NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za jul

Žitija Svetih za jul

11. JULI
 
SPOMEN O ČUDU SVETE VELIKOMUČENICE
EFIMIJE SVEHVALNE
 
Sveta velikomučenica Efimija je rođena, vaspitana i mučeništvom ovenčana u Halkidonu, gradu Vitinije, koji leži na zalivu Crnog Mora, prema Carigradu, s druge strane moreuza Bosfora trakijskog. Ona postrada za carovanja Dioklecijana[1], šesnaestog septembra, kada se i praznuje njen spomen. Danas pak spominje se čudo njenih česnih moštiju, projavljeno za vreme Četvrtog Vaseljenskog Sabora svetih otaca u Halkidonu 451. g. Tim čudom bi javljeno i potvrđeno pravoslavno ispovedanje vere; i ono bi znak svetim ocima da ne pristupaju k opštenju sa zlovernima. A ono se dogodi na sledeći način.
Patrijarh aleksandrijski Dioskor i arhimandrit carigradski Evtihije, još za života pravovernog cara Teodosija Mlađeg[2] izgradiše bogohulnu jeres protiv Gospoda našeg Isusa Hrista, slivajući dve prirode Njegove, božansku i čovečansku, u jednu prirodu. Svojim zloverjem oni zavedoše mnoge duhovnike i svetovnjake, i u svoju jeres uvukoše mnoge dvorske visokodostojnike carske, od kojih imađahu veliku podršku i pomoć. A kada se u Efesu održa pomesni sabor[3] (nakon kratkog vremena posle Trećeg Vaseljenskog Sabora tamo održanog), ili, bolje reći, razbojničko zborište, na kome svjatjejši patrijarh carigradski Flavijan, ispovednik pobožnosti[4], bi ubijen od Dioskorovih i Evtihijevih jednomišljenika, – tada se ta jeres veoma učvrsti, i stade se primati kao pravoverje, a istinita vera pravoslavna stade se odbacivati kao neko zloverje. Stoga beše potrebno sazvati Četvrti Vaseljenski Sabor svetih otaca radi istrebljenja ove jeresi i radi utvrđivanja pravoslavne vere.
U to vreme blagočestivi car Teodosije pređe iz ovog života ka Gospodu, a posle njega stupi na presto vrlinski i bogougodni Markijan[5] sa svetom Pulherijom. Ovi revnitelji pravoverja i pobožnosti, videći kako jeresi smućuju Crkvu i stvaraju razdore u njoj, pozvaše svete oce iz cele vaseljene na sabor u slavni grad Halkidon, da na njemu rasmotre i pretresu pitanja vere. I sabraše se sveti oci, njih šest stotina trideset,[6] među njima svjatjejši Anatolije, patrijarh carigradski, svjatjejši Juvenalije, patrijarh jerusalimski, i izaslanici svjatjejšeg Lava, pape rimskog; prisustvovahu i zloverni, na čelu s Dioskorom, patrijarhom aleksandrijekim, Maksimom antiohijskim, koga Dioskor dovede za patrijarha namesto uklonjenog Domna, i drugi arhijereji njihove pristalice, i Evtihije sa svojim jednomišljenicima, te tako beše veliko mnoštvo jeretika. Svi oni zajedno sa ovetim ocima skupljahu se i držahu sednice u crkvi svete velikomučenice Efimije, koja se nalazila u predgrađu grada oko Bosfora. Ta crkva beše prestona crkva halkidonske mitropolije, veoma prostrana, te je mogla primiti ogromno mnoštvo naroda; u njoj počivahu i mošti ove velikomučenice, od kojih bivahu divna i slavna čudesa. Evo neka od njih.
U dan svetog spomena njenog, u koji ona postrada za Hrista, svake godine isticaše krv iz česnih moštiju njenih, kao da je tog časa potekla iz rana, i nju skupljahu na sledeći način. Grobnica bejaše velika od mermera, pokrivena mermernom pločom, unutra drveni kovčeg sa moštima svetiteljkinim. Na toj mermernoj grobnici, s leve strane beše maleni otvor, kroz koji se mogla provući ruka, i koji se čvrsto zatvarao, a samo u potrebno vreme otvarao. Kroz taj otvor je sam episkop po završetku svenoćnog bdenija, pred svetu liturgiju zahvatao tu krv pomoću sunćera, privezanog za dugačku gvozdenu šipku. On je zavlačio tuda suv sunćer, a izvlačio ga otuda pun krvi, i cedio krv iz sunćera u naročito spremljeni za to sud. Videći to, narod je uznosio veliku hvalu Bogu i svetoj mučenici Njegovoj, i pomazivao se tom krvlju radi blagoslova i isceljenja od bolesti svojih. Ta krv bejaše veoma miomirisna, kao da je pomešana sa skupocenim mirom; ipak se nikakvo na zemlji miro nije moglo uporediti s njom: jer ta krv neuporedivo nadmašaše sve mirise i isceljivaše sve bolesti. No ne samo o godišnjem prazniku svom sveta velikomučenica izlivaše iz česnih moštiju svojih takvu miomirisnu i celebnu krv, nego ponekad i u drugo vreme, naročito pak kada arhijerej te crkve bivaše čovek bogougodnog vrlinskog života.
Pored toga bivahu i mnoga javljanja: jer svetiteljka se javljaše onima koji joj se s verom moljahu, ili onima koji u bolesti ležahu, ili onima koji ka grobu njenom u crkvi pribegavahu, ili onima koji se u raznim nevoljama nalažahu pa nju u pomoć prizivahu. I sa svih strana, naročito iz bliskog Carigrada, narod se s velikom verom sticaše k njoj na poklonjenje. Stoga se tamo, po carevom naređenju, imao održati vaseljenski sabor svetih otaca.
Na tom saboru beše između pravovernih i jeretika mnogo razlaganja, raspravljanja i neslaganja, pošto zloverni nikako nisu hteli da se slože sa pravovernim učenjem. Tada svjatjejši Anatolije, posavetovavši se sa ostalim svetim ocima, predloži jereticima: „Napišite na svitku ispovedanje vaše vere, a i mi ćemo napisati svoje ispovedanje, pa ćemo oba svitka zapečaćena položiti na česne mošti svete velikomučenice Efimije; onda ćemo postiti i saborno se moliti Bogu, da nam On preko ugodnice Svoje otkrije koje je veroispovedanje pravilno“.
Ovaj predlog svi pohvališe i prihvatiše, i napisaše dva svitka: pravoverni svoj, a zloverni svoj, zapečatiše ih svojim pečatima, otvoriše svetiteljkin grob, položiše oba svitka na njene prsi, pa opet zatvoriše grob, utvrdiše carskim pečatom i stražom, i tri dana se postiše i moliše. A kad nasta četvrti dan dođe car i sav sabor k česnom grobu svetiteljke, skinuše carski pečat, otvoriše grob, i ugledaše svitak pravovernih u desnoj ruci svete velikomučenice, a svitak zlovernih pod njenim nogama. No čudesnije od ovoga bi to, što ona pruži ruku kao živa i predade caru i patrijarhu svitak sa pravilnim ispovedanjem. Tada se svi neiskazano obradovaše, i odadoše slavu Bogu, i otpevaše svetoj velikomučenici pohvalne pesme s blagodarenjem, i pokloniše se s toplom ljubavlju čudotvornim moštima njenim. I odmah objaviše pravoslavnu veru kao Bogom potvrđenu i čudesno svetom velikomučenicom posvedočenu, a jeretičko zloverje predadoše prokletstvu. Tada mnogi jeretici, videvši takvo čudo, obratiše se k pravoslavlju, a one koji ostadoše uporni, lišiše činova i poslaše na zatočenje. Od toga vremena ikonopisci počeše izobražavati na ikonama svetu velikomučenicu Efimiju sa svitkom u desnoj ruci, radi nezaboravnog sećanja na ovo slavno čudo koje se dogodi u vreme Četvrtog Vaseljenskog Sabora. Kako tada, tako i posle, sveta mučenica na prestajaše tvoriti čudesa i točiti miomirisnu krv iz česnih moštiju svojih.
Nakon mnogo godina na carski presto uziđe Mavrikije[7]. Iako blagočestiv car, on nekako postade maloveran i posumnja u čudesa svete velikomučenice Efimije, i stade smatrati da isticanje krvi iz njenih moštiju nije stvarnost već neka podvala. Želeći da to ispita i sazna istinu, on učini ovo: dugo vremena pred dan godišnjeg praznika svete velikomučenice on zapečati svojim carskim pečatom njen grob i otvor na njemu. A kada nastade dan njenog praznika, on sam dođe iz Carigrada u Halkidon, skide svoj pečat sa groba, otvori otvor, i tog časa iziđe divan miomir i ispuni svu crkvu, i isteče krvi, ili bolje reći mira sličnog krvi, iz česnih moštiju svetiteljkinih više nego obično; jer nijedne godine ne isteče tako mnogo kao ove, na posramljenje maloverja careva, a na utvrđivanje čvrste vere u silu Božju koja može činiti sve što je nadprirodno. Gospod koji je u starini mogao iz suve kosti životinjske, iz čeljusti magareće, izvesti za Samsona vodu pitku, zar ne mogaše potom istočiti krv i miro iz netljenih moštiju Svoje ugodnice? Tada car, uvidevši svoje sagrešenje, raskaja se, i od toga vremena tvrdo verovaše u svetiteljku.
Docnije, za carovanja Iraklijeva[8], po popuštenju Božjem, dogodi se najezda Persijanaca na Vitinijsku oblast i na okolinu Halkidona, te svo predgrađe, po varvarskom običaju, bi opustošeno. Neprijatelji uđoše i u crkvu svete velikomučenice i uzeše sve što nađoše; htedoše da otvore i grob svetigeljkin, ali ne mogahu nikako, iako su se mnogo mučili oko toga: jer ne samo gornja mermerna ploča beše nepomična, nego se ni mali otvor ne davaše otvoriti. Tada Persijanci dovukoše masu drva i suvaraka, obložiše grob, natrpaše na njega čitavo brdo zapaljivog materijala, pa zapališe u nadi da će se mermer od silne jare rasprsnuti. Ipak, ni time ništa ne uspeše: jer sve što beše naloženo izgore potpuno, a grob svetiteljkin ne bi ni najmanje oštećen. Takvim čudom Bog ukrasi Svoju ugodnicu!
Po odlasku Persijanaca car se dogovori s patrijarhom da mošti svete velikomučenice Efimije prenesu iz Halkidona u Carigrad, bojeći se ponovne najezde varvara na Halkidon. I podigoše u Carigradu blizu ipodroma[9] veliku i prekrasnu crkvu u ime svete Efimije, sličnu halkidonskoj, i svečano preneše u nju svete mošti njene sa kamenom grobnicom; i odrediše da pri njima bude mitropolit halkidonski radi veće česti moštima. Grobnicu postaviše u oltaru umesto svetog prestola, i na grobnici se vršaše beskrvna žrtva; unutra se nalažahu česne mošti velikomučenice; od njih se i u Carigradu događahu čudesa, kao u Halkidonu, i miomirisna celebna krv isticaše u običajeno vreme.
Prođe mnogo godina, promeni se mnogo careva, minuše vaseljenski sabori – peti i šesti,[10] kada se neko vreme posle njih zacari zveroimeni i zveropodobni Lav Isavrijanac[11]. On prvi poče ikonoborskom jeresju smućivati Crkvu Božju, nazivajući svete ikone idolima, i govoreći sa svojim jednomišljenicima: Eto, za njih prorok kaže: Usta imaju a ne govore; oči imaju, a ne vide; uši imaju a ne čuju (Ps. 113, 13.14). Njemu se suproćaše svjatjejši patrijarh German[12]. Car ga sramno otera sa prestola, a na njegovo mesto dovede jeretika, svog jednomišljenika. Isto tako on sa rugom posla u zatočenje i ostale pravoverne arhijereje koji ne pristajahu na njegovu jeres. Pa ne samo huljaše svete ikone, nego on i na mošti svetih bestidno kao pas lajaše svojim neobuzdanim jezikom, i uništavaše ih na sve moguće načine. Videći pak i slušajući o čudesima koja bivaju od česnih moštiju svete velikomučenice Efimije, njemu se duša kidaše od zavisti, ali se ne usućivaše da im ma šta učini javno, bojeći se narodne pobune i meteža. Stoga on bednik izmisli ovakvo lukavstvo: noću ode tajno sa svojim jednomišljenicima u crkvu svete Efimije i otvori njen grob koji Persijanci ne mogahu otvoriti, jer Hristos Bog dopusti rukama zlovernih hrišćana kosnuti se česnih moštiju neveste Njegove, koje sačuva netaknutima od nevernih neznabožaca. Persijanci grešahu u neznanju, a hrišćani se usudiše na zločin znajući šta rade. Stoga im Bog dopusti, na njihovu veću osudu, da oskvrnave svetiteljku. Otvorivši grobnicu, zločestivi car izvadi otuda drveni kovčeg sa netljenim čudotvornim moštima svete Efimije, a umesto njih metnu neke istrulele, smrdljive kosti, koje naročito beše spremio za to, pa opet pokri daskom i otide, lopovski odnevši sa sobom česne mošti svetiteljkine, koje položi u jednoj odaji carskoga dvorca. Sestre pak njegove i kćeri tajno dolažahu k svetim moštima, kađahu ih mirisima i paljahu sveće, česno ih poštujući i s ljubavlju im se klanjajući. No ubrzo doznavši za to, zloverni car odmah uze kovčeg sa moštima i noću ih baci u more. A sutradan sabra gomilu zlovernih i javno ismevaše pravoverni narod, huleći i ružeći mošti svete velikomučenice, i govoreći: Idite, glupaci, i vidite prevaru kojom sebe varate pričajući da su mošti svehvalne Efimije netruležne i čudotvorne, otvorite grob i pogledajte da li je to istina.
Oni odoše, otvoriše grob i ugledaše trule, smrdljive kosti. Jeretici onda stadoše se smejati i rugati pravovernima nazivajući ih poklonicima smrdljivih kostiju; a pravoverni se čuđahu takvoj neočekivanoj stvari, nedoumevahu, stiđahu se i žaljahu. Tada mnogi pomisliše da su i sva čudesa svetiteljkina laž, pa ispljuvaše one smrdljive kosti i izbaciše ih napolje; takođe i onu mermernu grobnicu izvukoše iz crkve, i hram Božji pretvoriše u mrzost opustošenja, jer ga veoma oskvrnaviše. I tako ta crkva postade kao neka pusta pećina, ili staja za stoku, pa čak i nešto gore, jer tamo beše mesto svakovrsnim poganštinama i prljavštinama. Potom kovači napraviše u crkvi kovačnice, i u njoj obavljahu svoj zanat. I tako, gde se ranije razlegahu pesme božanstvenih službi, otuda stadoše odjekivati udarci čekića i ružne psovke i graja nepristojnih ljudi. Te zanatlije življahu u opustošenoj crkvi sa ženama i decom, a u svetom oltaru, kao u zaklonjenom mestu, napraviše sebi nužnike. I dugo trpljaše Bog takva dela ljudska, tako skvrnavljenje svetinje Svoje, dok najzad zle ne pogubi ljuto, i opet podiže pravoslavlje, i očisti i osvešta Svoje mesto načinivši ga ponovo obitalištem slave Svoje.
Kada česne mošti svehvalne mučenice biše bačene u pučinu morsku, plovljaše po promislu Božjem lađa iz pristaništa zvanog Sofija. Na toj lađi behu vlasnici dva brata, Sergije i Sergon. Ugledavši blizu svoje lađe kovčeg nošen talasima, oni ga uzeše iz vode u lađu misleći da se u njemu nalazi neko zemaljsko blago, pa razapevši jedrila otploviše dalje. U pristaništu pak zvanom Avidovo oni otvoriše kovčeg i ugledaše netruležne mošti, od kojih izlažaše silan miris. Oni se obradovaše ovom duhovnom blagu, a naročito kada u viđenju biše obavešteni o svetosti tih moštiju: jer naredne noći oni videše u viđenju nad moštima veliku slavu, upaljena kandila i sveće, i svetle ljude koji pevahu i slavljahu Boga. Posle tog viđenja oni stadoše moliti Boga da im otkrije koga su svetitelja te mošti. Ploveći tako oni se približiše ostrvu Limnosu. Na tom pak ostrvu bejahu takođe čudotvorne i mirotočive mošti svete mučenice Glikerije[13]. I kada oni zanoćiše pored ovog ostrva, ugledaše u viđenju svetu mučenicu Glikeriju gde ide ka njihovoj lađi, a iz njihove lađe prekrasnu devicu koja joj izađe u susret; i one se nežno zagrliše. I devica koja dođe reče devici što iz lađe izađe: „Raduj se, mučenice Hristova, Efimijo svehvalna!“ A ova joj u odgovor reče: „Raduj se, mučenice Hristova, Glikerijo blažena!“ – I, pozdravivši se, one se rastadoše: sveta Glikerija ode u svoje mesto, a sveta Efimija se povrati na lađu.
Ovo isto viđenje imadoše oba brata. Oni se veoma obradovaše što doznadoše čije su ovo mošti, i u toploj molitvi usrdno pripadahu k svetoj velikomučenici Efimiji, grljahu kovčeg i celivahu ga, lijući suze od radosti. I nameravahu da ovo preskupo blago odvezu u svoje otačastvo, ali Bogu i svetoj ugodnici Njegovoj to ne beše po volji. Mornari razapeše jedra i krenuše u svoju zemlju. Kada već behu daleko od ovog ostrva, iznenada se diže bura na moru, i lađa nošena valovima opet izbi kod ovog istog ostrva. Kada se utiša more, mornari se opet otisnuše morem, ali ponovo, po naređenju Božjem, valovi se iznenada podigoše i donesoše lađu k ostrvu. A to im se dogodi ne dva i tri puta nego mnogo puta, te svi na lađi bejahu u velikoj nedoumici. Kada pak nastupi noć, njima se javi Hristova mučenica i reče: „Zašto se mučite i nosite me tamo amo? Ja odavde otići neću, niti hoću da idem tamo kuda vi želite da me nosite“. Pa onda dodade: „Zar mi je malo bilo prenošenja: iz Halkidona u Vizantiju (= Carigrad), pa bacanje u more, pa nošenje ovamo? Zašto još hoćete da me nosite u daleke krajeve? To vi niste u moći učiniti; ne trudite se više oko toga, nego mi na ovom ostrvu načinite mali dom da počivam u njemu“.
Rekavši to ona postade nevidljiva. Česna braća Sergije i Sergon odmah se rado pokoriše svetiteljkinom naređenju, ostadoše u pristaništu, iskrcaše se iz lađe na zemlju, pa otidoše te obavestiše episkopa toga ostrva o moštima svehvalne Efimije i o njenom naređenju. Episkop se obradova tome, ali im naredi da svete mošti čuvaju u tajnosti, pošto i na to ostrvo beše došlo grozno naređenje od zlovernog cara: da se svete ikone i česne mošti svetih izbacuju i ognju predaju. Usled ovog zlovernog naređenja i mirotočive mošti svete mučenice Glikerije behu sakrivene na tajnom mestu. Potom, pronašavši zgodno mesto, episkop blagoslovi Sergija i Sergona da podignu malu crkvu Hristovoj mučenici, nedaleko od morske obale. Građevina bi brzo podignuta, episkop dođe, osveti crkvu i položi česne mošti u oltaru u zemlji, da ikonoborci ne bi saznali za njih.
Posle toga ova se dva brata dogovoriše, te ovakav zavet dadoše svetoj mučenici, govoreći: Nećemo te ostaviti, sveta velikomučenice Efimijo svehvalna, niti ćemo se udaljavati od česnih moštiju tvojih, nego ćemo ti poslužiti ovde do kraja života svoga. – Davši takav zavet, oni prodadoše svu robu što imađahu na lađi, odrekoše ge sveta i življahu pri toj crkvi u postu i molitvi. I posle ne mnogo vremena, pošto ugodiše Bogu, oni se premestiše u besmrtni život na molitveno posredovanje svete svehvalne mučenice Efimije, kojoj usrdno poslužiše. Pred končinu pak svoju oni položiše kamenu ploču na grob svete mučenice, da se ne bi potpuno zaboravilo mesto koje čuvaše u sebi ovo preskupoceno blago. Na dasci napisaše ovako: „Mi, Sergije i Sergon, rođena braća, ploveći po Helespontu – Carigradskom Moru, uzesmo iz mora nošene talasima česne mošti svehvalne i svete Hristove mučenice Efimije, i po njenom naređenju položismo ih ovde“.
Kasnije episkop toga ostrva sagradi izvrsnu crkvu i htede da prenese u nju mošti svete Efimije. Došavši u onu malu crkvu koju podigoše dva brata, on vršaše svenoćne molitve. A kad zadrema, njemu se javi svetiteljka, govoreći: Nemoj činiti što si namislio, oče prepodobni, jer te neću poslušati u tome, nego idi k mojoj sestri, svetoj mučenici Glikeriji, i pomoli joj se, i ja ću je moliti; i ona će dopustiti da bude prenesena u tvoju crkvu, a mene ostavi da počivam na ovome mestu, dok se ponovo ne vratim u svoju postojbinu.
Probudivši se, episkopa spopade strah i on se ne usudi privesti u delo svoju nameru. A svetu mučenicu Glikeriju, čuvanu na drugom mestu, pošto joj uputi mnoge molitve, prenese on u svoju crkvu i položi je pod patosom, jer su se tako čuvale mošti svetih od zlovernih ikonoboraca koji su neprijateljevali protiv njih. No iako one behu pod zemljom, ipak se pravoverni sabirahu k njima i česno proslavljahu njihove praznike, jer te ugodnice Božje davahu isceljenja od svakovrsnih bolesti. Jednom, u dan spomena svete velikomučenice Efimije, kada se praznik njen proslavljaše u crkvi, dogodi se da neki vojvoda, pristalica i revnitelj ikonoborske jeresi, prolažaše pored tog ostrva sa vojskom na lađama, poslan od cara na neku dužnost. Podišavši k pristaništu, on se iskrca na kopno i ugleda ogroman sabor ljudi kod crkve što je blizu pristaništa. Pošto upita i doznade da narod svetkuje praznik zbog moštiju svete mučenice Efimije koje tu počivaju, on zlovernik ispuni se jarosti, polete sa vojskom na crkvu i raspudi narod vičući: „To li vam naređuju carevi, o idolopoklonici i mrtvih kostiju služitelji!“ Tako grdeći pravoslavne hrišćane, ovaj bednik razruši crkvu skoro do temelja; a mošti svetiteljkine ostadoše čitave pod zemljom. I opuste to mesto neko vreme.
Posle smrti zlovernog cara Lava Isavrijanca stupi na presto njegov sin Konstantin, prozvan Kopronim[14], zlog korena svezli izdanak. On ne samo odbacivaše poštovanje ikona, nego i samoga Hrista Boga potajno odbacivaše, i Prečistu Djevu Bogorodicu svojim poganim jezikom huljaše bednik, i svetim ugodnicima Božjim rugaše se. On od mladosti naviče na svako zlo i na svepokvareni život, nauči se mađioničarstvu i čarobnjaštvu, i nepoštedno prolivaše krv ljudsku. On svirepošću prevazilažaše svoga oca, te pobi mnoge nevine i pravedne ljude, a monahe sasvim protera iz Carigrada. Po Božjem popuštenju zbog grehova ljudskih, on carova dugo; i pošto učini bezbrojna zla on umre gorkom smrću. Posle sebe on ostavi carstvo svome sinu Leonu, koji takođe beše ikonoborac ali ne činjaše onakva nasilja kao njegov otac i ded. A kad Leon umre, na presto stupi njegov sin Konstantin sa majkom Irinom[15], imenjakinjom mira.[16] I ona zaista donese mir Crkvi Hristovoj. Dok sin njen beše maloletan, ona sama upravljaše grčkim carstvom mudro i bogougodno; ona ispravljaše sve što behu pokvarili i razorili carevi – ikonoborci, i vraćaše iz progonstva svete oce, prognane zbog poštovanja česnih ikona. Ona stvarno bejaše pobožna i bogoljubiva, i sazva Sedmi Vaseljenski Sabor, sa svjatjejšim patrijarhom carigradskim Tarasijem na čelu.[17] I tako svetim crkvama bi vraćeno blagoljepije – ikone, a ikonoborsku jeres sveti oci predadoše prokletstvu. Tada i ona crkva svete velikomučenice Efimije u Carigradu, blizu trkališta, o kojoj je bilo reči ranije i koju beše opustošio Lav Isavrijanac, bi obnovljena od blagoverne carice Irine: jer ona naredi da se crkva očisti i sve porušeno obnovi, pa je onda izvanredno ukrasi divnim ikonama, snabde je svešteničkim odeždama i skupocenim sasudima; i crkva bi osvećena, i opet se služahu u njoj, kao i ranije, božanstvene službe, i mitropolit Halkidonski življaše pri njoj. Hristoljubiva carica Irina usrdno tragaše i za moštima svehvalne mučenice Efimije. Jer od onoga vremena kada Lav Isavrijanac lopovski uze svete mošti i baci ih u more, među pravoslavnima se pronese glas o tom tajnom zločinu carevom, i pričaše se da su svete mošti nađene i čuvaju se kod vernih; i carica se truđaše da sazna gde su. Gospod pak koji ispunjuje želje onih koji Ga se boje, obavesti caricu o česnim moštima svete mučenice na sledeći način. Na ostrvu Limnosu gde se mošti, kao što je gore rečeno, čuvahu pod zemljom, bejaše neki ugledan čovek po imenu Atanasije, po činu komit[18]. Nasleđem njemu pripade ono mesto na kome dva gorespomenuta brata, Sergije i Sergon, sagradiše crkvu u čast svete velikomučenice Efimije, i česne mošti njene sakriše tamo u zemlji, položivši na grob kamenu ploču sa natpisom. Ovaj Anastasije komit, videći na imanju svom razrušenu crkvu svehvalne mučenice, obnovi je na pređašnjem temelju i ukrasi je kako treba. Posle izvesnog vremena njega snađe nevolja, jer ga zavidljivi ljudi nepravedno oklevetaše i on bi lišen svoga čina. Tada on otputova u Carigrad da opravda sebe od nepravedne klevete i da opet dobije svoj čin. Tražeći sebi u Carigradu zastupnika i posrednika pred caricom, neko mu reče da mu mitropolit halkidonski može pomoći, jer više od drugih ima smelosti da se zauzima za one kojima je nepravda učinjena. Anastasije potraži mitropolita i nađe ga u carskom dvorcu; i pripavši k njemu ispriča mu radi čega je došao, i moljaše ga da se zauzme za njega i pomogne mu. A mitropolit ga odbijaše govoreći: „Ne mogu ja to učiniti, jer to prevazilazi moju moć“.
Rekavši to, mitropolit ode iz carskog dvorca u svoj dom, a Anastasije iđaše za njim do arhijerejskog doma; ugledavši otvorenu crkvu on uđe u nju da se pomoli. Posle duge molitve sa kolenopreklonjenjem on prisede, jer u to vreme ne beše službe u crkvi. Jedan od klirika, koji beše čredni te sedmice, priđe mu i upita ga ko je i otkuda je. Anastasije mu ispriča o sebi i otkri mu svoju muku, pa onda upita sveštenoslužitelja: Kome je svetitelju posvećena ova crkva? – Ovaj mu odgovori: Ova crkva je posvećena svetoj velikomučenici Efimiji svehvalnoj. – Čim Anastasije to ču, on desnu ruku evoju stavi na grudi svoje i s ljubavlju uskliknu: O, moja sveta Efimija! – Klirik ga upita: Zbog čega je ti nazivaš svojom? – Anastasije odgovori: U domu mom u crkvi imam njene česne mošti, pa se stoga usućujem nazivati je svojom. – Klirik mu na to reče: Kako to može biti? Govoriš li ti istinu? Pazi, čoveče, nemoj lagati, inače ćeš se rđavo provesti: jer carica se mnogo trudi da pronađe mošti svete Efimije, i mitropolitu je naredila da se moli Bogu da On otkrije gde se nalaze česne mošti Njegove mučenice. – Anastasije odgovori: Veruj mi, česni oče, kod mene su mošti Efimije, koje su bile u Halkidonu.
Čuvši to, crkvenoslužitelj ga zamoli da pričeka malo tu, a sam radosno pohita da obavesti o tome mitropolita, prepodobnog Andreja. Mitropolit se veoma obradova, i odmah prizva k sebi Anastasija, i stade ga raspitivati o moštima svete Efimije. On mu podrobno izloži sve što se na ovom ostrvu priča o česnim moštima svehvalne Efimije, i šta je na kamenoj ploči napisano od strane dva brata koji te mošti izneše iz mora. Prepodobni mitropolit odmah ode k svjatjejšem patrijarhu Tarasiju i obavesti ga o tome. Svjatjejši patrijarh s mitropolitom pođoše k caru i njegovoj materi, vodeći i Anastasija sa sobom, i ispričaše o česnim moštima mučenice Hristove. I svi se veoma radovahu i blagodarahu Boga, a Anastasija obilato obdariše i vratiše mu čin komita. I smesta bi spremljena izvanredna lađa, i poslaše njome na ostrvo Limnos ugledna duhovna lica i carske dvorjane sa Anastasijem komitom, da otuda prenesu mošti svetiteljkine u Carigrad. Posle blagoprijatne plovidbe oni stigoše na ostrvo Limnos. A kada mesni žitelji saznadoše da su Carigrađani došli i hoće da uzmu mošti svehvalne Efimije, steče se silan narod veoma razgnevljen, gotovi da se suprotstave carskim izaslanicima i ne dadu im da sa ostrva njihovog odnesu to sveskupoceno blago duhovno; naročito pak behu kivni na Anastasija komita, i nazivahu ga izdajicom. I već otpoče komešanje u narodu, i jedva episkop limnoski umiri narod, govoreći: Ljudi, ne protivite se takvoj volji Božjoj, niti izazivajte cara na gnev: Careva je srdnja kao rika mladoga lava (Prič. 19, 12).
Kada se narodni metež stiša, otvoriše grob svetiteljkin i izvadiše iz zemlje česne mošti neveste Hristove, kao prekrasni cvet, i vazduh se ispuni miomirom, i ponesoše mošti na lađu sa psalmopojanjem, i sa svećama i kadionicama. Narod ih sa suzama ispraćaše, plačući što se lišava takvog predragocenog bogatstva, i stajaše na obali morskoj prateći očima lađu sve dok se ona ne izgubi iz očiju njihovih. Kad lađa stiže u Carigrad, iziđe sav narod sa carem i njegovom majkom i svjatjejšim patrijarhom u susret česnim moštima mučenice Hristove. I dočekaše ih radujući se i likujući, i odneše ih svečano u crkvu odakle ih nekada jeretici tajno behu izneli, i položiše ih na istom mestu i u istoj kamenoj grobnici gde su i ranije ležale.
Tako se sveta velikomučenica Efimija svehvalna ponovo obrete na svom česnom mestu u Carigradu, i slavljahu zbog njenih čudesa Boga, proslavljenog u svetima Njegovim, kome i od nas neka je čast i slava, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
ŽITIJE SVETE VELIKE KNEGINJE RUSKE
OLGE, u svetom krštenju JELENE
 
Na kraju tamne noći idolosluženja, koja je pritiskivala Rusku zemlju, blažena Olga zasija kao zvezda Danica pred nastupanje svetloga dana svete vere, donesenog Suncem – Hristom. Blažena Olga beše od znamenitog roda: praunuka Gostomisla, znamenitog muža, koji pre ruskih kneževa vladaše u Velikom Novgorodu, po čijem savetu bi od Varjaga pozvan na rusko knezovanje Rjurik sa braćom. Olga se rodi u selu Vibutska, u blizini današnjeg grada Pskova. Iako idolopoklonici, roditelji vaspitavaše svoju kćer u čestitosti i razumnosti, te se Olga odlikovaše celomudrenošću i mudrošću, što se vidi iz sledećeg.
Umirući, veliki knez ruski Rjurik[19] ostavi posle sebe maloletnog sina svog Igora, te i Igora i samo knezovanje, do punoletstva Igorova, poveri svome rođaku Olegu. Skupivši veliku vojsku, i vodeći sa sobom naslednika kneževine malog Igora, Oleg krenu na Kijev. Ubivši tamo Askolda i Dira, Oleg potčini svojoj vlasti Kijev i postade jedini gospodar varjagoruskih zemalja, čuvajući veliko knezovanje za svog nećaka Igora. Zbog vladalačkih poslova Oleg je čas boravio u Kijevu čas u Velikom Novgorodu. A knez Igor, dostignuvši mladićski uzrast, zanimaše se lovom. Jednom za vreme lova u okolini Novgoroda Igor zađe u predele Pskova; tragajući za zverinjem oko spomenutog sela Vibutske, on ugleda preko reke zgodno mesto za lov, ali ne beše čamca da se preveze na tu stranu. No posle malo vremena on spazi na reci jednog mladića u čamcu i pozva ga k obali da ga preveze preko reke. Za vreme vožnje u čamcu Igor se zagleda u lice veslača i poznade da to nije mladić već devojka; a beše to blažena Olga, veoma lepa u licu. Lepota Olgina odmah rani srce Igorovo, i u njemu se raspali požuda prema njoj; i on joj stade govoriti sablažnjive reči, mameći je na telesni greh. A blažena Olga, razumevši nameru raspaljenog pohotom Igora, preseče mu govor i stade mu mudro, kao starica, zboriti: Zašto si uznemiren, kneže, pokušavajući uzaludnu stvar? Iz tvojih reči izbija tvoja sramna želja da me osramotiš. Ne bilo toga! Ja neću ni da čujem o tome; nego te molim, gospodine, poslušaj me i uguši u sebi te ružne i sramne pomisli kojih se treba stideti. Opomeni se i razmisli u sebi da si ti knez, a knez kao upravljač i sudija treba svima ljudima da svetli primerom dobrih dela. A i sada, kakvo bezakonje želiš da učiniš?! Ako ti sam, pobeđen požudom, budeš vršio zlodela, kako ćeš onda drugima zabranjivati to i pravedno suditi podanicima svojim? Ostavi dakle takvu stidnu požudu koje se pošteni ljudi gnušaju; i tebe, iako si knez, mogu omrznuti za to, i podsmevati se tvojoj pohotljivosti. No znaj i ovo: mada sam ovde sama i nemoćna u poređenju s tobom, ipak me ti nećeš savladati. No ako bih osetila da ćeš me nasiljem savladati, odmah bi mi dubina ove reke bila zaštita: jer mi je bolje umreti čedna, i ovu vodu imati mesto groba, nego da devstvo moje bude osramoćeno.
Ovakve i mnoge druge reči o celomudrenosti izgovori blažena Olga Igoru. I on, čuvši to, dođe k sebi i zastide se svoga bezumlja. I ne mogući ništa odgovoriti, on ćutaše postiđen. Tako oni preploviše reku i rastadoše se. I divljaše se knez takvoj blagorazumnosti i celomudrenosti mlade devojke. I stvarno, ovakvo držanje blažene Olge dostojno je divljenja, jer ona, još ne znajući istinitoga Boga i Njegove zapovesti, pokaza takav podvig u odbranu celomudrenosti, strogo čuvajući devstvenu čistotu svoju, i mudrim rečima svojim ukroti divlju požudu mladoga kneza i urazumi ga.
Nakon ne mnogo vremena posle ovog događaja knez Igor otputova u Kijev sa svojim rođakom Olegom, da tamo utvrde presto velikog kneževanja sveruskog, što i bi učinjeno: jer oni sedoše kneževati u Kijevu, a u Velikom Novgorodu, kao i u ostalim velikim gradovima ruskim posadiše svoje namesnike. Kada pak nastupi vreme da veliki knez Igor stupi u brak, onda između mnogih lepih devojaka stadoše birati koja bi bila dostojna carskoga dvorca; ali se nijedna od njih ne dopade knezu. No opomenuvši se celomudrene i prekrasne Olge, Igor odmah posla po nju svoga rođaka Olega. Oleg sa velikom češću doveze Olgu u Kijev, i Igor stupi u brak sa njom. Zatim umre Oleg[20], rođak i staralac kneza Igora, i Igor stade vladati sam u celoj zemlji Ruskoj. U početku svoga samostalnog kneževanja Igor je imao teške ratove sa susednim narodima. Išao je čak na Carigrad: osvojio mnoge krajeve Grčke zemlje, naložio danak na Grke, i vratio se iz tog pohoda sa plenom i slavom. Ostale godine života svog on provede u tišini, imajući mir sa svima pograničnim zemljama. U to vreme Igoru se rodi od Olge sin Svjatoslav, koji potom postade otac svetog ravnoapostolnog velikog kneza Vladimira. I vladaše Igor srećno na prestolu velikog kneževstva u Kijevu. Izobilno bogatstvo mu priticaše odasvud, jer mu i daleke zemlje šiljahu mnoge darove i danke.
No knez Igor pogibe obilazeći gradove i oblasti svoga kneževstva; ubiše ga Drevljani[21], i to na trideset i dve godine posle smrti svoga staraoca Olega.[22] Blažena Olga preuze presto sa svojim maloletnim sinom. Ona osveti svoga muža. I upravljaše kneginja Olga potčinjenim joj oblastima Ruske države ne kao žena već kao muž moćan i pametan, čvrsto držeći vlast u svojim rukama i junački se braneći od neprijatelja. I beše ona neprijateljima strašna, a svojim ljudima mila, jer bejaše dobre naravi i milostiva, nikome nepravdu ne činjaše, pravedno suđaše, milosrdno kažnjavaše, dobre nagrađivaše, zlima strah zadavaše, svakome po delima i zasluzi odmeravaše; u svima poslovima uprave dalekovidnost i mudrost pokazivaše. Pored toga ona nište, uboge i nevoljne zbrinjavaše, molbama se milostivo odazivaše, pravedna traženja ispunjavaše. Sva dela njena, ma da u idolopokloničkom neznabožju činjena, behu ugodna Bogu i hrišćanske blagodati dostojna. Uza sve to Olga vođaše uzdržljiv i celomudren život; ona se ne hte udavati po drugi put, nego prebivaše u čistom udovištvu, čuvajući sinu svom do njegovog punoletstva velikokneževski presto. A kada sin njen odraste i omuža, ona mu predade svu upravu velikog kneževstva; sama pak, sklonivši se od vreve i huke, provođaše vreme u dobrotvornim delima.
Kada nastade vreme u koje svedobri Gospod šćaše da oslepljene neverjem Ruse prosveti svetlošću svete vere, privede u poznanje istine i uputi na put spasenja, On blagovoli početke toga prosvećenja izvršiti preko nemoćnog sasuda ženskog – ove blažene Olge, na posramljenje tvrdoglavog muškinja. Jer kao što ranije preko žena mironosica najpre objavi svoje vaskrsenje, i preko žene – carice Jelene[23] javi svetu Svoj Časni Krst pa kome bi raspet, tako i potom, u zemlji Ruskoj, On izvoli zasaditi svetu veru preko nove Jelene – kneginje Olge. Gospod je izabra za česni sasud presvetog imena Svog, da ga ona pronese po zemlji Ruskoj. Stoga On zapali u srcu njenom zoru nevidljive blagodati Svoje, otvarajući oči uma njenog na poznanje istinitoga Boga, koga ona još ne znađaše. Ona već beše uvidela laž i zabludu mnogobožačkog neznabožja, i potpuno beše svesna toga da idoli, kojima se bezumni ljudi klanjaju, nisu bogovi već bezdahno delo ruku ljudskih. Zbog toga ih ona ne samo ne poštovaše nego ih se i gnušaše. Kao što dobar trgovac traži skupoceni biser, tako Olga svom dušom tražaše pravo bogopoštovanje, koje i nađe na sledeći način.
Rukovođena promislom Božjim ona ču od nekih ljudi da je jedan istiniti Bog, Tvorac neba i zemlje i celokupne tvorevine, u koga veruju Grci, i da sem Njega nema drugoga Boga.
Željna istinskog bogopoznanja, i pritom ne lenja, Olga uzažele da sama otputuje Grcima i da svojim očima vidi hrišćanska bogosluženja i potpuno se ubedi u njihovo učenje o istinitom Bogu. Stoga uzevši sa sobom neke znatne ruske bojare i dvorjane, ona sa velikom imovinom krenu lađama u Carigrad. Tamo ona bi primljena sa velikom češću od cara i od patrijarha, kojima podnese mnoge darove, dostojne takvih ličnosti. U Carigradu se Olga učaše hrišćanskoj veri, svakodnevno s usrđem slušajući reči Božje i posmatrajući lepote crkvene, bogosluženja i celokupno ustrojstvo hrišćanskog života. I srce joj se razgorevaše ljubavlju k Bogu, u koga ona poverova nepokolebljivo; stoga i željaše da primi sveto krštenje. A grčki car, koji u to vreme beše udovac, hoćaše da Olgu uzme sebi za suprugu, jer ga privlačaše njena lepota, njena pamet, hrabrost, slava, kao i ogromnost zemlje Ruske. I car reče Olgi: Ti si, kneginjo Olga, dostojna da budeš hrišćanska carica i da zajedno s nama živiš u ovom prestonom gradu našega carstva.
I stade car govoriti Olgi o supružanstvu. Ona se pravljaše kao da ne odbija carev predlog, ali najpre iskaše da se krsti, govoreći: Ja sam doputovala ovde radi svetog krštenja, a ne radi braka; kada se pak budem krstila, tada se može govoriti i o supružanstvu, jer nije lepo da neznabožna i nekrštena žena stupa u brak sa hrišćanskim mužem.
Car nastojavaše da se Olga što pre krsti; a patrijarh, pošto je dovoljno obuči istinama svete vere, oglasi je za krštenje. I kada kupelj za sveto krštenje beše već spremljena, Olga stade moliti da joj sam car bude kum na krštenju: „Ja se neću krstiti, – govoraše ona, – ako mi sam car ne bude kum, i otići ću odavde bez krštenja, a vi ćete dati odgovor Bogu za moju dušu“. Car pristade na njenu želju, i blažena Olga bi krštena od svjatjejšeg patrijarha, i sam car joj postade kum pri krštenju, primivši je iz svete kupelji. I dadoše joj ime Jelena, prema imenu prve hrišćanske carice Jelene, majke Konstantina Velikog. Posle krštenja patrijarh na liturgiji pričesti Olgu Božanstvenim Tajnama prečistoga Tela i Krvi Hristove i blagoslovi je govoreći: „Blagoslovena si među ženama ruskim, jer si ostavila tamu, a potražila istinitu svetlost; omrzla si idolsko mnogoboštvo, a zavolela jednog istinitog Boga; izbegla si večnu smrt, a zaručila se besmrtnom životu. Od sada će te početi slaviti svi sinovi zemlje Ruske!“
Tako je blagoslovi patrijarh. Od lica koja behu došla sa Olgom krstiše se mnogi, ljudi i žene. I bi velika radost u Carigradu zbog krštenja velike kneginje ruske. Car priredi toga dana veliku gozbu, i svi se veseljahu slaveći Hrista Boga. Posle toga car ponovo povede reč o braku sa Olgom, u svetom krštenju nazvanom Jelenom. No blažena Jelena mu odgovori: Kako možeš ti mene, tvoju kćer duhovnu, uzeti sebi za ženu? Jer ne samo po zakonu hrišćanskom, nego i po zakonu mnogobožačkom, gnusno je i nedopustivo da otac ima svoju kćer za ženu. – Nadmudrila si me, Olga! uzviknu car. Na to mu blažena Olga uzvrati: I ranije sam ti rekla, da nisam ovamo došla radi toga da carujem s tobom, jer je meni sa mojim sinom dovoljno vlasti i u Ruskoj zemlji, nego da se unevestim besmrtnom Caru Nebeskom, Hristu Bogu, koga svom dušom zavoleh, da bih se udostojila večnog carstva Njegovog.
Tada car, napustivši svoju uzaludnu nameru i telesnu ljubav, zavole blaženu Olgu duhovnom ljubavlju kao svoju kćer, bogato je obdari darovima, pa je otpusti s mirom. Polazeći iz Carigrada, blažena Olga ode k svjatjejšem patrijarhu da uzme blagoslov za put, i reče mu: Sveti oče, pomoli se Bogu za mene koja se vraćam u svoju zemlju, gde sin moj prebiva u neznabožačkoj zabludi i gde su svi ljudi okamenjeni u svome starodrevnom neznabožju, da me Gospod, tvojim svetim molitvama, izbavi tamo od svakoga zla. – Patrijarh joj reče na to: Verna i blagoslovena kćeri moja u Duhu Svetom! Neka te sam Hristos, u koga si se obukla svetim krštenjem, sačuva od svakoga zla, kao što sačuva Noja od potopa, Lota od Sodoma, Mojsija sa Izrailjem od faraona, Davida od Saula, Danila od usta lavovih, Tri mladića od peći, – tako i tebe neka izbavi od svake napasti, jer si blagoslovena ti u narodu tvom, i tebe će veličati unuci i praunuci do poslednjih godina.
Ovakav blagoslov od svjatjejšeg patrijarha blažena Jelena primi kao dar, dragoceniji od svih najskupocenijih darova. Ujedno s tim ona dobi i pouku o čistoti i molitvi, o postu i uzdržanju, i o svima dobrim delima, svojstvenim bogougodnom životu hrišćanskom. Usto blažena Olga dobi od patrijarha časni krst, svete ikone, knjige, i ostale stvari potrebne za bogosluženje. Pored toga patrijarh joj dade prezvitere i klirike. I otputova blažena Olga iz Carigrada u svoju otadžbinu sa velikom radošću[24].
Priča se da je časni krst, dobijen blaženom Olgom iz ruku svjatjejšeg patrijarha, imao na sebi sledeći natpis: „Ruska zemlja obnovi se za život u Bogu svetim krštenjem koje primi blažena Olga“. Posle blažene končine svete Olge taj su krst čuvali verni do dana velikog kneza kijevskog Jaroslava Vladimiroviča; ovaj podiže veliku i divnu crkvu svete Sofije u Kijevu i spomenuti krst postavi u njoj, u oltaru s desne strane. Ovaj krst više ne postoji, jer je Kijev, zajedno sa crkvama u njemu, mnogo puta bio rušen i pustošen. No, da se opet vratimo na povest o svetoj Olgi.
Vrativši se u Kijev, nova Jelena – kneginja Olga stade kao sunce razgoniti tamu idolopokloničkog neznabožja, prosvećujući pomračene. Ona podiže prvu crkvu u ime svetog Nikolaja na Askoldovoj mogili, i mnoge Kijevljane obrati ka Hristu Bogu. Ali sina svog Svjatoslava ona ne mogaše nikako privesti u poznanje istinitoga Boga, jer on, sav zauzet vojnim poslovima, ne obraćaše pažnju na njene reči. On bejaše muž hrabar i ratoljubiv, te život svoj provođaše više među pukovima i po ratovima nego doma. A svojoj majci koja ga poučavaše i savetovaše, on govoraše: Ako primim hrišćansku veru i krstim se, onda će od mene odstupiti bojari, vojvode i svi ljudi, pa neću imati s kim vojevati protiv neprijatelja i zaštićavati naše otačastvo.
Tako odgovaraše knez Svjatoslav, ali ne branjaše onima koji su želeli da se krste. Međutim, malo beše velmoža koji primahu sveto krštenje; šta više oni se rugahu krštenima, jer je hrišćanstvo ludost za neverne (sr. 1. Kor. 1, 18). Od prostoga pak naroda mnoštvo pristupaše k svetoj Crkvi. Sveta Olga poseti i Veliki Novgorod i druge gradove, i svuda koliko mogaše privođaše ljude Hristovoj veri; pri tome ona rušaše idole i na njihova mesta postavljaše časne krstove, od kojih potom bivahu mnoga znamenja i čudesa radi ubeđivanja nevernih. Došavši i u svoj zavičaj, u selo Vibutska, blažena Olga i tamo pouči poznanju Boga bliske sebi ljude. Za vreme boravljenja u tom kraju ona dođe na obalu reke Velike koja teče s juga na sever, i zaustavi se prema mestu gde se u reku Veliku uliva reka Pskova koja teče sa istoka; i odatle sveta Olga ugleda gde sa istoka tri presvetla zraka silaze s neba i obasjavaju ta mesta; i tu čudnu svetlost vide ne samo sveta Olga nego i njeni pratioci. Tome se silno obradova blažena i uznese blagodarnost Bogu za to viđenje koje je predznamenovalo prosvećenje blagodaću Božjom te pokrajine. Obraćajući se svojim pratiocima, blažena Olga proročki reče: „Neka vam bude znano, da će po volji Božjoj na ovom mestu, obasjavanom trisvetlim zracima, ponići crkva Presvete Životodavne Trojice, i izgraditi se veliki i slavan grad koji će izobilovati u svemu“.
Rekavši to, blažena Olga provede dugo u molitvi, pa postavi tamo krst: i do sada stoji molitveni hram na tom mestu gde sveta Olga pobi krst. Pošto obiće mnoge gradove zemlje Ruske, propovednica Hristova se vrati u Kijev, i mnoga dobra činjaše u njemu Boga radi. Jer kada ona u dane neznaboštva svog izobilovaše dobrim delima, utoliko više, prosvetivši se svetom verom, blažena Olga ukrašavaše sebe svakovrsnim vrlinama, trudeći se da dobro ugodi novopoznanome Bogu, svome Stvoritelju i Prosvetitelju. Opomenuvši se viđenja na reci Pskovi, ona posla tamo mnogo zlata i srebra da se sagradi crkva u ime Svete Trojice; pri tome naredi da se to mesto naseli ljudima. I za kratko vreme tamo se podiže veliki grad Pskov, nazvan tako po reci Pskovi, i proslavljaše se u njemu ime Presvete Trojice.
U to vreme veliki knez Svjatoslav, ostavivši u Kijevu svoju majku svetu Olgu i sa njom decu svoju: Jaropolka, Olega i Vladimira, krenu na Bugare.[25] U tom ratu sa njima on osvoji blizu osamdeset gradova njihovih, i naročito mu se dopade za život njihov prestoni grad Perejaslavec[26]. Blažena pak Olga, boraveći u Kijevu, učaše svoje unuke, decu Svjatoslavljevu, hrišćanskoj veri, ukoliko ona beše dostupna njihovoj detinjoj pameti. Ali se ona ne usudi da ih krsti, bojeći se neke neprijatnosti od strane sina, i prepusti to volji Gospodnjoj. No dok se Svjatoslav bavljaše u zemlji Bugara, Pečenjezi neočekivano upadoše u kijevske predele, opsedoše grad Kijev i stadoše ga tući. Sveta Olga sa unucima svojim zatvori se u gradu, koji Pečenjezi ne mogahu zauzeti, jer Gospod, čuvajući vernu sluškinju Svoju, zaštiti i grad na njene molitve. Doznavši u Bugarskoj o najezdi Pečenjega na Kijev, Svjatoslav pohita sa svojom vojskom, neočekivano napade Pečenjege, razbi ih i natera u bekstvo. Ušavši zatim u Kijev on se pozdravi sa svojom majkom koja već beše bolesna, pa ponovo htede da je ostavi i ide u Bugarsku. A blažena Olga govoraše mu plačući: „Zašto me ostavljaš, sine moj, i kuda ideš? ištući tuđe, kome poveravaš svoje? Eto, deca tvoja su još mala, a ja sam već stara i bolna, i očekujem skori kraj svoj – odlazak moj ka željenom Hristu, u koga verujem; i ja sada ni o čemu drugom ne brinem sem o tebi, i tugujem zbog tebe, jer te mnogo učih i molih da ostaviš idolsko neznaboštvo i poveruješ u istinitoga Boga koga ja poznah, ali ti to prenebreže. I ja znam da te zbog te neposlušnosti prema meni očekuje na zemlji rđav završetak, a posle smrti – večna muka, pripremljena nevernicima. Ispuni mi bar sada ovu poslednju molbu: ne odlazi nikuda dok ja ne odem iz ovog života i ne budem sahranjena; onda idi kuda hoćeš. Po prestavljenju mom nemojte ništa činiti nada mnom po vašem paganskom običaju, nego neka moji prezviteri sa kliricima pogrebu po hrišćanskom običaju moje grešno telo. Nemojte se usuditi da moju mogilu posipate i trizne[27] priređujete, nego pošlji u Carigrad zlato k svjatjejšem patrijarhu da on prinese molitvu i prinos Bogu za moju dušu i razdeli milostinju ništima“.
Slušajući ovo, Svjatoslav plaka gorko i obeća da će postupiti potpuno po njenom zaveštanju, samo odbi da primi svetu veru. Po isteku tri dana blažena Olga potpuno iznemože; i pričesti se Božanskim Tajnama prečistoga Tela i životvorne Krvi Hrista Boga našeg; i sve vreme ona provođaše u usrdnoj molitvi Bogu i Prečistoj Bogorodici, koju svagda imađaše sebi pomoćnicu po Bogu; takođe ona prizivaše i sve svete; a naročito se toplo moljaše za prosvećenje zemlje Ruske posle njene smrti, jer ona, provideći budućnost, mnogo puta za života svoga proročki predskazivaše, da će Bog prosvetiti ljude zemlje Ruske, i mnogi će od njih biti veliki sveci; za što skorije ispunjenje toga proroštva i moljaše Boga blažena Olga pri svojoj končini. I još molitva beše u ustima njenim, kada se česna duša njena razreši od tela i kao pravedna bi primljena u ruke Božje.
Tako se blažena Olga preseli sa zemlje na nebo, i udostoji se palate Besmrtnoga Cara, Hrista Boga, i kao prva svetica zemlje Ruske bi pribrojana k liku svetih. Prestavi se blažena Olga, u svetom krštenju Jelena, u jedanaesti dan meseca jula.[28] Ona požive u braku četrdeset dve godine, a pri stupanju u brak bila je devojka zrelog uzrasta i snage, imala je oko dvadeset godina. Na deset godina posle smrti svoga muža ona se udostoji svetog krštenja, a po krštenju bogougodno požive petnaest godina. Tako, kada se upokojila, imala je oko devedeset godina. I oplakaše blaženu Olgu sin njen veliki knez Svjatoslav, unuci njeni, bojari, dostojanstvenici, i svi ljudi. I bi blažena Olga pogrebena česno po hrišćanskom običaju.
Po prestavljenju svete Olge zbiše se njena proroštva: o zloj končini sina i o dobrom prosvećenju zemlje Ruske. Posle ne mnogo godina sin njen Svjatoslav bi ubijen u ratu od pečenješkog kneza Kurja.[29] Odsekavši Svjatoslavu glavu, Kurja načini sebi čašu od njegove lobanje, okova je zlatom i napisa na njoj ove reči: „Ko hoće tuđe, gubi svoje“. I kada pirovaše sa velmožama svojim, knez pečenješki pijaše iz ove čaše. Tako, velikog kneza kijevskog Svjatoslava Igoreviča, koji beše hrabar i nepobediv u ratovima, postiže strašna smrt, po predskazanju majke njegove, zato što je nije slušao. Isto tako ispuni se proročanstvo blažene Olge i o zemlji Ruskoj: jer dvadeset godina posle njenog prestavljenja, njen unuk Vladimir primi sveto krštenje i prosveti svetom verom svu zemlju Rusku.[30] Podigavši kamenu crkvu u ime Presvete Bogorodice (zvana Desetak, jer Vladimir dade na nju deseti deo svoje imovine), i dogovorivši se sa mitropolitom Kijevskim Leontijem, sveti Vladimir izvadi iz zemlje česne mošti svete Olge, babe svoje, čitave, netljene i miomirisne, prenese ih s velikom češću u spomenutu crkvu Presvete Bogorodice, i položi ih ne u zemlji nego otvoreno, radi onih koji pribegavaju k njoj sa verom i dobijaju ispunjenje svojih molitava: jer se od česnih moštiju njenih davahu mnoga isceljenja svakovrsnih bolesti.
Ne treba prećutati ni ovo: nad grobnicom blažene Olge u crkvenom zidu bejaše prozorčić; i kada neko sa čvrstom verom dolažaše k svetim moštima njenim, prozorčić se sam od sebe otvaraše, i ovaj je kroz prozorčić jasno video unutra ležeće čeone čudotvorne mošti, pri čemu su naročito dostojni videli neko čudesno sijanje gde izlazi od njih; i svaki koji imađaše veru odmah ozdravljaše, ma kakva bolest da je na njemu. Onome pak koji dolažaše s maloverjem prozorčić se ne otvaraše, niti on mogaše videti svete mošti; i takav ne mogaše dobiti isceljenje. A verujući dobijahu sve korisno po duše i tela njihova, molitvama svete Olge, u svetom krštenju Jelene, i blagodaću Gospoda našeg Isusa Hrista, kome sa Ocem i Svetim Duhom slava, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
KINDEJA
 
Sveti Kindej beše prezviter Pamfilijskog sela Side, a rodom iz Umanade. Za carovanja Dioklecijana on bi uhvaćen i doveden pred sudiju Stratonika. Pred ovim on neustrašivo ispovedi veru u Hrista, zato ga sudija osudi na sažeženje. Osuđenome ispovedniku navukoše na noge gvozdene čizme, načičkane iznutra klincima, pa ga nateraše da trči do mesta pogubljenja. Potom sretoše jednoga čoveka koji je nosio tovar drva; mučiteljeve sluge htedoše da mu silom otmu drva, da na njima spale mučenika, ali sveti Kindej dade tome čoveku trideset novčića za drva, koliko su koštala.
Tada sluge stadoše tražiti nekoga koji bi im poneo ta drva, no sveti mučenik sam ih uze i na svojim leđima odnese do spališta. Kada sidna vatra bi naložena, sveti junak uđe u nju i stajaše nepovređen, i iz vatre učaše prisutne neznabošce veri Hristovoj, pokazujući silu Hristovu. Zatim se silno naoblači, nastade grmljavina i sevanje munja, i udari kiša te ugasi vatru. Sveti mučenik se pomoli Bogu, i odmah nastade tišina i potpuno se razvedri; i tada on predade duh svoj u ruke Božije.
Videvši ovo čudo, idolski žrec poverova u Hrista sa ženom svojom. I oni pomazaše mirisima čestno telo svetog mučenika, obaviše ga u platno i pogreboše. A kada đakon Orest, koji takođe beše rodom iz Umanade, izvadi svete mučenikove mošti da ih prenese u Umanadu, dogodi se ovo čudo: on bi zajedno sa moštima uzdignut u vazduh kao Avakum, i za jedan dan stiže iz Pamfilije u svoju postojbinu Umanadu. Tu on napravi kivot, i sa sveštenicima položi u njega svete mošti mučenikove, kao što je red i običaj da se radi sa moštima svetih.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
NIKODIMA
 
Ovaj bogonosni otac podvizavao se u Svetoj Gori, u predelima svete obitelji Vatopeda. Bio je učitelj božanstvenom Grigoriju Palami[31] u filosofiji po Hristu. Skončao u miru.
 
STRADANJE SVETOG NOVOG PREPODOBNOMUČENIKA
NIKODIMA
 
Sveti prepodobnomučenik Nikodim rodio se u Elbasanu, u Albaniji. Roditelji mu behu pobožni; i kad Nikodim postade punoletan oni ga oženiše. U braku mu se rodiše deca. Međutim, poznanstva i veze sa Turcima pomračiše Nikodimu dušu i on, zavaran čulnim životom muhamedanstva, odreče se vere Hristove. Ne gledajući na suze ukućana, on i decu svoju nasilno prevede u Islam, osim jednog sina, koji odbeže u Svetu Goru i zamonaši se. Saznavši da mu se sin nalazi u Svetoj Gori, Nikodim, ponesen fanatizmom, odjuri tamo sa namerom da izvuče sina i da se osveti za njega. Ali čovekoljubivi Bog, koji svakome želi spasenje, uredi to drukčije.
Kada Nikodim stiže u Svetu Goru, on stade tražiti sina; ali isposnički podvizi pustinjaka, njihova molitva, blagost, krotost, bezmolvije, njihovo krotko ophođenje sa svakim, potresoše ga do dna duše. On se seti svoje prošlosti, kada i njegovom srcu ne beše tuđa nada na večnost duhovnog blaženstva; i stade upoređivati raj Muhamedov sa rajem Hristovim, i uvide koliko je prvi grozan i nečist, a kako je drugi svetao i miomirisan; upoređivaše on i život hrišćanskih pustinjaka sa životom muhamedanaca i uvide da, ukoliko su oni krotki, dobri, umiljati, gotovi na svaku žrtvu za druge, utoliko su muhamedanci divlji, neobuzdani, gordi i samovoljni. Opomenu se Nikodim i toga, da je Hristos Sin Božji jedina nada na spasenje grešnicima, kakvi su svi ljudi; a šta čeka njega nesrećnika koji se odrekao Hrista?! – I Nikodim gorko zaplaka nad sobom, nad svojim padom; i povrati se hrišćanstvu, proklevši Muhameda. I ostade u Svetoj Gori, i primi monaštvo.
Tri godine dan i noć monah Nikodim oplakivaše svoje bogootpadništvo, iznuravajući sebe postom i ostalim podvizima. A kada ču od nekih otaca da je onome, koji se odrekao Hrista pred ljudima, vrlo korisno da Ga ponovo ispovedi pred njima, on se reši na podvig mučeništva. Ali, da bi doznao da li je ova njegova želja ugodna Bogu, on se obrati za savet blaženom starcu Akakiju koji se podvizavao u Kapsokalivskom skitu. Dugo je Nikodim plakao kraj nogu starca Akakija, proseći od njega molitvu i odluku, šta da radi kada mu duša hoće podvig mučenički. Prepodobni starac, koji je u Svetoj Gori uživao glas i nepodeljeno poverenje kao podvižnik istinski svet, s ljubavlju podiže Nikodima, odmače se malo od njega, i stade se moliti Bogu za njega. Završivši molitvu, on tiho reče nešto Nikodimu; i zatim mu dade svoj starački štap sa rečima: „Idi s Bogom! Neka ti je Bog u pomoć! podvig ćeš izvršiti i venac ćeš dobiti“.
Tako ispraćen molitvama i blagoslovom prepodobnog starca, Nikodim, jedva se krećući od postničke iznurenosti, krenu na put. Na izlasku iz Svete Gore Gospod ga ukrepi na veliki podvig viđenjem: otkri mu i muke koje će pretrpeti za ime Njegovo, i samo mesto gde će mu glava biti odsečena. Utešen i utvrđen takvim blagovolenjem Gospodnjim, Nikodim veselo pođe na svoj mučenički podvig.
Iz Svete Gore on dođe pravo u Albaniju, u svoj zavičaj, i tu pred Turcima koji su ga poznavali javno ispovedi da je Hristos istiniti Bog a Muhamed lažov i varalica. Turci ga odmah privedoše paši. I pred pašom blaženi Nikodim ponovi svoje veroispovedanje, nipodaštavajuđi muhamedanstvo. Razbešnjen time, paša naredi da ga bace sa visoke terase njegova doma, držeći da će se hrišćanin sav razbiti pavši na zemlju. Ali Nikodim, po blagodati Božjoj, ostade nepovređen, i ponovo se javi paši. Paša zadrhta, misleći da je pred njim priviđenje. Međutim gomila fanatika sa vikom zahtevaše smrt za unizitelja velikog proroka Muhameda. Paša onda predade Nikodima na volju pobesnele gomile. Besni fanatici tri dana stavljahu Nikodima na sve moguće muke, primoravajući ga da se odrekne Hrista. Kada najzad uvideše da ne mogu savladati nepokolebljivog ispovednika Hristovog, oni mu odsekoše glavu na samom onom mestu koje mu Gospod pokaza u viđenju.
Završivši na takav način mučenički podvig, blaženi Nikodim se udostoji venca rajske slave. Svete mošti njegove i danas počivaju cele, razlivajući miomir i dajući iscelenje svima koji im sa molitvom i verom pristupaju. Molitvama svetog prepodobnomučenika Nikodima neka se i mi udostojimo carstva nebeskog. Amin.
Prepodobni Nikodim postrada jedanaestog jula 1722. godine u Elbasanu (koji se naziva i Velagrad ili Veratej).[32] Službu mu napisa jeromonah Grigorije Moshopolit.
 
STRADANJE SVETOG NOVOG PREPODOBNOMUČENIKA
NEKTARIJA (NIKOLAJA)
 
Sveti prepodobnomučenik Nektarije rodio se od prostih ali pobožnih roditelja u selu Vriuli, u Maloj Aziji, u Efeskoj eparhiji. Na svetom krštenju on dobi ime Nikola. Posle smrti oca, ostavši siroče u svojoj sedamnaestoj godini i nalazeći se u krajnjoj bedi, on radi izdržavanja svoje majke i sebe stupi kao čobanin kod bogatog Huseinage da mu čuva kamile. U to vreme besnijaše kuga, od koje umirahu čitava sela. Da bi se sačuvali od zaraze ljudi su napuštali svoje domove, odlazili u polja, i tamo provodili nomadski život. Tako uradi i Nikolin gazda: sa svojima on se iseli u polje, i sa svima svojim slugama, kojih sem Nikole beše još šest dečaka Grka. Želeći da ih odvrati od hrišćanske vere i pridobije za muslimansku, gazda im stade govoriti kako su svi hrišćani poumirali od kuge a ostali samo muslimani. Pritom, tobož sažaljevajući ih, on im reče: Ako ne želite da pomrete od gladi, i da za buduće osigurate sebi život, onda morate primiti muslimansku veru. – Nesrećni dečaci, videći svoj bezizlazni položaj, po svojoj dečačkoj nerazumnosti pristadoše da se odreknu hrišćanske vere i prime muslimansku.
Kada prestade kuga, tada se svi žitelji stadoše vraćati iz polja svojim domovima. Vrati se i Nikolin gazda sa svojom porodicom i slugama. Međutim Nikola doznade da njegova mati nije umrla i da se nalazi u tom istom selu. Obradovan time on odmah pođe k njoj. Ali pobožna majka, čim ugleda Nikolu u turskom odelu, reče mu prekorno i ljutito: Odlazi od mene! Ja te ne poznajem, ko si to takav! – Mladić, videći sebe odbačena od svoje rođene majke, stade joj sa bolom u srcu pričati kako je na prevaran način postao musliman. Ali istinski blagočestiva hrišćanka, mati njegova, ipak ga ne priznade za svoga sina, nego mu sa još većim gnevom reče: Odlazi odavde! Ja sam te rodila kao hrišćanina a ne kao Turčina! Udalji se odavde odmah, da te oči moje ne vide!
Ove strane reči dobre majke duboko potresoše dušu nesrećnog hristoodstupnika, i kao užarene strele probodoše mu srce. Stid, kajanje i svest o svome padu silno ga obuzeše, i od griže savesti on ne mogaše više gledati u lice svoje majke, i sa dubokom tugom udalji se od nje.
Izišavši od svoje majke, on se više ne vrati Huseinagi, nego otputova u Smirnu. Tamo on nađe svoga strica i ispriča mu svoju nevolju. Stric ga preodenu u evropejsko odelo, i dade mu savet da otputuje u Carigrad, pa iz Carigrada da ide u Rusiju, i da se tamo pokaje za veliki svoj greh.
Nikola posluša savet svoga strica, otputova u Carigrad, a odatle u Vlašku; ali zbog nečega ne hte dalje da ide, nego se vrati natrag u Smirnu. Tu on ponovo ode k svome stricu, ali ga ovoga puta on ne primi, nego ga otera od sebe zato što nije poslušao njegov savet. Sve ove nevolje snalazile su Nikolu po promislu Božjem, da bi on uvideo da mu je za očišćenje od svoga greha potrebno da se podvizava ne u svetu nego u pustinji među opitnim i svetim ljudima.
U to vreme desi se u Smirni jedan duhovnik iz Svete Gore Atonske, čovek pobožan i opitan, kome neki vrlinski smirnski hrišćani prestaviše Nikolu, moleći ga da Nikoli da duhovni lek. Saslušavši ispovest hristoodstupnika, duhovnik mu dade potrebne pouke, pa mu onda posavetova da otputuje u Svetu Goru i tamo izgradi svoje spasenje. Nikola to s radošću primi, i uskoro otputova iz Smirne i srećno stiže u Svetu Goru.
U Svetoj Gori Nikola nađe jednog svog zemljaka koji se podvizavao u odvojenoj keliji. Ovaj pobožni inok s bratskom ljubavlju dade Nikoli utočište. Potom ga prestavi opitnom duhovniku, koji ga najpre oglasi, pa onda prisajedini Pravoslavnoj crkvi. Tako Nikola prožive neko vreme u keliji svoga zemljaka, vodeći podvižnički život. I srce se njegovo ubrzo zagreja božanskom ljubavlju, koja postepeno sve više i više zapaljivaše mlado srce, te Nikola odluči da iz ljubavi prema Gospodu Hristu, i zbog svog odrečenja od Njega, prolije krv svoju i primi mučeničku smrt. Međutim duhovnik mu savetova da ne uzima na sebe tako veliki podvig, predočavajući mu strahotu muka i opasnost da se zbog straha ponovo ne odrekne hrišćanske vere. Iako Nikola primi duhovnikov savet, ipak se srce njegovo ne uspokoji. Stoga, da bi još bolje oprobao sebe u duhovnim podvizima, on zažele da provodi bezmolvni život, život molitvenog usamljeničkog tihovanja. Radi toga on pređe u skit svete Ane, u kome se isto tako podvizavao njegov zemljak Stefan u keliji Svete Trojice. Stefan rado primi mladog podvižnika među svoje učenike, i uskoro ga postriže u monaštvo sa imenom Nektarije.
Primivši monaštvo, Nektarije stade dodavati trud na trud, provodeći noći u bdeniju, molitvi i kolenopreklonjenju. Hrana mu beše hleb sa vodom. Videći mladog podvižnika gde uspeva u vrlini i želeći da ga oslabi, đavo stade smućivati njegovu sabraću sažitelje. I oni, podajući se potajnom uticaju đavola, toliko omrznuše Nektarija, da stadoše moliti Stefana da ga ukloni iz njihove zajednice. Ali blagorazumni Stefan, videći u tom nemiroljublju zamku starodrevnog zlotvora, ne pristade na molbu bratije, nego ih posavetova da se ostave gneva, jer on nije svojstven slugama Božjim. Pored toga reče im, da oni treba da smatraju sebe za srećne i da blagodare Boga što ih je udostojio da žive zajedno sa budućim mučenikom Hristovim. Ove reči rasteraše svu vražiju tamu i lukavstvo, i od tada bratija promeniše svoje mišljenje o Nektariju, i stadoše se s ljubavlju odnositi prema njemu.
Međutim, vreme Nektarijevog mučeničkog podviga već se približavalo. Njegovo srce, goreći božanskom ljubavlju, nije više bilo u stanju da podnosi silan oganj, i on stade moliti starca Stefana da ga blagoslovi na mučenički podvig. Opitni starac ne pristajaše na njegovu nameru, smatrajući da je Nektarije suviše mlad za mučeničke podvige. Ali Nektarije ne otstupaše od svoje namere, te još upornije stade moliti Stefana da ga pusti na stradanje. Ne želeći da sam rešava tako važnu stvar, Stefan se posavetova sa drugim duhovnicima. Ovi se takođe starahu da odvrate Nektarija od toga, videći njegovu mladost i bojeći se neizvesnog kraja. Međutim, ova odvraćanja behu uzaludna, i Nektarije blagodušno odgovaraše starcima: da se od njega traži samo početak, a ostalo će dovršiti Božja sila; da on ima čvrstu nadu u pomoć Gospoda Hrista, za koga želi proliti krv svoju, i u zaštitnicu svoju, Preblagoslovenu Bogorodicu Djevu Mariju, prema kojoj gaji nepokolebljivu veru i ljubav. Videći nepokolebljivu nameru Nektarijevu, sveti oci blagosloviše Nektarija na stradalnički podvig, a starac Stefan izjavi želju da ga prati radi duhovne utehe.
I tako, spremivši se za put, oni sa blagoslovom svetih otaca otputovaše, i blagopolučno stigoše u Nektarijevu postojbinu, pošto je blaženi želeo da postrada za Hrista onde gde se po nerazumnosti svojoj odrekao Njega. Po dolasku u Vriulu Nektarije skide sa sebe monašku odeću i obuče se u tursko odelo. Na taj način on provede tamo do muslimanskog praznika Bajrama, i za sve to vreme pravljaše se da je musliman. No nakon tri dana on neustrašivo stupi pred sudiju, i posle uobičajenog pozdrava reče sudiji: Gospodine sudija, videći me u turskom odelu ti sigurno smatraš da sam ja musliman. Ali nije tako; ja sam rođen kao hrišćanin, i sada sam pravi hrišćanin, i verujem u Iskupitelja mog Isusa Hrista. No za maloletstva svog, kada još nisam mogao razlikovati desno od levoga, ovdašnji Huseinaga prevari me, naobećavši mi razna blaga ako se samo odreknem hrišćanske vere, što ja i učinih. No kada postadoh punoletan ja uvideh da je on ta obećanja upotrebio, da bi me prevario i sablaznio. I poznavši da je muslimanska vera laž i obmana, ja odoh od njega i otputovah u Alžir[33]. A sada sam došao ovamo zato, da ovde javno ispovedim Onoga koga sam se odrekao, i da za svoj gorki pad primim od vas, neprijatelja Hrista mog, muke, te da bih se, prolivši krv svoju, javno čist u nebeske obitelji.
Govoreći to on skide sa glave fes i zelenu čalmu, i s prezrenjem ih baci na zemlju. Sudiju zadivi hrabrost sa kojom je Nektarije govorio, i videći njegovu mladost i lepotu stade ga umiljato nagovarati da se ostavi svoje zablude. Posle mnogih laskavih obećanja, on najzad tiho reče mučeniku: Sine moj, vidim da si suviše mlad i nedovoljno zreo, pa stoga držim da ti sve to govoriš ne od sebe nego te je neko naučio. Hajde, dakle, razmisli dobro, jer tvoje otpadanje od muslimanske vere doneće ti gorke muke.
Uzalud, sudijo, ti tako misliš o meni i o mojoj mladosti, – sa krotkim osmehom reče mučenik. Ti samo naredi da me muče, pa ćeš videti kako ću podnositi sva mučenja, krepljen silom Boga mog, čija se sila pokazuje ne u snazi nego u slabosti (sr. 2. Kor. 12, 9-10). Ja sam davno razmislio o svima mučenjima, inače ja ne bih ni došao ovamo da ispovedim Gospoda mog Isusa Hrista. Vašeg pak proroka Muhameda proklinjem kao lažova i sina đavoljeg.
No sudija ipak, želeći da poštedi svetog mučenika, ne učini mu ništa, nego mu naredi da se udalji i o svemu razmisli.
Sutradan mučenik Hristov opet dođe k sudiji i vesela lica reče: Gospodine sudija, ti mi juče reče da dobro razmislim o svome položaju. I eto, ja sam svu noć razmišljao o tome, pa kako juče tako i danas ostajem pri svome ubećenju. Osim toga, mnome je ovladala još veća skrušenost, i ja oplakujem greh svoj, a vašu muslimansku veru gazim kao pagubnu i mrsku Bogu.
Izišavši najzad iz strpljenja, sudija naredi da ga odvedu kod kneza toga kraja. To je značilo da ga sudija predaje višoj vlasti, koja ima pravo da muči i osuđuje na smrt. Ali kako u to vreme kneza ne beše doma, to svetog mučenika zaključaše u tamnicu, zabivši mu noge u klade i stavivši mu oko vrata teške sindžire. Za vreme dok beše u tamnici, k mučeniku dolažahu znatni i bogati muslimani sa namerom da ga odvrate od hrišćanske vere. Oni mu obećavahu razne počasti i bogatstvo, sama da se odrekne vere u Isusa Hrista. No sveti stradalac stajaše čvrsto protiv iskušenja, ništa ne računajući sva njihova obećanja i bogatstva. Božanska ljubav koja carovaše u njegovom srcu, prenebregavaše sve, i on je želeo ne bogatstvo i slavu ovog ništavnog sveta, već da se što pre razrvši od tela i javi pred lice Boga živoga.
Posle pet dana doputova knez i naredi da mučenika izvedu preda nj na sud. Čim mučenik bi priveden, knez ga upita: Jesi li ti taj što leži u tamnici zbog odrečenja od naše vere, koju si primio dobrovoljno? – Da, ja sam, blagodušno odgovori svetitelj. – A ko ti nazbori takvu glupost, da ćeš tobož za svoju drskost postati svetac? – Na ovo me navede ne glupost, odgovori mučenik, već istina koju obeća Gospod naš Isus Hristos; i On će se smilovati na mene za ispovedanje svetog imena Njegovog; a prolivenom krvlju mojom očistiće me od odvratnog obrezanja, koje na meni izvršiše muslimani. – O, da nije slučajno k tebi nečistome sišao sam Bog i uverio te u to? – Da, odgovori mučenik, sam Bog, koji kroz Sveto Pismo otkriva sebe onima što veruju u Njega.
Videći mučenikovu smelost, knez mu stade laskave reči govoriti: Prijatelu moj! dođi k sebi, požali mladost i lepotu svoju, drži našu veru, i ja ću te načiniti svojim sinom, i okružiću te svima blagima, i staviću te iznad svih bliskih meni. U protivnom slučaju, narediću da te muče, pa potom ubiju kao najgoreg nevaljalca. – Mučenik mu odgovori: Bogatstvo tvoje, počasti i slava neka budu tebi na pogibao! O mukama pak i sramnoj smrti ne vodim računa, jer sam radi toga i doveo sebe ovde. Dakle, čini sa mnom što hoćeš, a ja se ni za šta na svetu neću odreći Gospoda Hrista.
Videći sebe posramljena, knez naredi da mučenika ponovo vrgnu u tamnicu, i da mu stave oko vrata sindžir još teži od onog prvog, a da mu noge zakuju u bukagije. Ali blaženi ispovednik blagodušno podnošaše stradanje, jer ljubav ka Gospodu Hristu zaglušivaše telesne bolove. U to vreme starac Stefan i drugi blagočestivi hrišćani uznošahu molitve k Svevišnjem Bogu, da On ukrepi u podvizima svetog mučenika. Neki pak hrabriji hrišćani probiše se k njemu u tamnicu i predadoše mu Svete Tajne, poslate mu od Stefana. Pričestivši se, svstitelj još više ojača duhom. Međutim i knez, po potajnom dejstvu iskonskog neprijatelja roda ljudskog đavola, ne željaše pustiti iz svojih ruku žrtvu i staraše se na sve moguće nači ne da preko uglednih građana odvrati mučenika od Hrista. Ali kada vide da je mučenik nepokolebljiv u svojoj veri, on onda naredi da ga muče. Dželati stadoše mučiti svetitelja bezdušno: bijahu ga motkama, pa mu onda pokrivahu glavu usijanim gvozdenim činijama. Posle takvih žestokih mučenja, koja su se ponavljala ne jedanput, svetitelj je gubio svest, i tada su ga bacali u tamnicu. No sutradan su nalazili mučenika zdrava i nepovređena, jer ga je nevidljiva sila Božja isceljivala. Videći to, muslimani padahu u nedoumicu i ujedno s tim saznavahu svoju nemoć. Stoga knez naredi da se mučeniku odrubi glava. To bi učinjeno na trgu Malkaza jedanaestog jula 1820. godine, kada mučeniku beše dvadeset prva godina. I čista duša svetog mučenika odlete u nebeske obitelji.
Bezumni mučitelj naredi da se telo mučenikovo baci u suv bunar, pa zatrpa zemljom i kamenjem. To bi tačno izvršeno od revnosnih slugu mučiteljevih. Ali kroz nekoliko dana pobožni hrišćani uspeše da tajno izvade iz bunara svete mošti, i razdeliše ih među sobom na osvećenje: jedan deo uzs starac prepodobnomučenika Nektarija, Stefan, i prenese ga u Svetu Goru Atonsku; drugi deo uze mučenikova majka, a treći – mesni hrišćani. Molitvama svetog prepodobnomučenika Nektarija, Hriste Bože, udostoj i nas da život svoj skončamo u miru i dobijemo carstvo nebesko. Amin.[34]
 
SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
ARSENIJA,
patrijarha Aleksandrijskog
 
Patrijarhovao u Aleksandrijskoj Crkvi od 970. do 1010. godine. Mučenički postradao za Gospoda Hrista zaklan od neprijatelja istinite hrišćanske vere. Spomen njegov navodi se u rukopisu Coislin 402, f. 166, Pariske Nacionalne biblioteke, koji rukopis je u stvari Tipik manastira Sv. Zlatousta sa Kipra.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
MARTIROKLIJA
 
Strelama izrešetan postradao za Gospoda.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
MARKIJANA
 
Mačem posečen za veru svoju u Hrista Spasa.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
LAVA
 
Živeo u mandri i u miru se upokojio.
 


 
NAPOMENE:
[1]Dioklecijan upravljao istočnom polovinom rimske carevine od 284. do 305. godine.
[2]Teodosije II vladao od 408. do 450. godine.
[3]Godine 449.
[4]Flavijan I patrijarhovao od 447. do 449. godine; uvršćen u lik svetih: spomen njegov praznuje se 18. februara.
[5]Car Markijan vladao Istokom od 450. do 457. godine.
[6]Godine 451. To je bio Četvrti Vaseljenski sabor.
[7]Car Mavrikije vladao Istokom od 582. do 602. godine.
[8]Iraklije carovao od 610. do 641. godine.
[9]Ipodrom – trkalište za konjske trke.
[10]Peti Vaseljenski Sabor održan je u Carigradu 553. godine; bio sazvan carem Justinijanom I (526-565. god.) radi rešenja pitanja o pravoverju trojice episkopa: Teodora mopsuestskog, Teodorita kirskog i Iveedeskog, u čijim je spisima bilo nestorijanskih shvatanja. – Šesti Vaseljenski Sabor održan 680. godine, za carovanja Konstantina IV Pogonata (668-685. god.); njegova glavna zadaća: izobličenje i osuda monotelitske jeresi, koja je učila da u Hristu postoji samo jedna volja, i to božanska.
[11]Lav III Isavrijanac carovao od 716. do 741. godine.
[12]Patrijarhovao od 715. do 730. godine.
[13]Spomen njen praznuje se 13. maja.
[14]Konstantin V Kopronim carovao od 741. do 775. godine.
[15]Konstantin VI Porfirorodni carovao od 780. do 797. godine, a Irina od 797. do 802. godine.
[16]Grčka reč ειρηνη (irina) znači mir.
[17]Sveti Tarasije patrijarhovao od 784. do 806. godine (spomen mu 25. februara). Sedmi Vaselj. Sabor održan 787. g. u Nikeji.
[18]Komitima su se nazivali prvobitno pratioci najvišeg pretstavnika vlasti u provinciji, a kasnije pratioci careva, koji su sačinjavali njihovu najužu svitu. Od vremena Konstantina Velikog (306-337. godine) ovaj naziv postao je titula za sve dvorske i državne činovnike, makar i ne pripadali carevoj sviti.
[19]Umro 879. godine.
[20]Godine 912.
[21]U vreme seobe Istočnih Slovena Drevljani zauzeše šumovše krajeve na srednjem toku Dnjepra; otuda njima i sam naziv: Drevljani.
[22]Ubijen 945. godine.
[23]Njen spomen praznuje se 21. maja.
[24]Blažena Olga krštena u Carigradu između 952. i 957. godine, u vreme cara Konstantina Porfirorodnog (912-957. god.) i patrijarha Teofilakta (933-956. godine).
[25]Godine 967.
[26]Na Dunavu.
[27]Trizna – neznabožački pomen mrtvima uz izvođenje junačkih igara.
[28]Godine 969.
[29]Godine 972.
[30]Spomen svetog Vladimira praznuje se 15. jula.
[31]Spomen Sv. Grigorija Palame (1296-1359. g.) praznuje se 14. novembra.
[32]Po drugima Sv. Nikodim postrada 1709. ili 1714. godine. Njegovo stradanje nalazi se zapisano u Vatopedskom rukopisu br. 758, i u Novom Martirologionu, a štampano je i u Veneciji 1781. godine.
[33]Mučenik je spomenuo Alžir kao mesto svoga boravka, da se ne bi otkrilo gde je živeo.
[34]Opis stradanja i Služba ovog Sv. Nektarija nalazi se u svetogorskom manastiru sv. Pantelejmona (rukopis br. 6374 (867) iz 1861-63. godine).

2 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *