izdaju, hristoljubiva i ljubveobilna duša despotova odgovori ovako: svima njima, bratu, sestrićima i otpalim velikašima on napisa i uputi svoju najiskreniju „Reč ljubavi“ („Slovo ljubve“) .U njemu on izli sav svoj bol nad gubitkom bratske i hrišćanske ljubavi, i opet – svoju molitvenu želju za ponovnim sjedinjenjem u ljubavi Hrista Boga.
 
SLOVO LJUBVE (Reč Ljubavi) DESPOTA STEFANA
Stefan despot,
najslađemu i najljubaznijemu,
i od srca moga nerazdvojnome,
i mnogo, dvostruko željenome,
i u premudrosti obilnome,
carstva mojega iskrenome,
(ime rekavši),
u Gospodu ljubazan celiv,
ujedno i milosti naše
neoskudno darovanje.
Leto i proleće Gospod sazda,
kao što i psalmopevac reče,
i u njima krasote mnoge:
pticama brzo, veselja puno preletanje,
i gorama vrhove,
i lugovima prostranstva,
i poljima širine;
i vazduha tananog
divnim nekim glasima brujanje;
i zemaljske daronose
od miomirisnih cvetova, i travonosne;
ali i same čovekove prirode
obnavljanje i veselost
dostojno ko da iskaže?
Ovo sve pak,
i druga čudna dela Božja,
koja ni oštrovidni um
sagledati ne može,
ljubav prevazilazi.
i nije čudo,
jer Bog je ljubav,
kao što reče Jovan sin gromov.
Varanje nikakvo u ljubavi mesta nema.
Jer Kain, ljubavi tuđ, Avelju reče:
„Iziđimo u polje“.
Oštro nekako i bistrotečno
ljubavi je delo,
vrlinu svaku prevazilazi.
Ljubav David lepo ukrašava,
rekavši: „Kao miro na glavu,
što silazi na bradu Aronovu,
i kao rosa aermonska,
što na gore silazi Sionske“.
Uzljubite ljubav,
mladići i devojke,
za ljubav prikladni;
ali pravo i nezazorno,
da mladićstvo i devstvo ne povredite,
kojim se priroda naša
Božanskoj prisajedinjuje,
da Božanstvo ne uznegoduje.
Jer apostol reče:
„Duha Svetoga Božjega ne rastužujte,
kojim se zapečatiste
javno u krštenju“.
Bejasmo zajedno i jedan drugom blizu,
bilo telom ili duhom,
no da li gore, da li reke
razdvojiše nas,
David da reče: „Gore Gelvujske,
da ne siđe na vas dažd, ni rosa,
jer ne sačuvaste Saula,
ni Jonatana“ !
O bezloblja Davidova,
čujte careviu, čujte!
Saula li oplakuješ, nađeni?
Jer nađoh, reče Bog,
čoveka po srcu mome.
Vetrovi da se s rekama sukobe,
i da isuše,
kao za Mojsija more,
kao za Isusa sudije,
ćivota radi Jordan.
Eda bi se opet sastavili,
i videli se opet,
ljubavlju se opet sjedinili
u samom Hristu Bogu našem,
Kome slava sa Ocem
i sa Svetim Duhom
u beskrajne vekove,
AMIN.
 
Ova divna depotova „Reč ljubavi“ prema bratu, sestrićima i velikašima, koji su se odmetnuli i ustali protiv njega, samo je delimično donela ploda, jer je nastupilo izvesno primirje i prekratilo se prolivanje krvi bratske. O! da ga je brat Vuk tada poslušao i bratski se s njime „u Hristu ponovo sjedinio“, kao što je despot želeo i Bogu se molio, ne bi uskoro doživeo ono što je doživeo: da ga kao dvostrukog izdajnika ubije ruka turskog krvnika.
Jer sledeće godine, 1410, kada su nastale borbe među Bajazitovim sinovima oko prestola i vladavine, i kad na Sulejmana dođe u Evropu njegov brat Musa iz Male Azije, tada bi ubijen i despotov brat nesrećni Vuk i najmlađi mu sestrić Lazar. Taj Turčin Musa beše najlukaviji i najzliji među braćom svojom, i došavši na Balkan činjaše mnoga zla i nasilja, „nailazeći kao oblak gradonosni na blagočestive“, tj. na hrišćane. „I ko će, veli o njemu mudri Filosof, oplakati ono što su naši posle ovoga izdržali od njega? Da nije Gospod ustavši odmazdio i onoga koji zlo čini (tj. ovoga Musu) sa hukom uskoro uništio, kao i sve nasleđe njegovo, davno bismo bili hrana psima i orlušinama“. Sakupivši po Balkanu mnoge vojnike razbojnike, ovaj lukavi i prepredeni Musa tražaše prijateljstvo i pomoć Stefanovu i Vukovu i sestrića im Đurđa i Lazara, zovući ih da dođu i sami se osvete Sulejmanu za svo zlo što im beše počinio. Despot, kome je Sulejman bio zaista stari neprijatelj, pristao je, ali je i prema Musi bio krajnje oprezan, dok su ostala trojica nepromišljeno pošli s Musom protivu Sulejmana, a istovremeno su gledali da ako ustreba pobegnu od Muse i pređu Sulejmanu. Do sukoba između Muse i Sulejmana dođe pod zidinama Carigrada, iste 1410 godine. Još pre ove bitke lukavi Musa primeti dvoličnost Vukovu i htede da ga odmah ubije, ali za njega se pred tiraninom zauze sam despot Stefan i „postade jemac za brata svoga (a i ko bi drugi ako ne on?)“, rekavši Musi odlučno: „Ako sam ja neveran, to je i on“. Međutim, te iste noći neverni i nepostojani Vuk i sestrići mu Brankovići zaista prebegoše Sulejmanu, što ih uskoro stade života. Jer Musini ljudi uhvatiše uskoro Vuka i Lazara (a Đurađ se jedini spase) i predadoše ih opakom Musi.
Stefan pak, kao čovek i vladar viteške reči, ne htede tako nešto činiti, nego se u boju sa Sulejmanom hrabro boraše i njegovu vojsku pobeđivaše, jer „munjevitim načinom uspešno razruši protivnika“. No kada vide da Musa pobeže sa bojišta, vrati se i on sa svojima pokraj mora i dođe do Galate prema Carigradu. Tada mu iz Carskog grada grčki car Manojlo II Paleolog posla lađe u susret i on se preveze u Carigrad, „podjednako kao pobeđen i pobednik“, kako veli mudri Konstantin. „A ovaj najizvanredniji car Manojlo, priča dalje Konstantin, znađaše Stefana i ranije, dok je kao mlad zajedno vojevao, i prorekao mu je šta će biti, i uživao je u njemu kao u svom vozljubljenom sinu. Jer sličan beše upoznao sličnoga. Tada mu po drugi put dade krunu despotskoga dostojanstva, jer reče da Jovan (njegov raniji namesnik) nije tada bio u punoj vladalačkoj vlasti. I tako se rastadoše jedan od drugoga. A kada je despot izlazio iz Carskoga grada, množina naroda likovaše i klicaše mu… Tada pak najsvetliji despot, izišavši otuda u lađama ka severu, dohvati se pučine (Crnog Mora), a sa njim beše i ranije spominjani kesar Uglješa. Rastavljani burnim morskim talasima i opet, Božjom pomoću, čudesno sastavljani, oni najzad doploviše Vlasima (tj. u Rumuniju, na ušće Dunava). A vlaški vladar tada beše blagočestivi i uvek spominjani veliki vojvoda Mirča. On ih sa velikom ljubavlju srete i primi despota i one sa njim. Jer od neizmerne želje nije se mogao nasititi gledanja njega, toliko neprestano gledaše u lice Stefanovo. Pošto ga tu ugosti s češću, i dade mu dovoljno potrebnih stvari, konje i ostalo što mu beše dugim putovanjem ponestalo, Mirča ga provede svojom zemljom kao njegovom, te tako despot stiže do ugarske granice u svoj grad Golubac (na Dunavu)“.
Dok se despot Stefan ovako srećno vraćaše u svoju slobodnu zemlju i ljude, Turčin opaki Musa, izgubivši prvu bitku sa Sulejmanom, opet prikupi neku razbojničku vojsku i iznenada uhvativši, kao što rekosmo, despotovog brata Vuka i Lazara Brankovića, ubrzo ih u tom mestu pogubi (11 jula 1410 g.). Pred svoju žalosnu smrt Vuk dobi jednu jabuku od nekog Turčina, i „polovinu ove dade svome sestriću, a polovinu uze sam. I pomolivši se mnogo, oni okusiše od jabuke umesto svetog Pričešća. Jer nije tada bilo nikoga ko bi ih pričestio, i radi toga jabuku okusiše umesto Krvi i Tela Gospodnjeg“. Vest o takvoj smrti brata Vuka najteže je pogodila brata mu svetog despota, i od te bolne vesti on se odmah teško razbole. Saznavši za ovu despotovu bolest, dubrovčani mu poslaše svog lekara. A opaki pak Musa opet se sukobi sa Sulejmanom, no pošto ponovo pretrpe poraz, pobeže na sever i dođe despotu Stefanu tražeći od njega zaštitu. Mada mu ovaj bratov ubica beše mrzak, despot ga zbog date mu viteške reči ne htede ubiti, ali mu ne htede više ni pomagati, nego ga praznog otpusti. Ipak, predviđajući da će Musa postati sultan, despot mu uze reč i obećanje da Srpsku zemlju neće napadati. Musa tada otide opet na istok do grada Jedrena, i zatekavši tamo zgodnom prilikom brata svog Sulejmana na noćnom lumpovanju i pijančenju, uhvati ga iznenada i pogubi. I tako postade turski sultan. No odmah zatim on pogazi reč datu despotu, i udarivši na Srpsku zemlju zauze predele oko Pirota. Kada za to doznade despot odmah posla Musi svog pregovarača Aidina, da ovaj opomene Musu na obećanje. No kada despotov čovek vide lukavost i zverske namere Musine, pobeže tajno od njega, i došavši „u lug gde ranije bi ubijen gospodin Vuk, uze i ponese kosti njegove u Srpsku zemlju, i donese ih despotu Stefanu, i objasni mu sve, rekavši: Sa Musom nije moguće drukčije živeti nego ratom. Na to blagočestivi Stefan, čuvši ovo, sabra svu vojsku svoju i dođe u strane Pirotske, i prognavši Turke opleni neki deo zemlje Musine. A Musa posla poklisara svoga despotu, i despot se opet vrati kući svojoj“.
Malo vremena pre ovih događaja, Đurađ, sestrić despotov, bi na prevaru domamljen od Muse i nalažaše se u njegovoj vojsci. Musa tada pokuša da otruje Đurđa, ali ovoga Bog spase. Jer on posle otrova uze neki lek protiv otrova, te ne umre nego samo postrada od bolesti. Đurađ pak već se beše pokajao i na vreme javio materi svojoj Mari, sestri despotovoj, da ga ona izmiri sa ujakom i „da utvrde da žive kako i priliči blagočestivima“. I velikodušni despot primi ga „kao otac sina svoga mnogoželjenoga“. Jedne noći posle toga Đurađ sa delom svoje vojske pobeže od Muse u Silivriju, i odatle dođe u Solun. Tajno krijući se i bežeći, on najzad nekako stiže iz Soluna u Srbiju, a despot mu već beše poslao vojsku u susret. „A kada dođe u svoje otačastvo i ka najizvanrednijem svome ujaku, tada nasta neiskazana radost. Jer tada sveznajući premudri Umetnik i svemogući Delatelj razdeljene udove crkvene u jedno sabra i državu našu utvrdi. Jer se od tada ujak i sestrić mogahu videti radosni kao otac i sin.“ Na ovaj način se najzad izmiriše Brankovići sa Lazarevićima, i među njima ne beše više sukoba, jer blagočestivi despot, ne imajući naslednika, ostavi presto svoj i državu ovome Đurđu Brankoviću, potonjem despotu Srpskom.
Konačno pak padenije opakog Turčina Muse bi ovako. U maloazijskom predelu turske države beše tada gospodar treći sin Bajazitov Mehmed. Car Vizantijski Manojlo nastojaše da Mehmed sklopi savez sa moćnim Srpskim despotom kako bi zveropodobni Musa bio uništen, pošto on svuda „ispunjavaše zemlje ubistvom ljudi i krvlju“. Despot pristade na taj savez, jer uništenje Musino željaše i on, a i vladari ugarski i bosanski. Sporazum i savez protiv Muse bi sklopljen u Kruševcu (maja meseca 1413 g.), kad dođoše Mehmed i ostali vladari kod despota, te tako silna vojska srpska, bosanska, ugarska i turska krete na Musu pod vrhovnom komandom despotovom. Za to vreme, Musa već beše krenuo na despota i zauzeo mu grad Bolvan kod Aleksinca. Zatim udari na tvrdi Stalać, no hrabri despotov junak vojvoda Prijezda ne predade grad Musi, nego ga zapali i sam izgore u njemu. No baš tu beše i kraj mrskog Muse, jer ga napade despotova vojska i on odmah bi razbijen. Bežeći od despota njega gonjahu vojvoda Radič čelnik i Đurđe, dok ga ne uhvatiše i odmah pogubiše. Pobedivši na ovaj način Turke, despot sklopi mir sa novim sultanom Mehmedom I (1413-21 g.), te sultan vrati despotu sve srpske gradove koje Musa beše osvojio, i još neke druge na istoku. Tako se despotova Srbija prostiraše sada do blizu grada Sofije. Ovaj mir pak sa Turcima trajao je punih deset godina, tako da „od tada žitelji i sve stvari dobiše mirno stanje, te se moglo sa prorokom reći kao ono nekad Jerusalimu: „Praznuj Judo u tvojoj radosti, jer oduze Gospod tvoje nepravde, i izbavi te iz ruke neprijatelja tvojih. Gospod se zacari posred tebe, i nećeš više ugledati zla“ (Naum 1, 15; Sofon. 3, 15)“.
U ovo ovako mirno vreme sveti despot se ponovo dade na podizanje i izgrađivanje po zemlji svojoj gradova („gradozidanje“), rudnika, crkava i manastira. Kada on u ovo vreme boravljaše jednom u manastiru Resavi dođe mu iguman manastira Vatopeda sa Svete Gore i zamoli ga za materijalnu pomoć svom manastiru. Monaholjubivi despot Srpski odredi da se ovom svetogorskom manastiru daje od tada stalni godišnji prilog od 60 litri srebra, a priloži mu i selo Koprivnicu kod Novog Brda, i sve to potvrdi svojom carskom poveljom (od 2. jula 1417. godine). Pošto u ovo vreme beše dobio od ugarskog kralja na poklon rudnik Srebrenicu u Bosni, i pošto tamo ne beše pravoslavne crkve nego samo rimokatolički hramovi, sveti despot odmah pozva zidare iz Dubrovnika i tu sagradi pravosdavnu crkvu. Tako je hristoljubivi despot Stefan tokom celog svog zemaljskog života i vladanja neprekidno pomagao manastire i gradio crkve Božje, a i umro je „obilazeći zemlju (s ciljem) da bi još podigao božanstveni hram“. Isto tako je bogomudri despot mnogo voleo i neprekidno čitao božanstvene knjige i nastojao da se one prepisuju za njegov narod. Upravo u ovo vreme (oko 1416 g.), po despotovoj želji i zapovesti, jedan je učeni monah prevodilac u „mučalnici“ kod Ljubostinje preveo sa grčkog četiri Knjige Carstva, zapisavši pri tome na njima ovo: „Ove četiri Knjige Carstva prevedoh sa grčkih knjiga na srpski jezik blagočestivome i hristoljubivome i samodržcu Srba, gospodinu mojemu despotu Stefanu, po darežljivosti i milostivosti novome Kiru, po sladkoglagolaniju (slatkorečivosti) drugome Manasiji, i po prosvetoljublju premudrome Solomonu“.
I zaista, ovaj Božji čovek beše darežljiviji i od Kira i mudriji od Solomona, jer, kako veli životopisac mu Konstantin, „on se iz dana u dan sve više podvizavaše, blagodareći Boga za sve što učini u sve dane života svoga. A njegovo delo beše neprestana milostinja i često pročitavanje božanskih reči. I toliko je sebe predavao ništima i ubogima, da je sam izlazio noću po putevima i ogradama da svojom rukom razdaje milostinje. I samo jednoga od svojih, koji mu nošaše zlato ili srebro, ili što drugo, samo toga najvernijega uzimaše sa sobom, mada mnogo puta i sam to činjaše. Jednom prilikom priđe mu jedan ništi (ubožjak), i despot mu dade milostinju. A on opet pretekavši ga napred, zaiska mu milostinju. Blaženi ga prepozna, no dade mu još više. A kada ovaj i treći put pretekavši ga zaiska, despot mu dade opet još više, pa mu reče: Na grabljivče i varalico! A ovaj mu odgovori: Nisam ja grabljivac i varalica, jer mi je nevolja, nego si to ti koji zemaljskim carstvujući, nebesko time kradeš i grabiš (sr. Mt. 11, 12; Lk. 6, 12). A prilažaše on tajno i kućercima ništih, i novac im kroz prozor ili otvor stavljaše (kao Sv. Nikola). Svi pak oni znađahu ko je taj ko im to tako čini. Za njim hođaše svagda velika gomila gubavih koje on sam svagda hranjaše i u noći njihove desnice ispunjavaše. I da istina bude još jasnije objavljena, desi se ovo. Čuvši za njegovu milostivost, dođoše jednom gubavi iz pomorskih strana i bugarskih toliko mnogo da su silom pljačkali građane, te su ih radi toga upravitelji grada morali izgnati i proterati. Pored svih ostalih svojih dela despot ovo divno delo neprestano činjaše. Jednom, kada htede da izađe da čini običnu milostinju dok su svi spavali, on uze sa sobom jednoga svog ljubimca koji mu je znao i ostale tajne, i reče mu: Uzmi tajno sa sobom i moj mač. No ovaj nije razumeo šta mu bi zapoveđeno, a nije se usudio pitati, te tako iziđoše i pođoše. Idući donekle zajedno, despot ga ostavi rekavši mu: Počekaj ovde. Posle dužeg vremena, negde u samu duboku noć, despot se vrati k njemu, pa se onda vratiše do unutrašnjih vrata dvora. Došavši do njih taj mlađi pohita da otvori vrata, no nije mogao brzo. Despot pak, misleći da mu to smeta njegov mač, zapovedi da mu ga doda, govoreći: Daj ga meni dok ti ne otvoriš. Tek tada ovaj mlađi razumede šta mu je ono bilo zapoveđeno, pa se uplaši i odgovori: Ne, ne smeta mi ništa. Zatim brzo otvori vrata i trčaše napred uz lestvicu da despotu osvetli, pa učini kao da ostavlja mač da ovaj ne sazna da ga nije bio ni uzeo. A kada osvetli, primeti po odelu da je blagočestivi despot zalazio negde u blatnjava mesta (deleći sirotinji). Ovakva dakle dela njegova ne mogu se izbrojati, jer su kao morski pesak. Despot nije prestajao ovo činiti kroz sve dane života svoga. A da ostavimo nastranu to što je po pustinjama u vaseljeni, čuvši za koga da živi u Gospodu, slao darove; i darivao sve pustinjake u svojim predelima, i atonske usamljenike i otšelnike. Ako je ko molio kadionicu ili koji dragoceni svetilnik, videvši da se to nosi tamo umoljavao je načelnika toga mesta, da će mu ako to da, on umesto toga brzo dati mnogo skupocenije i svetlije; i to što je rekao sve je odmah i ispunjavao. O ovom njegovom neoskudnom davanju moglo bi se još mnogo šta reći, no dosta je i ovo rečeno“.
Blagoverni i blagočestivi despot Srpski Stefan nije samo živeo sada u miru sa Turcima na istoku, nego je isto tako živeo u miru i sa zapadnim vladarima i sa ostalim narodima oko sebe. Jer, kao što veli njegov životopisac na početku žitija, „on u svoje dane smiri prema sebi najjače države, istočne i zapadne narode, tako da su se oni, koji su carovali u različna vremena, sa svih strana k njemu sticali. On učini da se sa dostojanstvom ceni njegova zemlja, i još da su ga i zapadni vladari zaista nazivali gospodinom i čuvarom države svoje; i još da u zgodno vreme izabrane svoje k njima šalje sa ostalom vojskom njihovom, silne i dinaste sve zemlje. I nije bilo nikada da je ko od zapadnih, došavši k despotu, otišao posle svojoj kući, a da nije javljao o prevelikim i dostohvalnim darovima njegovim. Iz detinjstva je vodio žestoke bitke i pokazivao hrabrost, od Boga je dobio besmrtne premudrosti, zbog čega se i naziva slavni despot u svima zemljama. I pod njim malena srpska vojska steče najveći glas i ime po vaseljeni. Jer ovaj slavni despot, iako je živeo bliže zemljama zapadno od Helesponta, za njegovo ime se saznalo po celom Egiptu i Etiopiji, i odatle po najudaljenijim krajevima, i prosto da kažem ukratko: po celoj Jeladi, i po Indiji i Amazoniji, tako da su oni koji su za njega čuli želeli da se približe ovome mužu, makar i kao sluge njegove, samo da dođu s njim u vezu“.
Govoreći na drugom mestu o odnosima despotovim sa zapadnim vladarima, i osobito sa susednim Ugarima, biograf Konstantin veli još i ovo za njega: „A pre: kada je ostvario istinitu ljubav sa zapadnima i Ugarima, kada je išao u grad zvani Budim (1412 godine), kada je bio sabor zapadnih kraljeva i druge gospode kod kralja ugarskog, pa u Konstanciju[26] i u Rim na krunisanje toga kralja, despot Stefan beše pred svima i iznad sviju vidljiv kao sunce između zvezda, i svako ga je video iz daleka. I svi njegovi saveti behu sjajni i nepokolebljivi. A od ugarskih zemalja dobi mnoge darove, utvrđene gradove i sela, što znaju sve okolne države. I ne samo to, nego i posle sedme godine povratka ugarskog kralja sa zapada, despot je svake godine dolazio na zapadni sabor (u Budimu) i nikada se ne vrati otuda a da ne dobi na poklon neke gradove i zemlje. Tako i on sam k zapadnima hođaše, i ovi opet k njemu dolažahu. I ne samo to, nego je jednom pre ovoga bio sam ugarski kralj kod njega u Belome Gradu (Beogradu), i oni kao iz doma u dom prelažahu iz ugarskih u srpske gradove i obratno. Ko je ikad takve čudne stvari igde slušao? Po vaseljeni, istočni vladari behu sa zapadnim vladarima neprijatelji i plenili su im zemlje i ratovali su međusobno, a ovaj šalje svoju vojsku i na istok i na zapad, a ka zapadnima sam sobom odlazi na skupove. I on je ovo javno činio za mnogo godina. Nikada dakle zaista niko ne stvori tako što, samo on jedini, veliki i čudni u premudrosti i sili, i to i posle njega ostade kao neki njime utvrđeni zakon. Jer nisu ni zapadni prosto ovo trpeli da on ima veze i sa istočnima i sa zapadnima, nego znajući ga da je kao neki štit njima (od Turaka) i da sigurna bezbednost njima od njega dolazi. Zato njihovi sveštenici ovako govorahu: „Još se molimo za blagočestivog despota, koji je u Srpskoj zemlji“. A njihovi (zapadni) najsvetliji i najhrabriji ljudi dolažahu da služe despotu, kao nekom kralju. I jednom na saboru svih knezova (u Budimu), jedan od srpskih vitezova blagočestivoga despota Stefana obori i pobedi najsilnije vitezove zapada i odnese venac pobede. Kao najveći vitez Stefan imađaše vlast i blagorodne kraljeve i slavne vitezove venčavati (proizvoditi za viteze), tako da su se ovi posle ponosili većma od svih vitezova, govoreći: Meni despot Srpski viteštvo uruči. A da kažemo nešto i o istočnima. Koje li tek pohvale i ljubavi ne udostojavaše despota spomenuti sultan (Mehmed) radi njegove odličnosti! Kada sveza vojvodu svojih vojski (Mihailbega), a drugi ga moljahu za ovoga, on tada reče: Ako ne dobijem savet od brata moga despota, neću ga pustiti. I zatim odmah posla da pitaju despota za savet. A Stefan mu odgovori: Ako hoćeš da hraniš zmiju u svome domu, onda svezavši je odreži joj rep. I kada to ču sultan, ne pusti ovoga do svoje smrti. A slično bivaše i u svima drugim savetima“. Takav je bio slavni despot Stefan, od svih poštovan i uvažavan zbog mnogobrojnih svojih vrlina i vladalačke mudrosti i pravednosti.
U ovo vreme despotova se vladavina proširi i na srpske krajeve Zete i Primorja, gde vladaše sin njegove sestre Jelene, Balša III. A to bi ovako. Na despotov dvor u Beogradu dođe despotu u posetu ovaj njegov sestrić Balša. To pak bi po Promislu Božjem, jer Balša, odavno bolestan, unapred predvidevši smrt svoju, dođe svom ujaku i umre na njegovim svetim rukama. Zemlju pak svoju on ostavi ujaku u nasleđe, kao i staranje o svoje tri nejake kćeri. Despot sa svakom žalošću i dostojnom čašću pogrebe telo svoga sestrića i o svemu izvesti majku njegovu Jelenu, svoju sestru, koja se u to vreme beše preudala za bosanskog velikaša Sandalja Hranića. Posle toga, ulučivši zgodno vreme, despot krete sa svojom vojskom i sestrićem Đurđem u Zetske krajeve da preuzme nasleđe i vlast nad tom zemljom. Na putu kroz Zetu i Primorje narod ga je radosno dočekivao i pozdravljao kao svoga gospodara „znajući njegovu moćnu i velikodarovitu desnicu“. Pošto u tim krajevima Srbima dosta pakostiše Mlečići, despot sa vojskom opsede grad Skadar na Bojani, koji oni držahu, te Mlečići biše prinuđeni da sklope mir sa despotom (avgusta 1423 g.). Po tome miru oni zadržaše grad Skadar, a on dobi gradove Drivast, Bar i Budvu, kao i plemena Crnojeviće i Paštroviće. Na taj način, svo Primorje, od Boke do ušća Bojane, pripadaše despotu Stefanu, gde behu mnogi manastiri i crkve, kao što su: manastir Sv. Arhanđela na Prevlaci u Tivatskom zalivu, manastir Praskvica sa crkvama Sv. Trojice i Sv. Nikole, Bogorodičin manastir Podlastva u Grblju, stari manastir Sv. Srđa na Bojani i Svetog Nikole na njenom ušću, i mnogi drugi.
Dok sveti despot boravljaše u Zeti, na njegovom dvoru u Beogradu razbole se i umre poslednji bugarski car Konstantin, koji kao izgnanik življaše kod despota. Njega blagočestivi Stefan veoma ljubljaše i zato ga „oplakivaše kao prisnoga brata, i mnoge milostinje razdade za dušu njegovu“. Jer znađaše sveti ugodnik Božji da smo svi mi putnici i izgnanici na zemlji.
Negde opet u ovo doba iznenada umre u Jedrenu turski sultan Mehmed I, sa kojim despot beše u miru. Na turski presto posle njega stupi njegov mladi sin Murat II (1421-1451 g.). Neki pak umesto ovoga behu proglasili za sultana nekakvoga Mustafu. Ovaj Mustafa uputi poslanstvo despotu Stefanu tobože „da mu bude drug“, no mudri i iskusni despot na to ne htede obratiti pažnju, jer njegov čisti karakter i ozbiljnost ne dozvoljavaše mu drugovanje sa takvima. On zato posla Mustafine poslanike pravo sultanu Muratu. Ovaj mu na tome veoma zahvali, i uzvrati mu bogatim darovima. Ne dugo posle toga sultan Murat opsedaše Carigrad (1423 g.). Teško bolestan i već na samrti grčki car Manojlo II posla sina svoga Jovana VIII (koji je zatim vladao od 1425-1448 g.) u Evropu radi traženja pomoći od zapadnih. Na to zapadni ostaše ravnodušni i mirno gledahu kako se Vizantija mučenički bori da odoli turskim opsadama i osvajanju. A desi se tako da se blagočestivi despot srete sa ovim Jovanom u Budimu, gde beše išao nekim poslom. Stefan i Jovan behu i neki daljni rođaci, preko svojih majki, poreklom od Nemanjića. Ali Stefan tada beše već bolestan od nogu i ne mogaše pomoći svome rođaku i bratu po veri pravoslavnoj. On osećaše da se njegov kraj približava, i ne samo njegov nego i kraj slobodnih država Srpske i Grčke. To se vidi iz njegove povelje manastiru Lavri Sv. Atanasija na Atonu (izdanoj 20 januara 1427 godine), kojom određuje tom manastiru obilan godišnji prilog u novcu i prilaže dva velika pozlaćena svećnjaka, moleći oce manastirske da ili kad umre mole se za njegovu dušu, ili, ako bi „po popuštenju Božjem zbog grehova svojih“ bio prognan, da mu tamo bude „u tuđoj zemlji smrt i grob“.
Novi sultan Murat ne beše zadovoljan despotovim čestim odlascima u Ugarsku, jer mnogi klevetahu despota da on tamo nešto sprema. Zato sultan krete sa vojskom svojom bliže Srbiji (u leto 1425 g.), pa posla despotu svoga poslanika „da sazna u čemu je istina“. Despot, koji tada pregovaraše u Ugarskoj o tome da posle njega svi njegovi posedi u Ugarskoj ostanu u nasleđe i njegovom nasledniku Đurđu, odmah se vrati kući, no zbog bolesti ne primi poslanika sultanovog, nego mu samo posla darove za sultana. Ovo razljuti sultana Murata i on sa vojskom krete na despotovu zemlju, zauze na silu Nišku tvrđavu i pođe prema gradu Kruševcu. Despot se ne uplaši toga, nego sa vojskom stiže u Kruševac i bi gotov da se suprotstavi Muratu. No pošto najpre povedoše pregovore, Murat pristade da se povuče na svoje stare granice u Bugarskoj. Ovo pak bi opomena despotu da se sa ovim Muratom mora biti oprezan.
Dok despot beše u Kruševcu, Bosanci behu ustali protiv njega i htedoše mu uzeti rudnik Srebrenicu. Tada despot, „uzevši vojsku koju beše spremio protiv Turaka, pođe odmah na Bosnu. I kada despot iznenada stiže na reku zvanu Drina, za koju Bosanci mišljahu da se ne može preći, on brzo pređe reku, a Bosanci videvši to ostaviše sve svoje stanove i pobegoše sa svojim kraljem (Tvrtkom II). A ostade i praćka njihova (tj. top), zvana Humka, i sa njom još druge dve. Despot zapovedi da veliku praćku nose u Beograd, a ostale dve u Srebrenicu. Pošavši dalje u bosanske krajeve, despot gonjaše kralja njihovog, koji, zatvoren u jednom od tvrdih gradova, posla poslanike svoje i moljaše despota da iziđe. Despot se povrati natrag svojima, i prohođaše zemlju čineći dobro“.
Kao što je već spomenuto, sveti despot se beše teže razboleo od nogu i zato poče razmišljati o svojoj smrti i o obezbeđenju zemlje posle njega. Trebalo je obezbediti nasleđe prestola sestriću Đurđu, i ne samo prestola nego i svih oblasti i gradova. Naročito je bilo potrebno učiniti sve da Đurađ nasledi mnoge posede Stefanove koje imađaše u ugarskim stranama.[27] Zato on otide opet u Ugarsku (maja meseca 1426 godine) i tamo sa kraljem Sigismundom sklopi ugovor o tome na saboru u gradu Tatu. Posle toga despot se vrati u Srbiju i odmah sazva veliki sabor sve srpske gospode u šumadijskom mestu Srebrenici (kod Stragara pod Rudnikom, 1426 godine). Na tom saboru on objavi svima, u prisustvu i svjatjejšeg patrijarha Srpskog i svih arhijereja i velikaša, da za svoga naslednika ostavlja sestrića mu Đurđa Brankovića. O svemu tome nam ovako govori životopisac Konstantin Filosof: „Blagočestivoga despota Stefana postiže bolest nogu od koje poodavno stradaše. Zato, pobojavši se smrti, posla po svoga sestrića gospodina Đurđa da dođe u mesto zvano Srebrenica. Tu sabra sa patrijarhom sabor česnih arhijereja i blagorodnih, svojih vlasti i svih izbranih. Na ovom saboru blagoslovi Đurđa na gospodstvo, govoreći: „Od sada ovoga poznajte gospodinom mesto mene“. Zatim učini i molitvu nad njime sa polaganjem ruku, i sve njih zakle da će mu biti verni, a prokle one koji bi ustali protiv njega. Zatim zakle i njega samoga da neće prezreti nauku njegovu, „no kako sam ja sam o svemu mislio, tako čini i ti. I da nagradiš sve koji su mi poslužili, kojima ja ne uspeh dati nagradu“. I mnogo ga tu pouči o pobožnosti (tj. o pravoj veri), i o zapovestima. Zato se od tada mnogo vernije pokoravahu mladi svome gospodinu, nego ranije. A onda blagočestivi, ozdravivši od one bolesti, hodaše čineći dobro“.
I zaista, kuda god iđaše, sveti despot samo „dobro činjaše“, jer imađaše milostivo srce i „javno veledarežljivu otvorenu desnicu“ kao „neizrecivi tajnik milostinje“. No po nedokučivim sudovima Božjim bi dopušteno da on po ljudskoj slabosti adamovske prirode padne u jedan težak greh. A to bi ovako. Dok boravljaše kao i obično u Beogradu, iznenada mu jednoga dana (s početka 1427 godine) stiže vest iz rudnika Srebrenice u Bosni da su se tamo neki „nemirni duhovi“ pobunili, i u toj buni ubili despotom postavljenog nadzornika rudnika, mladića Vladislava, i bacili ga sa vrha palate. Ova vest neobično razgnjevi despota, i zbog ubistva nevinog mladića, i zbog toga što, ako je i bilo neke nepravde, trebalo je obratiti se njemu i njegovom pravednom sudu. Jer on beše svagda pravdoljubac i svaku stvar tačno ispitivaše i pravedno svakome raspodeljivaše. Čim ču dakle za ovo nedelo, pojuri brzo tamo s nešto vojske, i pohvatavši krivce za to delo veoma strogo ih pokažnjava. No u prevelikom gnjevu tom, koji pravde Božje ne čini, on u brzini kazni i neke nevine ljude. A kazna beše u tome što im odsecahu ruke ili noge. Kada pak vide despot šta učini, pobuni se savest u njemu, i on se stade gorko kajati i mnoge suze prolivati. A pokajanje njegovo beše tako silno i iskreno, da je u mnoge dane Velikog Posta, koji tada beše, često plakao i naricao. I to ne samo tajno u domu svome, nego i javno u crkvi pred svima, čemu bi svedok sva crkvena punoća naroda. I nikako se ne usuđivaše da pristupi strašnim Tajnama Hristovim, jer govoraše da je nedostojan i ridajući izlažašeiz hrama. „A beše Veliki Četvrtak, priča o tome životopisac Konstantin, kada se poje u službi ona pesma „Večeri Tvojeja tajnija, dnes, Sine Božij, pričastnika mja primi“ (to jest: „Primi me danas, Spasitelju, za pričesnika Tajne Večere Tvoje“). A on, ne mogavši se uzdržati, poče ridati gorko. Pa izišavši iz hrama, plakaše mnogo iz dubine duše. Zatim umivši lice svoje, uđe opet. I opet poče silno plakati… Jer se sećaše onoga što se dogodilo, i ne mogući se uzdržati pred drugima glasno ridaše. I od toga momenta, ko siromašnima prostranije otvaraše desnicu? I ko od njega većma sebe sama osuđivaše? A zbog krivice svoje vapijaše: „Nisam dostojan, i kao nedostojan neću da se dotaknem Tela i Krvi Gospodnje, jer ko to čini osudu sam sebi jede i pije, po reči Apostola“ (1 Kor. 11, 29). Takvo eto bi pokajanje svetog despota, i tako se smiravaše za greh svoj pred Bogom i ljudima, što nimalo nije lako vladarima. Uz to još on se reši da za veće okajanje ovog greha svog podigne još jedan božanstveni hram, no Bog mu i samu želju primi i nameru celiva, dok samo ostvarenje bi sprečeno skorom smrću njegovom.
Utom se približi i vreme blaženog preseljenja Stefanovog u carstvo bolje i neprolazno. Njemu tada beše tek četrdeset devet godina, te se sveti i u tome upodobi Svetom Vasiliju Velikom (koji u tim godinama preminu), pošto mu beše u mnogome sličan u svom življenju i delanju, mada svaki u svome redu i činu. Jer kao i Sv. Vasilije, i Stefan beše ljubitelj čistote, celomudrija, podviga milostinje i molitve, i opet ljubitelj čitanja božanskih knjiga, bogopoznanja i premudrosti. Isto tako, kao što Vasilije beše neustrašivi borac za Crkvu Pravoslavnu i mudro rukovođaše lađom njenom, ploveći po burnom moru ondašnjih prilika i iskušenja, stalno između Scile i Haribde, tako i ovaj bogomdani vladar hristoimenog naroda svoga i stub i tvrđava svih pravovernih i pravoslavnih, sa Vasilijevom mudrošću i razboritošću vođaše brod Srpske hrišćanske države u vremenima mutnim i teškim za ljude svoje i narod svoj.
Blažena pak končina hristoljupca ovog bi ovakva. Dok se on vraćaše iz Srebrenice i gledaše po svojoj zemlji gde da podigne još jednu crkvu, iznenada mu javiše vest da je sultan Murat II krenuo iz Vidina uz Dunav, pobedio Ugare i zauzeo im jedno ostrvo. Despot zato pohita Beogradu preko svojih gradova Belog Polja i Srebrenice pod Rudnikom. Kada prođe Srebrenicu i bi blizu sela Drvenglave i Stojnika, „na mestu zvanom Glavica“, u blizini današnjeg Mladenovca, iznenada se razbole od srca i u miru predade duh svoj Gospodu, 19 jula 1427 godine oko 11 sati pre podne. Česno i sveto bi pogreben u svojoj zadužbini manastiru Resavi, i od čitavog naroda Srpskog dostojno oplakan i ožaljen.
Konstantin Filosof pisac Žitija, ovako opisuje despotovu končinu i sveopštu tugu i plač Srpskog naroda za svojim milim i svetim gospodarem. „Blaženi Stefan, veli on, obilažaše zemlju da bi podigao još jedan božanski hram. I odatle ču da je to ostrvo ugarsko zauzeto, i krenu ka Beogradu. Kada bi na mestu zvanom Glavica, obedova pa iziđe malo da lovi. I dok je još lovio, uze kraguja na ruku svoju. No kada ga uze, ne nošaše ga kako treba. Zatim se poče povijati čas na jednu čas na drugu stranu, tako da htede pasti s konja, te ga pratioci prihvatiše s obe strane, i povedoše do boravišta. A kada ga spustiše pod šator, on mirno ležaše, a to beše svima dirljiv prizor, i samo ispusti jedan glas: „Po Đurđa, po Đurđa!“[28] I tako ništa nije razgovarao do ujutro, kada i duh svoj predade Gospodu. A prestavi se u godini 1427, u 19 dan meseca jula, u subotu, u peti čas dana. U vreme kada je sa konja bio skinut, bi u gradu najedanput takav grom, iznenada i strašan kakav nikada nismo čuli. Od toga časa i tama bi u celom tom kraju da smo mislili da je već noć, i ona se tek u zalazak sunca malo prosvetlila. A ovo je međutim bilo u podne“.
„Kada se pak, priča dalje Konstantin, ovo ovako zbi, tj. iznenadna despotova smrt, kakva se tada žalost nije čula u Srpskoj zemlji? Jer od žalosti za svetim despotom ljudi su padali licem na zemlju, i krv je lila iz njih, ili se nešto drugo slično dešavalo. Oni nisu ridali za njim samo kao za svojim gospodarem, nego i kao za ocem, sa ljubavlju dužnom. Zatim su odmah poslali po Đurđa (koji beše u Zeti), a sami uzeše despota i nošahu ga ka grobnici koju on sam načini sebi u Resavi. A o prenosu njegovog tela mnogo se brinuo njegov glavni vojvoda. O čestitoga vojništva ovoga čestitoga gospodara! Prilikom ovog tužnog pogreba, od prevelike tuge ni žene nisu gledale decu, niti svoje domove, niti išta drugo od svojega. Isto tako, ni oni koji su prenosili despota nisu gledali na to što je tu negde blizu bila ismailćanska vojska, jer nisu svoj život računali ni u šta, samo da bi žaljenoga gospodara položili na mesto gde je bio zapovedio. A prisutni na tom pogrebu kakve li sve tužne i žalosne glasove nisu mogli tada čuti! Ljudi su od bola svoja lica grebali i vlasi čupali, i svi su svoje svetle haljine izmenili na tamne. Jer mesto mnogosvetle odežde u vretišta se oblačiše, pa još, uzimajući neku iznošenu inočku haljinu, cepali su je na delove i stavljali ih na sebe, tako da sve neobično bude i u izmenjenom obličju i izgledu. A i svojim konjima ljudi grive rezahu, i ostalo mnogo šta činjahu. Despotove pak sluge ugarski vitezovi, izbezumljenim glasovima vikali su: Kome ćeš nas sada poslati? Šta smo sagrešili državi tvojoj da nas ovako najednom odgoniš? Gde ćemo naći tvoje slave, i krasote, i mnogobrojnih darova? Od sada se lišismo sladosti i krasote ovoga sveta! A i mnogočasna i svetla gospoda, koju je on do tada vanredno poštovao, svaki je od njih lično projavljivao svoj bol i gorčinu. Kada je zatim vršeno opelo, pa kada je sveštenik ili đakon uzglašavao: „Još se molimo za blažen spomen nezaboravnog gospodina Stefana Despota“, onda su svi padali kao u neku izbezumljenost. A neki od tu prisutnih velmoža, čupajući vlasi brade svoje, vikahu: Ne inoče! nipošto ne treba reći da je on umro! Na to bi svi zajedno iz dubine srca kao lavovi riknuli i učinili vaistinu veliki plač, novi Izrailjćani novome Izrailju. Tada zbog kratkoće vremena brzo ga spremiše i položiše, tu u crkvi u Resavi, s desne strane ulaska u hram. I u grad Beograd istovremeno se vratiše, a i mnogi drugi dođoše, pošto je na sve strane bilo javljeno šta se dogodilo, tako da su svi bežali u gradove i na ostrva“.
„Na onima pak koji su bili u Beogradu, iznenada se videla čudna promena. Svi zameniše svetle haljine na crne, a tako isto i žene i deca, pa sastavivši kao zborove, dolažahu pred divni dvor blagočestivog despota. Drugi od tih zborova u gradu čekahu, a neki opet pred gradom. Zatim dolažahu pratioci despotovi, sluge sa konjima i vratari, i svi ostali po redu. I ko može iskazati sve one dirljive glasove, kada je svaki od tih zborova nailazio, ili kada je ulazio u grad i dolazio u unutrašnjost grada do onih koji su javljali tužne glasove blagočestivoj gospođi i sveželjenoj sestri despotovoj Oliveri (onoj koja beše stranstvovala za izbavljenje otačastva svoga i bila po Bogu posrednica kao ona drevna Jestira). A od žalosti za despotom ovde se u gradu mnogi i od izabranih njegovih kao izbezumiše, i zapanjeni gledahu ka nebu, krajnje iznemogli od žalosgi, te ih oni oko njih polivahu vodom. A iznad grada i unutra u samom sedmovrhom gradu, vazduh se ispunjavaše stalnim pogrebnim pesmama onih koji odlaze i dolaze. A tako je slično bilo i u svima gradovima i krajevima. Koje pak od dirljivih ridanja iz davnina da uporedimo sa ovim ovde sadašnjim? „Jer pretvori Bog tvoje praznike u plač“, reče prorok Amos (Amos 8, 10). „Slušah, veli Jeremija, Jefrema gde rida; kazni me Bog i kaznih se“ (38, 18). Možemo navesti i onaj plač i vapaj za Mojsijem, kada se vratiše svi narodi sa velikim plačem, vratiše se i starci od gore Navav sa velikim ridanjem, i Eleazar sa jecanjem. I tada svi zajedno ridahu neprestano trideset dana (5 Moj. 34, 8). I govorahu: Ostavio si nas, ugodniče Božji! Zašto si nas ostavio, izabrani vođo? Tako i ti, despote, ostavio si i ti nas, vođo novog Izrailja. Ovako i Danila i Tri Mladića provođaše Izrailj u ropstvo neiskazanim ridanjem i velikim jecanjem. I ne samo da su despota žalili svi oni kojima je vladao, nego još i više: i Sveta Gora, i s njom Carstvujuđi Grad (Carigrad), i svaki grad i kraj u vaseljeni, gde god se čulo za despotovu smrt, tako da su se Ismailjćani čudili. A i od njih su mnogi istinski plakali za njim“.
„A kada je pristigao blagočestivi gospodin Đurađ iz Zete, i njega isto tako sličnim ridanjem dočekaše, pa dok su ga vojni pukovi sretali i očekivali, vazduh se plačem i kukanjem ispunjavao. No kada on stiže u grad već se oseti kao neko olakšanje. Jer do njegovog dolaska mnogi već očekivahu svaku smrt i pljačku od Turaka. A kada on dođe tada se tek i unutrašnja kula otvori njemu, a pre toga je ne hte otvoriti onaj koji je čuvao. U crkvi pak kada uđe, Đurađ ne uziđe na po običaju prostrto vladarsko mesto, i kada se služba Božja završi on ne dade da mu se proiznesu vladarska slavlja i mnogoljetstvija, nego se umesto ovoga čuo vapaj i ridanje u vazduhu. A kada je sa svima bio zatim u carskim dvorima, i kada su mu pristupili svi koji su bili postavljeni od pređašnjeg vladara na službe, oni mu predadoše svaki svoj žezal vlasti, a on opet, silno plačući, svakome povrati natrag njegov čin i dostojanstvo.“
Dalje kazuje Konstantin Filosof kako pred smrt svetog despota Stefana behu nastali čudni znaci i pojave u Beogradu, koji nagoveštavahu smrt despotovu i propast za Srbe prestolnog Beograda: „I zaista, moglo se sa Jeremijom prorokom oplakivati opustošenje Novoga Siona. Jer vaistinu, gde se najedanput dede sve ono svetlo i krasno što je bilo unutra i napolju? Gde se dedoše kola onih koji igraju? Gde su crkvena sabranja i skupovi? Gde su saborne svetkovine i molitvene litije po okolnim mestima? Sve najedanput postade mrzost zapušćenja, sve se izmeni, sve postade kao da ga i nema, sve se ispuni gorčinom. A često se događahu i neke nove i neuobičajene stvari, i videlo se ono što se pre ovoga samo u snoviđenjima pretskazivalo. Naime: sa zapada dođe kao neki stari i pokisao orao i preletaše u gradu sa kule na kulu, i osvajaše ih. Drugo znamenje koje se dogodi beše ovo: Kada je uveče došla duboka noć, a mi nismo spavali, tada, istine mi Hristove, dolažaše sa zapada kao trubni glas s one strane reke Save, i postepeno se uzdizaše dok nije izgledao da je na sredini Save. Zatim se taj trubni glas čuo pred najvišom kulom, i onda po celom gradu od vrata do vrata. Ovo pak nije brzo prošlo, nego je potrajalo dva ili tri časa, tako da nam je izgledalo kao da dolazi sam despot Stefan (mada on nikada nije dolazio sa zapadne strane). Ili se pak činilo da je to neka vojska, tako da smo izišli da vidimo šta se događa, i čak smo vatru zapalili. A dogodi se još i ovaj čudesni prizor: iz Velike gradske crkve (Mitropolije) podigle su se u vazduh časne Ikone, i to po redu koji će biti prilikom Drugog Dolaska Hristovog, to jest: Carica Vladičica i Jovan Preteča sa svake strane ikone Spasiteljeve, a zatim su bile ikone Dvanaestorice Apostola, po šest sa svake strane. Mi smo mislili da je to u slavu i u posetu ovoga grada. Međutim, to beše, avaj meni! u času smrti despotove.“
„A dogodilo se i ovo pre prestavljenja istoimenog Stefana: u sedamnaesti dan toga istog meseca (jula) vazduh je s neba pustio kao neke varnice na grad, koje se i paljahu i opet gašahu. A pre ovoga beše se podigla strašna oluja koja poskida crkvene krovove u gradu i svrže ih na zemlju; a poruši i mnoge druge kuće, pa i kuću sestre despotove Olivere. A u dane nešto malo posle Vaskrsa ugarski sveštenici s one strane reke, u vreme kada u našim (pravoslavnim) crkvama behu bogoslužbena sabranja, dođoše kao prevarom po svome činu sa narodom i pronesoše svoje ikone gradom. Blagočestivi despot ih zbog ovoga izgrdi, jer oni behu njegove sluge. Isto tako, behu doneli sa zapada neke ikone na hartiji, koje prestavljahu kao da je na krstu raspet Otac sa Sinom i druge slične stvari. Ove ikone oni poslaše despotu, a on, kao da beše u snu, ne pogledavši ih zapovedi da se na svaku ikonu stavi znak pa da se razdele po gradskim crkvama. (Ovim se nagoveštavaše prelazak Beograda u ugarske rimokatoličke ruke). A dogodilo se još i ovo. Beše došao neko od krajeva mizijskih, i on se pravljaše kao lud, ali njegova dela svedočahu da je to neki tajni sluga Božji (jurodivi). On hođaše danonoćno po gradu i gorko oplakivaše sebe, govoreći vapajno: O teško meni! O jao meni! Utom i despot doma dođe, i davaše mu milostinju. Jurodivi pak, po svome običaju, ovu uručivaše siromašnima. A da ne bi neko posumnjao u ovaj proročki nagoveštaj propasti grada potsetiću ga na onoga Isusa, koji je pred razorenjem Jerusalima od strane rimskog vojskovođe Tita (70te godine), danonoćno išao po Jerusalimu vapijući: Glas od istoka, glas od zapada, glas od četiri vetra, glas na Jerusalim i na hram, glas na žene i na neveste, glas na sav narod! I oni ga predadoše knezu, i kada za to beše tučen, vapijaše: Jerusalim, Jerusalim! Uz sve ovo da spomenem još i veliku zvezdu kometu koja kao mač prolete tada nad Beogradom. I takođe, dveri Velike crkve (Mitropolije) koje se same otvoriše, a koje inače teško da dvadeset ljudi mogahu da zatvore. Ovo sve ovako zaista beše i ovako se svrši. I njegov narod bi rasejan (iz Beograda), i dođoše na zapad i istok i na sever i jug od krvavih događaja“. „Sve ovo pak, završava na kraju despotov biograf Konstantin, mi napisasmo kao Žitije njegovo, ali i kao letopis sa svim ostalim stvarima i događajima. A stavili smo i sledeći akrostih: Onome koji je neobično i izvanredno na zemlji vladao, strani sluga ovo prinosi slavnome despotu Stefanu, prevodilac Konstantin. Akrostih pak stihova je: Stranac u tuđini smrt (despotovu) oplakujem.
„Stefan je točio reči slađe od meda i saća, kao iz izobilnog izvora, i to istovremeno i mirišljavog i hranljivog, ako se sa merom upotrebljava. A bio je blagočestivi despot kao neki novi David, najkrotkiji i najdarežljiviji. Pokazao se i kao divni premudri Solomon pred hiljadama onih koji su mu dolazili sa svih strana. Kao načelnik roda svoga i on je bio gostoprimljiv kao Avram, jer sa velikom željom i ljubavlju primaše strance. Uvek je želeo odlazak na nebo Proroka Ilije, a kao i Ilija – sam javljaše drugi dolazak Hristov. Stefan po lepoti beše drugi Josif iz Egipta, a umesto pšenice zlato davaše. Beše ratnik u pobedonosnim borbama kao onaj snažni Sampson, i među ovim hrabrim potomcima Adamovim (tj. Srbima) od početka beše najbolji uzor. On takođe beše drugi Jov, jer je bogato davao i razdavao svima bez zavisti. Bio je poznat rodu svome po zagonetci očiju svojih, jer one behu slične suncu: do svih dopirahu zraci svetlosti, ali ne i cela suština. Ali se onda odjednom lišismo i Stefana i sunca. Nemamo više njega kao glavu koja upravlja, glavu izabranicima svetlosti, jer ta glava umre na mestu zvanom Glavica. Plači, oplakuj opet Beli Grade (Beograde) svoju potamnelost, jer vođa naroda tvoga kao cvet precveta i otpade. Zajedno sa tobom plače i rida i zemlja, što mora da primi u sebe onoga koga se nije nadala tako brzo primiti. Jer ovaj divni i moćni despot, koji zasija u naše dane, nije bio pušten da se približi ni pedesetoj godini života, ni četrdesetoj godini vladavine, nego njemu, koji beše velik i pečat hrišćana, njemu krugove života i smrti upravi Onaj Koji mudro svim upravlja, Koji prestavljenje despotovo dovede u šest hiljada i devet stotina trideset petu godinu (to jest u 1427 g.). A to beše takvo vreme koje bi slično onome vremenu, za koje je rečeno: „Evo, ovde je strah i tuga velika po vaseljeni“.
„No, ipak, došavši do kraja ovog Žitija Svetog Despota Stefana kao do nekog tihog pristaništa, okuražimo se od malaksalosti i tuge za njim i uskliknimo mu ovako: Raduj se, dobri izvršitelju božanskih zapovesti! Raduj se, svetli vladaoče zemaljskim carstvom i nasledniče nebeskoga! Raduj se, strašna i munjevita strelo nepokornima! Raduj se, slatko poslušanje dobropokornima! Raduj se, u savetima krotki Davide! Raduj se, u mudrim poslovima i delima novi Solomone! Raduj se, neizrecivi tajniče milostinje! Raduj se, poznata velikodarovita i otvorena desnico! Raduj se, dobri ukrasitelju božanskih hramova! Raduj se, svetli ukrase carskih domova! Raduj se, koji si sve najlepše ljudsko u sebi sabrao! Raduj se, ukrase vladara, despote Stefane! Slava Onome Koji te je dao u poslednja vremena kao pohvalu hrišćanima! Slava Bogu našem, Koji čini velika i divna dela, Koji iz roda u rod projavljuje mnogoizbrane svetilnike, da se u poslednjim pokoljenjima jave neiskazana i divna dela Boga našega, Kome neka je slava kroza sve vekove. Amin“.
Sveto telo Sv. Stefana despota Srpskog, bi položeno, kao što je već rečeno, u priprati hrama njegove zadužbine manastira Manasije. Ono tamo počivaše i 1597 godine, kao što se vidi iz pisma monaha Damnjana i Pavla iz Srbije, upućenog te godine papi Klimentu, u kome, pored ostalog, oni navode da je Stefanovo „sveto telo u Resavi“. Manastir pak Resava mnogo puta je pljačkan i paljen od Turaka, a priprata crkve je jednom bila i potpuno razrušena od strane Austrijanaca. Zato je danas grobnica Sv. Stefana prazna. No pobožan narod od početka do danas dolazi na njegov sveti grob u Manasiju i tu polaže svoje bolesnike radi dobijanja ozdravljenja, koja i bivaju po meri vere svakoga. Ne dugo posle smrti Svetog despota Stefana počeo se praznovati dan njegovog svetog spomena, a njegovo ime kao svetoga uneto je već u 16 veku u srpske, ruske i češke Mesecoslove. Patrijarh Srpski Dimitrije ponovo je ozvaničio uvršćenje Sv. Stefana Lazarevića, despota Srpskog, u kalendar 1927 godine. I tako se Sv. despot Stefan Visoki proslavlja u Saboru svih Srpskih Svetitelja.
Neko vreme po smrti Sv. despota Stefana, njegov vlastelin Đurađ Zubrović, u čijoj je oblasti Sveti despot preminuo, podigao je na mestu prestavljenja despotovog spomenkamen, u visini od oko 2 metra, od belog uglačanog mramora. Ovaj kamen i danas postoji i nalazi se u porti crkve u zaseoku Crkvine (ranije zvanom Drvenglava), između sela Markovca, Stojnika i Međulužja, u okolini Mladenovca. Na tom kamenu stoji ovakav zapis iz toga doba: „Ja Despot Stefan, sin Svetoga kneza Lazara, i po prestavljenju toga milošću Božjom bih gospodin svim Srbima i Podunavlju i Posavlju i delu Ugarske zemlje i Bosanske a još i Pomorju Zetskom. I u bogodanoj mi vlasti provodih života mojega vreme koliko Blagome izvoli se Bogu, godina oko 38. I tako dođe meni zapovest opšta od Cara svih i Boga, preko poslanog k meni anđela, govoreći: Hajde! I tako duša moja od ubogog mi razluči se tela na mestu zvanom Glava, godine tada tekuće 6000 i 900 i 30 i 5, indikata 5 suncu krug 19 i lune 19, meseca jula 19 dan“. Na bočnim pak stranama ovog istog spomenika stoji napisano: „Predobri i mili i slatki gospodin Despot, o! gore tomu tko ga vide na ovom mestu mrtva“. I još: „Blagočestivi gospodin Despot Stefan, dobri gospodar“. Molitvama Svetog i pravednog Stefana, despota Srpskog, Gospode Isuse Hriste, Bože naš, pomiluj nas. Amin.
 
SPOMEN SVETE MATERE NAŠE
EVGENIJE – EFROSINIJE,
Srpske carice Milice
 
Poreklom beše ova sveta carica Srpska, u monaštvu nazvana Evgenija i Efrosinija, od svete loze Nemanjića. „Beše roda svetla i slavna i naročita, od carskog nekog korena, plemena Svetog Simeona Nemanje, prvoga gospodina Srbima“.[29] Beše ćerka čuvenog vojvode topličkog i polimskog Vratka, poznatog u Srpskom narodu pod imenom Jug-Bogdan. On beše poreklom od Vukana, najstarijeg sina Svetog Nemanje. Vojvoda Vratko beše ne mali velikaš na dvoru Srpskog cara Dušana Silnog (1331-1355 g.), i zato njegova kći Milica, koja bi rođena oko 1335 godine, steče u detinjstvu svome najbolje hrišćansko i carsko vaspitanje. Po prirodi sama beše blagorodna, čestita i mudra, a u pobožnosti prednjačaše u rodu svome. Kao careva rođaka, ona često bivaše na carskom dvoru Dušanovom, i kada odraste sam je car udade za jednog od svojih vitezova, za vojvodu Lazara Hrebeljanovića, koji kasnije postade knez i vladalac Srpski (1371-1389 g.). Sa Lazarom se Milica beše najpre srela u krajevima svoga oca, tamo gde kasnije ona podiže svoju divnu zadužbinu manastir Ljubostinju („Ljubvestan“).[30] Od tada se njih dvoje iskreno zavoleše i zatim česni brak sklopiše. U svom česnom i Bogom zaista blagoslovenom braku njih dvoje jedno drugo potsticahu u vrlinama i pobožnosti, jer i Lazar ne beše manje od nje pobožna i bogoljubiva duha, zbog čega i bi udostojen od Boga svetosti i mučeničkog podviga i venca.[31]
Živeći tako česno i bogougodno oni u braku dobiše od Boga najpre pet kćeri: Maru, Draganu, Jelenu, Teodoru i Oliveru, a zatim i tri sina: Stefana, Vuka i Dobrovoja (koji po rođenju ubrzo umre). Pobožna Milica veoma usrdno hrišćanski vaspita svu svoju decu, pa uz obrazovanje u pobožnosti ona ih nauči i korisnim svetskim naukama i potrebnim poslovima, kao što i priličaše kneževskoj i carskoj porodici. U vaspitanju sinova i kćeri Milici pomagaše i jedna pobožna monahinja po imenu Efimija, Miličina rođaka po telu, inače bivša srpska despotica Jelena, supruga despota Jovana Uglješe. Kad Lazar i Milica postadoše svesrpski gospodari (posle smrti cara Uroša Nejakog, 1371 godine) i boravljahu u svojoj prestonici Kruševcu, monahinja Efimija nađe sklonište i utočište na njihovom dvoru, i tu beše „druga majka“ i učitelj Miličinim kćerima i sinovima. Ali čestita majka im i kneginja Milica, „svakim vrlinama ukrašena, blagorazumna, mužeumna, milostiva, štedra, tiha i svakom dobrom naravi ispunjena“, bi za svagda najbolji živi primer svojoj deci, osobito kćerima, pravog hrišćanskog vaspitanja i obrazovanja i svakog bogougodnog vrlinovanja. Kako je ona odgajila i vaspitala svoju decu vidi se iz toga što su sva ona, iako u vremenima teškim i opasnim, očuvala do kraja veru svoju i obraz, i šta više, jedno od njih – sin joj Stefan, despot Srpski, bi od Boga proslavljen kao veliki pravednik i svetitelj.[32]
Sa svog kneževskog dvora u Kruševcu Milica i Lazar poudavaše svoje četiri starije kćeri za susedne srpske i hrišćanske vladare i velikaše. Najstariju svoju kćer Maru udadoše za srpskog velmožu na Kosovu Vuka Brankovića;[33] drugu kćer Draganu udadoše na bugarski dvor, za Aleksandra, sina cara Šišmana; treću Jelenu dadoše za zetskog vladara Đurđa II Stracimirovića – Balšića, a četvrtu Teodoru za mačvanskog i ugarskog bana Nikolu Garovića. Kakva je pak bila sudbina najmlađe Miličine kćeri Olivere, videćemo malo kasnije.
Sa svojim blagočestivim mužem i knezom, Svetim Lazarom, Milica bogougodno i čovekoljubivo upravljaše Srpskom zemljom sve do velike i strašne Kosovske pogibije 1389 godine. Do tog vremena oni u svojoj zemlji podigoše mnoge svete zadužbine: crkve, manastire, škole, bolnice, stranoprijemnice i sirotinjske domove, o čemu se može više videti u Žitiju Sv. Lazara (pod 15 junom). Jer to beše još uvek doba u kom Bog ne beše još predao Srpski rod u Tursko ropstvo. A onda odjednom dođe tužno i strašno Kosovo i mučenička pogibija Sv. kneza Lazara i najboljih junaka Srpskog naroda.
Posle Kosovske bitke, koja bi na Vidovdan 15 juna 1389 godine, blagočestiva kneginja Milica, sa sinovima svojim Stefanom i Vukom i sa svjatjejšim patrijarhom Srpskim Jefremom,[34] klirom i narodom, prenese uskoro (februara 1391 g.) svete mošti Sv. velikomučenika Lazara u njihovu zadužbinu Ravanicu kod Ćuprije, iz hrama Sv. Vaznesenja iz Prištine gde one behu pogrebene odmah posle Kosovske bitke (dok tela ostalih kosovskih mučenika biše pogrebena u crkvi sela Babin Most i po ostalim srpskim hramovima i svetinjama).
A tada, udova kneginja Milica ostade da sa bezbroj drugih srpskih udovica oplakuje porobljenje svoga hrišćanskog naroda pod jaram inoveraca Turaka. Posle Kosova ona beše kao neka srpska Pramati Rahilja koja plakaše nad onom pobijenom i ovom porobljenom srpskom decom svojom. „Jer tada, veli Konstantin Filosof, ne beše mesta u celoj zemlji Srpskoj gde se nije čuo tužni glas ridanja, i vapaj koji se ne može ni sa čim uporediti. Vapaj beše toliki da se njim vazduh ispuni, tako da je u svim ovim predelima Rahila plakala i nije htela da se uteši zbog pobijene dece svoje.“[35] U svetu kneginju Milicu bile su tada uperene oči sveg preostalog Srpskog naroda, svih udovica i sve nejači, jer je iza Kosova ona ostala kao vladar porobljene zemlje. Njen najstariji sin Stefan beše još dete od dvanaest godina, te ne mogaše još upravljati zemljom. No bogoljubiva i narodoljubiva Milica se tada prenu iz svoje i sveopšte tuge i „uze na se revnost mušku“, te poče hrabro i mudro vladati svojim narodom. U stvarima ovoga sveta, „u kojima se je teško snaći“, ona beše pametna i energična, a iznad svega beše pobožna i Bogu predana, tako da u vreme svoje vladavine mnogo olakša tešku sudbinu Srpskog naroda, i to baš u vreme kada je teški zavojevački mač osionih Turaka sve jače i jače ugrožavao i pritiskivao Srpsku zemlju. Ona je majčinski zbrinjavala siročad i udovice, tešila ucveljene, hranila gladne, odevala nage. No prva briga njena beše da od novog turskog sultana Bajazita (1389-1402 g.) dobije obećanje da hrišćanska vera i Crkva Božja u njenom narodu neće biti od Turaka gonjena i uništavana. Time je ona htela da spase makar dušu narodnu, ako je telo narodno bilo poraženo i porobljeno. Kada je to obećanje od Bajazita dobila, ali pod bolnim za nju uslovom da mu svoju najmlađu kćer Oliveru da za ženu, sveta Milica je tada krenula i mnoge hramove obnovila, i mnoge nove crkve i manastire podigla, da bi se na kraju i sama zamonašila i u monaškom životu Bogu posvetila.
O tome kako se sveta kneginja prenula i s pomoću Božjom hrabro držala u onom teškom pokosovskom vremenu, ovako govori njen savremenik patrijarh Srpski Danilo III: „Ali ne treba, o vozljubljeni, da ovo prođemo ćuteći, i da ne spomenemo ono što se dogodilo posle malo godina (od Kosova), da ne bismo prećutavši uvredili mužastveno stradanje i velikodušno trpljenje onih koji se pokazaše krepki duhom u podvizima iskušenja došavših na nas, iskušenja jakih i teško podnošljivih, koja dođoše na zemlju Srpsku. Jer odasvud se neprijatelji podigoše i silno navališe. Ne samo ismailćani, nego i Ugarske zemlje, i mnoga gospoda sa brojnim silama podigoše se da zemlju našu opustoše, potpuno zarobe i razore. I moglo se videti kako jedne odvode u ropstvo, druge nepoštedno muče, treće mačevima seku, te se tako mnoštvo krvi prolivaše. I beše svuda tuga, beda, plač i ridanje neutešno. A videvši ovo blagočestiva kneginja, sa sinom svojim Stefanom, da je i ona i Srpska zemlja u beznadežnom udovištvu, i da ih odasvud neprijatelj napada i razgrabljuje, i da nema nikoga da ih u bedi i tuzi koje su naišle pomogne i uteši, ona tada odbaci žensku nemoć i uze na se revnost mušku. I šta učini? Svu sebe u misao sabravši, iz dubine srca neutešnim uzdasima sa bolom duše sebe pred Bogom prostire, i Njega jedinog na pomoć priziva i Njegovu Presvetu Mater. Tada Gospod, Zastupnik sirotih i Utešitelj ožalošćenih, videvši dovoljno iskušenja i kazne, ne ustrpi da i dalje ostavi hristoimenite ljude Svoje na porugu neprijateljima, nego izvoli dati i olakšanje“.[36] Slično kazuje o Svetoj kneginji i drugi savremenik, Konstantin Filosof: „A dostoslavna i veoma mudra Milica, koja prevazilažaše mnoge izabrane matere, ostavši sama, beše, kao što veli Solomon, mužastvena žena i imađaše sve vrline. To o njoj znaju svi oko nje, koji su pocrpli milostinje iz njezine ruke i još mnoga druga dobra. Ona, primivši na sebe tako veliku vlast, znala je i svetske stvari, u kojima je teško snaći se. Po lepoti i dobroti svojoj ona ne beše samo žena, nego i Odisej mudri u mnogim savetima. Ko će izreći sva njena dela? Ko će izbrojati sve božanstvene i svete ukrase i darove njene crkvama i manastirima? Ko se neće zadiviti gledajući njen pobožni odnos prema monasima, koji su okrenuti jedinome Bogu? Ona zaista delima svojim prevazilažaše zapovesti, i iđaše napred na sve veća i veća dela“.
Ne dugo posle Kosovske bitke Milici stiže u Kruševac poslanstvo od sultana Bajazita koje je od nje tražilo da Srpsku zemlju kao vazalnu potčini Bajazitu, i uz to još da najmlađa kći njena Olivera bude data na dvor sultanov njemu za ženu. Da bi svoj narod zaštitila od daljeg stradanja Milica je morala preći preko svog ličnog roditeljskog bola i pristati na ovo poniženje, i posle dužeg većanja sa svjatjejšim patrijarhom Srpskim Olivera je data inovernom Bajazitu „za izbavljenje svoga otačastva, kao po Bogu posrednica, poput one drevne Jestire“.[37] Pri tome, majka hrišćanka postavljala je samo jedan uslov: da joj kći Olivera nipošto ne promeni svoju hrišćansku veru, te da tako porobljavajući telo svoje ne porobi i dušu, i time je izgubi. Vaspitana dobro od svoje blagočestive majke, Olivera s pomoću Božjom pođe na Bajazitov dvor, i očuva tamo nepovređenom svoju hrišćansku veru, a rodu svome Srpskome bi od velike pomoći i koristi. Jer mnogo puta umoljavaše svirepog Bajazita za narod svoj i braću svoju. A kada zatim pogibe Bajazit, njen brat Stefan izbavi je od ropstva inovernog i dovede u zemlju otačastva svoga još za života majke im Svete Milice. A i Miličina druga kći Dragana, koja beše udata za bugarskog carevića Aleksandra, takođe ostade čvrsta i nepokolebljiva u svojoj hrišćanskoj veri kada njen nesrećni muž, u želji da spase od Turaka svoga oca cara Šišmana, primi islamsku veru (1393 godine) i postade turski paša. Takvo vaspitanje hrišćansko behu dobile Miličine kćeri od svoje majke.
Sveta se kneginja Milica, kao što je već rečeno, starala da hrišćansku veru i Crkvu svoga naroda zaštiti od turskih progona i zlostavljanja, i za to se posebno zauzimala pred sultanom Bajazitom. Pošto je odmah posle Kosovske bitke umro Sv. patrijarh Spiridon,[38] njega je najpre zamenjivao jedno vreme Sv. patrijarh Jefrem, dok nije Sveta Milica uskoro sazvala sabor u Žiči na kome je za Srpskog patrijarha izabran Danilo III (1392-98 godine), koji se do tada podvizavao u manastiru Drenči kod Aleksandrovca kruševačkog. Zajedno pak sa njim i sa svojim sinom Stefanom, Sveta Milica obdari svojom darovnom poveljom (1392 g.) svetu lavru Hilandar na Atonu, poklonivši mu jednu crkvu i nekoliko sela na reci Ibru, a nešto kasnije (1395 g.) dade bogate darove i ruskom manastiru Svetog Pantelejmona takođe na Svetoj Gori. Isto tako, ova blagočestiva kneginja sa svojim sinom pomože duhovniku Sisoju Sinaitu da podigne manastir zvani Sisojevac kod Ravanice. I uopšte, ona mnoge hramove Božje obnovi i nove crkve i manastire podiže. Najznamenitija pak zadužbina njena jeste sveti manastir Ljubostinja, koji ona podiže posle Kosovskog boja i u koji se uskoro zatim povuče i zamonaši, zajedno sa mnogim Srpkinjama udovicama izginulih kosovekih junaka. Ljubostinja bi podignuta u podkrilju gore Prozraka, nedaleko od Trstenika. Glavni graditelj crkve beše poznati „Rade Neimar“ (Rade Borović), koji po savetu Svete Milice iskiti Ljubostinju kao neki divan devojački i materinski vez. Glavni hram bi posvećen Uspenju Presvete Bogomatere, i uskoro (oko 14025 g.) živopisan veštom rukom jeromonaha Makarija, zografa srpskog iz okoline Prilepa.
No pre no što se zamonaši i povuče u manastir, sveta kneginja Srpska sazva državni sabor (1393 g.), na kome pred svima predade vlast svome sinu Stefanu Visokom, kao što veli o tome patrijarh Danilo III: „Dostohvalnom Stefanu, dostigavšem u uzrast muža savršenog, po izvoljenju Božjem sviše roditeljka uručuje ekiptar, a sveosvećeni patrijarh sve to molitvom i polaganjem ruku blagosilja“. Na svom pak monašenju, koje bi uskoro zatim, Milica uze monaško ime Evgenija i povuče se najpre u manastir Županjevac blizu prestonice Kruševca (prema Jagodini), dok ne bi gotovo zidanje Ljubostinje. Sa njom tada beše i njena rođaka po telu monahinja Efimija, koju spomenusmo na početku kao bivšu suprugu despota Jovana Uglješe.
U to vreme bi od Turaka razoreno i uništeno bugarsko carstvo u Trnovu (1393 godine). Otuda dođe u Srbiju monah Grigorije Camblak, koji od kneza Stefana i majke mu Milice – Evgenije bi postavljen za igumana manastira Dečana, koji tek što behu ovo dvoje blagočestivih obnovili. Naime, ismailćanski pljačkaši, a i neki vojnici Vuka Brankovića, koji vladaše na Kosovu, behu opljačkali i opustošili manastir Visoke Dečane u Metohiji. Došavši u te krajeve (1397 g.) i videvši nevolje dečanskih monaha u opljačkanom manastiru, Sveta Evgenija, koja ponekad izlažaše iz svog manastira da pomogne svome sinu, odmah sa Stefanom obnovi Dečane i postade takoreći „drugi ktitor“ njihov. U carskoj hrisovulji (povelji), koja tom prilikom bi izdana Dečanima, ona napisa najpre ovo: „Došavši u ovaj manastir, u obitelj svetog kralja Stefana Uroša III, i ugledavši krasno mesto i prikladno za monaško prebivanje, videh uistinu tužan prizor: toliki trud i usrdnost svetog ktitora od zločestivih naroda ismailćanskih beše popaljen i gotovo opusteo!“ Zatim dalje govori o obnovi manastira i svojim prilozima istome, pa na kraju dodaje ovakvu smernu molitvu Spasitelju Hristu, Kome je posvećen glavni dečanski hram: „Umilostivi se na grehe moje, ukrepi decu moju u blagovernosti i blagodenetviju, da u blagočešću posluže Tebi, Bogu svome, kao gospodin i roditelj njihov svetopočivši knez Lazar“. Ova topla molitva prepodobne majke Evgenije pokazuje kakvu je dubinu smirenja ona imala i kako se toplo Bogu molila. Njenim svetim molitvama ona je ograđivala i štitila i decu svoju i sav Srpski narod. To nam potvrćuje i sledeći događaj iz njenog života.
Neki obesni velikaši srpski behu oklevetali sina joj Stefana, vladara Srbije, kod sultana Bajazita, i Bajazit tražaše da mu Stefan lično dođe na dvor da se opravda. Bojeći se za život sina svog, čedoljubiva mati se reši da kao monahinja pođe najpre ona sama na dvor sultanov u grad Ser, i da pokuša da pred sultanom razveje klevete protiv sina i time zaštiti i njega i svoj narod od Bajazitove kazne i nasilja. Pritom reši da sa sobom uzme i umnu monahinju Efimiju, da joj bude kao pomoć i podrška na putu. Svu svoju pak nadu ona odmah položi na Presvetu Bogomater, Koja joj u tome zaista i pomože. O tome ovako kazuje mudri životopisac Konstantin Filooof: „A pođe zbog ovoga caru Bajazitu sama ova blagoverna gospođa (Evgenija) i imađaše sa sobom i srodnicu svoju, bivšu suprugu despota Uglješe a kćer ćesara (Efimiju). A ova je bila u mnogim znanjima i stvarima veoma mudra, koju uze kao neku potporu i pomoć, a naročito u ovakvoj stvari. Kada su bile prizvane k caru, i pošto se prepodobna Evgenija beše uplašila kada je trebalo ugledati Bajazita, Efimija joj reče: Odbaci sada svaki strah kada su nas već udostojili da ga vidimo. I one tu tada sve što beše potrebno razumno svršiše pomoćju Bogomatere, na Koju i položiše nadu svoju“. Svršivši blagopolučno svoje posredovanje za sina pred sultanom, sveta kneginja-monahinja obrati se sa jednom molbom Bajazitu. Ne iskaše od njega zlata ni srebra, ni svetske slave ni imanja, nego ga smerno zamoli da joj dozvoli da uzme sa sobom iz Vidina svete mošti prepodobne Petke-Paraskeve, za koje je, veli, spremna da da i sve svoje imanje. Na takvu njenu molbu sultan se samo nasmeja, i reče: „Zašto ne išteš nešto dragocenije, nego samo te suve, nepokretne kosti?“ No na njenu ponovljenu i usrdnu molbu on joj ipak dozvoli da uzme spomenute svete mošti i da ih ponese sa sobom u Srpsku zemlju. Sva radosna i Bogu blagodarna prepodobna Evgenija uze mošti Svete Petke i iz Vidina prenese ih u Srpsku zemlju na veliku pomoć i zaštitu i pokroviteljstvo svome narodu. Mošti Svete Petke počivahu najpre u manastiru Županjevcu, zatim u Ljubostinji i, kada potom bi obnovljen Beograd, one biše prenete tamo i položene u Veliku crkvu (Mitropoliju). Kasnije, oko 1417 godine, bi podignuta i posebna crkva Svete Petke u Beogradu, gde od tada počivahu njene svete mošti dok ne biše odnete u Carigrad 1521 godine.[39]
Prilikom posete Bajazitu u Seru, prepodobna Evgenija i Efimija poneše sa sobom na dar manastiru Hilandaru veliku oltarsku zavesu, na kojoj Efimija beše izvezla likove Hrista Spasitelja, kao Velikog Arhijereja, i oko Njega Sv. Vasilija Velikog i Sv. Jovana Zlatousta. Na dnu pak zavese ona beše nzvezla ovu divnu i smirenu molitvu: „Od nečistih usana, od mrskoga srca, od prljavog jezika, od duše oskvrnjene primi moljenje moje, o Hriste moj! i ne odgurni mene sluškinju Tvoju, niti me jarošću Tvojom izobliči u času ishoda mojega, niti me gnevom Tvojim kazni u dan dolaska Tvoga. Jer sam pre suda Tvoga, Gospode, osuđena savešću svojom, i nema u meni nikakve nade spasenja moga, ako milosrđe Tvoje ne pobedi mnoštvo bezakonja mojih. Zato molim, nezlobivi Gospode, ne odbaci ni ovaj mali prinos koji prinosim svetom hramu Prečiste Tvoje Matere i nadežde moje, Bogorodice Hilandarske. Jer uzeh na se veru one udovice što Ti prinese dve lepte, Gospode. Tako Ti i ja ovo prinesoh, o Vladičice! nedostojna sluškinja Tvoja, monahinja Efimija, kći gospodina mi ćesara Vojihne koji ovde počiva, nekadašnja despotica. I priloži se ova zavesa hramu Prečiste Bogorodice Hilandarske u godini 1399 indiktiona 8. I ko je bude odneo iz hrama Presvete Bogorodice Hilandarske, neka bude odlučen od Jednosušne i Nerazdeljive Trojice, i neka mu je suparnica Prečista Bogomati Hilandarska u dan strašnoga ispitanija. Amin“.
Posle ovoga, prepodobna Evgenija življaše i podvizavaše se u svom manastiru Ljubostinji, gde kao mudra igumanija rukovođaše mnoge sestre monahinje ka spasenju i carstvu nebeskom. No ona ne zaboravljaše ni tada brigu o zemlji i narodu sina svoga Stefana, nego u njegovom otsustvu iz zemlje (prilikom učešća u Angorskoj bitci 1402 godine) ona ponovo upravljaše narodom svojim, mudro ga rukovodeći ka carstvu nebeskom. Kada pak njen mlađi sin Vuk beše ustao na brata svoga Stefana i pribegao Turcima, brižna majka pošla je tada kao posrednica i mirotvorka za sinom Vukom sve do u turski logor u Ser, gde ga je najzad stigla i uspela da odvrati od izdajstva i da ga izmiri sa bratom svojim despotom. Isto tako, ona izmiri i decu najstarije kćeri svoje Mare Branković, Đurđa i Lazara, sa ujakom im despotom Stefanom, i sve dok ona beše živa oni življahu u miru i ljubavi. Takva posrednica i mirotvorka beše ona rodu svome i pred Bogom i pred ljudima.
A kada dođe vreme preseljenja njenog iz ovoga sveta u nebeski, prepodobna Evgenija zamoli da bude zamonašena u veliki anđelski obraz, kojom prilikom dobi ime Efrosinija. Po primanju velike shime ona se odade najstrožijim podvizima, koje i upražnjavajući mirno se preseli ka Gospodu 11 novembra 1405 godine. Pogrebena bi u njenom manastiru Ljubostinji, gde zatim mnogobrojnim čudesima nad bolesnicima koji dolaze na njen mirotočivi grob bi od Boga proslavljena.
Molitvama prepodobne matere naše Evgenije-Efrosinije neka Gospod pomiluje i nas grešne, i sve srpske majke i monahinje. Amin.
 
ŽITIJE PREPODOBNE MATERE NAŠE
MAKRINE
 
Sveta Makrina se rodi u Kapadokiji za carovanja Konstantina Velikog.[40] Roditelji joj behu Vasilije i Emelija; ona im beše prvo dete, i najstarija sestra Vasilija Velikog,[41] Grigorija Niskog[42] i ostale braće i sestara. Ovi čestiti roditelji imađahu desetoro dece: četiri sina i šest kćeri. Ovoj prvoj kćeri pre rođenja bi dato ime Tekla, po Božjem otkrovenju njenoj materi u snu; jer baš pred samo rođenje njeno mati njena zaspa i vide sebe kako nosi u rukama još nerođeno dete; i pristupi joj neki svetao i čestan čovek, umiljato pogleda na dete i triput je nazva Teklom, dajući time na znanje da će ta devojčica biti podražateljka celomudrenog života svete prvomučenice Tekle[43] i dobrovoljna mučevica bez krvi.
Probudivši se posle tog viđenja, Emelija odmah rodi ovu devojčicu i nadenu joj ime Tekla. Ali domaći i srodnici višs voljahu da joj se da ime Makrina, po imenu njene babe sa očeve strane, svete Makrine, koja u vreme cara Maksimijana Galerija[44] pretrpe gonjenje za Hrista zajedno sa svojim mužem i sedam godina skitaše se po pustinjama, trpeći krajnju oskudicu, dok ne prestade gonjenje. I tako, novorođenoj devojčici beše ime: Tekla po otkrivenju, Makrina po nazvanju. I to ne uzalud, jer ona potom bi naslednica bogougodnog života obeju ovih ugodnica Božjih, pošto kao i one imađaše ona u srcu svom plamenu ljubav k Bogu. Međutim kod ljudi preovlada navika da je zovu Makrinom, te neki i ne znađahu njeno prvo ime, i svi je nazivahu drugim imenom. Veruje se da je pod oba ova imena zapisana na nebu u knjizi života ova nevesta Hristova.
Kada detence bi odojeno i poraste toliko da se moglo učiti, mati je stade vaspitavati i učiti knjizi, počinjući ne sa neznabožačkim basnama (kao što su to obično radile druge majke) i pesničkim stihovima, u kojima je bilo mnogo štošta nedostojno čistog devojačkog sluha, nego ona odabiraše iz knjige Premudrosti Solomonove i iz Psalama Davidovih i iz ostalih knjiga Svetoga Pisma pogodne stihove, koji sadrže u sebi ili molitve ili slavoslovlja Božja ili dobra naravoučenja. Sposobna, devojčica uspevaše brzo u učenju, i stalno joj behu u ustima reči knjižne, i molitveno pojanje u svako doba dana: kada ustaje iz postelje, kada se prihvata ma kog posla, kada seda za trpezu i kada ustaje; podne i večer ona ne propuštaše bez psalmopojanja, i pred spavanje uvek obavljaše molitve određene za to. Pored toga mati je učaše ručnim radovima, svojstvenim devojkama, i ne dozvoljavaše joj da provodi vreme u neradu i dečjim igrama, nego se stalno bavila ili čitanjem knjiga ili ručnim radom.
Kada devojčica navrši dvanaest godina, ona se toliko prolepša, da joj po lepoti ne beše ravne; čak ni umetnici živopisci ne behu u stanju da dostojno izobraze lepotu njenoga lica. Zbog toga mnogi bogataši i znatni ljudi uznemiravahu njenoga oca, jer je svaki želeo da njome oženi svoga sina. A Makrinin otac, kao blagorazuman čovek, izabra među svima jednoga mladića koji je sve druge prevazilazio ne samo poreklom nego i pameću i dobrom naravi. Za njega on obruči prekrasnu kćer svoju Makrinu, ali svadbu odloži dok devojčica ne odraste i postane punoletna. Mladić zaručnik se uspešno bavljaše izučavanjem nauka, očekujući svadbu. Ali Bog koji sve mudro ustrojava, po promislu Svom preseče njegov vremenski život i prenese ga u život besmrtni. Tada blažena devica Makrina, koja u mladim godinama svojim imađaše razum starice, tvrdo reši da se ni za koga drugog ne udaje, nego da devstvo svoje čuva u čistoti do kraja života. A kada mnogi prosci stadoše tražiti Makrinu, njeni roditelji i srodnici savetovahu joj da stupi u brak. No ona kao neka starica odgovaraše im pametno i razborito: Nije lepo da devojka, obručena jednom vereniku, ide za drugoga, jer je bezakono narušiti jednom izvršeno obručenje; po prirodnom zakonu supružanstvo treba da bude jedno kao što je jedno rođenje i jedna smrt. A verenik moj koga nazivaju umrlim, ja u nadi na vaskrsenje verujem da je on živ Bogu, i nije umro nego je samo otputovao daleko u drugu zemlju do vremena opšteg vaskrsenja. Greh je i sramota da supruga, kada joj suprug otputuje nekuda, ne sačuva supružansku vernost.
Tako odgovaraše blagorazumna devica Makrina svakome koji joj govoraše o braku i savetovaše da se uda, i čuvaše sebe u besprekornom devstvu. Ona stalno življaše kod svoje majke kao kod budnog stražara života svog, i služaše joj usrdno sa smirenjem, ne stideći se i onih poslova koje obavljahu robinje, nego sve rađaše zajedno sa njima kao da je i sama robinja. Naročito pak kada joj otac otide ka Gospodu ona postade svojoj obudoveloj materi neodstupna služavka, i utešiteljka u svima njenim nevoljama i tugama, i mudra voditeljka cele kuće. Kao najstarija, ona ostaloj braći i sestrama svojim bejaše učiteljica i nastavnica, kao druga majka, a naročito najmlađem bratu Petru koji se rodi u vreme očeva umiranja; jer kada se on javi na svet iz utrobe materine, otac ode iz sveta. Ovog najmlađeg brata sama sveta Makrina nauči knjizi, svakoj blagorazumnosti, dobroj naravi i celomudrenom životu, te on potom postade svetitelj, ne najmanji među ugodnicima Božjim.
Kada se brat svete Makrine Vasilije, rođen iza nje, vrati kući sa nauka koje je mnogo godina izučavao po raznim zemljama, i stade se kao mlad gorditi svojom učenošću, sveta Makrina ga svojim krotkim i bogonadahnutim rečima za kratko vreme privede takvom smirenoumlju, da on ubrzo prezre sve žitejsko i izabra sebi monaški život. Ova prava sluškinja Hristova i drugoga brata svog, po imenu Navkratija, još mladog, dušekorisnim razgovorima svojim obrati k ljubavi Božjoj i k čistom životu. I Navkratije, ostavivši sve, ode u pustinju, i služeći prestarelim pustinožiteljima završi svoj život još u mladim godinama.
Po savetu ove blagorazumne device i mati njena, blažena Emelija, pošto česno udomi ostale kćeri i dade slobodu robovima i robinjama, ostavi vrevu i brige ovog sujetnog sveta i ode u ženski manastir, te se obadve zajedno, mati i kći, unevestiše Hristu, primivši monaški obraz. I neke od njihovih robinja dobrovoljno se zajedno sa njima odrekoše sveta i stupiše u manastir; i sve im beše zajedničko: jedna kelija, jedna trpeza, jedne haljine, i sve potrebno za život dobijahu podjednako; i služahu Gospodu jednodušno, u smirenosti, krotosti i ljubavi; i ne beše u njih ni gnjeva, ni zavisti, ni mržnje, ni oholosti, niti išta takvo što ne bi bilo ugodno Bogu; one se potpuno oslobodiše taštih želja i sujetnog hvalisanja. Njihova slava beše u tome – da ih niko ne zna, njihovo bogatstvo – u siromaštvu, hrana – u uzdržanju; sve zemaljsko otresavši kao prah od tela, one sav um svoj ustremiše ka Bogu, i usrdno se moljahu i psalme pojahu i knjige čitahu dan i noć. U njih beše jedan neprekidan posao, i odmor od posla: svagda se baviti bogorazmišljanjem i molitvom. A briga i trud oko onoga što je potrebno telu, to za njih beše nuzgredica.
Koji jezik može izraziti njihovo bogougodno življenje u isposničkim podvizima, kojim se one upodobljavahu anđelima? One behu kao neka sredina između anđela i ljudi: prevazilažahu telesne ljude, a čistotom i uzdržanjem dosezahu do bestelesnih anđela. Samo u jednome one ne behu ravne anđelima: u tome što su anđeli bestelesni, a one imađahu telo. Ako bi ih ko i sravnio s anđelima, ne bi pogrešio: jer, budući u telu, one podražavahu bestelesne anđele, bogoljubivim srcem predstojeći s njima na nebu Bogu. Takav život one vođahu ne za kratko vreme, već do same starosti i smrti.
Kada blažena Emelija zađe u duboku starost, ona iznemože telom i približi se k blaženoj končini svojoj, k njoj dođe najmlađi njen oin Petar, koji dobro napredovaše u bogougodnom životu, i zajedno sa svetom Makrinom služaše materi u bolesti njenoj. Pri samom pak razlučenju njenom od tela, sa obadve strane njene samrtničke postelje seđahu njena čeda, Makrina i Petar, i spominjahu poimence ostalu braću i sestre, a ona im svima ostavljaše svoj materinski blagoslov kao riznicu. Zatim, položivši jednu ruku na Makrinu a drugu na Petra, ona obraćajući se Gospodu reče: „Tebi, Gospode, dajem prvinu i desetak od ploda utrobe moje: prvina – to je ova prvorođena kći, a desetak – ovaj najmlađi sin! Jer si Ti u Starom Zavetu naredio da se Tebi prinosi prvina[45] i desetak od plodova:[46] stoga neka ovi budu na žrtvu blagoprijatnu Tebi, i neka na njih siđe svetinja Tvoja!“
Rekavši to, ona predade svetu dušu svoju u ruke Božje. I deca česno pogreboše svoju mater, položivši telo njeno u grob oca svoga, kraj moštiju muža njena, jer ona tako naredi pred smrt svoju. Posle toga nakon izvesnog vremena sveti Vasilije Veliki bi postavljen za arhiepiskopa Kesarije Kapadokijske, i svog brata Grigorija, zvanog Niski, postavi za prezvitera, a takođe dovede k sebi i drugog brata, Petra, i pričisli ga crkvenom kliru. Doznavši o tome, sveta Makrina se obradova u duši. Devet pak godina posle toga ona opet ču o svetom Vasiliju da se prestavio ka Gospodu (1 jan. 379 g.), i veoma se ožalosti, tugujući ne zbog smrti rođenog brata, nego što se ugasi takvo svetilo Crkve i pade takav stub pobožnosti. Zatim se i samoj svetoj Makrini približi vreme odlaska k Bogu. O česnom prestavljenju njenom sveti Grigorije, episkop Niski, brat njen, piše sledeće.
Devet meseci nakon končine Vasilijeve bi sazvan u Antiohiji sabor episkopa, na kome bejah i ja, veli Grigorije. Posle sabora imao sam nameru da posetim i vidim našu sestru Makrinu; davno se nismo bili videli, čemu su bile razlog mnoge nevolje i opasnosti, koje su me snalazile, jer sam osam godina bio svuda gonjen od arijanaca. Ja dakle krenuh k njoj, i kada već bejah prevalio veoma dugačak put i približih se k naznačenom mestu na dan hoda, ja noću imadoh u snu ovakvo viđenje: izgledalo mi je da na rukama nosim mučeničke mošti, iz kojih izlažaše svetla luča, kao iz čistog ogledala izloženog suncu, i ja ne mogoh gledati očima na tako silno blistanje. Takvo viđenje mi se tri puta ponovi te noći, i ja nisam mogao da ga razumem. Ali mi u duši bejaše neka tuga, i ja produžih put očekujući kako će se zbiti onaj san. Kada se približih mestu gde blažena Makrina provođaše anđeoski i nebeski život, mnogi mi izićoše u susret pozdravljajući me s češću i ljubavlju, ja upitah jednoga poznanika o mojoj sestri Makrini; on mi reče da je ona teško bolesna. Ja onda tužna srca pohitah. Stigavši u obitelj, ja najpre uđoh u crkvu gde nas sve monahinje očekivahu. Posle molitve i blagoslova ja videh da među monahinjama ne beše njihove igumanije, moje sestre Makrine, i srce me zabole. Ja onda pođoh u njenu keliju i nađoh je gde teško bolesna leži ne na postelji nego na zemlji, na dasci prekrivenoj vrećom; i drveno uzglavlje beše prekriveno drugom vrećom. Ugledavši me gde ulazim na vrata ona se podiže i pade na ruke, jer ustati nije mogla, nego, ukoliko joj beše moguće da se podigne na postelji, ona mi se pokloni; ja je brzo podigoh, položih je na istom mestu i sa suzama je celivah. A ona, podigavši ruke k Bogu, reče: Blagodarim Ti, Vladiko Bože moj, što mi učini i ovo dobro i ispuni mi želju, poslavši slugu Svoga da poseti sluškinju Tvoju.
Zatim ona stade razgovarati sa mnom, skrivajući svoju bolest. Jer, ne želeći da ožalosti dušu moju, ona retko i lako uzdisaše, i upotrebljavaše veliki napor da zadrži često uzdisanje, a prema nama pokazivaše spokojno lice. Govoreći reči mudre i korisne, ona spomenu Vasilija Velikog, i meni bi teško na duši zbog Vasilija, i ne mogoh se uzdržati od suza. A ona, ugledavši moje gorke suze, odmah prestade govoriti o Vasiliju, i poče govoriti o divnom promislu Božjem, o budućem veku, o tome radi čega bi sazdan čovek, i kako on postade smrtan, i kako kroz privremeni prelazi u večni život; i zboraše druge bogonadahnute reči, veoma korisne po nas, a njenoj duši pričinjavahu radost, jer ona bejaše puna Duha Svetoga: iz usta njenih tecijaše blagodat kao iz nekog izvora, i sav um njen beše u nebeskom.
Završivši razgovor, ona mi reče: „Vreme je, oče, da se malo odmoriš od dugog puta i da telo potkrepiš hranom“. A ja, iako nisam želeo da se udaljim od nje i prekinem prijatni razgovor njen, ipak se ne usudih da se usprotivim njenoj želji, i odoh od nje. A bilo nam je spremljeno za odmor divno mesto u obližnjem vrtu, u hladovini drveća; no mene ne mogaše ništa razveseliti, srce mi je patilo, jer videh da je moja sestra na umoru, i očekivah na koji će se način zbiti moje snoviđenje, koje već počeh razumevati, tumačeći ga sebi ovako: mošti mučeničke, to je sestra Makrina, koja stvarno u toku tolikih godina svakodnevno mučeći sebe isposničkim podvizima iz ljubavi k Bogu; umrtvi telo svoje kao mučenica i potpuno umre grehu; a sveta luča što izlažaše iz moštiju označava blagodat Duha Svetoga koji obitava u njoj.
Dok ja tako razmišljah i tugovah, blažena doznade to Duhom, i posla mi izveštaj da je bolest njena popustila i da joj je bolje. A ovo ona učini, da ja ne bih tugovao i gubio nadu na njeno ozdravljenje. Međutim, ona me time tešaše, govoreći u prenosnom smislu ne o telesnom već o duševnom zdravlju svom. Obradovan tako dobrom vešću ja uzeh hranu i malo se odmorih. Posle toga opet odoh k njoj, i ona ponovo poče dušekorisnu besedu, spominjući sva dobročinstva učinjena njoj i celoj našoj porodici; i veliku blagodarnost za sve to uznošaše Gospodu. A ja, naslađujući se njenim rečima, pomišljah u sebi: Kada bi se ovaj dan produžio, da bih se što više nasladio njenim rečima! – Ali kako dan naginjaše k večeru, to nas vreme prizivaše k večernjoj službi u crkvi. Stoga nas bolesnica otpusti, a sama se stade usrdno moliti Bogu.
Kada sutradan dođoh k njoj, veli sveti Grigorije, ja odmah poznadoh da će ona svršiti: jer videh da su je sve telesne sile napustile; i to me silno ožalosti. Ona razumede moju žalost i stade me tešiti raznovrsnim bogonadahnutim rečima i dušekorisnim povestima, a sama beše puna duhovne radosti: u njoj ne beše ni straha od smrti, niti ikakve smutnje, već velika nada u Boga. U podne ona još više iznemože i prestade razgovarati s nama, a stade molitvom razgovarati s Bogom, podigavši ruke k Njemu. Ona se moljaše tako tihim glasom, da smo mi jedva mogli čuti. U molitvi njenoj behu ove reči:
„Ti si, Gospode, udaljio od nas strah omrti; Ti si ustrojio tako, da kraj ovog vremenskog života bude za nas početak večnog boljeg života. Ti tela naša upokojavaš snom smrti na kratko vreme, pa ćeš ih opet probuditi poslednjom trubom. Ti zemljano telo naše, sazdano Tvojim rukama, poveravaš zemlji kao riznici; i to što joj daješ, opet ćeš tražiti od nje, preobrazivši naše smrtno i obezobličeno telo u besmrtno i blagoljepno. Ti si nas izbavio od prokletstva i greha; Ti si smrskao glavu zmije[47] i iščupao iz čeljusti njenih progutanog čoveka. Ti si razvalio vrata ada i, srušiv silu onoga koji ima državu smrti, otvorio nam put ka vaskreenju. Ti si dao onima koji se boje Tebe znamenje, Krst Tvoj sveti, za pobedu nad protivnikom, i za utvrđenje i očuvanje života našeg. Bože večni, Tebi se predadoh od utrobe matere svoje; Tebe svom snagom zavole duša moja; Tebi i dušu i telo poverih od mladosti svoje, – Ti mi pristavi anđela svetla, da me vodi na mesto svetlo i prohladno, gde je voda odmora i okrilje svetih otaca! Ti koji si uklonio plameni mač što sprečavaše ulazak u raj, i otvorio raj razbojniku što beše raspet s Tobom i poveri sebe milosrđu Tvom, pomeni i mene, sluškinju Tvoju, u carstvu Tvome! jer i ja sam se saraspela Tebi, prikivajući strahom Tvojim telo moje i svagda ispunjujući zapovesti Tvoje. Neka me ona strašna provalija ne odeli od izabranika Tvojih i neka mi zavidljivac ne prepreči put! Neka se ne obretu pred očima Tvojim gresi moji, koje po nemoći prirode naše učinih pred Tobom ili rečju, ili delom, ili pomislom! Prosti mi, jer Ti imaš vlast otpuštati grehe. Daj da duša moja, svukavši sa sebe telo, predstane Tebi neporočna bez greha i prljavštine, i neka bude kao kandilo pred Tobom!“
Govoreći tako, blažena pravljaše desnom rukom svojom krsni znak na očima, na ustima, na srcu, i sa molitvom predade dušu svoju u ruke Božije.[48] I izgledaše kao da je zaspala običnim snom: oči behu zatvorene, usta zatvorena, ruke na grudima prekrštene, i celo telo tako dobro odeveno da mu ništa nije trebalo od ruku ljudskih. A ja, gledajući je, plakah gorko. Tako isto i monahinje, koje dotle zadržavahu suze, bojeći se da plačem ne ožaloste svoju duhovnu mater, i skrivahu u sebi bol srca svoga, kada videše da ona više ne diše, tog časa gromko zaplakaše i gorko zaridaše. I jedva sam uspeo posle dugog vremena da ih usavetujem da prestanu plakati i počnu uobičajeno pojanje i molitvu.
Posle toga ja ih zamolih da na kratko vreme izađu iz sobe, a ja ostadoh pored pokojnice sa nekoliko njih, koje joj za života behu bliže i služahu joj; među njima beše jedna, po imenu Vestijana. Ona beše senatorskog roda, i, udavši se, požive kratko vreme u braku, jer joj muž ubrzo umre. Ostavši udovica ona se ne hte po drugi put udavati već prezre slavu, bogatstvo, lepotu i uživanja ovoga sveta i ode k blaženoj Makrini, i u njoj nađe nežnu čuvarku svoga udovištva. I provede pored nje mnogo godina, monahujući dobro. Toj Vestijani ja rekoh: Treba sada ovo mrtvo devičansko telo obući u čiste haljine. – Vestijana se obrati pitanjem drugoj monahinji, Lampadiji: Šta je naredila duhovna mati naša odnosno svoga pogreba? – Rasplakavši se, Lampadija odgovori: Končina ove prepodobne matere naše ukrasi se čistim životom, a telesne ukrase, kao što u vremenskom životu ne trebaše, tako ne ugotovi ni za svoj pogreb. Evo sure vlasenice, evo iskrpljene rase, evo stare mandije, evo poderanih sandala, – to je svo njeno bogatstvo, i ništa nigde nije sakriveno, ni u sanduku, ni u riznici: jer u nje beše riznica i skrivnica – nebeska obitelj, tamo ona sve svoje položi, a na zemlji ne ostavi ništa.
Tada, veli sveti Grigorije, rekoh tim monahinjama: Ja imam kod sebe novo odjejanje, koje sam spremio sebi za pogreb; hoće li joj biti po volji, ako je odenemo u to moje odjejanje? – Monahinje mi odgovoriše: Da je živa, ona ni onda ne bi odbila tvoj poklon, jer te je veoma poštovala i volela: poštovala kao arhijereja, volela kao rođaka; a i uopšte, što je bratovlje nije tuđe sestri. – Ja onda poslah da donesu moje pogrebno odjejanje i naložih Vestijani i Lampadiji da pokojnicu obuku u njega.
Oblačeći česno telo svete Makrine, Vestijana skinu sa njenog vrata gvozdeni krst i gvozdeni prsten, na kome bejaše izobražen krst, i reče mi: Eto kakav nakit nošaše o vratu nevesta Hristova! – Tada ja uzeh sebi prsten, a Vestijani dadoh krst. Pri tome ona mi reče: Dobar si deo izabrao sebi, oče, jer se u tom prstenu nalazi častica od životvornog drveta časnog krsta Gospodnjeg. – Zatim mi ona opet reče: Pogledaj, oče i ovu čudesnu stvar! – I otkrivši malo prsa pokojnice, ona mi pokaza na telu njenom ožiljak od nekadanje rane i ispriča mi ono što beše lično čula iz njenih usta: Kada blažena življaše još kod majke, na ovom mestu pojavi se u nje ljuta i neizlečiva rana, koju je trebalo da operišu i leče iskusni lekari; inače ona se imala raširiti po celom telu, kosnuti se samoga srca i izazvati smrt. Mati ju je savetovala da ranu pokaže lekarima i da je oni leče, jer je lekarska nauka data od Boga radi isceljivanja ljudi. No njoj beše vrlo neugodno da dopusti da muške oči gledaju njena obnažena prsa i da je lekari dodiruju. I ona odluči, da radije trpi opaku bolest, pa čak i umre, nego da se pokaže lekarima. A jedne večeri, kada po običaju svom usluži mater svoju rukama svojim, ona se povuče u molitvenu odaju, zatvori se u njoj i provede svu noć na molitvi, praveći metanija i zalivajući zemlju suzama, proseći isceljenje od samoga Boga, istinskog Lekara duša i tela. Zatim, uzevši sa zemlje prah, okvašen suzama njenim, stavi ga na svoju ranu. Sutradan pak, brižna mati je stade prosto preklinjati da dopusti lekarima da je leče. Ona na to reče: Majko moja, za moje isceljenje dovoljno će biti da ti ruku svoju položiš na moju ranu i načiniš krsni znak nad njom. – I kada mati zavukavši ruku svoju u njena nedra, napipa bolesno mesto i prekrsti ga, ona ne nađe ranu: jer se Božjom silom isceli bolest, i rana i bolovi iščezoše, samo na mestu rane ostade mali ožiljak da podseća na čudo Božije.
To Vestijana ispriča, a sveti Grigorije zapisa. On isto tako opširno opisa i pogreb blažene Makrine, što ćemo mi ukratko izložiti. Mrtvo lice svete Makrine beše toliko lepo, da ono sijaše nekim čudnim zracima. Na pogreb njen sleže se silan svet, ni od koga pozvan, već samim Bogom sabran. Dođe i episkop toga kraja Araksije sa celim sveštenim saborom. Svi naglas plakahu; narod se silno tiskao, starajući se da se dotakne kovčega sa moštima svetiteljkinim; i usled tog tiskanja jedva doneše kovčeg do groba. Blaženu položiše u grob njenih roditelja, pored moštiju njene matere: jer ona beše tako naredila, da zajedno počivaju tela onih koje zajedno provedoše život.
Od čudesa svete Makrine spominje samo jedno sveti Grigorije, njen brat i pisac njenog žitija. I to ovo čudo: za života svog prepodobna dade ieceljenje jednoj devojčici, slepoj na jedno oko, i to poljubivši joj bolesno oko. Jer od poljupca svetih usta njenih nestade bolest, i oko stade videti jasno. A o ostalim čudesima njenim isti sveti Grigorije kaže ovo:
„Mnoge druge stvari koje čuh od monahinja što su živele sa njom i dobro znale sva dela njena, ja nisam zapisao u ovoj povesti, jer mnogi ljudi veruju samo onim delima koja sami mogu činiti, a delima koja prevazilaze njihove sile ne veruju nego ih smatraju za lažna. Stoga neću pričati o tome kako se u vreme gladi ne smanjivahu pšenica koju ona svojim rukama davaše potrebitima, i hleb gladnima; i o drugim ne malim čudesima njenim: brzom isceljivanju od bolesti, izgnanju đavola, proročkoj prozorljivosti, predskazivanju budućnosti. Iako je sve to tačno i istinito, ipak ću preko toga preći ćutke, da ne bih bio kriv za greh neverja slabih ljudi, koji budući telesni, ne znaju kako Bog po meri vere razdeljuje svoje dare: onima koji imaju malu veru daje i manje darove, a onima koji imaju veću veru daje veće darove“.
Mi pak, verujući u svemoguću silu Božju, slavimo Oca i Sina i Svetoga Duha, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
DIJA
 
Otačastvo prepodobnog Dija beše Antiohija Sirijska. Rođen od hrišćanskih roditelja, on bi vaspitan u pobožnosti, i od mladosti stupi na isposnički podvig, upućen na vrlinski život od bogonadahnutih ljudi. Mnogo se borio sa nevidljivim protivnikom – đavolom, i sa domaćim neprijateljem – telom svojim, koje vojevaše na dušu. Đavola on pobeđivaše neprestanom molitvom, a telo svoje savlađivaše postom i nespavanjem, i mnogim drugim trudovima umrtvljivaše na sve moguće načine ude svoje na zemlji, potčinjavajući telo duhu. Jeo je vrlo malo, i to ne svaki dan, već drugog ili trećeg dana, a često puta i čitave nedelje provodio je bez hrane i bez sna. Takvim uzdržanjem umrtvivši sebe i pobedivši duhovnog protivnika, on uziđe na visinu bestrasnog života i postade čisto obitalište Svetoga Duha: u njega se useli blagodat Božja, i on postade čovek silan u delu i reči, tvoraše čudesa, upućivaše mnoge na put spasenja, i slavljaše se zbog njega Otac nebeski.
Dosta dugo prožive prepodobni u Antiohiji, i onda mu bi u viđenju od Boga naređeno da ide u Carigrad na korist vrlo mnogim ljudima. Isprva on ne poverova viđenju, bojeći se da to nije neka đavolova zamka, jer je znao da se i đavo može pretvoriti u anđela svetla (2 Kor. 11, 14). No kada mu i po drugi put bi to isto Gospodnje javljenje i naređenje, pa mu još i sam taj grad, u kome on nikada bio nije, bi pokazan kakav je, jer on u viđenju vide ceo Carigrad, – tada se on pokori volji sve uređujućeg na korist Boga, ostavi Antiohiju i dođe u Carigrad. Ulazeći u grad i ugledavši svete Božije crkve, dvorce i prekrasne građevine gradske, on se divljaše u sebi: jer sve to on beše video u otkrivenju pokazanom mu od Boga, i uveri se potpuno da je viđenje koje vide u Antiohiji istinito. Hodeći ne samo po gradu nego i po predgrađima, on nađe van grada jedno pusto mesto na kome se nalažaše drevno neznabožačko groblje, i mnogi besi življahu tamo; tog mesta se bojahu prolaznici zbog besovskih priviđenja i strašila. Međutim, prepodobnome se dopade to mesto, i naoružavši se krstom i molitvom kao oružjem i oklopom protiv besova, on se nastani tamo načinivši sebi malu kolibicu.
Nemoguće je prepričati sve muke koje mu besi pričinjavahu i danju i noću. Oni neprestano napadahu na njega raznim strašnim priviđenjima, hoteći da ga zaplaše i oteraju sa tog mesta. Ali on kao hrabar vojnik Nebeskoga Cara, prizivajući strašno za besove ime Hristovo, neustrašivo im se junački suproćaše, i pobeđivaše ih. Želeći pak da sazna, da li je Gospodu po volji da on živi na tom mestu, on se pomoli o tome triput Jednome u Trojici Bogu, i uzev svoj suvi štap pobi ga u zemlju sa rečima: U ime Oca i Sina i Svetoga Duha! ako ovaj štap ozeleni i pusti koren, onda ću i ja ostati ovde.
Bog koji ispunjuje želje onih koji Ga se boje i prima njihove molitve, usliši molitvu ugodnika Svog i ispuni molbu njegovu: On vlagom ožive suhi štap, te se štap primi, pusti koren, izrastoše mu grane, i on stade postepeno rasti, dok u toku nekoliko godina ne izraste u veliki hrast, koji i kasnije, po prestavljenju prepodobnoga stajaše ne jednu stotinu godina, nego mnogo, sve dok hrišćansko pravoverje cvetaše.
Prepodobni Dij, videći da se njegov suvi štap primio, poznade po tome da je Gospodu po volji da on živi na tom mestu. On se onda još jače naoruža protiv besova, očišćujući to mesto od njihovih poganih priviđenja i strašila. Besi koji dugo vođahu sa njim borbu, ali ga ne mogoše savladati i oterati sa tog mesta, sami kao pobeđeni i prognani pobegoše odatle. Tako molitvama svojim očistivši od besova to mesto sveti Dij življaše na njemu anđeoski, slavosloveći Boga dan i noć, a hranu dobijaše od promisla Božjeg. Zatim stadoše doznavati ljudi za njega. Jer okolni žitelji, videvši starca da se nastani na strašnom mestu, pored koga je bilo opasno i proći, isprva se čuđahu, pa potom počeše dolaziti k njemu. A kada videše da on u keliji ništa nema, stadoše mu donositi potrebno. On pak dolaznike poučavaše putu spasenja, i koristi im pričinjavaše svojim bogonadahnutim rečima, a onim što mu donošahu on ugošćavaše donosioce, i nište, i prolazeće strance. No naročito se on proču kada blagodaću Božjom, koja življaše u njemu, poče isceljivati bolesti ljudske. I stadoše se sticati k njemu mnogi bolesnici, i on brzo davaše ne samo telesno nego i duševno zdravlje: jer telesnim bolestima on kao celebni flaster stavljaše molitvu, a duševne rane previjaše korisnim učenjem, privodeći u umilenje i pobuđujući na pokajanje.
U to vreme vladaše blagočestivi i hristoljubivi car Teodosije Mlađi,[49] unuk Teodosija Velikog. Čuvši za prepodobnog Dija, on sam dođe k njemu u posetu; i udivi se njegovom načinu života i sirotovanju, i bi tronut blagodaću dušekorisnog učenja koje izlažaše iz usta njegovih. Pored toga car se silno udivi i suvome štapu koji se primio i u drvo izrastao; i naredi da se tamo o carskom trošku podigne crkva, i sagradi manastir, da bi prepodobni starešinovao nad mnogima i rukovodio ih ka spasenju. A svjatjejši partijarh nagovori prepodobnog da primi sveštenički čin. I tako ugodnik Božji Dij postade iguman sabranoj oko njega bratiji, i slavni učitelj svima koji dolažahu k njemu, i izvrsni lekar duša i tela, i veoma koristan celoj prestonici. A obitelj njegova postade tiho pristanište onima koji nemaju gde glave skloniti. No obitelj oskudevaše u vodi, pošto mesto beše bezvodno, i vodu donošahu izdaleka. Stoga bratija moliše prepodobnoga da dopusti da iskopaju bunar u manastiru, ne samo radi manastirskih potreba nego i radi posetilaca. Sveti pristade na njihovu molbu. Bunar bi dugo kopan, i već duboko iskopan, ali se voda ne pojavljivaše, jer mesto beše brdovito i kamenito. Kada zbog toga bratija već behu očajni, i radnici namerni da prestanu sa radom pošto se više ne nadahu vodi, naiđe prepodobni kod kopanog bunara, uze motiku i naredi da ga spuste u bunar. Kada ga spustiše do polovine bunara, on naredi da zaustave kotaricu u kojoj ga spuštahu, i udari triput motikom u zemljani zid izgovarajući ime Presvete Trojice, i odmah poteče obilna voda, te jedva izvukoše napolje radnike koji rađahu na dnu bunara, pošto voda silno kuljaše i punjaše bunar. Zadivljeni ovim čudom, svi slavljahu Boga.
Jedan od radnika, stojeći gore i videći gde voda teče iz zemljanog zida, krišom reče drugome da starac nekim magijama učini da poteče voda, jer kako je moguće da se voda ne nađe na dnu već iznenada poteče tako obilno iz zemljanog zida na sredini bunara? – Kada on ovo govoraše, odmah ga postiže sud Božji: okliznu se, pade u vodu i udavi se. Doznavši o tome, žena njegova brzo dotrča kukajući na sav glas, i stade vikati na prepodobnog i ružiti ga uvredljivim rečima: „O, bolje da nikada nisi dolazio ovamo, stari mađioničaru, varalico, čovekoubico! Ti si pogubio moga muža; evo, i ja ću se sama ubiti, da na tvojoj duši budu gresi nas obojih!“
I još mnogo uvreda izgovori ona kukajući i vičući. A prepodobni, tešeći je krotkim glasom govoraše: Strpi se, ženo! imaj nadu, i uzećeš odavde svoga muža! – A žena, još razjarenija, povika: O, lažljivi monaše! otkuda ćeš mi dati muža? Eda li ćeš oživeti mrtvoga? – I poletevši na prepodobnog, ona ga ščepa za odelo, želeći da mu ga podere. Bratija onda uznegodovaše, dohvatiše je i izbaciše iz manastira. A svetac reče bratiji: Ostavite je, jer nas vređa ne ona nego đavo koji je nagovara, a koji će uskoro biti posramljen blagodaću Božjom koja nam pomaže.
Rekavši to, on naredi da potraže u vodi utopljenog čoveka; pronađoše ga i izvukoše napolje mrtva. Čudesni ugodnik Božji pristupi mrtvacu koji ležaše na zemlji, usrdno se pomoli Bogu, pa uze mrtvaca za ruku i podiže ga sa zemlje živa; i dozvavši ženu, predade joj muža. Žena se prepade ugledavši muža živog, i sve obuze strah od ovoga čuda. Uzevši muža, žena sa njim ode kući. No na putu ka kući, u vaskrslog muža njenog iznenada se podsekoše kolena i on se mrtav sruši na zemlju. Ugledavši to, žena zadrhta od užasa, jer se bojaše da i nju ne kazni gnev Božji i ona padne mrtva. Stoga se ona vrati u manastir plačući i kukajući, i baci se pred noge prepodobnome moleći oproštaj. „Oče, reče ona, moga muža koga Bog vaskrse radi molitava tvojih, Bog ponova umori radi grehova mojih“.
Od ovoga sve spopade još veći strah zbog čudesnih i neispitanih puteva Božjih. Prepodobni onda usavetova ženu da ostalo vreme života svoga provede u pokajanju, oplakujući grehe svoje, a bratiju posla s nalogom da muža njenog pogrebu po običaju.
I mnoga druga čudesa satvori prepodobni sadejstvom svemoćnoga Boga. I čudotvorac požive dugo. A kad bi u dubokoj starosti on se razbole na smrt; i sazvavši bratiju pouči ih; i pričestivši se Božanskim Tajnama on postade kao mrtav, nepomičan i bez disanja. I svi, misleći da je on umro, stadoše plakati za njim i pripremati mu pogreb. A dođe i svjatjejši patrijarh carigradski Atik, i patrijarh antiohijski Aleksandar koji se tada desi u Carigradu; sabra se i mnogo drutih uglednih lica duhovnog i svetovnog reda, želeći da s češću pogrebu svetoga. A on, kao probudivši se iz sna, ustade sa odra i reče: Bog mi darova još petnaest godina u ovom životu.
I ustade on zdrav, i svi se radovahu njegovom povratku od vrata smrti, jer svima beše od koristi: arhijerejima svojom duhovnom i bogomudrom besedom, carevima svojim molitvenim posredovanjem za njih pred Bogom, iskateljima spasenja primerom svoga vrlinskog života, grešnicima privodeći ih pokajanju, bolesnicima isceljujući ih, strancima zbrinjavajući ih, ništima hraneći ih, i svakome pomažući u svakoj nevolji. Svima beše sve prepodobni Dij, svakome pomažući i rečju i delom, i svakome budući pravi otac.
Pošto provede darovanih mu od Boga petnaest godina u uobičajenim isposničkim podvizima, pružajući duhovne koristi mnogima dušama i služeći kao svetlost, on se približi svom konačnom odlasku sa zemlje. Jednom uđe u crkvu u sveti oltar da se pomoli Bogu i vide: njemu se javi neki presvetli muž, obučen u svešteničke rize, i reče mu: „Navršiše se godine tvoga života i nastupi vreme tvoga prelaska u život beskonačni; stoga se pripremi da se razrešiš od tela i pređeš ka Gospodu“. Prepodobni se pokloni javivšem mu se mužu, i usrdno zablagodari Bogu za takvo obaveštenje o smrtnom času. Zatim sazva bratiju i obrati im se sa poslednjom poukom, a odnosno svog pogreba ostavi im zaveštanje: da ne dopuste nikome da telo njegovo nose u grad, nego da ga pogrebu u njegovom manastiru. Potom, pripremivši sebi sve što je potrebno dobroj končini hrišćanskoj i oprostivši se sa svima, on ugleda pred sobom angela Božja i s radošću mu predade česnu dušu svoju.[50]
Tako se prepodobni otac naš Dij prestavi ka Gospodu. Car i patrijarh htedoše preneti česno telo njegovo u grad, radi zaštite gradu, ali ih monasi obavestiše o njegovom zaveštanju: da telo njegovo ne bude nigde na drugom mestu pogrebeno već jedino u manastirskoj grobnici. Ne smejući narušiti starčev zavet, oni postupiše po njegovom naređenju i česno ga pogreboše u njegovoj obitelji, slaveći divnog u svetima Boga, Jednog u Trojici, Oca i Sina i Svetoga Duha, kome i od nas neka je čast i slava, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
DIOKLEJA
 
Prepodobni otac naš Dioklej izuči najpre svetsks nauke, gramatiku i filosofiju, pa zatim u svojoj dvadeset osmoj godini napusti svet i sve u njemu i postade otšelnik. Zatvorivši sebe u jednu pešteru življaše u njoj više od trideset i pet godina. Tada ga poseti pisac Lavsaika, i videvši ga, porazgovara s njim. Prepodobni Dioklej učaše: Um ljudski, ako samo odstupi od dobre pomisli, da li će se spasti ili će propasti? – hoteći time da kaže da, ako um ne misli šta će biti posle smrti, odmah lako pada u rđave želje i pomisli. Još govoraše da rđava želja čini čoveka nerazumnom životinjom, a gnev ga čini demonom. A kada ga pisac Lavsaika zapita: Kako je, oče, moguće da ljudski um stalno boravi u božanskim mislima? – starac odgovori: Kako čovek navikne, bilo sa dobrim bilo sa rđavim pomislima, onako i živi.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
GRIGORIJA, novog ispovednika
 
U vreme borbi sa dušegubnom ikonoboračkom jeresju proslavio se dobrim ispovedništvom u pravoj veri. Bio episkop u Panidu, ili Paniju u Trakiji.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
MIHAILA
 
Sinovac Sv. Teodora, episkopa Edeskog (koji se spominje 9 jula). Kao monah u lavri Sv. Save Osvećenog, zbog čega se i zove Savait, Bogu ugodio i mirno se prestavio.[51]
 
SPOMEN SVETIH
ČETIRI SAPODVIŽNIKA
 
Prestavili se u miru Božjem.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
ROMANA,
kneza Rjazanskog
 
Sin Olega Krasnoga; odrastao usred strašnih patnji svoje rodne grude; sačuvao u sebi ljubav prema svetoj veri i paćeničkom otačastvu. Svim silama radio za dobro svojih podanika, štitio ih od nasilja i pljački hanskih hordi. Zato ga oklevetaše kod tatarskog hana Mingu – Timura kako on, tobož, huli hansku veru. Sveti knez bi pozvan u ordu, gde on hrabro ispovedi da je hrišćanin i neustrašivo branjaše svoju hrišćansku veru. Zbog toga knez bi podvrgnut užasnim mučenjima: odrezaše mu jezik, iskopaše mu oči, odsekoše mu uši i usne, i naposletku mu odrubiše glavu, 19 jula 1270 godine. Telo svetog Romana njegovi saotačastvenici odnesoše u grad Rjazan, i tamo česno pogreboše.
 


 
NAPOMENE:

  1. Patrijarh Srpski Nikon patrijarhovao od 1420-1435 godine.
  2. Zapis monaha u manastiru Daljši iz 1428. godine.
  3. Zapis njegov iz 1407/8. godine.
  4. Zapis istoga.
  5. Ovo piše Konstantin Filosof u svome spisu „Skazanije o pravopisu“.
  6. Ovaj „Zakon o rudnicima despota Stefana Lazarevića“ izdao je u originalu Nikola Radojčić, SANU, Beograd 1962 (v. zakon XX, str. 55-56).
  7. Jedini vladar u despotovo vreme, sličan njemu po učenosti, beše mudri vizantijski car Manojlo II Paleolog (1391-1425). Kada su se on i despot Stefan jednom prilikom sreli, Konstantin Filosof je zabeležio: „Sličan beše upoznao sličnoga“.
  8. Vidi LJ. Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, Beograd, 1902, I, 192.
  9. Zapisano četiri godine posle Kosovske bitke na jednom Triodu. Tamo I, 182.
  10. Sultan Murat I vladao od 1362-1389, a njegov sin Bajazit I od 1389-1402. godine.
  11. U Starom Zavetu je judejka Jestira bila data za suprugu vavilonskom caru Artakserksu, neznabošcu, i ugodivši mu spasla svoj Judejski narod od bede i gonjenja. O tome opširno govori knjiga o Jestiri.
  12. Slično je bilo u to vreme i sa pravoslavnom Vizantijom. Zbog turske opasnosti car Manojlo II Paleolog (1391-1425) slao je poslanstva i sam išao na Zapad moleći pomoć od rimskog pape i zapadnih hrišćanskih vladara protiv Turaka, no rimokatolici nisu pokazali nikakvo interesovanje za to, govoreći da „Bog kažnjava šizmatike“!
  13. To behu Nikola Zoić i Novak Belocrkvić, od kojih Novak bi zbog pobune pravedno kažnjen, a Nikola pokajavši se primi monaški postrig i bi pomilovan.
  14. O tome videti opširnije u žitiju Sv. Evgenije – Milice (pod današnjim datumom) i Sv. Petke – Paraskeve (pod 14. oktobrom).
  15. Sigismund (ili Žigmund) Luksemburški vladao kao mađarski kralj od 1387-1437. godine, a od 1410 g. bio i car rimski.
  16. Car Jovan VII bio je u ovo vreme zamenik cara Manojla II, jer je ovaj tada bio na Zapadu tražeći pomoć protiv Turaka. Nažalost, Zapad ga je samo ponižavao i ucenjivao, tražeći da potčini Pravoslavlje rimskom papi, a pri tome mu nikakvu vojnu pomoć nije davao.
  17. Grgur je u Angorskoj bitci bio zarobljen od Tatara. Oslobodivši se kasnije, on dođe u Srbiju, zamonaši se i umre kao monah.
  18. Reč je o Lipljanima (staroj Ulpijani) kod Gračanice na Kosovu, gde je još u vreme cara Justinijana (527-565) bila arhiepiskopija „Justinijana prima“. Kasnije je Srpski kralj Sv. Milutin (1282-1321) podigao manastir Gračanicu na mestu stare porušene mitropolije.
  19. U čast i spomen toga Sv. despot Stefan je uskoro zatim (1403 ili 4 godine) postavio na bojnom Kosovu polju veliki kameni stub (spomenik) od mramora, na kome je svojom rukom ispisao reči o Kosovskom boju i mučeničkoj pogibiji svoga oca (o tome videti u žitiju Sv. Lazara pod 15. junom).
  20. Pred ovom čudotvornom ikonom Presvete Bogorodice molila se i poklonila se kraljica Simonida, supruga Sv. kralja Milutina, kada je 1315 g. došla u Beograd u goste svome deveru kralju Dragutinu.
  21. Mošti Sv. Petke počivale su u Beogradu sve do pada Beograda pod Turke, 1521 godine, kada je sultan Sulejman nasilno preselio poveći broj Srba u Carigrad. Srpski iseljenici su tada poneli sa sobom u Carigrad i mošti Sv. Petke i čudotvornu ikonu Presvete Bogorodice. Mošti Sv. Petke iz Carigrada otkupi 1641 g. moldavski vojvoda Vasilije Lupul i prenese ih u svoj grad Jaš, gde one i danas počivaju.
  22. Zapis hilandarskog monaha Jakova iz 1462 godine na njime prevedenom „Šestodnevu“ Sv. Jovana Zlatousta.
  23. Original ovoga despotovog zakona izdao je Nikola Radojčić u Beogradu 1962 (SANU).
  24. Zapis iz 1416. godine na Knjigama o Carevima.
  25. Kao na primer: manastir Vojlovica kod Pančeva, koji je dobio despotovu poveluu 1405. godine; manastir Nikolje, despotovog vojvode Radiča, u planini Rudniku; manastir Pavlovac u dubini Kosmaja, i drugi.
  26. Pitanje prisustvovanja despota Stefana pri otvaranju zapadnog sabora u Konstanci, 1414 g., nije sigurno. Ako je pak i bio tamo, to je bilo u pratnji kralja Sigismunda kao sizerena, i to samo pri svečanosti otvaranja sabora. U istom smislu je despot pomagao u vojsci Sigismunda kada su Husiti napali Budim.
  27. To behu ovi despotovi posedi: Satmar, Tokaj, Nemet, Bečej, Bečkerek, Titel, Čurug, Gospođinci, Bačko Petrovo Selo, Slankamen, Sremska Mitrovica, Kupinovo, Zemun i dr.
  28. Jer sestrić mu i naslednik Đurađ Branković beše u to vreme u Zeti, pa se sveti despot brinuo za Srpsku zemlju zbog opasnosti od Turaka. Đurađ je stigao tek pošto je sveti despot sahranjen.
  29. Tako za nju stoji u najstarijem životopisu Sv. cara Lazara, poznatom pod nazivom „Pomen sv. blaženog kneza Lazara“ (iz 1392 g.).
  30. Neki pak misle da je reč Ljubostinja izvedena od reči „ljubopustinjski“ (grčki: φιλερημος).
  31. Spomen Sv. Lazara slavi se 15 juna; tamo videti o njemu opširnije.
  32. Njegov sveti spomen slavi se takođe danas (vidi napred).
  33. Mara i Vuk Branković imađahu tri sina: Grgura, Đurđa i Lazara. Đurađ kasnije beše poslednji despot Srpski.
  34. Slavi se 15. juna.
  35. Konstantin Filosof ovo iznosi u „Žitiju Sv. Stefana despota Srpskog“, koje on napisa.
  36. Ovo piše patrijarh Danilo III (1392-98 g.) u svom „Pohvalnom slovu knezu Lazaru“.
  37. Jevrejka Jestira bila je u Starom Zavetu data za ženu neznabožnom caru Artakserksu i tako je mnogo pomagala svoj narod (v. knjigu o Jestiri).
  38. Njegov sveti spomen 15 juna, kada je i spomen Sv. Jefrema patrijarha.
  39. Opširnije o Sv. Petki videti pod 14. oktobrom. Opis prenosa moštiju Sv. Petke iz Butarske u Srbiju dao je spomenuti Grigorije Camblak (oko 1404 g.).
  40. Carovao od 306 do 337 godine.
  41. Spomen njegov praznuje se 1 i 30 januara.
  42. Spomen njegov 10 januara.
  43. Spomen njen 24 septembra.
  44. Galerije upravljao istočnom polovinom rimske imperije od 305 do 311 godine.
  45. 2 Mojs. 23, 19; 4 Mojs. 15, 19-21.
  46. 2 Mojs. 14, 20; 4 Mojs. 18, 21-32.
  47. Tojest đavola (sr. 1 Mojs. 3, 15).
  48. Prepodobna Makrina upokojila se 379 godine.
  49. Teodosije II (Mlađi) upravljao istočnom polovinom rimske carevine od 408 do 450 godine.
  50. Prepodobni Dij upokojio se 430 godine.
  51. Spomen mu prema Jerusalimskom kodeksu br. 1096, f. 115.

3 komentar(a)

  1. Pingback: Kontraverzne glasine o Sv Mariji Magdalini

  2. Pingback: Sveti Justin Novi (Ćelijski): SVETI RAVNOAPOSTOLNI VLADIMIR KRSTITELJ RUSIJE – Manastir Vavedenje

  3. Prvi i apostol Vaskresenja…….neustrašiva u svojoj veri i odanosti……neumorna u propovedanju njenog Učitelja…….prisustvovao sam mnogim večernjim službama, ali samo sam na jednoj proplakao i to u manastiru Svete Magdaline u Jerusalimu gde je deo njenih moštiju i ogromna freska momenta kada Sveta Magdalina pokazuje crveno jaje caru Tiberiju. Sestre tog manastira gase i pale sve sveće u crkvi u određeno vreme službe, tako da vernik ima utisak i kompletne tame za vreme Spasove smrti i svetla u momentu Njegovog Vaskresenja. Nezaboravna i dostojna služba Svetoj Mariji Magdalini. Sveta učenice Hristova, moli Boga za nas!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *