NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za jul

Žitija Svetih za jul

16. JULI
 
STRADANJE SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
ATINOGENA EPISKOPA
i desetorice učenika njegovih[1]
 
Neznabožni car rimski Dioklecijan[2] podiže ljuto gonjenje na hrišćane, i svi koji življahu po Bogu nalažahu se u opasnosti, pometnja vladaše svuda, i mnogi predavahu jedan drugoga na smrt, otac sina, brat brata, rođak rođaka, – iz straha od cara. U jermenski grad Sevastiju doputova neki igemon[3] po imenu Filomarh. Sabravši mnoštvo idolskih žrečeva on im naredi da sa vencima na svojim glavama prinose žrtve poganim bogovima svojim uz veselje i slavlje, upotrebljujući trube i kimvale, gusle i svirale. Sam pak, sevši na otvorenom sudištu pred narodom, naredi birovu da na sav glas objavi sledeće: Poslušajte, građani i svi znameniti ljudi, carevo naređenje, pa hajdete i prinesite bogovima žrtve! – A sve mnoštvo prisutnog naroda povika: Mi smo hrišćani i nećemo se pokloniti idolima!
Tada mučitelj naredi vojnicima da biju narod, i mnogi umreše za Hrista i primiše vence nebesne. Posle toga k mučitelju pristupi starešina vojničkog odreda Nikola i reče: Gospodine igemone, ovde ima jedan čovek po imenu Atinogen, episkop hrišćanski, koji sve prelašćuje na svoju veru, a živi u selu Pidahtoi[4].
Igemon odmah posla vojnike da ga dovedu. U svetog Atinogena blizu toga sela bejaše na naročitom usamljenom mestu mali manastir, u kome on sa desetoricom svojih učenika življaše u postu i molitvama. Došavši u njegov manastir, vojnici ne zatekoše samog svetog episkopa, jer beše otišao nekuda; oni onda vezaše njegovs učenike i odvedoše ih u Sevastiju. Videvši ih, igemon naredi da ih odvedu u tamnicu, okuju i dobro čuvaju. A vojnicima reče: Pronađite mi njihovog učitelja. – Vojnici odotše i svuda tražahu Atinogena. A čovek Božji Atinogen, došavši u manastir i ne našavši svoju bratiju, uđe u molitveni hram i gledajući u časni krst sa suzama govoraše: Gde su bratija koju tebi poverih? Ko će sa mnom uznositi uobičajene molitve Bogu? Gde su divne grane maslinove? Šta se dogodi s njima? ne znam.
I beše svetitelj u velikoj tuzi. Izišavši iz manastira on hođaše oko njega čudeći se i nedoumevajući kuda su to otišla bratija. Utom k njemu pritrča košuta, koju on nedavno svojim rukama othrani, i umiljavajući se oko njega lizaše mu ruke. Zatim on srete jednog poznanika svog koji mu reče: Gde si bio, sveti vladiko, kada učenici tvoji biše odvedeni? jer igemon posla vojnike sa naređenjem da ih vezane vode u grad, da ih tamo mukama umori.
Čuvši to svetac se ispuni radosti, i pogledavši u nebo reče: „Blagodarim Ti, Gospode Isuse Hriste, što si izvrsne sluge Tvoje pozvao u carstvo nebesno!“ – Onda posla košutu u pustinju, pa sam hitno krenu u grad Sevastiju k učenicima svojim. Došavši do sudišta u gradu, on stade gromko vikati: Zašto si me pokrao, mučitelju, opljačkavši crkvu moju? Neka vidi Bog zlo delo tvoje koje ti izvrši, i neka sruči gnev Svoj na tebe!
Vojnici odmah dohvatiše svetitelja i privedoše igomenu, govoreći: Evo Atinogena za kojim si poslao poteru, on silno ruži tvoju svetlost! – Igemon tog trenutka naredi da ga vrgnu u tamnicu, gde behu bratija njegova zatvoreni radi Hrista. Ugledavši svoju bratiju svetitelj se veoma obradova i reče im; Mir neka vam se umnoži, i blagodat Hristova neka bude s vama, dečice moja! Vi se pokazaste ugodni Bogu, zato vas On i pozva na obed nebesni. Budite dakle hrabri, i ne bojte se mučiteljevih pretnji, jer će vam Gospod pomoći sutra da dovršite podvig svoj, i vi ćete sa anđelima i horovima svetih boraviti u rajskim radostima i u veselju večito slaviti nebeskog Vladara!
Sutradan mučitelj sede na sudištu i naredi da dovedu pred njega Atinogena sa desetoricom njegovih učenika. I reče im: Prinesite bogovima žrtvu, po carskom naređenju; a ako ne poslušate, ljutim ću vas mukama mučiti i lišiti vas života, kao što pre vas pogubih uporne u nepokornosti, te zli zlo pogiboše. – Sveti Atinogen mu odgovori: Oni za koje ti, mučitelju, kažeš da su poginuli, nisu poginuli, nego likuju na nebesima sa svetim anđelima. – Igemon reče: Nemoj me zadržavati, Atinogene, nego me brzo poslušaj i sa družinom svojom prinesi bogovima žrtvu, da ne poginete zlom smrću. – Na to svetitelj reče igemonu: O, svebezakoni mučitelju! svepogani i bestidni psu! nećeš nas zastrašiti svojim pretnjama! čini što hoćeš, jer smo mi gotovi da sve trpimo za Boga našeg.
Razljutivši se, igemon naredi da desetoricu učenika Atinogenovih obnažene obese na mučilištu, pa žestoko biju i železnim grebenima stružu tela njihova. A oni, stradajući, govorahu: Gotovi smo na rane radi Hrista besmrtnoga! Nećemo se odreći Tebe, Vladaru Bože naš! – Videvši njihovo junaštvo i trpljenje, koje nikakve muke ne mogu pobediti, mučitelj naredi da ih poseku mačem. I skončaše sveti u dobrom ispovedanju, i sa slavom pređoše u rajska naselja.
Po ubistvu svetih desetorice mučenika, igemon se obrati svetom episkopu Atinogenu pitanjem: Gde je tvoj Hristos, za koga ti kažeš da je Bog? Zašto On ne dođe ovamo i ne izbavi tvoje učenike iz mojih ruku? – Rekavši to igemon naredi da i njega obese naga na mučilišnom drvetu i biju. A kad ga bijahu svetitelj govoraše: Hvala Ti, Bože, što me udostoji stradati za ime Tvoje! – Igemon ga upita: Zašto i tebe ne izbavlja Bog tvoj iz ruku mojih? – Mučenik odgovori: Izbavio je i izbaviće od zlog lukavstva tvog, bezakoniče!
Tada igemon naredi da mučenika skinu sa mučilišta i da ga ponova žestoko biju po rebrima. A svetitelj, obraćajući se Bogu, uzviknu: U Tebe se, Gospode, uzdah, spasi me milošću Svojom! – I bi k njemu božanstveni glas odozgo koji govoraše: Budi hrabar, izabraniče moj! Ja sam s tobom, Bog tvoj koji te čuva!
Ovaj glas ču ne samo svetitelj nego i sluge koje ga mučahu; i strah odmah spopade sluge, i oni ne mogahu više mučiti čoveka Božija, jer im se ruke ukočiše. A jedan od prijatelja igemonovih po imenu Filip, koji seđaše sa njim, reče igemonu: Nisam li ti ranije govorio da su hrišćani mađioničari? Stoga pogubi i ovog što pre, da se gledaoci ne bi počeli sablažnjavati.
Igemon odmah osudi mučenika na posečenje mačem. A svetitelj reče mučitelju: Molim te, igemone, naredi da me odvedu u moj manastir i tamo pogube. – Igemon ispuni mučenikovu molbu. Kada svetog mučenika vođahu ka njegovom manastiru, on pojaše neke stihove iz Davidovih psalama, radujući se i veseleći se što će se uskoro razlučiti od tela i preći ka Gospodu. A kada se približi manastiru, gorespomenuta košuta iziđe iz pustinje u susret svetitelju i pokloni mu se u noge. I reče joj svetitelj: Lišena si bratije; evo lišavaš se i onoga koji te je othranio. Večni Bog neka ne preda tebe i tvoje potomstvo u ruke lovcima, nego neka potomstvo tvoje dolazi ovamo u spomen naš na zaklanje i hranu u slavu Božiju onima koji budu dolazili da praznuju uspomenu našu. – Košuta, roneći suze iz očiju, pripade k nogama svetitelju, a on je oseni krsnim znakom i reče joj: Idi s mirom u pustinju!
Ušavši u manastir svoj, sveti Atinogen se pomoli Bogu govoreći: Gospode Bože moj! primi u miru dušu moju i udostoj me da budem sa mojom bratijom, da bismo zajedno slavili presveto ime Tvoje kroza sve vekove! Podaj, Gospode, večni blagoslov Tvoj svima koji s ljubavlju počituju uspomenu moju, svima koji u molitvama svojim Tebi spominju moje ime; javi im blagodat Svoju i podaj im brzu pomoć u svakoj njihovoj nevolji! – Dok se on tako moljaše, njemu dođe glas s neba: Danas ćeš sa mnom i s učenicima svojim biti u raju, i sve će ti se molbe ispuniti!
Čuvši ovaj glas, mučenik se ispuni velike radosti, i veselo podmetnu pod mač glavu svoju. Posečen, on skonča u Gospodu. Česno telo njegovo verni pogreboše na tom istom mestu, i sabirahu se svake godine u dan njegove končine radi svečanog praznovanja uspomene njegove[5]. I zbivalo se divno čudo: ona košuta, koju svetitelj beše othranio i s blagoslovom otpustio u pustinju, dolažaše po zapovesti njegovoj na praznik i dovođaše svoje mladunce. Pošto bi ih ostavila, ona je odlazila u pustinju ni od koga ne ometana. Košuta to činjaše svake godine, dolazeći o prazniku i dovodeći svoje mladunce za klanje i jedenje u spomen i čast svetog mučenika Atinogena episkopa i desetorice učenika njegovih, a u slavu Hrista Boga našeg, sa Ocem i Svetim Duhom slavljenog sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
STRADANJE SVETE MUČENICE
JULIJE DEVICE
 
Kada Persijanci zauzeše u Africi slavni grad Kartagenu[6] oni odvedoše u ropstvo mnoštvo naroda, među njima i ovu malu devojčicu, o kojoj je reč, blaženu Juliju, ćerku jednog znamenitog čoveka po imenu Analsona. Ona bi odvezena u palestinsku Siriju i prodana nekome trgovcu neznabošcu. Iako beše kod neznabožnog gospodara, devojčica se ipak čvrsto držaše svoje svete vere u Hrista, u kojoj se rodila, i hrišćanskih dobrih običaja kojima od kolevke beše naučena, često se moleći i posteći. Postavši pak punoletna, ona budno čuvaše svoju devičansku čistotu, živeći u celomudriju i u velikom uzdržanju, i verno služaše svome gospodaru, po reči apostola: u prostoti srca, ne samo pred očima radeći kao čovekougodnici nego kao pred očima Božjim blagorazumno izvršujući sve naložene joj poslove[7], koji ne behu protivni Bogu i njenom celomudrenom životu, a koji behu protivni, niko je na njih ne mogaše primoravati. Njen gospodar je uporno siljaše da se odrekne Hrista i da neznabožno živi po njihovim paganskim običajima, ali je nikakvim pretnjama ne mogade privoleti na to, jer ona beše gotova radije umreti nego od Hrista odstupiti ili se svoga celomudrija lišiti. I mnogo puta dolazilo je gospodaru njenom da je ubije, ali videći kako ona verno služi i usrdno radi, poštedi je; i divljaše se njenoj dobroj naravi, krotosti, smirenju i strogom pošćenju. Jer on je video da ona posti svaki dan, sem subote i nedelje, a slobodno od poslova vreme provodi ne u neradu i odmoru, nego ili u toplim molitvama k Bogu ili u čitanju knjiga, čemu se beše naučila od detinjstva; retko se kad i noću predavala snu. U licu ona beše vazda bleda, a telo joj beše mršavo i izmoždeno od trudova i uzdržanja. Gospodar njen se veoma divljaše tome, i videći da ona nepromenljivo vodi takav život, poče je sažaljevati, voleti i uvažavati: jer Bog, očinski čuvajući Svoju ugodnicu, svetu Juliju, priklanjaše na milostivost k njoj surovo srce neznabožnog čoveka.
Juliji beše preko dvadeset godina kada gospodar njen, kao trgovac, namisli da sa mnogo robe otplovi u Galiju. On povede sa sobom i vernu robinju svoju Juliju, pošto vide da se imanje njegovo uvećava pod njenim nadzorom, jer radi nje Bog blagoslovi trgovčev dom, kao nekada u Egiptu Pentefrijev dom radi Josifa. Stoga on sa skupocenom robom svojom povede i sluškinju svoju, ili bolje – Hristovu, koja beše skupocenija od svake robe, i otisnu se morem. A kada plovljaše pored ostrva Korzike[8], on pristade tamo. Iako na tom ostrvu behu hrišćanski gradovi, ipak beše i ne malo neznabožaca. I kada ovaj trgovac pristade uz to ostrvo, on ugleda u blizini pristaništa skup svojih istovernih mnogobožaca koji praznovahu i prinošahu žrtve demonima. On onda izađe k njima sa svima svojim slugama, kupi utovljenog telca, prinese zajedno sa neznabošcima poganu žrtvu, pa stadoše svi jesti, piti i veseliti se. A sveta Julija ostade na lađi, i iz dna duše uzdisaše i plakaše, tugujući zbog zablude i pogibli tih ljudi.
Jedan iz tog skupa dođe na lađu, i ugledavši Juliju gde plače i uzdiše, poznade da je ona hrišćanka, pa ode i tajno reče starešini toga skupa koji je rukovodio prinošenjem žrtava: Na lađi što je pristala nalazi se jedna devojka koja huli naše bogove i osuđuje nas što im prinosimo žrtve. – Starešina tog neznabožnog skupa odmah upita palestinskog trgovca: Zašto svi tvoji sa lađe ne dođoše na naš praznik i žrtvoprinošenje? – A kad trgovac reče da su došli svi, starešina uzvrati: Ja čujem da na tvojoj lađi ima neka devojka koja se ruga bogovima našim i huli imena njihova. – Trgovac odgovori: Za robinju li moju govoriš? Ta ja je ni na koji način, ni laskama ni pretnjama, ne mogoh odvratiti od hrišćanske zablude i privesti k našoj veri. I da mi nije verna i veoma korisna u poslovima, ja bih je raznim mukama davno umorio. – Starešina mu na to reče: Primoraj je sada, da se zajedno s nama pokloni bogovima i uzme učešća u žrtvoprinošenju; ili ću ti mesto nje dati četiri robinje svoje, ili da ti dam novaca koliko ona košta, pa ću je ja naterati da se pokloni bogovima našim. – Trgovac odgovori: Ja ti rekoh da je nju nemoguće primorati na to, jer ona voli radije umreti nego od svoje vere odstupiti. A da ti je prodam, i to je nemoguće: jer kada bi mi ti sve svoje imanje dao za nju, ipak se to ne bi moglo uporediti sa njenom službom; stvarno, ona je veoma odana, i moje se imanje uvećava u njenim rukama, zbog čega joj poverih sve.
Tada starešina skupa, dogovorivši se tajno sa svojim ljudima, priredi zbog gostiju još veću gozbu, i silno napi trgovca, Julijinog gospodara. A kada on napivši se zaspa tvrdo, i svi njegovi pijani zaspaše, tada bezbožni mnogobošci toga ostrva otrčaše na lađu, izvedoše svetu Juliju na zemlju i dovedoše svome starešini. I reče joj starešina: Devojko, prinesi bogovima žrtvu, pa ću te ja otkupiti od tvoga gospodara i pustiti na slobodu. – Svetiteljka odgovori: Moja sloboda je ovo: služiti Hristu, kome ja svaki dan služim čistom savešću; a vaše zablude se gnušam.
Tada starešina naredi da je biju po obrazima. I govoraše mučenica: Kada Gospod moj Isus Hristos mene radi pretrpe bijenje po obrazima i pljuvanje u lice, zar da ja ne pretrpim to isto Njega radi! Neka me biju za Njega po obrazima, i mesto upljuvaka neka po licu mome teku suze! – Mučitelj naredi da je čupaju za kosu, i da je nagu žestoko biju po celome telu. A mučenica, dok je bijahu, gromko govoraše: Ispovedam Onoga koji mene radi bi bijen! Gospod moj pretrpe trnov venac i rasieće na krstu; stoga neka i ja, sluškinja Njegova, budem zajedničarka i podražavateljka Njegovih stradanja, da bih se i ja proslavila s Njim u carstvu Njegovom!
Zatim naredi mučitelj da se mučenici odrežu njene devojačke grudi; a ona sve te ljute muke junački trpljaše iz ljubavi prema Hristu. Želeći da je pogubi pre no što se gospodar njen probudi, mučitelj naredi da se odmah napravi krst i na njemu raspne mučenica, kao što nekada Jevreji raspeše Hrista. I sveta Julija se u stradanju svom za Hrista upodobi samome raspetome Hristu Gospodu, udostojivši se da za Njega bude raspeta na krstu.
Kada sveta Julija visijaše na krstu i već beše blizu kraja, probudi se od spavanja gospodar njen, i ugledavši je raspetu, – o, kako se velike žalosti ispuni srce njegovo! ali joj ništa ne mogaše pomoći, jer nevesta Hristova već beše na poslednjem izdisaju. A kada se sveta duša njena oslobodi telesnih uza, onda svi videše kako iz njenih usta izlete golubica belja od snega i odlete u visinu, ka nebu; osim toga mučitelji njeni videše anđele pored nje; i sve ih spopade veliki strah, te svi pobegoše odatle, samo mrtvo telo svete mučenice ostade da visi na krstu.[9]
Ali ga ne ostavi Hristos Gospod, jer zapovedi anđelima Svojim da ga čuvaju dok ne ustroji česno pogrebenje na sledeći način.
Ne mnogo daleko od ostrva Korzike ima maleno ostrvce, koje se ranije zvalo Margarita, a sada Gorgona; na njemu beše muški manastir; tamo se anđeo Gospodnji javi monasima, obavesti ih o svemu odnosno svete mučenice Julije, i naredi im da brzo otidu lađom do ostrva Korzike, skinu sa krsta mnogonapaćeno telo svete mučenice, prenesu u svoj manastir i česno pogrebu. Monasi sedoše u lađu, razapeše jedra i krenuše. A kad stigoše u pristanište, oni nađoše sve onako kako im anđeo Gospodnji kaza. Skinuvši sa krsta sveto telo, oni ga uviše u čisto platno. Oni nađoše i odrezane grudi njene, bačene nedaleko od nje pored jednog kamena; uzeše ih i pridružiše telu na njihovo mesto, pa uneše telo u lađu, vratiše se u svoj manastir, i česno pogreboše u crkvi sveto telo svete mučenice, slaveći Hrista Boga koji ukrepi sluškinju Svoju na takav mučenički nodvig. I zbivahu se čudesa na grobu njenom, i davahu se isceljenja od svih bolesti.
Isto tako zbivahu se čudesa i na onom mestu gde sveta Julija postrada. Hrišćani, žitelji ostrva Korzike, saznavši za stradanje svete mučenice, podigoše u njeno ime na samom mestu gde ona beše raspeta malu crkvu, pošto to mesto beše tesno. A onde gde behu bačene odrezane grudi njene, tu ispod kamena izbi izvor vode slatke i celebne: jer svi bolesnici, koji pijahu od te vode ili se njome umivahu, dobijahu ozdravljenje. A zbivaše se još i ovo čudo: onaj kamen koga se dotakoše grudi svetiteljkine (i ispod koga izbi izvor), u ona vremena, svake godine u dan njenog spomena točaše iz sebe kao neki znoj, kaplje mlečne i ujedno krvave, za svedočanstvo devičanstva i mučeništva svete Julije, koja se devičanskom čistotom ubeli kao mlekom, i obagri krvlju prolivenom za Hrista. I kapahu takve kaplje celi taj dan, od jutra do večera; i koji se mazahu njima, dobijahu isceljenja.
Nakon mnogo godina ona crkva u ime svete mučenice, podignuta na mestu njenog raspeća, oronu i delimično pade. Tada ljudi htedoše da svetiteljki podignu novu i veću crkvu na prostranijem mestu, nedaleko od prvog, koje beše veoma tesno. I kada spremiše za zidanje kamen, cigle, kreč i sve ostalo, i već htedoše sutradan da postave temelj, oni izjutra nađoše sav taj pripremljeni materijal na pređašnjem mestu gde je ležala stara crkva. Zidari behu u nedoumici. Ali ipak posle izvesnog vremena oni opet prenesoše sav taj materijal na to novo mesto gde nameravahu podići novu crkvu; no iduće noći sve to bi ponova preneto na pređašnje mesto. Te noći stražari videše svetlu devicu gde na kolima, u koja behu upregnuta dva bela vola, prevozi sav pripremljeni materijal na pređašnje mesto; i oni razumeše da svetiteljka želi da se hram obnovi na pređašnjem mestu, i učiniše po njenoj volji.
Bivahu i druga mnoga čudesa na obadva ostrva, Korzici i Gorgoni, dok ne behu uzete odatle česne mošti svetiteljkine i prenete u Bresčiju.[10] No i posle prenesenja moštiju žitelji Korzike dolaze sa verom u hram svete mučenice, ne lišavaju se njene pomoći, i sačuvavaju se od napadaja vražijih njenim svetim nerazrušivim molitvama i milosrđem Gospoda našega Isusa Hrista, kome sa Ocem i Svetim Duhom čast i slava, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
ANTIOHA
 
Sveti Antioh beše rodom iz grada Sevastije[11] i brat svetog mučenika Platona (koji se slavi 18. novembra). Lekar po zanimanju, on prohođaše gradove lečeći bolesnike. Tako prohodeći krajeve Galatije i Kapadokije i lečeći svaku vrstu bolesti on bi uhvaćen od igemona Adrijana. Odmah obešen o drvo, njemu strugoše rebra i ognjem pališe. Ali pošto mu ove muke ne naškodiše, on bi bačen u tamnicu. Sutradan on bi vrgnut u kotao pun vrelog ulja i drugih ljutih gorivih veštastava, i sedam dana provede u tom kipećem kotlu, no blagodaću Božjom čuvan iziđe odatle nepovređen. Zatim bi bačen divljim zverovima, ali zverovi polegaše umiljati kraj njegovih nogu i lizahu mu ih; a jedan zver progovori ljudskim glasom, izobličavajući mučitelja. Posle toga sveti mučenik se pomoli Bogu, i na njegovu molitvu popadaše svi idoli i rasuše se u pesak. Zbog toga mu odsekoše glavu, i iz njegovog vrata poteče krv sa mlekom. Videvši ovo čudo, dželat Kirijak, koji odseče glavu svetom Antiohu, smelo izjavi da je hrišćanin i prokle Adrijana i idole njegove. Zato mu po naređenju Adrijana odsekoše glavu, i on uziđe na nebesa, da zajedno sa svetim Antiohom blaženstvuje. Česna pak tela obojice svetih mučenika biše pogrebena zajedno.[12]
 
SPOMEN SVETIH I BOGONOSNIH OTACA
PRVIH ŠEST VASELJENSKIH SABORA
 
Nedeljom koja padne između 13. i 19. jula proslavlja se zajednički spomen Svetih i Bogonosnih Otaca prvih šest Vaseljenskih Sabora. I to:
Spomen 318. Sv. Otaca Prvog Vaseljenskog Sabora u Nikeji (325. godine), koji osudiše bogohulnu jeres Arijevu;
Svetih 150. Otaca Drugog Vaseljenskog Sabora u Carigradu (381. g.), kada bi ponovo osuđeno Arijanstvo i jeres Duhoboračka, a takođe i Apolinarijeva jeres;
Spomen 200. Otaca svetog Trećeg Vaseljenskog Sabora u Efesu (431. g.), gde bi osuđen jeretik Nestorije i njegovo huljenje na Hrista;
Spomen Svetih 630. Otaca Četvrtog Vaseljenskog Sabora u Halkidonu (451. g.), kada bi osuđeno Evtihijevo i Dioskorovo jeretičko učenje o Hristu, takozvana Monofizitska jeres;
Spomen 165. Svetih Otaca Petog Vaseljenskog Sabora u Carigradu (553. g.), koji ponovo osudiše jeres Nestorijansku i Monofizitsku i posebno trojicu njihovih sledbenika, kao i zabludna učenja Origenova;
Svetih 170. Otaca Šestog Vaseljenskog Sabora u Carigradu (680-681. g.), gde osuđena bi jeres Monotelitska, kao i sve ranije jeresi.
Ovde treba dodati i Oce svetog Trulskog Sabora, takozvanog Petošestog, u Carigradu (692. godine), koji svojim donošenjem 102. sveta kanona dopuniše rad petog i šestog Vaseljenskog Sabora.
Molitvama Svetih Otaca naših, koji Apostolsku veru Pravoslavnu dobro očuvaše i nama je verno predaše Duhom Svetim, neka Gospod Hristos, kao Glava Crkve Svoje, podari i nama revnosnu i istinoljubivu veru njihovu i spasenje posredovanjem njihovim. Amin.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
ATINOGENA
 
Sveti mučenik Atinogen je sastavio večernju pesmu: Svetlosti tiha svete slave… (tj. „Svjete tihij“ što se peva na Večernju). Skončao za Hrista u ognju i udostojio se večne slave u carstvu Božjem.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA:
PAVLA, VALENTINE i TEE
 
Ovi sveti mučenici, brat i dve sestre, behu rodom iz Egipta. Uhvaćeni, oni biše dovedeni u grad Kesariju i izvedeni pred poglavara Firmilijana. Pred ovim oni ispovediše Hrista kao istinitog Boga. Zbog toga im sagoreše desne noge i iskopaše desne oči. Zatim sveta Valentina i Tea biše obešene o drvo, strugoše im tela i pališe usijanim gvožđem i ognjem, i tako ih umoriše. A kada sveti Pavle bi mučen, on se gromko moljaše najpre za hrišćane, pa potom za Jevreje, Samarjane i sve neznabošce, da dođu k poznanju istinitoga Boga i prestanu goniti hrišćane. Ovom molitvom on do suza darnu sve prisutne. Zatim mu bi odsečena glava. I tako svi troje primiše vence mučeništva.
 
SPOMEN SVETIH
PETNAEST HILJADA MUČENIKA
 
Ovi sveti mučenici pastradaše za Hrista, posečeni mačem u Pisidiji zajedno sa Sv. velikomučenicom Marinom (vidi pod 17. julom).
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
FAVSTA
 
Ovaj sveti mučenik postrada 250. godine, za vreme cara Dekija. Mučen zbog vere u Hrista, on smelo ispovedi Hrista. Stoga bi raspet na krst, pa izrešetan strelama. Provevši na krstu pet dana, on predade svetu dušu svoju u ruke Bogu, od koga primi venac mučeništva.
 
SPOMEN SVETIH MUČENICA
MNOGIH ŽENA
 
One postradaše za veru u Gospoda Hrista mačem posečene.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA:
RIGANA, MAKSIMINA, PATROFILA, AMONA, TEOFRASTA, KLEONIKA, PETRA i ISIHIJA,
učenika sveštenomučenika Atinogena[13]
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
KIRIJAKA, koji bi dželat a zatim sastradalnik Sv. muč. Antioha
 


 
NAPOMENE:
[1]Ikonu (fresku) Sv. Atinogena i njegovih učenika videti na str. 392. ove knjige.
[2]Upravljao istočnom polovinom rimskog carstva od 284. do 305. g.
[3]Igemon = ηγεμων, rimski upravitelj jedne oblasti; oblasni upravitelj, poglavar, knez, vojvoda.
[4]Zato se Sv. Atinogen i zove episkop Pidahtoiski.
[5]Sveti Atinogen postradao 311. godine.
[6]To je bilo oko 625. godine.
[7]Sr. Ef. 6, 5-6.
[8]Ostrvo Korzika u Sredozemnom Moru.
[9]Sveta Julija postrada oko 640. godine.
[10]Oko 763. godine.
[11]Grad Sevastija, sada Sivas, nalazio se u maloazijskoj rimskoj pokrajini Pontu, prema Jermeniji.
[12]Ova dva sveta mučenika postradaše za carovanja Dioklecijanova (284-305. god.)
[13]O njima videti pod današnjim datumom: Stradanje Sv. svšmuč. Atinogena Episkopa.

2 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *