NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za jul

Žitija Svetih za jul

18. JULI
 
STRADANJE SVETOG MUČENIKA EMILIJANA
 
Za carovanja bezbožnog Julijana bogoodstupnika[1] diže se ljuto gonjenje na hrišćane kao vihor i oluja i uznemiri svu vaseljenu U celoj carevini rimskoj, po svima oblastima i gradovima bi objavljeno carevo naređenje, da se hrišćani svakoga plemena i naroda, obadva pola i svakoga uzrasta, bez milosti stavljaju na razne muke i predaju gorkoj smrti. Ovakvim nepravednim naređenjem bogomrski car uništi pravedne zakone i zali sav istok i zapad nemilice prolivanom krvlju hrišćanskom, plamteći gnevom i neprijateljstvom protiv Hrista i Njegovih slugu. Razašiljući svirepe igemone u razne oblasti i gradove da muče hrišćane, on posla u grad Dorostol što je u Mizijskoj oblasti nemilosrdnog mučitelja po imenu Kapitolina, krvoloka i idololjubitelja. Stigavši u spomenuti grad, on prvo ode u idolski hram i prinese žrtve demonima klanjajući se njihovim bezdahnim idolima. Zatim idućeg dana on izađe na sudište, koje se nalažaše na trgu, sede na visoki presto osiono i strašilno na strah hrišćanima, objavi carevo naređenje, pa stade marljivo raspitivati ima li u gradu koji protivnik bogova i ispoveda li ko hrišćansku veru. Građani mu sa zakletvom tvrđahu da u njihovom gradu nema nijednog takvog i da se svi klanjaju bogovima i svakodnevno im prinose žrtve. Čuvši to, igemon Kapitolin se veoma obradova i pozva sve viđene građane k sebi na obed, rekavši: Pošto vidim da usrdno služite bogovima otačkim, to treba danas da zajedno jedemo, pijemo i poveselimo se.
Međutim u tom gradu beše jedan potajni hrišćanin po imenu Emilijan, rob jednog uglednog odbornika gradskog, čoveka čestitog, idolopoklonika. On za vreme igemonove gozbe sa viđenim građanima uluči zgodnu priliku, te krišom uđe sam sa gvozdenim čekićem u idolski hram, polupa idole u paramparče, poobara žrtvenike, porazbaca i izgazi žrtve, polomi i uništi ogromne svetnjake što stajahu pred idolima; i svršivši to sve, on kao hrabar vojnik ode radujući se i likujući u duši. Po njegovom odlasku, u idolište uđe neko od neznabožaca, pa videvši sve polomljeno prepade se i otrča te izvesti igemona i građane što obedovahu s njim. Na ovu vest svi se uznemiriše, a igemon se silno razjari i naredi da se odmah pronađe onaj koji je to učinio. Poslani pohitaše i ubrzo ugledaše jednoga seljaka koji je iz polja prolazio pored idolišta, uhvatiše ga i odvukoše ka igemonu bijući ga kao zlotvora. Pritom mnogo naroda sa žrečevima iđahu za njima, grajući i ljuteći se zbog sramote nanete bogovima njihovim.
Videći to, blaženi Emilijan, pomisli u sebi: Ako ja sakrijem delo svoje, kakva će mi korist biti od toga? Time ću samo opteretiti svoju savest, ako zbog mene ubiju nevinog čoveka, i ja ću se naći kao ubica pred Bogom. – Pomislivši to, on pritrča k onima što su vukli i bili seljaka i stade ih zadržavati, vičući na sav glas: Pustite tog nevinog čoveka, uzmite mene! jer sam ja porazbijao i izgazio vaše bezdahne bogove!
Oni onda ostaviše seljaka, besno zgrabiše svetog Emilijana, pa ga odvedoše k igemonu bijući ga i zlostavljajući ga. A igemon, sevši na običnom sudištu pred narodom i ugledavši privedenog k njemu Emilijana, upita građane: Ko je ovaj? – Građani odgovoriše: To je zlotvor, koji porazbija bogove i poobara žrtvenike. – Prepun gneva, igemon se oštrim rečima obrati građanima: Vi rekoste pre da u vašem gradu nema nijednog protivnika bogova; a evo, takav se nađe blagodareći vašem nehatu! za tu krivicu vi imate dati u carsku riznicu litru zlata.
Rekavši to građanima, igemon se okrete k blaženom Emilijanu i stade ga jarosno ispitivati: Reci nam, bezbožna glavo, kako se zoveš? – Hrabri junak Hristov odgovori: Ja sam hrišćanin. – Još besniji, igemon povika: Kaži nam ime svoje, o svepogani! – Mučenik odgovori: Roditelji moji nazvaše me Emilijanom, a Hristos, istiniti Bog, udostoji me da budem i da se nazivam hrišćanin. – Igemon ga upita: Reci, nepobožni čoveče, ko te nagovori da besmrtnim bogovima naneseš uvredu? – Hristov sluga odgovori: Bog i duša moja narediše mi da polupam bezdahne kipove koje vi nazivate bogovima, da biste svi saznali da su oni bez duše, gluvi i nemi, da nemaju razuma, već su kamenje i drvo bezosećajno. Znaj dakle, ja ne nanesoh uvredu istinitome Bogu koji je sve stvorio, nego naružih lažne bogove vaše koji ništa stvorili nisu već su sami načinjeni od vas, i njih pobacah na zemlju, da bi propali zanavek. – Igemon ga na to upita: Jesi ti sam porazbijao bogove ili je još neko bio s tobom? – Svetac odgovori: Sam ja uz pomoć Hrista mog porazbijah u prah idole vaše, i nogama izgazih žrtve i svetnjake njihove; i ni jedan mi ne mogade odmazditi za uvredu, niti se oteti iz mojih ruku, jer su nemoćni i bez osećaja. Takvi budite i vi koji ih pravite, i svi koji se uzdaju u njih!
Besan od jeda, igemon naredi da slugu Hristovog svuku i biju. Kada mučeniku svukoše odelo igemon ga upita: Kaži nam, kukavče, ko te nagovori da porazbijaš bogove? – Svetac odgovori: Ja ti već jednom kazah, i opet ti kažem, da niko drugi sem Bog i duša moja narediše mi da to uradim. – Tada igemon naredi slugama: Povalite ga i bijte snažno, da bi saznao da mu drskost pomoći neće i da ga niko ne može izbaviti iz mojih ruku.
I stadoše žestoko biti mučenika. A kada mučenika toliko biše da se zemlja obagri njegovom krvlju, igemon ga upita: Reci, osuđeniče, ko te nagovori da učiniš onaj zločin? – Bijen, mučenik odgovori: rekoh ti da mi Bog i duša moja narediše da to učinim, i ti mi još ne veruješ; ustvari, ja učinih ne zlo nego dobro, jer posramih besa a proslavih Boga. – Igemon onda reče slugama: Okrenite ga i bijte ga po stomaku i grudima, jer je ohol i oglušio se o carske zakone.
I nemilice biše mučenika dugo. Zatim igemon naredi da prestanu biti mučenika i upita ga: Jesi li rob ili slobodnjak? – Mučenik odgovori: Rob sam gradonačelnikov. – Igemon se onda naljuti na gradonačelnika, gospodara Emilijanovog, što drži kod sebe takvog roba, protivnika bogova i nepokornog carskom naređenju, i naloži mu za kaznu da u carsku riznicu da litru srebra, a mučenika osudi na sažeženje.
Sluge i mnoštvo naroda odmah dohvatiše svetog mučenika, izvedoše ga van grada, pa na obali reke Dunava naložiše veliki oganj i baciše mučenika u njega. Plamen ognjeni okružavaše svetitelja, ali ga ne dodirivaše: zatim se nadaleko razli unaokolo i sagore sve neznabošce koje dostiže, a druge opeče veoma, dok ostali jedva utekoše. Potajni pak hrišćani koji behu među narodom ne dobiše nikakve povrede od ognja, iako plamen dosezaše do njih. Sveti mučenik stajaše u ognju, okrenut licem na istok, ograđujući sebe krsnim znakom i blagosiljajući Boga. Pošto se pomoli koliko je hteo, on reče: Gospode Isuse Hriste, primi duh moj! – Rekavši to, on leže i usnu u Gospodu kada se oganj već gasaše.[2] Telo njegovo ni najmanje ne beše povređeno od ognja, čak mu se ni vlasi ne opališe.
Oni pak od građana koji tajno držahu hrišćansku veru, odoše k igemonovoj ženi koja takođe beše potajna hrišćanka, ispričaše joj sve o svetom mučeniku i usavetovaše je da izmoli od muža da se pogrebe mučenikovo telo, na čudesan način nedarnuto ognjem. Ona umoli muža i on dopusti da se slobodno uzme telo mučenikovo. I verni ga uzeše, obaviše platnom s mirisima i česno pogreboše na mestu zvanom Gizidina, udaljenom od grada tri poprišta.[3]
Sveti mučenik Emilijan postrada za Hrista osamnaestog jula, u petak, od igemona Kapitolina; za vladanja nad Rimljanima i Grcima Julijana Otstupnika, dok nad nama caruje Vladar naš Isus Hristos, kome sa Ocem i Svetim Duhom čast i slava, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
PAMVA
 
Prepodobni Pamvo požive do starosti kao podvižnik u pustinji Nitrijske Gore, u Egiptu. O njegovom vrlinskom, bogougodnom i svetom životu kazuju mnogi veliki oci, kao što će se videti iz ove povesti, sastavljene iz raznih izvora. Pre svega prepodobni Antonije Veliki[4] reče za njega, da je strahom Božjim, kojim beše ispunjen, Pamvo učinio da Duh Božji obitava u njemu. Prepodobni Pimen[5] govoraše: Tri podviga videsmo kod ave Pamva: gladovanje svaki dan, ćutanje i rukodelje. Prepodobni Teodor Studit[6] o ovom blaženom ocu daje ovakvo svedočanstvo: Pamvo i delom i rečju neka se veliča kao uzvišen.[7] A Sokrat Sholastik[8] piše o njemu, da je on u početku svoga inokovanja, budući nepismen, došao k jednome od bratije da se nauči psalmima Davidovim. Čuvši u samom početku prvi stih trideset osmog psalma: „Rekoh, čuvaću se na putovima svojim da ne zgrešim jezikom svojim“, – on ne htede slušati ostale stihove nego ode govoreći: „Dosta mi je ovaj jedan stih, ako se naučim da ga ispunjujem na delu“. I posle toga dugo ne dolažaše k učitelju. Nakon šest meseci vide ga negde njegov učitelj i upita ga: Zašto dosad ne dođe do mene? – Pamvo odgovori: Još se nisam naučio da onaj stih izvršujem na delu. – Zatim, pošto prođe mnogo godina, jedan od poznatih otaca ugšta ga: Jesi li naučio već onaj stih, brate? – Pamvo odgovori: Devetnaest godina bez prestanka se učih njemu, i jedva navikoh da na delu izvršujem ono čemu on uči.
Iako spočetka beše nepismen, sveti Pamvo potom bi umudren Bogom, te imađaše odlično razumevanje Svetoga Pisma, i postade iskusan učitelj drugima, kao što o tome piše prepodobni Paladije.[9] Njegovi učenici behu ona četiri slavna u Egiptu brata: Dioskor, Amonije, Jevsevije i Jevtimije, nazvani veliki i spomenuti u žitiju svetog Jovana Zlatousta.[10] Prvi od ovih, Dioskor, bi potom episkop ermopoljski. Ovo nije onaj Dioskor, koji bejaše jeretik i proklet na Četvrtom Vaseljenskom Saboru svetih otaca,[11] nego drugi istoga imena koji je živeo ranije. Isto tako i česni Drakont, spomenut u žitiju prepodobnog Ilariona Velikog,[12] episkop i ispovednik Hristov, koji pretrpe progonstvo od arijanaca, beše u mladosti svojoj učenik blaženoga Pamva. Takvih dakle učenika beše Pamvo učitelj.
Prepodobni otac Pamvo imađaše velike, mnogobrojne i različite vrline i preimućstva, ali se među njegovim velikim vrlinama naročito isticala vrlina: onakvo prezrenje prema zlatu i srebru, kakvo zahteva Gospodnja reč. Kada sveta Melanija Rimljanka,[13] koja Hrista radi razdavaše svoja ogromna bogatstva potrebitima, doputova u Aleksandriju, ona ču od blaženog prezvitera Isidora gostoprimca o vrlinskom životu prepodobnog Pamva. Zajedno sa blaženim Isidorom ona ode k njemu u pustinju i odnese mu kovčežić sa sedamdeset pet oka srebra i zamoli ga da primi ovaj njen dar. A on, sedeći i pletući rogožu od palmovih grančica, i ne pogleda na kovčežić već samo reče: „Bog neka te nagradi za usrđe koje imaš prema Njemu. Zatim, na njeno navaljivanje i molbu, on reče bratu koji mu služaše: „Uzmi to i raspodeli svoj bratiji koja žive u Libiji[14] i po ostrvima, jer su njihovi manastiri siromašni, i oni se veoma zlopate, pošto je njihova zemlja nerodna, a bratiji egipatskih manastira ne daj ništa, jer je njihova zemlja plodna i trudom svojim oni mogu steći koliko im treba“.
Tada blažena Melanija predade tome bratu doneseno srebro da ga razda, i reče prepodobnom Pamvu: Oče, znaj da ovde ima sedamdeset pet oka srebra. A on ni onda ne podiže glavu, nego joj odgovori i ne pogledavši na kovčežić: „Čedo, Onaj kome si ti donela to, nema potrebe da Mu govoriš koliko teži, jer je On izmerio gore, i humovima postavio meru, utoliko pre On zna kolika je težina toga srebra. Da si ga dala meni, bilo bi dobro da mi kažeš i količinu; ali ako si ga donela Bogu koji nije odbacio ni dve lepte udovičine nego ih je ocenio skuplje od svih ostalih darova, onda ćuti i budi spokojna!“
Jednom ava Pior dođe k prepodobnom Pamvu i donese sa sobom parče svoga suvoga hleba. A kada ga Pamvo upita: „Zašto si, oče, doneo hleba sa sobom?“ Pior odgovori: „Da ti ne bih bio na teretu“. Nakon ne mnogo dana prepodobni Pamvo krenu ka ocu Pioru, uzevši sa sobom parče hleba okvašeno u vodi. Ugledavši to, Pior ga upita: „Zašto si, avo, doneo okvašen hleb?“ On odgovori: „Da ti ne bih bio na teretu ne samo hlebom nego i vodom“.
Jednom prilikom sveti Atanasije arhiepiskop aleksandrijski zamoli avu Pamva da dođe k njemu u Aleksandriju. Putujući sa nekolicinom bratije, starac naiđe na grupu mirjana koji seđahu i ne obraćahu pažnju na monahe koji prolažahu pored njih, oslovi ih i reče im: „Ustanite i pozdravite monahe s poštovanjem, da primite blagoslov od njih, jer oni neprestano besede s Bogom, i usta su njihova sveta“. Zatim, stigavši u grad, on ugleda ženu javnu grešnicu, nakinđurenu na sablazan ljudima, i stade plakati. Tada ga bratija upitaše: „Zbog čega plačeš, oče?“ On odgovori: „Plačem sa dva razloga: zbog pogibli duše ove žene, i zbog toga što se ja ne staram tako o svojoj duši, kako se ona stara o svome telu. Jer se ona toliko ukrasi, da bi se dopala ljudima, a ja se ne staram da ukrasim dušu svoju, da bi se dopala Bogu“.
Svagda pun umilenja, prepodobni Pamvo se nikada smejao nije niti je ikada bilo osmejka na licu njegovom. Jednoga dana besi, želeći da ga nasmeju, konopcem vezaše pero, pa ga stadoše pred njegovim očima vući kao neku tešku kladu, grajeći i vičući jedan drugome: Pomozite! pomozite! – Videvši to, ava Pamvo se nasmeja. Tada besi likujući zagrajaše: Aha! aha! Pamvo se nasmeja! – A on im odvrati: Ja se nisam smejao, nego sam se nasmejao vašoj nemoći, jer toliko vas je, a niste u stanju jedno pero nositi. – Postiđeni, besi pobegoše.
Učenici njegovi kazivahu o njemu i to, da je bio vrlo oprezan u razgovoru i veoma razborit u odgovorima. Kada su ga pitali o nečemu iz Svetoga Pisma, ili o čemu drugom, on nikada nije odgovarao odmah, nego je najpre dugo ćutao i razmišljao u sebi, a potom je mnogo puta govorio: „Još ne znam šta da odgovorim na to pitanje“. I tek posle tri dana ili tri nedelje, a katkad tek posle tri meseca on je davao odgovor na pitanje. Odgovori su njegovi bivali istiniti i veoma korisni, pošto su razumu njegovom davani blagodaću Božjom. On je iz straha Božjeg bio veoma oprezan u svojim odgovorima, tako da su njegove odgovore primali sa svakim strahopoštovanjem kao odgovore samoga Boga. Ovom vrlinom, tojest opreznošću u reči, on je, veli se, prevazilazio sve svetitelje, pa čak i Antonija Velikog. Zato su svi sa strahom primali reči iz usta njegovih kao iz usta Božjih: jer Bog govoraše kroz njegova usta.
U vreme prepodobnog Pamva bejahu u Egiptu dva rođena brata, Paisije i Isaija, deca bogatih roditelja; otac im beše čuven trgovac, koji je sa skupocenom robom putovao čak do Španije. Razdelivši među sobom ogromno imanje koje im ostade posle smrti njihovih roditelja, oni rekoše jedan drugome: Kakav ćemo život izabrati sebi? ako se budemo bavili trgovinom kao naš otac, onda ko zna kome će posle nas ostati plodovi naših trudova? Pored toga stalno će nas pratiti strah da nas ne snađe neka nesreća: razbojnici ili brodolom. Zato je najbolje da izaberemo monaški život: da roditeljsko imanje uložimo u nebesku riznicu, i tako duše svoje spasemo.
Dogovorivši se tako, oni se obojica odrekoše sveta. Jedan odmah svoj deo nasledstva razdade siromasima, crkvama i manastirima, i ništa ne ostavivši sebi ode u pustinju. Tamo se nauči nekom malom rukodelju, kojim se izdržavao radeći svojim rukama, i življaše sam o Bogu, usrdno se posteći i moleći. Drugi pak podiže sebi mali manastir nedaleko od mirskih naselja, i primivši kod sebe ne mnogo bratije davaše utočište putnicima i hranjaše nište. Sagradivši gostoprimnicu i bolnicu, on sve dolaznike zbrinjavaše, i svom dušom služaše bolesnicima; a subotom i nedeljom postavljaše po dve, po tri, i po četiri trpeze za siromahe. Pošto na takav način poži veše nekoliko godina, oba se brata prestaviše ka Gospodu.
Posle njihove končine među mnogom bratijom nastadoše razgovori o ovoj dvojici braće: jedni hvaljahu onoga koji odjednom razdade svoje imanje i ode u pustinju na bezmolvije, na molitveno samovanje i pobožno tihovanje; a drugi pretpostavljahu drugoga brata koji svojim imanjem dugo vreme služaše putnicima, ništima i bolesnicima. Pošto se u ovom sporu dugo ne mogahu složiti, bratija pođoše da pitaju o tome prepodobnog avu Pamva, želeći da saznadu koji je od ta dva brata više ugodio Bogu svojim životom i dobio veću nagradu. Čuvši njihovo pitanje, prepodobni Pamvo odgovori: „Oba su savršeni pred Bogom, jer gostoprimac se upodobi pravednome Avraamu, a pustinjak svetom proroku Iliji, i obojica podjednako ugodiše Bogu“.
Međutim bratija se ne mogahu složiti, već se i dalje prepirahu među sobom. Oni što pustinjaka veličahu, govorahu: On ispuni evanđelsku zapovest: prodade imanje svoje i razdade ga siromasima, i uzevši krst posledova Hristu, provodeći sve dane u gladi i žeći; a gostoprimac, premda i služaše ništima, ipak se i sam korišćaše svojim imanjem, jedući i pijući sa gostima, obedujući sa bolesnicima. A druga grupa govoraše da je i gostoprimac ispunio Hristovu reč, rečenu u Evanđelju: nije došao da Mu služe, nego da On posluži drugima (sr. Mt. 20, 28). Jer ovaj brat posluži tolikim ljudima, izlazeći svaki dan na narodne putove, ištući stranca, ništeg, bolesnog, bednog, i uvodeći takve u svoj dom i dajući svima pokoj. I kada je za jednu čašu studene vode, datu žednome, obećana nagrada od Boga, kakvu će onda veliku nagradu dobiti brat koji je strance primao, bezbrojne gladne i žedne zbrinjavao, i svakome bolniku kao Hristu poslužio.
Videći takvu nesuglasicu među bratijom, prepodobni Pamvo im reče: Pričekajte malo, bratijo, dok ne dobijem obaveštenje od Boga, pa ću vam onda kazati. Posle nekoliko dana bratija ponovo dođoše k njemu po odgovor na svoje pitanje. Tada im starac reče: „Pred Bogom vam govorim, da obadva ta brata (Paisija i Isaiju) videh gde zajedno stoje u raju“. – Čuvši to, sva se bratija smiriše i proslaviše Boga.
Na osnovu ovog otkrivenja, koje prepodobni dobi odnosno ova dva brata, svima postade jasno kako veliku blagodat ima on u Bogu, kada se pre svoje smrti udostoji gledati rajsko blaženstvo. I od viđenja rajskog blaženstva, a naročito od živeće u njemu preizobilne blagodati Božje, on sam postade sličan rajskim žiteljima. Jer još u truležnom telu živeći među ljudima, on već pokazivaše na licu svom pečat rajske netruležnosti: on ne samo dušom nego i telom svetljaše, i lice njegovo sijaše slavom kao nekada lice svetog proroka Mojsija. O tome u Pateriku piše ovo: Tri godine prepodobni Pamvo molio se Bogu, govoreći: „Gospode, molim Te, ne proslavljaj me na zemlji!“ A Bog koji proslavlja Svoje ugodnike toliko ga proslavi, da bratija ne mogahu gledati na lice njegovo od slave koju on imađaše. Tako svetac bi proslavljen na zemlji u svome telu pre svoga proslavljenja na nebu.
A kada nastupi vreme blažene končine njegove, posle sedamdeset godina života njegova, on reče bratiji što stajahu oko njega: „Od kako dođoh na ovo mesto u pustinji, i sazidah ovu keliju i nastanih se u njoj, ja nisam propustio ni jedan dan da ne radim rukama svojim, niti se sećam da sam ikada jeo hleb zabadava, poklonjen od drugog; ne kajem se ni za jednu reč koju sam izgovorio do sada. No ipak odlazim ka Gospodu tako, kao da još nisam ni počeo živeti bogougodno i po monaški“.
Rekavši to, prepodobni predade svoju svetu dušu u ruke Božje, bez ikakve prethodne bolesti. Takav beše život i takva končina ovog ugodnika Božjeg, čije svete molitve neka pomognu i nama grešnima da se naučimo bogougodnom životu i da dobijemo dobru končinu milosrđem Gospoda našeg Isusa Hrista, kome sa Ocem i Svetim Duhom čast i slava, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
JOVANA MNOGOSTRADALNOG
 
Kroz mnoge nevolje valja nam ući u carstvo Božje, rekao je apostol Pavle (D.A. 14, 22). Saglasno s njim i ljubljeni učenik Isusov Jovan devstvenik, kazao je: „Ja Jovan, koji sam i brat vaš i drug u nevolji (Otkr, 1, 9). Takođe je saglasan s njima i ljubljeni učenik Presvete Bogorodice iz Pečerske obitelji, ruski devstvenik Jovan, prozvan Mnogostradalni, jer je stvarno mnoge nevolje podneo radi obeta devstva, danog Nebeskom Ženiku. Svoje mnogostradalno žitije on ispriča pred svoju smrt, i to sledećim povodom.
Kod ovog prepodobnog, koji se beše zatvorio u jednom teskobnom mestu, u pešteri prepodobnog Antonija i tamo proveo sav svoj život, često dolažaše jedan od bratije koga je đavo mučio telesnom požudom, i moljaše svetoga da se pomoli Gospodu da mu olakša strast. Prepodobni Jovan mu govoraše: Brate, ne boj se! neka jača srce tvoje! potrpi radi Gospoda i drži se puteva Njegovih, i On te neće ostaviti u rukama neprijatelja naših, i neće im dati da te ulove. – Odgovori mu strasnik: Veruj mi, oče, ako mi ne daš olakšicu, onda neću imati mira, nego ću prelaziti s mesta na mesto. – Prepodobni Jovan mu reče: Zašto hoćeš da predaš sebe za hranu vragu? Ti ćeš biti sličan čoveku koji stoji na ivici provalije, kome vrag dolazi i iznenada ga baca u ponor, i biva njegov pad tako strašan, da on više ne može da ustane. Ostaneš li pak u svetom manastiru, bićeš sličan čoveku koji stoji daleko od provalije, koga vrag ma koliko naporno vukao ne može rinuti u ponor. I tako će te Gospod trpljenjem tvojim izbaviti od ponora strasti i kala nečistote. Čuj, brate, šta se meni desilo u mojoj mladosti.
I on stade pričati podrobno sav svoj život. Kada dođoh, govoraše on, u ovaj sveti manastir Pečerski i počeh se truditi po činu svetog angelskog obraza monaškog, ja, silno raspaljivan pohotom, strašno mnogo pretrpeh radi spasenja svoga. Po dva, nekada i po tri dana nisam jeo, a često i po čitavu nedelju ništa okusio, i strahovitom žeđu umrtvljavao sam sebe; po čitave noći nisam spavao. I u takvom zlopaćenju provedoh oko tri godine, ali ni na taj način mira ne nađoh. Tada odoh u pešteru gde je položen prepodobni otac naš Antonije, i provedoh dan i noć kraj njegova groba moleći se. I onda čuh glas prepodobnoga k meni: „Jovane, Jovane! ti treba da se ovde u pešteri zatvoriš, da usamljenošću i ćutanjem savladaš strast, i Gospod će ti pomoći molitvama prepodobnih Svojih“. Stoga se ja, nastavi prepodobni, od tog vremena zatvorih ovde u teskobnom i mučnom mestu ovom, gde živim evo već trideset godina, i jedva pre kratkog vremena nađoh mir. A sve godine borah se sa strastima i telesnim pomislima, provodeći strog život, i najpre ne malo godina samo postom i molitvom morah telo svoje; zatim, ne znajući šta da radim i ne mogući podnositi telesnu strast, ja reših da živim nag, i teške verige stavih na svoje telo, i tako od toga doba pa sve do sada iznuravam sebe hladnoćom i ranama od veriga. Međutim, kada i to ne bi dosta, ja izmislih nešto drugo: iskopah duboku rupu, sebi do ramena. Kada nastupiše dani svetog Velikog posta ja siđoh u rupu i svega sebe zasuh zemljom, samo mi ruke i glava ostadoše slobodni. I tako pritešnjavan zemljom provedoh ceo post, ne budući u stanju mrdnuti nijednim zglavkom. Ali ni od toga ne prestade pomamljenost tela i raspaljenost. Usto mi vrag, đavo, priređivaše zastrašivanja, želeći me odagnati odatle. I ja osetih ovakvo njegovo lukavstvo: na dnu rupe noge se moje zapališe, žile se u njima zategoše, kosti stadoše pucati, plamen dosezaše do stomaka i udovi moji počeše goreti. No ja ne obraćah nikakvu pažnju na ljute bolove, već se radovah dušom što se ona sačuva čistom od skvrnavljenja; i volijeh pre da sagorim u ognju nego da iziđem iz rupe posramljen đavolom; i gle, u to isto vreme ugledah strašnu i ljutu zmiju, koja disaše plamenom, zasipaše me varnicama i željaše da me proždere. To isto činjaše zmija mnogo dana, sa željom da me otera odatle. A kada nastade sveta noć Vaskrsenja Hristova mene iznenada napade ta ljuta zmija, ustima svojim obzinu moju glavu i ruke, i opali mi dlake na glavi i bradi, kao što sam vidiš sada, i ja, nalazeći se već u čeljustima zmije, zavapih iz dubine srca: Gospode Bože, Spasitelju moj, zašto si me ostavio? Smiluj se na mene, Vladiko, jer si Ti jedini Čovekoljubac! spasi mene grešnog, Jedini Bezgrešni! izbavi me od skvernog bezakonja mog, da ne poginem u mrežama lukavoga zanavek! izbavi me od ovoga vraga, jer evo kao lav riče, želeći da me proguta! Pokaži silu Svoju i dođi da me spaseš! Blesni munjom Svojom i odagnaj ga, da bi ga nestalo od lica Tvoga!
Kada završih molitvu, odmah kao munja blesnu božanska svetlost, i opaka zmija iščeze, i ja je sve do sada, po blagodati Božjoj, ne videh. A čuh tada i glas Gospodnji k meni: „Jovane, Jovane, eto tebi bi pomoć; ubuduće pazi na sebe, da ne bi gore postradao u budućem veku“. – A ja, poklonivši se rekoh: Gospode, zašto si me ostavio da budem teško mučen? – Glas mi odgovori: „Po sili tvoga trpljenja ovo bi poslano na tebe, da bi se ti, iskušan ognjem, pokazao čist kao zlato; jer Bog ne dopušta da čovek bude kušan iznad njegovih sila, da ne bi iznemogao i bio ismejan lukavom zmijom. No kao mudri gospodar On snažnim i jakim slugama poverava velike i teške poslove, a slabima i nemoćnima – male i lake. Tako ti shvati i odnosno borbe sa telesnom pohotom, zbog koje se ti i moliš za sebe. No pomoli se tome mrtvacu što se nalazi blizu tebe, da ti olakša bludnu strast, jer on više učini od Josifa i može pomagati onima koji pate od te strasti“.
A ja, nastavi prepodobni, ne znajući ime toga mrtvaca, stadoh vapiti: Gospode, pomiluj me molitvama ovog prepodobnog! – Kasnije doznadoh da to bejaše Mojsije Ugrin.[15] Tada siđe na mene neiskazana svetlost, u kojoj se i sada nalazim, te mi nije potrebna sveća ni noću ni danju; štaviše i svi dostojni, koji dolaze k meni, koriste se tom svetlošću i svojim očima vide moju utehu, koja me obasja u onu noć Vaskrsenja, dajući nadu na buduću svetlost.
Završivši povest o mnogostradalnom životu svom, prepodobni otac naš Jovan se obrati bratu koji paćaše od pohote i reče mu: Brate, mi sami um svoj prikovasmo za teloljublje, zato Bog po pravednom sudu svom i dopušta strasti na nas, pošto ne donesosmo dostojne rodove pokajanja. Nego, brate, ovo ću ti reći: Hajde da se pomolimo ovom prepodobnom Mojsiju, i on će ti pomoći.
Tada se oni zajedno pomoliše; zatim prepodobni Jovac uze jednu kost od moštiju prepodobnog Mojsija i dade mu je govoreći: Stavi je na svoje telo. – Uradivši to, brat odmah oseti kako se ugasi žar, prestade podigravanje, i umrtvi se bludna strast u telu njegovom; i od tada ga ona više nije uznemiravala. Onda svetitelj i strasnik zajedno odaše hvalu Bogu što one koji u životu svom proslaviše Njega čistotom, On i posle smrti proslavlja čudesima koja daruju ljudima očišćenje od grehova.
Uskoro posle kazivanja o velikim stradanjima svojim, mnogostradalni zatvornik, prepodobni otac naš Jovan, osamnaestog jula predade duh svoj u ruke Gospodu,[16] da bi carovao sa Onim sa kojima sapostrada. A svete Mošti njegove koje obilno toče isceljenja, kao stub zaštite od lica vražija stoje i sada nepokolebivo tamo gde on sam sebe beše ukopao do ramena kada se podvizavao, i kasnije kada doznade vreme svoga prestavljenja, Molitvama ovog mnogostradalnog zatvornika, prepodobnog oca našeg Jovana (čije česno telo, kao pobedivšeg telesnu strast velikim stradanjem, postade stub u domu Božjem) neka i mi budemo vođeni, kao ognjenim stubom javivšim se pred Mojsijem, u onu obećanu nebesku zemlju u kojoj teče med i mleko, čega se udostojavaju odojčad, a tako isto i ovaj devstvenik Jovan, slično miljeniku Hristovom Jovanu Bogoslovu, blagodaću i slavom u Trojici slavljenoga Boga, kome slava sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
JAKINTA
 
Ovaj sveti mučenik rodi se od pobožnih roditelja, Teoklita i Teonile, u vreme kada crkvom u gradu Amastridi,[17] upravljaše episkop Iraklije. Ovaj svetitelj dobi ime Jakint od anđela Božjeg koji se javio. Kada mu bi tri godine on vaskrse umrlog mališana prizivanjem imena Hristova. Ukoliko sveti Jakint rastijaše telom, utoliko rastijaše duhovnim rastom vrline. I činjaše blaženi mnoga čudesa. Tako dostiže starost. Gledajući idolopoklonike gde se kao božanstvu klanjaju jednom šupljem brestu, on, podstaknut božanskom revnošću, ode i odseče to drvo. Zbog toga bi uhvaćen i odveden u grad Amastridu k upravitelju oblasti Kastrinsiju i ostalim starešinama grada. Tu ga najpre žestoko biše; zatim mu izbiše zube, pa ga onda vezaše konopcima i izvukoše izvan grada, i tu oštrim motkama tukoše. Posle toga baciše ga u tamnicu, gde on svetu dušu svoju predade u ruke Božje.
Priča se da se na njegovom grobu dešavalo sledeće čudo: svake godine o prazniku svetog mučenika Jakinta, kada su se hrišćani skupljali na njegovom grobu i vršilo se bogosluženje, iz njegovog groba se dizao prah koji je episkop sabirao u jedan svešteni sasud, pa ga razdavao hrišćanima, koji su tim prahom lečili neduge duševne i telesne.
 
SPOMEN SVETIH OTACA NAŠIH:
STEFANA II, arhiepiskopa Carigradskog, i JOVANA, mitropolita Halkidonskog, Ispovednika
 
Sveti Stefan II beše patrijarh Carigradski od 925. do 928. godine, na koji položaj je došao iz Amasijske mitropolije. Bio vrlinski muž i posvetio se. Mošti mu počivahu u hramu Sv. Apostola u Carigradu. – Sveti pak Jovan beše mitropolit Halkidonski u vreme ikonoborstva. Po svedočanstvu Sv. Teodora Studita on tada „dobi svetli venac ispovedništva“.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
ATANASIJA
 
Postradao u vreme bezbožnih careva Dioklecijana i Maksimijana, u mestu Klismati blizu Crvenog mora. Za veru Hristovu stradajući čvrsto do kraja izdržao, i dušu svoju u ruke anđela predao.[18]
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA:
DASIJA i MARONA
 
Ovi sveti mučenici okončaše svoj zemaljski život posečeni mačem.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
FOTIJA
 
Ovaj sveti dođe sa svetim mučenikom Konstantinom i ostalima iz Palestine na Kipar (vidi 1. i 13. juli), i podvizavaše se u selu Apienu blizu Larnake, gde i danas postoji posvećeni mu hram.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
MARKELA
 
Ovaj sveti mučenik bi položen na užareni gvozdeni krevet, i tako skonča.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ONISIFORA
 
Iz Carigrada; podvizavao se u jednoj pećini kraj sela Anarita blizu Pafa na Kipru. Upokojio se u miru.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
LEONTIJA
 
Osnivač manastira Karihova u Novgorodskom okrugu. Upokojio se 18. jula 1429. godine. Svete mošti njegove počivaju u manastirskoj crkvi.
 


 
NAPOMENE:
[1]Julijan Odstupnik carovao od 361. do 363. god.
[2]Sveti Emilijan upokojio se u Gospodu 362. godine.
[3]Kasnije u Carigradu bi podignuta crkva u čast svetog mučenika Emilijana, u koju behu prenete česne mošti njegove. Mesto u Carigradu gde ovaj hram bi podignut zvalo se Ravdos (od grčke reči ραβδος = žezal, tojest Mojsijev žezal, donesen pri caru Konstantinu Velikom u Carigrad i položen u crkvi Bogomatere, blizu koje se nalažaše hram svetog mučenika Emilijana).
[4]Spomen njegov praznuje se 17. januara.
[5]Spomen njegov praznuje se 27. avgusta.
[6]Spomen njegov – 11. novembra i 26. januara.
[7]Kanon u subotu Sirnu, pesma 5. Ovaj kanon napisao sv. Teodor Studit.
[8]Sokrat Sholastik – grčki crkveni istoričar, živeo u petom veku; napisao „Crkvenu istoriju“, koja obuhvata vreme do carovanja Teodosija II.
[9]Spomen njegov praznuje se u Sirnu subotu.
[10]Spomen njegov 13. novembra, 27. i 30. januara.
[11]Četvrti Vaseljenski Sabor održan u Halkidonu 451. god.
[12]Spomen njegov 21. oktobra.
[13]Njen spomen praznuje se 31. decembra.
[14]Libija u Severnoj Africi.
[15]Spomen njegov praznuje se 26. jula.
[16]Polovinom dvanaestog veka.
[17]Grad Amastrida, sada Amastra, nalazio se u severnom delu rimske maloazijske oblasti Paflagonije na samoj obali Crnoga Mora.
[18]Njegovo opširnije stradanje izdao je Papadopulos – Keramevs u „Analekta Jerosolimitikis stahiologias“, V, 360-7.

2 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *