NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za jul

Žitija Svetih za jul

12. JULI
 
STRADANJE SVETIH MUČENIKA
PROKLA i ILARIJA[1]
 
Ovi sveti mučenici Prokl i Ilarije behu iz okoline grada Kalipte, što je blizu Ankire.[2] Postradaše za Hrista od namesnika Maksima u vreme cara Trajana[3]. Prvo bi uhvaćen sveti Prokl i priveden k samome caru koji se tada nalazio u tim krajevima; i bi okovan u gvožđe i vrgnut u tamnicu. Zatim car, ispitavši Prokla i našavši da se on ne pokorava naređenju o poklonjenju idolima, predade ga namesniku Maksimu na mučenje. Sevši na sudištu, Maksim izvede preda se sužnja Hristova i upita ga: Kakvoga si roda? – Prokl odgovori: Rod je moj Hristos, i nadežda moja Bog moj. – Tako mi bogova, neću te poštedeti! reče na to namesnik i ponovo upita: Znaš li carska naređenja koja su svuda objavljena, da svi hrišćani prinose žrtve bogovima? – Svetitelj odgovori: Slušao sam o tim naređenjima bezakonika, koja oni izdadoše na sablazan mnogima, a sebi na pogibao. – Zar ti smeš, negodujući upita namesnik, ružiti cara i zakone njegove huliti? Ne vidiš li, bedniče, kakve ti muke predstoje? – Mučenik odgovori: Čini što hoćeš, jer ja neću prineti žrtvu bogovima tvojim, niti se bojim muka koje ubijaju telo a ne dušu; bolje je bojati se Boga nego ljudi. – Namesnik mu na to reče: Čoveče, izberi sebi ili život ili smrt! Evo, vidiš mučilišno drvo, spremljeno za tebe, i oruđa za mučenje. Čekamo tvoj odgovor: šta hoćeš? – Sveti Prokl odgovori: Kada se vi bojite da prestupite zapovest carevu, da ne biste pali u kratkovremene muke, koliko se tek mi hrišćani bojimo prestupiti zapovest Božju, da ne bismo pali u večne muke, koje pripremi Bog za one koji Ga odbacuju i klanjaju se lažnim bogovima vašim, koji će na budućem sudu zajedno sa onima što im prinose žrtve biti predani na beskonačnu pogibao. – Zar se usućuješ, reče namesnik, da i bogove naše ružiš? Ali ti kažem, ja ću te naterati da ti i protiv svoje volje priznaš veličinu bogova naših? – Mučenik odgovori: A ja se nadam na Boga mog, da ću ja, pre no što me ti ubediš da priznam bogove tvoje, učiniti da ti pred svima vojnicima i slugama svojim, nasuprot želji svojoj, priznaš Gospoda mog i napišeš svojom rukom, da je Bog grešnoga Prokla istiniti Bog i da nema drugoga osim Njega.
Tada namesnik, razgnevivši se, naredi da mučenika obese naga na mučilištu i da mu za noge privežu težak kamen, pa da mu onda deru telo železnim noktima. I dugo mučen tako, sveti Prokl trpljaše junački, ništa ne govoreći, samo u nebo gledajući. Zatim ga skinuše sa mučilišta i držahu ga u okovima.
Posle toga namesnik krenu u grad Kaliptu, naredivši da i mučenika vode za njim; i sveti mučenik bi primoran da idući peške ne izostaje od konja koji trčahu brzo. A kad bejahu na polovini puta, mučenik se pomoli gromko, govoreći k Bogu: Bože moj Isuse Hriste, radi koga stradam vođen s porugom od ovih vojnika, poslušaj me danas slugu Tvoga da se proslavi ime Tvoje vavek: pruži svemoćnu ruku Svoju, i zaustavi bezakonog namesnika ovog, i ne dopusti mu da produži putovanje dok pred svima ovim ljudima ne ispovedi da nema drugoga Boga osim Tebe!
Kada se sveti mučenik tako pomoli Gospodu, odjednom namesnik neočekivano stade na putu kao svezan: jer se ne mogahu ni konji maknuti s mesta niti on sam krenuti, nevidljivom silom Božjom držan. Zastadoše i svi vojnici, čudeći se takvoj neobičnoj pojavi; i dugo se mučahu da pokrenu namesnikova kola, bijahu konje, uprezahu i mnoge druge kao zapregu, ali ništa ne mogoše učiniti, pa čak ni samog namesnika ne mogoše skinuti sa kola, jer kola behu nepokretna kao planina, a namesnik na njima kao prikovan.
Tada namesnik reče svojim saputnicima: Vidite li neobičnu mađioničarsku silu ovog lukavog hrišćanina, šta nam uradi? Evo ne možemo da maknemo s mesta i idemo nazad. – Onda namesnik posla jednoga od svojih slugu, po imenu Ermija, da rekne mučeniku koji beše daleko pozadi: Šta ti to uradi, zaustavivši nas svojim magijama nasred puta? Očigledno, bojeći se muka koje te očekuju u gradu, ti pribeže ovom lukavstvu, da te samo ne bi odveli tamo. – A sveti Prokl reče namesnikovom sluzi: Živ mi Gospod Bog moj, vi se nećete maknuti sa tog mesta sve dok namesnik ne ispovedi ime Gospoda mog Isusa Hrista, kao što mu i ranije rekoh. – Ermij ga upita: Ako namesnik i ispovedi ime Boga tvog, stojeći nasred puta, kako ćeš ti to čuti ili doznati, kada si toliko udaljen od njega? – Mučenik odgovori: Neka namesnik napiše to ispovedanje na hartiji i pošlje meni, pa ćete vi tog časa krenuti vašim putem u grad Kaliptu.
Ermij se vrati i kaza namesniku mučenikovu poruku. I ovaj, mada protiv volje, primoran nevoljom, uze hartiju i napisa: „Ispovedam da je jedini istiniti Bog Onaj koga poštuje Prokl, i nema drugoga Boga osim Njega“. – Napisavši tako, namesnik posla hartiju mučeniku, i odmah krenuše konji i vojnici, i s namesnikom produžiše put.
Kada stigoše u grad Kaliptu, namesnik sede na sudištu, izvede preda se svetoga Prokla i reče mu: Ti putem pokaza na nama svu silu svoga čarobnjaštva, a ja ću ovde pokazati na tebi svu silu svoje vlasti; i kao što me ti primora da ispovedim Boga tvog, tako ću i ja primorati tebe da ispovediš naše bogove i prineseš im žrtvu.
Rekavši to, namesnik naredi da donesu upaljene sveće i njima žegu stomak i rebra mučeniku. I sveti mučenik bi toliko žežen svećama, da mu celo telo pocrne, a on, ne pokazujući ni najmanji znak netrpljenja, ćutaše kao da u tuđem telu trpi. I upita ga namesnik: Ne mariš li za muke? – Sveti odgovori: Za ove ne marim nego se večnih bojim. – Opet ga upita namesnik: Hoćeš li se pokoriti našim bogovima? – Mučenik odgovori: Pokoravam se Hristu koji vavek živi, jer je On nada moja. – Namesnik ga upita: Hoćeš li da u mukama umreš? – Sveti Prokl odgovori: Ako i umrem, ipak ću ponovo živ biti.
Tada namesnik naredi vojnicima da mučenika izvedu van grada, raspnu na drvetu i streljaju strelama. Uzevši mučenika, vojnici mu rekoše: Poslušaj nas i prinesi žrtvu bogovima, pa će te iskusni lekari odmah isceliti od rana, i bićeš nagraćen velikim činom. – Stradalnik odgovori: Ja imam čin na nebu, kojim će me nagraditi Hristos Bog moj, a vi prestanite sa laskavim obećanjima i vršite što vam je naređeno.
Dok oni tako iđahu i govorahu o tome, njih srete putem mlad čovek po imenu Ilarije, bratanac svetog Prokla, sin njegovog rođenog brata. Pritrčavši, on se pokloni svome stricu, i grleći ga Ilarije vikaše: „I ja sam hrišćanin!“ Vojnici onda uhvatiše Ilarija, predadoše ga u tamnicu, a svetog Prokla odvedoše na gubilište. Tamo ga raspeše na drvetu, pa ga onda stadoše streljati iz svojih tetiva. I dok mu mnogobrojne strele rešetahu telo, sveti stradalnik se moljaše Bogu, govoreći: „U ruke Tvoje, Gospode, predajem duh svoj! spasi me, Bože istine!“ I priklonivši glavu predade duh. Tako sveti mučenik Prokl postrada dvanaestog jula. A verni tajno uzeše česne mošti njegove i pogreboše ih.
Sveti pak Ilarije sedeći u tamnici pevaše: „Ljubiću te, Gospode, kreposti moja! Gospod je tvrđava moja i utočište moje“, i ostalo iz sedamnaestog psalma. A kada zaspa, njemu se u viđenju javi anđeo Gospodnji i reče mu: „Budi hrabar i jak, jer sam ja s tobom, poslat od Boga da te krepim“.
Tri dana posle končine svetoga Prokla, svegi Ilarije bi izveden na istjazanje. I upita ga namesnik: Jesi li hrišćanin? – Mučenik odgovori: Nesumnjivo hrišćanin sam, kao što i sav rod moj beše u hrišćanstvu i svi skončaše štujući Hrista. – Tada namesnik, ispunivši se jarosti, naredi da mučenika obese naga na drvetu i da ga dugo žestoko biju. Zatim ga osudi na smrt, naredivši da ga vuku tri potrkališta van grada i da mu tamo odseku glavu.
Vojnici vezaše mučeniku ruke, baciše ga na zemlju, i zakačivši ga za noge stadoše ga vući. Tako vučen mučenik pojaše: Što je sam osnovao na gorama svetim, vrata Sionska ljubi Gospod više svih naselja Jakovljevih (Ps. 86, 2). Vučeno po zemlji, telo mučenikovo se kidaše i zemlja se krvlju obagrivaše. A kada stigoše na tri potrkališta izvan grada, dželat izvuče mač, a sveti se moljaše Bogu: „Gospode Isuse Hriste, primi duh moj!“ I bi mu odsečena glava. Skonča sveti mučenik Ilarije petnaestog jula, u treći dan po končini svetoga Prokla. Telo svetoga Ilarija bi bačeno na istom mestu gde beše obezglavljeno. I verni, došavši noću, uzeše ga i pored svetoga Prokla položiše u zemlju, slaveći Hrista Boga, sa Ocem i Svetim Duhom slavljenog vavek. Amin.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
MIHAILA MALEINA
 
Prepodobni otac Mihail beše roda plemenitog i bogatog iz Harsianske oblasti u Kapadokiji. On beše rođak grčkoga cara Nikifora Foke. Rođenje ovog ugodnika Božjeg Mihaila bi po obećanju Prečiste Božje Matere, jer Ona obeća njegovoj majci dati joj blagosloveni plod. Kada poodraste roditelji ga dadoše da uči knjigu; on u tome brzo napredovaše, i uskoro dobro izuči Sveto Pismo. Prezrevši zemna blaga on se u mladosti povuče na goru Malea, kod Svete Gore. Tu se zamonaši u manastiru, i podvizavaše se, čisteći svoje srce postom i molitvom. Zbog vrlinskog života svog bi postavljen za igumana te obitelji. Kasnije pretrpe mnoga roptanja i uvrede od bratije, ali ga to ne pomete, već se on i dalje trpeljivo staraše o njihovom spasenju, neprestano im pružajući duhovne pouke i upućujući ih na vrlinu.
Nakon nekoliko godina on otputova manastirskim poslom u Carigrad. Tamo u domu vojvode Zefinazera nađe mladića Avramija; pa providevši da će ovaj mladić biti sasud Svetoga Duha, zavole ga i blagoslovi, i dosta pouči o stvarima korisnim po dušu. Pošto se prepodobni vrati u svoj manastir, posle ne mnogo vremena dođe k njemu i mladić Avramije. Prepodobni ga postriže i dade mu ime Atanasije, koji se kasnije prozva Atonski, jer se samopregorno podvizavao na Atonu i osnovao znamenitu lavru.[4]
Prepodobni otac Mihail požive mnogo godina u velikom bogougodništvu i dožive duboku starost u dobrom ispovedanju, pa sa čvrstom nadom u nestarivi život pređe ka Gospodu,[5] koga još iz mladosti zavole i svesrdno mu posluži.
 
STRADANJE SVETE MUČENICE
GOLINDUHE PERSIJANKE, nazvane i Marija
 
Dok Persijom carovaše Hozroj Stariji[6], življaše jedna mlada i lepa žena, kojoj beše ime Golinduha. Beše ona znatnoga roda, od velikih velmoža, i udata za čuvenog starešinu volha[7]. Nakon tri godine braka ona, poučavana božanskim prosvetlenjem, stade uviđati zabludu persijskog mnogobožja i istraživati koja je vera istinita. Slušajući o hrišćanskoj veri, čistoj i neoskvrnjenoj, ona razmišljaše u sebi: da li je to istinita vera, ili neka druga? I željaše Golinduha da bude upućena u nju i da dođe u poznanje istine. Mnogo dana ona provede u razmišljanju o tome; i jedne noći njoj bi ovakvo viđenje u snu:
Ona ugleda svetlog anđela Božjeg koji stade pred nju, uze je i odvede k nekom tamnom i ognjenom mestu, punom velikoga straha i užasa, gde beše mnoštvo ljudi mučenih. Golinduha upita anđela koji je vođaše: „Koje je ovo užasno mesto, i ko su oni što se tu muče?“ Anđeo joj reče: „Ovo je mesto kazne grešnih i nevernih; u njemu su i tvoji pretci koji su se klanjali idolima, lažnim bogovima persijskim“. I tugovaše Golinduha zbog pogibli svojih predaka, i teško uzdisaše. Zatim je anđeo odvede na drugo mesto, gde beše raj Božji, naselje pravednih, i pokaza joj kroz mala vratanca veliku svetlost tamošnju i u njoj mnoge ljude i žene koji likovahu u neiskazanoj radosti. Pokazavši joj to, anđeo uđe na ta mala vratanca. Htede i ona da uđe za anđelom, ali joj anđeo ne dopusti rekavši: Ti ne možeš ući ovamo, pošto nisi hrišćanka, jer ovamo ne ulazi niko od onih koji nisu primili sveto krštenje Hristovo.
I odmah se probudi Golinduha, i sa užasom se divljaše onome što vide; i silno zažele da postane hrišćanka, gnušajući se veoma persijskog neznabožja i volhovanja svoga muža. Zabrinuta mišlju kako da se udostoji svetog krštenja, ona se stade sa suzama moliti o tome istinitome Bogu hrišćanskome. I uskoro dobi što je molila: jer rukovođena anđelom Gospodnjim, ona tajno iziđe iz kuće i ode k jednome sveštenoslužitelju koji se nalazio u skrivenom mestu. Tako Golinduha bestelesnim anđelom bi privedena anđelu u telu, koji je pouči veri i krsti, davši joj na svetom krštenju ime Marija.
Primivši sveto krštenje, Golinduha se ponovo vrati svojoj kući, ali se više ne pokoravaše zakonu bračnog života, ne želeći da bude oskvrnjena neznabožnim mužem, pošto se unevestila Hristu. Naučena od duhovnog oca koji ju je krstio, Golinduha prebivaše u postu i molitvama; čitave noći ona provođaše bez sna, stojeći i moleći se; a dane provođaše u ćutanju, stražeći nad sobom, i ne želeći razgovarati sa nevernima; mužu pak svome ne dopuštaše da je dodirne. I čuđaše se muž takvoj neočekivanoj promeni kod nje i neobičnom držanju, nedoumevajući šta se to dogodilo s njom, i tugovaše zbog nje. Naročito mu beše žao što je lišen telesne veze sa njom, jer ona uopšte nije htela da ima te veze s njim. I dugo se on staraše da je privoli na to čas laskama i molbama, čas pretnjama i batinama, ali bez ikakva uspeha, jer nevesta Hristova beše ukrepljavana nevidljivom silom Božjom, te joj muž ne mogaše odoleti. A kada muž doznade da mu je supruga postala hrišćanka, on je stade oplakivati kao propalu, i savetovaše joj na sve moguće načine da se odrekne Hrista i bude sa njim u pređašnjim supružanskim odnosima; ali ne mogade pokolebati nju, koja kao nepokolebljivi stub beše utvrđena u veri i ljubavi Hristovoj. Pored toga on i magije svoje primenjivaše prema njoj, prizivajući sebi u pomoć đavolsku silu, ali i time ništa ne postiže, jer se đavoli ne usuđivahu da joj se ni izdaleka približe, videći je obasjanu blagodaću Hristovom. Tada on ode k caru, i sa velikom žalošću ispriča mu da je žena njegova postala hrišćanka i da se gnuša telesne veze s njim. Car onda posla k njoj jednog od svojih savetnika da je usavetuju, ali se ovaj velmoža vrati ne postignuvši ništa. I to bi učinjeno ne jedanput već mnogo puta: jer je slao k njoj ponekad ugledne ljude, ponekad visokorodne žene, da je laskama i veštinom povrate pređašnjoj veri i saživljenju s mužem. No sav trud njihov beše uzalud.
Jednom car posla Golinduhi ovakvu poruku: Ako se odrekneš hrišćanske vere i ponovo obratiš k persijskoj, onda ću te uzeti sebi za ženu i bićeš carica. – A svetiteljka reče carevim izaslanicima: Da vas upitam jednu stvar, kažite mi: ako me car uzme sebi za ženu, neće li umreti? hoće li ostati živ zanavek? Ako ostane besmrtan zanavek, onda ću ga poslušati. – Izaslanici joj odgovoriše: Nemoguće je čoveku da bude besmrtan; i car je čovek, pa će nesumnjivo umreti. – Tada svetiteljka reče: Ja neću da se vežem sa smrtnim i kratkotrajnim carem, pošto sam već vezana sa Besmrtnim Carem, večno živim Hristom Bogom mojim, za koga sam gotova sva stradanja podneti i umreti.
Izaslanici se vratiše i kazaše caru Golinduhine reči. A on, razgnevivši se silno, naredi da je svu okuju u železne verige i bace u najzabačeniju tamnicu, da bi je svi zaboravili kao mrtvu. I ostade sveta mučenica u toj tamnici osamnaest godina. U tom međuvremenu umre car Hozroj i na presto dođe njegov sin Ormisdas, a u Grčkoj se izmenjaše Carevi: Justin Mlađi[8], Tiverije II[9] i Mavrikije[10]. Tih godina dođe u Persiju od Grka poslanik po imenu Aristovul, čovek čestan, bogoljubiv i bogougodan. On, čuvši da sveta mučenica Marija Golinduha leži u tamnici, zažele da je vidi i dobije od nje blagoslov. Stoga zamoli naročito persijskoga cara da mu dopusti da slobodno odlazi k njoj u tamnicu. Dobivši dozvolu, on dođe k svetiteljki, celiva verige u koje ona beše okovana za Hrista, i uze jedan deo od njih sebi na blagoslov. Za vreme svog boravka u Persiji, ovaj čovek je često odlazio k svetoj mučenici i naučio je psalmima Davidovim, te nevesta Hristova sedeći u tamnici kao u palati pevaše i blagodaraše Boga.
Po odlasku Aristovula car Ormisdas predade svetu Golinduhu volsima da je muče kako im je volja. A oni je svaki dan izvođahu iz tamnice, zadavahu joj mnoštvo rana mučeći je bez milosti, ali je sutradan nalažahu čitavu i zdravu. Jednom joj se dojke potpuno raspadoše od rana, pošto je strahovito tukoše po grudima i po stomaku. No kada je sutradan ponovo izvedoše na mučenje, dojke joj behu potpuno cele, kao i svo telo. Videći to Persijanci se divljahu i veličahu silu Hristovu, i mnogi od njih pređoše u hrišćansku veru. Međutim volsi sve jače besnijahu kao zverovi na ovčicu Hristovu i izmišljahu sve nove muke: žarom joj posipahu glavu; potom je strpaše u vreću, pa zavezaše i zapečatiše vreću, i onda baciše u duboku jamu da tamo umre. No čuvana svesilnom rukom Božjom ona ostade živa, iako mnoge dane provede bez jela i pića, a možda je bila hranjena nevidljivom hranom i pojena nevidljivim pićem. Jer Bog gde hoće, pobeđuje se prirodni poredak. Pošto tako na nadprirodan način mučenica mnogo dana ostade živa, bi naređeno bestidnim ljudima da je oskvrne. Radi toga ona bi odvedena u naročitu sobu; no kada bestidnici ulažahu u tu sobu, oni ne nalažahu u njoj mučenicu, jer je Bog učini nevidljivom, te njihove gadne oči ne mogahu videti čistu nevestu Hristovu. A kada bestidnici otidoše pokunjeni, ona postade opet vidljiva za sluge mučiteljeve, i ona bi ponovo odvedena na mučenje, i pretrpe razne muke. Potom bi bačena ogromnoj i strašnoj zmiji, koja je bila držana i hranjena u dubokoj provaliji, da je pojede. No Onaj koji nekada zatvori usta lavovima da ne pojedu Danila bačenog u jamu, Taj posla anđela Svog i zatvori usta zmiji da ne povredi i ne darne mnogostradalno telo svete mučenice, i obuzda svirepost zmije; i zmija postade pred mučenicom krotka kao jagnje, ležeđi i odmarajuđi se kraj njenih nogu; i sveta mučenica ostade u toj provaliji sa zmijom četiri meseca; pri tome zmiji je svakog dana bila bacana određena hrana, a mučenica bez hrane i piđa boravljaše živa, kao i ranije, jer joj sila Božija na čudesan način održavaše život. Zatim nakon mnogo dana ona ogladne, i javi joj se anđeo Božji, i dotače se njenih usta praveći krsni znak i govoreći: „Od sada neđeš oseđati ni glad ni žeđ; a kada po svojoj volji uzaželiš da što okusiš kao biće koje ima telo, to neka je u tvojoj vlasti“.
Rekavši to, anđeo je izvede iz provalije. A kada je neznabošci ugledaše, oni je ponovo uhvatiše, veoma se čudeći kako je zmija ne pojede i kako iziđe iz provalije, i govorahu da je hrišćanskim mađijama omađijala zmiju da je ne pojede, i da je pomoću mađija izišla iz provalije. I ponovo tvrđahu: „Kako je silno hrišćansko mađioništvo, silnije čak i od persijskog mađioništva!“
Car pak, doznavši da je Golinduha živa, naredi da je mačem poseku. No kada je vođahu na posečenje, anđeo Gospodnji je uze iz ruku vojnika koji je vođahu, i sačuva je živu. Onda mučenica ode i življaše, neznano za njene mučitelje, među hrišćanima, kojih tada ne beše mnogo u Persiji; oni življahu po zabačenim mestima, kao skrivajući se, mada neznabošci znađahu za njih. I svetiteljka, po reči anđelskoj, ne osećaše ni glad ni žeđ; samo ponekad, želeći da pokaže da ona nije priviđenje nego ima telo, ona bi uzela parčence hleba, umočila ga u vodu, i pojela. I to je činila ne često već retko, ponekad posle deset dana, a ponekad posle mnogo i mnogo više dana.
Nakon malo vremena po izbavljenju svete mučenice od smrti, pogibe s hukom neznabožni car persijski Ormisdas, ubijen od svojih, i na presto stupi njegov sin Hozroj[11], unuk Hozroja Starijeg. No i protiv njega ustadoše velikaši, te on pobeže iz Persije. I razmišljaše on na koju stranu da krene: da li u Arabiju, gde već vladahu Saraceni, da li u Grčke zemlje ka hrišćanima. U nedoumici koga puta da se lati, on najzad reši da pusti dizgine konju svom, pa na koju stranu pođe konj, da tim putem udari i on. Kada stigoše do mesta, gde jedan put vodi u Arabiju a drugi u Grčke zemlje, konj pođe grčkim putem, i Hozroj se sa svima svojim uputi u Grčku carevinu. I bi česno i ljubazno primljen od grčkog cara Mavrikija. Mavrikije dade Hozroju veliku vojsku; sa njom Hozroj pođe na Persiju, pobedi neprijatelje svoje, i ponovo zauze svoj presto. I nastadoše radosni i slobodni dani za hrišćane u Persiji, jer Hozroj smatraše Mavrikija svojim ocem i zbog njega ne činjaše zla hrišćanima sve do smrti Mavrikijeve. Sa Hozrojem dođe u Persiju episkop Melitijski sveti Dometijan[12], poslat Mavrikijem. On, kao ranije Aristovul, svojim očima vide svetu mučenicu Mariju – Golinduhu, ali ne u okovima već na slobodi, gde Persijancima propoveda Hrista. I on lično razgovara s njom, i ču o stradanju njenom nešto iz njenih usta a nešto od drugih, i kada se vrati u Grčku pričaše mnogima o njoj.
Zbog svete Golinduhe i njene propovedi u Persiji primiše svetu veru njeni srodnici i drugi znameniti ljudi, i od naroda ne malo njih, jer gledahu mnoga čudesa koja ona činjaše, i zbivanja proročanstava koja ona izricaše, pošto imađaše dar proročke prozorljivosti. Blagodareći svemu tome, slava Hristova rastijaše u tim krajevima.
Posle toga sveta Golinduha otputova u predele Grčkoga carstva, u Kirkisiju i Dariju; zatim poseti Jerusalim, i pokloni se životvornom drvetu Časnog Krsta, grobu Gospodnjem i ostalim svetim mestima. Između ostalog ona dođe u jedan manastir, u kome vladaše jeres zlovernog Sevira, koja je učila da je Božanstvo u Hristu postradalo, zbog čega su čitali: „Sveti Bože, Sveti Krepki, Sveti Besmrtni, koji se raspe za nas, pomiluj nas!“ – Kao da Otac i Sveti Duh, zajedno sa Sinom stradaše na Krstu. Sveta Golinduha se pomoli Bogu da joj otkrije o Sevirijanima, da li treba primati njihovo pričešće ili ne. I vide anđela gde drži dva putira, jedan pun tame a drugi pun svetlosti, pokazujući joj da putir s tamom jeste jeretičko pričešće, a putir sa svetlošću – pričešće svete saborne vaseljenske Crkve. Stoga se svetiteljka zgadi na opštenje sa jereticima i brzo se ukloni odatle.
Vođena angelom Božjim, sveta Golinduha proputova i druge gradove i zemlje. Poseti ona i Jerapolj Sirski i u njemu episkopa Stefana, koji kasnije napisa njeno žitije. A kada se približi blažena končina njena, ona se malo razbole u crkvi svetog mučenika Sergija, koja se nalazila između Nisivije i grada zvanog Dara, i pomoli se dugo za spasenje celoga sveta, i uznese blagodarnost Bogu za veliku milost Njegovu koju pokaza na njoj, pa radosno predade svoju svetu dušu u ruke Gospoda svog, koga zavole i za koga mnogo postrada, i bi uvršćena među svete mučenice u Njegovom carstvu nebeskom.
Tako sveta mučenica Marija – Golinduha okonča svoj zemaljski život u Hristu Isusu Gospodu našem, kome slava vavek. Amin.[13]
 
SPOMEN SVETE
VERONIKE
 
To je ona krvotočna žena koju je Gospod iscelio (Mt. 9, 20). Iz blagodarnosti prema Gospodu, svome iscelitelju, Veronika poruči te joj se napravi statua Gospoda Isusa, koju postavi pred svojom kućom. Po predanju ova statua bila je sačuvana do vremena cara Julijana Odstupnika, koji je pretvori u statuu idola Zevsa.
Sveta Veronika, pošto prožive ostalo vreme života svog vrlinski i bogougodno, u miru otide ka Gospodu.
 
STRADANJE SVETIH MUČENIKA
TEODORA i JOVANA
 
Vladajući veliki knez Vladimir, pre no što on primi hrišćansku veru, bejaše u Kijevu čovek Božji po imenu Teodor, poreklom Varjag. On je ranije bio u Grčkoj, i tamo se prosvetio verom Hristovom. Zatim, došavši u Kijev, on življaše usred neznabožnog naroda kao krin u trnju. Teodor imađaše sinčića Jovana, maloga dečka, divnog licem, a još divnijeg dušom. Kuća im beše na onom mestu gde docnije knez Vladimir, primivši sveto krštenje, podiže crkvu u ime Presvete Bogorodice.
Još dok beše neznabožac, knez Vladimir krenu protiv naroda, zvanog Jatvagi; i pošto ih pobedi i zauze njihovu zemlju, on se svečano vrati u Kijev, i stade sa svojim bojarima i svima Kijevljanima prinositi žrtve idolima. Tada đavo, koji nije mogao podnositi bogougodni život jedinog hrišćanina među neznabožnim idolopoklonicima, nađe zgodno vreme zlobi svojoj da napakosti sluzi Hristovom Teodoru i njegovom sinčiću i da ih istrebi isred neznabožnog roda. Jer đavo imađaše kao svoje, ljude koji mu idolopoklonstvom služahu, a jedini među njima hrišćani bejaše mu kao trn u srcu. Stoga đavo potajno podmetnu lukavu misao bojarima i starešinama, te oni rekoše: „Da bacimo kocku za sinove i kćeri naše, pa na koga padne kocka, njega ćemo zaklati na žrtvu bogovima“.
Kada oni počeše bacati kocku, odmah po dejstvu đavola kocka pade na Teodorov dom. Tada oni poslaše k Teodoru da uzmu njegovog sinčića Jovana, da ga zakolju na žrtvu. Otišavši, poslanici rekoše Teodoru: Kocka pade na tvoga sina, jer ga zavoleše bogovi naši. Daj nam ga dakle, da ga prinesemo na žrtvu bogovima koji nam dadoše pobedu nad neprijateljima našim. – Odgovori im blaženi Teodor: Vaši bogovi nisu bogovi već idoli, načinjeni od drveta koje će za kratko vreme istruleti. I kako idoli mogu biti bogovi, kada su bez duše i bez osećanja? Sami vidite, i nećete da razumete, da u vaših idola nema duše, ni disanja, niti kakvog čuvstva, jer oni ne jedu, niti piju, niti govore, niti hodaju; kako su onda bogovi? Postoji pak jedan istiniti Bog, ni od koga sazdan, predvečan i večan, u koga hrišćani veruju, i kome smo ja i sin moj sluge, pošto smo se krstili u ime Njegovo. On satvori nebo i zemlju, sunce, mesec i zvezde, i sve vidljivo na nebu i na zemlji. On i čoveka stvori i dade mu da živi i vlada nad svim u podnebesju; i ukrasi ga razumom, da bi znao Boga koji ga je stvorio i da bi Mu verno služio, uznoseći Mu hvalu i blagodarnost i držeći zapovesti Njegove. A vaši tobožnji bogovi šta učiniše? Ništa, nego su i sami načinjeni rukom ljudskom i gvozdenim alatom, i žilišta su demonima. Jer demoni žive u vašim idolima, i vi ih poštujete kao bogove. Ja, dakle, nedam sina svog demonima.
Poslanici se vratiše i kazaše starešinama i narodu sve što Teodor reče. Ispunivši se gneva, bezumni Kijevljani pojuriše Teodorovoj kući vičući i derući se, razvališe ogradu, pa stadoše sekirama razbijati vrata na kući. Blaženi Teodor sa sinčićem uziđoše stepenicama na gornji doksat, i podigavši k nebu oči i ruke, moljahu se Hristu Bogu. A oni ugledavši ih, stadoše besno vikati: Daj nam sina svog, da ga prinesemo na žrtvu bogovima našim! – Blaženi Teodor im reče: Ako su bogovi vaši živi, neka pošalju jednoga iz svoje sredine i sami uzmu sina mog, a što ga vi tražite? – Jarosni Kijevljani halaknuše, srušiše kuću, i u ruševinama poginuše sluge Hristove.
Tako postradaše za Hrista Teodor Varjag i njegov sin Jovan dečak, i postadoše prvomučenici u zemlji Ruskoj. Njihova sveta krv, kao dobro seme na njivi posejano, ubrzo donese mnogi rod: jer nakon ne mnogo godina, njihovim svetim molitvama, veliki knez Vladimir primi sveto krštenje, i sva se zemlja Ruska prosveti verom i blagodaću Gospoda našeg Isusa Hrista, kome sa Ocem i Svetim Duhom čast i slava, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
SPOMEN ČUDOTVORNE IKONE
PRESVETE BOGORODICE „TROJERUČICE“
 
Ova sveta i čudotvorna ikona Presvete Bogorodice, zvana „Trojeručica“, pripadala je najpre svetom Jovanu Damaskinu[14]. Kada bezbožni ikonoborni car Lav III Isavrijanac (717- 741. g.) okleveta ovog svetog Jovana, koji beše revnosni zaštitnik svetih ikona, pred damaskim halifom (knezom) za tobožnju izdaju države i vladara damaskog, halif kazni svetog Jovana javnim otsecanjem njegove desne ruke.
Uveče, kada se stišao gnev halifov, Jovan izmoli od njega svoju otsečenu ruku, i dobivši je, dođe sa njom pred ovu ikonu Presvete Bogomajke. Stavivši ruku na njeno mesto uz rame, svetitelj pripade sa suzama i usrdnom molitvom Prečistoj Vladičici, proseći od Nje isceljenje svoje ruke. Dugo se tako moleći pred Ikonom, Jovan pred njom i zaspa. U snu mu se javi Bogomajka i isceli mu ruku kao što je i bila pre otsecanja, jedino što je vidan bio ožiljak na koži, radi posvedočenja čuda. Iz blagodarnosti za isceljenje, sveti Damaskin načini od srebra jednu ruku (tačnije rečeno šaku) i priloži je svečesnoj Ikoni Bogorodice, koja od toga i bi nazvana „Trojeručica“. Iako je zatim bila otkrivena nevinost svetog Damaskina, on ipak napusti halifov dvor i Damask i otide u veliku lavru svetog Save Osvećenog (koja se nalazi između Jerusalima i Mrtvog Mora), gde se uskoro i zamonaši, imajući svagda sa sobom i ovu čudotvornu Ikonu Prečiste Bogomatere.
Prečista Ikona „Trojeručice“ ostala je u lavri svetog Save Osvećenog sve do 13. veka, kada bi data svetom Savi prvom arhiepiskopu Srpskom, zajedno sa čudotvornom Ikonom „Mlekopitateljnice“[15]. Svetu „Trojeručicu“ doneo je sv. Sava Srpski u Srbiju, a zatim je ona, zbog nemira i burnih vremena, čudesno otišla sama iz Srbije i na jednom magaretu, bez ičije pomoći, stigla u Svetu Goru, pred svetu obitelj Hilandarsku. Monasi hilandarski sa radošću su je dočekali i svečano uneli u manastirski saborni hram Svetog Vavedenja.
Kasnije, kada je jednom nastao spor oko izbora igumana u Hilandaru, sveta Ikona Trojeručica sama je došla na čudesan način u igumanski presto, i mada su je oci vraćali u oltar, to se čudo tri puta ponavljalo, dok nije najzad ona tu i ostavljena i time sveta Trojeručica postala i do danas ostala igumanija Hilandarska. Zato u srpskoj lavri Hilandarskoj ni do danas nema igumana, nego samo proigumani (tj. zamenici). Eklisiarh i sva bratija uvek uzimaju blagoslov za službu i ostale manastirske poslove od svete Ikone Trojeručice, praveći metanije pred njom, pošto ona stalno stoji u igumanskom prestolu (kod desne pevnice).
Mitropolit Svete Gore Leontije, boraveći u Rusiji 1686. godine, saopštio je o ovoj svetoj Ikoni i ovo: jedan živopisac iz Hilandarske obitelji, želeći da ikonopiše jednu ikonu Presvete Bogorodice, obeležio je glavne crte ikone na drvetu, pa je onda nakratko izišao iz svoje kelije. Kada se vratio, ugledao je na onom nacrtu ikone nacrtanu još jednu treću ruku. Pomislivši da je to uradio neko od bratije, on uze i izbrisa tu treću ruku. No preko noći ta Treća ruka se opet pojavi, a on je opet izbrisa. Kada se to ponovi i po treći put, on ču jasno glas Presvete Bogomatere, koji mu govoraše: „Ne usuđuj se da treću ruku izbrišeš; to je Moja volja!“ Povinujući se ovom glasu, ikonopisac izradi ikonu Bogorodice Trojeručice, i od tada se ova čudotvorna Ikona tako izobražava svuda u Pravoslavnim Crkvama, to jest sa tri ruke. Takvu jednu ikonu dobio je na dar iz Svete Gore ruski patrijarh Nikon u 17. veku, a nedavno je bratija manastira Hilandara poslala jednu potpuno vernu kopiju Trojeručice u manastir Svetog Save Osvećenog u Palestinu.
Molitvama Presvete Vladičice naše Bogorodice neka Gospod pomiluje i spase nas. Amin.[16]
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
MAMANTA
u Sigmati.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA:
ANDREJA STRATILATA, IRAKLIJA, FAVSTA, MINE
i družine njihove[17].
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
SERAPIONA,
episkopa Vladimirskog
 
Rodom iz Južne Rusije; monah Kijevo – Pečerske obitetelji, on 1274. godine zbog svojih visokih podviga bi postavljen za episkopa Vladimirskog. Silan u Svetom Pismu i u propoveli pokajanja. Upokojio se 1275. godine; pogreben u Vladimirskoj Uspenskoj crkvi.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ARSENIJA NOVGORODSKOG
 
Rodom iz Rževa; u mladosti bavio se kožarskim zanatom; protiv volje stupio u brak; nakon pet meseci ostavio ženu i otišao u Novgorod, gde je i stao u postu i molitvi služiti Gospodu. Godine 1562. osnovao u okolini Novgoroda manastir Roždestva Bogorodice; u njemu se i zamonašio. Život njegov u manastiru bio je veoma strog; stalno je nosio vetu odeću, telo svoje morio verigama, i prebivao u neprekidnoj suznoj molitvi. Poslednje godine svoga života proveo u zatvorništvu, i prestavio se 1570. godine. Svete mošti njegove 1787. godine prenete iz njegovog manastira u Kirilov manastir, gde i sada počivaju.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
SIMEONA VOLOMSKOG
 
U mladosti bio krojač; pokrenut pobožnošću on primi monaštvo u Pinegskom Makarijevskom manastiru. Provodeći veoma strog monaški život, on steče za kratko vreme visoko poštovanje kod sve bratije. No izbegavajući slavu ljudsku i voleći usamljeničko tihovanje, on se udalji na reku Kičmenjgu, u Volomsku šumu, i tu osnova manastir Krsta Gospodnja. Postavljen za nastojatelja, prepodobni Simeon beše bratiji uzor trudoljublja, prostosrdačnosti, posta i molitve. Skonča on mučenički, pošto ga ubiše razbojnici 1641. godine. Svete mošti njegove, proslavljene čudesima, počivaju u Volomskoj obitelji.
 


 
NAPOMENE:
[1]Sliku (fresku) stradanja ovih svetih Mučenika videti na strani 179. ove knjige.
[2]U Maloj Aziji.
[3]Rimski car, carovao od 98. do 117. g.
[4]Vidi njegovo žitije pod petim julom.
[5]Oko 940. godine.
[6]Hozroj I Anuširvan vladao od 531. do 579. godine.
[7]U staro vreme volhima su se nazivali ljudi mudri i učeni, znali mnogo o tajnim silama prirode i nebeskih tela; tumačili snove, predskazivali budućnost; većinom su u isto vreme bili i žreci; uživali veliki ugled na carskim dvorovima i u narodu.
[8]Justin II – carovao od 565. do 578. godine.
[9]Carovao od 578. do 582. godine.
[10]Carovao od 582. do 602. godine.
[11]Hozroj II Parvez vladao od 590. do 628. godine; za vreme rata sa grčkim carem Fokom on uzeo 614. godine u Jerusalimu životvorno drvo Krsta Gospodnja, koje 628. godine vrati prejemnik Hozroja II Siroes, po zaključenju mira sa grčkim carem Iraklijem.
[12]Spomen njegov praznuje se 10. januara.
[13]Sveta mučenica Golinduha skončala 591. god.
[14]O njemu videti pod 4. decembrom.
[15]O ovoj svetoj Ikoni videti pod 3. julom, gde se nalazi i jedna ikona „Trojeručice“ (str. 53).
[16]Nedavno je protojerej Mirko Pavlović sastavio i izdao potpunu Službu čudotvornoj Ikoni Trojeručice Hilandarske.
[17]Njihov spomen biva i 31. avgusta.

2 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *