NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za jul

Žitija Svetih za jul

14. JULI
 
SPOMEN SVETOG APOSTOLA
AKILE
 
Sveti apostol Akila, jedan od Sedamdesetorice, beše učenik svetog apostola Pavla, i od njega bi postavljen za episkopa. Jevrejin po rođenju iz Ponta[1], on do obraćenja u hrišćanstvo življaše sa svojom ženom Priskilom u Italiji. Kada car Klaudije naredi da se Jevreji isele iz Rima i Italije, tada se Akila sa suprugom preseli u Korint[2]. Razlog za iseljenje Jevreja iz Rima beše ovaj: kada u Rimu poče blagovest Hristova i tamo doputovaše sveti misionari, mnogi od Jevreja koji življahu u Rimu primiše svetu veru u Hrista, ali vrlo mnogi ostadoše u neverju; i nastade među njima veliki spor: jedni priznavahu Hrista za istinitog Mesiju, a drugi Ga odbacivahu i huljahu. Neverujući Jevreji kako u Jerusalimu i ostalim zemljama, tako i u Rimu sa zlobom ustajahu na verujuće; ne podnoseći čak ni ime Isusa Hrista, oni još i jeline podstrekavahu protiv verujućih i gonjahu ih svuda. Oni od jelina koji se obratiše ka Hristu zaštićavahu verujuće Jevreje od neverujućih Jevreja, i nastajahu među njima prepirke i svađe, o čemu i bi obavešten car Klaudije.
A pošto verujući nazivahu Gospoda Hrista Sinom Božjim i Carem Izrailjskim, car se uplaši da se ne digne buna u narodu i ne pojavi među njima neki novi car. Stoga naredi car da se proteraju iz Rima i cele Italije svi Jevreji, i verujući u Hrista i neverujući. A postojao je i drugi razlog za ovo proterivanje, i to ovaj: neverujući Jevreji zavedoše u svoju jevrejsku veru caricu Agripinu, ženu Klaudijevu.
Među proteranim Jevrejima beše i Akila, kao Jevrejin. On se nastani u Korintu i življaše od truda ruku svojih, jer po zanatu beše ćilimar. U to vreme sveti apostol Pavle, propovedajući Hrista među neznabošcima, doputova iz Atine u Korint, glavni grad Ahaje, i našavši tu Akilu sa Priskilom, ostade kod njih, jer behu istoga zanata i zajedno rađahu. Naučivši Akilu i Priskilu veri u Hrista, apostol Pavle ih krsti (D.A. 18, 1-3). Pošto provede u Korinut godinu i šest meseci i učeći reči Božjoj i pomoću Hristovom pobeđujući Jevreje i neznabošce, sveti Pavle otplovi u Siriju; njemu sledovahu Akila i Priskila kao svome učitelju i vinovniku spasenja, silno privezani za njega duhovnom ljubavlju. Sa njima i drugim svojim pratiocima sveti Pavle pristade u Efesu[3]. Zatim, želeći da na približavajući se praznik Pashe bude u Jerusalimu, on ostavi u Efesu Akilu i Priskilu da poučavaju Efesce u svetoj veri Hristovoj, a sam krenu u Jerusalim, obećavajući da se opet vrati k njima u Efes.
Po odlasku Pavlovom, doputova u Efes Jevrejin Apolos, rodom iz Aleksandrije, čovek krasnorečiv i silan u knjigama. Ovaj beše upućen na put Gospodnji, i goreći duhom govoraše i učaše pravo o Gospodu, ali još ne znađaše krštenje u Svetu Trojicu već samo krštenje Jovanovo. Čuvši smelu propoved Apolosovu na skupovima, Akila i Priskila ga pozvaše kod sebe i još mu bolje pokazaše put Gospodnji (D.A. 18, 24-28). Potom se sveti Pavle vrati iz Jerusalima u Efes i odatle napisa svoju prvu poslanicu verovavšim u Hrista Korinćanima, u kojoj na završetku veli: Pozdravljaju vas u Gospodu mnogo Akila i Priskila s domašnjom svojom crkvom (1. Kor. 16, 19).
Posle smrti cara Klaudija Jevrejima bi dopušteno da žive u Rimu. I Jevreji se stadoše vraćati u Italiju na ranija svoja mesta, k svojim imanjima. Tada se i Akila s Priskilom vratiše u Rim. A kada sveti Pavle ponova dođe u Korint i pisa otuda Poslanicu Rimljanima, on ne zaboravi u njoj da pošlje pozdrav svojim ljubljenim učenicima, govoreći u poslednjoj glavi ovako: Pozdravite Priskilu i Akilu, pomoćnike moje u Hristu Isusu, koji za dušu moju svoje vratove položiše, kojima ne ja jedan zahvaljujem, nego i sve Crkve iz neznabožaca (Rim. 16, 3-4).
Sveti Akila se ne zadrža dugo vreme u Rimu i opet pođe u Asiju[4] sa ženom svojom, pošto bi od učitelja svog apostola Pavla postavljen za episkopa i poslat tamo na propoved reči Božje. Došavši u Efes on pomagaše u trudovima svetom apostolu Timoteju, učeniku apostola Pavla, koga sveti Pavle postavi za episkopa Efescima i ostavi ga tamo, kao što o tome piše u svojoj prvoj poslanici njemu (1. Tm. 1, 3). Kasnije, kada sveti apostol Pavle, gonjen od jerusalimskih Jevreja, bi okovan doveden u Rim i pisa odatle Drugu Poslanicu Timoteju u Efes, on se ponova opomenu ovih ljubljenih učenika svojih, govoreći: Pozdravi Priskilu i Akilu (2. Tm. 4, 19).
Sveti Akila, propovedajući Hrista u Asiji, Ahaji i Irakliji, privede k spasenju mnoštvo duša ljudskih, obrativši neznabošce od idolopokloničkog ludila i krstivši ih. Proputova on i razne druge zemlje, blagovesteći svuda carstvo Božje, prosvećujući svetom verom, rušeći idole, podižući crkve i postavljajući sveštenike. Pretrpevši ne malo napasti, on bi ubijen od nevernih,[5] i obrete pokoj na nebu sa ostalim svetim apostolima u blagodati Gospoda našeg Isusa Hrista, kome slava vavek.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ELIJA
 
Prepodobni Elij u pustinjama egipatskim zasija među monasima isposničkim podvizima i divno ugodi Bogu. On od detinjstva bi dat u manastir na služenje Gospodu, vaspitan u uzdržanju i celomudriju, naučen krotosti i smirenju, i udostoji se blagodati Božije, i dobi dar čudotvorstva od mladosti svoje. Jer još kao dečak, kada ga šiljahu po oganj, on uzimaše žeravicu u haljinu i donošaše starcu, a haljina mu se ne opaljivaše. Videći to, bratija se divljahu čudu i željahu da podražavaju divno življenje dečka koji svetošću prevazilažaše starce.
Jednom blaženi Elij, hodeći sam po pustinji, zažele da jede meda, i ugleda na kamenu divno saće meda; ali dosetivši se da je to vražija zamka, on sam stade koriti sebe, govoreći: Odlazi od mene, sablažnjiva željo, jer je pisano: po Duhu hodite, i želja telesnih ne izvršujte (Gal. 5, 16). I odmah se ukloni sa tog mesta i povuče duboko u pustinju, i prebivaše u pošćenju, iznuravajući i kao kažnjavajući glađu telo svoje za neuzdržanje. U treću nedelju svoga pošćenja on ugleda u pustinji po zemlji divne jabuke i drugo izvrsno voće, no razumevši opet da je to iskušenje vražije, reče: Neću okusiti, niti išta od ovoga dodirnuti, da ne sablaznim brata svoga, tojest dušu svoju, jer je pisano: Ne živi čovek o samom hlebu, no o svakoj reči koja izlazi iz usta Božijih (Mt. 4, 4; sr. 5. Moj. 8, 3). Posteći se i četvrte sedmice, blaženi Elij zadrema malo i ugleda gde mu u viđenju predstade anđeo Gospodnji i reče: Ustani, i što nađeš predloženo tebi jedi bez ikakve sumnje i potkrepi se!
Probudivši se, on ugleda izvor studene vode i oko njega neko mirisavo i vrlo ukusno zelje. On onda jede od tog zelja i pi vode sa izvora, te potkrepi telo. Potom on govoraše bratiji da nikada u životu svom nije jeo tako divnu hranu. Krenuvši malo sa tog mesta, on nađe pećinu, nastani se u njoj i provede neko vreme. A kad priroda tela njegova zahtevaše hrane, on bi se preklonivši kolena, pomolio Bogu, i odmah mu se nevidljivom rukom donošaše čist vruć hleb, masline i razno voće.
Jednom pođe prepodobni da poseti u pustinji bratiju koji življahu u oskudici i ponese im od hrane koju mu slaše Bog. Putujući tako on se zamori pod teškim bremenom hrane koju nošaše, pa ugledavši divlje magarce gde po pustinji pasu, on viknu k njima govoreći: U ime Gospoda našeg Isusa Hrista, neka jedan od vas dođe ovamo i ponese moje breme! – I odmah se izdvoji iz stada najjači magarac i krotko priđe svetom monahu. On natovari na magarca svoje breme, pa i sam usede na njega, i brzo stiže do kelija pustinjske bratije, obradovavši bratiju donesenom hranom, a magarca otpusti u pustinju.
Opet drugom jednom prilikom prepodobni Elij ode u jedan pustinjski manastir rano u nedelju, i videvši da se u crkvi ne vrši služba, on upita, zbog čega dan Gospodnji, nedelja, ostaje bez bogosluženja. Bratija odgovoriše da prezviter, koji živi sa druge strane reke, nije došao iz straha od krokodila koji se pojavio u reci i već pojeo mnoge ljude. Svetitelj im reče: Ako hoćete, ja ću otići i pozvati prezvitera. – Bratija odgovoriše: Ne! Ta i ko bi te prevezao na onu stranu, kada se iz straha od krokodila svi boje i da priđu skeli! – No sveti Elij, uzdajući se u Boga, pođe; i kada bi na obali reke prizva ime Gospodnje, i odmah se pojavi krokodil i priđe k njemu. I krokodil, koji je navikao da tamani ljude, postade po Božjem naređenju prevoznik pravedniku; jer on sa krotošću i strahom primi svetitelja na svoja leđa, prenese ga preko reke i postavi na drugu obalu. Prepodobni onda brzo ode do prezviterova obitališta i stade ga moliti da dođe k bratiji. No prezviter, ne poznavajući ga, upita ga ko je i otkuda je. On mu kaza da je nedavno došao u manastir. Prezviter, iako vide blaženoga u vetoj i iskrpljenoj haljini, on po rečima i blagodušnosti poznade u njemu Božjega čoveka, i reče mu: Brate, ti imaš bednu telesnu odeću, ali divnu i izvrsnu odeću duše!
I ustavši pođe sa njim ka obitelji. Kada stigoše do reke i ne nađoše čime da se prevezu preko reke, prepodobni Elij reče prezviteru: Ne uznemiruj se, oče! Bog će nam odmah sada spremiti čamac! – I gromkim glasom pozva k sebi krokodila. Čuvši svetiteljev glas, krokodil se pojavi, priđe k njima i krotko im podmetnu svoja leđa, da uziđu na njega. Prepodobni Elij najpre sam uziđe na krokodila, pa onda pozva i prezvitera, govoreći mu: Odi ovamo, oče! ne boj se! – Ali prezviter, ugledavši krokodila, uplaši se i pobeže nazad. Bratija pak, stojeći na drugoj obali, posmatrahu ovo čudo, kako čovek Božji prelazi reku nošen krokodilom, i divljahu se tome sa strahom. Preplovivši reku, prepodobni izađe na obalu i izvede sa sobom krokodila, i reče mu: Bolje ti je da sam umreš, nego da ljude uništavaš i tela njihova jedeš! – I tog časa krokodil pade i izdahnu.
Sveti Elij provede u tom manastiru tri dana, poučavajući bratiju bogonadahnutim rečima. Budući prozorljiv, on znađaše pomisli svakoga brata i proziraše svačiju savest, i svakome zasebno govoraše od kakvog iskušenja pati. Jednome govoraše: duhom nečistote raspaljuješ se, brate! – drugome: gnevom se zapaljuješ; – trećem: patiš od lakomstva; i svakome otkrivaše kakva ga strast muči. Isto tako on na korist svih obelodanjivaše vrline vrlinskih monaha, nazivajući jednoga krotkim, drugoga pravednim, trećega trpeljivim, četvrtoga poslušnim, svakome ukazujući kakvu vrlinu ima. Jer život svih i sva tajna dela, dobra i zla, behu mu otkrivena od Boga. I svaki od pobeđivanih strastima pričaše o sebi da je onako kako Elij kaže. I umilenje im obuzimaše srca, i oni ispravljahu svoj život.
Posle mnogih duhovnih razgovora prepodobni otac Elij reče bratiji: Spremite trpezu, jer će vam sada doći strana bratija. – I stvarno, čim bratija po reči svetiteljevoj spremiše trpezu, stigoše u manastir bratija izdaleka. Pošto ih česno primiše i ugostiše, sveti Elij ode u pustinju. A jedan od mlađe bratije moljaše ga da mu dopusti da obitava sa njim u pustinji. Svetitelj mu reče: Teška je to stvar, brate, i zahteva mnogo truda, jer treba čvrsto stajati protiv đavolskih iskušenja i mnogo šta trpeti. – Brat obeća da će sve podneti. Svetitelj ga onda primi i odredi mu da živi u drugoj pećini. U iduću noć na njega napadoše besovi, najpre nevidljivo, smućujući mu um rđavim pomislima, pa zatim vidljivo, kao strašna priviđenja navališe na njega i davljahu ga želeći da ga umrtve. A on, utekavši iz pećine, otrča k prepodobnome i ispriča mu svoju nevolju. Utešivši ga sa malo reči i utvrdivši ga u trpljenju i veri, starac ga ponova odvede u istu pećinu, obeleži prstom to mesto unaokolo, ogradi ga krsnim znakom, i naloži bratu da naoružan imenom Gospodnjim boravi tu bez straha. I življaše taj brat u pustinji nepovredljiv od demonskih nasrtaja, i udostoji se hrane donošene nevidljivom rukom, kao i prepodobni nastavnik njegov koga hranjaše sam Bog.
Dostigavši duboku starost i satvorivši mnoga čudesa, sveti Elij se prestavi k Bogu,[6] kome ugodi, i bi pribrojan k liku prepodobnih koji na nebu stoje pred prestolom Oca i Sina i Svetoga Duha, Jednog u Trojici Boga, kome slava, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
JUSTA
 
Sveti Just, rodom iz Rima, beše vojnik pod tribunom Klaudijem. Vraćajući se jednom sa svojim saratnicima iz rata protiv varvara, on imade ovakvo viđenje: vide u vazduhu kristalovidni krst, iz koga iziđe glas koji ga nauči tajni hrišćanske pobožnosti. Stoga, čim stiže u Rim, on razdade imanje svoje siromasima, mnogo se radujući što steče veru u Hrista.
Pošto tribunu Klaudiju bi javljeno da je Just postao hrišćanin, on ga uze nasamo, i žaleći njegovu mladost savetovaše mu da se odrekne vere Hristove. No kako ga ne mogade nagovoriti da to učini, on posla Justa sa pismom igemonu Magnenciju. Igemon ispita mučenika, pa našavši da je nepokolebljiv u svojoj veri u Hrista, naredi da ga biju sirovim žilama. Zatim mu metnuše na glavu usijan gvozdeni šlem, pod pazuhe mu staviše užarene gvozdene kugle, na ruke mu navukoše gvozdene rukavice, pa ga tako položiše na usijanu lesu. Sve to sveti Just izdrža junački, slaveći i blagodareći Boga. Kasnije bi bačen u užarenu peć, gde predade dušu svoju u ruke Božje, ali mu ni jedna dlaka ne izgore u ognju.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG I BOGONOSNOG OCA NAŠEG
NIKODIMA SVETOGORCA
 
Ovaj novojavljeni bogonosni otac Crkve Hristove[7] rodi se na ostrvu Naksosu u Kikladama (Jegejsko more), u glavnom mestu tog ostrva zvanom Hora. To beše vreme turskog ropstva i stradanja pravoslavnih hrišćana koje od neznabožnih muslimana koje od zlobne unijatske propagande rimokatolika. Rodi se Sveti Nikodim 1749. godine od roditelja čestitih i pobožnih, i dobi na sv. krštenju ime Nikola. Otac mu se zvao Antonije, majka Anastasija, a prezivahu se Kalivurcis. Blagočestiva njegova majka primi kasnije laki jaram Gospodnji, tj. monaški čin, dobivši ime Agata. Po pripodi obdaren mnogim duhovnim darovima, mali Nikola se odlikovaše od najranijeg detinjstva trudoljubljem i mudroljubljem. Bio je bistar i oštrouman i obdaren velikim pamćenjem. U njemu od malih nogu beše tolika žeđ za znanjem da je išao u pretškolsko doba pod prozor škole da sluša predavanja učitelja. I kad bi ga pitali đaci: „šta je danas predavao učitelj?“, ponavljao im je i ono čega se ni oni nisu sećali. Primetivši to njegov sveštenik prizva ga sebi da ga podučava i da osveti dušu njegovu na samom početku miomirom tamjana i sv. bogosluženja. Miomir taj sveti iz detinjskog doba, osta u njemu na svagda i umnožavaše se u njemu, zajedno sa umnožavanjem svetskog i evanđelskog mudroljublja. Jer ne zakopa on talant svoj u zemlju nego ga umnoži stostruko, dajući daru Božjem sebe na uzdarje. Primivši prvi nauk u hramu Božjem, on produži da uči u školi na Naksosu, koju je vodio arhimandrit Hrisant Etolski, brat ravnoapostolnog sveštenomučenika Kozme[8]. Tako Bog nađe načina da preko Hrisanta poveže jednog svetitelja koji je završavao svoj podvig i trud, zapečativši krvlju svoju vernost Hristu, i drugog koji se javljao kao zvezda na mračnom horizontu onoga doba, da se tako ne prekine zlatni lanac svetih. Kad završi školu u svom mestu posla ga episkop ostrva u 16. godini u Smirnu da produži s učenjem u tamošnjoj Evangeličkoj školi. Malo je u to tegobno vreme bilo pravoslavnih škola i još manje Bogom prosvećenih učitelja. I dok je na njegovom ostrvu latinska jeres preko lukavih jezuita kao učitelja i ispovednika koristila nevolju pravoslavnih i obmanjivala prostije umom, dotle je u Smirni duh protestantske jeresi pretio ništa manjom opasnošću. Nije bilo lako mladom Nikoli da se provuče između Scile i Haribde i da se dokopa zdrave nauke u vreme, u koje, kao i u naše, behu zaboravljena čudesna dela svetih Otaca i iscrpene duhovne snage pravoslavnog naroda petvekovnim agarjanskim ropstvom.
U Smirni postade ovaj bogomudri otrok svojom razboritošću i marljivošću učitelj svojim drugovima i pohvala svojih učitelja. A beše već on naučio da je početak istinske mudrosti strah Božji. Zato, sabirajući znanje kao pčela med sa medonosnog cveća, nije tražio mudrost koja nadima. Jer je znao da je bolje i korisnije, kako kažu sv. Oci, biti malo učen a ljubavlju biti blizu Boga, nego mnogoučen i iskusan pa se pokazati kao hulitelj Gospoda svoga. Strah Božji i ljubav Božja, koje usisa u sebe duša njegova s mlekom materinim i umnožiše zajednička bogosluženja sa prvim njegovim duhovnim ocem na rodnom ostrvu, čuvahu čednu dušu njegovu da se ne utopi u strasti mladićske. Jer neočuvano mladićsko doba i loše družbe koje kvare dobre navike, uz nasledno od Adama grehovno stremljenje prirode ljudske, ostavljaju u neočvrsloj duši semena strasti i poroka. Ona vremenom postaju koren svakog zla, koji kao neka druga priroda razara bogodanu prirodu i postaje izvor smrtonosnog mrtvila duše Bogom stvorene za život.
Posle mudrosti drevnih Jelina i bogoslovlja u školi Nikola nauči latinski jezik, francuski i italijanski. Osobito izuči drevni jezik otaca svojih, što mu potom pomože da postane divan tumač i prevodilac na prostonarodni dijalekt dela sv. Otaca i njihovih pouka. Ovo „čudo epohe“, kako ga nazva jedan od njegovih drugova zbog njegovog izuzetnog pamćenja, ostade u Smirni pet godina. Ne pogordi se darovima svojim no ih skrivaše plaštom smirenja, imajući uvek pred očima Pavlovu reč: „Šta imaš, o čoveče, što nisi dobio? A ako si dobio, što se hvališ kao da je tvoje.“
Godine spasenja 1770, zbog gonjenja hrišćana Smirne i pokolja od strane agarjana, vrati se Nikola na svoje ostrvo gde ga episkop Paronaksijski Antim Vardas izabra za svog sekretara i pratioca. Kakve nade je još tada polagao u njega njegov učitelj i pokrovitelj u Smirni, starac Jerotej, vidi se iz pisma koje mu piše mnogo potom: „Dođi, čedo moje, makar sad u moju starost, da te postavim za učitelja u školi, jer nemam drugog koji je toliko napredovao koliko ti.“ Ali srceznalac Bog je drukče promišljao o vrlinskom ovom mladiću, vodeći ga tajnim svojim putevima Svetoj Gori Atonskoj, da bi na njenom pustinjskom univerzitetu, kao mnogi pre i posle njega iz raznih naroda i jezika, postao prvo učenik a potom učitelj istinske mudrosti pravoslavne i filosofije Duha Svetog. Trebalo je svetovno znanje koje on zadobi da bude očišćeno, prošavši kroz oganj pustinjskog življenja. A to se uspeva jedino preko molitve i posta i podviga, te praktične filosofije bez koje oko duše i uma nikad ne može postati svetlo i čisto, da bi moglo videti Boga. Nije Smirna i „po čoveku“ mudrost njena bila po meri budućeg Nikodima. Samo je atonska pustinja, to čudesno i čudotvorno ognjište vrlina, moglo ogrejati i zagrejati, hladnim vetrovima sveta i veka, ozeblo i istinske mudrosti željno srce njegovo.
Vek Svetog Nikodima beše vek u kome je mudrost ovoga sveta sve više hvaljena, a smirena mudrost Božja postajala sve manje vrednosna na vagi ljudskoj.[9] No Bog zaštiti mladog Nikolu od primamljive mudrosti po svetu: još dok beše kod episkopa Antima upozna se na Naksosu sa uistinu vrlinskim muževima jeromonasima svetogorcima Georgijem i Nifonom i monahom Arsenijem, koji behu prognani iz Sv. Gore „pravde radi“. Oni pripadahu onoj grupi svetogorskih monaha, branitelja crkvenih predanja, poznatih pod imenom „Koljivari“. Naime, taj naziv oni dobiše od njihovih protivnika koji ih oklevetaše kao tobožnje novatore i preterane revnitelje za beznačajne stvari. Pri tome oni, tj. njihovi protivnici, behu zaboravili mudru istinu sv. Otaca da kad se radi o pitanjima vere i Predanja Crkve, – i najmanja stvar nije mala, jer može postati istočnikom velikih zala. Mala je reč „jednosušnost“, za koju se borahu sv. Oci Prvog Vaseljenskog Sabora, ali nepriznavanje njeno zatvori duhovne oči bezbožnog Arija za viđenje Presvete Trojice i donese večnu osudu njemu i njegovim pristalicama; mnogima se činilo malo pitanje jedne ili dve prirode, jedne ili dve volje Gospoda Hrista, pa se pokaza da od priznavanja ili nepriznavanja dve prirode i dve energije Hristove zavisi svo naše spasenje; mala je reč o ishođenju Duha Svetog „i od Sina“; međutim, ona bi uzrok strašnog pada velike rimske Crkve iz koga se ona ni danas ne diže; smešno i malo je izgledalo mnogima pitanje nestvorene božanske svetlosti koja obasja sv. Apostole na Gori Tavoru, i koju branjaše u XIV veku bogomudri Grigorije Palama kao „jedinu našu nadu“, pa se pokaza da je sumnjom u nju bilo dovedeno u pitanje svo bogoblagodatno Predanje i živi opit Crkve Božje. Još beznačajnije izgledaše prenošenje blagosiljanja koljiva za umrle sa subote na vaskrsni nedeljni dan, koje izvršiše, protivno starom običaju, monasi svetogorskog Skita Sv. Ane (1754-5. g.). No ipak neki od svetogorskih otaca, sa bolje izoštrenom crkvenom savešću i svešću, premda znađahu da se ovde ne radi o pitanju vere, ustadoše protiv ove izmene drevnog običaja. Osetiše oni da se iza te neznatne izmene krije novo načelo crkvenog življenja, od Apostola nepredano i Ocima nepotvrđeno: načelo prilagođavanja i upodobljavanja ovome veku na račun upodobljavanja Hristovoj Tajni božanskog Domostroja i Vaskrsenja. To pitanje kao i neka druga (napr. pitanje čestog pričešćivanja životvornih Hristovih Tajni koje zastupahu Koljivari) bi uzrok, kao što će se dalje videti, ne malih nemira u Sv. Gori Atonskoj i Velikoj Hristovoj Crkvi Carigradskoj: Koljivari biše oklevetani kao unosioci nemira u Crkvu i zato neki od njih proterani. Među njima behu i gore pomenuti jeromonasi Georgije, Nifon i prepodobni Arsenije, s kojima se srete ovaj istine Božje žedni Nikola o kome je reč. Vrlinsko življenje ovih staraca i bogougodni razgovori sa njima porodiše u njegovoj duši žeđ za monaškim predavanjem Bogu. Čuvši od njih mnoge pohvale o blaženom mitropolitu Korintskom Makariju[10], koji beše njihovog duha i revnosti, on pohita na ostrvo Idru gde ovaj tada življaše. Taj susret bi početak njihovog, do kraja zemaljskog života, drugovanja i uzajamnog pomaganja. Tu Nikola upozna i čuvenog po vrlini starca Silvestra Kesarijskog koji se hranjaše medom molitvenog tihovanja i duhovnog sozepnavanja u jednoj uskoj kolibici. U licu jednog i drugog podvižnika Hristovog zasija Nikoli ona duhovna lepota o kojoj govora Sv. Vasilije Veliki, koja kad obasja ljudsku dušu, potiskuje iz nje sve što joj je do tada izgledalo drago i dostojno ljubavi, čineći ga sićušnim i dostojnim prezrenja. Zato i on, kao nekad blaženi Pavle, videvši Divnog lepotom, smatraše od tog momenta sve za trice samo da bi zadobio Hrista. I dobivši preporuku od starca Silvestra, odreče se sveta i onoga što je u svetu i otputova lađom u Goru Atonsku (1775. g.), u manastir Sv. Dionisija, gde primi anđelski obraz, dobivši ime Nikodim. Tu osta mladi Nikodim dve godine, postavši primer smirenja i razboritosti drugoj bratiji, služeći kao čtec i sekregar u sv. manastiru. Za vreme svog dvogodišnjeg boravka u manastiru, pored molitvenog pravila i služenja bratiji, monah Nikodim se truđaše neprestano na izučavanju bogonadahnutih Otačkih knjiga. Na mnogim od rukopisa bogate manastirske biblioteke i do danas stoji zapis: „Pročitah ja Nikodim sa Naksosa“. Na spisima bogomudrog pisca, skrivenog pod imenom Dionisija Areopagita, piše: „Pročitah ovu sveštenu i tajanstvenih dogmata Duha punu i velikoslavnu knjigu i zadobih ne malu korist – Nikodim monah sa Naksosa“. Tako on harmonično sjedinjavaše u sebi praktično bogougodno življenje sa bogoumljem i izučavanjem sv. Spisa dan i noć. Znađaše monah Nikodim da samo prosvetljeni može biti istinski prosvetitelj i učitelj drugih, kao i to da je bogoživljenje neophodni preduslov čistog i zdravog bogoumlja.
Godine 1777. dođe u Sv. Goru i Sv. Makarije Korintski i, posetivši manastire, nastani se u ćeliji Sv. Antonija koja beše na mestu gde se danas diže ogromni zapusteli ruski skit Sv. Andreja, zvani Saraj, sa jednim od najvećih hramova na Balkanu. Odatle svetitelj pozva Nikodima na razgovor, pa pošto se zagrliše sv. zagrljajem, potsticaše ga, znajući želju srca njegovog, da se oda usamljeničkom življenju i izdavanju, na opštu korist, Otačkih knjiga. I to bi dan u koji dva svetitelja položiše temelj svetom delu. Mladi, veoma obdaren duhovnim ognjem, monah Nikodim ujedini od tog dana svoje snage s opitnim pedesetogodišnjim podvižnikom i sabiračem Otačkih knjiga Makarijem. I njihovim zajedničkim trudom, od mnogih zaboravljena bescen blaga Otačke mudrosti, zasjaše kao iz neke tame svima željnima božanske svetlosti i bogopoznanja.
Posle nekoliko dana Sv. Makarije predade monahu Nikodimu rukopis „Dobrotoljublja“, zamolivši ga da popravi greške u tekstovima, da napiše predgovor i kratke životopise sv. Pisaca čiji tekstovi su bili sabrani u ovoj bogomudroj knjizi.
Poveri mu takođe i popravku „Evergetinosa“, druge značajne duhovne knjige u kojoj su sabrane pouke iz života i dela sv. Otaca i podvižnika. Dade mu i svoju knjigu „O čestom pričešćivanju“, da je dopuni svedočanstvima drevnih Otaca i sv. Predanja i pripremi za ponovno izdanje. Sve to svedoči, s jedne strane, veliko smirenje ovog inače učenog i trudoljubivog Makarija, a s druge strane, njegovo neobično poverenje u dvadesetosmogodišnjeg monaha Nikodima i u njegovo poznavanje sv. Otaca. Posle odlaska Sv. Makarija, monah Nikodim prožive godinu dana u ćeliji Sv. Georgija iznad Kareje, zvanoj ćeliji „Skurteja“, gde prepisa knjigu „Azbučnik“, delo prepodobnog Meletija Galisiotskog ispovednika[11]. Od tada pa do blažene končine, sav život Sv. Nikodima proteče u trudu i podvigu, postu i molitvi, izučavanju i pisanju bogomudrih knjiga i himni i tumačenju Otačkih spisa i Sv. Pisma.
U to vreme se beše pročuo po svojim podvizima, trudoljublju i mudroljublju i jedan drugi sveti muž. To beše prepodobni Pajsije Veličkovski. Kao ovaj sa juga, tako i prepodobni Pajsije beše došao nešto pre njega u Sv. Goru iz severnih, ruskih i moldavskih krajeva, sa istim ciljem: da tu nađe duhovne hrane svojoj gladnoj duši i da nahrani i druge sa prebogate otačke trpeze. I kao što se dve munje ukrštaju na nebu obasjavši svojom svetlošću u tamu pogruženu vaseljenu, tako i ova dva ognjena bogoiskatelja: jedan obasja južne a drugi severne krajeve. Dirljivo je čitati sa koliko je samopožrtvovanja i ljubavi tražio i sabirao po Sv. Gori prepodobni Pajsije zaboravljene rukopise svetootačkih dela! A kad izuči jelinski jezik, on sabra mnoge svete knjige i monahe oko sebe, požive s njima u manastiru Simonopetri i njime osnovanom Skitu Sv. proroka Ilije, pa otputova sa saborom svoje bratije u Moldaviju. Tu se u manastiru Njamcu okupi oko njega do 1000. monaha.
Tu on pisaše knjige pune duhovne mudrosti, i prevođaše na slovenski i rumunski jezik sa svojom bratijom svetootačka dela.[12] Sv. Nikodim, čuvši za njega i da je veliki ljubitelj umne molitve i svetootačke mudrosti, razgore se željom da se i on pridruži saboru njegovih učenika. No velika bura i vetar sprečiše i promeniše pravac lađe kojom beše krenuo za Moldaviju, te tako osta na svagda u Sv. Gori.
Vrativši se sa neuspelog puta u Sv. Goru, željan molitvenog tihovanja, nastani se ponovo u kolibi Skurteja, a potom u usamljenoj ćeliji Sv. Atanasija, gde pisaše crkvene himne, dopunivši službu Sv. Atanasija i Kirila. Posle nekog vremena dođe sa ostrva Naksosa prepodobni Arsenije Peloponeski i nastani se u Skitu Sv. Pantokratora (Kapsala). Smireni Nikodim, pošto ne uspe da ode starcu Pajsiju, dođe za poslušnika ovom mudrom starcu Arseniju koga i od ranije znađaše. Znao je monah Nikodim da je, kako kaže Sv. Isak Sirjanin, „smirenoumlje odeća božanstva. Jer ovaploćeni Logos u njega se obuče i opšti preko njega sa nama u našem telu … da ne bi tvar sagorela od sozercavanja i gledanja na Njega“. Znajući dakle, da je smirenoumlje temelj naše filosofije života, svaki dan svoj njime počinjaše i njime završavaše, slušajući i smiravajući se pred svojim duhovnim ocem, po ugledu na Hristovo poslušanje do smrti, i smirenje pred Njegovim Ocem nebeskim.
Poživevši sa starcem Arsenijem oko tri godine u postu i trudu, i izučavanju Otačkih spisa u bogatoj biblioteci sv. Iverskog manastira, koji ne bejaše daleko od njih, on se otseli zajedno sa njim na jedno pusto ostrvce, u pravcu Evije, naspram Svete Gore, zvano Skiropula. Posle izvesnog vremena ostade sam, jedući hleb svoj u mukotrpnom znoju lica svog na tom pustom ostrvu, neprestano se moleći i Bogu nevidljivom nevidljivo služeći. Tu napisa na molbu svoga rođaka Jeroteja Evripskog episkopa, i to po sećanju, pošto ne beše poneo sa sobom ni jednu knjigu, vrlo dušekorisnu knjigu zvanu „Savetni priručnik ili o čuvanju pet čula“. Ne piše je da se proslavi i iz sujete, no po poslušanju, sa strahom i osudom sebe samog: „Ako, što da ne bude, ovo što pišem ne bude prijatno nekoj svetoj duši, ko će biti kriv za to? – pita on svoga rođaka episkopa. Ja, Vladiko moj, ja. Prvo, jer zborim a ne tvorim; a onaj koji govori a ne tvori, sličan je hlebu bez soli … No učinih ovo pokoravajući se Sv. Nilu koji kaže: Dobro treba da govori i onaj koji ne tvori dobro, ne bi li, zastidevši se reči, počeo i u delo da ih sprovodi. A drugo, kriv sam što ne sačuvah svoju meru pa koračam dalje od svojih moći“ … U toj bogomudroj knjizi govori sveti o straženju nad čulima, da se ne bi preko njih strasti uselile u srce i zarobile dušu, o očišćenju njihovom, da bi čisto srce, gledanjem stvorenja Božjeg i udubljivanjem u tajne slave Božje, videlo i primilo u sebe večnu svetlost Svete Trojice. Završavajući svoje delo svetitelj govori da se pravo blaženstvo ne nalazi, kao što su to hteli mudraci ovoga veka, ni u spoljašnjim dobrima: bogatstvu, dostojanstvima, časti, ni u telesnim uživanjima; čak su u zabludi i oni koji misle da se prava sreća nalazi u prostom priznavanju postojanja Božjeg, besmrtnosti duše i drugih božanskih stvari. Nadmeno znanje u prljavoj duši i oslepljenim od strasti čulima izvor je ne blaženstva no demonskog mučenja. Jer, znanje, i samo kroz njega gledanje tajni, nadima – bez ljubavi koja gradi, i koja se rađa ne iz prirode već iz vere; samo, iz prirode crpeno, znanje je golo i siromašno, pa zato i nesigurno; ljubav i vrlinsko življenje znači opit i isprobanost. Otuda i sigurnost i postojanost blaženstva koje nastaje iz doživljavanja sv. vere. Zato, završava sveti, samo onaj koji ima uvek u sebi večno i blaženo dobro, koje je Bog, koji Njime hrani srce i biće svoje, kroz veru i ljubav, samo on poseduje blaženstvo jače od smrti, kroz koga i najveće stradanje postaje radost. Tako je, eto, ovaj ognjeni monah, go na golom ostrvu, kao nekad mnogostradalni Jov na đubrištu, ispunjavao sebe jedinom snagom koja odoleva smrti u pustinji ovozemaljskog života, snažeći i druge njome, rečju svojom i primerom svojim.
Posle godinu dana (1783) vrati se Sv. Nikodim ponovo u Sv. Goru, ostavivši samo suvo ostrvo, nemog svedoka njegovog podviga. Povratak njegov ne bi odmora radi nego još većeg podviga radi: tu primi od starca Damaskina Stavrude, duhovnika njegovog životopisca Evtimija, veliki i anđelski obraz i nastani se u ćeliji zvanoj „Teonina“, iznad sabornog hrama Pantokratorova skita. „Dok se tu nalazio, piše gore rečeni Evtimije, sabraše se oko njegovih medotočivih pouka mnoga bratija i nastaniše u okolnim kolibama, da ga gledaju i da se prosvetljuju njegovim duhovnim savetima.“
Sledeće godine (1784) pojavi se ponovo u Sv. Gori onaj bogomudri Makarije Korintski, da bi još jednom potsetio svoga učenika i voljenog sapodvižnika da u brizi o spasenju svoje duše ne zaboravi i druge, spasenja i svetlosti Božje željne. Tako se, potstaknut njime, Sv. Nikodim predade potpuno pisanju, prevođenju za prosti narod na novojelinski jezik sa starog, Otačkih dela i tumačenju Sv. Pisma i bogosluženja, dodajući trudu trud i podvig podvigu. I postade uistinu učitelj mnogih delom i rečju. Po molbi Sv. Makarija prevede na prostonarodni jezik dela Sv. Simeona Novog Bogoslova koja biše štampana pod imenom njegovog prepisivača Dionisija Zagoreosa. „Dobrotoljublje“, to drugo Evanđelje Otačkog duhovnog opita i pravoslavnog po Bogu življenja, već beše štampano, a uz to prevedeno odmah na slovenski jezik prepodobnim Pajsijem Veličkovskim.
Pošto je uvek bilo ljudi koji su tvrdili, da bi opravdali svoju lenjost, da su to knjige za monahe a ne i za ljude koji žive u svetu, svetitelj se obraća takvima u predgovoru dela Sv. Simeona: „Neka se ne usudi neko od svetovnjaka da kaže da je ovo pisano samo za monahe a ne i za mirjane. Ne, ledena je ta reč, brate, reč puna lukavstva, po psalmopevcu, reč nerazumna, kojom lenjivac i nemarljivi nalazi izgovor u gresima“. Pa da bi dokazao svoju tvrdnju Sveti navodi za primer obećanje koje svaki hrišćanin daje na sv. krštenju: „da li samo monah daje obećanje Bogu da se odriče satane i svih dela njegovih? – To isto obećanje daje i svetovnjak“. Pošto su svi ljudi pozvani na savršenstvo i čistotu uma i srca, to i Sv. Nikodim priziva sve bez razlike, da se svaki, shodno svojim moćima i svome daru, trudi da primeni u život napisano Sv. Simeonom i svima svetima, da bi očišćavani po duši i po telu, kroz nauk ovaj Sv. Duha, privukli u srce svoje blagodat Utešitelja, i da bi se tako kao i sveti učili direktno od Njega božanskoj volji.
Tim bogomudrim spisima dodade Sveti i druge još prostije knjige duhovnog sadržaja, u želji da uvede i duhovne oce i prosti narod u zakone duhovne borbe i da im otkrije puteve pokajanja i što boljeg napredovanja na putu savršenstva. Ko nije čuo za njegov „Ispovednik“, priručnik duhovnicima pri ispovesti i uvoditelj vernih u tajnu pokajanja? Pa za njegovu „Nevidljivu borbu“ i „Duhovne vežbe“? Držeći se pravila, „da treba mrzeti i odvraćati se od pogrešnih učenja i bezakonih latinskih i drugih jeretika običaja, ali ne i od onoga što je kod njih pravilno i posvedočeno pravilima svetih Sabora“, – on se potrudi da, koliko mu to bi moguće, i ova prvobitno zapadnih pisaca dela, očisti i opravoslavi, bivajući preko njih kao Pavle – svima sve da bi bar nekog pridobio. No znajući da je „mleko“ za mladence a da duhovno ojačalima treba dati „tvrde“ hrane, pripremi on, uz mnogo truda i po poslušanju, sva dela mudrog svetitelja Grigorija Palame, kako bi i ona izašla na svetlost dana, u slavu večne božanske Svetlosti koju proslavljaju i brane, a na duhovno utvrđenje i prosvetljenje mnogih. No taj trud njegov bi izgubljen u Beču pre nego što se objavi, na radost mrakoljupca demona, a na svetoga veliku žalost, i na štetu svih željnih svetlosti Božje. Saznavši za gubitak svetitelj, po rečima sapodvižnika mu Evtimija, „plačući i naričući“ i ne nalazeći utehe u ćeliji svojoj, ode u ćeliju braće Skurteja da izlije pred njih svoju tugu. Toliko velika beše njegova ljubav prema Sv. Grigoriju, i želja da preko njegovog bogomudrog učenja probudi uspavane savesti svojih savremenika!
No, ne postaje li čak i tuga svetih izvorom radosti i utehe za nas grešne? Njegov trud nad delima Sv. Grigorija i tuga zbog njihovog gubitka, ostadoše kao još jedno nesumnjivo svedočanstvo dubokih duhovnih veza Koljivara sa drevnim atonskim ocima podvižnicima zvanim, po sv. Grigoriju, „palamistima“, a preko njih sa celokupnim sabornim svetim Predanjem Crkve.
Revnost svoju za otačka predanja osobito posvedoči prepodobni Nikodim sabiranjem, tumačenjem i izdavanjem sv. Pravila Vaseljenskih i Pomesnih Sabora Crkve pod nazivom „Krma“ (Pidalion). U tom velikom poslu bi mu pomoćnik bogoljubivi jeromonah Agapije Peloponeski; ne izostade ni dobro svedočanstvo o vrednosti njegovog truda smirenog Makarija Korintskog, prisutnog u svakom dobrom i korisnom poduhvatu. Tako se ostvari želja prepodobnog da ova sveta pravila pravoslavnog po Bogu življenja (kojima drevni Oci postaviše granice među lažnom i pravom verom, među pravim i lažnim življenjem po veri), postanu posed i „mudrih i prostih“, i sveštenstva i naroda. Blagodareći tome nije retkost da se i do dana današnjeg može čuti u jelinskim krajevima i od najprostije starice: to što radiš protivno je „Pidalionu“ Svetog Nikodima[13]. No od iskoni mrzitelj dobra đavo ne ostavi ni ovu radost svetitelju, nepomućenu: neki Teodorit Janjinski, kome Sv. Nikodim poveri brigu o šgampanju „Krme“, samovoljno izmeni neka od njegovih tumačenja, dodajući svoja objašnjenja tuđa duhu Pravoslavlja, na veliku žalost prepodobnog i na sablazan vernog naroda. „Više bih volio, govoraše sv. Nikodim, da me udario nožem u srce, nego to što je dodavao i oduzimao iz moje knjige“.
To vreme beše ne samo vreme narodnog neznanja no i velikog njegovog stradanja. Od agarjanskog pritiska mnogi menjahu svoju veru, ali mnoštvo njih i postrada mučenički za Hrista kao u drevna vremena. Mnogi od tih novomučenika prolažahu pre svog stradanja kroz Sv. Goru da bi se tu pripremili za svoj podvig. Poznato je da je jsdan od njih, Sv. novomučenik Konstantin sa Idre, bio pripremljen ia stradanje od Sv. Nikodima, kome on potom napisa žitije. Da bi ukrepio narod u veri pravoslavnoj i proslavio i sačuvao od zaborava divne podvige ovih novomučenika, Sv. Nikodim sabra i napisa „Novi Mučenikoslov“ (Neon Martirologion), po svemu ravan drevnim „Delima mučenika“. Time posrami i one zlobnike koji tvrđahu kako je tobož stablo Pravoslavlja prestalo da daje plodove svetosti i postalo bezplodna smokva.
Protumači prepodobni i 14. Poslanica apostola Pavla, uz to i Saborne Poslanice; prevede na novojeliiski „Tumačenje Psalama“ Evtimija Zigabena, objasni i devet Pesama kanona nazvavši knjigu „Blagodatni vrt“. Izda i „Novi izbornik“ iz žitija prepodobnih, a pri kraju života i sav „Sabornik“ (Sinaksar), tj. Žitija Svetih, dopunivši ih i ispravivši. Sabra u knjizi „Bogorodičnik“ himne u čast Majke Božje, napisa i divnu „Novu Lestvicu“ i „Heortodromion“, gde protumači na opštu korist stepena Oktoiha i pevane kanone Bogorodičinih i Gospodnjih praznika. Svoju veliku ljubav prema svetima pokaza i pisanjem divnih pesama i službi u čast njihovu (51. delo). Veliku korist pravoslavnom narodu donese i njegovo delo „Hristoitia“ (Blagonaravlje), kao i drevna knjiga pitanja i odgovora na duhovne teme zvana „Knjiga Varsanufija i Jovana“. Ko će nabrojati njegova brojna pisma i druga poučna dela kojima tešaše, prosvećivaše i tumačaše svima koji mu se obraćahu, veru evanđelsku i življenje po njoj! Tako sav život prepodobnog proteče u raspinjanju na krstu dvojedne ljubavi: ljubavi prema Hristu i prema svojoj braći.
Sve to ne beše po volji zlim dusima i nerazumnim ljudima, te pokušavahu na razne načine da ga ometu u njegovom. trudu i podvigu. Često je slušao demonsku buku i šaputanje oko svoje ćelije, ili kao rušenje zida i udaranje u vrata. Pisac njegovog žitija Evtimije saopštava nam da dok je Sveti tumačio reči 36. Psalma: „Neka bude put njihov taman i klizav i anđeo Gospodnji neka ih goni“, napolje se čula takva larma i buka, kao da je vojska prolazila i kao da su se zidovi rušili. A on, iako je bio vrlo bojažljiv kao mlad, toliko beše ojačao blagodaću Duha Svetoga da sve to smatraše za „detinje strele“.
Mnogo mu je teže padala revnost „ne po razumu“ lažne braće i njihovo neznanje i zloba koja se uvek trudi da okleveta i omete delo Božje. Još pre dolaska Sv. Nikodima na Aton, u Sv. Goru se beše uvukao, kao što već bi rečeno, nemir i raspre u vezi blagosiljanja subotnih koljiva i vršenja parastosa u nedelju, kao i po pitanju češćeg pričešćivanja. Radi mira među braćom, carigradski patrijarh Teodosije II (1769-1773) donese sinodsko rešenje po kome „dobro rade oni koji subotom vrše parastose za mrtve; oni pak koji ih vrše u dan Gospodnji ne podležu osudi“. Što se tiče vremena pristupanja sv. Pričešću, odluči da „ono nije određeno, svi su međutim dužni da se pripreme za njega pokajanjem i ispovešću.“ U drugom pismu, napisanom sa saglasnošću jerusalimskog patrijarha Sofronija, isti ovaj Teodosije II podvlači da „dobro čine oni koji vrše parastose subotom“, no dopušta parastose i nedeljom zbog naroda. No to ne smiri raspre među monasima. Revnitelji drevnog crkvenog ustava u koje spadaše i Sv. Nikodim, biše oklevetani i optuženi Carigradu na saboru u manastiru Kutlumušu (1774), na kome uzeše učešća bivši carigradski patrijarh Kirilo II i Matej aleksandrijski, koji tu behu na pokoju. Među otpuženima se nalazaše pored prepodobnog Atanasija Parskog, Neofita Kavsokalivitskog, Sv. Makarija Korintskog, i Sveti Nikodim. Pismo prepodobnoga koje on uputi po monahu Visarionu radi opravdanja Koljivara, bi otvoreno i usput falsifikovano. Na carigradskom Saboru (1776) neki od Koljivara biše raščinjeni i proterani,[14] i donesena odluka da je „svejedno“ kad se blagosiljaju koljiva, i ako svi drevni ustavi govore da parastose treba vršiti subotom. Raspra se još više razgore povodom objavljene knjige „O čestom Pričešćivanju“. U ono vreme mnogi držahu za zakon da se treba pričešćivati četiri puta godišnje, ili u krajnjem slučaju jednom u 40. dana. Cilj pak ove knjige beše da probudi hrišćane iz učmalosti na duhovnu revnost, sličnu onoj drevnih hrišćana i da ih podstakne da što češće pristupaju svetim Tajnama Hristovim, „da udaljujući se na dugo vreme od zajednice s Hristom, ne budu ulovljeni od duhovnog vuka.“ Vera Sv. Nikodima i Sv. Makarija, koji pripremiše ovu knjigu, beše da Bog u svako vreme daruje svetu silu svoju i istu pomoć kao u stara vremena, svima onima kojima je življenje u svetosti i vrlini draže od nemara i lenosti. Ne pokazaše li to svojim primerom i sveti novomučenici, čiji život Sv. Nikodim proslavi, a i sami ovi podvižnici Nikodim i Makarije kao i mnogi drugi pre i posle njih? A ne tražahu oni da se pristupa Svetim Tajnama bilo kako i bez pripreme: svojim podvigom, postom i molitvom, a i rečju svojom, posvedočiše da je pokajanje i ispovedanje grehova, i svako duhovno straženje i podvig, neophodan uslov za to. A verovahu i u svetu silu Krvi i Tela Gospodnjeg: da oganj njihov osvećuje i prosvećuje, daje zdravlje duši i telu, olakšava terete mnogih sagrešenja, sputava i uklanja rđave i zle navike, umrtvljuje strasti, jednom rečju umnožava božansku blagodat i uvodi u večni život. Znadijahu oni da Hristos traži žive udove a ne mrtve. A otkud im život ako se ne oživljavaju svetim vrlinama i životvornim Tajnama Njegovim? I da je svako vreme blagoprijatno i za vrlinu i za svetu Tajnu, jer nas ne čini vreme i praznik, po svetom Zlatoustu, dostojnima svetih Tajni, no čistota i pravednost duše. Zato i oni govorahu zajedno sa svetim Zlatoustom: „sa takvom čistotom i pravednošću duše uvek pristupi, bez nje – nikad“. Ne beše Svetima ni to nepoznato da kad oslabi žeđ za sv. Tajnama i trepet pred njima, slabi i vrlina; i obratno: nemar u vrlinskom življenju gasi postepeno, dok je ne ugasi, i žudnju za Svetinjom blagodatnih Darova Božjih. Zato nije čudo što, tražeći od sebe i od svih hrišćana danonoćno življenje i kajanje, oni tražahu istovremeno i stalnu spremnost za sv. Pričešćivanje, i češće pristupanje svetim Tajnama.
To sablazni neke od slabijih, za koje noviji običaj retkog pričešćivanja beše postao zakon, i posluži, zajedno sa drugim spornim pitanjima, kao povod mnogih kleveta i optužbi protiv Sv. Nikodima, Sv. Makarija i drugih Koljivara. Na sve te optužbe Sv. Nikodim odgovori smirenjem i praštanjem; a na kraju „Ispovedanjem vere“ svoje, u kome sa smelošću i smireno pobi sve klevete protiv čistote vere svoje i svojih sapodvižnika. U njemu on blagovesti, između ostalog, da je čuvanje starog običaja o vršenju parastosa u subotu, kao danu silaska Hristovog u Ad i danu mrtvih, veoma bogougodno: njime se sprečava mešanje nesmešivih svojstava subotnog dana, kao senke, sa svojstvima dana Gospodnjeg kao punoće svih događaja domostroja Božjeg i kao dana Vaskrsenja Hristova, a uz to i kao osmog dana večne radosti budućeg veka. Kao i svi sveti pre njega, tako se i on staraše da sve u Crkvi, svako njeno delo i svaka molptva, budu – ne skrivanje i pomračivanje no: blagovest i otkrivanje svih njenih u Hristu Gospodu skrivenootkrivenih Tajni i čudesa. A iznad svega i pre svega: svete tajne Vaskrsenja, i tajne Crkve kao živog Tela večnoživog i večnoprisutnog Bogočoveka. Kao nekad prepodobni Teodor Studit što savetovaše monahe da ne kleče u nedelju, jer, govoraše on, pošto u naše vreme postoje mnogi koji sumnjaju u Vaskrsenje Hristovo, to treba da i našim uspravnim stavom u vaskrsni dan blagovestimo našu veru u njega; – tako i ovaj sveti muž: revnovaše da ne bude ničim pomračena tajna Vaskrsenja Hristovog i sv. Predanja.
Ispravnost njegove vere posvedoči i Sabor svetogorskih staraca koji bi sazvan 1807. g. povodom kleveta na prepodobnoga: „Svi mi“, pišu starcu u poslanici upućenoj svim svetogorskim manastirima i skitovima, „jednodušno svedočimo i priznajemo njegovo izuzetno blagočešće i pravoslavnost, i da je hranitelj dogmata Crkve Hristove, kao što to dokazuju i njegovi svešteni i opštekorisni spisi[15]…“
Poslednje godine svog na zemlji življenja provede ovaj smireni i mudri podvižnik u raznim mestima Svete Gore: posle izvesnog boravka u Velikoj Lavri i dvomesečnog bavljenja u ćeliji Skurteja, zajedničkog življenja sa starcem Silvestrom Kesarijskim u Pantokratorskoj ćeliji Sv. Vasilija i kraćeg boravka u manastiru Pantokratoru, nastani se na kraju u jednu mirnu ćeliju naspram one Sv. Vasilija. Tu življaše kao tuđin i došljak na zemlji, ne imajući ni za nasušni hleb; življaše od ljubavi njegove duhovne braće iz ćelije Skurteja. Evtimije, koji je živeo sa njim, saopštava nam da mu hrana beše „nekad na vodi spremljen pirinač, nekad opet sa vodom samleveni; najčešće pak jeđaše masline i raskvašeno sočivo. Ako bi mu neko doneo ribe, davaše komšiji da je skuva za obojicu. A komšije znajući da on jelo nikad ne kuva, nošahu mu često od svoga“. Od odela imađaše samo jednu staru prostu mantiju, nikada dve; a na nogama, umesto cipela, opanke od svinjske kože. Desi se tako jednom da dođe u Iverski manastir jedan arhijerej, koji imađaše veliku želju da upozna prepodobnoga, o čijoj mudrosti beše toliko čuo i čitao. Zato posla jednog monaha iz manastira u Kapsalu, gde tada življaše Sv. Nikodim sa svojim starcem, i izjavi želju da ga vidi. Prepodobni Nikodim, onako isto prosto obučen, dođe, po blagoslovu starca, mitropolitu, pozdravivši ga smerno. Arhijereju ni na kraj pameti ne dođe da bi to mogao biti mudri Nikodim pa, misleći da je to neki beznačajni monah, produži sa čitanjem neke knjige ne obraćajući pažnju na njega. Nikodim počeka prilično dugo da mu episkop kaže što ga je pozvao, pa ne dočekavši, vrati se svojoj kolibi. Posle nekog vremena arhijerej ponovo pozva rečenog monaha da ga pita zašto Nikodim ne dođe. On mu začuđen reče: malopre je bio kod vas! – Ta zar je moguće da je to bio on? Zovite ga odmah, zapovedi. Uzalud je međutim monah molio starca Nikodimovog da ga ponovo pošalje u manastir. Pošto, reče starac monahu, dotični arhijerej smatra da je staro ruho moga duhovnog čeda nepristojno za jednog mudrog i prepodobnog pustinjaka, time pokaza da nije dostojan da vidi Nikodima… No i pored te njegove smirene prostote, priča nam isti Evtimije, „svi ranjeni grehom ostavljahu arhijereje i duhovnike svoje i hitahu u tralje obučenom Nikodimu, da bi našli sebi leka i utehe u žalostima, i to ne samo iz manastira, skitova i koliba, nego dolažahu i mnogi hrišćani iz raznih mesta, da ga vide i da kod njega nađu utehe u svojim nevoljama“. Ništa im ne smetaše to što prepodobni sam sebe nazivaše „mrtvorođenčetom“ i „mrtvim psom“, „nemudrim“ i „prostakom“ i što se potpisivaše „nemonah – monah“.
Kad napisa „Ispovedanje vere“ prepodobni oseti da su telesne njegove snage na izmaku i da se približilo vreme odmora od mnogih trudova njegovih. Meseca aprila 23, godine 1809, izađe iz Kapsale do kolibe voljenih mu Skurteja da proslave zajedno velikomučenika Georgija kome beše posvećen njihov mali hram. Vrativši se svojoj kolibi zdravlje mu se pogorša, sluh mu beše oslabio, zubi poispadali od posta, i teško se kretaše. Post i trudovi behu sagoreli spoljašnjeg čoveka, a mladost unutrašnjeg se obnavljaše neprestano, kao orlovska. Petog jula ode do manastira Kutlumuša gde ga oci primiše sa radošću. Odatle mu dadoše mazgu da izjaše uzbrdicu do ćelije Skurteja. Težak uspon pogorša i onako njegovo slabo zdravlje i skinuvši se s mazge bi ophrvan bolešću. Osetivši da mu se približuje blaženi kraj ispovedi se, i zamoli da mu se izvrši sveštanje sv. Masla, pričešćujući se svakodnevno svetih Tajni Hristovih. Neprestano zahvaljivaše bratiji za njihovu ljubav i trud. Zamoli da mu donesu mošti sapodvižnika i drugova, blaženog Makarija Korintskog i Partenija starca Skurtejskog pa grleći ih i sa suzama celivajući šaputaše: zašto me Oci, ostaviste sirotog? Vi stigoste na nebo dobivši zbog vaših vrlina zasluženi pokoj, a ja zbog mojih grehova stradam. Zato vas molim, Oci moji, molite se Bogu da i mene pomiluje i da me udostoji da budem onde gde i vi.
To bi 13. jula, do koga se produži njegovo stradalno pripremanje za blaženu večnost. Noću između 13. i 14. jula sabra se oko odra njegovog mnoštvo učenika njegovih i sapodvižnika, venac glavi njegovoj, plačem i molitvom ispraćajući učitelja svog. Oko šestog časa noći na pitanje bratije: kako je? – odgovori tihim glasom, sa očima uperenim prema ikoni Bogomajke: „Umirem, umirem, umirem. Nego vas molim pričestite me“. I tako se pričesti životvornih Tajni Hristovih. Posle kratkog vremena nađoše ga sa prekrštenim rukama na grudima i ispruženim nogama. Učitelju, odmaraš li se? – upitaše ga. A on im odgovori: „Hrista primih u sebe, kako da ne budem spokojan!“ pa potom ućuta… A na mesto njega produžavaše da govori njegova reč, ranije napisana, dajući objašnjenje tog svetog spokojstva: „O nestvorena Ljubavi! O Ljubavi sladonosna! Šta hoćeš ol mene?… Tražim srce tvoje, da se sjedini sa mojim, koje mi zbog toga i bi probodeno na Krstu. I tražim celog tebe da bih i ja bio ceo tvoj… Kupi me, voljena mi dušo, predavajući mi se. ..“
I tako predade prepodobni dušu svoju Bogu 14. jula 1809. u šezdesetoj godini svoga života. I „dok se raćalo zemaljsko sunce“, piše verni učenik i životopisac njegov Evtimije, „zađe ovo duhovno sunce Crkve Hristove. Zađe ognjeni stub koji uvođaše novi Izrailj u pobožnost. Skri se oblak, koji osvežavaše paljene žegom grehova. Oplakaše ga prijatelji i znanci i svi hrišćani, od kojih jedan, iako prost, reče ovu reč: „Oci moji, bolje bi bilo da je danas umrlo hiljadu hrišćana nego Nikodim“. Telo mu bi česno sahranjeno pored hrama Sv. Georgija. A kada, po svetogorskom običaju, biše izvađene iz zemlje svete mošti njegove, napisa mu bratija po njegovoj želji na svetoj lobanji: „očekujem vaskrsenje mrtvih“. Lobanja se i danas čuva u hramu rečene kolibe iznad Kareje, isceljujući sve one koji je sa verom celivaju, i koji se vladaju po blagodatnim rečima iz nje izašlim i u njegovim delima zapisanim.
Molitvama prepodobnog Nikodima, Gospode Isuse Hriste, pomiluj i prosveti nas. AMIN.
 
Nekoliko pouka
od Svetog Nikodima Svetogorca
 
Da dodamo ovom kratkom žitiju i nekoliko bogomudrih misli prepodobnog Nikodima o molitvi Isusovoj, zvanoj umnoj molitvi, koju je on upražnjavao celog svog života, kao i o čuvanju uma i srca:
„Umna ili molitva srca, po svetim Ocima, prvenstveno označava onu molitvu pri kojoj čovek sabira um svoj u srce svoje, i bez da govori ustima, on samo sa unutarnjom rečju, u srcu izgovaranom, govori onu kratku i jednostavnu molitvu: „Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me“, zadržavajući pritom po malo disanje. U prenosnom i širem smislu, umnom molitvom se naziva i svaka druga prosta molitva koja se ne izgovara ustima nego umom i rečenom unutarnjom rečju srca.
Ako, dakle, želiš i ti, brate, da te Bog što pre čuje, i da dobiješ ono što tražiš od Njega, trudi se što više možeš na ovoj umnoj molitvi, moleći se Bogu svim umom i srcem svojim, da bi te pomilovao i da bi ti darovao ono što je korisno za tvoje spasenje. Jer ukoliko veći trud zahteva ova umna molitva od molitve proiznošene ustima, utoliko i dopire pre do uha Božjeg, koji bolje čuje umni vapaj srca nego veliko dovikivanje ustima. Zato Bog i govoraše Mojsiju, koji ga samo umno i u srcu moljaše za Judeje: „što vapiješ k meni?“ (Izl. 14, 15).
Pošto je milost Božija opšte ime i obuhvata sve blagodatne darove koje tražimo od Boga i koje nam Bog daje, to možeš za bilo šta što od Boga išteš da upotrebiš rečenu kratku i sveobuhvatnu molitvu: „Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me“. Um se lakše sabira u nju, dok ga opširnije i mnoge molitve rasejavaju.
Dajem ti ovde i nekoliko primera kako da se moliš, ukoliko ti to više odgovara, u raznim okolnostima i za za različite potrebe. Tako na primer, kad tražim od Boga bilo koju vrlinu ili dar, možeš se moliti umno i srcem ovako:
„Gospode Bože moj, daj mi ovaj dar ili vrlinu, u slavu tvoju i čast“. Ili ovako:
„Gospode, verujem da je po Tvojoj volji i u slavu Tvoju, ako od Tebe tražim ovu milost; nek se ispuni, dakle, na meni Tvoja volja“.
Kad te nekad napadnu tvoji duhovni neprijatelji, ovako se pomoli: „Požuri i pohitaj, Bože moj, u pomoć moju, da me neprijatelji ne pobede“. Ili: „Bože moj, utočište moje, snago duše moje, hitno mi pomozi, da ne padnem“. Ukoliko se borba produži, nastavi i ti da se ovako moliš, junački se suprotstavljajući onome koji te napada. Kad ljuta borba utihne, okreni se Bogu svome, stavi pred njega neprijatelja tvog koji te napada, i svoju nemoć da mu se odupreš, govoreći: „Gle, Gospode, delo ruku dobrote tvoje, kupljeno Krvlju Tvojom! Gle, neprijatelj Tvoj koji traži da ga uništi i da ga proguta! Tebi, Gospode, pribegavam! Ti si jedina nada moja, Ti koji si dobar i svemoćan. Pogledaj na nemoć moju i spremnost, ako mi Ti ne pomogneš, da mu se i nevoljno potčinim. Pomogni, dakle, o nado moja i silo duše moje“.
I na to te potsećam: kad se umoriš da se umno moliš i sa srcem, tada možeš izgovarati glasno ustima, bilo molitvu: „Gospode Isuse Hriste, Sin Božiji, pomiluj me“ (kao što kažu sveti Oci), bilo druge molitve koje sam želiš. Ali i tada se trudi da sabiraš um svoj, da pazi na reči molitve.
Neki kažu da se umnom molitvom naziva još i to, kada čovek, sabravši sve duhovne sile svoje duše u srce, i bez da išta zbori, bilo ustima bilo unutrašnjom rečju, samo umom poima i duboko u sebi oseća prisustvo Boga; i neuklonljivo razmišlja o tome, kako on stoji pred Njim nekad sa strahom i trepetom, kao osuđenik, nekad sa živom verom u Njegovu pomoć, nekad pak sa ljubavlju i radošću, spreman da mu večno služi. To je ono o čemu govori David: „svagda vidim pred sobom Gospoda“ (Ps. 16, 8). Ova molitva može da bude i samo sa jednim neodstupnim pogledom uma k Bogu, pokajnim i molebnim, koji je kao neko ćutljivo sećanje na onaj dar i onu blagodat, koju smo tražili ranije od Njega, rečju i srdačnim molenjem. Zato, pošto ova molitva može da se bez muke vrši na svakom mestu, svakim povodom i pod svim okolnostima, – drži je u rukama svojim kao neko silno i lakoupotrebljivo oružje, pa ćeš dobiti veliku korist i pomoć“.
(Iz „Nevidljive borbe, „ gl. 46)
 
Kakve i koje plodove daje umna molitva
1. „Plod koji se rađa od ovog molitvenog delanja je sledeći: Kad se um dugim podvigom navikne da boravi u srcu, on se, po Sv. Diadohu, udaljuje od lepota ovoga sveta, i počinje da mrzi i izbegava čulna zadovoljstva; jer po rečima istoga oca „onaj koji se za svagda useli u svoje srce, napušta sve spoljašnje lepote, i hodeći duhom ne zna više niti može čuti za telesne želje“ (gl. 57). Udaljuje se isto tako i od zabluda (koje nastaju) iz fantazije i maštanja, oslobađajući se tako i od napada koje vrše preko uobrazilje prljave i lukave pomisli. Jer sabirajući kroz molitveni mir svoju golu i prefinjenu silu u neizrečenu dubinu srca, um svlači sa sebe svaki zadebljali idol i sliku uobrazilje, zbog uskoće u srcu i malog prostora, slično zmiji koja skida svoju kožu kad se provlači kroz usko mesto. Pored toga, kad um navikne da prebiva u srcu, ne samo što voli da zatvara dveri odaje svoje i da molitveno tihuje, ne samo što voli da zatvara vrata usta svojih i da ćuti, nego zatvara straženjem i unutrašnju dver neizrečene reči, ne dopuštajući zlim duhovima i demonima da preko njega govore zlo koje bi oni hteli, i lukave pomisli, kroz koje čovek postaje nečist pred Bogom, koji istražuje srce i bubrege. Zato je i rekao Sv. Jovan Lestvičnik: „telu zatvori dver ćelije, govoru vrata jezika, a duhu unutrašnju dver“ (Pouka 27).
2. Još je plod ove molitve u tome što um, nalazeći se u srcu i gledajući duhovno i unutarnjim okom, i videći ružni i prljavi lik koji se uobličio u njemu, i odvratnu masku koju je navukao na sebe preko nečistih i nedozvoljenih stvari i pretstava koje je video, preko prljavština koje je čuo – zadobija time smirenje i plač i suze. A kako da se i ne smiri bednik, videći da mu je sve u srcu mračno i pogruženo u nekakvu duboku i tešku tamu, čiji uzrok su gresi, koje je učinio rečju, delom i pomišlju. Evo šta o tome kaže prepodobni Marko: „Kako će onaj kojim su zavladale (nečiste) pomisli biti u stanju da vidi njima prikriven greh, koji im je izvor, koji i jeste mrak i magla duše, začet od lukavih misli i dela?“ (Glava 224, O onima koji misle da se delima opravdaju). Kako da ne plače i da se ne žalosti jadnik, videći da je njegov razumni deo prepun sa toliko gordih, toliko nerazumnih, toliko bezbožnih i demonskih pomisli? Kako da ne plače nesrećnik videći svoje osećanje zarobljeno tolikim prljavim pomislima i tolikim nečistim željama? I svoju volju sa toliko zlih pomisli i toliko neuravnoteženih nagona i stremljenja, uperenih protiv bližnjeg? Jednom rečju, kako da se ne skruši i ne prolije krvave suze? Ili kako da ne zavapi k Isusu žalostivo, da mu se smiluje i da ga izleči? Kako da to ne uradi kad vidi srce svoje okovano tolikim bezbrojnim strastima, otvrdlo kamenom neosetljivošću, i izranavljeno tolikim ranama? I kad sazna da mu je sav unutrašnji čovek, ne hram Božji i blagodatni, no razbojnička pećina i radionica greha i demona? Tako će mu se, zbog toga smirenja i plača i suza, Bog smilovati, odmoriti ga od strasti, i osloboditi od napada pomisli i demona.
3. Plodotvorna je ona i po tome što ovaj povratak uma u srce, i neodstupno bavljenje njegovo u srcu i umno sozercavanje i straženje i čvrsta sabranost, i u toj sabranosti molenje, – postaje, po svetom Kalistu, kao čisto ogledalo, u kome um vidi rđave naklonosti srca, lukave pokrete svojih pomisli, napade i prikradanja i zasede nečistih duhova. Prosto rečeno, um tu vidi jasno sve svoje pogreške, sve do najmanje, i tako priziva Isusa u pomoć, i traži oproštaj, kaje se, tuguje, pada pred Njega, dodaje plač plaču i smirenje smirenju, i čini sve što mu je moguće da se ispravi i da više ne greši. Zato nam o takvoj molitvi reče i Jovan Lestvičnik: „molitva će ti otkriti tvoje duhovno stanje, zbog čega je bogoslovi smatraju ogledalom monaha.“ (Pouka 28).
4. Plod ove molitve je i čistota prirode, i radi čistote prirode davana nadprirodna energija božanske blagodati Sv. Duha. Jer kao što sv. Oci pronađoše prirodna sredstva, načine i metode: post, bdenje, ležanje na zemlji, kolenopreklanjanje, poklone, uzdržanje, i druge trudove i zlopaćenje tela, da bi očistili ljudsku prirodu od strasti koje se protivprirodno useliše u nju, – tako su isti ti sv. Oci izmislili i ovaj prirodni metod povratka i sabiranja uma u srce, da bi što lakše i što brže očistili i um i srce, i to ne samo njih koji su glavni čovekovi organi, najprefinjeniji i najprijemčiviji za zlo, a uz to i pokretači na greh, nego i sve druge delove i udove tela, deblje i teže promenljive (po znalcima prirode i zakona kretanja, kod svakog prirodnog tela prvo se pokreću i menjaju tanji njegovi i prefinjeniji delovi a potom preko njih i deblji). Cilj im je bio da tako preko čišćenja njih očiste svu čovekovu prirodu od strasti, i da je preko čistote pripreme da primi natprirodnu blagodat i energiju Božju. A ovaj metod čisti prirodu brže zato što ima za delo istovremeno i materiju i predmet kojim se bavi, tj. prvu i opštu i sve zapovesti sadržeću zapovest: zapovest o ljubavi čoveka prema Bogu svom dušom, svim srcem, svom snagom i svim umom svojim, zbog koje zapovesti mu se i daje (ali i zbog drugih) natprirodna blagodat Božja.
5. Njen plod je i ovo: kad se um navikne da ulazi u srce, da razgovara sa unutrašnjom rečju i da nalazi svoju volju, da vidi samog sebe i sve svoje sile, onda ne ostaje bez radosti i veselja, no, kao što se raduje i veseli čovek koji posle duge otsutnosti uđe u svoj dom, jer se udostoji da vidi svoju ženu i decu, tako biva, po rečima božanskog Nikifora, i sa umom, kad uđe u srce svoje. Isto to kaže i Josif Vrienije, u njegovom delu „O umu“, pozivajući se na Nikifora koji pre njega beše.
Ostavljajući za momenat sva ostala dobra i natprirodne darove kojih se čovek udostojava od ovog duhovnog povratka uma i srdačne molitve, dodajem ukratko još i ovo: preko ove umne i srdačne molitve možeš da sačuvaš um i srce svoje, ako ne potpuno čistim i bezstrasnim, – to je u svetu vrlo teško postići (da ne kažem i u pustinji i usamljenosti „zbog nemarnosti i lukavstva našeg“, kako reče božanski Jovan Lestvičnik), ali bar da ih obestrastiš i očistiš koliko je god to moguće. Jer takvu zapovest dade Bog čoveku, da čuva srce svoje od strasti i zlih pomisli, rekavši: „pazi se da ne bude reč tajna u srcu tvom bezakonje“ (5. Moj. 15, 9). O toj izreci Sv. Vasilije napisa svojim carskim perom celu besedu (beseda o „Pazi se“), a Sv. Solomon poručuje: „svrh svega što se čuva čuvaj srce svoje, jer iz njega izlazi život“ (Priče Sol. 4, 23).
(Iz knjige „Savetni priručnik“, gl. 10, O čuvanju uma i srca)
 
O sozercavanju imena Isusovog
Ima li išta blaženije? ili prijatnije? ili sladosnije od neprestanog razmišljanja o slavnom, slatkom i mnogoželjenom imenu Isusa Hrista, kroz koga ma šta čovek zatražio od Oca ili samoga Hrista – odmah to dobija? … Koja misao ili sećanje mogu biti radosniji i božanstveniji od pomisli i sećanja na spasiteljno i bogoprilično i strašno ime Isusa Hrista Sina Božjeg, ime koje je iznad svakog imena, pred kojim se priklanja, i pred kojim će prikloniti svoje koleno sve što je na nebu i na zemlji i u preispodnji …
Ovo ti napisah, brate, pobuđen preizobiljem ljubavi koju imam za tvoje spasenje. Naučih to, kao đače, prebogato iz sveštenih knjiga bogomudrih Otaca i čuh preko žive reči nekih duhovnih staraca, koji ga delimično isprobaše i na opitu. Što se pak mene tiče, ništa od svega toga ne uspeh okusiti i opitno naučiti, zbog moje velike nemarnosti i strasnosti“.
(Iz iste knjige).
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ONISIMA ČUDOTVORCA
 
Prepodobni Onisim beše rodom iz Kesarije Palestinske, iz sela Karine, i življaše u vreme cara Dioklecijana. Postoji predanje da njegovi roditelji primiše sveto krštenje od anđela Božjeg, koji im objavi radosnu vest da će roditi sina kome će biti ime Onisim. Još u mladim godinama Onisim ostavi svoje roditelje i otide u jedan manastir blizu Efesa, u kome bejahu osam stotina monaha. Roditelji Onisimovi mnogo kukahu i plakahu zbog odlaska njegovog, i od mnogih suza oslepeše. No pošto se za vreme Dioklecijanova gonjenja monasi Onisimova manastira skloniše, skloni se i prepodobni Onisim, i ode kući svojih roditelja. Ali ga roditelji ne poznaše. Onda on napisa pismo, u kome ukratko opisa svoj život, ostavi ga na prozor roditeljske kuće, pa ode. Prešavši u Magneziju, on tamo osnova manastir, i dovede tu svoje roditelje, i isceli im oči povrativši im vid. Pošto provede život u bogougodnim podvizima, prepodobni Onisim otputova ka Gospodu.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
JOSIFA ISPOVEDNIKA,
arhiepiskopa Solunskog[16]
 
SPOMEN SVETE MUČENICE
MIROPE[17]
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
STEFANA MAHRIŠČSKOG
 
Rodom iz Kijeva; spočetka se podvizavao kao monah u Pečerskom manastiru. Željan usamljenosti, prepodobni Stefan se udalji u mestašce Mahrišče, na 30. vrsta od Sergijeve lavre. Tu on, posle dugih usamljeničkih podviga, osnova manastir Svete Trojice. No mržnja nekih susednih bojara primora ga da se odatle skloni na reku Avnežu, na kojoj on sa učenikom svojim prepodobnim Grigorijem Avnežskim[18] osnova drugi manastir Svete Trojice. Veliki knez Dimitrije Joanovič ponovo pozva prepodobnog Stefana u Mahriščski manastir, gde se on podvizavao sve do svoje smrti, 1406. godine. Svete mošti prepodobnog Stefana biše 1550. godine obretene netljene, i počivaju u njegovoj obitelji. One se proslaviše mnogim čudesima.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
AKILE i ILARIJA
 
Ovi sveti mučenici biše kamenovani, i tako skončaše.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
IRAKLIJA
 
Premlaćen tojagama zbog vere u Hrista, ovaj sveti mučenik završi svoj život na zemlji.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
PETRA
 
Za veru u Hrista svetom mučeniku Petru biše odsečene obe noge, i on tako skonča. U nekim Sinaksarima on se spominje kao episkop Kritski.
 


 
NAPOMENE:
[1]Pont – severoistočna oblast Male Azije na Crnom Moru.
[2]Korint – najstariji, znamenit i trgovački grad Ahaje, oblasti u Grčkoj.
[3]Efes – primorski grad, i glavni grad maloazijske pokrajine Jonije.
[4]Asijom se nazivao zapadni deo Male Azije.
[5]Po predanju, sa njim bi ubijena i njegova žena, sveta Priskila, koja je bila njegov saradnik u apostolskim trudovima njegovim i propovedanju reči Božije. Veći deo moštiju svetih Akile i Priskile nalaze se u Rimu u crkvi svete mučenice Priskile. Spomen svete Priskple praznuje se 13. februara.
[6]Prepodobni Elij upokojio se u četvrtom veku.
[7]Žitije prepodobnog Nikodima prvo napisa njegov učenik sapodvižnik Evtimije. Službu zajedno sa žitijem napisa u naše dane otac Gerasim iz Male Sv. Ane, svetogorski himnograf. Divnu knjigu o njemu napisa i otac Teoklit Dionisijatski povodom pribrojanja prepodobnoga saboru Svetih od strane Carigradske Patrijaršije (1955. g.).
[8]Sv. ravnoapostolni Kozma Etolski se praznuje 4. avgusta. Vidi njegovo žitije pod tim datumom.
[9]U Smirni je učio i naš Dositej Obradović, nešto mlađi savremenik Sv. Nikodima, koji je tražeći znanja i prosvetljenja sebi i svom narodu, prošao gluv i nem pored Sv. Gore i njene mudrosti. Zato su mu dela bila i ostala ispunjena „otrovnoga pića“ (Njegoš). Blagodareći „dositejevštini“ njegov narod se potuca po stranputicama već više od stoleća, zaboravivši i prezrevši u licu svojih učenih pretstavnika svetogorsko Svetosavlje i ostavši nedotaknut duhom sv. Koljivara.
[10]Sv. Makarije Korintski se praznuje 17. aprila, gde se nalazi opisano i njegovo bogougodno žitije. Proterani Koljivari, s kojima je on bio u stalnoj saradnji, izvrpšli su pravi duhovni preporod u Grčkoj, osobito na Grčkim ostrvima.
[11]Njegov sveti spomen slavi se 19. januara.
[12]O prep. Pajsiju je mnogo pisano na ruskom, rumunskom a nedavno (prof. Emilianos Tahiaos) i na grčkom jeziku. On još nije zvanično pribrojan saboru svetih, iako njegov život i njegova dela kao i poštovanje koje uživa kod svih pravoslavnih, već odavno to zahtevaju.
[13]Sličan sveti posao nad Pravilima Vaseljenskih i Pomesnih Sabora obavi i kod nas iako sa zakašnjenjem od oko 100 godina, dostojni imenjak Sv. Nikodima, dalmatinski episkop Nikodim Milaš. No njegovo delo ni izbliza ne urodi kod nas tako bogatim plodom kakav dade, a i danas daje kod Jelina, „Krma“ Sv. Nikodima. Blagodareći ravnodušnosti klira, sveta Pravila ostadoše skoro nepoznata u našem narodu. Sasvim drukčije se ponašahu Srbi u Nemanjićko doba prema „Krmčiji“ Svetog Save.
[14]Atanasije Parski kasnije bi opravdan i vraćen mu čin.
[15]O ovim pitanjima bi raspravljano i posle smrti sv. Nikodima na Saboru carigradskom, koji bi održan za vreme patrijarha Grigorija V (1819. g.). Sabor, radi mira i zbog naroda, dozvoli po snishođenju blagosiljanje koljiva za mrtve i vršenje parastosa i u nedelju, osudivši međutim one koji to iz upornosti rade ali i one koji tvrde da je to potpupo zabranjeno. Što se tiče vremena sv. Pričešća, tu opravda revnost Koljivara, podvukavši da je za Pričešće potrebna ozbiljna priprema kao i saglasnost duhovnog oca. Evo šta piše ovaj Sabor svetogorcima: „Što se tiče božanskog i svetog Pričešća, budite sigurni i znajte, da su hrišćani dužni da na svakoj liturgiji pristupaju i pričešćuju se životvornog Tela. Zato ih i poziva sveštenik: „sa strahom Božjim i verom pristupite“. No radi ljudske podložnosti padu i nesposobnosti za svakodnevno pričešćivanje, odredi Crkva i zapovedi da svaki pristupa sv. Pričešću, kada, ispovedivši se duhovnom ocu, nađe sebe dostojnim za božansko Pričešće i kada dobije za to dozvolu od duhovnog oca. Ako se pokaže prestupnikom i bude podvrgnut kanonu, prvo neka izdrži naloženu mu epitimiju a potom, dobivši dozvolu od duhovnika, neka se udostoji sv. Pričešća. Za to niti je određen broj dana niti je obavezno da prođu 40. dana da bi se neko ponovo pričestio. Kad dakle neko koji želi da se pričesti nema za to smetnje i prepreke, nek uzme blagoslov od svoga duhovnika, i kao bezprekornom, dozvoljeno mu je da se pričešćuje čak i svake nedelje, pošto o vremenu ne postoji ni odluka ni apostolsko pravilo“.
[16]Opširnije o njemu videti pod 26. januarom.
[17]O ovoj svetoj mučenici videti pod 2. decembrom.
[18]Spomen njegov Crkva praznuje 15. juna.

3 komentar(a)

  1. Pingback: Kontraverzne glasine o Sv Mariji Magdalini

  2. Pingback: Sveti Justin Novi (Ćelijski): SVETI RAVNOAPOSTOLNI VLADIMIR KRSTITELJ RUSIJE – Manastir Vavedenje

  3. Prvi i apostol Vaskresenja…….neustrašiva u svojoj veri i odanosti……neumorna u propovedanju njenog Učitelja…….prisustvovao sam mnogim večernjim službama, ali samo sam na jednoj proplakao i to u manastiru Svete Magdaline u Jerusalimu gde je deo njenih moštiju i ogromna freska momenta kada Sveta Magdalina pokazuje crveno jaje caru Tiberiju. Sestre tog manastira gase i pale sve sveće u crkvi u određeno vreme službe, tako da vernik ima utisak i kompletne tame za vreme Spasove smrti i svetla u momentu Njegovog Vaskresenja. Nezaboravna i dostojna služba Svetoj Mariji Magdalini. Sveta učenice Hristova, moli Boga za nas!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *