NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA JUN

ŽITIJA SVETIH ZA JUN

 

ŽITIJA SVETIH
 
4. JUNI
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
MITROFANA,
Patrijarha carigradskog
 
Sveti otac naš Mitrofan življaše u vreme Konstantina Velikog, prvog cara – hrišćanina. On beše sin Rimljanina Dometija, čoveka carskoga roda, jer Dometije beše brat rimskog cara Prova.[1] Blagorazuman, ovaj Dometije uvide obmanu i zabludu idolopoklonstva, i uverivši se da je hrišćanska vera prava i istinita, on se odreče lažnih bogova i poverova u istinitog Boga – Gospoda našeg Isusa Hrista. A pošto u to vreme besnijaše u Rimu veliko bezbožje idolopokloničko i svakodnevno ubijanje mnogobrojnih nevinih hrišćana, Dometije napusti Rim i otputova u Vizantiju sa dva sina svoja, Provom i Mitrofanom. Tada u Vizantiji beše episkop bogougodan i sveti čovek Tit:[2] kod njega se nastani Dometije sa svojim sinovima, učeći sa veri Hristovoj i zakonu Gospodnjem, i vaspitavajući se u vrlinskom životu. Videći da se Dometije svim srcem i svom dušom priljubio Hristu i plamenim duhom služi Gospodu, episkop ga uvrsti u crkveni klir, rukopoloživši ga za prezvitera. A kada se episkop Tit prestavi ka Gospodu, Dometije dobi njegov episkopski presto.[3] Posle končine blaženog episkopa Dometija, na episkopski presto stupi njegov sin Prov.[4] Po prestavljenju pak Prova na arhijerejski presto vizintijski bi doveden ovaj sveti Mitrofan, sin Dometijev a brat Provov.
U to vreme car Konstantin Veliki doputova u Trakiju i zadrža se u Vizantiji. Videvši tu svetitelja Mitrofana, on iz razgovora sa njim uvide da je Mitrofan veliki ugodnik Božji; i diveći se mnogo njegovom vrlinskom životu i mudrosti, on ga veoma zavole. No želeći da se naslađuje njegovim bogoiadahnutim rečima, car ga odvede sa sobom u Rim.
Ubrzo posle toga u cara Konstantina se pojavi želja da svoj presto prenese iz Rima u Vizantiju, jer mu se ovo mesto veoma dopadalo, kako zbog svoje lepote tako i zbog svog položaja. Nalazeći se između Evrope i Azije, na obali Bosforskog moreuza koji spaja Crno More sa Sredozemnim, ovo divno mesto je obilovalo prekrasnim putevima koji su se sticali u njega i sa suva i sa mora, i pritom je izobilovalo raznovrsnim plodovima zemaljskim. Sve je to uticalo na cara Konstantina, te je odlučio da tu prenese presto carevine. Novu prestonicu car ukrasi divnim građevinama i nazva je Novi Rim. No grad se često, po imenu svoga osnivača, nazivao Konstantinopolj, a kao prestonica careva – Carigrad. Premestivši prestonicu carevine u Vizantiju, car Konstantin prevede tamo iz Staroga Rima i svetog Mitrofana, i nazva ga svojim ocem, i izdejstvova mu od svetih Otaca Prvog Vaseljenskog Sabora nazvanje patrijarha. I tako on bi prvim patrijarhom Konstantinopoljskim.
U vreme Prvog Vaseljenskog Sabora (325. g.) sveti Mitrofan već beše starac od 117 godina, pa ne mogavši zbog prestarelosti i telesne nemoći uzeti učešća u poslovima Saborskim, on odredi za svoga zamenika svog horoepiskopa Aleksandra, čoveka čestitog, svetog i starog, koji beše mnogo truda uložio oko crkvenog mira u Trakiji i Iliriji. On na Saboru zamenjivaše svoga patrijarha Mitrofana i boraše se protiv Arija.
Po završetku ovog Vaseljenskog Sabora blagočestivi car Konstantin Veliki zamoli sve saborske Oce, da zajedno s njim pođu u Konstantinopolj i posete bolesnog patrijarha Mitrofana koji se nalazio na samrtnom odru. I jedne nedelje svi oni sa carem dođoše k patrijarhu Mitrofanu, i dugo razgovarahu s njim. Tom prilikom car reče svetitelju: Svečasni oče, vidim da si iznemogao od starosti i od bolesti, pa te molim, reci nam, ko je dostojan da bude tvoj naslednik? Sveti Mitrofan radosna lica odgovori caru: Zaista Duh Sveti govori sada kroz tvoja usta. Jer kada pre sedam dana razmišljah o tome, Gospod mi otkri da ću posle deset dana otići iz ovog sveta; a posle mene će doći na presto moj saslužitelj Aleksandar – vaistinu dostojan izbora i dara Duha Svetoga; posle pak Aleksandra naslednik prestola biće Pavle, koji je sada čtec.[5] – Zatim, pogledavši u božanstvenog Aleksandra, patrijarha Aleksandrijskog, reče mu: Brate, i ti ćeš posle sebe ostaviti izvrsnog naslednika. – Pa, uzevši za ruku arhiđakona njegovog Atanasija, izgovori: Evo hrabrog vojnika Hristovog; on će naslediti tebe;[6] i on će ne samo junački ustati, zajedno sa mojim bratom Aleksandrom, protiv arijanskog bezbožja, nego će i u velike podvige ući, i njega, sa srčanim Pavlom, očekuju mnoga stradanja.
Tako svetitelj izreče ovo proročanstvo, i deset dana posle otkrivenja Gospodnjeg on skonča u miru 4. juna 325. godine, pošto požive sto sedamnaest godina. A sada svetitelj živi u beskonačnom životu, stojeći pred prestolom Velikog Arhijereja koji je prošao nebesa – Hrista Spasa našeg, kome slava vavek, amin.
 
STRADANJE SVETOG MUČENIKA
KONKORDIJA
 
U vreme cara Antonina[7] nastade tako veliko gonjenje na hrišćane u gradu Rimu, da niko nije mogao ništa ni kupiti ni prodati, ako bogovima ne prinese žrtvu. Tada u Rimu življaše neki čovek Konkordije, visokorodnog porekla. Njegov otac Gordijan bejaše u sveštenom činu – prezviter. Imajući sina Konkordija, Gordijan ga odlično nauči razumevanju Svetoga Pisma i veri Hristovoj. Zato Konkordije bi proizveden za ipođakona od episkopa rimskog Pija, koji bi mučen za Hrista u vreme cara Marka Avrelija.[8] Ovaj blaženi muž Konkordije i otac njegov upražnjavahu se dan i noć u postovima i molitvama, i milostinju davahu ubogima. A moliše Gospoda da im da mogućnosti da izbegnu svireposti gonilaca hrišćana.
Jednom blaženi Konkordije reče svome ocu: Gospodine moj, ako hoćeš, daj mi blagoslov da otidem k svetom Evtihiju i da se nastanim s njim na kratko vreme, dok ne prestane svirepost neprijatelja našeg, cara Antonina. Otac mu odgovori: Čedo, bolje je da ostanemo ovde, da bismo i mi dobili od Gospoda vence mučeničke. Na to mu blaženi Konkordije reče: Venac mučenički ja mogu dobiti svuda gde na to bude volja Gospoda Hrista, stoga mi dopusti da idem.
Posle ovih reči otac ga pusti, i on otide k svome rođaku, svetom Evtihiju, koji se tada nalazio na svom imanju kraj Salarijskog puta, u blizini grada Trebula. Primivši Konkordija sa velikom radošću, blaženi Evtihije uznese blagodarnost Bogu. I oni življahu zajedno na tom mestu, upražnjavajući se u molitvama i postovima. Tu k njima dolažahu mnogi bolesnici koji su patili od raznih bolesti. A oni moleći se, davahu im isceljenja u ime Isusa Hrista. I slava njihova širaše se po narodu. Ču za njih upravitelj Turshe oblasti Torkvat, koji tada obitavaše u gradu Spoletu, pa pozva k sebi svetog Konkordija, i upita ga: Kako se zoveš? On odgovori: Hrišćanin sam. Na to mu upravitelj reče: Ja te pitam za ime tvoje, a ne za Hrista tvog. Sveti Konkordije odgovori: Ja ti već rekoh da sam hrišćanin i da Hrista ispovedam. Upravitelj mu onda reče: Prinesi besmrtnim bogovima žrtvu, i budi naš prijatelj, pa ću te smatrati kao cara, i zamoliću gospodara mog, cara Antonina, da te postavi za žreca bogovima. Sveti Konkordije mu odgovori: Bolje, neka bogovi tvoji ostanu s tobom. Upravitelj produži nagovarati ga: Poslušaj me i prinesi besmrtnim bogovima žrtvu. Sveti Konkordije odgovori: Bolje, ti mene poslušaj i prinesi žrtvu Gospodu Isusu Hristu, da bi mogao izbeći večne muke. Ne budeš li to učinio, bićeš mučen u večnom ognju ti i bogovn tvoji.
Tada upravitelj naredi da ga motkama biju, i bace u opštu tamnicu. Noću dođe kod Konkordija blaženi Evtihije sa svetim Antimom episkopom. Pošto Antim beše drug upravitelju Torkvatu, umoli Torkvata da sužnja Konkordija pusti k njemu na nekoliko dana. I Konkordije bi pušten noću iz tamnice, i provede kod Antima ne malo dana. Za to vreme Antim rukopoloži Konkordija za jereja, i oni, živeći zajedno, upražnjavahu se u molitvama i postovima.
Posle nekog vremena Torkvat posla po Konkordija, i upita ga: Šta si smislio odnosno zdravlja svog? Sveti Konkordije odgovori: Zdravlje moje jeste Hristos, kome ja svakodnevno prinosim žrtvu hvale; a ti i bogovi tvoji gorećete u paklu.
Tada Torkvat naredi da Konkordija obese o mučilišno drvo. No svetitelj s neopisanom radošću klicaše: Slava Tebi, Gospode Isuse Hriste! A upravitelj nastojavaše: Prinesi žrtvu velikome bogu Zevsu.[9] Blaženi pak Konkordije odgovaraše: Ja neću prineti žrtvu gluvom i nemom kamenu, jer imam Gospoda mog Isusa Hrista kome služi duša moja.
Tada upravitelj, razgnevivši se, posla Konkordija u najstrašniju tamnicu, i naredi da mu se na ruke i oko vrata stave okovi, i zabrani da niko ne ulazi kod njega, jer željaše da svetitelja umori glađu. No blaženi Konkordije, zatvoren u tamnici, stade uznositi blagodarnost svemoćnome Bogu i govoriti: Slava na visini Bogu, i na zemlji mir, među ljudima dobra volja. – I gle, njemu se u ponoći javi anđeo Gospodnji, i reče mu: Ne boj se, nego neustrašivo se drži, jer sam ja s tobom.
Posle tri dana upravitelj posla u ponoći k njemu svoja dva oružjenosca, naredivši im: Idite i recite sužnju da on, ili prinese žrtvu bogovima, ili će mu uprotivnom glava biti odsečena. – Oružjenosci dođoše kod Konkordija sa idolom boga Zevsa, i upitaše ga: Jesi li čuo šta je naredio upravitelj? Sveti mučenik odgovori: Ja ne znam. Oni mu rekoše: Ili prinesi žrtvu bogu Zevsu, ili ćeš biti obezglavljen. – Tada blaženi Konkordije, blagodareći Boga, reče: Slava Tebi, Gospode Isuse Hriste! – i pljunu u lice Zevsu. Videći to, jedan od vojnika izvuče mač i odseče glavu svetitelju. I tako, blaženi Konkordije, ispovedajući Gospoda, ispusti duh.[10]
Posle toga dođoše u tamnicu dva klirika i neki pobožni ljudi, uzeše telo svetiteljevo, pa ga položiše nedaleko od grada Spoleta, na mestu gde izvire mnogo vode. Tu, kraj groba blaženog mučenika, slepi progledaju, bolesni se isceljuju, demoni se izgone molitvama svetog mučenika Konkordija, koji predstoji Gospodu našem Isusu Hristu, koji sa Ocem i Duhom Svetim živi i caruje kroza sve vekove, amin.
 
STRADANJE SVETIH MUČENIKA
FRONTASIJA, SEVERINA, SEVERIJANA I SILANA
 
Sveti Frontasije, Severin, Severijan i Silan behu poslani od prvog Petragorijskog episkopa Frontona[11] da propovedaju reč Božju. Za vreme propovedi njih uhvati oblasni upravitelj Skviridon, i stade ih ispitivati: Recite mi, odakle ste, ko ste i kako se zovete? Jer vi ne samo što ne prinesoste bogovima žrtve, nego i mnoge druge odvratiste od toga, pa i hramove bogova porušiste. Recite, kakvom vlašću vi to činite? Frontasije odgovori: Ti, upravitelju, lišen božanstvene vrline, zašto nas ispituješ, kada se paštiš da svu istinu uništiš? No razmisli najpre, ko ti je stvorio dušu i telo, pa ćeš saznati istinu. Neznabožački idoli su delo ruku ljudskih, i ne mogu niti sebi koristiti niti drugima pomagati. Skviridon na to reče: Vidim da ste drski i mnogogovorljivi, čemu se od Učitelja vašeg naučiste. Severin i Severijan odgovoriše: Naše reči su ispunjene istinom, a ti počituješ idole, koji su kamenje, od demona ponamešteno, kamenje gluvo, nemo, ništavno. Skviridon ih prekide: Mante se svojih rasuđivanja, nego ako želite da ostanete u životu, prinesite žrtvu bogovima! Na to sveti Frontasije odgovori: Nama je dobitak – živeti i umreti za Hrista.
Tada upravitelj, obraćajući se Silanu koji je znao svirati u razne instrumente, upita ga: A ti, mladiću, zašto ne prinosiš bogovima žrtvu? Sveti Silan odgovori: Ja prinosim žrtvu Gospodu mom Isusu Hristu, koji blagodaću krštenja svog umi svet od grehovne prljavštine. Upravitelj upita: Na koji način umi? Silan odgovori: Gospod moj Isus Hristos rekao je svojim učenicima: Idite i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Koji uzveruje i krsti se, spašće se; a ko ne veruje, osudiće se (Mt. 28, 19; Mk. 16, 16). Tako i ti, igemone, ako poveruješ u Hrista i krstiš se, bićeš spasen; a ako ne poveruješ, bićeš osuđen.
Razljutivši se, igemon naredi da ih odvedu izvan grada na gubilište i podvrgnu najljućim mukama. Pritom mučitelji, imajući u vidu Spasitelja našeg Isusa Hrista, trnovim vencem uvenčanog, ukucaše mučenicima u glave gvozdene klince praveći oblik trnovog venca, pa mučenike prikovaše uza stub. U glavi svakog mučenika beše po devet klinaca. No pored svega toga, jarost mučiteljeva ne mogade ni na koji način vojnike Hristove odvratiti od Hrista. I pošto igemon ni takvim mučenjima ne mogade savladati svete mučenike, on naposletku donese smrtnu presudu: da im se odseku glave.
Tada sveti mučenici, preklonivši na zemlju svoja kolena i preporučivši Bogu svoje duše, podmetnuše vratove svoje dželatima i primiše mučeničku smrt za Hrista. Neznabožni vojnici, odsekavši glave mučenicima, baciše tela njihova na zemlju nepogrebena radi poruge. Tada božanstvena sila, koja beše prisutna u njihovim svetim telima, učini ovakvo čudo: tela svetih mučenika, kada iznenada naiđe na njih Sveti Duh, oživeše, i svako telo, uzevši u svoje ruke svoju glavu, bez ikakve pomoći ljudske ustade na svoje noge, i tako dođoše do reke zvane Il. Stupivši tu na vodu, oživela tela svetih mučenika iđahu po njoj kao po suvu, ne okvasivši noge. A kad pređoše reku, na zaprepašćenje mnogih koji ih posmatrahu, oni iziđoše na visoki brežuljak. I došavši tu do crkve Prečiste Bogomatere Djeve Marije, u kojoj se sveti Fronton moljaše, sveti mučenici uđoše unutra. I preklonivši kolena, oni metnuše glave svoje pred noge svetog episkopa, a tela svoja krstoliko rasprostreše na zemlji, i ona ponovo postadoše mrtva. Tada sveti episkop Fronton, sa prezviterom Anijanom i uz učešće mnogobrojnog naroda, sahrani u tom hramu Frontasija, Severina i Silana, česno i uz nebeske pesme koje su se čule u vazduhu. Severijana pak, na molbu neke blagočestive žene, on česno pogrebe na drugom mestu, koje se nalazilo na njenom imanju, nedaleko od svetih sastradalnika njegovih.
Ovi sveti mučenici postradaše u vreme rimskog cara Klavdija,[12] proslavivši svojim delima Gospoda našeg Isusa Hrista, kome sa Ocem i Svetim Duhom čast i slava vavek, amin.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ZOSIMA,
episkopa vavilonskog (u Egiptu)
 
Prepodobni Zosim, prozvan Kiliks, pošto je bio rodom iz Kilikije,[13] od mladosti zavole Boga, odreče se sveta, ode na Sinajsku Goru, obuče se tamo u monaški čin, i stade usrdno upražnjavati bogougodne podvige. Ipak on ne ostade dugo na Sinaju. Čeznući za potpuno bezmolvnim životom pustinjačkim, on još u mladim godinama otide sa Sinajske Gore u Libijsku oblast,[14] i tamo se nastani u pustom mestu zvanom Amonijak. Tu on stade živeti potpuno usamljeno, služeći jedino Bogu. A hodeći po toj pustinji, on obrete nekoga starca, odevenog u oštri kostret. Približivši se k starcu, Zosim htede da mu se pokloni i da po običaju zatraži od njega blagoslov. Ali ga starac predupredi, rekavši mu: Zašto si došao ovamo, Zosime? Idi odavde, jer ti ne možeš ovde ostati. A Zosim, misleći da ga starac poznaje odavno, pokloni mu se i, izmolivši blagoslov od njega, upita ga: Učini mi tu ljubav, oče, pa mi kaži, otkuda me poznaješ? Starac mu odgovori: Pre dva dana javi mi se neki čovek neobičnog izgleda, i reče mi: Eto, k tebi ide jedan inok sa Sinaja, po imenu Zosim; nemoj mu dati blagoslov da ostane u ovoj pustinji s tobom, jer hoću da mu poverim crkvu Vavilonsku što je u Egiptu.
Rekavši to Zosimu, stari pustinjak se udalji od njega na domet bačenog kamena i stade na molitvu, podignuvši ruke svoje k Bogu. Molivši se tako oko dva sata on, završivši svoju molitvu, opet dođe k Zosimu, pa zagrlivši ga očinski, poljubi ga u lice i reče: Čedo moje milo, dobro je što si došao ovamo, jer te Bog dovede k meni, da telo moje predaš zemlji. Zosim onda upita starca: Koliko godina, oče, boraviš na ovom mestu? Starac odgovori: Navršuje se četrdeset pet godina otkako sam ovde. – Dok starac govoraše to, lice njegovo zasija kao oganj. I obraćajući se ponova Zosimu, stari podvižnik reče: Mir tebi, čedo, moli se za mene. Rekavši to, on leže na zemlju, i otide ka Gospodu. A blaženi Zosim iskopa grob, pogrebe česno telo tog velikog podvižnika; i provevši na tom mestu dva dana, on se vrati na goru Sinaj slaveći Boga.
Za vreme boravka njegovog u manastiru na Sinaju, k njemu dođe jedan razbojnik moleći ga i govoreći: Smiluj se na me, avo,[15] i primi me u monaštvo, da bih u bezmolviju, u molitvenom samovanju i tihovanju, oplakao grehe svoje. Ja mnoga ubistva počinih, i sada hoću da odustanem od svih zlih dela mojih i da se kajem u sve dane života svog. – Pošto ga pouči, prepodobni Zosim ga obuče u inočki obraz. No posle kratkog vremena prepodobni reče pokajanom razbojniku: Veruj mi, čedo, tebi je nemoguće ostati ovde. Jer ako koji velikodostojnik sazna da si ovde, uhapsiće te; isto tako, ako koji od neprijatelja tvojih dozna, ubiće te. Zato poslušaj mene, i ja ću te odvesti u neki udaljeniji manastir.
Inok pristade, i sveti starac ga odvede u kinoviju[16] ave Doroteja, koja se nalazila u blizini Gaze.[17] Smestivši ga u toj obitelji, Zosim se vrati u svoj manastir na Sinajsku Goru. A brat ovaj provede u kinoviji ave Doroteja devet godina. No pošto izuči Psaltir i naviknu na sve monaške trudove, on se ponova vrati k prepodobnom Zosimu i reče mu: Učini mi tu milost, oče, daj mi natrag moje svetovno odelo, a monaško uzmi od mene. Prepodobni ga sa tugom upita: Zbog čega, čedo? Inok mu odgovori: Kao što sam znaš, oče, evo devet godina provedoh u opštežićnom manastiru, i koliko mogoh postih se, i živeh u uzdržanju sa svakom krotošću, ćutanjem i strahom Božjim, pokoravajući se svima, u nadi da će mi Bog po beskrajnoj dobroti svojoj i po neiskazanom milosrđu svom oprostiti mnoštvo grehova mojih. Ali, pored svega toga, ja svagda vidim pred sobom dete koje mi govori: „Zašto si me ubio“? I to vidim ne samo u snu, nego i na javi: i kada u crkvi stojim, i kada Božanstvenim Tajnama pristupam, i kada u trapezi sa bratijom jedem. Prosto me ni na jedan trenutak ne ostavlja na miru: kuda god išao, ja pred sobom vidim to dete, koje mi neprestano govori jedno i isto: „Zašto si me ubio“? Zbog toga, oče, ja sam odlučio da idem onamo gde sam razbojništvo izvršio, da bi me uhvatili i predali sudu. Ja moram da umrem za bezumno ubistvo toga deteta.
I tako, uzevši od prepodobnog oca svetovno odelo, inok ga obuče i ode u svet. A kada dođe u grad Diospolj,[18] on bi uhvaćen i drugog dana mu mačem odsekoše glavu. Tako on otide k Bogu, pošto krvlju svojom opra grehe svoje.
Uskoro posle toga prepodobni Zosim, neprekidno mučen neodoljivom željom za životom u pustinjskom bezmolviju, molitvenom tihovanju, i tišini, daleko od ljudi, ponovo namisli da napusti Sinajsku Goru. I on, uzevši sa sobom svog učenika Jovana, otputova u pustinju Porfirion. Putujući po toj pustinji, oni sretoše dva pustinjaka: jedan od njih, po imenu Pavle, beše rodom iz Galate,[19] a drugi, Teodor, iz Melitinske oblasti,[20] koji se postrigao u manastiru ave Jevtimija Velikog. I jedan i drugi podvižnik imađahu na sebi odeću od bivolje kože. Prepodobni Zosim se sa svojim učenikom nastani u blizini ovih pustinjaka, oko dva poprišta daleko od njih, i prožive tamo dve godine. No jednoga dana učenika Zosiminog Jovana ujede zmija: otrov se razli po celom telu njegovom, i Jovanu udari silna krv iz očiju, nosa, ušiju, i on umre.
To veoma ožalosti blaženog Zosima, i on pođe k spomenutoj dvojici pustinjaka. A oni, ugledavši ga utučenog i silno ožalošćenog, i pre no što im Zosim išta progovori, upitaše ga: Šta, avo Zosimo, umre li brat tvoj? A on, udivivši se njihovoj prozorljivosti, ispriča im na koji način umre njegov brat, što je njima i bez toga već bilo poznato. Tada oba podvižnika ustadoše i sa Zosimom pođoše k bratu Jovanu. A kada ugledaše mrtvog brata gde leži na zemlji, oni rekoše Zosimu: Ne tuguj, avo Zosimo, Bog će ti pomoći.
Posle ovih reči oni se gromkim glasom obratiše mrtvacu: Brate Jovane, ustani, jer si potreban tvome starcu. – I tog časa mrtvac ožive, i ustade sa zemlje. Onda starci potražiše zmiju, pa kad je nađoše, rastrgoše je na dvoje. Zatim rekoše prepodobnom Zosimu: Avo Zosimo, mi ti nesumnjivo saopštavamo volju Božju: idi na Sinajsku Goru, jer Bog hoće da ti poveri episkopstvo crkve Vavilonske što je u Egiptu.
Čuvši to, prepodobni Zosim uze blagoslov od tih svetih pustinjaka, pa se sa svojim učenikom Jovanom ponovo vrati na Sinaj. No posle nekog vremena ava Sinajske Gore[21] posla blaženog Zosima, i druga dva brata s njim, u Aleksandriju radi nekih poslova Sinajskih manastira. Aleksandrijski patrijarh blaženi Apolinarije zadrža ih i rukopoloži za episkope: jednoga u Iliopolj, drugoga u Leontopolj, a Zosima u Vavilon Egipatski. Jer u starini behu dva Vavilona: prvi – znamenitiji i drevniji, nalazio se u Haldejskoj zemlji, u njemu su carovali Navuhodonosor i ostali haldejski carevi, a drugi – manje poznat i sa mnogo manje žitelja, nalazio se u Egiptu. Ovaj grad su osnovali na obali Nila preseljenici iz drevnog Vavilona, i dali mu ime svoje ostavljene postojbine (= Kairo).
U ovom dakle Egipatskom Vavilonu prepodobni Zosim, po volji Božjoj i po proroštvu svetih pustinjaka, primi arhijerejski presto i stade pasti Hristovo stado. On dobro upravljaše svetom crkvom, služeći za primer stadu rečju i životom. I provede on na prestolu dosta godina, i mnoge uputi na put spasenja. A kada svetitelj zađe u duboku starost, onda on, videći svoju iznemoglost i očekujući blisku smrt, ostavi episkopski presto i ponovo se vrati na Sinaj, mesto svoga prvobitnog boravka. Poživevši tu malo, on skonča u Gospodu,[22] i sada u horu svetih jeraraha predstoji Vladici našem, Gospodu Isusu Hristu, kome slava vavek, amin.
 
SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
ASTIJA,
episkopa dračkog
 
Postradao u vreme cara Trajana, u početku drugog veka. Najpre bi bijen olovnim prutovima i životinjskim žilama, a potom obnažen i nag raspet na drvo. Nago telo njegovo bi namazano medom, da bi ga ose i stršljenovi izujedali. U najvećim mukama sveti Astije slaveći Boga izdahnu, i primi dva venca, i kao mučenik, i kao jerarh.
 
SPOMEN PREPODOBNE MAJKE NAŠE
SOFIJE
 
Ova svetiteljka beše iz Enona; kći pobožnih i znamenitih roditelja u tom kraju. Kada Sofija odraste, roditelji je udadoše, i ona rodi u braku šestoro dece. Iako se nalažaše usred briga i trzavica ovoga sveta, ipak ona delima svojim pokaza da brige i trzavice ovoga sveta nisu uopšte smetnja da ugodi Bogu onaj koji hoće, ako samo izvršuje zapovesti Gospodnje i neguje bogoljubive vrline i dela. Stoga ova blažena Sofija ne izostajaše od crkve Božje; a kod svoje kuće ona svu noć provođaše u bdenju i molitvama. Pošto joj pomreše deca, ona postade majka svima siročadima i velika pomoćnica udovicama. A kad imovinu svoju razdade sirotinji, ona od tada provođaše život podvižnički: hrana joj beše suv hleb, a piće – voda; suze ne prestajahu iz očiju njenih; psalmi Davidovi behu neprestano u ustima njenim; ne malaksavaše, niti se lenjaše u molitvi; smirenost njena pred svakim čovekom, pa i onim najmanjim, beše neizmerna; milostinja koju ona činjaše svima siromasima, beše radosna i obilna. Ova blažena podvižnica smatrala je da pre treba sebe da lišava potrebnoga nego da ostavi siromaha bez svoje pomoći; i više se radovala kada je davala nego kada je primala.
Stoga je nju pratilo neobično čudo: ona imađaše jedan sud pun vina, iz koga je davala vino siromasima; kad god je iz tog suda davala siromasima, uvek je videla divno čudo: sud je stalno ostajao pun vina; i dok je ona skrivala to čudo i nije ga obelodanjivala drugima, nalazila je sud pun vina kad god ga je otvorila. Ali kada ona, željna da pokaže moć i veličinu Božju, obelodani to čudo jednoj svojoj rođaki, ona više ne nađe sud pun kao ranije već prazan. To veoma ožalosti blaženu Sofiju. I videći u tome nedostojnost svoju, ona se odade još većem podvižništvu, i toliko osuši i iznuri telo svoje, da je jedva mogla disati.
U takvim podvizima, usred životnih briga i teškoća, blažena Sofija provede trideset i četiri godine. Na kraju svoga zemaljskog života ona se postriže i postade monahinja. I u pedeset trećoj godini svoga života ona pređe ka Gospodu.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ALONIJA
 
Egipćanin; savremenik prepodobnog Agatona i Pimena Velikog. On se u miru prestavio u petom veku. Neke njegove duhovne pouke sačuvane su u „Evergetinosu“.
 
SPOMEN SVETOG PREPODOBNOMUČENIKA
JOVANA
 
Iguman svete obitelji Monagrijske, blizu Kizika.[23] Zbog poštovanja svetih ikona on za vlade Konstantina Kopronima (741 – 775. g.) bi bačen u more; i tako postrada za Gospoda Hrista.
 
SPOMEN SVETIH MIRONOSICA
MARTE I MARIJE,
Lazarevih sestara
 
Ove dve svete sestre Lazareve, iz Vitanije kraj Maslinske Gore, verovale su u Gospoda Hrista još pre no što On vaskrse njihovog brata Lazara, kao što o tome opširno govori sveti Apostol i Evanđelist Jovan (Jn. 11, 1-45). Posle vaskrsenja Lazarevog, a na šest dana pre Pashe, Gospod Hristos je bio u Vitaniji na večeri kod Simona prokaženog, i tu Mu je Marta služila a Marija pomazala skupocenim mirom noge i vlasima glave svoje otrla (Jn. 22, 1-8; Mat. 26, 6-13; Mr. 14, 3-9). Marta i Marija su i ranije ugostile Gospoda u domu svome, gde im je Gospod održao divnu pouku o „jedinom što je na potrebu“ (Luk. 10, 38-42). Po vaznesenju Gospoda Hrista sveti Lazar je otišao da propoveda Evanđelje u raznim mestima. U ovome su mu pomagale svete sestre njegove, Marta i Marija. Obe one u miru su skončale, ali se ne zna gde. (O svetom Lazaru videti opširno pod 17. oktobrom).
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
METODIJA PJEŠNOŠSKOG
 
Prijatelj i saisposnik svetog Sergija Radonežskog. Sa blagoslovom svetog Sergija, željan usamljeničkog podvizavanja, on se udaljio na reku Jahromu, u Moskovskoj guberniji. I tu, u hrastovoj šumi, okruženoj barama načinio sebi keliju za pustinjačke podvige. Brzo se pročuo, i pustinjeljupci se slegli k njemu. S blagoslovom svetog Sergija on 1361. godine osnova opštežićni manastir na ušću reke Pješnoše u reku Jahromu. Posle dugih i strogih monaških podviga, prepodobni Metodije u dubokoj starosti prestavi se 1392. godine. Svete mošti njegove počivaju u njegovoj obitelji.
 
SPOMEN PREPODOBNIH OTACA NAŠIH
ELEAZARA I NAZARA
 
Olonecki čudotvorci. Došavši iz Grčke, oni osno vali Pretečev manastir u Oloneckom okrugu. Mirno upokojili u petnaestom veku. Svete mošti njihove pokoje se u hramu njihovog manastira.
 


 
NAPOMENE:

  1. Prov ili Prob carovao je od 276. do 282. godine.
  2. Sv. Tit bio na vizantijskom episkopskom prestolu od 242. do 272. god.
  3. Dometije bio episkop Vizantije od 272. do 303. godine.
  4. Prov episkopstvovao od 303. do 315. godine.
  5. Posle sv. Mitrofana patrijarhom carigradskim stvarno bi sv. Aleksandar (od 325. do 340. god.), a posle njega sv. Pavle, koji je sa izvesnim prekidima patrijarhovao od 341. do 350. godine.
  6. Posle sv. Aleksandra, koji se nalazio na aleksandrijskom prestolu od 312. do 328. godine, sv. Atanasije stvarno postade patrijarh aleksandrijski, i bio je na aleksandrijskom prestolu od 328. do 373.. On je mnoga gonjenja podneo od arijanaca i arijanstvujućih careva. Nekoliko puta se skrivao iz grada, i spasavao na Zapadu i u pustinji; ponekad su ga arijanci izgonili iz Aleksandrije. Iste sudbine sa njim bio je i sv. Pavle, patrijarh Konstantinopoljski.
  7. Rimski car Antonin, prozvan od neznabožaca Pijem, tj. Pobožnim, carovao od 138. do 161. godine.
  8. Marko Avrelije bio na rimskom carskom prestolu od 161. do 180. godine.
  9. Zevs, po rimski Jupiter, smatran je za glavno božanstvo, za oca bogova i ljudi, i za gospodara neba i zemlje, gromova i munja, vetrova i kiša.
  10. To je bilo oko 175. godine.
  11. Petragorijski episkopski presto nazivao se drukčije Peričskim. Grad Perič nahodio se u južnoj Galiji.
  12. Carovao od 41. do 54. godine.
  13. Kilikija – oblast u Maloj Aziji, graniči Sirijom a južno obalom Sredozemnog Mora.
  14. Libija – pokrajina u severnoj Africi, zapadno od Egipta.
  15. Ava – sirijska reč, znači otac. Ovaj naziv se obično davao starešinama manastira, a i starijoj bratiji. Inok početnik takođe se obraćao ovom rečju svome duhovniku, pod čijim se rukovodstvom nalazio.
  16. Kinovija = opštežiće, opštežićni manastir; od grčkih reči: κοινος = opšti, βιος = život.
  17. Grad Gaza – na istočnoj obali Sredozemnog Mora, na krajnjem jugu Palestine, nedaleko od Egipta; u to vreme važan trgovački grad; o avi pak Doroteju videti pod 5. junom.
  18. Diospolj – palestinski grad, na severnom putu od Jerusalima ka Jopi (= Jafi), kasnije nazvan Lida.
  19. Galata – Galatija, mala ali rodna pokrajina Male Azije, između Vitinije, Ponta i Kapadokije.
  20. Melitina – oblast u severnom delu Male Jermenije, nedaleko od reke Eufrata.
  21. Manastiri Sinajske Gore nalazili su se pod upravom jednog zajedničkog starešine – ave Sinajske Gore.
  22. Skončao krajem šestoga veka.
  23. Po nekima prep. Jovan je bio iguman na Kipru.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *