NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za jun

Žitija Svetih za jun

5. JUNI
 
SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
DOROTEJA,
episkopa tirskog
 
U vreme neznabožnog cara rimskog Dioklecijana (284- 305. g.) sveti Dorotej bejaše episkop grada Tira. Kada Dioklecijan diže ljuto gonjenje na hrišćane, sveti Dorotej ostavi svoj presto i skrivaše se po nepoznatim mestima. No kada se zacari Konstantin Veliki, i u Crkvi nastade mir, sveti Dorotej se opet vrati u Tir na svoj presto, i s uspehom pasaše stado duhovnih ovaca, privodeći k Bogu mnoge iz idolopokloničke zablude. I produži se život svetog Doroteja čak do cara Julijana Odstupnika.[1] Stupivši na presto, Julijan spočetka ne gonjaše Crkvu otvoreno već potajno, naredivši svojim jednomislenim upraviteljima oblasnim da muče i ubijaju hrišćane. Tada sveti Dorotej videći novo veliko gonjenje hrišćana, ponovo ostavi presto Tirske crkve, uklanjajući se na taj način od ruku mučitelja i dajući mesta gnevu, jer Gospod zapovedi ne utrčavati u javne opasnosti, pripremljene od gonitelja, nego ih izbegavati: Kada vas gone u jednom gradu, bežite u drugi (Mt. 10, 23).
Otišavši iz Tira, sveti Dorotej dođe u Malu Aziju, ali se i tamo ne mogade sakriti od idoloslužitelja, pošto ga je Bog prizivao k mučeničkom vencu. On bi uhvaćen od Julijanovih ulaka u gradu Udskom.[2] Pretrpevši tu raznovrsna mučenja i teška stradanja, on u mukama predade blaženu dušu svoju u ruke Gospodu Hristu, u sto sedmoj godini svoga života. Postrada 361. godine.
Pošto je u potpunosti bio izučio i svetovne i duhovne nauke, sveti Dorotej je, kao vrlo učen i mudar čovek, ostavio posle sebe razne spise, veoma važne za hrišćane, i to na grčkom i latinskom jeziku koje je odlično znao. Između ostaloga on je sastavio žitija proroka i apostola, i druga veoma korisna dela i povesti. I sada, budući sam zapisan u knjizi života, on boravi na nebu sa onim svetiteljima, čije je živote opisao.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
TEODORA,
episkopa tirskog[3]
 
Beše muž duhonosan i vrlo obrazovan, življaše u vreme careva Dioklecijana, Likinija i Konstantina Ve likog. Bio episkop u gradu Tiru i mnogo postradao za veru. Upokojio se u dubokoj starosti.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
TEODORA PUSTINJAKA
 
Prepodobni otac naš Teodor beše uškopljenik od mladosti svoje. On ostavi svet, postade monah i otide u pustinju Jordansku. Trudeći se da ugodi Bogu, on mnoge trudove uze na sebe, zbog čega i dobi od Boga dar čudotvorstva. Jednom prilikom valjalo mu je ići nekim poslom za Carigrad. Došavši na morsku obalu, on nađe lađu koja je išla za Carigrad i sede u nju. U toku plovidbe lađa zaluta na pučini morskoj, i u tom lutanju nestade pijaće vode na lađi. Kada od žeđi svi mornari i putnici na lađi behu u velikoj brizi i očajanju, prepodobni Teodor podiže ruke k nebu i pomoli se usrdno Bogu koji duše ljudske spasava od smrti. Zatim s molitvom prekrsti morsku vodu krsnim znakom, i reče mornarima: Blagosloven Bog! Zahvatite vode koliko vam treba. – Kada oni zahvatiše i okusiše, videše da se morska voda od gorke pretvorila u slatku. Onda sve sudove napuniše iz mora slatkom vodom, pa svi proslaviše Boga, i starcu se do zemlje pokloniše. No on im reče: Prostite mi, gospodo moja! Ovo čudo svemoćnoga Boga dogodi se ne radi mene nego radi vas, utučenih zbog nemanja vode. Jer Bog, videvši vašu tugu i samrtnu muku, sažali se na vas, pa slanu vodu morsku pretvori u slatku.
Ubrzo posle toga i lađa, molitvama svetoga starca Teodora, nađe svoj put, i brzo doplovi do pristaništa, ka kome je išla. Ovaj prepodobni otac satvori i mnoga druga čudesa, pa se prestavi k Bogu 583. godine.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ANUVIJA ISPOVEDNIKA,
egipatskog pustinožitelja
 
Rodom Egipćanin, prepodobni Anuvije imađaše veliku veru i ljubav ka Hristu Bogu. Kada neznabožni idolopoklonici digoše gonjenje na hrišćane, on neustrašivo ispovedi Hrista pred njima, i oni ga podvrgoše mučenjima. No, po promislu Božjem, on bi oslobođen od ruku neznabožaca, i on ode u pustinju. Podvizavajući se i ugađajući Bogu, on se skitaše po pustinji do duboke starosti.
Prepodobni Anuvije skonča na ovaj način. Jednom se na jednom mestu na obali reke Nila, koji navodnjava Egipatsku zemlju, sastadoše tri pustinjaka, vođeni Duhom Božjim: ava Sur, Isaija i Pavle. Pošto raspitaše jedan drugog ko kuda ide, oni videše da svi troje imaju istu misao i nameru, jer je svaki od njih bio pošao k avi Anuviju. Od mesta na kome se sastadoše tri pustinjaka, do Anuvijevog manastira, beše tri dana putovanja, i to lađom uz reku. Pustinjaci sedoše na obali, čekajući da naiđe neka lađa koja plovi na tu stranu, da bi seli na nju i stigli do mesta gde obitava prepodobni Anuvije. No pošto za dugo vreme ne naiđe nikakva lađa, njih obuze tuga, i oni rekoše jedan drugome: Pomolimo se Gospodu, da ispuni želju našu i da nam pomogne da savladamo sve teškoće na preduzetom putu.
Onda Isaija i Pavle rekoše avi Suru: Oče, pomoli se osobito ti, jer znamo da te Bog svagda sluša, pa će i sada darovati ono što budeš iskao. – Sur naredi i njima da zajedno s njim preklone kolena na molitvu, a sam se krstoliko prostre po zemlji, pavši ničice na lice svoje pred Gospodom. Kada po završetku molitve podvižnici ustadoše sa zemlje, oni ugledaše lađu gde stoji pored obale. Obradovani, oni zablagodariše Gospodu i sedoše na lađu. Krenuvši se, lađa plovljaše nošena vetrom i upravljana nevidljivom silom Božjom. I ona tako brzo plovljaše, da je za jedan sat prevalila put, kojim bi ona sa velikom mukom trebala da putuje tri dana.
Kada lađa pristade uz obalu prema Anuvijevoj obitelji, oci izađoše na obalu. I reče otac Isaija: Gospod mi pokaza čoveka ka kome idemo, gde nas susreće i kazuje svakome od nas tajne što ih u srcima svojim imamo. A i otac Pavle reče: I meni Gospod otkri, da će kroz tri dana uzeti k sebi Anuvija iz ovoga sveta.
Posle toga oni krenuše od obale ka manastiru, i kada malo odmakoše od reke, gle, u susret im izađe prepodobni Anuvije. Pošto ih pozdravi, on reče: Blagosloven Gospod koji sada meni pokaza vas u telu, a ranije vas videh u Duhu.
I dovevši ih s ljubavlju u svoju keliju, on stade svakome od njih kazivati dobra dela njihova, koja su samo Bogu bila poznata: kako se ko nasamo podvizava, i tvoreći vrline ugađa Vladici svome – Hristu Gospodu, i kakvu ko blagodat ima od Gospoda. – Posle toga ava Isaija reče prepodobnom Anuviju: Pošto Gospod i nama otkri o tebi, avo, da će te kroz tri dana uzeti k Sebi iz ovog privremenog života, to te molimo da i ti nama ispričaš svoje isposničke trudove i podvige, kojima si ugodio Bogu. Ne boj se poroka slavoljublja, jer odlazeći iz ovog sveta, ti ćeš potomcima ostaviti primer bogougodnog života svog, da bi te oni podražavali.
Tada starac stade govoriti: Ne sećam se da sam učinio išta veliko i slavno. Po blagodati Boga mog sačuvah u sećanju samo ovo: od onog vremena gonjenja na hrišćane, kada pred mučiteljima ispovedih ime Spasitelja našeg, iz mojih usta ne izađe lažna reč. Jer, ispovedivši jednom istinu, ja potom nisam hteo da izustim ništa neistinito i lažno; i zavolevši jednom nebesko, ja nisam više hteo da volim išta zemaljsko. U tome mi je pomagala milost Gospodnja, jer mi Gospod darova silu da nikada ne ištem ništa zemaljsko. Kakvu god hranu poželeh, sveti Anđeli mi donošahu. I Gospod ne sakri od mene ništa od onoga što se radi na zemlji. U srcu mom ne uzraste želja ni za čim drugim osim za Bogom. Ištući Gospoda Hrista, koga zavole duša moja, ja nisam spavao ni danju ni noću, da bih očima duše svoje stalno gledao Njega i naslađivao se posmatranjem Njega. Ja stalno vidim pored sebe i Anđela Božjeg koji mi pokazuje sve sile ovoga sveta. Svetlost uma mog se nikada ne ugasi. Sve što sam iskao od Gospoda, odmah sam dobijao. Često sam viđao Anđelske vojske što pred Bogom stoje; viđao sam likove svetih Mučenika i Ispovednika, sabore monaha i svih Svetih, osobito onih kojima za života na zemlji beše jedino zanimanje: u prostoti srca i vere neprestano slaviti i blagosiljati Gospoda. Videh takođe Satanu i anđele njegove, predane ognju večitome. I opet, na suprotnoj strani od njih, videh pravednike koji se naslađuju večitom radošću.
To i mnogo drugih sličnih stvari prepodobni Anuvije ispriča u toku tri dana ocima koji mu behu došli u posetu; ispriča im ne iz sujete, nego radi koristi slušalaca. Jer, primoravan njihovim molbama, on im to pričaše čistom savešću i prostim srcem, i sa velikom smernošću. A na isteku trećeg dana on mirno i radosno predade dušu svoju Bogu. I odmah se pojaviše sveti Anđeli, prihvatiše dušu njegovu i uznošahu je u nebeske visine, pri čemu su se u vazduhu čule preslatke pesme anđelske.
Tako se sa zemlje preseli u nebeske obitelji prepodobni Anuvije[4] koji pred neznabošcima ispovedi ime Hristovo i zbog toga pretrpe mučenja. Sada se on pred nebeskim Anđelima proslavlja u liku Ispovednika od Gospoda našeg Isusa Hrista, kome sa Ocem i Svetim Duhom čast i slava vavek, amin.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
DOROTEJA PALESTINSKOG[5]
 
U mladosti se ovaj prepodobni otac i mudri podvižnički pisac (oko 500. do 565. g.) mnogo i marljivo učio, i mnoge nauke do savršenstva izučio. Pošto zavole monaški život po Bogu on otide u opštežićni manastir velikog Ave Serida (slavi se 13. avgusta) u Palestini, gde nađe mnoge i velike isposnike bezmolvnike. Među ovima behu najizvrsniji dva velika starca: prepodobni Varsanufije, i njegov učenik i sapodvižnik Jovan, zvani prorok (slave se 6. februara). I Dorotej svim srcem predade sebe na poslušnost ovim podvižnicima i isposnicima.
Dok je blaženi ava Dorotej živeo u kinoviji ave Serida i prohodio podvig svetog poslušanja, pomenuti sveti starci nađoše za dobro da otac Dorotej podigne bolnicu i iz hrišćanske ljubavi sam se stara o njoj. Jer su bratija, kad bi se razboleli, mnogo patili, pošto nije bilo nikoga da ih gleda. I pomoću Božjom otac Dorotej podiže bolnicu uz pomoć svoga rođenog brata po telu, koji mu davaše sve što beše potrebno za zidanje. I služaše ava Dorotej bolesnicima sa još nekolicinom pobožne bratije, jer na tu službu beše određen od otaca.
Jednoga dana dozva ga k sebi iguman ava Serid i poveri mu na rukovođenje nekoga mladića u vojničkom odelu kome beše ime Dositej. Kako je pak ovog mladića Dositeja duhovno rukovodio ava Dorotej, i kako ga je brzo priveo zadobijanju večnog spasenja o tome se opširno govori u žitiju prepodobnog Dositeja (pod 19. februarom). Ovo pak rukovođenje ava Dorotej činjaše po mudrim savetima spomenutih prozorljivaca Varsanufija i Jovana, kojima otac Dorotej bi verni učenik sve do same njihove smrti. Ava Varsanufije preminu pre, a ava Jovan docnije. On od njih sačuva dragocenu knjigu Pitanja i odgovora, koja sadrži mnoge dušekorisne i bogoblagodatne pouke. Posle smrti svoga nastavnika, prepodobnog Jovana prozorljivog, ava Dorotej ostavi Seridovu obitelj i po volji Božjoj osnova svoj manastir u okolini Gaze Palestinske. U njemu on bi iguman i istinski rukovodilac u duhovnom životu. Upokojio se u drugoj polovini šestoga veka, a iza sebe ostavio svojim učenicima i svima nama 24. izvrsne Pouke i 8. kraćih pisama upućenih svojoj bratiji.
Kakva duhovna bogatstva sadrže spomenute Pouke ave Doroteja, najbolje će se videti ako navedemo jednu od njih:
 
POUKA AVE DOROTEJA
O NEOSUĐIVANJU BLIŽNJIH (I O LJUBAVI)[6]
 
Starci su nas učili da moramo izbegavati male pogreške, ako želimo da se sačuvamo od većih i težih. Jer se uglavnom od tih neznatnih popuštanja stvara u duši rđava navika i neprimetno se pada u sve veće prestupe.
Koliko je samo, na primer, teška stvar osuđivanje drugih, naših bližnjih. Od toga nema ničeg goreg, to su i Oci govorili. A u taj veliki greh upada čovek baš ne pazeći na te naizgled male i ništavne stvari.
Jer čim počnemo ma i najmanje podozrevati drugoga i obraćati pažnju na ono što on radi, naš um više ne pazi na svoje pogreške. A posle toga već dolazi ogovaranje, osuđivanje i preziranje drugih, i na kraju neminovno – padanje u onaj isti greh koji kod drugih osuđujemo. Baš zato što se čovek ne brine o svojim slabostima i „ne oplakuje svoga mrtvaca“, kako su govorili Oci, nego obraća pažnju na dela bližnjih, ne može napredovati u dobru. Greh osuđivanja je toliko teži od drugih, da je Hristos greh bližnjeg nazvao trunom, a osuđivanje – brvnom (Lk. 6, 42).
Onaj farisej, kad je govorio o svojim vrlinama i slavio Boga zbog njih, nije govorio neistinu – i mi smo dužni slaviti Boga ako nam pođe za rukom da učinimo neko dobro – i nije zbog toga bio osuđen, kao ni za ono što je rekao „Nisam kao ostali ljudi“; nego kad se okrenuo cariniku i rekao: „Ili kao ovaj carinik“. Tada se podvrgao osudi, jer je osudio čoveka, osudio njegovo raspoloženje duše, čitav njegov život. Zato je carinik i izašao opravdan, a ne onaj (Lk. 18, 11).
Zbilja, zašto mi osuđujemo, i šta hoćemo od Božije tvari? I bez toga mi imamo o čemu da se brinemo. Neka svako pazi na sebe. Bogu jedinom pripada pravo da sudi i opravdava. On jedini zna moć, obdarenost i ustrojstvo tela i duše i okolnosti svakoga od nas.
Sećam se, slušao sam da se nekada dogodio ovakav slučaj. U jedno pristanište pristao brod pun roblja. Čuvši za to, jedna sveta devojka u tom mestu obradova se veoma, jer je želela da kupi jednu devojčicu i da je vaspita tako da ova i ne sazna poroke ovoga sveta. Ona doznade od sopstvenika broda da ima na raspoloženju dve devojčice, upravo onakve kakve je ona želela. Odmah je otkupila jednu od njih i uzela je kod sebe. Kad je brod prispeo u sledeće pristanište, jedna razvratna žena otkupi onu drugu devojčicu.
I tako, ova sveta devojka uze devojčicu i vaspita je u strahu Božjem, upućujući je na svako dobro. A ona žena bludnica, uzevši onu jadnicu, načini od nje oruđe đavolje. Jer čemu je ona nesrećnica i mogla naučiti jadno dete, nego propasti duše?
Recite mi sada: šta mi možemo reći o njihovoj strašnoj sudbi? Obe su devojčice bile male, obe prodane, ne znajući ni same kuda. Ali, jedna se našla u rukama Božjim, a druga je upala u kandže đavola.
Može li neko da pretpostavi da će Bog isto tražiti i od jedne i od druge? To je nemoguće. Jedna je znala za sud i za Carstvo Božje, danonoćno se učila rečima Božjim, a druga nikada nije ni videla ni čula ništa dobro. Kako bi, dakle, obe bile suđene jednim istim sudom? Može li ko to sad objasniti?
Niko dakle ne može ništa znati o sudbama Božjim, jer jedini On sve zna i jedini On može da sudi.
Događa se, na primer, da neko greši po prostoti, ali ima izvesnu vrlinu koja je ugodnija Bogu mnogo više nego sav tvoj život, a ti ga sudiš i osuđuješ, obremenjujući tako samo dušu svoju. Ako mu se i dogodilo da pogreši, znaš li koliko se pre toga borio i koliko je truda uložio da izbegne greh, i, šta znaš, možda je njegovo grešno delo pred Bogom – delo pravde. Jer je Bog video njegov trud i njegovu žalost, i pomilovao ga je. A ti znaš samo njegov greh. I dok ga Bog miluje, ti ga osuđuješ, i gubiš dušu svoju. Greh si njegov video, ali pokajanje nisi. Znaš li koliko je on suza zbog toga greha prolio pred Bogom?
I kad bismo bar samo osuđivali… No mi imamo običaj i da preziremo grešnika i da okrećemo glavu od njega, kao od kakve gadosti. To je još mnogo gore, i mnogo strašnije. Ali se ni na tome ne zaustavljamo, na toj svojoj sopstvenoj šteti, nego odmah idemo i dalje, i čim sretnemo koga govorimo: Znaš li šta je učinio taj i taj, te tako i u njegovo srce unosimo smutnju i greh. I ne bojimo se Onoga koji je rekao: „Teško onome koji bližnjega svojega napaja vodom mutnom“ (Avak. 2, 15).
Sve pak ovo mi činimo zato što ljubavi nemamo. Kad bismo imali ljubav, gledali bismo na nedostatke bližnjega sa bolećivošću i sa saučešćem, kao što je i napisano: „Ljubav pokriva mnoštvo grehova“ (1. Petr. 4, 8); i „Ljubav ne misli zla; sve snosi, sve pokriva“ (1. Kor. 13, 5).
Tako dakle, kad bismo imali ljubavi ljubav bi pokrila svaki greh. A Svetitelji tako i čine kada vide ljudske nedostatke. Mislite li da su Sveti slepi i ne vide? Ima li koga da više mrzi greh od njih? Pa ipak, oni ne mrze čoveka i ne osuđuju ga, ne okreću glavu od njega, nego sastradavaju sa njim, tuguju zbog njega, urazumljuju ga, leče ga i čine sve da bi ga kako spasli. Dugotrpeljivošću i ljubavlju oni ga privlače i pridobijaju, postupaju s njime kao majka s razvratnim sinom, kako bi ga vremenom ispravila.
Ako, dakle, želimo da se sačuvamo od ogovaranja, osuđivanja i preziranja, moramo umnožiti ljubav i pomagati jedan drugoga. Koji se to od nas, ako ima na ruci ili nozi ranu, grozi samoga sebe i otseca sebi ruku, makar bila sva u gnoju? Naprotiv, svu pažnju obraća baš toj ruci: umiva je, maže je lekovitom mašću, uvija je čistim platnom i moli da se isceli. Tako treba postupati i sa grešnikom. Jer mi smo, veli Apostol, „jedno telo u Hristu“ (Rm. 12, 5). Svako treba da pomaže drugome prema svojim moćima, ili poukom, ili utehom, ili pružanjem pomoći. Svaki treba da se stara da ima mir i jedinstvo sa svima. Jer ukoliko se čovek sjedinjuje sa ljudima, utoliko se više sjedinjuje sa Bogom.
Da bih vam bolje objasnio, predstaviću vam to jednom slikom, koju su nam Sveti Oci predali:
Zamislite jedan krug, njegov centar, i prave linije koje polaze iz centra. Pretpostavite sada da je taj krug – svet, centar kruga – Bog, a prave linije koje idu od periferije ka centru – putevi života ljudskih. Ukoliko svetitelji, želeći da se približe Bogu, ulaze u unutrašnjost kruga, utoliko postaju bliži Bogu i jedan drugome. I ukoliko se približuju Bogu, utoliko se približuju jedan drugome; i ukoliko se približuju jedan drugome, utoliko se približuju Bogu. Tako isto treba razumeti i udaljavanje: kada se udaljuju od Boga i okreću ka spoljašnjosti, ka periferiji kruga, jasno je da ukoliko se udaljuju od Boga, utoliko se udaljuju i jedan od drugoga; i ukoliko se udaljuju jedan od drugoga, utoliko se udaljuju od Boga. Takva je priroda ljubavi: ukoliko smo van i ne ljubimo Boga, utoliko je svaki udaljen i od bližnjeg. A ako ljubimo Boga, onda ukoliko se približujemo Bogu kroz ljubav prema Njemu utoliko se ljubavlju sjedinjujemo i s bližnjima; i ukoliko se sjedinjujemo sa bližnjima, utoliko se sjedinjujemo sa Bogom.
Neka bi nas Bog udostojio da slušamo ono što je korisno i da to tvorimo, jer ukoliko se mi staramo da ispunjavamo ono što smo čuli, utoliko nas Bog prosvećuje i upućuje da razumemo Njegovu svetu volju. Njemu slava u vekove. Amin“.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
PETRA KORIŠKOG,
isposnika i otšelnika
 
Kada Srpska zemlja i narod koji živi u njoj primi svetlost Hristovog Evanđelja, i kada se apostolskim delima i podvizima bogonosnog oca našeg Save i ostalih bogougodnika srpskih učvrsti blagočešće među Srbima, tada zasijaše mnogi bogougodni svetilnici po Srbiji i čitavom Balkanu. Među takvim podvižnicima osobito se proslavi ovaj prepodobni i bogonosni otac naš Petar, koji se podvizavaše u Koriškoj pustinji kraj Prizrena. Njegov život i podvige opisa hilandarski monah Teodosije (pisac i žitija Sv. Save Srpskog), koji je na poziv koriškog monaha Grigorija dolazio u Prizren i okolinu i od verodostojnih svedoka i monaha očevidaca doznao za sveti život i bogougodne podvige i čudesa ovoga prepodobnog. Mudri Teodosije je potom napisao i službu prepodobnom Petru Koriškom.[7]
Bogonosni otac naš Petar beše rodom iz hvostanskog kraja u oblasti Dioklitiji, kako se onda zvala pokrajina oko današnje Peći.[8] Selo njegovo zvaše se Unjemir, a to je današnji Ujmir kraj Peći. Roditelji mu behu pobožni i čestiti hrišćani, koji ga po rođenju krstiše i dadoše da se uči svetim knjigama. Još u mladosti blaženi Petar ispoljavaše blagodat Božju koja beše i koja imaše biti na njemu, jer od detinjstva beše krotak i smeran, bezlobne duše i nezlobiva uma. Zbog ovoga on izbegavaše dečje igre i sve nekorisne družbe i zabave, što roditelje njegove ne malo žalošćaše. Umesto svega drugoga Petar se usrdno truđaše u postu, molitvi i pohađanju hrama Božjeg, i u učenju božanstvene nauke reči Božje. Iz Svetoga Pisma on shvati da radi ljubavi Božje treba ostaviti sve na svetu, pa i same roditelje, i zato mu duša žuđaše da se posvetn služenju Bogu u samoći i otšelništvu. Kada mu uskoro umre otac on beše gotov da se udalji iz doma i sveta, ali ga majka preklinjaše da nju i mlađu sestricu, koju imaše, ne ostavlja samotne i sirote. Prepodobni se smilova na majčina preklinjanja i preuze na se upravljanje kućom, ali svoje podvige posta i molitve ne umanji nego ih naprotiv udvostruči. On krotko oraše svoju njivu na jednom slepom volu, koji po smrti prepodobnoga na čudesan način prepoznade palicu svoga gospodara. Uz telo svoje prepodobni nošaše grubu vlasenicu, i to niko ne znađaše osim majke koja beše primetila njegovo naglo telesno slabljenje. Ali se majka bojaše da mu išta primeti, iz straha da ih ne ostavi i ode u pustinju. No uskoro se i majka preseli ka Gospodu, te prepodobni mogaše ispuniti svoju davnašnju bogougodnu želju.
Ostavši sam sa mladom sestrom svojom, blaženi Petar je pitaše hoće li da se uda, jer je ne mogaše ostaviti tako mladu i nezbrinutu. No sestra takođe ljubljaše devstvenost i čistotu, i ne željaše da ostavi brata nego ga moljaše da i nju uzme sa sobom, obećavajući mu da će se podvizima njegovim posta i molitve i ona podvizavati. Tada joj on smireno reče: „Volja Gospodnja neka bude!“ Zatim izađe sa sestrom iz svoga sela i u crkvi svetih Apostola Petra i Pavla, nedaleko od sela, primi monaški postrig od jednog starca monaha koji je u toj crkvi živeo. Tu prepodobni sagradi posebne kelije sebi i sestri, gde se obadvoje podvizavahu u postu i molitvi. Podvizavao se prepodobni vrlo tvrdo i istrajno, i u teškoj borbi s demonskim iskušenjima pokazao se pobedonosnim, kao što će se dalje pokazati. Njima dvoma dolažahu srodnici i poznanici i donošahu im što im beše potrebno za život, no blaženi Petar ne beše time zadovoljan i predloži sestri da se udalje na drugo mesto, što sestra odmah i prihvati. Oni se udaljiše u drugo mesto, gde opet beše blizu crkva svetog Apostola Petra, ali se ni tu njihova vrlina ne sakri od čestih i mnogih posetilaca.[9]
Čitajući Žitija svetih i bogonosnih drevnih Otaca prepodobni željaše da se oda većim usamljeničkim, molitveno-tihovalnim podvizima, ali to ne mogaše da učini zbog sestre svoje. Zato se u srcu reši da Boga radi ostavi sestru i tajno se od nje udalji. No kada on to pokuša sestra ga primeti i brzo ga sustiže. Tako oni putovahu zajedno i dođoše do gore visoke iznad grada Prizrena, povrh sela koje se zvaše Koriša (danas Kabaš). Behu se oboje umorili i zastadoše da se odmore. Od silnog umora sestra odmah zaspa i spavaše tvrdim snom. Tad se prepodobni pomoli Bogu i reši da ostvari svoju nameru: da Boga radi i većih podviga radi ostavi i sestru i udalji se u neku skrivenu raspuklu stenu. U toploj molitvi sa suzama Bogu on govoraše da ovo čini iz ljubavi prema Bogu, Kome i prepušta na brigu i zaštitu svoju sestru i njene podvige devičanstva i čistote. Za sebe iskaše da mu Bog podari da početak pokajanju postavi, Bogu posluži, i spasenje zadobije. Posle tople molitve oseni sestru krsnim znamenjem, i udalji se od nje plačući i sam zbog rastanka. Probudivši se, sestra ga zvaše po imenu, i ne našavši ga gorko plakaše: „Goro Božija sveta, govoraše ona, molim da smrt u tebi nađem. Makar mi ti budi milostiva, primi i mene ovde, i daj da ne izađem iz tebe do groba. Jer u svet vratiti se ili u njemu biti ne volim, niti sam dostojna da živim ne videći gospodina brata mojega“. Plačući tako i ridajući sestra otide među narod i tamo tajno požive u devstvenosti i celomudriju, dok se ne prestavi Bogu u ugodnosti Njemu kako je brat beše naučio. Za njeno prestavljenje doznade i prepodobni i toplo iz srca blagodaraše Bogu, Kome se uvek moljaše za njeno spasenje.
Potom se prepodobni Petar uspe na goru vrlo visoku i nađe u jednoj steni sebi pećinu, gde se nastani i svoje podvige produži. Mrazem smrzavan i suncem opaljivan, prepodobni se hranjaše samo divljim biljem i gorkim bukovim žirom, tako da u telu provođaše življenje bestelenih bića. Jer on beše nepoštedan i nemilosrdan neprijatelj telu svome, da bi ga od strasti očistio i u žrtvu čistu i živu Bogu prineo. Okolne zveri ne uznemiravahu prepodobnoga nego sa njim u miru življahu, ali ga zato demoni napadahu i preko jedne zmije u pešteri neprestalno uznemiravahu. Noću mu se demoni glasovima njegove sestre javljahu, kao moleći ga da je od zverova izbavi i u svoju pećinu primi. No prepodobni znađaše za takva i slična lukavstva besovska, i zato neprekidno pojaše psalme i pesme duhovne Bogu. Kada mu najzad dosadi često šištanje spomenute zmije u pećini, on se usrdno Bogu moljaše i četrdeset dana strogo pošćaše, prizivajući i Anđela Gospodnjeg u pomoć, pa najzad izađe iz pećine i imenom Hristovim stade tu ljutu zmiju progoniti iz stene. Tada se pred njim pojavi sjajni Anđeo Gospodnji, a starac od sjaja njegovog uplašen posrnu, no Anđeo ga prihvati i reče: „Ne plaši se od mene, ja sam Mihailo, Arhistratig sila Gospodnjih, i gle, pošto si molio, sada sam ja od Njega poslan i dođoh da prognam lukavu zmiju, koja ti pakost čini. Sada ćeš videti slavu Boga našega!“. I Arhanđeo s mačem odmah progna zmiju, a starcu reče: „Mir tebi, dušo koja tražiš Gospoda! Vide li slavu Boga našega? Gle, molbu tvoju Bog preko mene ispuni, i pokvarena i lukava zmija više nikada neće doći. Pazi na sebe i jačaj u Gospodu, jer ćeš mnoge napade morati da podneseš od zlih duhova koji ti ovde zavide, ali ih se ti nemoj bojati i ne plaši se njihova zastrašivanja, nego im se imenom Gospodnjim suprotstavi i oni će otići posramljeni“. I Arhistratig odmah postade nevidljiv. Prepodobni sav u trepetu i velikom smirenju, bijući se u prsa svoja, govoraše: „Ko sam ja, u strastima pocrneli i u gresima ogrezli i usmrdeli, te si Ti, Gospode, poslao u pomoć meni Tvog preslavnog i presvetlog vrhovnog Anđela!“ I ušavši u pećinu on sa suzama zablagodari Bogu i Njegovom Arhanđelu za ovo čudo.
Po ovom viđenju prepodobni se dade na još veće podvige, i dostiže takvu čistotu uma da je sve đavolske zamke prozirao i molitvom i tihovanjem ih pokidao. Đavo se osobito staraše da prepodobnoga odagna iz pećine i sa stene. Jednoga dana navali na njega u vidu velikog oblaka crnih gavranova koji hoćahu da mu oči iskopaju, no prepodobni ih odagna molitvama i proiznošenjem ispovedanja vere (tj. čitanjem Simvola vere). I mnoge druge pakosti i priviđenja pričinjavaše mu lukavi demon, ali svetitelj sva iskušenja i zlostavljanja trpljaše, znajući da sve to vidi Bog, Koji će ga za trpljenje nagraditi. Nenasitom ljubavlju prema Bogu, on revnosno ulažaše u sve veće borbe, tako da se i sami besi od njegovog stradalničkog trpljenja sramljahu. Jer oni ga o stene ranjavahu i htedoše mu na svaki način doći glave, ali mu ništa ne mogahu. Oni mu prećahu i gonjahu ga, govoreći da je stena i pećina njihovo prebivalište, i zastrašivahu ga u vidu raznih zverova i drugih demonskih maštarija. Na sve njihove zamke prepodobni odgovaraše sve usrdnijom molitvom i moljenjem Bogu, a demonima govoraše: „Ako bi i još veće mnoštvo pukova vaših na mene navalilo, neće se bojati srce moje. Ako me napadnete, pokazaću smelost svoju protiv vas u ime Boga mojega“. A k Bogu vapijaše: „Gospode, pomozi mi! Smiluj mi se, Gospode, nemoćan sam, i duša se moja veoma zbunila“. I Gospod milostivi svagda uslišavaše molitvu sluge Svoga. Demoni pokušavahu da ga navedu na pomisli gordosti i samopreuznošenja, no prepodobni se ograđivaše božanskim smirenjem, jer svagda govoraše: „Ja sam prah i pepeo“ (1. Mojs. 18, 27) pred Gospodom mojim, i ništa bez Njega ne mogu učiniti. Zato je i post moj i trpljenje moje ovde u pustinji, jer je On Bog moj, i Spasitelj moj, i Zaštitnik moj, i u Njega se uzdam“.
Posle ove sjajne pobede nad svim iskušenjima demonskim Gospod ukrepi prepodobnoga i ispuni ga radosti neiskazane javljanjima božanske svetlosti u pećini njegovoj danju i noću. Ovo svetlosno viđenje potraja mnogodnevno, tako da se sveti jedino njime naslađivaše i na ionako hudu hranu svoju potpuno zaboravljaše. Raspaljen ljubavlju prema Gospodu svom i Spasitelju, on samo ponavljaše reči Davida psalmopevca: „Žedna je duša moja Boga jakoga i živoga. Kada ću doći i javiti se pred Bogom mojim?“ (Ps. 41, 2). U ovakvim podvizima nadljudskim i vrlinama ravnoangelnim prepodobni prožive i ostale godine života svoga na zemlji, uvek se duhovno veseleći i Bogu za sve blagodareći. A đavoli se više ne usudiše ni da mu se približe, jer ih blagodat Božja koja beše u prepodobnome, uvek daleko odgonjaše. No prepodobni se od toga nimalo ne pogordi, već sa strahom i trepetom građaše svoje spasenje, uvek se sećajući reči Apostolove: „Hristos dođe u svet da spase grešnike, od kojih sam prvi ja“ (1. Tim. 1, 15). On do kraja života svoga sebe osuđivaše i svagda pred Gospodom smiravaše.
No Gospod ne htede da ovaj svetilnik ostane svetu nepoznat, te uputi k njemu neke bogoljubive inoke. Došavši k prepodobnome oni ga zamoliše da ih primi i isposničkom življenju nauči, što prepodobni, predviđajuđi svoj skori odlazak Bogu, rado prihvati i blagoslovi ih da žive u pećinama ispod njega. Pred smrt ih zamoli da mu u steni u pećini useku u kamenu mesto za grob, gde će ga po smrti njegovoj položiti. Zatim im na njihovu molbu ispriča svoje žitije i podvige, pa se onda po ljudskoj prirodi nešto malo razbole. Potom se pričesti božanskim i životvornim Tajnama Hristovim, izgovarajući ove reči: „Slava Bogu za sve!“ Najzad se još jednom toplo pomoli, govoreći: „Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, primi u miru dušu moju i udostoji me da prođem kroz vazduh i pokraj duhova lukavstva neuznemireno i bez prepreke, bez opasnosti i njihove pakosti, uz pomoć i odbranu Tvojih svetih Anđela, i vođen i sprovođen njima tamo gde ću se Tebi, Bogu mojemu, pokloniti i od Tebe primiti nagradu po velikoj milosti Tvojoj i bez osude za mnoga moja zla dela“. Zatim dade bratiji poslednji celiv i mirno predade dušu svoju u ruke Gospoda svoga, Koga je od detinjstva toliko zavoleo i usrdno Mu podvižnički služio do duboke starosti. Upokoji se 5. juna 1270 (ili 1275.) godine za vladavine srpskog blagovernog kralja Uroša. One noći kad se prepodobni upokojio videla se svetlost od mnogo sveća u njegovoj pećini i čulo se angelsko pojanje. Od bratije je nađen ujutro gde počiva u kamenom grobu umotan u vlasenicu, sjajnoga lica i pećine prepune blagouhanoga mirisa. Gospod uskoro proslavi i sasušene podvizima mošti prepodobnoga, jer darom čudotvorstva i miomirom izobilno ih obogati. Zato se k njima stadoše sticati mnogobrojni vernici sa raznih strana, i po veri svojoj utehu i isceljenja od njih dobijati.
Uskoro zatim peštera prepodobnoga bi pretvorena u crkvu Božju, i car Dušan (1331. -1355. g.) je predade na upravu starom igumanu Grigoriju, a potom ona postade metoh manastira Hilandara. Neki delovi moštiju prepodobnog Petra biše odneti u Carigrad i na druga mesta, a krajem 16. veka monasi koriškog manastira skriše od Turaka ostatke svetih moštiju njegovih u pećinsku crkvu manastira u Crnoj Reci kod starog Kolašina, između Mitrovice, Peći i Novog Pazara, gde one i do danas počivaju. – Molitvama prepodobnog oca našeg Petra Koriškog neka Gospod i nas pomiluje i spase, kao blag i čovekoljubiv. Amin.
 
SPOMEN SVETOG NOVOMUČENIKA
MARKA
 
Sveti Marko novomučenik Hristov rodio se u gradu Smirni. Otac njegov po imenu Hadži-Konstantin beše rodom iz Soluna, a majka mu Marija rodom iz Smirne. Beše oženjen, ali ga đavo navede te u gradu Novi Efes pade u greh sa nekom drugom ženom i potom se odreče Hrista. Osetivši zatim grižu savesti otide i sa plačem i suzama ispovedi se jednom duhovniku.
Posle ovoga on sede tajno na jednu lađu (1792. g.) sa ženom i otputova za Trst i Veneciju. Tamo se opet ispovedi i bi udostojen pomazanja svetim mirom i pričešća svetim Tajnama. Putujući zatim po raznim mestima on se na kraju odluči da postrada mučenički za Hrista Boga koga se nekada beše odrekao. Zato se vrati na ostrvo Hijos i odatle u Novi Efes, gde se ponovo javi svome prvom duhovniku i poveri mu svoju želju za mučeništvom. Zbog tadašnje gradnje hrišćanskog hrama u Novom Efesu, kao i zbog nedavnog mučeništva svetog novomučenika Georgija, Turci u gradu behu veoma ozlojeđeni na hrišćane i zato duhovnik posavetova Marku da privremeno odloži svoju odluku. On ovaj savet prihvati i posluša i vrati se na ostrvo Hijos.
Došavši na Hijos on se pomoli Bogu u više crkava i pričesti se svetim Tajnama Hristovim, pa se zatim prijavi sam u turski sud i smelo ispovedi da se gadi i odriče lažne muslimanske vere i da veruje samo u Hrista istinitog Boga. Nikakva obećanja i ulagivanja sudijina ne mogoše Marka odvratiti, te ga Turci zato vrgoše u tamnicu. U tamnici on pretrpe strahovita mučenja i kinjenja, ali za sve vreme svoga mučeništva on blagodaraše Boga i pevaše Mu psalme i himne. Kada bi ponovo izveden na sud pred sudiju ovaj mu poče pretiti, no hrabri vojnik Hristov Marko na sve te pretnje odgovaraše da ga ni oganj, ni mač, niti ikakva druga muka ne mogu razdvojiti od ljubavi Hristove. Ovakva njegova smelost još više razdraži prisutne Turke i oni navališe na mučenika, izbiše ga i baciše niz kamene stepenice. Posle ovoga on bi ponovo bačen u tamnicu, za što opet blagodaraše i hvaljaše Boga.
Hrišćani mučenikoljupci na ostrvu Hijosu, čuvši za njegovo hrabro stajanje u veri, stadoše postiti i moliti se Bogu za njega da ga Gospod podrži i ukrepi, a potajno mu poslaše i svete Tajne u tamnicu da se njima pričesti. Najzad sveti novomučenik Marko bi i po treći put izveden na sud i opet još smelije ispovedi svoju veru, nadu i ljubav u Hrista Boga i Spasitelja. Tada ga turski sudija osudi na posečenje mačem i to bi izvršeno 5. juna 1801. godine u sredu oko 8. sati, tu na istom ostrvu Hijosu.
Po njegovom mučeničkom stradanju mnoštvo verujućeg naroda i sveštenika pojahu u hijoskim hramovima pesme i pohvale novomučeniku, blagodareći Boga što veru hrišćansku uzvisi nad tiranima i zlovernima. Jer ovakvo hrabro stradanje svetog novomučenika Marka za sve hrišćane beše znak nadmoći i pobede istinite vere Hristove. Po svome mučeničkom stradanju za Hrista sveti Marko učini i mnoga čudesa među verujućima na slavu Boga našeg u Trojici slavljenoga, Oca i Sina i Svetoga Duha, sada i u beskonačne vekove. Amin.[10]
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
NONA
 
Po Jerusalimskom Kanonariju njegov mučenički spomen praznuje se u Crkvi na Jeleonskoj Gori.
 
SPOMEN BLAŽENOG
IGORA,
kneza černjigovskog i kijevskog
 
Gonjen od svojih srodnika, blaženi Igor napusti svet i zamonaši se. Kijevljani, nezadovoljni dinastijom Olgovića, htednu da je istrebe. Jurnu na manastir, uhvate nevinoga i mladoga shimnika Igora i ubiju ga. Zbog toga zločina mnoge su bede postigle Kijevljane. A na grobu ovoga blaženoga viđene su sveće, same od sebe zapaljene, i to u nekoliko mahova, a nad crkvom, gde je sahranjen bio, video se stub ognjeni. To je bilo 1147. godine.
 
SPOMEN BLAŽENOG
KONSTANTINA,
mitropolita kijevskog
 
U dane onoga blaženog kneza Igora, kada beše velika parba i smutnja među kneževima ruskim, behu i u Crkvi neredi i česte promene na prestolima arhijerejskim. Tako po smrti mitropolita Kijevskog Mihaila knez Izjaslav dovede za mitropolita nekog učenog monaha Klima, ne tražeći za to blagoslov patrijarha Carigradskog, suprotno drevnom običaju. Tada patrijarh posla ovoga Konstantina mitropolita da izvidi stvar. Konstantin zbaci Klima i odstrani iz crkve sve one klirike, koje Klim beše rukopoložio. Zbog toga se narod razdeli: jedni se držahu Klima a drugi Konstantina. Tada, po želji kneževa ruskih, patrijarh posla trećega, nekoga Teodora, a Klim i Konstantin biše uklonjeni. Kada umre Konstantin 1159. god. otvoriše njegov testament, u kome on zaklinjaše, da ga ne sahranjuju nego da ga bace u polje, da ga psi pojedu, pošto on smatra sebe vinovnikom smutnje u crkvi. Ne smejući se oglušiti o zaveštanje, no ipak sa velikim užasom, uzmu ljudi telo mitropolitovo i bace u polje, gde je ležalo tri dana. Za tri dana je strašno grmelo nad Kijevom, munje su sevale, gromovi pucali i zemlja se tresla. Osam ljudi pogine od groma. Nad mrtvim telom Konstantinovim pojavljivala su se tri plamena stuba koji su dosezali do neba. Videći sve ovo knez Kijevski naredi te uzmu telo i česno ga sahrane u crkvi, gde je bio i grob Igorov. I odmah potom nasta tišina u prirodi. Tako Bog opravda slugu Svoga smirenoga.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
HRISTOFORA
 
Poreklom iz Rima; skončao mačem posečen za Hrista.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
KONONA
 
Rodom iz Rima; postradao za Gospoda bačen u more.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA:
MARKIJANA, NIKANDRA, APOLONA, IPEREHIJA,
LEONIDA, ARIJA, GORGIJA, SELINIJA, IRINIJA I PAMVONA
 
Rodom Egipćani; zbog junačkog ispovedanja svoje vere u Hrista, oni pod carem Maksimijanom mnogo postradaše, i skončaše u tamnici svirepo mučeni glađu žeđu.
 


 
NAPOMENE:
[1]Carovao od 361. do 363. godine.
[2]Udski grad ili Ud nalazio se u maloazijskoj pokrajini Miziji.
[3]Spomen o njemu nalazm se u Patmoskom kodeksu br. 266.
[4]Prepodobni Anuvije prestavio se u drugoj polovini petoga veka.
[5]Ava Dorotej se spominje i 13. avgusta zajedno sa avom Seridom.
[6]Pouka 6 (R. G. 88, 1696).
[7]Ovo Žitije objavio je Stojan Novaković („Glasnik Srpskog učenog društva“, 29 (1871.), a njegov srpski prevod A. Veselinović („Bratstvo“, Sarajevo, 1938., 16) i D. Bogdanović („Letopis matice srpske“, juli 1970.). Službu videti u Srbljaku t. 1, izd. SKZ, Beograd 1970.
[8]Prep. Petar Koriški rodio se najverovatnije između 1211. i 1215. godine.
[9]Predanje govori da je to bilo mesto Crna Reka na Ibru, gde se kasnije podvizavao i sv. Joanikije Devički (slavi se 26. aprila).
[10]Službu sv. novomučeniku Marku napisa prep. Nikifor Hijoski (v. Neon Limonarion).

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *