NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za jul

Žitija Svetih za jul

10. JULI
 
STRADANJE SVETIH ČETRDESET PET MUČENIKA:
LEONTIJA, MAVRIKIJA, ALEKSANDRA, SISINIJA, DANILA, ANTONIJA
i ostalih, postradalih u Nikopolju Jermenskom[1]
 
Neznabožni car Likinije[2], primljen od Konstantina Velikog[3] kao sacar, vladajući istočnim zemljama, izdade zapovest u celom carstvu svom: da predaju na razne muke i smrti hrišćane koji neće da se poklone idolima, i da im se oduzimaju imanja za podizanje idolskih hramova, kupatila i obnavljanje gradova. Kada ova zapovest stiže u Nikopolj Jermenski, neznabošci stadoše pripremati različita oruđa za mučenje hrišćana i počeše mnoge verne hvatati i odvoditi na mučenje. Tada se četrdeset i nešto više slugu Hristovih sastadoše i rešiše da ne čekaju da ih neznabošci pohvataju, nego da sami dobrovoljno izađu pred sud, ispovede ime Hristovo i dadu sebe na mučenje. Među njima najglavniji behu: Leontije, Mavrikije, Danilo, Antonije, Aleksandar, ljudi znameniti i poreklom i učenošću i vrlinskim životom. Oni svi zajedno izađoše pred poglavara Jermenske oblasti Lisija i izjaviše da su hrišćani. Začudivši se jednodušnoj slozi tolikih ljudi i njihovom junačkom dobrovoljnom idenju na muke, poglavar ih upita: Otkuda ste? i ko vas nauči ne poklanjati se bogovima našim? Odgovori sveti Aleksandar: Ovdašnji smo, neki iz grada, neki sa sela, ova zemlja je naša otadžbina, a otac nam je Hristos nebeski; On nas nauči ne klanjati se lažnim bogovima, gluvim i slepim, delu ruku ljudskih. – Poglavar upita: A gde je vaš Hristos? Ne bi li On raspet, i ne umre li? – Sveti Leontije odgovori: Kad znaš da naš Hristos umre, znaj da i vaskrse iz mrtvih i vaznese se na nebo. Jer On dobrovoljno umre za nas, i opet ustade kao Sin Božji. – Poglavar upita: Je li Hristos sada živ?
– Leontije odgovori: Poglavaru, vaši bogovi ne žive posle smrti, a Gospod naš živi večito, mada i umre na kratko vreme radi spasenja našeg. Smrću Svojom On nas izbavi od večne smrti, oživotvori nas i nauči nas da umiremo radi Njega, da bismo živeli s Njim u beskonačnom životu.
Tada poglavar stade hvaliti svoje bogove: Zevsa[4], Apolona[5], Asklipija[6] i druge. Na to sveti Leontije reče: Zar je vaš Zevs bog? – Poglavar odgovori: On vlada nebom; otac je sviju bogova. – Leontije uzvrati: Bogu dolikuje da je pravedan, čist, bezgrešan; a ti šta veliš za tvoga boga Zevsa? – Poglavar odgovori: Ja ga nazivam pravednim, čistim i bezgrešnim. – Na to sveti Leontije reče: Kako je Zevs pravedan, kada oca svog Krona odagna s prestola? kako je on čist i bezgrešan, kada on svoju rođenu sestru Iru uze sebi za ženu i oskvrni mnoge tuđe žene? Pa ne samo žene nego i ljude oskvrni i počini najodvratnije gadosti. Kako je dakle toliki grešnik mogao biti bogom? A kada je bog vaš grešnik, onda je njemu potreban drugi bog, bezgrešan, koji bi ga popravio.
Ispunivši se gneva, poglavar Lisije besno reče: Ko ti dade pravo da sudiš bogove naše, o zla glavo? Oni su meni bogovi, neću vas poštedeti, već ću vas sve strahotno pogubiti!
– Na to mu sveti Leontije reče: Ne gnevi se, poglavaru, slušajući istinu. Nisu li ljudima propisani zakoni, da niko ne može imati tuću ženu, niti sestru uzimati za ženu, niti nepravdovati, niti ubijati? I ako se neko usudi da postupa protivno zakonima, naziva se prestupnikom zakona, i podleže sudu i smrtnoj kazni. A vaši bogovi, budući ljudima, prepuni svih zala i bezakonja, behu bludnici, preljubnici, čovekoubice i, kao zakonoprestupnici oni u najvećoj meri zaslužuju grozan sud i mnoge smrtne kazne. Stoga treba da se vaši bezakoni bogovi potčine ljudskim zakonima i da podražavaju ljude koji se strogo drže zakona, a vi da budete bogovima vašim sudije, bogovi i vaspitači dok ih ne popravite. – Poglavar uzvrati: O, preludi! ne vaš li Bog bi raspet kao zlikovac? a ko od bogova naših bi raspet? – Odgovori sveti Leontije: Raspe se za nas Hristos Bog naš, i mi se hvalimo krstom Njegovim, a vaši bogovi trepte, boje se raspetog Boga našeg, i beže daleko od krsne sile. Bog naš dragovoljno postrada na krstu, a vaši bogovi i ne hoteći izgiboše od gorkih smrti. Bog naš je Spasitelj roda ljudskog, a vaši bogovi su pogubitelji ljudi. Bog naš je istinit, a vaši bogovi su lažni, i nisu bogovi, već su besi i pagubne varalice; jer i sami izgiboše, i poklonike svoje vode u večnu pogibao.
Razjaren ovim rečima svetog Leontija, poglavar naredi da kamenjem biju po ustima sve ispovednike Hristove, govoreći: Neka budu bijena usta, iz kojih izlazi hula na bogove naše. – Svetitelji pak bijeni, govorahu: Neka tebe Bog bije, slugo Satanin! jer čuvši istinu, ti nepravedno sudiš, pošto si pijan bezbožjem!
Potom mučitelj naredi da ih sve okuju u železne lance i bace u tamnicu. Sveti se u tamnici, kao u palati, veseljahu o Bogu Spasu svom i pevahu Davidove psalme, jer neki između njih još od detinjstva behu vični knjizi. A sveti Leontije ih sokoljaše sve ovakvim rečima: Česna braćo, i sluge Hristove! s trpljenjem podnesimo sve! Vi znate iz Svetoga Pisma koliko pretrpe pravedni Jov i kakovo bi stradanje Gospoda našeg, i kako skončaše i druge svete sluge Njegove. Jovan Preteča bi obezglavljen, Stefan kamenjem ubijen,[7] Petar glavačke raspet,[8] Toma kopljem proboden,[9] drugi umreše za Gospoda svog raznim mučeničkim smrtima. Koliko svetih postrada za carovanja Adrijana, Dekija, Maksimijana i drugih ranijih neznabožnih careva,[10] ne samo ljudi nego i žena, kao što slušamo o svetoj Tekli, Efimiji, Kapitolini, Juliti[11] i o drugim svetim mučenicama, čija su imena zapisana u knjizi života na nebu. Kako se one junački boriše, i đavola pobediše! I kada žene biše tako hrabre, onda utoliko više mi ljudi treba da budemo hrabri i nepobedivi i da duše svoje položimo za Hrista Boga našeg, koji dušu Svoju položi za nas na krstu.
Takvim rečima sveti Leontije bodraše braću, i svi usrdno željahu da svakojake muke pretrpe za Hrista. Žega beše pritisla i žeđ velika moraše svete; utom dođe k tamnici da ih poseti jedna blagorodna i pobožna žena po imenu Vlasijana; ona nesmetano donese hladne vode sa obližnjeg izvora i napoji ih. Nastalu noć provedoše sveti u molitvama i pojanju psalmova. Ne spavaše te noći ni poglavar Lisije, jer razmišljaše na kakve muke da stavi utamničene sluge Hristove. A kad pred zoru zaspa, njemu se u sanom viđenju javi đavo i reče: Budi čvrst, Lisije; ja sam bog Asklipije, muči nepoštedno hrišćane koji hule na nas, jer oni mnoge ružne stvari izgovoriše u tamnici o nama; ti ih najraznovrsnijim mukama pogubi što pre.
Probudivši se od sna, poglavar čim se razdani sede na sudištu, izvede preda se svete sužnje okovane, i reče im: Poklonite se bogovima, pa ćete postati prijatelji samodršcima i nama, i svaki će od vas dobiti po dvesta zlatnika, nove lepe haljine, pojase, prinećemo žrtvu, priredićemo gozbu i proveselićemo se zajedno. Ne poslušate li me, bićete žestoko mučeni. Ipak vas molim: ne lišavajte sebe ovog slatkog života; ne rastajte se od svojih žena, dece i prijatelja; prinesite žrtvu bar jednome od naših bogova. – Sveti odgovoriše kao jednim ustima: Neka si proklet, mučitelju, sa bogovima tvojim! mi nećemo prineti žrtve nečistim besima; nama nije potrebno ni vaše zlato, ni odelo, ni gozbe, ni prijateljstvo, jer je Gospod Hristos naše bogatstvo, i odelo, i hrana, i piće; On nam je i Otac, i najmiliji prijatelj, i mi smo gotovi za Njega sve podneti i umreti.
Tada mučitelj naredi da ih sve nage obese na mučilištu i železnim noktima stružu njihova tela. I sveti mučenici biše strugani dugo, sve do podne, kada sunce strahovito upeče, te poglavar ode doma; a sveti mučenici, ostrugani do kostiju, po naređenju mučitelja biše opet zaključani u tamnicu. A gorespomenuta blagočestiva žena Vlasijana opet ih obiđe i kroz prozorče ih napoji vodom, iznemogle od rana i od žeđi. Rashladivši se, sveti blagosloviše tu ženu, pomoliše se za nju i za decu njenu, i blagodarahu Boga što ih udostoji da stradaju za Njega.
Kada sveti seđahu u tamnici, vide sveti Leontije da neki između braće imaju silne bolove od rana, i bojaše se da neko od njih zbog toga ne otpadne od vere; stoga se moljaše Bogu da im da da što pre završe svoj podvig. U gradu pak beše ugledni građanin po imenu Irod, koji se potčinjavaše jelinima i koji uživaše poštovanje kod poglavara kao savetnik. Taj građanin imađaše pisara Filina, koga sveti Leontije voljaše zbog njegove dobre naravi. Sveti posla po njega, i kada Filin dođe k tamničkom prozorčetu sveti Leontije mu reče: Brate Filine, reci gospodinu Irodu, ako bude kakvim poslom išao kod poglavara, neka ga podseti na nas i neka mu posavetuje da nam sutra izrekne smrtnu presudu.
Filin ode i prenese poruku Irodu. U to vreme poglavar pozva k sebi Iroda na večeru, no on ne ode odmah, a poglavar ga je čekao. Onda poglavar posla ponovo po njega, ali Irod dođe kasno i reče: Ja ne mogu da jedem, jer sam posmatrao kako su strugali osuđenike iz kojih isteče toliko krvi, pa mi se zgadilo, i muka mi je u stomaku, i moj stomak ne može da prima hranu; povraća mi se. – Poglavar upita: Šta mi ti onda savetuješ, šta da radim s njima? – Irod odgovori: Neka umru sutra. Oni su narušioci careve zapovesti i zaslužuju smrt, zašto ih onda ne pogubiti odmah? – Tada poglavar obeća sa zakletvom da đe ih sutra predati na smrt.
Čuvši to, Filin pohita k tamnici i izvesti svetog Leontija o tome. Saznavši to, sva se braća obradovaše što će sutra umreti za Hrista, i blagosloviše Filina za njegov trud. I oni svu noć provedoše u molitvi, pripremajući se za smrt. U molitvi govorahu: Gospode Bože otaca naših, proslavi Svoje sveto ime u nama, skrušene duše i smirena duha molimo se Tebi. Nas, koji sami prinosimo sebe na žrtvu živu Tebi, primi kao žrtvene ovce i jagnjad, i neka ova žrtva naša bude prijatna Tebi! Nema stida onima koji se uzdaju u Tebe. Ti znaš, Gospode, da Te mi zavolesmo, i Tebe radi predadosmo sebe na smrt. Stoga nas Ti ukrepi sve, da niko iz ove družine ne izostane, da se zbog njega neprijatelj naš ne bi nasmejao i obradovao.
Tako se moljahu sveti, i sokoljahu jedan drugoga. A u ponoći oni zapevaše veliki psalam pogrebu svome, psalam: Blaženi neporočnij v put… (Ps. 118, 1…). Kada otpojaše psalam, dođe anđeo Gospodnji, ispuni tamnicu svetlošću i reče im: „Radujte se, sluge Hristove, blizu je kraj vaš, imena su vaša zapisana na nebu; imajte pouzdanja, Gospod je s vama.“ – Rekavši to, anđeo otide. A oni poklonivši se, blagodariše Boga.
U to vreme dva tamnička stražara, Menej i Virilad, poreklom Egipćani, pošto ne spavahu, videše svetlost koja sijaše u tamnici i čuše glas anđela, ali samog anđela ne videše. I reče Menej Viriladu: Vidiš li, brate, kakvog su cara to vojnici? Ja sam od početka prijatelj hrišćanima, jer oni idu ne bezakonim putem nego pravednim i drže veru u Boga svog, klanjaju Mu se danju i noću; i u životu nikome ne čine nepravdu, nikoga ne vređaju, ne traže tuđu imovinu nego i svoju razdaju, sve ljube, svima dobro čine, kao što i sam znaš. I kakav je život onih što po egipatskim pustinjama skitaju? Nije li neobičan i čudesan? jer oni i čudesa čine. Ja evo pomišljam da uđem k njima u tamnicu i da ih molim da me pri me kod sebe; a ti, brate, šta misliš? – Virilad odgovori: Isto što i ti. Eto i mi nedostojni udostojismo se videti svetlost kojom ih obasja njihov Bog, za koga oni umiru s radošću. Kada bi neko stao primoravati poglavara da umre za Zevsa, ili za Apolona, ili za Asklipija, ili za ma koga od bogova, da li bi on zaželeo da umre? Nipošto, jer voli ovaj život. A hrišćani ne štede sebe i neustrašivo idu na smrt za Boga svog, i udostojavaju se od Njega takve slave, kakvu bogovi nikome od svojih poklonika nikada ne javiše. Zašto dakle da ne pristupimo ovim pravednim ljudima i istinitome Bogu?
Pošto se tako posavetovaše, oba stražara uđoše unutar tamnice i pripadoše k svetima govoreći: Gospodo naša, sluge istinitoga Boga Hrista, primite i nas među vas, jer i mi verujemo u Gospoda Isusa Hrista, vozljubivšeg vas, i molimo vas, pomolite se Njemu za nas, da nas udostoji udela s vama. – Sveti se obradovaše njihovom obraćenju k Bogu i celivaše ih, govoreći: Vi ste braća naša, jer vas Gospod naš prizva k ispovedanju presvetog imena Svog, i daće vam podjednaku nagradu s nama, kao i onima koji u jedanaesti sat dođoše u Njegov vinograd (sr. Mt. 20, 1-16).
Sutradan izjutra poglavar Lisije iziđe sa vojnicima van grada na mesto gde je nameravao pogubiti svete mučenike, nedaleko od reke zvane Likos. Ustrojivši tamo sudište, on naredi da svete mučenike dovedu iz tamnice pred njega. Videvši da su se dva tamnička stražara pridružila svetim sužnjima, poglavar reče prvom savetniku svom Apianu: Gle, i ovi bezumnici zaželeli da umru! Zar život nije bolji od smrti? – Apian mu na to reče: Naredi da ih stave na najljuće muke! – Ne, odgovori poglavar, jer će se poplašiti muka, pa će se opet obratiti k bogovima, i tako ostati živi; a ja ne želim da oni ostanu u životu, nego da umru. Stoga ću za sve izdati jednu smrtnu presudu.
I kada svete mučenike postaviše pred njim na sud, on im ne postavi pitanje o veri i ne odredi im nikakvo mučenje, nego ih odmah osudi na smrt i napisa ovakvu presudu: „Ovi četrdeset pet ljudi hrišćanske vere što preda mnom stoje na sudu, koji ne poslušaše carevo naređenje i pohuliše bogove predaka svojih, naređujem da budu podvrgnuti kazni koju zaslužuju po delima svojim: prvo im sekirom otseći ruke i noge, zatim ih predati ognju na sažeženje, i preostale od ognja kosti njihove baciti u reku.“
Sluge odmah posadiše mučenike na zemlju i stadoše im seći ruke i noge. Bejaše pak strašna sunčana žega, i sveti mučenici nešto od bolova nešto od nepodnošljive vrućine strahovito ožedneše, te neki u tim patnjama umreše, neki jedva disahu, a neki junački se držahu trpeći. Jedan od njih po imenu Janikit, posmatrajući svoje odsečene ruke i noge, osmehivaše se i govoraše: Gledajte kako žetveni srp požnje udove moje kao klasje! – A sveti Sisinije, valjajući se u svojoj krvi, dovalja se do jednog bliskog kamena, i otvorivši usta svoja ovako se pomoli Bogu: Gospode, davaoče svih blaga, Ti si nekada u pustinji istočio vodu iz kamena i napojio žedni Izrailj, Ti i sada otvori ovaj kamen i izvedi vodu, te me napoj malo, jer vidiš našu žeđ u kojoj se gubimo.
Pošto se on tako pomoli Bogu, kamen se iznenada pokrenu, i raspuknu, i istoči iz sebe izvor vode pitke. Napivši se vode, sveti Sisinije blagoslovi Gospoda govoreći: Slavim Te, Bože moj, što me napoji žednog, kao majka dete mlekom! hvala Ti, Care moj, što nisi prezreo mene, slugu Svoga! No molim Te, ne prezri i milu braću moju, sluge Tvoje, i rashladi ih morene žeđu, nevidljivo izlivajući na njih rosu blagodati Svoje, i učvrsti nas sve da zajedno skončamo u nadi Tvojoj; a ovom izvoru, silom Tvojom izvedenom, kojim Ti obnovi drevno čudo, naredi da teče do svršetka sveta i daj ovoj vodi celebnu blagodat i silu u slavu Tvoju, Hriste, i Tvoga Oca i Svetoga Duha, a u spomen nas slugu Tvojih četrdeset i pet mučenika, postradalih za Tebe.
U to vreme sluge zapališe spremljenu ogromnu kamaru drva, i stadoše uzimati svete mučenike i bacati ih u oganj; neki od njih behu još živi, neki već umrli; no sluge zajedno sa živima predavahu i mrtve sažeženju. Bacajući mučenike u oganj sluge ih brojahu, ali im jedan beše manje; i oni začuđeni, stadoše ga tražiti. Tada sveti Sisinije, ležeći kraj kamena istočivšeg vodu, odazva se govoreći: Evo me ovde! uzmite me i nosite u oganj! – Sluge ga uzeše i odneše u oganj.
Pošto sveti mučenici sagoreše i oganj se ugasi, stadoše tražiti po pepelu preostale kosti mučenika, i što nađoše, sabraše u vreće, pa odneše i u reku Likos izručiše. Reka primi u sebe kosti svetih kao skupoceno blago, i sačuva ih na jednom nedubokom mestu blizu obale, strujama svojim sabravši ih sve zajedno. Potom dođoše pobožni ljudi i nađoše ih bez muke; pokupiše ih sve do jedne, i čuvahu ih na česnom mestu, dok ne pogibe neznabožni car Likinije, savladar cara Konstantina, koji vladaše istočnom polovinom carstva, i ne zacari se sam Konstantin, i ne bi data sloboda Crkvi Hristovoj u celoj vaseljeni. Tada i kosti ovih svetih mučenika biše pokazane svima, i crkva bi podignuta u ime njihovo. A davahu se isceljenja od svetih kostiju njihovih i od onoga izvora, koji sveti Sisinije izvede molitvom svojom.
Postradaše sveti četrdeset pet mučenika desetoga jula u Nikopolju Jermenskom od igemona Lisija, za Likinijeva carovanja na istoku, dok među nama caruje Gospod naš Isus Hristos, kome sa Ocem i Svetim Duhom čast i slava, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG I BOGONOSNOG OCA NAŠEG
ANTONIJA PEČERSKOG
 
Za vreme blagovernog i svetog velikog kneza Vladimira Svjatoslaviča[12] samodršca Ruske zemlje, blagovoli Gospod javiti Crkvi Svojoj svetilnik i inokujućima nastavnika – nezaboravnog muža, prepodobnog i bogonosnog oca našeg Antonija.
Prepodobni Antonije rodio se u gradu Ljubeču[13]. Još od detinjstva prožet strahom Božjim, on željaše da se obuče u monaško obličje. A kada mu čovekoljubivi Gospod stavi u srce misao da ide u Grčku zemlju i tamo da se postriže, on odmah krenu na put, stranstvujući radi Gospoda koji je stranstvovao i trudio se radi spasenja našeg. Stigavši do Carigrada, on odatle otputova u svetu goru Atonsku. Obilazeći svetogorske manastire on se divljaše životu tamošnjih svetih otaca, koji u telu provođahu život iznad ljudske prirode, podražavajući bestelesne anđele. Od toga se još jače razgore ljubav njegova prema Hristu. Želeći da podražava život tih otaca, Antonije ode u jedan od svetogorskih manastira i moli igumana da stavi na njega angelsko obličje monaškoga čina. Provideći u buduće vrline Antonijeve, iguman mu ispuni molbu i postriže ga,[14] uputivši ga u zavete savršenog života monaškog.
Novopostriženi inok Antonije u svemu ugađaše Bogu, podvizavajući se u vrlinama. No osobito napredovaše u pokornosti i poslušanju, čemu se svi radovahu. Pošto provede u Svetoj Gori ne malo vremena, svet u svima delima svojim, služeći na spasenje mnogima, igumanu bi otkrivenje od Boga da prepodobnog Antonija otpusti u Rusiju. Dozvavši ga k sebi, iguman mu reče: Antonije, idi natrag u Rusiju, da i tamo budeš na napredak i utvrđenje hrišćanske vere; i neka s tobom bude blagoslov Svete Gore!
Primivši ovaj blagoslov kao iz Božjih usta, prepodobni Antonije otputova u Rusiju. Doputovavši u Kijevo on razmišljaše gde bi se nastanio. I stade obilaziti manastire koje behu počeli osnivati monasi Grci, koji behu došli sa mitropolitom Mihailom radi krštavanja Rusije. No ti manastiri ne držahu savršeni poredak i ustav opštežića. Po promislu Božjem, nijedan se od tih manastira ne dopade prepodobnom Antoniju da živi u njemu. Stoga on stade hoditi u okolini Kijeva po dubravama i gorama, sve do Berestova. Tu on nađe pećinu, i satvorivši molitvu nastani se u njoj. I provođaše život u velikom uzdržanju.
Po prestavljenju blagovernog knjaza Vladimira vlast zahvati bezbožni i bedni Svjatopolk[15] i sede na velikoknjaževski presto u Kijevu. Želeći da istrebi sa lica zemlje svoju braću, on ubi svete mučenike Borisa i Gljeba[16]. Videći takvo krvoproliće, prepodobni Antonije ponovo otide u Svetu Goru.
No blagoverni knjaz Jaroslav, pobedivši Svjatopolka, stupi na presto u Kijevu[17]. Jaroslav je voleo Berestovo[18] sa njegovom crkvom u ime svetih Apostola; pri njoj bejaše prezviter po imenu Ilarion, čovek blagočestiv, veliki isposnik i znalac Svetoga Pisma. (Nakon mnogo godina knjaz Jaroslav, po volji Božjoj i uz saglasnost sabranih episkopa, izabra Ilariona za mitropolita Kijevskog)[19] Ovaj prezviter Ilarion odlažaše s vremena na vreme iz Berestova na Dnjepar, na brežuljak, gde se sada nalaze Daljne ili Teodosijeve peštere manastira, a tada beše velika šuma. Na tom brežuljku Ilarion iskopa sebi malu pešteru, u kojoj se tajno moljaše Bogu, pojući psalme i praveći poklone.
U to vreme prepodobni Antonije se nalažaše u Svetoj Gori, u manastiru svoga postriga. I opet igumanu bi otkrivenje od Boga: „Pošlji, reče Gospod, Antonija ponovo u Rusiju, jer mi je tamo potreban.“ Iguman pozva prepodobnoga i reče mu: „Antonije! Bog tako hoće, idi opet u Rusiju, i neka je s tobom blagoslov Svete Gore!“ – I usto iguman proreče prepodobnome, da će on u zemlji Ruskoj biti duhovni otac mnogim monasima. Zatim ga blagoslovi i otpusti, rekavši mu: „Idi s mirom!“
Sa takvim blagoslovom prepodobni Antonije doputova opet u Kijevo. Izišavši na brežuljak gde Ilarion beše iskopao spomenutu malu pešteru, prepodobni Antonije zavole to mesto. I pomolivši se Bogu sa suzama, reče: „Gospode! neka na ovom mestu bude blagoslov svete gore Atonske i molitva moga oca koji me postriže! Utvrdi, Gospode, moje nastanjenje ovde!“
Rekavši to, prepodobni se nastani na tom mestu. I življaše tu moleći se neprestano Bogu, jedući suv hleb i pijući vodu pod meru, i to svaki drugi dan, a nekada tek svaki treći dan; ponekad pak nije okušao ništa po čitavu nedelju dana, provodeći dan i noć u molitvenom bdenju, i svojim rukama kopajući usrdno veliku pešteru.
Saznavši o nastanjenju prepodobnog u pešteri, neki hristoljupci dolažahu k njemu donoseći mu namirnice i proseći blagoslov od njega; a neki željahu i da žive sa njim, među kojima beše i blaženi Nikon[20]. U to vreme dođe k prepodobnom Antoniju i prepodobni Teodosije[21], kome tada beše dvadeset tri godine. Prepodobni Antonije naredi blaženom Nikonu, jereju i iskusnom crnoriscu, da postriže Teodosija.
Posle mnogo godina, kada se prestavi blagoverni knjaz Jaroslav, vlast primi njegov najstariji sin Izjaslav[22], sevši na velikoknjaževski presto u Kijevu. Prepodobni pak Antonije u to vreme beše čuven po svoj zemlji Ruskoj zbog svojih mnogobrojnih vrlina, kao u starini Antonije Veliki u Egiptu. Doznavši za podvižnički život prepodobnog Antonija, hristoljubivi knjaz Jaroslav dođe k njemu sa svojom družinom, proseći od njega blagoslov i molitve. Od tada prepodobni postade još čuveniji, i poštovan od sviju. I počeše k njemu dolaziti hristoljupci, želeći da se postrižu; i on ih primaše i postrigavaše.
U to vreme dođe k prepodobnom Antoniju blaženi Varlaam, sin velikog bojarina kijevskog Jovana[23], zatim Jefrem, knjažev evnuh.[24] Na njihovu želju prepodobni naredi blaženom Nikonu da ih postriže, zbog čega je prepodobni sa bratijom imao mnogo neprijatnosti. Jer ne samo razgnevljeni veliki bojarin Jovan dođe sa mnogo momčadi u pešteru, rastera bogoizabrano stado prepodobnog oca našeg Antonija, izvuče iz peštere sina svog blaženog Varlaama, skide mu monašku odeću, obuče mu blistave bojarske haljine, i silom ga odvuče u svoj dvor, – nego i sam veliki knjaz Izjaslav, doznavši za postriženje bojarskoga sina i svog ljubljenog evnuha, takođe se silno razgnevi na Hristovo stado prepodobnog Antonija i naredi da uhvate blaženog Nikona koji ih postriže, zbog čega beše naročito ljut na njega, i usto zapovedi blaženom Nikonu da savetuje Varlaamu i Jefremu da ponovo žive u svetu, preteći zatočenjem njemu, njegovom nastavniku Antoniju i svima u pešteri, izjavljujući da će im i samu pešteru raskopati.
Tako veliki gnev knjaza, ustrojen „knezom tame“, prinudi prepodobnog Antonija te on sa preostalom bratijom ostavi pešteru i ode u drugi kraj. Međutim knjeginja, saznavši o tome, usrdno moljaše kneza da svojim gnevom ne proteruje sluge Božje iz svoje oblasti, da ne bi navukao onakav gnev Božji kakav postiže njeno otačastvo, Poljsku, po izgnanju crnorizaca. (Kneginja ova beše Poljkinja, kći poljskoga kralja Boleslava Hrabrog; ona podsećaše kneza na slučaj iz života njenoga oca: zbog postriženja Mojseja Ugrina[25] Boleslav protera iz Poljske crnorisce: gnev Božji ne odocni: kralj Boleslav umre naprasno, a u nastaloj međusobnoj borbi bi ubijeno mnogo episkopa i bojara). Jedva umoljen, knez najzad dođe sebi i, pobojavši se Boga, posla starcu molbu da se vrati na svoje, mesto. Pronašavši s mukom posle tri dana prepodobnog Antonija, umoliše ga da se vrati.
Vrativši se u svoju pešteru, prepodobni otac naš Antonije neprestano moljaše Boga da mu podari snage da junački podnosi napasti, priređivane od vraga, mrzitelja dobra, i da ne preda zverima duše koje Ga ispovedaju, i da ne zaboravi uboge Svoje nasvagda. Gospod usliši molitvu prepodobnoga: ne samo raspuđene ovce vratiše se s mirom k svome pastiru, nego k njemu u pešteru dolažaše mnoštvo drugih, željnih spasenja, moleći ga da ih izbavi od klizavog puta tame i uputi k svetlosti spasonosnog puta. Sve njih prepodobni Antonije primaše s ljubavlju. I pošto bi ih naučio kako se ide za Hristom, on naređivaše blaženom Nikonu da ih postrigava. I sabra se oko prepodobnog bratije, njih dvanaest na broju. Oni zajednički iskopaše veliku pešteru; u njoj ustrojiše crkvu i kelije, koje postoje i danas.
Sabranoj oko njega bratiji, i rukovođenoj njime, prepodobni otac naš Antonije reče jednom: Eto braćo, Bog vas okupi, a ja vas postrigoh po blagoslovu Svete Gore, kojim i mene postriže iguman Svete Gore; neka bude na vama najpre blagoslov od Boga i Presvete Bogorodice, pa onda i blagoslov od Svete Gore. – Zatim prepodobni otac saopšti bratiji: Živite sami, ja đu vam postaviti igumana; a ja hoću da živim sam, kao što sam izranije navikao.
I postavi im za igumana blaženog Varlaama. Sam pak, izbegavajući metež i vrevu, zatvori se u jednoj keliji u toj istoj pešteri. Potom se preseli na drugi brežuljak i stade kopati drugu pešteru, koja se nalazi pod sadašnjim velikim manastirom Pečerskim.
Blaženi iguman Varlaam i bratija, dobivši blagoslov prepodobnog Antonija, ostadoše i življahu u prvoj pešteri.
A kada se bratija umnoži, te se ne mogahu svi smestiti u pešteri za vreme sabornog bogosluženja, oni namisliše da van peštere podignu malu crkvu. Povodom toga iguman i bratija odoše k prepodobnom Antoniju u novu pešteru njegovu i rekoše mu: Oče, bratija se umnožava, i mi već ne možemo svi da stanemo u pešteri za vreme saborne molitve. Stoga po naređenju Gospodnjem i Presvete Bogorodice, i tvojom svetom molitvom, blagoslovi da podignemo van peštere malu crkvu. – Prepodobni im dade svoj blagoslov. A oni, poklonivši mu se do zemlje, odoše i stadoše zidati nad pešterom malu crkvu u ime Uspenja Presvete Bogorodice.
Po završetku male nadpešterne crkve, knjaz Izjaslav, u svetom krštenju Dimitrije, sazida crkvu od kamena u ime svetog velikomučenika Dimitrija i ustroji manastir pri njoj. Za igumana u tom manastiru knjaz Izjaslav uze blaženog Varlaama, igumana bratije živeće u pešteri, jer, uzdajući se u bogatstvo, on je hteo da svoj manastir uzdigne nad manastirom Pečerskim. Ali, iako postoje mnogi manastiri, nastali bogatstvom careva i bojara, ipak se oni ne mogu uporediti sa manastirima koji nastaju molitvama svetih, suzama, pošćenjem i bdenjem. Tako i prepodobni Antonije ne imađaše ni zlata ni srebra, ali suzama podiže manastir, neuporedljiv sa drugima. Uostalom, blaženi Varlaam bi uzet u manastir svetog velikomučenika Dimitrija u vreme kada se Pečerski manastir izgrađivao.
Ostavši bez igumana, bratija iz peštere se dogovoriše, pa odoše k prepodobnom Antoniju i rekoše: Oče, postavi nam igumana. – A koga hoćete? upita prepodobni. – Onoga koga hoće Bog i Presveta Bogorodica i ti, česni oče! odgovoriše oni. – Na to im prepodobni reče: Neka vam bude iguman onaj između vas, koji se odlikuje poslušnošću, krotošću i smirenošću. – Tada bratija moliše prepodobnog Antonija da im iguman bude prepodobni Teodosije, jer ima njegovu narav i iskusan je u svakom dobru. I blagoslovi ga prepodobni Antonije na igumanstvo. Onda sva bratija, njih dvadeset na broju, pokloniše se prepodobnom Antoniju do lica zemlje, radosni što dobiše takvog nastavnika.
Postavši iguman u pešteri, prepodobni Teodosije se stade usrdno brinuti o obitelji sa velikim pošćenjem i suznim molitvama, pri čemu mu mnogo pomagahu blagoslov i molitva njegovog starešine, prepodobnog oca našeg Antonija koji nasamo molitveno tihovaše. I Gospod stade umnožavati crnorisce, te se ubrzo pod rukovodstvom prepodobnog igumana Teodosija obrete sto ljudi. Videći takvo umnoženje bratije, prepodobni Teodosije se dogovori sa bratijom da sagrade manastir. Stoga opet odoše k prepodobnom Antoniju i rekoše mu: Oče, broj bratije sve više i više raste, i mi hoćemo da gradimo manastir. – Prepodobni Antonije se silno obradova i reče: Blagosloven Bog za sve! Molitva Presvete Bogorodice i svetogorskih otaca neka je s vama i neka vam pomaže!
Rekavši to, on posla jednoga od bratije knjazu Izjaslavu sa porukom: „Hristoljubivi knjaže! Bog umnožava bratiju, a mesto koje imamo teskobno je; molimo te, blagovoli dati nam onu goru što je nad pešterom“. – Čuvši to, knjaz se veoma obradova i posla svog bojarina da inocima preda u svojinu goru nad pešterom. Na toj gori iguman prepodobni Teodosije i bratija položiše temelje velikoj drvenoj crkvi, sagradiše je i ikonama ukrasiše; podigoše i mnoge kelije, a sam manastir ogradiše kulama, pa se preseliše tamo iz peštere. Od toga vremena taj manastir, podignut blagoslovom Svete Gore, stade se zvati Pečerski, jer crnorisci življahu ranije u pešteri.
Posle toga prepodobni iguman Teodosije reši da svoj manastir osigura i duhovnom ogradom, tojest ustavom koji uređuje život monaha ne u usamljeništvu nego u manastiru. I on stade tražiti podesan manastirski ustav. I u ovoj stvari njemu pomagahu blagoslov i molitva prepodobnog oca našeg Antonija: jer po njegovom blagoslovu i molitvi Gospod ustroji, te se baš u to vreme nađe česni inok Studitskog manastira Mihail, koji beše doputovao iz Grčke sa mitropolitom Georgijem. Ovaj inok imađaše pri sebi Studitski ustav. Prepisavši taj ustav u prevodu sa grčkog, prepodobni Teodosije ga zavede u svom manastiru, i ustroji po njemu sav poredak: kako vršiti bogosluženje, pojanje i čitanje; kako praviti poklone; kako stajati u crkvi; kako se držati u trapezi, i šta jesti u koje dane. Od Pečerskog manastira svi drugi manastiri ruski primiše ovaj Studitski ustav. Zbog toga Pečerski manastir uživa preimućstvo prvenstva i časti među ruskim manastirima.
U dane igumanovanja prepodobnog Teodosija koji pomoću novog ustava i blagoslovom i molitvama prepodobnog oca našeg Antonija vođaše život Pečerske obitelji putem vrline, dođe u ovu obitelj kao sedamnaestogodišnji mladić prepodobni otac naš Nestor, letopisac ruski, spisatelj žitija prepodobnog Teodosija i drugih. Prepodobni Teodosije, koji s ljubavlju primaše one koji dolažahu k njemu, usrdno primi i Nestora po savetu i blagoslovu prepodobnog Antonija. Istražujući zbog čega se manastir naziva Pečerskim, prepodobni Nestor u letopisu svom saopštava ukratko o podvizima prvonačalnika ovog manastira, prepodobnog oca našeg Antonija.
No da kažemo nešto o čudesima, iako ne o svima, i o česnoj končini svetog Antonija, pozajmljujući obaveštenja od blaženog episkopa Simeona i bliskog mu inoka pečerskog Polikarpa, izostavivši svedočanstva letopisca o samim podvizima i napastima koje prepodobni pretrpe.
Prepodobni otac naš Antonije, osamljen u drugoj pešteri, videći umnoženje i uzorno življenje Bogom izabranog stada svog, proslavljaše Boga veoma u telu svom i u duši svojoj, napredujući u svima vrlinama i idući iz sile u silu. Zato i Bog proslavi njega, te on zasija u zemlji Ruskoj raznim čudesima, naročito darom isceljenja i proroštva. I pokaza se prepodobni otac naš i kao lekar čudesni i kao prorok ruski.
Dar čudotvornog isceljivanja obelodani se kod prepodobnog Antonija na sledeći način. Prepodobni starac sam služaše bolnima, i isceljivaše ih svojom molitvom. No prikrivajući smirenjem dar isceljivanja po svojoj molitvi, on s blagoslovom davaše bolesnicima kao lek zelje kojim se hranio; i bolesnici, okusivši od toga zelja, odmah ozdravljahu, makar kakva bolest da beše na njima. Kao podražavaoca ovakvog čudotvornog lečenja sveti starac ostavi blaženog Agapita, koji lečaše bolesnike na isti način.[26]
O proročkom daru svetog Antonija, pored drugih primera. svedoči i ovo što sledi. Tri knjaza Jaroslaviča: Izjaslav knjaz kijevski, Svjatoslav černjigovski, Vsevolod perejaslavski, polazeći u rat sa Polovcima[27], dođoše k prepodobnom Antoniju po blagoslov. A on, providevši Duhom gnev Božji koji će ih postići, zaplaka se i proreče im govoreći: Zbog grehova vaših vi ćete biti pobeđeni od varvara i naterani u bekstvo, pri čemu će se mnogi vaši vojnici podaviti u reci, drugi će biti u ropstvo odvedeni, a ostali mačem pobijeni.
To se i zbi na reci Alti[28], kada knjaževi jedva živi pobegoše: Izjaslav i Vsevolod u Kijevo, Svjatoslav u Černjigov; a Polovci se razmileše po jugoistočnim krajevima Ruske zemlje, pljačkajući i ubijajući.
Ujedno s ovim proročanstvom knjaževima prepodobni Antonije predskaza Šimonu, sinu kneza varjažskoga Afrikana, da će Šimon blagodaću Božjom u pomenutoj bitci ne samo izbeći smrt nalaziće se usred leševa, nego da će nakon mnogo godina prvi biti sahranjen u kamenoj crkvi pečerskoj, o kojoj prepodobni takođe proreče da će na čudesan način biti podignuta.
Sve se to zaista i zbi. Jer sam Šimon, vraćajući se iz te bitke, ispriča prepodobnom Antoniju ovo: Ranjen, ja ležah među poubijanima, ali me neka božanska sila izvuče isred njih i isceli me od rana; sve pak moje bliske i vojnike ja nađoh čitave. Isto tako ja dvaput videh u vazduhu sliku crkve koja se ima sagraditi i ja u njoj pogreben biti: sada, ležeći među pobijenima na reci Alti; i ranije na moru, kada bežah u Rusku zemlju ka knjazu Jaroslavu, prognan iz kneževine varjažke od mog strica Jakuna.
Ispričavši to, Šimon samim delom potvrdi svoje rečio ukazanom mu blagovolenju Božjem odnosno podizanja svete crkve, prorečenog prepodobnim Antonijem. Jer tada Šimon iznese pojas i zlatan venac, i predade ih prepodobnom Antoniju sa rečima: Ovo skidoh sa ikone raspeća Hristova kada napuštah otadžbinu svoju. Ti mi predskaza da ću biti pogreben ovde; a meni bi glas od Gospoda koji mi naredi, da se ovim pojasom izmeri temelj crkve u kojoj ću biti sahranjen i čiju sliku videh u vazduhu; ovaj pak venac, po istom naređenju Gospodnjem, treba da bude obešen nad žrtvenikom.
Tako se jasno obelodani, da se proročanstvo prepodobnog Antonija potpuno poklapalo sa voljom Božjom. Kasnije to potvrdi i sama stvarnost: nakon mnogo godina posle ovoga Šimon zaista bi prvi sahranjen u bogozdanoj kamenoj crkvi pečerskoj.
Sada opet da se vratimo k letopisu i kažemo koju reč o nemaloj napasti koju pretrpe prepodobni Antonije. Jer mrzitelj svetlosti dobrih dela, knez tame – đavo, ponovo pokuša da preko knjaza Izjaslava liši prestoni grad Kijev velikog svetilnika, prepodobnog oca našeg Antonija, koji u mračnoj pešteri, kao pod sudom, sijaše vrlinama i čudesima. Stoga on ustroji ovakvu pometnju.
Posle pobede održane, po prorečenju svetog Antonija, nad Polovcima u gorespomenutoj bitci, kijevski ljudi terahu svoga knjaza Izjaslava da ponovo krene s njima protivu neprijatelja koji se behu razmileli po Rusiji. No pošto knjaz ne pristajaše na to, oni digoše bunu[29], oslobodiše tamnice polockoga kneza Vseslava koji se kao zarobljenik nalazio u Kijevu, i proglasiše ga za svoga kijevskog kneza, a knez Izjaslav pobeže u Poljsku. Nakon sedam meseci Izjaslav krenu sa Boleslavom Hrabrim protivu Vseslava. Vseslav im iziđe s vojskom u susret, no krišom pobeže k Polocku. Tada Izjaslav uđe u Kijev.[30] Nahuškan od đavola, Izjaslav se stade silno gneviti na prepodobnoga Antonija, jer neko okleveta kod njega prepodobnoga, kako tobož on ljubljaše Vseslava, davaše mu savete, i stoga tobož on beše vinovnik sve te bune u Kijevu. Prepodobni pak Antonije u to vreme služaše u pešteri bolesnome Isakiju zatvorniku, koga đavo beše prelastio javivši mu se u obliku Isusa Hrista, i jedva ga ostavio živa zamorivši ga igranjem.[31] Ovom svetiteljevom služenju bolesnome Isakiju prelastitelj đavo zaviđaše mnogo, bojeći se da tim služenjem prelašćeni Isakije ne bude ubrzo isceljen telom i dušom. I zbog toga đavo na sve moguđe načine raspirivaše gnev u knezu Izjaslavu, da bi on proterao prepodobnog Antonija iz kijevskog kraja. I vrag uspe u tome na neko vreme. Knez černjigovski Svjatoslav izvešten o tome da je njegov brat Izjaslav veoma ljut na prepodobnog Antonija, posla po svetitelja noću i tajno ga uze k sebi u Černjigov. Prepodobnom Antoniju se dopade jedno mestu blizu Černjigova na gori Boldini: tu on iskopa pešteru i življaše u njoj. Kasnije na tom mestu bi podignut manastir.[32] No nenavidnik dobra nije dugo likovao, jer uskoro knjaz Izjaslav ispita stvar dobro i nepristrasno, uveri se u nevinost svetog Antonija i poznade spletku kušačevu. Sažaljevajući slučaj, on posla u krajeve černjigovske k prepodobnom Antoniju, moleći ga da se vrati u kijevsku oblast k svome bogoizbranome stadu. Krotak i smiren srcem, prepodobni Antonije se odazva molbi i vrati k svojoj bratiji, koji behu pometeni i odbačeni kao ovce bez pastira. Jer Bog nije hteo da ovaj svesvetli svetilnik, svetozarno sunce zemlje Ruske, prepodobni otac naš Antonije postavi početak blagočinog žitija monašog u drugom gradu sem u bogospasavanom prestonom gradu Kijevu. No otkuda je preko blagovernog knjaza Vladimira sinula svetlost pravoslavne vere svoj zemlji Ruskoj, Gospod je blagovoleo da otuda zasija preko prepodobnog oca našeg Antonija luča savršenog zakona podvižničkog.
I posle takve napasti prepodobni otac naš Antonije ne klonu duhom nego, prohodeći stupnjeve sve većih i većih podviga, truđaše se u pešteri, dok ne odnese potpunu pobedu nad nejakom silom đavola. Jer, po rečima Evanđelja, on izgonjaše ovaj lukavi rod molitvom i postom (Mk. 9, 29), i ostalim trudoljubivim podvizima: bdenjem, stajanjem i bezbrojnim kolenopreklonjenjima. I sve do smrti svoje on nikada ne ostavi mračnu pešteru svoju, iako sav život njegov u njoj bejaše neprekidna borba sa upraviteljima tame ovoga sveta.
Nastanivši se ponovo u pešteri, prepodobni Antonije stade opet projavljivati dar čudotvorstva u većoj meri nego ranije. On se poče sa velikim usrđem starati oko podizanja kamene crkve pečerske, čije zidanje on predskaza, i o čemu dobi svedočanstvo blagovolenja Božjeg preko Šimona. Prepodobni Antonije se povodom toga savetovaše sa prepodobnim igumanom Teodosijem, u isto vreme usrdno se moleći Višnjem Neimaru, da On sam prečistim rukama Svojim blagoslovi i pomogne zidanje doma Prečistoj Materi Svojoj, Vladarki našoj Bogorodici, jer, govoraše on rečima Davidovim: Ako Gospod neće graditi doma, uzalud se muče koji ga grade (Ps. 126, 1).
Kada se sveti Antonije podvizavaše u takvoj molitvi, dogodi se predivno čudo: ne udaljujući se nikuda od Pečerskog manastira, kao nekada preslavni čudotvorac Nikolaj od Mira, on se zajedno sa svojim jednodušnim prijateljem prepodobnim Teodosijem pojavi u Carigradu, predstavši Carici Nebeskoj, Presvetoj Bogorodici; i dobivši od Nje zlata sa prepodobnim Teodosijem, on ga dade majstorima – zidarima, da oni, po naređenju Carice Nebeske, idu u Rusiju radi zidanja crkve pečerske.
Majstori – zidari doputovaše iz Grčke i ispričaše to veliko čudo. Prepodobni pak otac naš Antonije segnu se za drugim predivnim čudesima, svojstvenim drevnim prorocima, Gedeonu i Iliji. Jer kada majstori upitaše prepodobnog Antonija, na kom mestu želi da se zida crkva Presvete Bogorodice, on se tri dana moljaše da sam Gospod, trojičan u Licima, znakom s neba ukaže mesto dostojno za obitalište Carice Nebeske[33]. I tada, pokrenut Bogom, knez Svjatoslav dođe k ljudima koji se behu sabrali radi izbora takvoga mesta, i pokloni za crkvu svoje imanje koje se graničilo s pešterom. A prepodobnom Antoniju, kada on prve noći stajaše na pomenutoj molitvi, javi se sam Car Slave, Gospod Hristos, i reče mu: „Antonije! našao si blagodat preda mnom.“ Čuvši to, prepodobni Antonije izmoli u Gospoda, da po svoj zemlji izjutra bude rosa, a da mesto na kome se ima podići crkva bude suvo. I bi tako. A druge noći prepodobni izmoli u Gospoda, te samo na mestu, ugodnom Njemu za crkvu, bi rosa, a sva ostala zemlja beše suva. U treći pak dan prepodobni otac blagoslovi ukazano mesto i naredi da se ono razmeri zlatnim pojasom sa ikone Spasiteljeve, dobijenim od Šimona, i to: trideset pojasa u dužinu i dvadeset u širinu, kao što bi Šimonu naređeno odozgo. Zatim prepodobni Antonije molitvom svojom nizvede oganj s neba,[34] koji ne samo spali sve rastinje na tom mestu nego i zemlju iskopa, te tako potpuno pripremi to mesto, gde bi podignuta sveta čudotvorna crkva pečerska, „slična nebu“, kako se to veli u povesti o njoj.
Takvim čudesima prepodobni otac naš Antonije ugotovi mesto za crkvu svete obitelji Pečerske i blagoslovi početak njenoga zidanja. Posle toga on stade sebe sama spremati za odlazak ka Crkvi večnoj, nerukotvorenoj, u obiteljima nebeskim, o kojoj sveti Jovan piše u Otkrivenju: Gospod Bog Svedržitelj crkva je njemu (Otkr. 21, 22). Tako predskaza i Carica Nebeska kada se u Vlaherni javi graditeljima crkve i reče: „Ovaj Antonije će vas samo blagosloviti na delo, jer on sam odlazi u večni pokoj: a Teodosije druge godine ide za njim.“
No kakvo spremanje za česnu pred Gospodom smrt beše potrebno prepodobnom ocu našem Antoniju koji, imajući dobrovoljno obitalište u pešteri kao u svagdašnjem grobu, mogaše govoriti sa apostolom: svaki dan umirem (1. Kor. 15, 31)? Stoga on i sa prorokom nelažnim ustima govoraše svaki dan: spreman sam, i ne zatežem se čuvati zapovesti tvoje (Ps. 118, 60). Spreman dakle beše srcem prepodobni Antonije, i ne beše uznemiren abog dela svojih, nego zbog bogoizabranog stada svog, da ga ne ostavi pometeno. Tako se na prepodobnome ispuniše reči apostolske: Oboje mi je milo: imam želju otići i s Hristom biti, što je mnogo bolje; ali ostati u telu potrebnije je vas radi (Flb. 1, 23-24).
Videći da je već došlo vreme odlaska i razlučenja od tela, prepodobni Antonije utešavaše decu svoju obećanjem, da ni po odlasku svome neće ostaviti ovo sveto mesto na kome se podvizavao, nego će ga stalno nadgledati i posećivati, starajući se o njemu i pomažući one što žive u njemu i one što mu sa verom pribegavaju. No osobito blagonadežno obećanje, dragocenije od svakog nasleđa, ostavi prepodobni o mestu svojih podviga: on obeća posredovati molitvama svojim da kao što on odlazi iz tela sa pokajanjem i uverenošću u pomilovanje, tako se udostoje toga i ostali koji se tu nalaze i imaju ljubav k njemu.
Pošto provede u drugoj pešteri šesnaest godina, prepodobni Antonije završi u njoj svoj vremenski život i otide u beskonačni, desetoga jula 1073. godine, u devedesetoj godini starosti. Česne mošti prepodobnog prvonačalnika biše tada položene u toj istoj pešteri pod velikim manastirom, u kojoj ss on prestavi. No kao što se sam prepodobni otac za života svog udaljavaše od očiju ljudskih, tajno se moleći Bogu u osami, tako moštima svojim on isprosi taj isti dar – da budu udaljene od očiju ljudskih: jer je trebalo da se ovaj ruski zakonodavac udostoji istog udela sa izrailjskim. Izrailjci ne mogahu nekada gledati u živoga Mojsija zbog svetlosti kojom je sijao, kada im donese zakon sa Sinajske Gore (2. Moj. 34, 29-35); tako isto ne mogahu i prepodobnog oca našeg Antonija, za života njegova u pešteri, gledati u svetlosti dobrih dela, kada donese zemlji Ruskoj zakon sa gore Atona. Telo upokojenog zakonodavca izrailjskog Mojsija bi sakriveno od gledanja (5. Mojs. 34, 6); tako isto sakriveno je i telo prepodobnog oca našeg Antonija, zakonodavca ruskog. Bog, divan u svetima Svojim, do sada nam čudotvorno zabranjuje videti telo prepodobnoga: jer mnogi koji se drznuše raskopati mesto gde je položeno česno telo prepodobnog oca našeg Antonija, biše nakazani suktanjem ognja koji ih opaljivaše, i oni silne bolove osećahu od tih opekotina sve dok se nisu raskajali za takvu drskost. No iako su mošti prepodobnog oca našeg udaljene od našeg vida, ipak su pomoćju svojom svagda s nama i blizu svih koji prizivaju ugodnika Božjeg. Jer svete mošti njegove obilno tvore čudesa, pomažući svima koji sa verom pribegavaju k česnom grobu prepodobnoga. No one naročito odgone od ljudi tamu demonsku, kao istinita svetlost koja i u tami mračnoga groba svetli; i tama demonska nikada ne može obuzeti ovu svetlost, već stalno iščezava od blistanja njenog.
Česne mošti prepodobnog oca našeg Antonija izbavljaju i od različitih neduga koji vojuju ne samo na telo nego i na dušu. To je naročito iskusio sveti Jovan Mnogostradalni: boreći se tri godine sa nečistim strastima, i mnogo propativši, mučen bludnom požudom, on dođe na grob prepodobnog Antonija, i tu provede dan i noć u molitvi. I gle, on ču glas prepodobnoga upućen njemu: „Jovane, Jovane! Ti treba da se zatvoriš u ovoj pešteri, da bi, uz pomoć Gospodnju, prestala borba, okončana usamljenošću i ćutanjem“. – Jovan to učini. I blagodaću Božjom, na molitve prepodobnog oca našeg Antonija, bi spasen: nečiste strasti telesne, iako skoro trideset godina napadahu na njega zajedno sa nečistim dusima, ipak ga, kako vidimo iz njegovog žitija, ne pobediše.[35]
Prepodobni otac naš Antonije, kao što obeća, ne ostavi ni svoje sveto mesto. Brinući se o njemu, on se, po prestavljenju svom (kao i ranije za života), javi zajedno sa prepodobnim Teodosijem u Carigradu, i tu ugovori sa grčkim ikonopiscima o izradi čeonih ikona za pečersku crkvu; pritom dade im dovoljno zlata, kao i ranije zidarima sa istim prepodobnim Teodosijem; i posla ih u grad Kijev u Pečerski manastir k blaženome Nikonu, tadašnjem igumanu, kao što o tome kazuje povest o ukrašenju svete crkve pečerske.
Prepodobni otac naš Antonije pokaza se verodostojan i u blagonadežnom obećanju svom, da će po odlasku svom pomagati onima koji ga ljube, da život svoj, proveden na njegovom svetom mestu, okončavaju u pokajanju i udostojavaju se pomilovanja od Gospoda. Ovo obećanje čudotvorno se zbi samim delom na blaženom Erazmu, crnoriscu pečerskom. Oplakujući zlato utrošeno na ukrašavanje crkve pečerske[36], on pade u ljuti nedug; sedam dana ležaše on bez svesti, i već beše na koncu, ali se nikako ne mogaše bez pokajanja prestaviti, i na tom svetom mestu pogreben biti. I gle, u osmi dan njemu se javi prepodobni Antonije sa prepodobnim Teodosijem i reče mu: „Molismo se Bogu za tebe, i On ti darova vreme za pokajanje“. – Erazmo odmah ozdravi, i tako se savršeno pokaja, i bi pomilovan od Boga, da u treći dan preminu. On se udostoji te bi pribrojan k liku svetih, kao što piše u njegovom žitiju.[37]
Proslavimo stoga i mi svedarežljivog Čovekoljupca što je darovao tako čudotvornog prvonačelnika monahujućima u zemlji Ruskoj, prepodobnog Antonija. Ni jedan čovek ne može opisati sva njegova dela, naročito ona učinjena do prestavljenja, jer on provođaše život tajno u usamljeničkom pešternom molitvenom tihovanju i delovanju; to je poznato samo Sveznajućem Srceznalcu koji zna nepoznatosti i tajne; Njegov jezik je „trska hitroga pisara“ (Ps. 44, 2); On je sam napisao opširnije žitije prepodobnog oca našeg Antonija u knjigama večnoga života. Mi pak, pomolimo se usrdno velikom čudotvorcu, prepodobnom ocu našem Antoniju, da se njegovim molitvama udostojimo skončati u pokajanju i pomilovanju od Gospoda Hrista, kome sa Njegovim bespočetnim Ocem i jednosušnim Duhom čast, slava i hvala, sada i uvek i kroza sve beskonačne vekove. Amin.
 
POVEST O PRENOSU ČESNE RIZE
GOSPODA NAŠEG ISUSA HRISTA
 
Za vreme blagovernog cara i velikoga kneza, samodršca cele Rusije, Mihaila Feodoroviča[38], a za patrijarhovanja svjatjejšeg Filareta[39], careva oca po telu i po duhu, u Persiji carovaše šah Abbas[40]. Imajući ljubav prema blagovernom caru Mihailu, Abbas mu često slaše poslanike sa darovima; isto tako i ruski car šiljaše k njemu poslanike s darovima. Godine 1625 meseca marta doputova u Moskvu k blagovernom caru Mihailu od šaha Abbasa čuveni poslanik Urusambek, donevši caru od šaha pismo i mnoge skupocene poklone. Pored toga on donese od šaha svjatjejšem patrijarhu Filaretu posebno pismo i neizmerno skupoceni dar: rizu Gospoda našeg Isusa Hrista, u kovčegu zlatnom, ukrašenom dragim kamenjem. U tom pismu persijski šah izveštava da je riza Hristova nađena za vreme osvajanja Gruzije[41] u mitropolijskoj riznici, gde je bila zapečaćena u jednom krstu; uzevši je, šah je šalje na poklon svjatjejšem Patrijarhu moskovskom. U tom istom pismu šah veliča veliko ime Gospoda Boga i Spasa našega Isusa Hrista, govoreći: „Ko bogodolično ne poštuje Njega (= Gospoda Isusa Hrista) kao Boga, taj neka bez ikakve milosti bude sažežen ognjem; a ko za takvog bogohulnika naloži oganj, taj je dostojan česti i veličanja“.
Svjatjejši patrijarh Filaret s radošću primi ovaj veliki dar, dragoceniji od svih darova zemaljskih. Potom patrijarh prizva k sebi iskusne grčke starce koji se u to vreme nalažahu u Moskvi: jedni od njih behu došli u Moskvu iz Jerusalima, drugi iz grčkih zemalja. Među njima bejaše Nektarije, docnije arhiepiskop vologodski i velikopermski, i Joanikije, koji kratko vreme pre toga beše doputovao u Moskvu sa svjatjejšim Teofanom, patrijarhom jerusalimskim. Svjatjejši patrijarh Filaret upita te starce Grčke, znaju li oni što o rizi Gospodnjoj i šta se govori o njoj u grčkim zemljama. I svaki od njih ispriča ono što mu je bilo poznato o rizi Gospodnjoj. Arhiepiskop Nektarije ispriča ovo: Kada bejah arhiđakon kod svjatjejšeg patrijarha carigradskog, patrijarh me posla zbog nekih crkvenih poslova u Gruziju. I dogodi se da tamo bejah u crkvi zvanoj „Ileta“; tu primetih kraj desne pevnice do prvoga stuba mnogo upaljenih sveća, i upitah sveštenike: „Šta je to?“ Oni mi odgovoriše da je tu položena riza Hristova, koju je doneo jedan od vojnika njihove zemlje, koji je bio u Jerusalimu pri raspeću Gospoda, i kako tu bivaju mnoga čudesa od rize Hristove.
Drugi od Grka ispričaše svjatjejšem patrijarhu da svuda, kako u Palestini tako i u grčkim zemljama, pravoslavni tvrde da se riza Gospodnja nalazi u Gruziji; jer je pri raspeću Gospodnjem bio neki vojnik iz Gruzije, kome je kockom pripala riza Gospodnja; on je nju doneo potom u svoju zemlju, i kao skupoceni dar poklonio je svojoj rođenoj sestri, devojci; zatim je taj vojnik ispričao svima šta se sve dogodilo u Jerusalimu sa Isusom Hristom. Čuvši kazivanje svoga brata vojnika, devojka zavole rizu Gospodnju i čuvaše je sa strahopoštovanjem. Posle malo vremena ta devojka umre. Umirući, ona zavešta da njeno telo pogrebu u rizi Gospodnjoj umesto pogrebnih pokrova. Tako i bi učinjeno. Nakon nekog vremena iz groba te devojke poraste veliko i veoma lepo drvo. U vreme Konstantina Velikog, grčkorimskog cara,[42] kada Gruzija primi sveto krštenje, iz toga drveta stade teći miomirisno i celebno miro; tim se mirom mazahu najraznovrsniji bolesnici, i dobijahu isceljenje. Pravoverni carevi gruzijski, videći takva slavna čudesa, sagradiše nad tim drvetom divnu crkvu, i naznačiše pri njoj episkopa. Posle pak mnogo godina, kada po popuštenju Božjem Persijanci prvi put porobiše Gruziju, tada oni opustošiše i tu crkvu, u kojoj beše mirotočivo drvo. Docnije se Gruzija oslobodi od persijskog ropstva, ali tog drveta već ne beše tamo, niti celebno miro isticaše iz toga mesta; samo stub obeležavaše to mesto. O rizi pak Gospodnjoj svi jednoglasno tvrđahu, da se ona nalazi u Gruziji; mnogi smatrahu da su verni, po promislu Božjem, izvadili rizu iz groba, da bi je sačuvali neprikosnovenom u vreme ropstva. A na koji se način ona potom obrela u mitropoliji, o tome nema podataka.
Svjatjejši patrijarh Filaret sasluša sva ova kazivanja o rizi Gospodnjoj. Zatim se posavetova sa preosvećenim arhijerejima ruskim (tada beše vreme svete Velike Četrdesetnice), te naloži strogi post i molitvu. U krstopoklonu pak nedelju, odsluživši svenoćno bdenije, svjatjejši patrijarh naredi da se riza Hrista Boga Spasitelja našeg položi na bolesnika, kao što u drevnosti blagočestiva carica Jelena položi na mrtvaca krst Hristov radi osvedočenja o istinitosti njegovoj. I kao što tada krst Hristov bi raspoznat po sili kojom vaskrse mrtvac, tako se i sada svi uveriše u istinitost rize Gospodnje: jer od nje dobiše isceljenje i brzo ozdravljenje svi bolesnici na koje ona bi položena.
Zbog takve blagodati, velike se radosti ispuniše i blagoverni car i svjatjejši patrijarh. Potom narediše da se u velikoj sabornoj crkvi Uspenija Presvete Bogorodice, na zapadnoj strani u desnom uglu, ustroji počasno i naročito ukrašeno mesto, gde bejaše izobraženje živonosnog groba Hristovog. Tu i bi položena riza Gospodnja. Ona se i dosada nalazi tamo, pobožno poštovana od sviju; od nje se i do danas daju isceljenja bolesnima koji joj sa verom pribegavaju.[43]
Praznovanje polaganja česne rize Gospodnje bi određeno u deseti dan meseca jula u slavu Hrista Boga našeg, sa Ocem i Svetim Duhom slavljenog vavek. Amin.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
VIANORA i SILUANA
 
Sveti mučenik Vianor beše rodom iz Pisidijske oblasti.[44] Zbog ispovedanja vere u Hrista on bi uhvaćen i izveden pred poglavara Sevirijana. Poglavar ga primoravaše da se odrekne Hrista, ali Vianor to odbi. Stoga bi najpre vešan i bijen; potom usijanim gvozdenim kuglama paljen; zatim mu zube izbiše, pa uši odsekoše. Neki Siluan, koji beše prisutan i posmatraše junaštvo svetog mučenika, poverova u Hrista; zato mu odmah odsekoše jezik, pa onda i glavu. Posle toga svetom Vianoru prosvrdliše gležnjeve, iskopaše desno oko, odraše kožu s glave, i najzad odsekoše svetu glavu. Tako sveti mučenici Vianor i Siluan skončaše, i primiše vence mučeničke.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
APOLONIJA
 
Sveti mučenik Apolonije beše rodom iz grada Sarda u Lidiji[45]. Kada jednom putovaše u grad Ikoniju, on bi uhvaćen i priveden k upravniku toga grada Pereniju. Upitan, on izjavi da je hrišćanin. Upravnik ga primoravaše da se zakune carem. Na to mu sveti Apolonije reče: „Hrišćaninu nije dopušteno kleti se smrtnim čovekom, pogotovu čovekom koji ne zna Tvorca i Sazdatelja svake tvari“.
Zbog ovakvih reči sveti Apolonije bi obešen na krst, i tako predade dušu svoju u ruke Božje, i primi od Boga venac mučeništva.
 
SPOMEN SVETIH PREPODOBNIH
DESET HILJADA EGIPATSKIH PUSTINJAKA
 
Ovi sveti ugodnici Božji behu ognjem i dimom umoreni u vreme jednog patrijarha Aleksandrijskog. Ovaj patrijarh omrznu ove svete pustinjake i okrivljavaše ih kao jeretike – origeniste zato što svi oni, na čelu sa svetim Isidorom Pelusiotom, u sporu i spletkarenju protiv svetog Jovana Zlatousta, behu na strani svetog Zlatousta. Patrijarhov čovek uze odred vojnika i ode u pustinju. Vojnici, napojeni vinom, razleteše se po manastirima i pećinama i kolibama, te svete isposnike ili mačem posekoše, ili dimom i ognjem umoriše, ili razjuriše. To bi oko 398. godine.
 


 
NAPOMENE:
[1]Ikonu (fresku) o stradanju ovih Svetih 45. Mučenika videti na strani 179. ove knjige.
[2]Upravljao istočnom polovinom rimske carevine od 307. do 324. god. god.
[3]Upravljao rimskom carevinom od 306. do 337. godine.
[4]Vrhovni bog kod neznabožnih Grka.
[5]Apolon – bog sunca, svetlosti, prosvete; pobeditelj tamnih sila.
[6]Asklipije – bog lekarstva.
[7]Spomen svetog prvomučenika Stefana 27. decembra i 2. avgusta.
[8]Spomen svetog prvovrhovnog apostola Petra 29. juna i 16. januara.
[9]Spomen svetog apostola Tome 6. oktobra i 30. juna.
[10]Adrijan carovao od 117. do 138. godine, Dekije od 249. do 251, Maksimijan Galerije od 305. do 311. Pored njih bili su naročito svirepi gonitelji hrišćana i ovi carevi: Neron (54-68. godine), Trajan (98-117. g.) i Dioklecijan (284-305. godine).
[11]Spomen spomenutih svetih mučenica praznuje se: prvomučenice Tekle – 24. septembra, velikomučenice Efimije – 16. septembra i 11. jula, Kapitoline – 27. oktobra, i kapadokijske mučenice Julite – 31.
[12]Reč je o svetom ravnoapostolnom Vladimiru, prosvetitelju i krstitelju Rusije; vladao od 978. do 1015. godine. Spomen njegov praznuje se 15. jula.
[13]Ljubeč – u Černjigovskoj oblasti, jedan od preistoriskih gradova Drevne Rusije, koji je postojao još do dolaska Varjaga. Pri Oljegu to je bio jedan od glavnih gradova gde eu sedeli „velicii knjazi“; zatim Ljubeč gubi svoj važan politički značaj. U sadašnje vreme to je mali grad Černjigovske gubernije na levoj obali Dnjepra, na 120. vrsta od Kijeva.
[14]Dobivši na monašenju ime Antonije, možda je time izražena želja da Antonije bude za Rusiju ono što je Antonije Veliki, otac istočnog monaštva, bio za Egipat. Svetovno ime prepodobnog Antonija je nepoznato. Postoji ne baš sasvim verodostojno predanje da se on u svegu zvao Antipa.
[15]Treći sin svetog Vladimira.
[16]Spomen njihov praznuje se 2. maja i 24. jula.
[17]Veliki knjaz od 1019. godine.
[18]Teško je tačno odrediti u sadašnjem Pečerskom delu Kijeva gde se nalazilo to naselje Berestovo; verovatno na zapadu od Pečerskog manastira za nešto više od kilometra.
[19]Godine 1051.
[20]Došao k prepodobnom Nikon kao prezviter i postrigavao ono koji su ostajali u pešteri s prepodobnim radi življenja s njim. Docnije blaženi Nikon bi iguman Pečerskog manastira, po prestavljenju prepodobnog Teodosija.
[21]Došao oko 1055-1056. godine. Njegov spomen 3. maja.
[22]Veliki knjaz od 1054. do 1068. godine.
[23]Kasnije prvi iguman Pečerskog manastira.
[24]Jefrem bio glavni upravnik dvora kod velikog knjaza Izjaslava; docnije udaljavao se iz Pečerskog manastira u Carigrad, gde je živeo u jednom manastiru, odakle je doveden na Perejaslavski arhijerejski presto. Ne zna se godina njegove smrti. U svojstvu episkopa Jefrem se proslavio zidanjem crkava.
[25]Spomen njegov praznuje se 26. jula.
[26]Spomen svetog Agapita praznuje se 1. juna.
[27]Polovci ili Kumani – skitačko pleme, živeli u X-XIII veku na jugu Rusije i odatle vršili upade u pogranične gradove i sela Ruske zemlje.
[28]Ta se bitka dogodila u 1066. godini na reci Alti; Alta je pritoka Trubeža koji se nspod Kijeva uliva u Dnjepar s leve strane.
[29]Godine 1068.
[30]Početkom maja 1069. godine.
[31]Spomen prepodobnog Isakija praznuje se 14. februara.
[32]Uspenski na gori Boldini, ili Boldinski.
[33]Ova molitva svetog Antonija podseća na molitvu sudije izrailjskog Gedeona (Sud. 6, 36-40).
[34]Kao nekada sveti prorok Ilija (3. Car. 18, 36-39).
[35]Spomen njegov praznuje se 18. jula.
[36]Blaženi Erazmo je mislio, da bi bilo bolje to zlato razdati siromasima. Ophrvan takim sumnjama on pade u očajanje i stade živeti brižno; u takvom življenju ga i snađe ljuti, predsmrtni nedug.
[37]Spomen blaženog Erazma praznuje se 24. februara.
[38]Carovao od 1613. do 1645. godine.
[39]Patrijarhovao od 1619. do 1633. godine.
[40]Šah Abbas I, prozvan Veliki, vladao u Persiji od 1586. do 1628. godine; jedan od najznamenitijih vladara persijskih; prema hrišćanima odnosio se čovekoljubivo.
[41]Gruzija – nekadašnja Iverija; šah Abbas osvojio jedan deo Gruzije 1613. godine.
[42]Carovao od 306. do 337. godine.
[43]Sada se dva dela rize Gospodnje nalaze u Petrogradu: jedan u dvorskom hramu, drugi u Petropavlovskom.
[44]Pisidija – rimska oblast na jugu Male Azije.
[45]Lidija – rimska oblast u Maloj Aziji, na obali Jegejskog Mora.

2 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *