NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA JUL

ŽITIJA SVETIH ZA JUL

 

ŽITIJA SVETIH
 
9. JULI
 
SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
PANKRATIJA, episkopa Tavromenijskoga
 
Sveti Pankratije bi rođen u Antiohiji u vreme kada Gospod Isus hođaše kao čovek među ljudima na zemlji, tvoreći čudesa u Jerusalimu i u svima susednim pokrajinama i gradovima. Čuvši za preslavna čudesa Hristova, roditelji Pankratijevi zajedno sa sinom svojim, mladim Pankratijem, otputovaše iz Antiohije u Jerusalim da vide Hrista. I videvši Ga kako uči ljude i isceljuje svakovrsne bolesti i tvori mnoga čudesa i znamenja, roditelj Pankratijev poverova u Njega kao u Sina Božjeg i upozna se sa nekim svetim apostolima Hristovim, naročito sa svetim vrhovnim apostolom Petrom. Od toga vremena i junoša Pankratije postade poznat svetom Petru.
Pošto provede mnogo dana u Jerusalimu naslađujući se gledanjem lica Hristova i slušanjem slatkih reči Njegovih, roditelj Pankratijev se sa svojima vrati u Antiohiju. Posle pak dobrovoljnog stradanja i smrti i vaskrsenja i vaznesenja Hrista Spasitelja dođoše u Antiohiju, pre Petrova dolaska tamo, neki od apostola, i roditelj Pankratijev krsti se sa celim domom svojim. Ne dugo posle toga Pankratijevi otac i majka otidoše ka Gospodu. Pankratije se odreče celokupnog imanja što mu ostade u nasleđe od roditelja i udalji se u Pontiske gore.[1] Tamo se nastani u nekoj pešteri, i provođaše u pošćenju i molitvama, ispitujući sebe i opšteći jedino s Bogom. A kada sveti anostol Petar, izišavši iz Jerusalima, prohođaše te krajeve propovedajući Evanđelje Hristovo, on nađe u Pontu Pankratija i, poznavši ga, odvede ga sa sobom u Antiohiju. Zatim odatle Pankratije ode sa svetim apostolom Petrom u Kilikiju, i tamo srete svetog apostola Pavla. Tu se oba apostola dogovoriše i postaviše episkope: Kriskenta u Galatiju, Markijana u Sirakuzu[2], a Pankratija u Tavromeniju, grad na Siciliji[3].
Krenuvši ka mestu svoga službovanja, blaženi Pankratije se ukrca u lađu koja plovljaše u Siciliju. Na toj lađi behu i dve starešine lađe, Likaonid i Romil. Putem, Pankratije im izlagaše reč Božju, govoreći im o carstvu Božjem i o tajnama spasenja našeg, i obrati ih veri u Hrista i prosveti svetim krštenjem. A kada stigoše do grada Tavromenije, odmah se pometoše besi što obitavahu u idolima i stadoše padati i razbijati se kipovi, ne podnoseći dolazak Pankratijev. A behu tamo vrlo uvažavani od neznabožaca bogovi: Falkon, Lisip i Skamadron,[4] čiji pogani hram stajaše na visokom brežuljku pokraj samog mora. Čim se sveti Pankratije približi tome hramu, on se tog časa raspuče i zatrese i pade u more sa svima idolima.
To izazva silnu pometnju u narodu. Dotrča tamo i gradonačelnik Bonifacije, koji, videvši svetog Pankratija i čuvši njegovo učenje, verova u Hrista i krsti se. I on uloži veliki trud u slavu imena Hristova, i za trideset dana podiže crkvu, u kojoj stade služiti arhijerej Božji, učeći i prosvećujući narod koji se skupljao oko njega i donosio svoje bolesnike: jer svetitelj veru koju propovedaše, potvrđivaše znacima i čudesima, isceljujući svaku bolest i izgoneći đavole.
Pošto se s dana na dan broj vernih uvećavaše i već sav grad bi prosvećen svetom verom, te se slava Hristova širaše po celoj zemlji toj, đavo podstače protiv hrišćana nekog neznabožnog mučitelja Akvilina. Neprijatelj Hristova imena i hrišćana, on sa velikom vojskom pođe na grad Tavromeniju u nameri da ga razori i sve hrišćane u njemu pobije. Građani se od toga veoma uplašiše, ali ih svetitelj Božji tešaše, tvrdeći da neće ni najmanje postradati od neprijatelja. I kada se neprijatelji približiše gradu, protiv njih iziđe duhovni vojnik sveti Pankratije sa svojim klirom, noseći nepobedivo oružje – časni krst Hristov, i dve svete ikone: Hrista Spasitelja i Prečiste Bogomatere. I odmah silan strah zahvati protivnike, i neka tama naiđe na njih, i pometoše se od sile Božije, i pomračiše im se umovi, te stadoše jedan drugoga seći i ubijati, a neki sami sebe mačevima svojim probadahu. Zatim, jedva došavši k sebi kada se uze od njih tama i mrak, oni uvideše da ubijaju jedan drugog i poznaše da ih je postigla kazna Božija zbog njihovog neprijateljskog napada na hrišćanski grad. Oni pak koji ostadoše živi od te međusobne bitke, pobacaše svoje oružje i dođoše k nepobedivom vojniku Hristovom, svetom Pankratiju, i pripadoše k česnim nogama njegovim proseći oproštaj i moleći ga da ih načini hrišćanima. I građani doživeše dvostruku radost: prvo, što se izbaviše od strašne najezde neprijatelja, a drugo, što im neprijatelji njihovi postadoše prijatelji po svetoj veri. I od tada behu naročito poslušni prema rečima svetiteljevim i ispunjavahu sve zapovesti njegove. I ne samo taj grad nego i ostali okolni gradovi prosvetiše se svetom verom.
Pošto je sveti Pankratije mnogo godina pasao novoprosvećeno stado Hristovo, neki od preostalih neznabožaca, uporni i zlobni u svojoj zabludi, dogovoriše se tajno sa svojim knezom Artagatom, pa ulučivši zgodnu priliku krišom napadoše na služitelja Božjeg i kamenjem ga ubiše. Tako sveti Pankratije, očevidac Hristov i poslanik apostolski, podvizavši se dobrim podvigom, završi svoj život mučenički,[5] i sa svetim apostolima predstade Hristu, Gospodu svome, da Ga gleda lice u lice kroz beskonačne vekove.
 
STRADANJE SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
KIRILA,
episkopa Gortinskog[6]
 
Sveti Kiril, čija se vera nađe pred Bogom kao prekaljeno zlato, bi u vreme Dekijeva[7] carovanja primoravan od namesnika Lukija da prinese žrtvu demonima. Ovaj sveti Kiril još kao dečak pokazivaše znake umne zrelosti, jer obučavaše sebe u dobrim delima i bogougađanju. I kad bi čuo da negde obitavaju ugodnici Božji, on je ostavljao roditelje i prilepljivao se uz njih, da bi se njihovim poukama utvrđivao u veri i u vrlini.
Kada postade zreo čovek, sveti Kiril bi postavljen za episkopa u gradu Gortini na ostrvu Kritu. Kao episkop on svagda beše svome stadu rečju i delom primer vrlinskog života, pedeset godina upravljajući eparhijom. A kada poverenu mu pastvu dobro utvrdi u Hristovoj veri, i mnoge od idolopoklonetva privede k istinitome Bogu, i imađaše osamdeset četiri godine, on bi uhvaćen od namesnika Lukija i prisiljavan da prinese žrtvu poganim bogovima njihovim. No bogonadahnuti muž, navodeći mu zapovesti Božje, govoraše: Ko prinosi ne Bogu istinome nego tuđim bogovima, taj će se istrebiti. – Namesnik mu reče: Poštedi starost svoju i pokloni se našim bogovima. Odgovori sveti Kiril: Nisam ja star, jer Gospod moj kaže: obnoviće se kao u orla mladost tvoja. A to što mi ti savetuješ i na što me primoravaš, to mi nije dozvoljeno činiti. – Na to mu namesnik reče: Slušao sam da si čovek pametan i mudar, stoga rasudi sam i odaj poštovanje bogovima našim, ako želiš da se spaseš muka koje ti predstoje. – Sveti Kiril odgovori: Zaista ću se pokazati pametan i mudar, kada delom pokažem na sebi samom ono čemu druge rečju poučavam, a to je: ostati u veri nepokolebljiv, a u mukama nepobediv. – Namesnik reče: Izaberi što je korisno starosti tvojoj, i budi jedno s nama. – Sveti Kiril odgovori: Onda ću izabrati što je korisno meni, kada pokažem primer junaštva i neustrašivosti ovoj deci mojoj koja stoje oko mene.
Pošto se tako prepirahu dugo, sveti Kiril Božanstvenim Pismom zapuši usta neznabožnom i nepravednom sudiji, te mu ovaj ne mogaše ni reči više odgovoriti. I kada sudija namesnik vide da pod uticajem svetiteljevog učenja skoro sav narod napušta idolopoklonstvo i pristupa hrišćanskome Bogu, on izreče ovakvu presudu: „Nerazumnog i bezumnog istrebitelja bogova naših Kirila, naređujem živoga ognjem sažeći“.
Sveti ugodnik Božji Kiril, vođen na spaljenje, iđaše kao na gozbu radujući se i pojući blagodarne pesme Bogu. A kad dođoše na mesto gde oganj beše pripremljen, sveti mučenik bi odmah bačen usred plamena ognjenog. I dok oganj goraše i drva u pepeo pretvaraše, naokolo stajahu verni sa namerom da pobožno saberu preostale kosti mučenikove, i gle, ugledaše ugodnika Božjeg čitava i nepovređena gde usred ognja stoji sa rukama uzditnutim k nebu.
Videvši ovakvo čudo, idolopoklonike obuze strah i divljenje, jer se oganj ne dotače ne samo ugodnika Božjeg nego ni odeće njegove. Njega u ognju orosi i rashladi Duh Sveti, pošto i on učenjem svojim beše mnoge izbavio od ognja paklenog obrativši ih od idolopoklonstva k istinitome Bogu.
Namesnik bi odmah obavešten, da hrišćanski episkop Kiril bi nađen u ognju živ i nepovređen. Tome se veoma začudi namesnik i naredi da ugodnika Božjeg dovedu pred njega. Ugledavši ga čitava i zdrava, namesnik se prepade i odade hvalu hrišćanskome Bogu koji učini takvo čudo, i pusti mučenika na slobodu.
Verni sluga Hristov sveti Kiril ne prestajaše propovedati reč Božju, dokazujući da će oni koji veruju u istinitoga Boga primiti veliku nagradu u carstvu nebeskom. I tako mnoge sa puta pogibli izvede na put spasenja, a sam tugovaše i plakaše neutešno što se ne udostoji dovršiti stradanje svoje. Narod pak slušaše ga sa velikim usrđem i radošću. Svi jednodušno i jednomisleno pribegavahu k njemu; mnogi iz daleka dolažahu da ga vide, jer se nadahu dobiti spasenje sebi kako od pouka njegovih tako i od samog gledanja lica njegova. I pripadajući k nogama njegovim, govorahu: „Verujemo u Boga tvog, jer je vaistinu veliki kad je mogao da te sačuva nepovređenog od ognja“. A on, veseleći se duhom o Gospodu, primaše kao čedoljubivi otac sve koji mu pribegavahu i preobraćaše ih iz sinova tame u sinove svetlosti nezalazne, krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. I govoraše im: Budite hrabri, dečice moja, i neka jača srce vaše! Budite verne slute Onoga u koga poverovaste, a On će vam u svemu pomagati, i daće vam više nego što očekujete dobiti od Njega: jer što uho ne ču, i oko ne vide, i u srce čoveku ne dođe, to ugotovi Bog onima koji ga ljube (1 Kor. 2, 9).
Dok ugodnik Božji sveti Kiril tako utvrđivaše verne, neko od idolopoklonika izvesti o tome namesnika. A namesnik, ispunivši se jarosti i gneva, reče: „Čega radi se ja smilovah na njega? Zašto ga iz ognja izvedoh? Zašto ga još onda mačem svojim ne pogubih? Ali, sada ga više neću trpeti!“ I izreče po drugi put ovakvu smrtnu presudu o ugodniku Božjem: „Kirila, koga izvedenog iz ognja pravedni sud ne može trpeti među živima, naređujem ubiti mačem“.
Čuvši za presudu, ugodnik Božji se ispuni radosti i proslavi Hrista Boga što ga udostoji da bude zajedničar stradanja Njegovih, i veselo prekloni glavu svoju pod mač, kojim udaren u vrat predade dušu svoju Gospodu devetoga jula za Dekijeva carovanja među jelinima, dok u nama caruje Gospod naš Isus Hristos, kome slava kroza sve vekove. Amin.
 
STRADANJE PREPODOBNIH OTACA:
PATERMUTIJA i KOPRIJA i s njima ALEKSANDRA mirjanina
 
Car Julijan[8] najpre verovaše u Hrista, zatim pod uticajem đavola odstupi od Hrista u idolopoklonstvo, i postavši sin Satane on krenu u rat protiv Persije sa velikom vojskom. Na putu ka Persiji on proli mnogo krvi svetih. Baveći se u Antiohiji on uhvati dva prezvitera, Evgenija i Makarija, stavi ih na strašne i duge muke, pa ih posla u Mavritaniju na zatočenje. U to vreme u egipatskim pustinjama življahu dva prepodobna muža, Patermutije i Koprije; jednodušni u svemu oni zajednički služahu Bogu. Patermutije beše stariji po godinama, i vrlo iskusan u monaškim podvizima, i veoma jak u vrlini; a Koprije, mlađi po godinama, i još neutvrđen potpuno u monaškom žizotu, bejaše rukovođen od Patermutija kao učenik od učitelja i kao duhovni sin od duhovnog oca. Pre no što će biti uhvaćeni i stavljeni na muke, Koprije ispriča Patermutiju viđenje koje imade noću u onu. Videh, reče, kako se otvoriše nebesa i jednog svetlog muža koji sa žezlom u ruci iđaše k meni. Potom ugledah gde u susret njemu ide s druge strane neki crnac koji zapaljivaše oganj i mnoštvo dima izlažaše iz njega. Taj crnac pruži ruku i uhvati me, i ja se obretoh usred dima u velikoj opasnosti, jer me opkoliše mnoga zla. Onaj pak svetlonosni muž odstupi daleko od mene. U to vreme odjeknu s neba glas koji govoraše: „Plod ovoga čoveka biće raznet, ali će potom ponovo biti upotrebljen na dobro“. Posle toga viđenja ja se probudih smućen. – Patermutije mu reče: Nije dobar taj san; bojim se da ne odstupiš od Boga živoga. Eto, zlotvorni car Julijan odreče se Hrista i goni Crkvu Božiju. Ja držim da ćemo i mi biti podvrgnuti mukama. Stoga pazi, čedo, da se ne odrekneš Hrista ili zaplašen mukama ili sablažnjen obećanjima, nego se Boga boj, zapovesti Njegovih sećaj, i budi hrabar.
Posle toga ne prođe mnogo dana a car Julijan sa velikom vojskom dođe u Egipat. Čuvši da u egipatskim pustinjama živi mnogo pustinjaka, on posla tamo vojnike da pohvataju sve koje nađu i dovedu na mučenje. Tada biše uhvaćeni gorespomenuti oci, Patermutije i Koprije, i privedeni k mučitelju na saslušanje. I upita Julijan prepodobnog Patermutija: Koliko ti je godina, starče? – On odgovori: Meni je sedamdeset pet godina ovog vremenskog života na zemlji. – Pogledavši na Koprija, car ga upita: Reci ti, mlađi, koliko je tebi godina? – Meni je četrdeset pet godina, odgovori Koprije.
Tada car naredi da starca Patermutija odvedu u tamnicu, a Koprija zadrže i stade mu ovako govoriti: Prinesi bogovima žrtve, čoveče, da izbegneš muke koje te očekuju. Ostavi hrišćansku zabludu koja ti ništa ne koristi, jer i ja sam ranije verovao u Hrista, ali nikakve koristi od toga ne videh. Sada pak, verujući u besmrtne bogove, udostojih se od njih mnogih i velikih dobročinstava. Stoga i tebi savetujem da se odrekneš Hrista i prineseš žrtvu bogovima, pa ćeš biti s desne strane meni i bićeš u velikoj milosti kod mene.
Koprije slušaše cara ne dišući. I kao zaboravivši se, on pređe od dobra na zlo, okliznu se u propast, i reče Julijanu: Dobro mi savetuješ, care! Blago meni što u tebi nađoh učitelja i prekrasnog nastavnika. – Zatim on uzviknu gromko, govoreći: Od sada ja sam Julijanov učenik a ne hrišćanin; i ukoliko ranije bluđah u zabludi hrišćanskoj, utoliko ću sada sve popraviti: pokloniću se bogovima i prineću im žrtvu.
Čuvši ovakve reči od Koprija, car se neobično mnogo obradova, i reče: Srećan je ovaj čovek više od svih ljudi, jer poznade drevne otačke bogove koji daju večni život svetu. – Posle ovih reči bedni Koprije se pokloni idolu Apolonu sa žrtvom, i odstupivši od Boga primi u sebe đavola. I sveti anđeli odstupiše od njega, a besi ga opkoliše i likovahu zbog njega.
Doznavši da Koprije odstupi od Hrista, prepodobni Patermutije se silno ožalosti, i stade plakati i ridati zbog njega. I preklonivši kolena moljaše se govoreći: Gospode Bože sila, nemoj pogubiti grešnika koji prestupi zapovest Tvoju! Opomeni se dela njegovih, na kojima se on potrudi u mladosti svojoj iz ljubavi prema Tebi; ne odbaci ga od lica Svoga, jer ga zavedoše reči zakonoprestupnikove. Pomiluj stvorenje Svoje i potraži delo ruku Svojih!
Sutradan sede car na presto svoj, a Koprije u purpurnom plaštu stajaše mu s desne strane. Car naredi da Patermutija dovedu na saslušanje. Kada Koprije ugleda prepodobnog Patermutija reče: „Evo ide varalica koji me lišavaše sreće“. A kad se starac približi sudištu, Koprije povika k njemu: Šta je, Patermutije? Vidiš, ja se radujem, a ti plačeš; ja sam sledbenik Julijanov, a ne hrišćanin. – Patermutije odgovori: Da, ja vidim da se ti raduješ, stoga i plačem zbog tebe. – Car tada reče starcu: Ne plači, već prinesi bogovima žrtvu i raduj se zajedno s njim. – Patermutije odgovori: Radost njegova je privremena; on se sada raduje, ali će u budućem veku plakati. Ja pak plačem sada, ali ću se radovati u budućem životu. On se ovde veliča u purpurnoj odeći, a tamo će biti nag; ja pak nagotujem ovde, a tamo ću se obući u svadbeno ruho. On se sada nasićuje, a u budućem veku gladovaće; ja pak sada gladujem, a u budućem životu nasitiću se, kada mi se javi slava Gospoda moga. On sada u redu slugu tvojih predstoji sa slavom tebi, caru zemaljskom, a tamo će od lica Cara Nebeskog sa stidom biti odbačen i sa đavolima u paklu ognjenom nastanjen.
Rekavši to, starac pogleda u lice Kopriju i reče: Teško tebi, bedniče! Ti ranije beše sasud blagodati, a sada si đubre u kome likuju besi. Eto, anđeli odstupiše od tebe, a demoni te okružiše; ti se obnaži Boga, a obuče se u đavola; ti omrznu život istiniti, večni, a zavole vremenski, lažni. No opomeni se dela mladosti svoje, i dođi k sebi; odbaci zabludu u koju si strahotno pao i hodi k meni, čedo! Zavoli Boga ponovo i pokaj se pred Njim, jer si Mu zgrešio, a On je milosrdan pa će te primiti i oprostiti tebi grehe tvoje.
Kada starac izgovori ove reči, Koprije bi ganut, i raskajavši se gromko uzviknu: Teško meni! teško meni! teško meni! – I stade se kolebati čas na jednu čas na drugu stranu. Zatim, oživevši duhom i pogledavši k nebu, reče: Više nisam Julijanov nego sam opet Hristov! Sagreših prestupivši zapovest Božju, bezakonje učinih, odrekoh se Gospoda mog, no po tome se i poznaje dobrota Tvoja, Vladiko, kada pomiluješ mene koji teško sagreših. Budi, Čovekoljupče, milostiv prema meni: ja sam sada kao suvo drvo kome otpade rod i lišće se umrtvi. Reči bezakonika zavedoše me i bura đavolja potopi me; zazviždi na mene zmaj i obradovaše se zbog mene zborovi besova; zvezde nebeske pometoše se, a sunce i mesec sakriše svetlost svoju zbog velikog greha mog kojim ogorčih Boga. No vi, anđeli Božji i horovi pravednika, i vi ljudi celoga sveta, saberite se i oplačite pad moj i pomračenje uma mog, jer ja liših sebe Sunca Pravde – Hrista, i ugasnu u meni svetlost vere, i lepota duševna oduze se od mene.
Zatim, obrativši se caru, Koprije reče: Zašto me prevari, đavole? Zašto i mene uvuče u pogibao tvoju, zakonoprestupniče? – I svukavši sa sebe purpurnu odeću, on je baci pred njega govoreći: Uzmi tu slavu koju si mi dao, a ja ću opet dobiti ono što izgubih, jer je dobar Bog moj i primiće me kao jednoga od svojih najamnika.
Kada car vide da se Koprije ponovo obrati Hristu, ispuni se gneva i naredi da se odmah usija veliki gvozdeni tiganj. Čuvši to, Koprije reče: Dobro postupaš, care! Sažeži me, iseci me na komade, da bih mnogim mukama iskupio moj pad. A pre svega kazni moj jezik, jer on najpre sagreši odrekavši se Hrista.
Tada naredi car da se užeže mala gvozdena kašika i stavi Kopriju na jezik. A Koprije, ugledavši kašiku usijanu kao žar, reče svetom Patermutiju: Oče, moli se za mene Bogu, jer me spopade užas od ovog mučenja. – Starac mu odgovori: Trpi, čedo, s radošću, i Gospod će ti pomoći. – I gle, kada se kašika dotače Koprijeva jezika, odmah se ohladi kao led, i jezik se ne opeče. Car onda reče: Ovi su ljudi mađioničari, vodite ih na usijani tiganj.
Kada ih povedoše, Koprije reče starcu: Moli se za mene, učitelju moj, jer se strašno bojim mučenja. – Starac mu na to reče: Ne boj se, čedo! Budi hrabar! Seti se svojih isposničkih podviga i trudova koje si od detinjstva junački uzimao na sebe radi Boga. Ne sećaš li se kako si trideset i pet dana proveo bez hrane? I zar se ne sećaš kako si, saraspinjući se Hristu, dvanaest dana nepomično stajao sa rukama krstoliko raširenim? Zar si zaboravio kako si ležao na tvrdom kamenju i oštrim ćerpičima? Kada si sve to u toku svoga života rado trpeo Hrista radi, zašto se onda sada bojiš ove muke koja traje jedan čas?
Utvrđen ovim rečima, Koprije vedra lica i neustrašivo iđaše sa starcem ka tiganju. A kada uzlažahu na tiganj, Patermutije reče: Brate Koprije, podigni oči svoje gore! – Koprije, pogledavši na nebo, reče: Vidim anđele gde se približavaju; glave su im pokrivene rosom. No molim te, oče, kaži im da se ne ljute na mene što se bejah odrekao Hrista.
I tako obojica uziđoše na tiganj, i hođahu po njemu kao po cvetnoj livadi, podsmevajući se mučitelju, jer se tiganj odmah potpuno ohladi. Videći to, mučitelj se još većma razjari i naredi da se što jače usija peć i bace u nju mučenici na sažeženje. Dok peć usijavahu, Kopriju priđe jedan od carevih vojnika po imenu Aleksandar i reče: Koprije, ti najpre prinese bogovima žrtvu, a sada ne želiš. No obrati se ponovo k nama, da bi se izbavio od smrti u ognju. – Sveti Koprije mu odgovori: O, da bi prvi greh moj, kojim sagreših Hristu mome, bio zaboravljen pred Bogom! Jer kada bi se sabrala sva voda morska i sve reke i izvori i sve kaplje što padaju s neba, ne bi bilo dovoljno da spere prljavštinu moga greha. Ipak ja ne gubim nadu u milosrđe čovekoljubivog Gospoda mog. – Tronut Koprijevim rečima, Aleksandar reče: Želeo bih i ja da postanem vojnik toga Cara kome vi služite. – Tada ga Koprije pouči svetoj veri, i Aleksandar poverova u Hrista.
Kad se peć strahovito usija i prepodobni mučenici pođoše u nju, Aleksandar krenu za njima govoreći: Idem i ja s vama, blaženi oci! Hrista radi, uzmite i mene sa sobom u peć! – Oni ga uzeše ispod ruke i iđahu zajedno, ali se zatim Aleksandar istrže iz njihovih ruku i pođe ispred njih. I kada se približi k otvoru peći, ogroman plamen suknu iz peći prema njemu, ali ga ne opaljivaše, i Aleksandar, obraćajući se plamenu, reče: Ako si po naređenju Gospodnjem izašao da me sažežeš, onda sažeži grešnika! – Kada on ovo govoraše, rastupi se plamen nadvoje, i stade s jedne i s druge strane, kao nekada voda u Crvenom moru (2 Mojs. 14, 21-30), i davaše mu put usred sebe. I uđe Aleksandar u peć ne darnut plamenom; i ugledavši tamo anđele Božje reče im: Molim vas, gospodo moja, spasite me grešnoga! – Anđeli odgovoriše: Mi smo radi toga i poslani od Boga ovamo, da te spasemo. – I uzeše dušu njegovu ka Gospodu, a telo njegovo ostade u ognju mrtvo no neopaljivo. Posle njega uđoše i prepodobni oci, Patermutije i Koprije, takođe neopaljivi od ognja, i seđahu pored tela Aleksandrovog pevajući i slaveći Boga. A kada peć potpuno ostinu, svetitelji biše izvedeni pred lice carevo živi i čitavi, bez ikakve povrede od ognja. I telo svetog Aleksandra bi takođe izneseno iz peći, ni najmanje nepovređeno od ognja, i iz njega izlažaše divan miris.
Začuđen, car reče: Veliki su naši bogovi, a Hristos je ništa! – Zatim stade ponovo primoravati svete na idolopoklonstvo. A prepodobni Patermutije mu reče: Pošto ideš u rat ne radi proslavljenja imena Božjeg, to se nećeš vratiti natrag, nego ćeš biti smrtno ranjen i strašnom ćeš smrću umreti.
Tada car, silno razjaren, naredi da ih mačem pogube. I sveti biše izvedeni iz grada na gubilište. Tu se oni pomoliše Bogu pred smrt, i bi s neba glas koji Patermutija hvaljaše, Kopriju praštaše, i obojicu u večni pokoj prizivaše. Tada oni s radošću prekloniše pod mač glave svoje i skončaše, položivši duše svoje za Gospoda svog. A pogani Julijan, otišavši u rat na Persijance, bi pobeđen od persijske vojske, i od nevidljive ruke ranjen kopljem, izvrže u mukama dušu svoju. I kao što mu proreče sveti Patermutije, ne povrati se u zemlju svoju već pogibe s hukom.
Končina svetih prepodobnomučenika Patermutija i Koprija, a s njima i svetog Aleksandra, dogodi se devetoga jula. U to vreme nad Rimljanima carovaše zakonoprestupnik Julijan, a nad hrišćanima – Gospod naš Isus Hristos, kome sa Ocem i Svetim Duhom čast, slava i moć, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
PATERMUTIJA
 
Patermutije, kako o njemu kazuje Koprije[9], beše spočetka idolopoklonik, harambaša razbojnički, lupež i grobonasilnik: raskopavao je grobove i pljačkao mrtvace, činio svakovrsne zločine i gadosti, i bio zbog toga čuven po svima krajevima Egipta. A obrati se Bogu sa sledećeg razloga.
Jedne noći on se pope na krov kuće, u kojoj življaše devojka posvećena Bogu, i htede da prokopa krov, spusti se u kuću i izvrši nameravani zločin. Međutim, iako se dugo mučio da prokopa krov, nikako mu nije ispadalo za rukom, i on onako umoran zadrema i zaspa. U snu on vide nekog svetozarnog muža, obučenog u carske haljine, koji mu govoraše: „Prestani od sada sa svojim zločinima, prestani prolivati krv ljudsku, krasti i činiti druga bezakonja! Pokaj se, i lati se bogougodnih trudova! Pored toga primi se monaškog anđelskog vojevanja i ostatak života svog provodi u vrlinama, pa ću te postaviti za vožda i kneza nad mojom vojskom“. Patermutije svim srcem obeća da će odmah pristupiti izvršenju ovih narećenja. Tada mu svetozarni muž pokaza vojsku monaha i naredi mu da starešinuje nad njima.
Dok je Patermutije gledao to u snu i spavao, noć prođe i osvanu dan. Devica pak uziđe na krov kuće, i ugledavši čoveka gde spava začudi se i uplaši se. A Patermutije, probudivši se od sna i ugledavši pored sebe devicu, prepade se i kao izgubi se. I na devičina pitanja: ko je, odakle je, i radi čega je došao, – on ništa drugo ne odgovaraše već je samo moljaše da mu pokaže gde se nalazi crkva hrišćanska. Shvativši da se s njim dešava nešto po promislu Božjem, devica ga odvede crkvi i izvede pred prezvitere. A on ugledavši prezvitere, pade pred noge njihove moleći ih sa suzama da ga načine hrišćaninom i upute na put pokajanja. Prezviteri pak, poznavajući ga, čuđahu se i ne verovahu njegovim rečima, i smatrahu da je posredi neko njegovo lukavstvo i obmana. No kada videše kako silne suze roni i uporno najusrdnije ih moli, oni mu onda rekoše: Ako potpuno prestaneš sa zlim delima svojim i budeš od sada vodio čestit život i tvorio dobra, mi ćemo te primiti u hrišćanstvo.
On obeća da će činiti sve što mu narede. Tada prezviteri izvršiše nad njim oglašenje[10], i kroz nekoliko dana krstiše ga. Pošto primi krštenje Patermutije moli prezvitere da mu dadu neku zapovest koja bi ga vodila putem spasenja. Oni ga onda naučiše da napamet čita prva tri stiha prvoga psalma. Udubivši se u smisao tih stihova, on reče: Ovo mi je dosta za moje spasenje.
Nakon tri dana po krštenju Patermutije ode u pustinju i požive u njoj mnogo vremena, provodeći u molitvi i suzama dan i noć, i hraneći se korenjem tamošnjeg rastinja. Zatim se posle dugog vremena vrati k crkvi, pošto beše navikao da ona tri stiha ne samo rečima izgovara nego i da ih delom dobro izvršuje. Prezviteri se divljahu takoj promeni njegovoj od rđavog na vrlinski život i njegovom bezmernom uzdržanju, i željahu da ga zadrže kod sebe da ga nauče čitanju. Ali on, provevši sa njima jednu sedmicu, ponovo ode u pustinju i ostade u njoj sedam godina, hraneći se ne korenjem i travom nego hlebom koji mu je Bog jedanput nedeljno slao. Jer svake nedelje po završetku molitve on nalažaše pred sobom čist hleb, predlagan nevidljivom rukom, i okusivši od njega s blagodarnošću on je opet iduće nedelje ostajao bez hrane i nije malaksavao od gladi. A dade mu Bog blagodat da razume knjige, i celo Božanstveno Pismo on znađaše napamet.
Nakon sedam godina, po naređenju Božjem, prepodobni Patermutije se ponovo vrati iz pustinje u naseljene oblasti na korist mnogih, i svojim isposničkim životom mnoge privuče k sebi, i oni postadoše njegovi učenici, i sledovahu mu, i podražavahu njegove vrline. K njemu dođe i jedan junoša sa željom da bude njegov učenik. Prepodobni ga primi, obuče ga u inočku odeću koja se sastojala iz vlasenice, kukuljače i kozje kože, koju inoci obično nazivaju milot ili milotar,[11] i učaše ga bogougodnom inokovanju. Prepodobni Patermutije imađaše običaj da posećuje bolne, i da bude oko njih do njihove končine, i da sahranjuje umrle, nabavljajući im od svoga truda pogrebnu odeću. Videći tako usrdno staranje starčevo oko sahranjivanja mrtvih, ovaj mladi monah mu reče: Oče, želeo bih i ja, kada umrem, da me ti odeneš i pogrebeš. – Otac odgovori: Tako ću i uraditi, čedo moje; i odevaću te dotle dok ti sam ne kažeš: dosta.
Nakon ne mnogo vremena prestavi se ovaj mladi monah, i starac ga, po običaju, obavi pogrebnom odećom, pokri mu lice, i upita ga: Čedo, je li ti dosta ovo za pogreb ili da još nešto dodamo? – Mrtvac odgovori glasno da svi čuše: Dosta je, oče! – Svi prisutni se udiviše ovakvom čudu i stadoše počitovati i slaviti starca kao čudotvorca. A on, ne podnoseći slavljenje od ljudi, čim pogrebe pokojnika, odmah tajom od svih otide u pustinju.
No posle nekog vremena starac se ponovo vrati da obiđe bratiju, kojoj on beše rukovodilac u duhovnom životu. I bi mu otkriveno od Boga da se jedan brat, koji življaše u usamljeničkoj keliji blizu jednog sela, razboleo i da je na samrti. Stoga prepodobni hitno pođe da ga poseti. No pošto put beše dalek, prepodobni odocni putujući; sunce već zalažaše, a svetitelj nije želeo da noću prolazi kroz ono selo, držeći se reči Gospodnje: Hodite dok videlo imate da vas tama ne obuzme; ko danju ide ne spotiče se (Jn. 12, 35; 11, 9). Tada svetitelj sa velikom verom reče suncu koje već upola beše zašlo: U ime Gospoda našeg Isusa Hrista, stani sunce na putu svome i počekaj malo dok ne stignem u selo. – I stade sunce koje jednom polovinom već beše zašlo, a drugom polovinom svetljaše i stajaše čekajući dok prepodobni ne stignu u selo. Žitelji pak toga sela videći da sunce dugo ne zalazi čuđahu se, i sabravši se nasred sela posmatrahu to čudo. A kad prođe neko vreme oni ugledaše prepodobnog Patermutija gde dolazi u njihovo selo iz pustinje i, sretnuvši ga, pitahu ga o čudesnom nezalaženju sunca. On im reče: Ne sećate li se reči Gospodnjih u Evanđelju koje uče o tome kako treba imati veru? Ako imate vere koliko zrno gorušično, vi možete i gore premeštati (Mt. 17, 20). A ko može verom premeštati gore, taj može tom istom verom i sunce zaustaviti u toku njegovom.
Kada on to reče, svi razumeše da je njega radi stalo sunce koje odmah zađe čim on stiže u selo. I svi se pokloniše starcu sa strahom, i mnogi pođoše za njim kada on krenu ka bolesnom bratu. A kad uđe k njemu u keliju, prepodobni ga nađe već skončavšeg u Gospodu. I satvorivši molitvu priđe k pokojniku, celiva telo njegovo i reče mu: Šta više voliš, brate, ili da s Hristom živiš otišavši od nas, ili da s nama u telu boraviš? – Mrtvac tog časa ožive, otvori oči i podigavši se sede, i stade govoriti: Zašto si me vratio, oče? Meni je bolje otići ka Hristu i sa Njim biti, a živeti u telu ja više ne želim. – Na to mu starac reče: Onda spavaj s mirom, i moli se za mene! – I ovaj leže i ponovo usnu. A sve prisutne spopade užas, i oni govorahu: Vaistinu, ovo je Božji čovek. – Prepodobni pak, spremivši telo umrloga, svu noć provede u pojanju psalmova; a ujutru, sahranivši ga česno, otputova odande.
Drugom prilikom prepodobni poseti drugoga brata koji takođe beše smrtno bolestan. Videvši da se bolesnik plaši smrti zbog grehova svojih reče mu: Zašto, čedo, nisi gotov za odlazak? Izgleda da savest, izobličiteljka tvoja, hoće s tobom da ide tamo. – Bolesnik na to reče: Molim te, oče, pomoli se za mene Bogu, da mi da bar malo vremena za pokajanje. – Starac odgovori: Sada li išteš vremena za pokajanje? a gde su prošla vremena? Šta si radio sve dane monaštva svog? Ti ne samo nisi uspeo da izlečiš svoje pređašnje rane nego si im dodavao sve nove i nove. – No bolesnik ne prestajaše moliti starca sa suzama, da se pomoli za njega Gospodu. Starac najzad reče: Ako od sada ne budeš dometao zlo na zlo, onda ćemo se pomoliti za tebe, jer je čovekoljubac Gospod dobar i dugotrpeljiv i daće ti izvesno vreme za očišćenje grehova tvojih.
Rekavši to, prepodobni prekloni kolena na molitvu. I posle duge molitve ustavši reče bolesniku: Evo, Gospod ti daje tri godine da provedeš u ovom životu, samo se istinski pokaj! – I uzevši ga za ruku, prepodobni ga podiže zdrava i odvede sa sobom u pustinju.
Nakon tri godine on opet dođe s njim k bratiji i izvede pred njih brata kao anđela Božjeg. Mnogo se bratije steče k prepodobnome i dugo slušahu njegove medotočive reči o plodovima pokajanja. Ovu besedu prepodobni produži do jutrenja. Za vreme ove besede brat koji beše okončao trogodišnje pokajanje, kao da zadrema, i predade dušu svoju u ruke Božije, bez bolova i bez straha, kao da je zaspao slatkim snom.
O prepodobnom Patermutiju saopštava se i to, da je mnogo puta prešao reku Nil idući po vodi. Jednom pak, kada se nekolicina bratije behu sabrali u jednoj keliji i pri zatvorenim vratima razgovarahu o spasenju duše, sveti Patermutije stade među njima kao nekada Gospod Hristos među apostolima. Tako velik beše u čudotvorstvu prepodobni Patermutije, pun blagodati Božje. I pošto provede mnogo godina u bogougodnom životu, on se prestavi ka Gospodu.[12]
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
KOPRIJA
 
Sveti Koprije, očevidac svetog Patermutija i saopštitelj njegovih čudesa,[13] beše po činu prezviter i takođe imađaše od Boga blagodat čudotvorstva. On življaše u istim egipatskim krajevima, isceljujući razne bolesti po ljudima i izgoneći zle duhove. Kada jednom on pričaše okupljenoj oko njega bratiji o dušekorisnim stvarima iz života prepodobnog Patermutija i drugih svetitelja, jedan brat, ne verujući njegovim rečima, ne slušaše, i zadrema. No u snu on vide u rukama svetoga Koprija divnu knjigu, zlatnim slovima ispisanu, iz koje on i kazivaše bratiji. Kraj njega stajaše neki svetao muž, sedinom ukrašen. Pogledavši grozno na zadremalog, on mu reče: Zašto ti ne veruješ ovome što se govori nego ne slušajući dremaš? – Užasnut, ovaj brat se trže iz sna i odmah ispriča ostalima šta u snu vide, i od tada oi sa verom i pažljivo slušaše sva kazivanja svetoga Koprija.
Jednom prilikom kod prepodobnog Koprija se nalažahu strani monasi koji behu došli k njemu u posetu i slušahu dušekorisna kazivanja njegova. Utom dođe jedan seljak sa sudom punim peska i stajaše kraj vrata kelije, čekajući da starac završi svoju besedu. Bratija, videvši čoveka sa peskom, upitaše starca: Šta hoće ovaj seljak sa peskom? – Starac odgovori: Deco, ne bi trebalo da se hvalimo pred vama, niti da vam pričamo o slavnim delima Otaca, da se ne bismo, pogordivši se umom, lišili nagrade. Ali pošto ste vi, došavši iz daleka, pokazali toliku revnost i žeć za duhovnom koristi, ja vas neću lišiti pouke, nego ću vam u prisustvu bratije ispričati šta je Bog uradio preko nas grešnih. Zemlja susednog nam sela beše veoma nerodna, i seljaci su od posejanog žita jedva seme dobijali, jer crv koji se pojavljivao u klasu, satirao je svu žetvu. Zemljodelci koje smo mi naučili i preveli u hrišćanstvo, moliše nas da se pomolimo za žetvu. Ja im rekoh: „Ako imate veru u Boga, vama će i ovaj pustinjski pesak donositi roda“. A oni tog časa napuniše svoja nedra ovih peskom po kome naše grešne noge gaze, i moliše me da im imenom Gospodnjim blagoslovim pesak taj kao seme. Pošto se pomolih Bogu ja im rekoh: „Po veri vašoj neka vam bude!“ Oni odoše, pomešaše taj pesak sa semenom žitnim, i posejaše na svojim njivama. I gle, njihova zemlja postade plodnija od svake oblasti u Egiptu. I od toga doba oni svake godine dolaze k nama, uzimaju odavde pesak i donose k nama da ga blagoslovimo. I njihova vera ne biva uzalud, jer svake godine imaju izobilnu letinu.
Jednom prepodobni Koprije pred narodom se raspravljaše o veri sa jeretikom manihejcem, pa videći da ne može svojim smirenim i krotkim rečima da savlada oholog i mnogogovorljivog jeretika, zažele da delom dokaže istinitost svoje vere. Stoga se obrati narodu i reče: „Naložite na trgu vatru i mi ćemo obojica ući u nju, pa ko od nas ostane nepovređen od vatre, toga je vera istinita“. Narod žurno naloži vatru. Ali manihejac reče prepodobnom Kopriju: „Nek svaki od nas zasebno uđe u vatru; i ti si dužan da prvi uđeš, pošto si to ti predložio“. Sveti Koprije se prekrsti, uđe u vatru, i vatra se rastavi na dve strane, i on stajaše na žeravici kao cvetnoj travi nepovređen; i pošto odstoja pola sata usred vatre, on izađe iz nje čitav, čak se ni haljina njegovih oganj ne beše kosnuo. Videći ovakvo čudo, narod se veoma udivi i slavljaše Hrista Boga. Zatim stade narod vikati i terati manihejca da uđe u vatru, ali on preplašen ne htede. Tada ga narod dohvati i ugura u vatru. Počevši odmah goreti, jeretik iskoči iz vatre sav opečen i naže bežati. Narod ga uhvati i stade vikati: „Da se spali jeretik!“ No prepodobni Koprije umiri narod i otpusti jeretika živa, samo kao glavnja opaljena.
U blizini svoje kelije prepodobni Koprije imađaše malu gradinu, u kojoj negovaše povrće i voće, radi gostiju koji su mu dolazili. No jedne noći u gradinu se uvuče jedan idolopoklonik i ukrade povrća koliko je mogao poneti. Došavši svojoj kući on metnu jedan deo povrća u kotao da se kuva na vatri. No iako ga je kuvao tri sata na velikoj vatri, povrće ostade u kotlu onako kakvo ga je metnuo, jer se voda nikako ne mogaše zagrejati. Zapanjen ovim čudom, idolopoklonik poznade svoj greh i silu Hristovu koja dejstvuje u hrišćanima. Stoga uze sve povrće koje beše ukrao, pa i ono iz kotla, i odnese ga starcu; i pavši pred noge njegove, ispovedi mu svoj greh i ispriča čudo; i proseći oproštaj, moljaše ga da ga načini hrišćaninom. U to baš vreme kod starca behu mnogi gosti, i svi se obradovaše čudesnom obraćenju ovoga čoveka ka Hristu; i biše ugošćeni onim povrćem; i uzneše blagodarnost Bogu.
Satvorivši blagodaću Hristovom ova i mnoga druga čudesa, prepodobni Koprije se upokoji s mirom,[14] i dobi udeo sa prepodobnim Patermutijem u carstvu Gospoda našeg Isusa Hrista, kome sa Ocem i Svetim Duhom čast i slava vavek. Amin.
 
ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG
TEODORA,
episkopa Edeskog[15]
 
Grad Edesa[16] imađaše muža po imenu Simona, koji imađaše ženu Mariju. Oboje behu pobožni, bojahu se Boga i besprekorno hođahu u zapovestima Gospodnjim. I činjahu mnoge milostinje, jer behu bogati. Njima se rodi samo jedna kći, i oni veoma željahu da dobiju muško čedo. Stoga hođahu k raznim crkvama Božjim, pošćahu i moljahu se, proseći od Boga sina.
Jednom u Svetu Četrdesetnicu, i to u subotu prve nedelje velikoga Posta, kada se praznuje spomen svetog velikomučenika Teodora Tirona, oni oboje odoše sa prilozima u crkvu svetih Apostola na jutrenje. Za vreme bogosluženja oni oboje zadremaše u isto vreme, i svaki posebno udostoji se ovakvog viđenja. Videše oni gde stoji u crkvi sveti apostol Pavle sa svetim velikomučenikom Teodorom Tironom. Sveti velikomučenik govoraše svetom apostolu, ukazujući prstom na Simeona i Mariju: „Ovi ljudi, učeniče Gospodnji, vatreno se mole Bogu da im podari muško dete. Stoga im izdejstvuj kod Boga što mole, da bi njihovi prilozi crkvama i njihove milostinje bili nagrađeni“. I videše oni kako im apostol meće na ruke mladunče muškoga pola, govoreći: „Eto, imate sina!“ A velikomučenik reče: „Neka mu bude ime Teodor, jer će detence ovo zaista biti Božji dar“[17].
Posle ovog viđenja, i po završetku jutrenja, oni ispričaše jedan drugom svoja viđenja, i divljahu se što oboje imađahu jedno isto viđenje. I oni mnogo blagodariše Bogu što ih obavesti o začeću sina, i vratiše se doma radujući se. Zatrudnevši, Marija držaše sebe u velikom uzdržanju, jer nošaše u sebi onoga koji je imao biti sasud Svetoga Duha.
Kada se navrši vreme, njima se rodi sin, i nadenuše mu ime Teodor, saglasno želji velikomučenika, i prosvetiše ga svetim krštenjem. Dete poraste i roditelji ga dadoše u školu. Ali se Teodor pokaza težak na učenje i slabog pamćenja.
No i to beše po promislu Božjem, da bi mudrost bila data dečaku ne od ljudi nego od blagodati Gospodnje. Dečko je često bio ukoravan od roditelja i učitelja, i ismevan od svojih vršnjaka. Posle pak nekog vremena njemu pade na pamet misao, da moli od Boga urazumljenje. I on stade često odlaziti u crkvu i usrdno se moliti.
Jednom, rukovođen božanskim nadahnućem, on u nedelju dođe u crkvu pred svetu liturgiju, uđe u oltar i sakri se pod sveti presto. To niko ne vide. Arhijerej dođe i poče vršiti svetu službu, a dečak Teodor zaspa pod svetim prestolom, i spavaše sve do kraja liturgije. Dok tako spavaše, on imade u snu ovakvo viđenje: vide on nekakvog dečka, kao vršnjaka svog po godinama, koji blistaše kao sunce, i koji ga hranjaše saćem od meda, i dajući mu pastirski žezal u ruke blagosiljaše ga.
Posle ovog viđenja Teodor se probudi od sna i iziđe ispod prestola. Arhijerej i oni što behu sa njim u oltaru ugledavši ga začudiše se i pitahu ga, otkuda on tu. On im ispriča o sebi sve i o viđenju koje imade. Arhijerej se uplaši i odmah uvrsti dečka u svoj klir, proizvevši ga za čteca. I od toga vremena Teodor postade oštrouman i sposoban za učenje, prevazilazeći razumom ne samo svoje vršnjake nego i starije od sebe. On napredovaše i u duhovnoj mudrosti i u svetovnim naukama; jer u to vreme bejaše u Edesi čuveni učitelj filosofije Sofronije, kod koga Teodor za kratko vreme izuči sve nauke.
Kada Teodor napuni osamnaest godina, roditelj njegov Simeon prestavi se ka Gospodu; a nakon godinu dana i mati njegova Marija otide ka Gospodu. Ogromno imanje što mu ostade od roditelja Teodor razdade siromasima, odvojivši samo jedan deo svojoj udatoj sestri. Ta njegova sestra rodi sina Vasilija, koji se udostoji arhijerejskog čina u gradu Amasiji, i bi spisatelj ovoga žitija prepodobnog Teodora.
Posle smrti svojih roditelja, u dvadesetoj godini svojoj blaženi Teodor otputova u Jerusalim. Pokloni se grobu Gospodnjem, i obišavši sva mesta, on dođe u lavru prepodobnog Save,[18] kojom u to vreme upravljaše ava Jovan. Tu Teodor primi anđelski obraz, i obučavaše sebe u isposničkim podvizima, i prohođaše sve trudove u poslušanjima, revnosno učestvujući dvanaest godina u svima manastirskim služenjima. Zatim on umoli nastojatelja da mu naredi da sam obitava u usamljeničkoj keliji u bezmolviju, u molitvenom tihovanju. I dobivši takvu keliju, on provođaše vreme u molitvenom tihovanju, služeći Bogu. Hrana njegova beše: malo parče hleba i nešto vode po zalasku sunca, i to ne svaki dan. Katkad je on po dva ili tri dana ostavljao sebe bez hrane; mnogo puta se udaljavao u Jordansku pustinju i provodio u njoj mnoge dane i noći bez hleba i vode, moleći se neprestano kao bestelesan, pa se potom opet vraćao u svoju keliju.
Dvadeset četiri godine provede prepodobni Teodor u takvim isposničkim podvizima. Za ovakvo njegovo izvrsno monahovanje ču mladi rođak njegov Mihail i dođe iz Edese k njemu, želeći da podražava njegove vrline. Teodor ga primi i postriže, i držaše ga pored sebe kao učenika, saispoonika i sapodvižnika. Mihail se nauči da plete kotarice, zdele i druge stvari, koje po naređenju učitelja odnošaše u sveti grad Jerusalim i prodavaše. Dobijeni novac on donošaše ocu svom Teodoru, koji ga odašiljaše u lavru k avi, da ne bi zabadava dobijao hranu iz obitelji.
U ta vremena Palestina i Finikija ne behu više pod vlašću grčkih careva već pod saracenima, jer po popuštenju Božjem, zbog grehova tamošnjih žitelja, nad njima vladahu carevi saracenski. Dajući im velike danke, hrišćani otkupljivahu život svoj i veru. No Svoje verne ljude Gospod u isto vreme i utešavaše, tvoreći na Svetom Grobu znamenja i čudesa, kojima se zapušivahu pogana usta hulitelja Hristovih, agarjana. I mnoge starešine agarjanske dolažahu izdaleka u Jerusalim, da vide Hristov grob, i tu odavahu počast hrišćanskom patrijarhu i ostalim arhijerejima, a žiteljima Jerusalima ukazivahu razna blagovolenja. U to vreme saracenski car Adrameleh sa ženom svojom Seidom doputova iz Vavilona[19] u Jerusalim, da vidi Hristov grob i čudesa koja se zbivaju na njemu. Adrameleh beše čovek krotak, i nije želeo da čini hrišćanima nepravdu, iako je uzimao od njih danak. Voleo je da razgovara o veri sa učenim ljudima, pri čemu se držao svog saracenskog umovanja. Dok se on još nalažaše u Svetom Gradu, blaženi Mihail, učenik i srodnik prepodobnog Teodora, dođe po naređenju svoga učitelja u Sveti Grad da prodaje svoje rukodelje i stanovaše u gostoprimnici manastira prepodobnog Save koja se nalazila u Svetom Gradu. Najpre Mihail ode i pokloni se Hristovom grobu i svetoj Golgoti, a potom iziđe na trg sa rukodeljem. Tu ga srete evnuh carice Seide, i ugledavši divno izraćene kotarice i zdele, on se udivi tako izvrsnom radu i reče Mihailu: Mladiću, pođi sa mnom, dobićeš dobru cenu za te tvoje radove. – Mihail pođe sa njim kao bezazleno jagnje do vrata doma nove egipćanke.[20] Evnuh izvesti caricu da jedan monah prodaje divne rukotvorine, i carica odmah naredi da dovedu pred nju monaha sa njegovim rukotvorinama. Kada blaženi Mihail uđe kod nje, pokvarena žena bi ranjena nečistom pomišlju na mladoga monaha. Jer on zaieta beše lep u licu, stasit, sa bradom koja tek beše izbila; tanak i bled od velikog pošćenja; a osim toga, kroz njegovu spoljašnju lepotu zračila je unutrašnja lepota njegove vrlinske duše. Piljeći u njega, carica se raspaljivaše telesnom ljubavlju prema njemu, i stade ga raspitivati, ko je i otkuda je. On joj odgovori: Ja sam ubogi monah iz lavre svetoga Save. – Carica mu reče: Vidim, mladiću, da si bled i mršav, pa mi te je žao, i htela bih da ti učinim neko dobro. Ako si čiji rob, ja ću te osloboditi; ako si čiji zarobljenik, ja ću te otkupiti; ako si bolestan, ja ću te izlečiti; ako si siromah, ja ću te obogatiti.
Celomudreni Mihail, slušajući laskave reči caričine, razumede njenu lukavu nameru i, obrativši se srcem k Bogu i podigavši duhovne oči k Njemu, pomoli se u umu svom ovako: O, Gospode čovekoljubivi, izbavitelju zarobljenih i nado beznadežnih! Ti si proroka Svog Danila izbavio od čeljusti lavovih, izbavi i mene u ovom trenutku od ove ljute lavice koja hoće da proguta dušu moju i da je živu svede u ad! – Zatim reče carici: ja nekad bejah zarobljen slastima ovoga sveta, ali me Vladika moj Hristos Bog izbavi od toga blagodaću Svojom. Bejah rob grehu, ali Gospod moj, uzevši na sebe obličje sluge, oslobodi me. Našavši me bolna i uzevši nemoći moje, On me načini potpuno zdrava. Ništ bejah i ubog, ali prebogati Sin Božji, osiromašivši mene radi, neizmerno me obogati, te sada ni u čemu ne oskudevam i ništa mi tvoje nije potrebno. Ja imam svoje bogatstvo i zdravlje i slobodu, i milošću Spasa mog izobilujem svakim blagom.
Na to mu se bestidna žena obrati rečima: Mladiću, ako mi postaneš prijatelj, nauživaćeš se silnih blaga, te će ti mnogi zavideti, i bićeš gospodar nad mnogima. – Sveti Mihail odgovori: Ja ljubim Vladiku mog Hrista koji je mene zavoleo i dušu Svoju predao za mene, i želim da Ga nenasitno ljubim. A prijatelji su moji – činovi nebeskih anđela i horovi svih svetih koji angelski živeše na zemlji; neiskazana je njihova lepota i blagoljepije. Imajući tako milosrdnog Gospodara i tako mile prijatelje, ja nipošto neću da budem tvoj prijatelj, niti da imam veze s tobom.
Tada mu carica Seida stade grozno pretiti: Ako mi ne ispuniš želju, staviću te na mnoge muke i telo tvoje izdrobiću ranama. – Monah odgovori: Ja se staram da tvorim volju Gospoda mog, a tvojoj se volji ni u kom slučaju neću pokoriti. Ako telu mome prirediš muke i kazne, time ćeš duši mojoj izdejstvovati večno blaženstvo. Budi uverena da me nikakvim obećanjima nećeš privoleti na svoju želju, niti me mukama zastrašiti. – Carica reče: Jadniče! kolikih blaga ti lišavaš sebe! Zašto mi ne ispuni želju? Eda li nisam lepa? Eda li nisam ljupka i privlačna? – Prepodobni monah odgovori: Ti ne samo nisi lepa, nego si strahovito ružna i smrdljiva i odvratna; zaslužuješ ne ljubav nego mržnju.
Tada bezbožna carica, ispunivši se velike jarosti, naredi da celomudrenog inoka povale na zemlju i nemilosrdno biju motkama. I dugo ga tako mučaše, Zatim ga okovana u lance posla k caru sa ovakvim pismom: „Ovaj gadni monah drznu se da mi se sramno naruga. Ako ga ostaviš živa, onda ćeš mene imati mrtvu“.
Pročitavši caričino pismo, car reši da joj ispuni želju, da je ne bi ogorčio. No prvo zažele da sam vidi monaha, i naredi da ga dovedu preda nj. Kada prepodobnog izvedoše pred cara, on se ne hte pokloniti njemu, kao što je to običaj kada se izlazi pred cara i pred velmože, nego stajaše pravo, muški pokazujući svoju duševnu hrabrost i nepokoravanje neprijateljima. Car, besno gledajući u njega, reče s gnevom: Oholi monaše! šta imaš da kažeš povodom drskog dela tvog? No ja držim, da si tu bez odgovora. – Stradalnik odgovori: Care, pre svega treba imati tri vrline: strah Božji, pravosuđe i milostivu dugotrpeljivost prema onima koji greše.
Čuvši ovakve reči car se stiša od jarosti i naredi da Mihaila oslobode okova, pa ga krotko upita, otkuda je. On odgovori: Rodom sam iz grada Edese, a sada sam monah lavre svetoga Save. – A kada ga car upita odnosno krivice, o kojoj se govori u caričinom pismu, sveti monah odgovori: Na meni se ispuni poznata priča: neko slučajno natrapa na zmiju vasilisku, koja samim pogledom ubija ljude. Bežeći od nje on nabasa na lava; i on volije ostati sa lavom nego sa otrovnom zmijom vasiliskom koja očima ubija.
Razumevši smisao priče, car oseti da je monah nevin, i zavole ga, jedno zbog njegove lepote, a drugo zbog njegove pameti. Stoga zažele car da mladog monaha odvrati od hrišćanske vere i pridobije za svoju veru. U njega beše jedan Jevrejin, učen i krasnorečiv; on ga pozva sebi u pomoć, pa u njegovom prisustvu stade govoriti inoku: Žao mi te je i štedim tvoju mladost, videći tvoju pamet. Savetujem ti, i naređujem, i molim: odstupi od žestokog učenja Hristovog, odreci se hrišćanske vere i prisajedini se mojoj, pa ćeš mi biti kao sin, i postaviću te iznad svih mojih knezova i velikaša, i učiniću te gospodarem nad celokupnim imanjem svojim.
Prepodobni Mihail, podigavši oči k nebu i uzdahnuvši iz dubine srca, reče: Ne daj, o Hriste Care! da odstupim od Tebe, Boga mog, makar bio stavljen na bezbrojne muke. – A Adramelehu reče: Care! sluga sam Oca i Sina i Svetoga Duha, jednog nedeljivog Božanstva. To ispovedam, i od tog ispovedanja neću odstupiti, i svagda ću biti u njemu. – Car mu na to reče: Šta dakle, tebi se sviđa da ostaneš u tom tamnolikom činu u kome si sada? – Svetitelj odgovori: Mene više krasi ova monaška odeća nego tebe carska. – Car onda reče: Ja sam dobro izučio naše knjige, a pročitao sam i vaše pismo koje vi nazivate Evanđeljem, i nigde ne nađoh zapovest koja naređuje da se gnušamo braka i mesa.
Svetitelj odgovori: Život kod hrišćana ima dva vida: monaški i mirski. Mirjanima je blagoslovljeno ženiti se i jesti meso: u tome nema za njih greha, samo ako oni sveto budu držali ostale zapovesti Hristove. Nama pak koji smo se odrekli sveta i zavetovali se na devstvo, nije dopušteno stupati u brak, jer učitelj naroda apostol Pavle veli: Ko je neoženjen brine se za Gospodnje, kako će ugoditi Gospodu; a ko je oženjen brine se za svetsko, kako će ugoditi ženi. Koji stupa u brak dobro čini, a koji ne stupa u brak bolje čini (1 Kor. 7, 32-33.38). Mi dakle, želeći da ugodimo jedinom Gospodu našem Isusu Hristu, izabrasmo bolji put života – bezbračnost. Mi ne jedemo ni meso, ne što ga smatramo poganim već radi uzdržanja. Apostol Pavle kaže: Carstvo Božje nije jelo i piće, nego pravda i mir i ostala dobra dela, kao i post sa svetošću (Rm. 14, 17).
Car na to reče: Obmanu vas Pavle. – Svetitelj odgovori: Ne obmanu nego nas izvede iz zablude i pokaza nam put ka onim dobrima, koja oko ne vide, i uho ne ču, i u srce čoveku ne dođoše, koja ugotovi Bog onima koji Ga ljube (1 Kor. 2, 9). Ako pak, care, zaista želiš da saznaš ko je varalica i preteča Antihrista, onda znaj, to je vaš Muhamed, koji obmanu sav rod saracenski i izli otrov svoga neznabožja čak do Persije.
Tada Jevrejin koji stajaše pored cara reče svetom Mihailu: Vaš Pavle ne beše li Jevrejin? – Svetitelj odgovori: Iako on beše Jevrejin, ali po zapovesti Gospodnjoj on propoveđu ukinu senku Staroga Zaveta i blagovesti istinsku blagodat, o kojoj prorekoše proroci u Starom Zavetu. – Jevrejin na to reče: Kako si se naučio od Pavla koga ni video nisi? Bolje nauči se od mene koga sada vidiš i slušaš reči moje iz usta mojih. – Mihail odgovori: Ako me staneš učiti kao i on, ja ću te poslušati; a ako uvodiš učenje suprotno njegovom, pobeći ću od tebe kao od zmije. Jer je Pavle rekao: Ako vam ko javi Evanđelje drukčije nego što primiste, proklet da bude!
Car onda upita: Zašto vi odričete proroka Muhameda? Zar on nije Boga propovedao Saracenima, Arabljanima i Persijancima? Zar on nije uništavao idole i učio vrlinskom životu? – Svetitelj odgovori: Ako neko izvede čoveka iz tamnice i zatvori ga u drugu mračnu tamnicu, kakvo je dobročinstvo učinio tome čoveku? Nije li ga obmanuo prevevši ga iz jedne tame u drugu? Tako je s vama postupio i vaš Muhamed. A mi znamo da k istinitoj svetlosti vodi samo jedan istiniti, sigurni put, a to je prava vera u Oca i Sina i Svetoga Duha, Jednoga Boga u Tri Lica. – Car na to reče: Ti smatraš da si pametan i rečit, ali će dvojica svakako pobediti jednoga. – Svetac odgovori: Vi niste dvojica nego trojica, i bićete pobeđeni od jednoga silom Hristovom. – Car upita: S tobom razgovaramo nas dvojica, ja i Jevrejin; kako ti to nas dvojicu nazivaš trojicom? Ko je u nas treći? – Svetitelj odgovori: Među vama dvojicom nevidljivo stoji vaš učitelj, đavo.
Car, iako ga poduzimaše gnev, ipak zadržavaše svoju jarost, nadajući se da rečima pobedi Hristovog vojnika, i reče mu: Mani svoju mnogorečivost i pokori mi se: izjavi da je Muhamed prorok i poslanik Božji, pa ćeš mi biti umesto sina i uživaćeš mnoga blaga. Svetitelj ga upita: Priznaješ li ti, care, Boga i Božju Reč? – Da, priznajem, odgovori car. Tada svetac upita Jevrejina: Priznaješ li ti da se Rečju Gospodnjom nebesa stvoriše, i Duhom usta Njegovih sva sila njihova? (Ps. 32, 6). – Jevrejin odgovori: Da, tako je!
Tada, ispunivši se Svetoga Duha, ispovednik Hristov reče im: Eto vi sami svedočite o istini, ma da ne verujete kako treba. Ja ni u kom slučaju neću poslušati lažna učenja, nego ostajem pri onome što vam već rekoh: Muhamed nije prorok ni poslanik Božji već varalica i lažov i preteča Antihristov. A ti, Jevrejine, nasigurno znaj da je Hristos već došao u svet putem netljenog rođenja od Prečiste Djeve, te stoga nemoj čekati više Njegovo rođenje po telu. Onaj pak koga ti čekaš, biće odvratni Antihrist koji će smutiti svu vaseljenu, a varalica Muhamed – preteča je toga Antihrista.
Prisutni Persijanci i Saraceni srđahu se na svetiteljeve reči, a hrišćani se radovahu duhom i govorahu među sobom: Blagodaću Hristovom monah odnese pobedu. – Car pak, razgnevivši se na Jevrejina, reče mu: „Uzalud te uzeh za pomoćnika sebi, jer nikakvu pomoć od tebe ne dobih“. I otera ga od sebe, rekavši: Ja ću i sam pobediti monaha i obratiti ga na svoju stranu.
A sveti Mihail, ispunivši se radosti, reče: Evo jedan, pobeđen silom Hrista moga, pobeže sa stidom, a dvojica su još ovde, ali će uskoro i oni biti pobeđeni, jer je Zaštitnik moj nesavladljiv i nepobediv.
Posle toga car reče stradalcu: Monaše, tebi ostaje jedno od dvoga: ili da mi se pokoriš i primiš našu veru, ili da gorkom smrću budeš lišen ovog slatkog života. – Svetitelj mu na to reče: Care! molim te, učini mi jedno od troga: ili me pusti k mome starcu, ili me ma kakvom smrću pošalji k mome Hristu, ili postani hrišćanin i imaj zajednicu s nama!
Ne mogući više podnositi smele reči mladoga monaha, car se strahovito razgnevi i naredi da bosonogog mučenika stave na ogromnu žeravicu. Stradalnik stajaše na žeravici nepomično, iako ga niko nije držao, junački trpeći žeženje ognja radi ljubavi Hristove, i pevajući psalme Davidove. Dugo je on stajao tako na žeravici, i najzad car naredi da ga skinu sa žeravice i dadu mu čašu sa smrtonosnim otrovom. Mučenik uze čašu, pročita ceo Simvol svete vere: Vjeruju vo jedinago Boga Otca…, ogradi sebe krsnim znakom, popi smrtonosni otrov, i ostade nepovređen. Car se veoma začudi, pa naredi da iz tamnice dovedu jednog od zločinaca osuđenih na smrt i dadu mu isti takav otrov. Kada zločinac ispi čašu sa otrovom, odmah sa strašnim krikom ispusti dušu, i celo telo mu se raspade, dok sveti Mihail i nadalje ostade čitav i zdrav. Tada se svi prisutni hrišćani ispuniše velike radosti i jednoglasno proslavljahu Boga. Saraceni pak, osećajući dubok stid i smatrajući to za sramoćenje svoje vere, vikahu k caru da ili tog monaha ubije ili sve hrišćane pogubi.
Car, da bi ugodio Saracenima, naredi da mučenika izvedu van grada i mačem mu odrube glavu. Stradalnik bi poveden na smrt, a za njim iđahu gomile Saracena i hrišćana da vide končinu njegovu. Došavši na gubilište, mučenik stade prema istoku, podiže i oči i ruke k nebu, i pomoli se govoreći: Vladiko Svedržitelju, Višnji, Bespočetni, Stvoritelju svekolike tvorevine, Care carujućih i Gospodare gospodarećih!
Blagodarim Ti što si me udostojio da završim podvig. I sada se molim Tvojoj blagosti: neka me se ne kosne ruka đavola, i neka me on ne vrgne u dubinu pogibli, nego preko svetih angela Tvojih primi dušu moju i uvedi je u obitelji upokojenja. Jer Tebe, Gospode, zavoleh, i Tebe pevam i veličam, Oca i Sina i Svetoga Duha, Jedno Božanstvo i Carstvo, pošto je Tvoja slava vavek. Amin.
Pošto se tako pomoli, i oprosti sa vernima, on prekloni pod mač glavu svoju i skonča posečen mačem.[21] A hrišćani uznošahu slavu Bogu koji ukrepi Svoga stradalca. Monasi, koji obitavahu u gostoprimnici svetoga Save, u Jerusalimu, dođoše sa namerom da uzmu mučenikovo telo i odnesu ga u lavru. No hrišćani žitelji Jerusalima protivljahu se inocima govoreći: Ovde je stradao, neka ovde i bude položen na osvećenje i blagoslov vernima. – No inoci naprotiv govorahu, da je on vaspitanik pustinje i čedo prepodobnog oca Save, pa stoga i treba da bude sahranjen jedino u lavri. Dok oni dugo vođahu spor oko toga, vest o tome dopre i do samoga cara, koji presudi da monasi uzmu telo mučenikovo. Oni ga onda odmah uzeše i odneše u gostoprimnicu.
Toga dana prepodobnom Teodoru bi otkriveno sve što se dogodi svetom Mihailu, i on, došavši u crkvu, ispriča avi i bratiji, govoreći: Danas brat naš Mihail svrši mučenički podvig u gradu.
Ava odmah posla bratiju da telo mučenika česno prenesu u lavru. Oni odoše i nošahu ga otuda noću, da im Saraceni ne bi naneli neko beščešće. A Gospod pokaza čudo nad moštima Svoga sluge: s neba siće ognjeni stub i iđaše ispred nošenog tela mučenikovog, i obasjavaše sve one koji ga nošahu. Pored toga i neki građani, koji te noći ne spavahu, videše taj stub kako ide put lavre i obasjava tu okolinu. Prepodobni pak Teodor iziđe u susret mučeniku, potocima lijući suze, jedno od žalosti, drugo od radosti. On plakaše za svetim Mihailom kao za svojim učenikom i rođakom, a radovaše se što se njegov mili sažitelj udostojio mučeničkog venca. Isto tako i ava lavrski sa svom bratijom izađe u susret sa svećama i kadionicama, pojući sa suzama pesme u čast mučenika. I tako uneše u crkvu česno telo svetog Mihaila.
U to vreme u lavri bejaše jedan bolesni inok po imenu Georgije, koji tri godine ležaše uzet i koga prepodobni Mihail često posećivaše. Čuvši za Mihailov podvig, ovaj uzeti monah moljaše bratiju koji hitahu u crkvu, da i njega odnesu u crkvu da vidi mučenika, svoga ljubljenog brata. No niko ne obraćaše pažnju na njega, jer svaki hitaše zanet. To veoma ožalosti bolnika, rasplaka se i reče: O, brate Mihaile! ako si našao milost pred Bogom i dobio slobodu prema Hristu, pomeni i mene, prijatelja tvog, i izmoli meni uzetome silu, da bih došao k tebi, video te i dao ti celiv u Gospodu.
Kada on to govoraše, iznenada oseti u sebi silu, i on koji se ni na odru ne mogaše pokrenuti, ustade sa odra zdrav, ode u crkvu, pripade k telu mučenika, i celivaše ga sa suzama, govoreći: Vaistinu, brate moj mili, imaš veliku slobodu prema Hristu; vaistinu savršenu ljubav ti pokaza prema meni paćeniku: jer i za života svoga ti mnogo posluži meni nedostojnom, i ka Hristu otišavši ti mi iznenada podari neočekivano zdravlje.
Bratija, otpojavši propisane pogrebne pesme, položiše mučenika u grobnici svetih otaca, koji ranije postradaše.[22]
Tako okonča svoj život sveti prepodobnomučenik Mihail u deveti dan meseca jula. On se potom često javljao prepodobnom Teodoru u noćnim viđenjima, ukrašen mučeničkom odećom i vencem, i obasjavan neiskazanom svetlošću, i govorio mu: Ne tuguj za mnom, oče, jer sam dobio milost od Hrista Boga mog, od koga je i tebi spremljena nagrada za učenje kojim si me uputio.
Ovde se završava reč o svetom mučeniku Mihailu, i mi se ponovo vraćamo na povest o žitiju prepodobnog Teodora.
Gospod koji sve ustrojava na korist, ne hte više skrivati pod sudom pustinjskog boravljenja takav svetionik kakav beše blaženi Teodor, koji primerom svog vrlinskog života mogaše vrlo mnogima biti na korist i kao svetlost svetleti svetu. Stoga ga On uzvede na visoki arhijerejski položaj, i to na sledeći način. Jedne godine u svetu veliku Četrdesetnicu doputova u Jerusalim svjatjejši patrijarh antiohijski radi poklonjenja životvornom grobu Hristovom i radi nekih poslova crkvenih. U to vreme, kada u Jerusalimu behu dva patrijarha, jerusalimski i antiohijski, i mnogi episkopi iz njihovih eparhija, iz grada Edese dođoše u Jerusalim neki ugledni predstavnici duhovenstva i mirjana, ištući episkopa za svoj grad, pošto se njihov episkop beše prestavio. I nastade ispitivanje ko bi bio dostojan čina i prestola. I svjatjejši patrijarh jerusalimski podstaknut Duhom Božjim, seti se blaženog Teodora i reče: Držim da niko nema život tako sličan angelskom i nije tako sposoban za upravljanje crkvenim poslovima kao divni među molčalnicima Teodor, inok lavre svetoga Save.
Palestinski oci se potpuno složiše sa takvim mišljenjem patrijarhovim o blaženom Teodoru, jer svima u Palestini beše dobro poznat podvižnički život Teodorov. Sav se sabor obradova, i patrijarsi odmah poslaše po Teodora, i narekoše ga za episkopa, ma da se on sa mnogim suzama odricaše toga čina. I narediše mu da prođe propisane stepene crkvene i da primi posvećenje za jereja. Obradovaše se i izaslanici edeski zbog izabranog im episkopa, pošto čuše za njegovo bogougodno žitije i što znađahu da se rodio u njihovom gradu.
Kada nastade Veliki Četvrtak, dan Tajne Večere Hristove, služiše oba patrijarha sa mnoštvom episkopa i hirotonisaše prepodobnog Teodora za episkopa. U vreme hirotonije dogodi se divno čudo na očigled sviju: golub belji od snega stade leteti visoko pod svodom crkve, pa onda siđe na glavu posvećivanog episkopa. Videvši to patrijarsi, episkopi i sveštenici divljahu se i slavljahu Boga i govorahu: Zaista je ovaj muž dostojan episkopskog čina!
Po svršenom posvećenju prepodobni Teodor, udostojivši se primiti preizobilnu blagodat Svetoga Duha, postade kao anđeo Božji, sijajući licem, sav bogonosan. A na svetu Veliku Subotu, takođe i na presvetli praznik Vaskrsenja Hristova, on služaše zajedno sa obojicom patrijaraha. Na Svetli Ponedeonik pak on ode u lavru da se oprosti sa svetim ocima. Kod otaca nastade i radost i plač veliki: radovahu se što se brat njihov udostoji arhijerejskog zvanja, a plakahu što se lišavaju takvog izvrsnog sažitelja. Plakaše mnogo i sam sveti Teodor ostavljajući svoju milu družinu, i otšelničku keliju, i mnogovoljeno bezmolvije. I oprostivši se sa svima roneći suze, on se vrati u Sveti Grad. Zatim posle Tomine Nedelje na molbu Edešana on bez odlaganja krenu u Edesu. Sa njim beše i Vasilije, pisac njegovog žitija, inače sestrić njegov. Kada stigoše do reke Eufrata, zaustaviše se na obali radi prenoćišta, i razapeše šatore. Tugujući što je morao napustiti Sveti Grad i svetu Lavru, prepodobni izgovori reči psalmopevca: Na rekama Vavilonskim seđasmo i plakasmo opominjući se Siona (Ps. 136, 1). Izgovorivši oze reči on se rasplaka i namisli da beži. No Edešani, osetivši njegovu nameru, postaviše stražu, da se ne bi lišili svoga pastira. I u tu noć prepodobnome bi neko božansko javljenje, koje mu govoraše: Ne treba da se usličuješ lenjome sluzi, koji dani mu od Gospoda talant sakri u zemlju, nego budi sličan sluzi koji primi peg talanta a zaradi deset, i dobi vlast nad deset gradova (sr. Mt. 25, 18; Lk. 19, 18). Ne otkazuj se dakle nositi jaram Hristov koji je stavljen na tebe.
Posle ovog viđenja sveti Teodor reče: „Neka bude volja Gospodnja!“ I produži put sa Edešanima, odbacivši nameru o bekstvu i tugu. A kada se približiše k Edesi, sav grad iziđe u susret novome arhijereju, i pravoslavni ga primiše sa neiskazanom radošću. Obradova se duhom i sveti Teodor videvši zdanje saborne crkve u Edesi, koje se po veličini i krasoti malo čime razlikovalo od crkve Vaskrsenja u Jerusalimu. Blagoslovivši sve, on pripade k česnoj raki svetih mučenika: Gurija, Samona i Aviva[23], i orosi je mnogim suzama.
I tako svetitelj Hristov primi presto svoj, za carovanja Mihaila i matere njegove Teodore[24], i Bogom poverenu mu pastvu stade usrdno pasti rečju i delom, hraneći je s jedne strane bogonadahnutim učenjima, a s druge – upućujući je na put spasenja primerom svog vrlinskog života. Pošto pak u tom gradu beše ne malo jeresi: i Nestorijeva[25], i Severova[26], i Evtihijeva[27], i manihejska[28], sveti episkop veoma tugovaše i mnoge trude poduzimaše boreći se sa njima kao sa zverima. Svetitelj Hristov pravoslavnima beše na radost, a zlovernim jereticima na gnev; jer se pravoslavni radovahu što se njihov bogomudri pastir i učitelj drži pravih dogmata, a jeretici tugovahu i zlo smišljahu kujući zaveru protiv njega. Ali on beše tvrd kao dijamant, jači od svih napasti. I kao što tugovaše zbog grešnika koji ostavljahu istinitu veru i prezirahu pravoslavno učenje, on se s druge strane tako radovaše zbog vrlinskih i u pobožnosti utvrđenih ljudi, i ljubljaše prijateljski često razgovarati s njima nasamo.
U to vreme blizu Edese, nedaleko od manastira svetog velikomučenika Georgija u kome monahinje provođahu podvižnički život, življaše čudesan stolpnik po imenu Teodosije, muž duhovan, prestareo, beše mu preko sto godina, imađaše od Boga dar prozorljivosti. K njemu često odlažaše prepodobni episkop Teodor, i razgovarajući s njim kao sa iskrenim prijateljem on dobijaše utehu od njega. Stolpnik mu govoraše: Ne malaksavaj, služitelju Božji, u trudovima svojim, i neka ti ne izgleda težak jaram Gospodnji. Sve će se svršiti dobro po tebe, iako mnogi jeretici smišljaju zlo protiv tebe, no ništa neće uspeti; jer će Gospod poremetiti njihove namere, i oni će biti pobeđeni, posramljeni i prognani iz dvorova crkvenih.
Ove stolpnikove reči ispuniše se u svoje vreme, o čemu će biti reči kasnije. Ovde pak treba reći još o čestim duhovnim razgovorima episkopovim sa stolpnikom, u kojima stolpnik mnogo korisnoga kaza episkopu. Jednom mu ispriča ovo: „Pre mnogo godina bejaše u ovom gradu čovek po imenu Ader, blagorodan, čuven i veoma bogat, kao pravedni Jov[29] u starini. On beše neobično milostiv prema svima, izdašno davaše milostinju ništima i prilagaše monaškim obiteljima, i često dolažaše k meni radi razgovora o duhovnim stvarima. On imađaše suprugu i troje dece, i beše čovek pravedan, bezazlen, krotak, smiren, mlad po godinama, telom snažan. Jednoga dana on po svom običaju dođe k meni, i ja primetih da je on veoma tužan i neraspoložen, i upitah ga: Što si tako tužan, duhovno čedo moje? – A on, lijući suze, odgovori mi: Go sam izašao iz utrobe matere svoje, go treba i da otidem u grob. Ništa od vremenskog bogatstva i tašte slave neću odneti sa sobom. Jer David kaže: Čovek sabira, a ne zna kome će dopasti; niti će poći sa njim slava njegova (Ps. 38, 7; 48, 18). Bogatstvo svoje čovek ostavlja tuđincima, i drukčije ne može biti. I apostol govori: Prolazi obličje ovoga sveta (1 Kor. 7, 37). A čujem kako i Hristos Spasitelj naš jasno objavljuje: Koji se ne odreče svega što ima, ne može biti moj učenik. I koji ne uzme krsta svoga i ne pođe za mnom, nije mene dostojan (Lk. 14, 33; Mt. 10, 38). Stoga, oče, hoću iz ljubavi prema Bogu da ostavim sve: i ženu, i decu, i imanje, i da se prilepim uz Gospoda koji me je iz nebića uveo u biće. A ti mi daj svoj otački blagoslov, i jedan hleb iz tvoje kelije, i pomoli se za mene. – Ja se udivih njegovim rečima i rekoh mu: Vidim, namera je tvoja dobra, ali ti uzimaš na sebe veliki podvig. No, koji pretrpi do kraja, taj će se spasti (Mt. 24, 13). Stoga pazi, čedo moje, da se nekako na kraju ne raskaješ: jer je bolje ne zavetovati se, nego li, davši zavet, ne ispuniti ga, Ako ga pak ispuniš, bićeš blažen, promenivši vremensko za večno. – On na to reče: Neka bude volja Gospodnja.
„Posle toga, nastavi stolpnik, ja se pomolih za njega, dadoh mu jedan hleb i otpustih ga. A on, pobegavši iz bučnoga sveta kao iz tamnice, ode u Jerusalim. Tamo se usrdno pomoli na Hristovom grobu, obiđe sva sveta mesta, pa ode u lavru svetoga Save i primi monaški čin, postavši od Adera Atanasije. I pošto provede život kao istinski monah, on dobro ugodi Bogu i prestavi se k Njemu. A česna supruga njegova, po povlačenju njegovom iz sveta, dugo vremena silno plakaše za njim, oplakujući svoju osamljenost. I pri tome ne retko se obraćaše k njemu kao gledajući ga pred sobom: O, gospodine moj! ti si se postarao da spaseš dušu svoju, a meni si ostavio decu svoju. Neka to vidi svevideći Bog i neka presudi između mene i tebe!
„Posle dosta vremena jedne noći njoj predstade u sanom viđenju njen muž, sijajući licem, u beloj blistavoj odeći, i reče joj: Prestani plakati i kukati na mene. Evo, ja ću decu moju uzeti kod sebe, a ti, ako hoćeš, postaraj se spasti dušu svoju.“
„Taj čovek se, produži stolpnik, javi i meni u tom istom vidu, i reče: U manastiru koji se nalazi u tvojoj blizini, najstarija bezmolvnica otići će ka Gospodu kroz tri dana; ti smesti tamo na njenom mestu moju suprugu, da se ona u njenoj keliji podvizava u monaškom isposništvu i usamljeničkom molitvenom tihovanju. Kraj nje neka ostane i najmlađe dete, dok ne poraste. On će ići mojim stopama, i uzići će na apostolski presto u Jerusalimu.
„U treći dan nakon ovog javljenja prestavi se u onom manastiru stara bezmolvnica. Potom skončaše i dva Aderova deteta; samo ostade najmanje dete u životu, ali i ono beše smrtno bolesno. Majka pak, ucveljena gubitkom muža i smrću dvoje dece, videći da joj je i poslednje dete na samrti, u velikoj tuzi gorko plakaše i potresno kukaše. Zatim uze dete na ruke i potrča k meni nedostojnom. Ali na polovini puta dete umre na materinim rukama, i majka u strahovitom bolu ne znađaše šta da radi. Slučajno, ili bolje reći po Božjem promislu, nju srete jedna bludnica, i majka, položivši joj odmah na ruke svoje mrtvo čedo, baci se k nogama njenim, sa mnogim suzama je moleći da se pomoli Bogu za njeno dete. Bludnica, začuđena takvom molbom njenom, kaza joj da je ona javna grešnica, kriva za mnoga bezakonja i prljavštine, te stoga ne sme da se obrati Bogu, niti da pogleda na nebo, niti da otvori usta za molitvu. A mati, kao izbezumljena od žalosti, ne prestajaše moliti je, grleći joj noge. Tada bludnica, okrenuvši se istoku, uzdahnu iz dubine srca, udari se u grudi i, gušeći se u suzama, stade se moliti ovako: Nisam dostojna, Gospode, zbog mnoštva grehova mojih da pogledam na visinu nebesku i da gadnim ustima svojim izgovorim presveto ime Tvoje. Ipak, poput drevne bludnice koja je kraj nogu Tvojih plakala, preklinjem čovekoljublje Tvoje: izlij sada na nas od samilosti Tvoje milosrđe Tvoje! Ta grešnica moljaše oproštaj gresima svojim, a ja, ne usućujući se da prosim oproštaj bezbrojnim bezakonjima mojim, molim za ovog nevinog mladenca, primoravana od ove celomudrene sluškinje Tvoje: Životodavče, Spasitelju svih, daruj život ovome detetu! Jer kada ja, surova i nemilostiva, imam sažaljenja za njega, utoliko više Ti, po samoj prirodi Svojoj milostiv i čovekoljubiv, imaš samilosti za Svoje sazdanje!
„O, neiskazanog milosrđa Božjeg! Ženu javnu grešnicu, koja se skrušenim srcem i smirenim ispovedanjem grehova svojih pomoli, Bog usliši, i radi molitava njenih vaskrse mrtvaca, predviđajući kao Svevidac njeno buduće veliko pokajanje i sveti život. Majka, ugledavši dete živo, ispuni se neizrecive radosti i uznošaše hvalu Bogu; a grešnica, videći takvo čudo udivi se i silno prepade i zaneme, i bacivši se ničice na zemlju, potocima prolivaše suze iz očiju. Tako je divan Bog u delima Svojim! Vaskrsnuvši dete, On ucveljenu majku uteši, bludnicu k istinskom pokajanju privuče, i dostojnog slugu pripremi Sebi za arhijerejsku službu. Jer ovo vaskrslo dete postade potom patrijarh jerusalimski.
„Dok se ovo događaše na putu, nastavi stolpnik, ja posmatrah sa stuba i, po Božjem otkrivenju, ugledah presjajnu svetlost koja beše sišla s neba i obasjavaše moleću se grešnicu, vaskrslo dete i plačuću majku. Dozvavši učenika ja ga poslah da pozove obe te žene sa vaskrslim detetom. Kada one dođoše, ispričaše mi na moja pitanja podrobno sve šta se s njima zbi; i to se potpuno poklapaše s onim što mi Gospod otkri. Supruga Aderova govoraše: Česni oče, presudi ti između mene i moga supruga, tvoga duhovnog sina. Ja se čedna udadoh za njega, rodih mu troje dece, a on, bez ikakve krivice s moje strane, otide neizvesno kuda. A kada ja mnogo vremena provedoh u suzama, on mi se jednom javi u snu, odeven u svetlu odeću, i reče: Evo, ja ću decu uzeti kod sebe, a ti, ako hoćeš, spasi dušu svoju. – Posle tog viđenja meni umre dvoje dece, a sada on hoće da mi uzme i poslednje dete i dušu moju ubije tugom i žalošću. Ako on to čini po tvome naređenju, onda neka Bog presudi između mene i vas. – Ja joj na to rekoh: Ne žalosti se, kćeri, jer tvoj sin neće umreti nego će ostati živ i udostojiti se velike slave. A ti se po savetu tvoga supruga, postaraj o spasenju duše svoje. Evo, tebi je spremljena usamljenička kelija u manastiru koji se nalazi u mojoj blizini. Jedna bogougodna sluškinja Hristova koja ostare u podvižništvu, prestavi se; ti sada budi naslednica njene kelije i podražateljka njenog života.
„Na ovaj moj predlog žena pristade odmah; a i grešnica sa suzama stade moliti, da i ona bude primljena na pokajanje i pribrojana k svetim isposnicama. I nakon ne mnogo dana obe te žene, razdavši sva svoja imanja siromasima, stupiše u manastir svetih podvižnica, postadoše vrlo vrlinske inokinje, i u mnogim podvizima usrdno poslužiše Bogu i potpuno Mu ugodiše. A vaskrsnuto dete, kada odraste, otide u Palestinu, i posetivši lavru svetoga Save doznade da je otac njegov monahovao tamo. On se onda i sam postriže tu u monaštvo, i izmolivši za sebe očevu keliju, on se mnogo godina isposnički podvizavaše u njoj, i proču se vrlinsko življenje njegovo među svima palestinskim ocima. Po Božjem blagovolenju on bi uzveden na patrijaršijski presto jerusalimski, i sedam godina upravljaše mudro Crkvom Hristovom. Pošto besprekorno pređe svoj životni put, on se preseli u večne obitelji“. Ova povest divnoga stolpnika ispuni čudesnim miljem svetitelja Hristovog Teodora i on mu postavi pitanje: Kaži mi, oče duhovni, koliko već godina živiš na ovome stolpu, i molim te, ispričaj mi sve o životu svom, ne skrivajući ništa od mene Gospoda radi. – Uzdahnuvši iz dubine srca i rasplakavši se, starac reče: „Radi imena Gospodnjeg i radi istinite ljubavi ja ću ti, dobri pastiru slovesnog stada Hristovog, ispričati sve o meni, a ti to čuvaj u sebi i ne govori nikome dok me Gospod ne uzme iz ovog života. U dane mladosti svoje ja se sa svojim starijim bratom Jovanom odrekoh sveta. Potrudivši se u manastiru tri godine, mi poželesmo bezmolvni pustinjački život. Po savetu našeg duhovnog oca mi odosmo u pustinju blizu Vavilona. Tamo nađosmo dve pećine, koje se nalažahu nedaleko jedna od druge, i stadosmo svaki posebno u svojoj pećini živeti, podvižnički samoćujući i tihujući. Hrana nam beše bilje i pustinjsko voće. Subotu i nedelju provođasmo zajedno moleći se i pojući. I pošto bi se prihvatili uobičajene pustinjske hrane, mi smo se razilazili svaki u svoju pećinu, i tamo se nasamo molili i razmišljali o Bogu. Hodeći pak po pustinji, mi smo se starali da se ne sretnemo jedan s drugim; a anđeo Gospodnji često dolažaše i svakog posebno utešavaše u našoj usamljenosti. I jednoga dana kada mi odvojeno hodasmo po pustinji sabirajući zelje, ja ugledah u daljini moga brata, koji idući, iznenada se zaustavi začuđen, postoja malo, prekrsti se, pa preskoči mesto što beše pred njim, kao neku zamku, i brzo pobeže u svoju pećinu. Začućen ovakvim postupkom brata, ja odoh do tog mesta da vidim kakvo to zlo nagna mog brata u bekstvo. Došavši tamo, ja ugledah veliku količinu prosutog zlata, satvorih molitvu, skinuh mantiju, sabrah u nju razasuto zlato, i jedva ga donesoh u svoju pećinu, a bratu ne rekoh ništa o tome. Posle toga ja odoh u grad i kupih dobru, čvrstu kuću koja je imala divna odeljenja i izvor čiste vode. Tu podigoh crkvu i ustrojih manastir, sabrah četrdeset monaha, sagradih gostoprimnicu i bolnicu za zbrinjavanje putnika i bolesnika, i kupih za manastir dovoljno zemlje. Uredivši sve to, ja nađoh mudrog čoveka, koga postavih za igumana toga manastira. Pošto isplatih sve troškove oko ustrojstva manastira, ostade mi još dve hiljade zlatnika; od toga hiljadu dadoh igumanu manastira za potrebe manastira, a drugu hiljadu razdadoh siromasima, ne ostavivši sebi nijedan zlatnik. Zatim se oprostih sa igumanom i bratijom, pa opet krenuh u pustinju da potražim svoga brata. Dok putovah pustinjom, u mom srcu se pojavi ohola pomisao: eto, moj brat se ne umede koristiti nađenim zlatom, a ja izvrših veliko i bogougodno delo. – Pomišljajući tako, ja se približih onome mestu gde življaše moj brat, a ohola pomisao o mome prevashodstvu nad bratom ne napuštaše me. Utom me srete anđeo koji me ranije posećivaše, i pogledavši na mene groznim očima reče mi s gnevom: Zašto se oholiš i gordim pomislima prevaznosiš nad bratom svojim? Istinu ti govorim: sav tvoj dugovremeni trud, sve tvoje brige oko ustrojstva manastira, ne mogu se uporediti sa onim što učini brat tvoj preskočivši nađenu gomilu zlata. Jer on preskoči ne zlato nego veliku provaliju, postavljenu između bogataša i Lazara (Lk. 16, 26-31), prelete je na lakim krilima, i njega očekuje Avraamovo naručje. Jer se on postara ugoditi Bogu, a ti ljudima. Stoga je brat tvoj nesumnjivo veći pred Bogom od tebe, i ti se ni u kom slučaju ne možeš uporediti sa njim, iako se gordeljivo hvališ da si bolji od njega. Zbog te hvalisavosti ti nećeš u toku ovog života videti ni njega ni mene, i valja ti mnogo suza proliti da umilostiviš Boga.
„Rekavši to, anđeo postade nevidljiv za moje oči, a ja požurih k pećini moga brata Jovana, ali ga ne videh u njoj. Tada stadoh plakati i ridati gorko, dok sav ne iznemogoh od plača. Pošto u takvom ridanju provedoh sedam dana, ja čuh glas anđela koji mi izdaleka govoraše: Ti treba da ideš ka gradu Edesi i tamo, blizu crkve svetog Georgija, da uziđeš na stub i da prebivaš u pokajanju dok se Gospod ne smiluje na tebe. – Ja onda pođoh iz pustinje plačući, i došavši ovde popeh se na ovaj stub. I provedoh ovde četrdeset devet godina, boreći se sa raznim pomislima koje su nailazile na mene kao mračan oblak, i neka neutešna tuga ispunjavaše moje srce. U pedesetoj pak godini, jedne subote kasno uveče, zasija u srcu mom slatka svetlost i rastera mračni oblak pomisli, i ja svu tu noć provedoh bez sna moleći se u umilenju srca i suzama utehe kvaseći lice svoje. A kada nastade nedelja, i ja pojah propisne psalme Trećega časa, iznenada stade preda mnom sveti anđeo i reče: Mir ti i spasenje! – Utešen ovim javljenjem, ja padoh na zemlju i kroz suze rekoh: Zašto si me odbacio od lica tvoga i odvojio me od brata moga? I evo stalno sam izložen mnogim napastima. – Anđeo me uze za ruku, podiže me i reče mi: Zbog visokoumlja tvog, i što u mislima svojim ti unizi brata svog, ja se sakrih od očiju tvojih, ali te nikako ne ostavljah već nevidljivo boravljah s tobom čuvajući te, kako mi beše naredio Bog. A sada zbog smirenja tvog Gospod se opomenu tebe i posla me da otvoreno budem s tobom i u ovom i u budućem životu. I tebi se sada daje od Gospoda blagodatni dar prozorljivosti, da raspoznaješ pravednike i grešnike, da bi se pravednicima radovao, a za grešnike se molio da se obrate od grehova svojih k pokajanju. I brat je tvoj živ i svagda se moli za tebe Gospodu, ali ćeš ga ti videti tek u budućem životu. – Eto, sveti arhijereju Božji, ja ti ispričah sve o svome životu“.
Tada ga sveti Teodor upita kako on raspoznaje pravednike i grešnike. Stolpnik odgovori: Kada mimo ovog mesta prolazi čovek pravedan i bogobojažljiv, onda vidim blagodat Božju gde sija nad njim, i s obe strane njega idu sa njim sveti i presvetli anđeli, a đavoli ga izdaleka prate ne smejuđi da mu se približe. Kada pak ovuda prolazi grešan čovek, onda vidim oko njega vojsku likujuđih đavola, a anđeo izdaleka ide za njim tugujuđi i plačuđi zbog pogibije grešnika. A kada đavoli hođe da konačno pogube toga čoveka, anđeo odmah sa plamenim mačem pritiče i razgoni ih.
Ovakve dušekorisne reči prepodobnog stolpnika ispunjavahu velikom duhovnom radošđu srce svetog episkopa Teodora, i on veoma blagodaraše Boga što ga udostoji da među pastvom svojom nađe takog čoveka, bogonadahnutog ugodnika Gospodnjeg i prozorljivog oca. I od toga vremena on ga često poseđivaše i vođaše s šim duhovne razgovore.
Tako sveti Teodor mudro pasijaše Hristovo stado, starajuđi se da uništi umnožene jeresi. Jeretici pak ispuniše se gneva i jarosti protiv njega, i stadoše mu otvoreno raditi o glavi. Oni se na velikom skupu dogovoriše da o jednom prazniku naoružani ulete u crkvu za vreme bogosluženja, ubiju pastira i raspude ovce. Ali im to ne ispade za rukom, jer se na njima zbiše reči Svetoga Pisma: Smisliše zlo, ali ga ne mogoše izvršiti (Ps. 20, 12). I svaki put kada oni sa smišljenom zlobom navaljivahu na crkvu, sprečavaše ih sila Božja: jer nekada im se ruke ukočivahu, a nekada plamen ognjeni sukćući im iz crkve u susret progonjaše ih. I oni behu dugo u nedoumici šta da preduzmu. Najzad pribegoše drugom lukavstvu: oni natutkaše na Crkvu Božiju i na svetog arhijereja upravljače te oblasti, Saracene, jer Edesa beše pod njihovom vladavinom, napuniše im ruke mitom, pa sa njihovom dozvolom i uz njihovu pomoć oduzeše Crkvi mnoge njive, vinograde i ostale izvore prihoda, od kojih se izdržavala episkopija i klir crkveni. Oni, a naročito bogati manihejci, činjahu i ostalim pravoslavnim hrišćanima mnoge nepravde i nasilja.
Ova nužda primora svetitelja Teodora da putuje u Vavilon k caru saracenskom Maviji, koji dođe posle Adrameleha. da se žali na nepravde što se čine Crkvi, i da moli da se prestane sa tim i da se povodom toga sprovede pravedna istraga. No sveti Teodor prethodno ode k prepodobnom stolpniku da ga pita za savet. Stolpnik pohvali njegovu nameru i proreče mu sve šta će mu se desiti. Proreče mu da će njegov put biti blagosloven, jer će ne samo sva crkvena pitanja povoljno rešiti, nego će i samog cara obratiti u Hristovu veru. Stolpnik mu još preporuči da potraži njegovog brata Jovana, koji obitava negde iznad Vavilona u pustinji, pa i pismo napisa za brata. Oprostivši se sa stolpnikom, svetitelj se vrnu u episkopiju, i kroz nekoliko dana spremi se za put. Pošto se mnogo pomoli Bogu za svoje stado i za sebe, on krenu na nameravani put.
Kada stiže u Vavilon sveti Teodor ode u hrišćansku crkvu i javi se tamošnjem mitropolitu. Mitropolit s radošću primi svetog Teodora i smesti ga kod sebe. A kada mitropolit upita Teodora za razlog njegovog dolaska u Vavilon, sveti Teodor mu podrobno ispriča sve o napadima jeretika na Crkvu, o otimanju crkvene imovine i o stradanju pravoslavnih ljudi. U to vreme kod mitropolita slučajno se desiše dva careva dvorjanina: starešina carskih pisara i starešina carskih lekara. Oni obojica behu pravoslavni hrišćani. Slušajući sa mitropolitom episkopovo kazivanje, oni mu iz dubine srca saosećahu. I mitropolit naloži tim dvorjanima da spomenu caru o došavšem episkopu Edeskom. Ali oni odgovoriše: Nije sada vreme tome, jer je car teško bolestan, na očima ima gnojave rane i vid mu se od bolova pomutio; pored toga on ima zapaljenje jetre, a ta je bolest, po našem mišljenju, neizlečiva. I ko bi sada smeo da mu se obrati povodom ma kakvog posla? – Na to im sveti Teodor reče: Ko zna, gospodo moja, možda će ga Gospod isceliti radi smirenja mog? – Oni mu odgovoriše: Ako si vičan u lečenju ili imaš od Boga blagodat isceljivanja, onda je ovo zgodna prilika da dođeš do povoljnog rešenja tvoje molbe.
Sutradan starešina lekara, posetivši cara da mu ukaže potrebnu lekarsku pomoć, reče mu da je iz Edese doputovao episkop koji je vičan u lekarskoj nauci. Car odmah naredi da ga pozovu. A episkop, idući k caru, moljaše se i pojaše u sebi psalam Davidom: Koji živi u zaklonu Višnjega… (Ps. 90, 1…). A kada uđe u carevu spavaonicu, bolesni car jedva čujnim glasom reče: Episkope! ako možeš pomozi mi, teško sam bolestai i već sam blizu smrti. – Svetitelj Hristov, podignuvši oči srca svoga k Bogu i sa tvrdom verom prizvavši u pomoć Gospoda Hrista, brzoga lekara, naredi da mu se donese čist sud i čista voda. Pošto pak imađaše pri sebi malo zemlje sa životvornog groba Hristovog, on tu zemlju rastvori u vodi, pa naredi caru da jedan deo te vode popije, a preostalom vodom on mu pomaza glavu, čelo, veđe, oči, srce i ramena. Posle toga on naloži da oko cara bude tišina, da bi malo zaspao, a sam ode u svoju gostoprimnicu. Bolesni car zaspa slatkim snom, i za vreme spavanja njega napusti svaka bolest, i blagodaću Hristovom i molitvama svetog episkopa Teodora on bi vraćen sa kapije smrti. Probudivši se iz sna, car oseti da je potpuno zdrav i očima gledaše jasno. I veoma se zadivi tako brzom i neočekivanom potpunom isceljenju od teške bolesti; i prepun radosti odmah naredi da pozovu k njemu izvrsnog lekara svetog episkopa, i dugo mu blagodaraše i velike počasti s ljubavlju ukazivaše. Svetitelj naredi caru da uzme hrane, i car jede i pi kao da nikada nije bolovao.
Sutradan car sazva sve svoje najvažnije velikaše, i sevši na visokom prestolu pokaza svima očigledno da je ozdravio. I svi se radovahu carevom ozdravljenju. I priredi car toga dana veliku gozbu svima velikašima, gradonačelnicima, vojsci i svemu narodu. I svi veselo pirovahu. A car pred svima odade velike počasti svetom episkopu Teodoru, obdari ga velikim darovima, i nazivaše ga svetlošću očiju svojih.
U treći pak dan car ga pozva k sebi, pri čemu svetome Teodoru biše ukazane osobite počasti, i reče mu: Čoveče Božji, svetlosti očiju mojih! kaži mi, radi čega si doputovao ovamo? Sve što budeš zatražio od mene, dobićeš. – Tada svetitelj Hristov Teodor stade podrobno pričati caru o svima nepravdama koje se čine svetoj Crkvi i pravoslavnim hrišćanima, o pljačkanju crkvene imovine, o zlostavljanjima i ugnjetavanjima i pritiscima svake vrste. I car odmah naredi da se poglavarima Kilikije, Sirije i Mesopotamije napiše: da se sva crkvena imovina hitno vrati Edeskoj Crkvi; da se izvedu na sud krivci za učinjene nepravde hrišćanima; da se jeretici prisajedine sabornoj Crkvi, ako pak neće, onda manihejcima odrezati jezike, a nestorijance, evtihijance i severijance proterati iz grada i zbornice njihove do temelja porušiti.
Kada ova carska naredba bi napisana, car reče svetitelju: Ti oče, ostani ovde s nama za izvesno vreme, a ja ću poslati vojvodu sa ovom naredbom, da on tačno postupi po naređenju. A i ti pošlji sa njim neke od svojih učenika, i više se nizašta ne brini, jer će sve biti učinjeno po tvojoj želji.
I tako od cara bi poslan vojvoda a od episkopa tri klirika. I ubrzo stiže iz Edese izveštaj, da je carevo naređenje u potpunosti izvršeno. Mnogi od jeretika, uplašivši se carevih pretnji, prisajediniše se Pravoslavnoj Crkvi, a neki, ostavši uporni u svome zloverju, biše podvrgnuti kaznama ili izgnanstvu.
Boraveći u Vavilonu, sveti episkop Teodor bi često prizivan k caru kao lekar, i pri tome on sejaše po malo seme učenja Hristova. To seme padaše na dobru zemlju careva srca, i car se poče delimično prosvećivati poznanjem istine. Zatim svetitelj moli cara da mu dozvoli da na nekoliko dana otputuje u pustinju i potraži stolpnikovog brata pustinožitelja. Car mu dozvoli, i on sa dva svoja učenika iziđe iz grada, i na nekih sto potrkališta daleko od grada on, pomoću Božjom, nađe stolpnikovog brata, prepodobnog Jovana, u pustinji, u neprohodnom mestu, u mračnoj pećini. Prepodobni Jovan sam izađe u susret episkopu, i nazva po imenu i epiokopa i njegove učenike. I satvorivši molitvu i celivavši jedan drugog oni sedoše i stupiše u slatke duhovne razgovore. Prepodobni Jovan po svemu ličaše na svoga brata Teodosija stolpnika. On moli svetitelja da u njegovoj pešteri odsluži božanstvenu liturgiju i da ga pričesti Prečistim Tajnama Tela i Krvi Hristove. I episkop mu ispuni želju: liturgisa i pričesti ga. Po prijemu Svetoga Pričešća pustinjak se sav ispuni duhovne radosti i postavi gostima pustinjsku trpezu, koja beše neobično ukusna i prijatna. Pošto se prihvatiše oni zablagodariše Bogu, pa se opet pustiše u duhovne razgovore. I starac upita episkopa: Oče! gde je pismo koje mi napisa moj brat stolpnik? – Diveći se starčevoj prozorljivosti, episkop mu uzvrati pitanjem: Ko te obavesti, avo, da je kod mene pismo od tvoga brata za tebe? – Prepodobni starac odgovori: U onaj sami čas kada pismo bi napisano, ono bi pročitano meni, i odmah na poleđini istoga pisma bi dat moj odgovor bratu.
Episkop izvadi iz torbice zapečaćeno pismo i pruži ga pustinjaku, ali on zamoli episkopa da ga raspečati i pročita. Kada episkop ispuni njegovu želju, on na poleđini pisma nađe ovakav odgovor: „Jovan, poslednji među monasima, iz Vavilonskih peštera, Teodosiju stolpniku, Sirija, svome rođenom bratu želi radovati se o Gospodu! Pročitah tvoje pismo onoga časa kada ono bi napisano, i odmah ti napisah odgovor, jer iako smo telima daleko jedan od drugoga, ipak duh moj neodstupno boravi s tobom, i ono što Bog otkriva tebi to je poznato i meni. Ono pak što mi ti napisa o svetom episkopu, sve se to Božjim promislom dobro ustrojava: sveta Crkva se uvećava, jeretici se posramljuju i izgone, neverni car sa prosvetljenjem telesnih očiju dobija ujedno i prosvetljenje duševnih očiju. Budi zdrav u Gospodu, brate, i moli za mene Vladiku Hrista, da se u budućem životu udostojimo jedan drugoga gledati i nerazdvojno prebivati“.
Pročitavši sa divljenjem takav čudesni odgovor, episkop se seti proroka Avakuma, koji bi prenet angelom iz Judeje u Vavilon k proroku Danilu, i ponovo za jedan čas vraćen u Judeju (sr. Dan. 14, 36-39), i reče u sebi: Svemogući Bog, koji u staro vreme učini to čudo, moćan beše i sada učiniti čudo slično tome, jer je On divan u svetima Svojim (Ps. 67, 36).
Sveti episkop provede kod prepodobnog pustinjaka dan i noć, pa se ujutru po završetku molitve oprosti sa njim i vrati u Vavilon k caru. Car mu reče: Želeo bih, premili oče, da se nikada ne rastajem s tobom ni u ovom životu ni u budućem, jer se vezom neiskazane ljubavi duša moja veza sa tobom. – Episkop odgovori: Vidim, vrata između mene i tebe su otvorena; ja ne izlazim napolje, a ti ne ulaziš unutra k meni; kada se pak vrata zatvore, mi ćemo se odvojiti jedan od drugoga, i zbog toga duša moja veoma pati. – Car na to reče: Kakva su to vrata i šta znači njihovo zatvaranje? Molim te, kaži mi, da bih to razumeo.
Tada svetitelj, izvukavši iz svojih nedara Sveto Evanđelje, reče: Care! evo vrata koja vode ka spasenju i ka nerazlučnom boravljenju s Bogom i sa svetima Njegovim. – I stade mu nasamo, u unutrašnjem odeljenju, čitati Sveto Evanđelje, tumačeći ga caru na njegovom jeziku. Car pažljivo slušaše, a srcem mu se razlivaše umilenje i duša mu se razgorevaše ljubavlju ka Hristu. U to vreme kraj cara se nalažahu tri najvernije sluge njegove, rodom iz Arabije. Oni takođe s umilenjem slušahu Sveto Evanđelje, koje episkop čitaše sve do samoga večera. Idućeg dana, car, čim posvršava svoje poslove, ponovo pozva k sebi svetitelja tobož kao lekara da ga pita za savet, a u samoj stvari da dobije od njega lek za dušu svoju. I ponovo celog dana tog on pažljivo slušaše Evanđelje i Spasiteljeve pouke, i poverova u Hrista on i tri najvernije sluge njegove. I svetitelj im naloži da se spremaju za sveto krštenje, odredivši im post i naučivši ih kako da se mole Bogu. I napisa im na njihovom jeziku Trisveto, Oče naš, i druge molitve; pored toga i Simvol vere: Vjeruju vo jedinago Boga Otca… Sve to činjaše se tajno, da Saraceni ne bi doznali, jer se car bojao da se ne dignu protiv njega. I episkop posećivaše cara svaki dan kao lekar, pa njega i tri sluge njegove nasamo učaše tajnama svete vere. I posle izvesnog vremena on tajno krsti cara i trojicu slugu njegovih, i caru dade ime Jovan.
I odsluživši svetu liturgiju u carevoj spavaonici, sveti episkop pričesti novokrštene Božanskim Tajnama Tela i Krvi Hristove; i to svima njima bi velika radost. A radovahu se i sveti angeli zbog obraćenja grešnika, i u unutrašnjim odajama carske palate obavljaše se slavlje uz učešće Nebe skih Sila.
Novoprosvećeni car Jovan, iz ljubavi prema Iskupitelju roda ljudskog, Gospodu Isusu Hristu, postradalom na krstu, uzažele imati delić česnog i životvornog Krsta Gospodnjeg, na kome Gospod naš beše prikovan. No pošto se u to vreme Krsno Drvo nalažaše ne u Jerusalimu već beše od grčkih careva preneto u Carigrad, to je valjalo svetitelju Hristovom Teodoru putovati u Carigrad sa molbenim pismom carevim, koje je glasilo: „Preuzvišenom i pobožnom samodršcu grčkoga carstva caru Mihailu sa pobožnom i bogomudrom majkom Teodorom, Jovan car saracenski, želi radovati se o Gospodu! Blagodarim preblagog Boga koji me izbavi od zablude i privede u poznanje istine Svetog Evanđelja i u ispovedanje hrišćanske vere, i molim Vašu carsku pobožnost da mi podari delić od životvornog česnog Drveta Krsnog, na kome se razape Hristos moj, jer želim da to imam kod sebe kao zaštitnika svog“.
Sa takvim pismom i velikim darovima car saracenski posla grčkome caru svetog episkopa Teodora. Kada episkop stiže u Carigrad i predade caru pismo i darove, on bi česno primljen od cara i svjatjejšeg patrijarha. Dogodi se te se u to vreme careva mati Teodora razbole od očiju, i ona stade gubiti vid. Svetitelj Hristov Teodor, rastvorivši u čistoj vodi zemlju sa Hristovog groba, pomaza joj oči i isceli je. No ne samo carici nego i drugim bolesnicima on davaše isceljenje.
Car naredi da se od zlata napravi krstohranilnica, ukrašena dragim kamenjem i biserom, i stavi u nju delić česnog drveta životvornog Krsta Gospodnjeg. Pri tome car napisa caru saracenskom ovakav odgovor: „Mihail koji pobožno veruje u Hrista Boga, samodržac sviju Grka, krotosti našoj vozljubljenom Jovanu, caru saracenskom, želi radovati se o Gospodu! Primismo tvoje pismo, puno svake pobožnosti, i veoma se obradovasmo, i blagodarimo Boga koji te izvede iz tame k čudesnoj svetlosti Svojoj i k nasleću večnoga života i beskonačnoga carstva. Eto, sada si postao sin Avraamov a ne Ismailov, čedo Sarino a ne Agarino.[30] Veličamo tvoju mudrost, jer si poznao Istinitog Cara. Ostani dakle do kraja u veri Hristovoj i u zapovestima Njegovim. Molbu tvoju s radošću iepunjujemo. Neka ti česno drvo životvornog Krsta Gospodnjeg bude zaštita od svih vidljivih i nevidljivih neprijatelja i blažena nada na budući život!“
Predavši svetom Teodoru, episkopu Edeskom, ovo pismo za cara saracenskog, časticu životvornog Drveta Krsnog, pored toga i ikonu Spasiteljevu, i obdarivši svetitelja mnogim darovima, on ga otpusti s mirom. Vraćajući se u Vavilon, svetitelj svrati u svoj prestoni grad Edesu i veoma obradova svoje duhovno stado. Isto tako on poseti i milog mu stolpnika, prepodobnog Teodosija. Zadržavši se malo u Edesi, on krenu u Vavilon, i putem svuda čudesno isceljivaše razne bolesti po ljudima ili polaganjem životvornog Drveta Krsnog i zemlje sa groba Gospodnjeg ili svojim svetim molitvama. A kada stiže k caru Jovanu, on ga primi sa neiskazanom radošću, i pokloni se do zemlje Krsnom Drvetu i Spasiteljevoj ikoni, celiva ih kroz suze radosnice, i postavi ih u svojoj spavaonici, svojim rukama ustrojivši pred tom svetinjom neugasivo kandilo. Pismo pak grčkoga cara on pročita s velikom ljubavlju.
Boraveći u Vavilonu, sveti Teodor blagodaću Hristovom činjaše mnoga isceljenja i izgonjaše besove iz ljudi. Tome se hrišćani neobično radovahu, a Saraceni i Jevreji od velike zavisti umirahu. Starešina jevrejske zajednice u tome gradu Jevrejin, veroučitelj njihov, podgovori persijske i saracenske velmože da oni predlože caru da on naredi da se između hrišćana i Jevreja održi prepirka o veri. Znajući da hrišćani neće biti pobeđeni, car pristade na njihov predlog. I bi određen dan za prepirku. Toga dana sabra se silan narod: Persijanci, Saraceni, Jevreji i hrišćani; a dođe i sam car sa celim senatom na taj skup. Kada car zauze svoje mesto, jevrejski veroučitelj istupi sam kao predstavnik svih Jevreja protiv dvojice hrišćanskih učitelja i arhijereja: mitropolita Vavilonskog i episkopa Edeskog, jer ovaj jevrejski veroučitelj bejaše krasnorečiv i veoma se gorđaše svojom učenošću. I kada on poče govoriti ne iz Svetoga Pisma, nego rigajući gromko mnoge gadosti i hule na Gospoda Hrista, tada sveti Teodor, ispunivši se božanstvene revnosti, dade rukom znak za tišinu, i reče Jevrejinu: Kada bi nam ti izlagao nešto iz zakona Mojsijeva ili iz drugih svetih proroka, mi bismo ti odgovorili. Ali pošto si ti otvorio svoja velerečiva usta za hule i laži, i govoriš ne što sveti proroci objaviše nego što ti otac tvoj Satana našaptava, to ću ja, sine đavolji, napunjeni svakoga lukavstva i svake pakosti (sr. D.A. 13, 10), protiv svih tvojih hulnih i lažnih velerečivosti reći tebi samo jednu Davidovu reč: Neka oneme usta lažljiva, koja govore na pravednika bezakonje, oholo i s porugom (Ps. 30, 19).
I tog časa umuče velerečivi Jevrejin, i hulni jezik njegov oneme, te ne mogaše ništa progovoriti. Tada se Jevreji posramiše a hrišćani obradovaše; Persijanci pak i Saraceni se veoma zadiviše, a car se u duši radovaše što hrišćani pobediše. I slavljaše se sila Isusa Hrista.
Potom naredi car da tog jevrejskog veroučitelja, koga Bog porazi nemilom, nepoštedno biju volovskim žilama, pa u tamnicu bace. Isto tako i ostali prvaci jevrejski biše bijeni i sa porugom od skupa tog oterani. A tri dana posle toga onaj onemeli Jevrejin obrati se iz tamnice pismenom molbom svetom episkopu Teodoru, proseći milost i obećavajući da će primiti hrišćanstvo. Svetitelj obavesti cara o tome, i Jevrejin bi pušten iz tamnice. I pripadajući k nogama svetitelju, Jevrejin mu rukama objašnjavaše da želi primiti krštenje, pošto i nadalje jezik njegov beše nem. Episkop tada izvrši nad njim oglašenje. I potom, kada ga uvede u kupelj svetog krštenja i prizva nad njim ime Presvete Trojice, odmah mu se jezik razreši od nemila, i on stade gromkim glasom proslavljati Oca i Sina i Svetoga Duha; i ispovedaše da je Isus Hristos zaista Sin Boga živoga, koga su zakon i proroci propovedali. I tako Jevrejin postade hrišćanin, i na svetom krštenju dobi ime Samon. Ugledajući se na njega, i neki drugi Jevreji primiše svetu veru i krstiše se. Tako isto i mnogi od Persijanaca i Saracena poverovaše u Hrista, no svoju veru držahu u tajnosti, bojeći se da ih njihove vlasti ne gone i ne kažnjavaju.
Nekoliko dana posle toga sveti Teodor reši da ide k pustinjaku, prepodobnom Jovanu, i izvesti cara o tome. Car mu reče: I ja bih želeo da vidim tog ugodnika Božjeg i čujem pouke njegove. – Svetitelj mu odgovori: Dobra je tvoja želja, jer ako ga budeš video, veliku ćeš korist dobiti od njega. On je veoma duhovan čovek, i ima dar prozorljivosti, te može o budućnosti govoriti kao o sadašnjici.
Tako se oni dogovoriše da zajedno idu k pustinjaku. Pri tome car se napravi kao da hoće da ide u lov na divlje zveri u pustinji, i tamo provede nekoliko dana. I tako on krenu u lov sa mnoštvom slugu i vojnika, imajući pored sebe i episkopa kao svog stalnog lekara. I prohođahu gore i dubrave pustinjske, i mnogo lova uloviše. A kada se približiše mestu gde pustinjak u pećini boravljaše, car razasla svoje sluge i vojnike na razne strane da tragaju za divljim zverima, a sam ostade sa malom pratnjom. Zatim, kada priđoše još bliže k pećini, on ostavi i tu pratnju, uzevši sa sobom samo onu trojicu najvernijih doglavnika, hrišćana; svetitelj pak uze sa sobom učenika svog Vasilija, koji kasnije napisa njegovo žitije. I oni krenuše ka svetom pustinjaku. A prepodobni Jovan, provideći Duhom dolazak k njemu cara i episkopa, izađe im u susret, noseći u rukama oganj i tamjan, pokloni im se, i celivavši ih uvede ih u svoju pećinu. Pošto sedoše, oni se pustiše u dušekorisne razgovore. I reče pustinjak caru: Blažen si, care, što si pobegao iz tame i udostojio se postati sin svetlosti. Blažen si, jer si odbacio taštinu i laž i zavoleo istinu koja te uvodi u život. Blažen si, jer ćeš se ovenčati vencem mučeništva, i mesto zemnoga carstva ti ćeš večno carovati na nebu sa Hristom. Slava Bogu, Jednome u Trojici, jer te izvede iz jame strasti i iz dubine prljavština, i postavi na kamen noge tvoje, i metnu u usta tvoja pesmu novu!
Posle toga prepodobni starac predloži gostima pustinjsku hranu i vodu za piće. Oni se prihvatiše i zablagodariše Bogu. Car reče: Istinu govorim: nikada u sve dane moga carovanja nije mi jelo i piće bilo slađe nego danas. Oče duhovni, vaistinu si ti car, a ja sam ništ i ubog. – Starac odgovori: Gospod će te uskoro udostojiti da dobiješ istinsko carstvo što si došao da posetiš mene ništeg. – Car nuđaše starcu mnogo zlata, ali ovaj ne primi rekavši: Žitelju pustinje nije potrebno zlato; razdaj ga siromasima u gradu, pa ćeš dobiti stostruku nagradu na nebesima.
I divljaše se car ravnoangelnom življenju prepodobnog starca. A zatim, posle dugog razgovora svi se oprostiše sa starcem, udostojivši se njegovog blagoslova i molitava, pa otidoše. I pošto se sastadoše sa slugama i vojnicima, vratiše se u grad. I govoraše car svetome Teodoru: Koliko ti blagodarnosti dugujem, svečesni oče, što si mi pružio mogućnost da vidim uistini nebeskog čoveka, koga nije dostojan sav svet!
Međutim, dobroga pastira vucijaše potreba ka njegovom stadu, jer se bojao da u njegovom odsustvu jeretici, ti zli vuci, ne napadnu na njegovo stado i pričine štetu duhovnim ovcama njegovim. Stoga stade moliti cara da ga pusti u Edesu. Car se zaplaka i reče: Posle tvog odlaska, oče, izgleda mi ja neću dugo živeti, jer neću da ostanem tajni poštovalac Boga i da se tajno nazivam hrišćanin. Idi dakle s mirom svome domu, a ponesi sa sobom i delić česnog životvornog Drveta Krsta Gospodnjeg, da ga posle moje smrti nevernici ne bi nogama gazili. Ako kroz godinu dana čuješ da sam u životu, ti dođi opet da me posetiš i donesi ovo česno Drvo. Čuješ li pak da sam umro, ti se pomoli za upokojenje moje duše.
Car dade svetom episkopu Teodoru mnoštvo zlata i srebra i raznovrsne skupocene stvari, kako za ukrašavanje crkava Božijih, tako i za razdavanje ništima i ubogima. I pošto celivaše jedan drugoga, oni se rastadoše sa mnogim suzama.
Odlazeći na svoj put, svetitelj ostavi u Vavilonu jednog od svojih slugu, da vidi šta će se dogoditi po njegovom odlasku. I otputovavši iz Vavilona on blagopolučno stiže u Edesu k svojim ovcama.
Malo vremena po odlasku svetoga Teodora u Edesu, blagoverni car Jovan u Vavilonu, ne želeći više da svoju toplu veru u Hrista i ljubav prema Njemu krije nego da javno celome svetu pokaže da je stvarno hrišćanin, prizva k sebi sve svoje knezove, vojvode i gradonačelnike, i reče im: Hoću da vam otkrijem veliku tajnu i neka niko ne sumnja u moje reči. Meni je otkriveno od Boga da je kraj moga života blizu i da ću kroz nekoliko dana otići iz ovog života. Stoga naređujem vama da se sutra izjutra sa svim narodom saberete na polju tom (car reče naziv), jer hoću da vam objavim svoje zaveštanje.
Rekavši to, car ih otpusti i oni se raziđoše tužni. Zatim naredi car da glasnici gromko objave po gradu, da se sav narod sutra izjutra sabere na označenom polju. Sam pak car svu noć provede u molitvi. A vrlo rano ujutru pozva k sebi mitropolita, kaza mu svoju nameru, i zamoli ga da odsluži božanstvenu liturgiju u unutrašnjoj molitvenoj odaji. Nasvetoj liturgiji car se sa velikim umilenjem pričesti iz mitropolitovih ruku Božanskim Tajnama Tela i Krvi Hristove. Posle svete liturgije on predade mitropolitu skupocene darove, pa ga otpusti. Potom se obuče u sjajnu odeću carsku, sede na konja i izjaha sa velikom svitom na označeno polje, gde se već beše sabralo bezbrojno mnoštvo naroda: Persijanci, Ismailjćani, Jevreji i hrišćani, i svi načelnici i vlastodršci. Spremljen beše i carski presto na uzvišenom mestu, da bi svi mogli videti cara. Svi se na tom skupu čuđahu i jedan drugog raspitivahu, o čemu li će to car govoriti. Kada car stiže i sede na prestolu, on posle kratkog odmora dade znak da nastane tišina. Onda ustade sa prestola i stade gromkim glasom govoriti:
„Čujte svi, Persijanci i Agarjani i Jevreji i uvaženi hrišćani! ja sam hrišćanin, ime mi je Jovan; verujem u Oca i Sina i Svetoga Duha, u triipostasno jedno suštastvo Božanstva, i u podnebesju nema druge istinite vere sem hrišćanske. I pošto Gospod moj Isus Hristos reče u Evanđelju: Svaki koji prizna mene pred ljudima, priznaću i ja njega pred Ocem svojim koji je na nebesima (Mt. 10, 32), to evo ja ispovedam Njega pred nebom i zemljom, pred anđelima i ljudima!“
Rekavši to, on izvadi iz nedara zlatan krst, ukrašen dragim kamenjem, i podiže ga obema rukama uvis da ga svi vide. Zatim se prekrsti i pokloni do zemlje prema istoku, celiva časni krst i reče: Krstu Tvom časnom poklanjam se, Hriste, i priznajem Tebe za Boga i Spasa mog, i uznosim hvalu Tebi sa bespočetnim Tvojim Ocem i sa presvetim i blagim i životvornim Tvojim Duhom vavek, amin!
Slušajući to, svi se čuđahu i stajahu kao nemi. Zatim knezovi i vojvode i ostali vlastodršci, ispunivši se jarosti, povikaše: „Neka bude ubijen rugač vere naše!“ I navalivši na cara mačevima i kopljima, silno ga izbodoše i ubiše. Ubiše sa njim i trojicu vernih doglavnika njegovih koji ime Hristovo ispovedahu.[31]
Tako mučenički skonča u Vavilonu blagoverni car Jovan sa tri svoja doglavnika, na dan trećega maja. Tada svi hrišćani, koji behu prisutni ovome, uplašiše se gneva agarjanskog, pa pobegoše sa tog polja i krijahu se. A telo carevo bi bačeno na tom polju bez sahrane. Naredne noći pak sveti stradalac se javi starešinama i vlastodršcima strašno im preteći i govoreći: „Brzo predajte telo moje hrišćanskom mitropolitu da ga sahrani; ako to ne učinite, sve ću vas odmah pogubiti!“
Kada se oni probudiše od sna, odmah se rano izjutra skupiše, pričajući jedan drugome o svom snoviđenju, i behu preplašeni. I smesta poslaše hrišćanskom mitropolitu naređenje, da odmah uzme telo carevo i pogrebe. Mitropolit brzo ode, uze telo svetog mučenika cara Jovana i tela svetih triju slugu njegovih, donese ih u crkvu i česno ih sahrani. Od njihove zajedničke grobnice bivahu čudesa i davahu se iceljenja od raznovrsnih bolesti ne samo hrišćanima nego i agarjanima koji se priklanjahu hrišćanskoj veri.
U narednu noć posle svoje pogibije sveti car Jovan javi se u snoviđenju svetom Teodoru, episkopu Edeskom. On beše obučen u bele haljine koje blistahu neiskazanom svetlošću, a na glavi imađaše čudesan venac čiju lepotu ljudski jezik iskazati ne može. I on reče episkopu: „Eto, česni oče, Gospod Hristos me proslavi velikom slavom i uvrsti me u lik mučenika! jer juče ispovedih pred svima presveto ime Njegovo, i zato bih ubijen od Persijanaca i Saracena, a duša moja, izišavši iz telesne tamnice, dobi blaga o kojima si mi ti govorio. Blagosloven si ti od Boga, jer si postao posrednik moga spasenja, i ja se molim našem zajedničkom Gospodu da naredi i tebi da što pre dođeš k meni, da se zajednički naslađujemo blaženim životom u blagodati Presvete Trojice.“
Probudivši se od sna, sveti episkop Teodor ode k prepodobnom Teodosiju stolpniku i ispriča mu svoje viđenje. Stolpnik mu reče da je to viđenje istinito, jer i njemu samom bi to isto otkriveno od Boga. Kroz nekoliko pak dana doputova iz Vavilona sluga, koji beše ostavljen tamo, i podrobno obavesti svetog episkopa Teodora o tome kako blagoverni car Jovan sa tri sluge svoje postrada za Hrista. I radovaše se sveti Teodor od sve duše, blagodareći Boga što trud njegov ne bi uzalud nego prinese tako divan rod u carstvo nebesko.
Ne mnogo vremena posle toga, stolpnik vide u otkrivenju gde brat njegov, prepodobni Jovan pustinjak, otide ka Gospodu, i izvesti o tome svetog Teodora. Zatim se i sam stolpnik, prepodobni Teodosije, pošto pobolova malo, prestavi. I sahrani ga sveti episkop Teodor u crkvi svetog velikomučenika Georgija, u manastiru svetih isposnica.
Tri godine nakon pogibije svetog cara Jovana, ovaj stradalac ponovo se javi svetom Teodoru u onom istom vidu, kao i prvi put, i reče mu: „Hajde, oče mili, zove te Hristos! Jer On blagovoli da obojica zajedno živimo u Njegovom carstvu i naslađujemo se slatke svetlosti Njegove.“
Iz ovog viđenja svetitelj Hristov Teodor zaključi da se njegov odlazak k Bogu približio. Stoga on, sredivši dobro sve poslove crkve Edeske i davši blagoslov i mir duhovnim ovcama svojim, ostavi svoju pastvu i otputova u Jerusalim. Tamo se pokloni svetom životvornom grobu Hristovom, pa ode u lavru svetoga Save u kojoj je najpre monahovao i useli se u svoju pređašnju otšelničku keliju. Tu on provede tri nedelje, pa se preseli u nerukozdane obitelji, predavši svoju svetu dušu u ruke Bogu, u deveti dan meseca jula. Svjatjejši patrijarh jerusalimski, došavši sa episkopima, česno pogrebe u toj istoj lavri mnogoutruđeno telo ugodnika Božjeg, slaveći Oca i Sina i Svetoga Duha, Jednog u Trojici Boga, kome i od nas grešnih neka je čast, slava, poklonjenje i blagodarenje, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
FOTIJA SOLUNSKOG
 
Veliki i bogougodni podvižnik Solunski iz 11. veka, osnivač manastira Akapnijevog u Solunu. Sav prosvetljen božanskom svetlošću, udostojen poklonjenja nezalaznoj i nevečernjoj Svetlosti Svete Trojice, kojoj se moli sada za spasenje svega sveta. Spominje se u Jerusalimskom kodeksu broj 309, i u kodeksu G 86 Atonske Lavre, dok ga neki Sinaksari ne spominju.[32]
 
SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
METODIJA
 
Rodom iz sela Vizari u Amarijskoj pokrajini na Kritu; prezivao se Siligardos. Zamonašivši se, postao je iguman manastira Svetih Bestelesnih Sila u toj oblasti, a kasnije i episkop Lampski na Kritu. Suprotstavljajući se turskim nasiljima nad hrišćanima na Kritu, bi od Turaka uhvaćen i mnogo mučen, pa najzad i pogubljen 9 jula 1793 godine. Mošti su mu pogrebene u manastiru Sv. Arhangela blizu mesta gde je mučenički postradao.[33]
 
SPOMEN PREPODOBNIH I BOGONOSNIH OTACA NAŠIH:
DIONISIJA I MITROFANA, koji su u malom Skitu Svete Ane u Svetoj Gori
 
Sećanje i spominjanje svetih ljudi donosi, kako reče Sveti Grigorije Bogoslov, veliku korist za vrlinu i osvećenje dušama našim. Zato nije dobro ni pravedno prećutkivanje žitija i podviga prepodobnih i svetih muževa, jer je to skrivanje svetiljke pod spud i nezahvalno prećutkivanje slavnih dela Božjih. A iznošenjem pak svetih podviga i vrlinskog življenja bogonosnih Otaca naših, biva na slavu Božju i na korist i podražavanje svima hrišćanima.
Nepoznata nam je otadžbina zemaljska ovih prepodobnih otaca, Dionisija i Mitrofana, valjda i zato što oni sami, žudeći za nebeskom otadžbinom, skrivahu od drugih ime svoje zemaljske otadžbine. A živeše oni početkom šesnaestog veka i prosijaše u podvizima i vrlinama u skitu Svete Ane u Svetoj Gori. Imađahu i svetovno obrazovanje, osobito prepodobni Dionisije, koga zbog toga nazivahu i ritorom. Želeći da svoj život posvete Bogu obadvojica rano postadoše monasi. I to, prepodobni Dionisije bi najpre monah u Studitskom manastiru u Carigradu, a onda dođe u Svetu Goru, gde mu prepodobni Mitrofan postade učenik. Življaše najpre sveti Dionisije u Karejskom skitu, gde kao jerej beše duhovnik mnogim monasima, a onda, radi veće tišine i usamljenosti, pređe u Skit Svete Ane, majke Presvete Bogorodice, koji se tada nazivaše Skit Velike Lavre. Odatle se povuče sa svojim učenikom Mitrofanom u jednu pećinu u današnji Mali skit Svete Ane, gde se obojica podvizavahu u molitvenom tihovanju i krajnjem očišćenju duše. Čuvši za njihove podvige i duhovno iskustvo, hrišćani iz okolnih krajeva zatražiše od otaca da im pošalju duhovnika, i bi odrećen na to prepodobni Mitrofan. Pokazujući poslušnost prema ocima, Mitrofan iziđe iz Svete Gore i ispovedaše i poučavaše pobožne hrišćane po okolini. A kada svrši naloženo mu delo, opet se povrati svome duhovnom ocu Dionisiju i nastavi sa njim bogougodno podvizavanje i blagodatno usavršavanje.
Podvizavajući se tako u svakoj prepodobnosti i pravednosti, prepodobni Dionisije se upokoji mirno u Gospodu svome 9 jula 1606 godine, a uskoro za njim prestavi se i blaženi Mitrofan.
U Skitu Svete Ane čuva se u biblioteci knjiga „prepodobnog i bogonosnog oca našeg Dionisija Ritora koji se podvizavao na gori Atonu“, a zove se „Kuvaras“ (Klupče) i sadrži prepisane razne dušekorisne pouke Svetih Otaca. Godine 1956 podignut je u njihovoj pećini divan hram njima posvećen, gde se na današnji dan proslavlja njihov sveti spomen.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
ANDREJA i PROVA
 
Mačem posečeni postradali za Gospoda.
 


 
NAPOMENE:

  1. Pont – pokrajina u severoistočnom delu Male Azije.
  2. Sirakuza – jedna od prvih starogrčkih kolonija na istočnoj obali ostrva Sicilije, osnovana, po predanju, od Korinćana oko 757 godine pre Hrista; docnije najveći i najbogatiji grad ostrva.
  3. Sicilija – veliko ostrvo Sredozemnog Mora, sastavni deo Italije.
  4. Drugostepena božanstva starogrčke vere.
  5. Sveti Pankratije postradao krajem prvog ili početkom drugog veka. Svete mošti njegove počivaju u Rimu, u crkvi njegovog imena. On se spominje još i 9 februara.
  6. Spomen ovog svetog vrši se još i 14 juna i 6 septembra.
  7. Dekije carovao od 249 do 251 godine.
  8. Julijan Otstupnik carovao od 361 do 363 godine.
  9. Spomen prepodobnog Koprija praznuje se takođe devetog jula. Ovo žitije, kao i sledeće prepodobnog Koprija, očigledno govore ne o prepodobnomučenicima Patermutiju i Kopriju (postradalim za vreme Julijana Odstupnika, 361-3 g.), o kojima je već bilo napred reči, nego o nešto kasnijim istoimenim podvižnicima koji su živeli krajem 4. veka. Prepodobni Koprije je još živeo 394-5 g. kada ga je posetio pisac „Istorije monaha u Egiptu“, odakle su i uzeta ova žitija.
  10. Oglašenje – usmeno upućivanje u istine hrišćanske vere, davano u staroj Crkvi svima koji su želeli pristupiti svetoj tajni krštenja. Oglašeni su imali pravo ulaziti u hram radi slušanja Svetoga Pisma i pouka, i prisustvovati prvom i drugom delu sv. Liturgije („proskomidiji“ i „liturgiji oglašenih“); napuštali su hram pred treći deo sv. Liturgije („liturgije vernih“), na što ih je upozoravao ćakon svojim vozglasom: „Oglašeni iziđite“… Rok oglašenja nije bio podjednak; mnogi su vrlo dugo ostajali oglašeni; u slučaju neophodnosti rok oglašenja se skraćivao na nekoliko dana ili čak na nekoliko časova. – Crkveni obred oglašenja i do sada se vrši u Pravoslavnoj Crkvi: sastoji se u pročitanju izvesnih molitava nad onim koji pristupa svetom krštenju i u zaprećivanju đavolu; pri tome onaj koji pristupa svetom krštenju odriče se Satane, prisajedinjuje se Hristu i ispoveda svoju veru čitanjem Simvola vere.
  11. Grčka reč μηωτη znači: ovčija koža, kožuh; gornja haljina, mantija, plašt.
  12. Prepodobni Patermutije upokojio se krajem četvrtoga veka.
  13. Vidi: „Istorija monaha u Egaptu“, gl. 10. (izdanje A. J. Festugiere: Historia monachorum in Aegypto, Bruxelles 1961).
  14. Prepodobni Koprije upokojio se krajem IV veka.
  15. U drugim Sinaksarima njegov je spomen 19. jula. U Jerusalimskom kodeksu br. 1095, f. 115, njegov spomen je zajedno sa njegovim sinovcem Mihailom Savaitom (o kome vidi pod 19 julom).
  16. Grad Edesa, sada Urfa, nalazio se u severnom delu Mesopotamije, na reci Eufratu. U ovom gradu sveti Jefrem Sirin je osnovao bogoslovsku školu u četvrtom veku.
  17. Grčko ime Teodor znači: Bogodarovani, Božji dar, Božidar.
  18. Ovaj manastir osnovan je u šestom veku prepodobnim Savom Osvećenim, koji se praznuje petog decembra.
  19. Vavilon – jedan od najstarijih gradova sveta, podignut Nimrodom, sinom Kuša, potomkom Hamovim (1 Mojs. 10, 6-10). Nalazio se na obema obalama reke Eufrata, nedaleko od Persijskog Zaliva. Bio veliki trgovački centar na putu između Indije i Finikije.
  20. Ciljanje na sličan događaj u Bibliji (1 Mojs. gl. 19).
  21. Sveti Mnhail postradao krajem osmoga veka.
  22. Spomen ovih svetih otaca praznuje se 20 marta.
  23. Spomen njihov praznuje se 15 novembra.
  24. Carica Teodora upravljala grčkom carevinom od 842 do 855 godine; njen sin Mihail III carovao od 855 do 867 godine.
  25. Nestorijanstvo osnovao Nestorije, patrijarh carigradski (od 428 do 431 godine); on učio: Isus Hristos nije istiniti Bog, već samo čovek, sin Josifa i Marije, zbog svetosti života udostojen naročite blagodati Božje, i spasava nas ne Svojim iskupiteljskim zaslugama nego učenjem i irimerom Svoga života. Nestorijanstvo osuđeno na Trećem Vaseljenskom Saboru, u Efesu 431. No i pored, osude, ono postojalo do osmoga veka u Persiji, Indiji i Kitaju.
  26. Severijansku jeres osnovao Sever, patrijarh antiohijski (od 512 do 518 godine). Ova jeres prestavljala sobom podvrstu monofizitske jeresi; učila da u Hristu postoji samo jedna priroda, božanska, ali dopuštala u njoj razliku svojstava božanskih i čovečanskih; tako tvrdila da je telo Hristovo do vaskrsenja bilo truležno, kao naše.
  27. Evtihijansku jeres osnovao arhimandrit carigradski Evtihije. On učio da Isus Hristos ima samo jednu prirodu, i to božansku. Ova se jeres nazivala još i monofizitstvo (od grčke reči μονος = jedan, i φυσις priroda). Ova jeres osuđena na Četvrtom Vaseljenskom Saboru, u Halkidonu 451 godine.
  28. Manihejstvo – jeres, osnovao je Manes, persijski mag. Ova jeres predstavlja sobom mešavinu hrišćanstva i persijske religije Zoroastrine. Manes učio: oduvek postoje dva nezavisna carstva, carstvo dobra i carstvo zla, koja se nalaze u neprekidnoj borbi među sobom; čovek se sastoji iz dva elementa, svetlosti i tame, i ima kao dve duše – dobru i zlu, koje se stalno bore među sobom. U životu manihejci su bili vrlo uzdržljivi: propovedali su bezbračnost i neprekidan post. Manihejstvo je bilo jako rasprostranjeno u trećem i četvrtom veku.
  29. Spomen svetog pravednog mnogostradalnog Jova praznuje se 6. maja.
  30. Sara – supruga Avraamova, Agara – njegova inoča; od Sare preko Isaka proizašao je narod Božji, a od Ismaila su proizašli Ismailjćani, koji se još nazivaju Saracenima i Agarjanima.
  31. Končina svetoga Teodora, kao i ostalih svetih koji se spominju u njegovom žitiju, zbila se u devetom veku.
  32. Vidi i Arseniй, Pohvalnoe slovo Sv. Fotiю Fessaliйskomu, Novgorod 1897.
  33. Drugi Sinaksari ga ne spominju, a spominje ga J. M. Perantonis, u „Leksikon ton Neomartiron“, tom 3, Atina 1972, s. 345.

3 komentar(a)

  1. Pingback: Kontraverzne glasine o Sv Mariji Magdalini

  2. Pingback: Sveti Justin Novi (Ćelijski): SVETI RAVNOAPOSTOLNI VLADIMIR KRSTITELJ RUSIJE – Manastir Vavedenje

  3. Prvi i apostol Vaskresenja…….neustrašiva u svojoj veri i odanosti……neumorna u propovedanju njenog Učitelja…….prisustvovao sam mnogim večernjim službama, ali samo sam na jednoj proplakao i to u manastiru Svete Magdaline u Jerusalimu gde je deo njenih moštiju i ogromna freska momenta kada Sveta Magdalina pokazuje crveno jaje caru Tiberiju. Sestre tog manastira gase i pale sve sveće u crkvi u određeno vreme službe, tako da vernik ima utisak i kompletne tame za vreme Spasove smrti i svetla u momentu Njegovog Vaskresenja. Nezaboravna i dostojna služba Svetoj Mariji Magdalini. Sveta učenice Hristova, moli Boga za nas!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *