NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za jun

Žitija Svetih za jun

7. JUNI
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
TEODOTA ANKIRSKOG
 
Ovaj Hristov mučenik beše potajni hrišćanin, i kao takav pomagaše crkvu i sahranji vaše česno tela svetih mučenika. Tako sahrani on i tela sedam devojaka, postradalih za Hrista. Kada doznadoše za nj neznabošci, udariše i njega na muke i pogubiše. Žitije njegovo i stradanje opširno je izloženo sa stradanjem sedam svetih devojaka pod osamnaestim majem. A sedmi juni je dan u koji sveti Teodot bi posečen za Hrista.
 
SPOMEN PET SVETIH MUČENICA DEVICA:
MARTE, MARIJE, KIRIJE, VALERIJE I MARKIJE
 
Ove svete device behu iz Kesarije Palestinske. Naučene hrišćanskoj veri od jednoga hrišćanina, one pristupiše veri u Hrista i primiše sveto krštenje. Od tada one obitavahu u jednoj kući, provodeći život u bezmolviju, postu, molitvi i bdenju. I moljahu Boga da potpuno uništi u svetu zabludu idolopoklonstva, i da rasprostre svetlost hrišćanske vere po celoj vaseljeni.
Iako blažene device življahu sakrivene, ipak ih neko prokaza gradonačelniku Kesarije, i one biše izvedene pred njega. I pošto ne hteše prineti žrtvu idolima, staviše ih na strašne i užasne muke, i u tim mukama one skončaše, i primiše vence mučeništva.
 
STRADANJE SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
MARKELA,
pape rimskog,
i ostalih s njim
 
Sveti Markel beše rodom Rimljanin. Otac mu se zvao Benedikt. Posle svetog mučenika Markelina on stupi na presto Rimske crkve i ostade na njemu pet godina i šest meseci, u dane neznabožnih careva rimskih: Dioklecijana,[1] Maksimijana Herkula,[2] Maksimijana Galerija[3] i Maksencija.[4] U to vreme u Rimu se događalo ovo: Car Maksimijan Herkul, koga Dioklecijan odredi sebi za sa-cara, vrativši se iz Afrike u Rim, i želeći da ugodi caru Dioklecijanu koji se zadržao na Istoku, stade u njegovu čast zidati u Rimu kamena kupatila, takozvane Terme. Pronašavši u rimskim pukovima mnoštvo vojnika hrišćana, Maksimijan ih liši vojničkog zvanja i osudi na onakav rad, na kakav nekada Faraon beše osudio Izrailjce u Misiru, naime: jedni su pravili cigle, drugi kreč, treći su kopali zemlju i nosili kamen za zidanje kupatila. A to činjaše da bi zaplašio hrišćane u Rimu, jer je znao da mnogi Rimljani, ne samo iz prostog naroda nego i iz sredine visokorodnih, drže hrišćansku veru, iako ne otvoreno.
U to vreme življaše u Rimu jedan bogat i čestit hrišćanin, po imenu Trason. Videvši da se hrišćani muče na teškom radu i malaksavaju od gladi, on im potajno poče služiti svojom imovinom. Izabravši za to četiri bogobojažljiva čoveka: Sisinija, Kirijaka, Smaragda i Largija, on preko njih snabdevaše hrišćane hranom, odećom i svima ostalim potrebama.
Kada za to saznade blaženi papa Markel, ispuni se velikom radošću zbog takve milostinje svetima, pa dozva k sebi ta četiri čoveka. Doznavši od njih sve o Trasonovoj darežljivosti, Markel mu blagodaraše veoma mnogo, a Sisinija i Kirijaka postavi za đakone rimske crkve.
Jedne noći kada oba ova đakona na svojim leđima nošahu svetim mučenicima hranu od Trasona, uhvatiše ih bezbožni idolopoklonici i privedoše tribunu Eksuperiju. Ugledavši ih, tribun naredi da ih odmah bace u narodnu tamnicu, a trećeg dana izvesti o njima cara Maksimijana. Car ih osudi na isti rad, koji i ostali hrišćani obavljahu, i biše pričisleni onima što su nosili pesak za zidanje kamenog zdanja. Među tim hrišćanima bejaše jedan čovek, po imenu Saturnin, koji zbog starosti ne beše u stanju nositi određeni mu teški teret. Blaženi đakoni Sisinije i Kirijak stadoše pomagati tome starcu, i svršavahu ne samo svoj posao nego i posao drugih, a ustima svojim neprestano slavljahu i hvaljahu Boga. O svemu tome stražari obavestiše tribuna, a tribun cara.
Car naredi da mu dovedu Sisinija. Kad Sisinije bi doveden, car ga upita: Kako se zoveš? Svetitelj odgovori: Ja grešni zovem se Sisinije; sluga sam slugu Gospoda našeg Isusa Hrista. Maksimijan upita: Kakve su to pesme što vi pevate? Đakon odgovori: Kada bi ti shvatio značaj pesama koje mi pevamo, onda bi ti poznao i Sazdatelja tvog. Car mu na to reče: A ko je naš Sazdatelj, ako ne nepobedivi Herkul! Sveti đakon odgovori: Nama je odvratno ne samo da izgovorimo njegovo ime nego i da slušamo o njemu. Car onda reče: Biraj jedno od dvoga: ili prinesi žrtvu bogu Herkulu,[5] ili ću ognjem spaliti telo tvoje. Sveti Sisinije odgovori caru: Ja odavna želim da budem udostojen postradati za Hrista, Boga mog, da bih dobio žuđeni venac mučeništva.
Razljutivši se, car predade Sisinija eparhu Laodikiju na mučenje. Ovaj ga vrgnu u Mamertinsku tamnicu, u kojoj mučenik provede sedamnaest dana. Posle toga eparh naredi da mu se sužanj Hristov dovede na isleđenje. I sveti đakon bi iz tamnice izveden najpre pred starešinu tamničke straže Apronijana. Pogledavši u njega, Apronijan vide gde mu je lice obasjano čudesnom svetlošću s neba, pa još ču i glas koji govoraše: Hodite blagosloveni Oca moga; primite carstvo koje vam je pripravljeno od postanja sveta (Mt. 25, 34). Prestravljen i užasnut, Apronijan pade pred noge svetom Sisiniju, govoreći: Zaklinjem te Hristom koga ispovedaš, krsti me odmah, i učini me zajedničarem tvoga venca.
I odmah bi doneta voda. Tada sveti đakon Sisinije, izvršivši oglašenje[6] nad Apronijanom, blagoslovi vodu; zatim reče oglašenom Apronijanu da nag uđe u napunjeni vodom sud, pa ga upita: Veruješ li u svemogućeg Boga Oca, i u Jedinorodnog Sina Njegovog, i u Duha Svetog? On odgovori: Verujem. Na to sveti Sisinije izgovori: Neka te prosveti Otac, i Sin, i Sveti Duh. – I onda ga izvede iz vode.
Posle toga sveti Sisinije odvede novokrštenog Apronija k svetom papi Markelu. Papa pomaza novoprosvećenog svetim mirom. I odsluživši svetu Liturgiju, on prečistim Telom i Krvlju Gospoda našeg Isusa Hrista pričesti obojicu, i Sisinija i Apronija, i sve prisutne hrišćane.
U podne tog istog dana eparh Laodikije naredi da dovedu pred njega đakona Sisinija. Sa Sisinijem dođe i starešina tamničke straže, blaženn Apronijan, novoprosvećeni sluga Hristov. Prilazeći k Laodikiju, Apronijan gromko povika: Zašto vas podiže đavo na sluge Božje, te tolika zla činite nevinima? Začudivši se takvim rečima Apronijanovim, eparh mu reče: Kako vidim, i ti si postao hrišćanin. Blaženi Apronijan odgovori: Teško meni kukavnome, što upropastih dane svoje u neznaboštvu, ne znajući dosad istinitog Boga. Na to eparh viknu: Zaista ćeš sada upropastiti dane svoje. – I naredi da mu odseku glavu, rekavši: Ako ovaj jedan ne pogine, onda će mnogi drugi poginuti. – Vojnici izvedoše svetog Apronijana izvan grada za dve miliarije,[7] i na Solarijskom putu odsekoše mu glavu. Tako novoprosvećeni Apronijan dobi venac mučenički.
Svetog đakona Sisinija, i s njim gorespomenutog starca Saturnina, eparh naredi da bace u tamnicu, pošto im prethodno reče: Ako ne prinesete bogovima žrtve, onda ću vas umoriti najraznovrsnijim mukama.
Dok ovi svetitelji seđahu u tamnici, k njima dolažahu mnogi neznabošci, i krštavahu se od njih bez ikakve bojazni. No posle četrdeset dana, čuvši za to, eparh Laodikije naredi da se u hramu boginje Teljure[8] pripremi sudište. I pošto sede na sudištu, on izdade zapovest da dovedu pred njega starca Saturnina i đakona Sisinija. I biše dovedeni pred njega sužnji Hristovi bosi, u železnim okovima. I upita ih eparh: Šta dakle, niste li najzad napustili sujetnu obmanu hrišćansku? Zar i sada ne pristajete da se poklonite bogovima, kojima se carevi klanjaju? Sveti đakon Sisinije odgovori: Mi grešni klanjamo se Gospodu našem Isusu Hristu, Sinu Božjem, i nikada nećemo glave svoje prikloniti pred đavolom i bezdušnim kamenom.
Tada Laodikije reče: Neka se ovamo donesu železni tronošci, na kojima se tamjan prinosi bogovima. I odmah biše doneseni železni tronošci sa živim ugljevljem. I mučitelj stade primoravati svete, da tamjan prisluži idolima. A sveti starac Saturnin reče: Neka Gospod zatre idole neznabožačke! – I tog časa se železni tronošci rastočiše, i kao voda razliše.
Videvši to, dva vojnika, Papije i Mavr, gromoglasno povikaše: Zaista je istiniti Bog – Gospod Isus Hristos, koga Sisinije i Saturnin počituju! – Besan od gneva, eparh Laodikije naredi da svete mučenike Saturnina i Sisinija obese o mučilišno drvo, i da žestoko biju žilama i čvorovitim motkama. Mučeni tako, sveti uzvikivahu, govoreći: Hvala Ti, Gospode Isuse Hriste, što se udostojismo biti drugovi slugu Tvojih koji postradaše za Tebe!
Tada vojnici Papije i Mavr, koji posmatrahu stradanje svetih, opet povikaše ka eparhu: Zašto vas podiže đavo protiv slugu Božjih, te tako nemilosrdno mučite njih nevine? – Razbesnevši se na ove vojnike, Laodikije naredi da ih kamenjem biju po ustima. A kada im usta polomiše, on ih vrže u tamnicu. U isto vreme on naredi svojim slugama da mučenicima, koji su visili o mučilišnom drvetu, svećama pale slabine. No mučenici, trpeći tolike muke, svetlim licem blagodarahu Boga. Tog istog dana mučitelj izreče mučenicima smrtnu presudu. Stoga oni biše skinuti sa mučilišnog drveta, i izvedeni van grada Numantijskim putem, i mačem posečeni.
Gorespomenuti blagočestivi muž Trason, zajedno sa prezviterom Jovanom, uze tela svetih mučenika i sahrani ih na svome imanju kraj Salarijskog puta.
A zaključani u tamnicu vojnici Papije i Mavr, željni svetog krštenja, pomoliše se Gospodu Hristu, i izađoše iz tamnice na otvorena vrata, pri čemu ih niko ne zadrža. I došavši k svjatjejšemu papi Markelu, primiše od njega sveto krštenje. Posle krštenja oni opet otidoše i prijaviše se vojnicima koji su ih tražili, a vojnici ih odvedoše k eparhu na sud. Ugledavši ih, eparh im reče: Sada saznadoh da ste hrišćani. Sveti Papije odgovori: Da, mi smo stvarno hrišćani. Na to im eparh Laodikije reče: Odbacite sujetnu obmanu hrišćansku, i poklonite se bogovima kojima se carevi klanjaju. Sveti Mavr odgovori Laodikiju: Neka im se poklone svi koji su izgubili duše svoje, ako žele da poginu zanavek. A Laodikije reče na to: Ako odmah ne prinesete žrtve besmrtnim bogovima, izgubićete duše svoje. Poslušajte me i učinite što vam predlažem, ako želite ostati u životu. Sveti Papije odgovori: Prinesi im žrtvu ti, ako želiš da se večito mučiš.
Tada eparh naredi da mučenike prostru po zemlji i da ih nemilosrdno biju. A oni, bezdušno bijeni, ništa drugo ne govorahu sem ovo: Gospode Isuse Hriste, pomozi slugama Tvojim! – Zatim mučitelj naredi da ih biju olovnim prućem. Pošto ih dugo tukoše olovnim prućem, oni predadoše duše svoje u ruke Božje. A prezviter Jovan, po naređenju svetog pape Markela, uze noću tela njihova, pa ih česno pogrebe kraj groba ranije postradavših svetih mučenika Sisinija i Saturnina.
U to vreme vrati se u Rim car Dioklecijan. Eparh Laodikije podnese Dioklecijanu i Maksimijanu podroban izveštaj odnosno svetih mučenika kako ih je žestoko mučio i ljuto pogubio. Carevi se obradovaše tome i pohvališe eparhovu revnost.
Međutim, gorespomenuti đakon sveti Kirijak, koga svjatjejši papa Markel posveti za đakona zajedno sa svetim Sisinijem, beše sa Smaragdom i Largijem, kao i sa ostalim mnogobrojnim sužnjima Hristovim, u tamnici i na teškim radovima. Jer danju su ih izvodili na teške radove, a noću su ih zatvarali u tamnici. Blaženom pak Kirijaku bi data od Boga blagodat da isceljuje bolesti. I mnogi dolažahu k njemu i donošahu svoje bolesnike, koje sveti Kirijak tvoreći molitvu isceljivaše. I tako, molitvama njegovim: slepi dobijahu vid, raslabljeni ozdravljahu, đavoli se iz ljudi izgonjahu, i bolesnici se od svakovrsnih bolesti isceljivahu.
Car Dioklecijan imađaše kćer koja se zvaše Artemija. Po popuštenju Božjem ona polude i mučaše je nečisti duh. Saznavši za to Dioklecijan se veoma rastuži, i celog tog dana ništa ne okusi od tuge. A kad on uđe u odaju svoje kćeri, gde ona boravljaše kao luda, onda bes povika kroz njena usta: Ja neću izaći odavde, i niko me ne može izagnati osim đakona Kirijaka.
Dioklecijan odmah naredi da se pronađe đakon Kirijak. Pronađen u tamnici, on bi priveden caru sa svoja obadva druga, Smaragdom i Largijem. Car ga stade moliti da uđe u odaju njegove kćeri, i da je paćenicu isceli. Ulazeći u odaju careve kćeri, sveti Kirijak se obrati nečistome duhu koji ju je mučio: U ime Gospoda našeg Isusa Hrista naređujem ti: izađi iz ove devojke! – A bes odgovori na njena usta: Ako želiš da izađem iz nje, onda mi daj drugo obitalište u koje bih mogao ući. – Evo ti moje telo, odgovori sveti Kirijak, ako možeš uđi u njega. Na to bes uzvrati: U tvoje telo ne mogu ući, jer je odasvud zatvoreno i zapečaćeno. Tada mu sveti Kirijak reče: U ime Gospoda našeg Isusa Hrista raspetog izađi iz ove devojke, da bi ona bila čisti sasud za služenje Svetome Duhu. – Nečisti duh onda povika, govoreći: O, Kirijače! Ako me odavde izgoniš, ja ću udesiti da ti budeš poslan u Persiju. – Rekavši to, nečisti duh iziđe.
Devica pak Artemija, oslobodivši se demonovog nasilja, reče svetitelju: Zaklinjem te Bogom koga ispovedaš: krsti me, jer ja u daljini nazirem Gospoda koga ti ispovedaš. – Stajaše tu i mati Artemijina, carica Sirena. Ona se ispuni dvostruke radosti: jedno, zbog isceljenja svoje kćeri, drugo – zbog moći Hristove, jer ona beše potajna hrišćanka. I pošto spremiše vodu, sutradan krišom od cara Dioklecijana krstiše devicu Artemiju u ime Oca i Sina i Svetoga Duha.
Od toga doba sveti Kirijak zadobi blagovoljenje cara Dioklecijana, koji njemu i drugovima njegovim Smaragdu i Largiju podari slobodu, i dade mu dom u Rimu blizu svojih Terma, obećavši mu spokojan život. A carica Sirena poučavaše svoju kćer, da svim srcem ljubi Hrista i da verno ispunjuje zakon Njegov.
Posle ne monogo vremena Dioklecijanu stiže pismo od persijskog cara, u kome persijski car moljaše Dioklecijana da mu pošalje đakona Kirijaka, pošto kći njegova demonuje, pri čemu demon na njena usta viče govoreći: Niko me ne može isterati osim rimskog đakona Kirijaka. – Car Dioklecijan reče svojoj supruzi, carici Sireni, da pozove k sebi Kirijaka i da ga umoli da otputuje u Persiju k demonijačnoj carevićki. I sveti Kirijak bi pozvan k carici; i upoznat sa pismom iz Persije, on izjavi: U ime Gospoda mog Isusa Hrista otputovaću neizostavno.
Snabdeven od carice svim što mu je bilo potrebno za put, sveti Kirijak krenu u Persiju zajedno sa drugovima svojim Smaragdom i Largijem. Kada stiže u Persiju, i bi uveden kod demonijačne carevićke, đavo povika na njena usta: Šta veliš, Kirijače, ne naterah li te da prevališ toliki put dovde, kao što ti obećah? Svetitelj odgovori: S pomoću Vladike mog, Gospoda Isusa Hrista, ja dođoh ovde, da tebe oteram odavde. Stoga, imenom Gospoda Isusa Hrista naređujem ti, nečisti duše: iziđi iz ove devojke i više se ne vraćaj u nju! Bes na to reče: No ti si se umorio od puta, Kirijače, pa treba prvo da se odmoriš. Svetitelj odgovori: Pomoćju Boga koji sve ustrojava ja ne osećam umor. Bes produži: Ipak ja, što htedoh to i učinih: obećah da te nateram da dođeš u Persiju, i eto došao si. Svetitelj odgovori: Ne možeš ti, slabiću i bedniče, učiniti ono što želiš, nego ono što ti dopusti Sazdatelj naš.
Tada bes stade mučiti devojku. A sveti đakon vrže sebe na zemlju ničice, i stade se sa suzama moliti Bogu. Međutim bes vikaše k svetitelju: Ako me izgoniš odavde, daj mi onda obitalište u koje bih ušao. Svetitelj mu odgovori: Nigde tebi nema mesta u sazdanju Božjem, o lišeni! jer te odasvud izgoni nepobediva i svemoćna sila Gospoda mog Isusa Hrista. – I đavo odmah iziđe iz devojčice, i bežeći on ispunjavaše vazduh zapomaganjem: O, strašnog Imena koje me izgoni!
Od toga časa devojčica postade zdrava. Ime joj beše Jovija. Ona poverova u Hrista, i primi sveto krštenje. Poverovaše u Hrista i krstiše se mnogi iz carevog doma, oko četiri stotine njih. Persijski car nuđaše mnoge darove svetom Kirijaku, ali on ne uze ništa, zadovoljavajući se samo hlebom i vodom. Pošto provede u Persiji četrdeset i pet dana on krenu otuda, noseći sa sobom zahvalno pismo persijskog cara rimskome caru, koje Dioklecijan česno primi. A carica Sirena i njena kći Artemija veoma se radovahu Kirijakovom povratku.
Ne dugo posle ovoga Dioklecijan otputova iz Rima na Istok, a Maksimijan Herkul u Mediolan. Međutim Maksimijan Galerije, koga Dioklecijan najpre beše usinio, pa mu zatim dao za ženu svoju stariju kćer Valeriju, dođe u Rim i stade goniti i ubijati hrišćane. Uhvati on i svetog đakona Kirijaka, gnevan na njega što je Artemiju preveo u hrišćansku veru, i baci u tamnicu zajedno sa njegovim drugovima Smaragdom i Largijem. Kud god je mučitelj išao, on je naređivao te su ispred njegovih kola vodili Kirijaka naga, okovana u železne verige. To je činio, da bi ostale hrišćane zaplašio. Jednom kada je mučitelj išao nekuda, srete ga sveti papa Markel, pa mu gromko doviknu: Zašto ubijaš sluge Božje koji se mole za tvoje carstvo?
Razljutivši se, mučitelj naredi da svetog Markela nemilosrdno biju motkama, pa ga osudi da čuva stoku. Bi dakle sveti papa Markel određen da čuva stoku, a stražari motrahu na njega, da bi on revnosno izvršivao određeni mu posao. A svetog Kirijaka sa njegovim drugovima car predade svome namesniku Karpasiju, rekavši mu: Ove mađioničare, koji zavode narod u hrišćanstvo, primoraj mučenjem da prinesu bogovima žrtve.
Karpasije, uzevši svetitelja i hrišćane što sa njim behu, vrže ih prvo u tamnicu. Zatim, zasevši na sudištu u hramu Teljure, on izvede preda se na sud svete mučenike: đakona Kirijaka, njegove drugove Smaragda i Largija, i četvrtog sužnja s njima, po imenu Kriscentijana, koji je isto tako sedeo u tamnici za Hrista. I namesnik Karpasije obrati im se ovakvim pitanjem: Zašto ne slušate carevo naređenje i nećete da prinesete žrtve besmrtnim bogovima? Odgovori sveti Kirijak i ostali s njim: Mi prinosimo sebe same na žrtvu vavek živome Bogu Isusu Hristu. Karpasije onda reče Kirijaku: Starost tvoja načinila te je sedim; no ja ću sada tvoju starost obratiti u mladost. – I naredi da se uzavri smola, i lije na svetiteljevu glavu. A svetitelj klicaše, govoreći: Slava Ti, Gospode, što udostojavaš nas sluge Tvoje da uđemo na vrata nebeskog carstva!
Odnosno Kriscentijana mučitelj naredi da ga naga obese o mučilišno drvo, pa biju žilama i motkama, stružu železnim noktima, i rebra mu pale ognjem. U takvim mukama, sve vreme blagodareći Bogu, sveti mučenik Kriscentijan predade duh svoj. Onda mučitelj naredi da se telo njegovo odvuče i nepogrebeno baci psima da ga raznesu; a ostale svete mučenike on ponova vrgnu u tamnicu. No spomenuti prezviter Jovan, došavši noću i uzevši telo mučenikovo, sahrani ga zajedno sa ranije pomenutim mučenicima.
Četiri dana posle ovoga mučitelj, izvevši preda se samo Kirijaka, upita ga: Zašto dane starosti svoje u ljutim mukama nizvodiš u ad? Prinesi bogovima žrtvu pa ćeš ostati živ. Svetitelj mu odgovori: Ja želim da svagda budem mučen za Hrista Boga mog; a vašim bogovima neka prinesu žrtve oni koji ne poznaše istinitog Boga, Sazdatelja svoga.
Razgnevivši se, mučitelj Karpasije naredi da mučenika obese naga na mučilištu, i da ga muče kao i svetog Kriscentijana, bijući ga žilama i motkama, stružući ga noktima, i paleći ga ognjem. Trpeći sve to junački, Hristov mučenik uzvikivaše: Pomiluj me grešnoga, Gospode moj Isuse Hriste! Slava Tebi, Sine Božji!
Uvidevši da nikakvim mukama ne može prinuditi Kirijaka na žrtvoprinošenje, namesnik Karpasije naredi da prestanu mučiti Kirijaka, a sam otide i obavesti cara o svemu odnosno Kirijaka i ostalih mučenika. Car naredi da se preda na smrt Kirijak i svi ostali što su zajedno s njim u tamnici. A u tamnici, u kojoj tamnovaše sveti Kirijak sa drugovima svojim, beše dvadeset i jedno lice obadva pola, koji Hrista radi behu u okovima. Izvevši ih sve izvan grada, mačem ih posekoše, zajedno sa svetim Kirijakom, Smaragdom i Largijem. Noću pak tamo dođe prezviter Jovan sa nekim hrišćanima, pa sabravši tela svetih mučenika, sahrani ih na istom mestu gde behu sahranjena tela i drugih mučenika.
U to isto vreme bi mučena i za Hrista ubijena od neznabožnog mučitelja Maksimijana i blažena Artemija, kći Dioklecijanova, koja tada beše u Rimu. Jer nesrećni Maksimijan ne poštede ni bliske srodnike svoje, pošto Artemija beše rođena sestra njegove žene Valerije; njemu pak, kao usinjeniku Dioklecijanovom, ona beše sestra.
Posle posečenja svetog Kirijaka i ostalih s njim, namesnik Karpasije izmoli za sebe u cara Kirijakov dom, koji se nalažaše kraj Dioklecijanovih Terma, a beše poklonjen Kirijaku od Dioklecijana. Uselivši se u taj dom, Karpasije nađe u njemu izvanredan izvor, načinjen svetim Kirijakom i osvećen papom Markelom. U tom izvoru su se krštavali mnogi neznabošci koji su se obraćali u hrišćanstvo. Na podsmeh i porugu hrišćanima Karpasije pretvori taj dom u javno kupatilo i bludilište; i često se sam tamo kupaše, ili bolje reći – kaljaše: jer, veseleći se sa svojim drugovima tamo, oni se odavahu odvratnim gresima telesnim.
Jednom naredi on da se tamo za njega priredi gozba, i on dođe sa dvanaest svojih dragih prijatelja, da jedu, piju, kupaju se i bludniče. I kada njihovo nedolično veselje i uživanje beše u jeku, svi oni iznenada popadaše mrtvi, nevidljivom silom Božjom poraženi. Od toga spopade strah sve okolne žitelje, i oni od toga vremena zatvoriše taj dom, i niko se ne usuđivaše da uđe u njega.
Međutim nečestivi car Maksimijan Galerije otputova iz Rima na Istok; a presto carski u Rimu, koji je imao pripasti Konstantinu, zauze Maksencije. U to baš vreme klirici rimski, sabravši se noću, odoše u onaj tor u kome sveti Markel beše određen da čuva stoku, i izvedoše odatle svoga arhipastira.
Maksencije koji se otmičarski dočepa prestola rimskog, stade kao i njegovi prethodnici goniti hrišćane. U to vreme življahu u Rimu dve žene plemenitog senatorskog roda, Priskila i Lukina. One obe behu udovice i verne sluškinje Gospoda Hrista, kome svim srcem služahu. One imađahu velika imanja, od kojih služahu svetima u svima njihovim potrebama. Na svojim imanjima obe one načiniše izvrsne grobnice za sahranjivanje tela svetih mučenika, jer je tada ogromno mnoštvo hrišćana bilo ubijeno za ispovedanje imena Hristova. Priskila načini grobnicu kraj Salarijskog puta na tri poprišta daleko od grada, a Lukina – kraj Ostijskog puta na sedam poprišta od grada. Tajno noću one su skupljale tela mučenika, koja su bacana kao hrana psima, zverima i pticama, i česno ih pogrebavale u svojim grobnicama. I kada klirici izvedoše svetog Markela iz tora, gde je čuvao stoku, on sa blaženom Lukinom ode na mesto, gde sveti mučenik Kirijak bi posečen sa Smaragdom i Largijem, izvadiše iz zemlje svete mošti njihove, namazaše ih mirisima, obaviše u čista platna, pa odneše u Lukininu grobnicu i česno položiše u kamenim grobovima.
U to isto vreme blažena Lukina pokloni rimskoj crkvi mnoga imanja svoja: a divnu kuću svoju, u centru grada Rima, podari vernima, da je pretvore u crkvu. Papa osveti tu kuću po propisanom činu crkvenom, i liturgisaše u njoj, prinoseći Beskrvne Žrtve Bogu, vršeći noćna i dnevna bogosluženja. I na taj način dom Lukinin postade domom Božjim i sabornom crkvom u Rimu.
Za to saznade neznabožni car; razljuti se na Lukinu, pa je kao neku veliku grešnicu osudi na beščesno progonstvo iz grada, a svu njenu imovinu dade da se razgrabi. Papu pak Markela pokušavaše da skloni na svoje neznabožje, ali bez uspeha. No doznavši da je sveti Markel od pređašnjeg cara bio osuđen da čuva stoku, i on ga osudi na to isto. A želeći da obeščesti ne samo papu, nego i crkvu, on divni Lukinin dom, osvećen u crkvu, pretvori u žilište za stoku, i naredi da se tamo drži mnogo stoke. A svetom Markelu dosudi, da u sve dane života svog, pod stražom, čuva stoku u tom domu.
I tako ovaj svjatjejši pastir i rukovodilac duša ljudskih devet meseci čuvaše stoku; veliki sluga Božji, kao neki zaplenjeni rob, beše ismevan od neznabožnih idoloslužitelja. Od neprestanog poslovanja on ne imađaše ni odmora ni predaha; trpeo je veliku oskudicu u najpotrebnijem; nije imao dovoljno ni hrane i odeće, pošto stražari nisu dopuštali nikome da mu priđe i što donese. Sva odeća mu je bila – samo jedna oštra i gruba vlasenica na telu. Zbog takvih trudova, stradanja, oskudica, i zbog smrada stočnog, sveti Markel se razbole, i predade svoju stradalničku dušu u ruke Božje.[9] A telo njegovo uze noću onaj isti prezviter Jovan, odnese ga u Priskilinu grobnicu, i tamo ga sa kliricima česno sahrani.
Tako okonča tečenje svoje svjatjejši papa rimski Markel, koji prethodno putem mučeništva posla k Bogu mnoga čeda svoja, pa za njima i sam ode da sa svetim jerarsima predstane prestolu Velikog Arhijereja – Gospoda našeg Isusa Hrista, kome slava sada i uvek i kroza sve vekove, amin.
 
SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
MARKELINA,
pape rimskog
 
Papa Markelin stupi na presto posle končine svjatjejšeg pape Kaja,[10] za carovanja Dioklecijana i Maksimijana, u vreme najljućeg gonjenja na hrišćane, kada u toku trideset dana bi u Rimu posle svakovrsnih mučenja pogubljeno sedamnaest hiljada hrišćana obadva pola. Tada bi uhvaćen i papa Markelin, i izveden pred Dioklecijana na isleđenje. No, uplašivši se ljutih muka, on prisluži tamjan na idolskom žrtveniku i u idolištu prinese žrtvu Vesti i Izidi.[11] Želeći da ga nagradi za to, car ga odenu u skupocenu odeću i nazva ga svojim prijateljem.
Vrativši se posle toga doma, Markelin plakaše i ridaše gorko, kao nekada i sveti apostol Petar kada se odreče Hrista. I osuđivaše sebe, i stiđaše se sebe, jer on, koji je mnoge druge u veri utvrdio i na mučenički podvig pobudio, sam pade ljutim padom. I neiskazano paćaše srcem svojim zbog toga.
U to vreme u gradu Sincesi u Kampaniji održavaše se pomesni crkveni sabor,[12] na kome učestvovahu sto osamdeset episkopa i prezvitera. Markelin onda pohita na taj sabor. Obukavši se u vreću i posuvši glavu pepelom, on skrušena srca uđe k ocima na sabor. I stavši pred njima kao osuđenik, on otvoreno ispovedi svoj greh pred svima, gorke suze lijući i ridajući, i proseći da mu sude. A oci mu govorahu: Ti sam ustima svojim osudi sebe: iz tvojih usta izišao je greh, neka iz tvojih usta iziđe i osuda. Mi znamo da se i sveti Petar iz straha odrekao Hrista, ali, oplakavši gorko svoj greh, on ponovo steče blagovoljenje u Gospoda svog.
Tada Markelin izreče ovakav sud nad sobom: Lišavam sebe svešteničkog čina, koga nisam dostojan. I još: neka mi se telo po smrti ne pogrebe nego baci psima. A drzne li se ko da ga pogrebe, neka bude proklet!
Vrativši se zatim po završetku sabora u Rim, Markelin uze onu dragocenu haljinu koju od Dioklecijana dobi, ode k Dioklecijanu, baci je preda nj, izobliči ga, izruži lažne bogove njegove i ispovedi veru u Hrista, a sebe nazva teškim grešnikom, pri čemu plakaše gorko. Car pak, ispunivši se gneva, predade ga na mučenje, pa ga zatim osudi na smrt. I blaženi Markelin bi poveden izvan grada na posečenje zajedno sa trojicom hrišćana: Klavdijem, Kirinom i Antoninom. Za njim iđaše i prezviter Markel, koji je posle njega imao zauzeti presto. Dozvavši ga k sebi, mučenik Hristov Markelin savetovaše mu da bude čvrst u veri. A odnosno tela svog on objavi zaveštanje, da se niko ne drzne pogrebsti ga u zemlju, nego da se baci psima. Ja nisam dostojan pogreba ljudskog, izjavi on; nisam dostojan da me zemlja primi, pošto se odrekoh Gospoda mog, Tvorca neba i zemlje.
Kada stigoše na gubilište, sveti Markelin se sa nadom pomoli Gospodu Hristu koji prima pokajane grešnike, i radosno podmetnu glavu svoju na posečenje, i umre za Hrista, koga se beše odrekao iz straha od mučenja.[13] Zajedno sa njim biše posečeni i tri spomenuta hrišćanina: Klavdije, Kirin i Antonin. Tela njihova biše bačena nepogrebena kraj puta. No posle nekoliko dana noću dođoše verni, uzeše tela Klavdija, Kirina i Antonina, i sahraniše ih. A Markelinovo telo niko se ne usudi uzeti i sahraniti, pošto on to beše zabranio s prokletstvom. I ležaše telo njegovo trideset i šest dana kraj puta. No tada se sveti apostol Petar javi novome papi Markelu, i upita ga: Zašto Markelinovo telo nisi do sada sahranio? Markel odgovori: Bojim se kletve njegove, jer on sve zakle, da se niko ne drzne sahraniti telo njegovo. Apostol na to reče: Zar se ne sećaš onoga što je pisano: Koji se sam ponižuje podignuće se (Lk. 18, 14). Idi dakle, i česno ga sahrani.
Tada papa Markel ode, uze česne mošti mučenikove, i sahrani ih u Priskilinoj grobnici što je kraj Salarijskog puta.
Tako skonča sveštenomučenik papa Markelin, ostavivši obrazac pokajanja za mnoge koji su u to vreme padali u sličan greh, jer su se tada mnogi odricali Hrista iz straha od mučenja. Mi pak slavimo neiskazano milosrđe Božje sada i uvek i kroza sve vekove, amin.
 
SPOMEN SVETE MUČENICE
POTAMIJENE
 
U vreme cara Maksimijana ova sveta Potamijena, veoma lepa devojka, beše robinja u jednog razvratnog i sladostrasnog gospodara. Ovaj gospodar je često prisiljavaše na sramno delo. Ali pošto ne mogade da je navede na svoje zlo, on je, besan od jarosti, predade gradonačelniku Aleksandrije, rekavši mu: Ova mlada devojka je moja robinja, ali ne pristaje na moje predloge. Stoga ti je evo predajem u ruke da je laskama ili pretnjama skloniš da pristane na moju želju. Uspeš li u tome, uveravam te da ću te dostojno nagraditi. Ako pak ona ne pristane, onda je kao hrišćanku stavi na muke, pa je gorkom smrću umori.
Da bi je naterao da pristane na predlog svoga gospodara, gradonačelnik stavljaše Potamijenu na razne muke. Ali sveta Potamijena ne pristajaše. Tada gradonačelnik odluči da je baci u kotao pun vrele smole. Kada smola stade klokotati i kipeti, nemilosrdni sudija predloži blaženoj devici ovo: Ili idi, te se pokori volji svoga gospodara, ili znaj, ja ću narediti da te bace u ovaj kotao. – A ona odgovori: Bože sačuvaj, nikada neće postojati tako nepravedan sudija, koji bi me primorao da se pokorim sladostrašću.
Razjareni sudija naredi da je svuku i bace u kotao; a ona podiže glas svoj i reče: Zaklinjem te životom cara, koga se ti bojiš, ako si već presudio da me tako mučiš, nemoj naređivati da mi svuku haljine, nego zapovedi da me postepeno spuštaju u kipeću smolu, da bi ti mogao videti kakvo mi je trpljenje darovao Hristos, koga ti ne znaš.
Zbog zakletve gradonačelnik naredi da je postepeno spuštaju u kipeću smolu. I budući spuštena u kotao postepeno, u toku tri sata, svetiteljka se za sve to vreme, živa i sagorevana, moljaše Bogu, i izdahnu kada joj smola pokri glavu. Svi pak prisutni divljahu se sili Hristovoj i trpljenju devojčinom.
Postradavši za Hrista na takav način, 304. godine, ova blažena i slavna pobedonosica ode na nebo.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
LUKARIONA
 
Ovaj sveti mučenik beše iz grada Erme u Egiptu. Kao hrišćanin on bi izveden na sud pred tamošnjeg kneza. Primoravan da se odrekne Hrista, on nipošto ne pristade. Potom bi bačen u najstrašniju i najmračniju tamnicu. A posle malo dana izvedoše ga iz tamnice i gvožđem strugaše; zatim ga na krst prikovaše, i sve mu telo u rane pretvoriše; pa ga onda biše, i kosti mu polomiše, i železnim šipkama prsa i slabine pališe; posle toga ga u užarenu peć baciše, u kojoj svetitelj provede tri dana, ali blagodaću Božjom bi sačuvan nepovređen. Potom mu dadoše te popi najotrovnije napitke, ali mu oni ne naškodiše. Time sveti mučenik privuče veri Hristovoj onoga koji beše spremio te smrtonosne otrovne napitke; no ovome bi odmah odsečena glava, i on dobi od Gospoda venac mučeništva.
Posle toga presekoše žile mučeniku, pa ga baciše u usijani kazan; onda mu kožu sa glave oderaše, pa mu naposletku glavu odsekoše. I tako, blaženi Lukarion primi neuvenljivi venac mučeništva.
 
SPOMEN SVETIH MUČENICA
ESIJE I SUZANE
 
Učenice svetog Pankratija, episkopa Tavromenijskog (spominje se 9. februara i 9. jula). Mučenički postradale za Hrista u ognju.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
DANILA SKITSKOG
 
Iguman znamenitog Skita Misirskog. Učenik svetog Arsenija i učitelj mnogih. Mnoge njegove reči i pouke su kao putevodne zvezde za monahe. Jednom kad su varvari napali Skit pozovu ga bratija, da zajedno s njima beži. On im odgovori: „Ako se Bog ne brine o meni, našto mi i živeti?“ Još je govorio Danilo: „U koliko se telo tvoje goji, u toliko ti duša mršavi“. Četrdeset godina podvizavao se u opštežiću, a potom, 420. godine, povukao se u pustinju. On se dogodio u Aleksandriji, kada je jedan opaki svekar ubio snahu svoju zbog njenog celomudrija, svetu Tomaidu (vidi 13. april), i on je sa svojim učenikom i sahranio ovu stradalnicu.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
TARASIJA I JOVANA
 
Postradali za Gospoda mačem posečeni.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
STEFANA PREZVITERA
 
U miru se upokojio u Gospodu kome je služio.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ANTIMA PREZVITERA
 
U miru se upokojio u Gospodu.
 
SPOMEN PREPODOBNE MATERE NAŠE
SEVASTIJANE ČUDOTVORKE
 
U miru se upokojila.
 


 
NAPOMENE:
[1]Dioklecijan upravljao istočnom polovinom rimske carevine od 284. do 305. godine.
[2]Upravljao zapadnom polovinom rimske carevine od 284. do 305. godine.
[3]Upravljao Istokom od 305. do 311. godine.
[4]Upravljao Zapadom od 305. do 312. godine.
[5]Herkul – nacionalni starogrčki junak. Po kazivanju grčke mitologije Herkul je bio sin Zevsa i Alkmene, žene tirintskog cara Amfitriona. Herkulu se pripisivala velika fizička snaga, zbog čega se on smatrao za pokrovitelja gimnastičara i gladijatora.
[6]Oglašenje – usmeno poučenje o istinama vere pravoslavne, davano u staroj Crkvi onima koji su se spremali za sveto krštenje. Oglašeni su imali pravo prisustvovati na prvom i drugom delu svete Liturgije, tojest na proskomidiji i „Liturgiji oglašenih“, ali su pred početak trećeg, najvažnijeg dela svete Liturgije („Liturgije vernih“), oni morali izlaziti iz hrama, na šta ih je podsećao đakon vozglasom, koji se i dosada sačuvao u Pravoslavnoj Crkvi pri vršenju svete Liturgije. Rok oglašenja nije bio podjednak; mnogi su ostajali kao oglašeni u toku celog života. U slučaju potrebe, rok oglašenja se mogao skratiti na nekoliko dana, pa čak i na nekoliko sati.
[7]Miliarija – rimska milja, iznosila oko kilometar i po.
[8]Teljura ili Geja – grčkorimska boginja zemlje i plodovitosti.
[9]Sv. Markel se upokoji 310. godine.
[10]Kaj upravljao Rimskom crkvom od 283. do 296. godine.
[11]Vesta – boginja kod starih Rimljana i Grka smatrala se pokroviteljkom porodičnog ognjišta i žrtvenog ognja. Izida se smatrala boginjom plodnosti.
[12]Ovaj sabor bio je oko 300. god.
[13]Sveti Markelin postradao oko 300. godine.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *