NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA JUN

ŽITIJA SVETIH ZA JUN

 

ŽITIJA SVETIH
 
6. JUNI
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
VISARIONA[1]
 
Veliki među Ocima Visarion bi rođen i vaspitan u Egiptu. On od detinjstva zavole Boga, i sveta svetlost zasija u srcu njegovom. I on sačuva sebe čista od svake grehovne prljavštine, i ne okalja duhovnu odeždu u koju se obuče krštenjem svetim. Posetivši sveta mesta u Jerusalimu, on tamo vide prepodobnog Gerasima,[2] koji kraj Jordana provođaše pustinjački podvižnički život, i kome služaše lav. Isto tako on vide i mnoge druge podvižnike, koji življahu tamo po raznim mestima i sijahu svojim vrlinama; razgovarajući s njima on izvuče mnogo koristi za svoju dušu.
Vrativši se u svoj zavičaj, Visarion steče sebi duhovnog oca u prepodobnom Isidoru Pelusiotu.[3] Često dolazeći k njemu, Visarion dobijaše od njega mnogo korisnih pouka i odavaše se sve strožijem i strožijem životu. Najzad, razdavši sirotinji sve svoje imanje što mu beše ostalo od roditelja, on se odreče sveta i postade monah. I udaljivši se u jedno pusto mesto, on provođaše život u bezmolviju, u samotnom molitvenom tihovanju. I iznuravajući sebe mnogim trudovima, i umrtvljujući telo svoje isposničkim podvizima, on se, iako u telu, upodobljavaše Bestelesnim Silama. Pošćenje njegovo beše neizmerno: ponekad po čitavu nedelju ništa nije okušao, a ponekad je i po četrdeset dana provodio bez hrane i pića. Jednom, stavši na jednom otvorenom mestu usred trnja, sa rukama i očima i umom podignutim k nebu, on provede na bogomislenoj molitvi četrdeset dana i četrdeset noći, stojeći nepokretno kao stub. Za sve to vreme on se nimalo ne pomeri telom s mesta, niti što okusi, niti što progovori s kim, niti zadrema, niti malaksa od prirodne nemoći, niti um svoj skrenu ka zemnom, nego, podražavajući Bestelesne Sile, sav ustremljen ka Bogu sozercavaše Ga očima duše. Zato se on i udostoji od Boga velike blagodati: njemu bi dat toliki dar čudotvorstva, da u tome beše sličan drevnim svetim prorocima.
Tako se on usliči Mojsiju: jer kao što nekada Mojsije, drvetom pokazanim mu od Boga, pretvori u pustinji gorku vodu u slatku, da bi napojio žedni Izrailj, tako i prepodobni Visarion molitvom i krsnim znakom zasladi gorčinu vode morske, da bi napojio učenika svog, iznemoglog od žeći. Jer kada on sa učenikom svojim hođaše u pustinji kraj mora, učenik njegov veoma ožedne od putnog napora i silne žege, pa reče svetitelju: Avo, ja sam veoma žedan. Prepodobni onda, satvorivši molitvu i osenivši more krsnim znakom, reče svom učeniku: U ime Gospodnje zahvati i pij! – Učenik zahvati iz mora vodu čuturicom koju je sa sobom nosio, i okusivši je, vide da je slatka, ukusna i hladna, kao da je iz planinskog studenca. Pošto se dovoljno napi vode i rashladi, učenik zahvati iz mora još vode u čuturicu za put. Opazivši to, starac reče učeniku: Čedo, zašto napuni čuturicu vodom? Učenik odgovori: Oprosti mi, oče! Ja zahvatih vodu za put, da me ne bi ponova izmučila žeđ. A starac mu na to reče: Bog koji je prisutan na ovom mestu, prisutan je i na svakom drugom mestu i, kao ovde, tako i na svakom mestu On može dati vodu žednome. – A učeniku tome beše ime Dula.
Prepodobni Visarion usliči se i Isusu Navinu: jer kao što Isus Navin, pobeđujući Amorejce, zaustavi sunce,[4] tako učini i ugodnik Božji Visarion. Naime: kada on sa svojim učenikom putovaše ka jednome starcu, i sunce stade zalaziti, a još se mnogo imalo putovati, sveti podvižnik se pomoli Bogu, govoreći: Molim Ti se, Gospode, naredi da sunce stane, dok ne stignem k sluzi Tvome. – I bi tako: sunce ne zađe sve dok prepodobni ne stiže k tome starcu.
Sveti Visarion beše sličan i svetom proroku Iliji: jer u vreme suše on nizvede s neba na zemlju obilnu kišu. I to on učini ne jedanput, i ne dvaput, već mnogo puta.
Još i proroku Jeliseju beše sličan sveti Visarion: jer kao što ovaj Ilijinim ogrtačem razdvojivši vodu prelažaše reku Jordan, tako i sveti Visarion molitvom svojom pretvarajući prirodu vode u tvrd put, iđaše po vodi: veliku reku Nil on pređe kao po suvu, i svuda gde god bi pri putovanju naišao na reke, prelazio ih je kao po suvu, ne okvasivši noge.
Jednom, kada prepodobni Visarion boravljaše u skitu, bi doveden k crkvi čovek besomučan; i čitahu se za njega molitve u crkvi, da bi se izbavio od duha nečistog, ali bes ne izlažaše iz njega, pošto beše veoma opak. I govorahu među sobom klirici: Šta da činimo sa ovim besomučnikom? – A neki rekoše: Ovog besa ne može izagnati niko sem oca Visariona. Ali, ako ga stanemo moliti da to učini, onda on neće hteti ni u crkvu doći. Zato da uradimo ovako: sutra izjutra on će prvi doći u hram, no mi ćemo pre njega doći i na njegovo mesto posaditi besnog čoveka, pa ćemo zatim reći starcu: Oče, probudi uspavanog.
Klirici tako i uradiše. A kad prepodobni uđe u hram, primeti čoveka gde sedi na njegovom mestu, pa ne želeći da ga odatle otera, on stade blizu svoga mesta. A kada se crkveno pravilo otpoče vršiti, klirici rekoše starcu: Oče, probudi uspavanog. – Sveti Visarion pristupi onome čoveku, gurnu ga i reče: Ustani, i skloni se odatle. – I odmah iziđe bes iz čoveka, progonjen rečju svetiteljevom, a čovek ustade i stade blagodariti Bogu što ga izbavi od besnila. I ozdravi čovek od toga časa.
Na takav način klirici izazvaše svetitelja da učini ovo čudo: istera besa. Jer ovaj prepodobni nije želeo da tvori čudesa javno, da ga ljudi ne bi slavili. Budući smiren, i smatrajući sebe grešnikom, on je izbegavao ljudske pohvale.
Jedan brat u skitu pade u neki greh, i prezviter mu naredi da izađe napolje iz crkve, kao nedostojan da bude s bratijom u crkvenom skupu. A prepodobni Visarion ustade i zajedno sa sagrešivšim bratom izađe iz crkve, rekavši: I ja sam grešan. – Takvo beše smirenje svetog oca Visariona.
Njegovi učenici kazivahu o njemu, da on u toku četrdeset godina ne leže u postelju da otpočine, već je se sedeći ili stojeći predavao snu na vrlo kratko vreme. Prepodobni često savetovaše svoje učenike da bde, da bi svagda nedremljivo čuvali sebe od vražijih iskušenja. I govoraše: Monah treba da bude sav oko, kao heruvim i serafim; i kada neko živi mirno, nemajući iskušenja, tada baš treba da se naročito čuva i da smirava sebe pred Bogom, da ne bi, pogordivši se pao u kakav strašan greh. Jer zbog uobraženosti, mnogi su bili prepušteni iskušenjima; ponekad pak, nemoći naše radi, Bog ne dopušta da naiđu iskušenja na nas, da ne bismo propali sasvim.
Sav život ovog svetog oca bejaše kao život ptice nebeske: jer on nikada ništa zemaljsko ne steče sebi, niti imađaše svoju keliju, niti ma kakvo sklonište, nego prelazeći s mesta na mesto on se skitaše po pustinji, po urvinama i dubravama, kao neki zalutali putnik. On se uopšte nije brinuo za telesne potrebe, niti za hranu, niti za odelo; na telu svom imao je samo jednu poderanu rubinu, koja mu je jedva pokrivala nagotu. Iako ga je danju pekla sunčana žega, a noću mučio mraz, on se retko kad sklanjao pod krov, već je obitavao po gorama kao ptica, voleći usamljenost, i um svoj uzvodeći jedino k Bogu, i misli svoje udubljujući u Njemu. Potoci suza stalno su tekli iz očiju njegovih, i česti uzdasi otimali se iz dubine srca njegovog. Sve dane života svog on je proveo u suzama, neprestano plačući i ridajući. A kad dostiže duboku starost, on se prestavi u neostariv život,[5] i od plača pređe u večno radovanje sa svima svetima u Hristu Isusu Gospodu našem, kome slava vavek, Amin.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ILARIONA NOVOG
 
Blaženi Ilarion bejaše sin Petra Kapadokijanina, koji je prisluživao hleb za carskom trpezom, i matere Teodosije, ljudi blagočestivih i bogobojažljivih. U mladosti Ilarion dobro izuči Sveto Pismo. A kad navrši dvadeset godina Ilarion, po evanđelskoj reči, ostavi oca i mater i kuću i bogatsvo, i postade monah u obitelji Isihijevoj, blizu Carigrada. Zatim on dođe u obitelj Dalmatsku; tu primi veliki anđelski obraz, tojest postade velikoshimnik, i bi učenik svetog Grigorija Dekapolita,[6] koji u to vreme življaše tu. Sveti Ilarion se podvizavaše u poslušanju, ćutanju i velikom smirenju. Njegovo poslušanje beše rabota u manastirskoj gradini. Na tom poslušanju on provede deset godina. Često pročitavajući povest o vrlinskom i bogougodnom životu svoga imenjaka, prepodobnog Ilariona Velikog,[7] on se, koliko mogaše, truđaše da ga podražava u pošćenjima, u svunoćnim molitvama i u svima monaškim podvizima. Stoga i bi nazvan Ilarionom Novim. Pošto on očisti dušu svoju od svih strasti, te ona kao sunce sijaše vrlinama, on dobi od Boga vlast nad duhovima nečistim da ih izgoni.
Iguman obitelji postavi Ilariona, i protiv njegove volje, za sveštenika. U to vreme sveti Grigorije beše otišao odatle u druga mesta. Posle pak nekoliko godina, kada iguman umre, prepodobni Ilarion, doznavši da bratija hoće da ga postave za igumana, tajno noću napusti manastir i ode u Vizantiju, u nadi da će tamo naći svoga učitelja, svetog Grigorija. Ali, ovaj već beše otputovao u Rim, i po povratku otuda nastanio se na gori Olimpu.[8] Stoga Ilarion u Vizantiji nastani se u jednom manastiru, a monasi Dalmatske obitelji, doznavši za to, poslaše svjatjejšem patrijarhu Nikiforu molbu, da im za igumana postavi Ilariona, iako on ne želi. Patrijarh izvesti o tome cara; i oni, pozvavši Ilariona, savetovahu mu da se primi za igumana Dalmatskog manastira. Ne mogući se protiviti carevoj i patrijarhovoj volji, on se primi igumanstva, i poverene mu duhovne ovce dobro pasijaše u toku osam godina.
Potom se zacari zveropodobni tiranin Lav Jermenin,[9] i stade stvarati pometnju u Crkvi Hristovoj ikonoboračkom jeresju. On mnoge primoravaše na ovu jeres: one pak koji se nisu hteli pokoriti njemu, stavljaše na muke, a mnoge proterivaše u najudaljenije pokrajine. U to vreme po carevom naređenju i prepodobni Ilarion bi iz Dalmatske obitelji priveden caru. Car ga primoravaše da usvoji jeretičko učenje, ali dobar vojnik Hristov ne samo ne posluša cara – jeretika, već ga smelo izobliči, nazvavši ga bezbožnikom i novim odstupnikom, i time izazva veliki gnev kod cara. I zločestivi car mu nanese mnogo rana i stavi ga na nepodnošljive muke, pa ga onda zatvori u tamnicu.
Posle nekog vremena car opet izvede preda se svetog Ilariona i stavi ga na strašne muke. Ali pošto time ne postiže ništa, on ga predade svome jednomišljeniku, patrijarhu Teodotu,[10] zvanom Kasiter, koji zauze presto pošto svjatjejši patrijarh Nikifor bi prognan za veru. Ovaj lažni patrijarh učiin sa prepodobnim Ilarionom isto što i car: zatvori svetitelja u mračnu tamnicu, i mnogo dana mučaše ga glađu i žeđu, naredivši da mu se ne daje ni hleba ni vode. A monasi iz manastira prepodobnog Ilariona dođoše k caru s molbom, govoreći: Care, vrati nam pastira našeg, a mi ti obećavamo da ćemo se povinjavati tvojoj volji. – Car se obradova njihovom obećanju, i odmah im pusti oca njinog.
Došavši u obitelj svoju, sveti Ilarion prožive tu jednu godinu. I jedva uspe da se malo odmori od pretrpljenih stradanja i gladi, on opet krenu na nova stradanja. Jer car, očekujući da monasi ispune obećanje, uvide da je obmanut. Stoga posla svoje vojnike u manastir. Vojnici izbiše monahe, a prepodobnog Ilariona odvedoše i u tamnicu posadiše. Potom car posla prepodobnog u Fanejevu obitelj,[11] i naredi da ga tamo zatvore u najteskobnijoj tamnici. U toj tamnici svetitelj se zlopatio šest meseci, podnoseći svakovrsne neprijatnosti i uvrede od surovog igumana te obitelji. Zatim, po carevom naređenju, on bi ponova doveden u Carigrad. Tu ga car i laskama i pretnjama nagovaraše da pristane na ikonoboračku jeres. No pošto Hristov stradalnik ne pristade na to, car ga posla u drugu obitelj, zvanu Kiklovjejeva. Tu on provede dve godine i šest meseci, držan i zlostavljan u odvratnoj tamnici. Otuda bi svetitelj opet doveden k caru. I pošto bi silno bijen, posla ga car na zatočenje u grad Protiljski.
Zatim, zločestivi car koji pogubi mnoge, i sam ljuto pogibe: njegovi sopstveni vojnici ga mačevima isekoše u onoj istoj crkvi i na onom istom mestu gde se on prvo naruga svetim ikonama i odakle prvu ikonu ukloni. Tako bednik zlo izvrže svoju dušu.
Mihailo Travlos, stupivši posle njega na presto, naredi da se svi pravoverni puste na slobodu iz okova i zatočenja. Tada i prepodobni Ilarion zajedno sa ostalima bi pušten iz tamnice, ali ne ode u svoju obitelj, pošto ikonoboračka jeres još ne beše prestala i na arhijerejskim prestolima nalažahu se lažni učitelji i lažni pastiri, već se zbrinu kod jedne pravoverne i pobožne žene, koja mu na svome imanju dade usamljeno mesto, ustroji mu keliju sa gradinom i snabde svima ostalim potrebama Boga radi.
U to vreme vrati se iz zatočenja i otide ka Gospodu prepodobni Teodor Studit,[12] koji takođe pretrpe za pravoslavlje mnoga zla od jeretika. Njegovu svetu dušu, uznošenu Anđelima k nebu, vide prepodobni Ilarion, kao što se o tome kazuje i u žitiju svetog Teodora. Onoga dana u koji se sveti Teodor Studit prestavi, blaženi Ilarion, radeći u svojoj gradini i pojući psalme, ču neke čudesne glasove i oseti neki neiskazano divan miris. Začudivši se, on se stade osvrtati otkuda dolazi to, pa pogledavši uvis, ugleda mnoštvo Anđela u belim haljinama, kojima svetla lica sijahu, i koji s pesmama silažahu s neba u susret nekome. Videvši sve to, blaženi Ilarion od silnog straha pade na zemlju, i ču gde mu neko govori: To je duša Teodora, igumana Studitskog manastira, koji do krvi postrada za svete ikone i do kraja junački izdrža muke, a sada usnu, i likujući uzlazi na nebo, susretan od Nebeskih Sila.
Udostojivši se takvog čudesnog viđenja, prepodobni Ilarion se ispuni velike utehe i sladosti duhovne; i mnogo dana radovaše se dušom, i lice njegovo sijaše od radosti kao lice anđela.
Prepodobni Ilarion ostade kod te žene nešto više od sedam godina. A kada posle Mihaila Travla stupi na presto njegov sin Teofil,[13] i sabra sve ispovednike, pa ih stade, kao i pređašnji zločestivi carevi, primoravati na ikonoborstvo, i nepokorne mučiti, tada i prepodobni Ilarion bi uzet i priveden k caru. Primoravan na ikonoborstvo, on se ne pokori carskom naređenju, već i ovog cara izobliči kao bezbožnika i zakonoprestupnika koji ruši prave dogmate vere. Zbog toga svetitelj dobi sto i sedamdeset batina po leđima, i bi zatočen na ostrvo Afusiju. Tamo imađaše tu olakšicu što ga nisu držali u tamnici ni u okovima; i on načini sebi vrlo malu keliju, u kojoj življaše sve do smrti Teofilove. A kada ovaj zloverni car umre, carica Teodora sabra sve ispovednike iz progonstva u prestonicu, utvrdi pravoverje, i naredi da se svete ikone unesu u hramove Božje. Tada i prepodobni Ilarion bi pušten na slobodu, i ponovo primi igumansku dužnost u svojoj Dalmatskoj obitelji, i blistaše čudesima. Poživevši tu tri godine, i bogougodno rukovodivši svoje učenike, on otide ka Gospodu, 845. god. Njegova česna i sveta duša bi, kao i njime viđena duša svetog Teodora, od Anđela odnesena na nebo, gde u liku svetih Ispovednika predstoji prestolu slave Oca i Sina i Svetoga Duha, Jednog u Trojici Boga, kome slava vavek, amin.
 
STRADANJE SVETIH PREPODOBNOMUČENICA DEVICA
ARHELAJE, TEKLE I SUZANE
 
Devstvo pobeđuje svet i ukroćuje telesne strasti. Ono ne beše poznato pramateri Evi, jer njoj bi rečeno od Boga: U mukama ćeš rađati decu, i volja će tvoja stajati pod vlašću muža tvoga (1 Mojs. 3, 16). A devstvo je slobodno od toga; ono ne vene od mnogo godina, već svagda cveta i krasi život devujućih; devstvenica postaje nevestom Hristovom, i ulazi u nebeske dvore Ženika svog.
Ukrašena čistim devstvom, tim skupocenim i božanstvenim darom, blažena Arhelaja se unevesti Hristu i pokaza pobediteljkom sveta. Ona življaše u jednom mestu blizu Rima, u malom i nepoznatom manastiru, kakav se mogaše imati u ta, teška za hrišćane, idolopoklonička vremena.
Kada bezbožni car Dioklecijan diže u Rimu veliko gonjenje na hrišćane, sveta devica Arhelaja, sa dvema u Hristu sestrama i sapodvižnicama svojim, Teklom i Suzanom, iz straha od gonjenja napustiše Rim i pobegoše u Kampaniju,[14] preobukavši se u muško odelo, kako ih ne bi poznali da su device. Tamo se, nedaleko od grada Nole, svete device nastaniše u zabačenom i pustom mestu, dane i noći provodeći u usrdnim molitvama, upražnjavajući se u raznim bogougodnim delima, i isceljujući bolesti bolesnika, pošto tamo zbog čistote i svetosti svoga života dobiše od Boga blagodat čudesnog isceljivanja od bolesti. Lica njihova behu smerna, krotka i ujedno s tim svetla, jer se srcem svojim svagda radovahu o Gospodu Bogu svom Isusu Hristu; i sam pogled njihov pokazivaše njihovu celomudrenost i svetost. Haljine njihove behu grube, proste, poderane; i sav izgled njihov beše pustinjački i podvižnički. Kose im behu ošišane, kao i kod muškaraca, te ih mnogi držahu za muškarce, a ne za žene. Malo po malo k njima se stadoše sticati ljudi iz okoline, jedni radi isceljivanja, drugi radi duhovnih pouka, pošto one, sem dara isceljivanja, imađahu i dar bogonadahnutog učenja; i one lečahu ne samo tela nego i duše ljudske, te mnoge pagance od mnogobožačkog neznabožja privođahu k veri Hristovoj; i slava o njima širaše se po celom kraju onom.
Glas o svetim devstvenicama dopre i do igemona Kampanije, Leontija, jer vojnici njegovi behu raspoređeni na mnogim mestima, da motre na hrišćane. Saznavši za ove svete device, vojnici izvestiše igemona. Igemon naredi da ih uhvate i dovedu k njemu u grad Salerno, gde su tada sudili hrišćanima i mučili ih. Svete device biše uhvaćene, i odvedene u Salerno pred igemona na isleđenje. A one shvatiše to, da ih njihov besmrtni i netljeni Ženik, Gospod Isus Hristos, priziva k vencu mučeništva, da bi ih u svoje nebeske dvore primio ukrašene ne samo devstvom nego i krvlju mučeničkom, kao nekom carskom porfirom. Ispunjene velikom smelošću i nadom u Boga, one neustrašivo predstadoše mučitelju, pa mu slobodnim glasom kazaše svu istinu o sebi, – ko su, i otkuda su; ne zatajiše da su po veri i životu hrišćanke, i da su devstvenice, zaručene Hristu, kome su obećale očuvati sebe u čistoti do same smrti. A igemon Leontije, posmatrajući ih, i videći da je blažena devica Arhelaja najstarija po godinama, smelija u razgovoru, i da lice njeno ima neku naročitu česnost, obrati se njoj i reče: Slušaj, Arhelaja! S kakvim pravom ti prizivaš k sebi ljude dobre i rđave, i učiš ih da se klanjaju Isusu Nazarećaninu, koji ni sebe sama ne mogade spasti kada ga mučahu, niti sada može kome pomoći? Kako se usuđuješ baviti se vradžbinama i obmanjivati ljude? Kako smeš, pokrivajući se odećom muškom, pokazivati se kao muškarac, dok si u stvari pogana i pagubna vračara? Verovatno, ti si i ove dve device naučila tim vradžbinama. I ako te ja ne pogubim sada, ti ćeš sve neiskusne ljude i žene privući svojoj obmani.
Na to sveta devica odgovori: Hristovom silom ja potirem silu i dejstva đavola, a pametne ljude učim da poznadu jedinog istinitog Boga, koji je stvorio nebo i zemlju i more, i sve što je u njima. Imenom pak Gospoda mog Isusa Hrista daje se zdravlje bolesnima preko mene, sluškinje Njegove. Ja se ne pretvaram da sam muškarac, jer sam odmah i ovde izjavila da sam devica i sluškinja Hristova. A ove dve su moje sestre u Gospodu, od mladosti sa mnom vaspitane u veri Hristovoj.
Igemon onda reče: Svaki koji se ne pokori carevom naređenju biće predan ljutoj smrti. Svetiteljka odgovori: Mi imamo Cara – Gospoda našeg Isusa Hrista; radi Njega prezresmo svet i sve što je u svetu; Njegovom se naređenju pokoravamo, i očekujemo milost od Njega koji vlada nebom i zemljom i svim ostalim. Igemon na to reče: Bogovi naši sve obdržavaju i svim vladaju; imena su njihova mnoga: Kronos,[15] Trismegist,[16] Hermes,[17] Afrodita,[18] Hera,[19] Atina,[20] Dij[21] koji je veći od svih. Eto, to su sile Božje koje obdržavaju vaseljenu i upravljaju njome.
Devica odgovori: Ti tvoji bogovi su slepi, i slepci im se klanjaju i veruju u njih. Igemon na to reče: Vaš je Bog jedan, i nije u stanju da zaštiti sebe sama, jer On bi i na krstu raspet, i octom napojen, i trnovim vencem okićen, i kopljem proboden. Svetiteljka odgovori: Sve to Bog naš pretrpe radi spasenja našeg, da nijedan koji veruje u Njega ne pogine, nego da svi koji veruju u Njega imaju život večni; a bogovi tvoji niti vide, niti čuju, niti govore, niti mogu sebi i drugima pomagati.
Razgnevivši se, igemon naredi da svetu devicu dadu gladnim lavovima da je pojedu, očekujući da je oni odmah rastrgnu; no zverovi postadoše krotki kao jagnjad, i ležahu kraj nogu svetiteljkinih. A ona se moljaše Bogu, govoreći: Gospode Bože, Oče i Sine i Sveti Duše, Ti si dosada sačuvao telo moje čistim od svake prljavštine! Kao što si sada ukrotio zverove, i dao mi da pobedim svirepijeg od zverova igemona, tako i svagda budi neodstupni pomoćnik meni, sluškinji Tvojoj.
Videći da zverovi neće ni da taknu svetiteljku, igemon se još više razjari, i naredi vojnicima da istuku zverove, a da svetiteljku i njene drugarice okovane bace u tamnicu. No u tamnici njima se javi Anđeo Gospodnji, obasjavajući ih neiskazanom svetlošću, i govoreći: Ne bojte se, device Hristove! jer molitve vaše iziđoše pred Boga, i vama su već pripremljeii venci na nebu. – Ovu neobičnu svetlost u tamnici videše i stražari, i u strahu i užasu govorahu: Zaista je jedini istiniti Bog onaj koga ove device propovedaju.
Sutradan igemon reče slugama: Dovedite mi onu vračaru koja juče raznim pogrdama naruži mene i moje bogove. – I odmah sveta mučenica Arhelaja bi dovedena na sud pred igemona, i reče mu: Ne ja, nego zla dela tvoja, o igemone! ruže te i sramote, pa ti još i oganj neugasivi spremaj u, da u njemu goriš večito mučen zajedno sa bogovima tvojim. Želiš li pak da izbegneš večne muke, onda poslušaj moje dušekorisne reči i primi moj dobri savet: poveruj u Boga Oca koji te je stvorio, i u Jedinorodnog Sina Njegovog Gospoda Isusa Hrista, i u Duha Svetog koji od Oca ishodi, jer je to Jedan u Trojici Bog, slavljen i na zemlji i na nebu.
A igemon, smatrajući ove reči za smešne i besmislene, uzvrati mučenici, govoreći: Ako ti poslušaš mene i poveruješ u moje bogove, bićeš nagrađena bogatstvima i čašću, i među uglednim ženama rimskim zauzećeš ne poslednje mesto; a ako me ne poslušaš, ja ću te najpre dati bludnicima da te osramote, zatim ću te žestoko mučiti, pa ljutoj smrti predati, i najzad ću telo tvoje baciti psima, zverovima i pticama da ga pojedu.
Svetiteljka mu odgovori na to: Meni je pomoćnik Gospod moj Isus Hristos; On je čuvar i duše moje i tela mog; On će me sačuvati od skvrnavljenja koje mi ti pripremaš, kao što je i pre mene sačuvao od skvrnavljenja mnoge svete device koje postradaše; smrti pak ne bojim se, jer se nadam dobiti život večni u Gospoda mog, koji će me udostojiti beskonačne radosti i uvrstiti među svete Anđele Svoje.
Posle toga igemon naredi da svetu mučenicu obnaže, stružu joj železnim grebenima čisto devičansko telo, i žestoko biju, a rane joj vrelim uljem i smolom zalivaju. I bi sveto telo njeno ostrugano i sagoreno sve do samih kostiju. I svi prisutni, posmatrajući stradanje svete mučenice, divljahu se veoma kako devica, slabe ženske prirode, mogade tako ljute muke podneti i živa ostati. A sveta mučenica, podignuvši oči svoje k nebu i raširivši ruke krstoliko, govoraše: Gospode, pogledaj s neba sa nebeskog prestola Svog na vernu sluškinju Tvoju! Rosom blagodati Svoje ugasi goreć oganj i olakšaj patnje telu mom od rana koje mi mučitelj zadaje.
Tek što sveta mučenica izgovori ove reči, nad njenom glavom zasija neobična svetlost i ču se glas koji govori: Ne boj se, ja sam s tobom. – A mučitelj igemon, videći da se svetiteljki ne može nauditi, škrgutaše zubima od besa. I kako u blizini toga mesta bejaše veoma veliki kamen, koji su mnogi ljudi jedva mogli pokrenuti, igemon naredi da se taj kamen podigne i pod njega metne mučenica, eda bi je kamen smrvio. I kad sluge sa velikom mukom to učiniše, Anđeo Gospodnji koji je nevidljivo stajao pored svete device, brzo odgurnu kamen na drugu stranu, te ovaj zgnječi neke mučiteljeve sluge, a sveta mučenica obrete se živa i hvaljaše Boga pevajući: Blagosloven si Gospode Bože otaca naših, koji spasavaš one što se u Tebe uzdaju!
Posmatrajući to, narod vikaše: Istinit je hrišćanski Bog koga ova devica propoveda! A igemon upita svoje: Šta da radimo sa ovom vračarom? Eto, ona sva mučenja nadvlađuje. Uzmite je i vodite izvan grada; sa njom povedite i te dve device što je prate, pa ih sve tri mačem pogubite.
Vojnici odmah dohvatiše svete mučenice, vezaše im ruke naopako, pa ih van grada odvedoše. Kada dođoše na gubilište, i vojnici htedoše da ih poseku, oni ugledaše Anđele, i prepadoše se: jer sveti Anđeli, gledajući stradanje svetih mučenica, priđoše da sa slavom uzmu mučeničke duše. Ugledavši u najmanjoj meri prisustvo tih Anđela, vojnici se užasnuše, i stajahu drhćući kao da su van sebe. No sveta Arhelaja završivši svoju molitvu, reče vojnicima: Izvršite što vam je naređeno! Vojnici joj na to odgovoriše: Ne smemo, gospođo, jer nas je spopao strah. – Tada im sve tri svete device zajedno rekoše: Ako ne izvršite što vam je naređeno, nećete imati udela s nama. – Čuvši to, vojnici izvukoše mačeve i odsekoše im glave. To bi 293. godine.
Tako tri svete prepodobne mučenice: Arhelaja, Tekla i Suzana, čiste device, završivši podvig svoj, uđoše u dvore nebeske i sa Anđelima predstadoše Ocu i Sinu i Svetome Duhu, Jednom u Trojici Bogu, kome slava vavek, amin.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ATALA
 
Odrekavši se sveta i svega u svetu, prepodobni Atal postade monah i odade se svima podvizima: postu, bdenju i svakom drugom samomučenju, jer je u dva, tri, pa često i u pet dana, samo jedanput jeo. On nikada nije legao da spava, već se sedeći ili stojeći predavao kratkom snu, tek da unekoliko uteši nemoć prirode. Zbog takvih podviga svojih on dobi od Gospoda veliku blagodat i bi obdaren ogromnom silom čudotvorstva. I on pokazivaše bezmernu samilost ne samo prema ljudima već i prema beslovesnim životinjama.
U takvim podvizima i čudesima provede blaženi Atal svoj život. A kada htede da se prestavi Gospodu, on prisutnima, koji se tada nalažahu pored njega, dade poslednji u Hristu celiv, i tako predade dušu svoju u ruke Božje.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
GELASIJA
 
Kada idolopoklonici digoše gonjenje na hrišćane, onda blaženi Gelasije, ponesen božanskom revnošću, razdade siromasima svu svoju imovinu, obuče belo odelo, i ode k mučenicima Hristovim. Gledajući kako ih stavljaju na razne muke za Hrista, on celivaše rane njihove, tražaše da se mole Bogu za njega, i sokoljaše ih da budu hrabri u mukama. Zbog toga ga idolopoklonici uhvatiše i izvedoše na sud pred igemona. Ispitivan od ovoga, mučenik ispovedi da je Hristos istiniti Bog, i izjavi da su idoli gluvi i bezosećajni. Igemon ga najpre prezrivo udalji kao bednika i ništaka; zatim ga podvrgnu osrednjim mukama; pa najzad naredi da mu otseku glavu. I tako blaženi Gelasije primi od Gospoda neuvenljivi venac mučeništva.
 
SPOMEN SVETE MUČENICE
ZINAIDE
 
Za života čudotvorila; postradala mučenički za Hrista.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
FILIMONA
 
Na krstu raspet postradao za Gospoda. Spominje se sa svetim mučenicima Arhipom i Onisimom (o kojima videti pod 6. julom).
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
FOTE
 
Pun svetlosti vrlina u miru se upokojio.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
PAISIJA,
igumana pokrovskog
 
U svojoj jedanaestoj godini otišao u manastir kod svoga ujaka, svetog Makarija Koljazinskog. Ovaj ga zamonašio, i Paisije pod njegovim rukovodstvom provodio monaški život u podvizima poslušanja. Godine 1464. prepodobni Paisije osnovao u blizini Ugliča opštežićni Pokrovski manastir, i bio u njemu izabran za igumana. Godine 1469. osnovao i drugi manastir: Nikoljski Grjehozaručni. Podvizavajući se u Pokrovskom manastiru, prepodobni Paisije dostiže duboku starost, i prestavi se 1504. godine. Svete mošti njegove, proslavljene čudesima, počivaju u Pokrovskoj obitelji.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
JONE KLIMECKOG
 
Novgorodski trgovac. Jednom, obrevši se u velikoj opasnosti od bure na Onježskom jezeru, on se plameno moljaše Bogu i dade obećanje da će, bude li spasen, sav život posvetiti pokajanju i služenju Bogu. Izbačen burom na Klimecko ostrvo, on se zamonaši i na mestu spasenja svoga osnova opštežićni manastir u ime Svete Trojice, no igumanstva se iz smirenosti ne hte primiti. Provodeći sav ostali život u strogim podvizima posta i molitve, prepodobni se upokoji 1534. godine. Svete mošti njegove pokoje se u njegovom manastiru.
 


 
NAPOMENE:

  1. Ovaj sveti spominje se još i 20. februara i 29. novembra.
  2. Spomen njegov 4. marta.
  3. Spomen njegov 4. februara.
  4. Isusa Navina, 10, 12 – 13.
  5. Prestavio se 466. godine.
  6. Spomen njegov praznuje se 20. novembra.
  7. Spomen njegov praznuje se 21. oktobra.
  8. Olimp – gora u maloazijskoj oblasti Miziji, na granici između Frigije i Vitinije. Na njoj su bili čuveni manastiri.
  9. Carovao od 813. do 820. godine.
  10. Teodot I Kasiter patrijarhovao od 815. do 821. godine.
  11. Fanejeva obitelj nalazila se između Vizantije i Ponta.
  12. Spomen njegov Crkva praznuje 11. novembra.
  13. Teofil carovao od 829. do 842. godine.
  14. Kampanija se nalazi u staroj Italiji i graniči sa zapada Laciumom, sa severa Samniumom, sa istoka Lukanijom i sa juga Tirenskim Morem.
  15. Kronos, po grčkoj mitologiji, mlađi sin Urana i Geje, jedan od titana. Smatrao se pokroviteljem useva i žetve, zbog čega se izobražava sa srpom u ruci.
  16. Tako se nazivao Jupiter ili Zevs.
  17. Hermes – bog sreće, napretka.
  18. Afrodita ili Venera – boginja ljubavi i lepote.
  19. Hera – pokroviteljka brakova i porođaja.
  20. Atina ili Minerva – boginja mudrosti.
  21. Zevs ili Jupiter – vrhovni bog stare grčke vere, rodonačelnik svih ostalih bogova i vinovnik svega što postoji.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *