NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za jun

Žitija Svetih za jun

3. JUNI
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
LUKILIJANA i sa njim četiri dečaka:
KLAVDIJA, IPATIJA, PAVLA I DIONISIJA,
i device PAVLE
 
Sveti mučenik Lukilijan, koji postrada u vreme rimskog cara Avrelijana,[1] prvo življaše u neznabožnom mnogoboštvu i beše ugledan idolski žrec, i kao takav ostare. Življaše on nedaleko od Nikomidije,[2] služeći u idolištima poganim bogovima. Zatim, blagodaću Hrista Boga našeg, koji želi da niko ne pogine nego da se svi spasu, on uvide demonsku obmanu i zabludu mnogoboštva, dođe u poznanje istine, poverova u jedinog istinitog Boga – Gospoda našeg Isusa Hrista, odbaci i popljuva idole, i obnovi se u starosti, kao orlu, mladost njegova: jer se preporodi svetim krštenjem, i sav se priljubi ljubavi Hristovoj svom mišlju svojom i svom dušom svojom. A dokazivaše on i ostalim mnogobošcima ništavnost i pagubnost njihovog bezbožja, i upućivaše ih na spasenje, svojim učenjem privodeći ih Hristu. I on mnogima postade primer obraćenja k Bogu. Mesni pak Jevreji, videći Lukilijanov prelaz iz idolopoklonstva u hrišćansku veru, i posmatrajući kako mnogi po njegovom primeru i učenju napuštaju idolosluženje, prisajedinjuju se hrišćanima i primaju sveto krštenje, ispuniše se gneva i mržnje. I oni, potajne i opake bogoubice, iz zavisti oklevetaše Lukilijana i predadoše na sud mnogobošcima.
I sluga Hristov bi izveden na sud pred upravnika Nikomidije Silvana. Upravnik silno primoravaše starca da se odrekne Hrista i ponovo vrati idolosluženju, ali on nipošto ne hte da pristane. To razjari upravnika i on naredi da Lukilijana muče na razne načine: polomiše mu vilice, motkom ga nemilosrdno tukoše, strmoglavce obesiše, pa zatim, posle dugog i ljutog mučenja, u tamnicu vrgoše. U tamnici sveti Lukilijan zateče četiri dečaka: Klavdija, Ipatija, Pavla i Dionisija, zbog vere u Hrista zatvorenih. Obradova se starac dečacima, i razgovaraše s njima o Hristu Bogu, i sokoljaše ih na podvig mučenički: da se, radi večne nagrade na nebesima, ne plaše privremenih muka; da se, radi budućeg života, ne boje smrti, niti da štede cvet mladosti svoje radi Hrista, koji im priprema neostarivo blaženstvo u Carstvu Svom. I svi se skupa i danju i noću moljahu Bogu, i utešavahu sebe nadom Hristovom.
Pošto prođe mnogo dana, sveti Lukilijan bi ponova mučen, sada zajedno sa dečacima, i u užarenu peć s njima bačen. No svemogući Bog pokaza na njima čudesnu milost Svoju, kao nekada na jevrejskim mladićima u vavilonskoj peći, jer se oganj pretvori u hlad, plamen – u rosu, i velika kiša, prolivši se odozgo, potpuno ugasi svu peć, i sveti Lukilijan i dečaci iziđoše nepovređeni. Neznabošci, oslepljeni neverjem i zlobom, pripisivahu ovo preslavno čudo Božje, ne Božjoj sili nego vradžbinama hrišćanskim. Tada nepravedni sudija osudi svete mučenike na smrt i posla ih u Vizantiju,[3] da se tamo izvrši nad njima smrtna kazna. Kada oni stigoše u Vizantiju, četiri sveta dečaka: Klavdije, Ipatije, Pavle i Dionisije, biše mačem posečeni, a sveti Lukilijan, raspet na krstu, prikovan za njega klincima po celom telu, predade duh Bogu. A raspet on bi na krstu od Jevreja, što se vidi iz treće pesme kanona koji mu je posvećen.
Njihovom mučeničkom vencu pridruži se i sveta devica Pavla. Rođena od hrišćanskih roditelja, i od mladosti oduševljena plamenom ljubavlju prema Hristu, ona čuvaše svoje devičanstvo Besmrtnom Ženiku i staraše se da se pokaže dostojna nebeskih dvorova. Ostavši siroče posle smrti svojih roditelja, i posedujući veliko imanje, ona obilažaše tamnice, i posećivaše svete sužnje koji stradahu za Hrista, kod kojih dobijaše pristup dajući zlato tamničkim stražarima. I ona služaše slugama Hristovim, snabdevajući ih svima potrebama od svoje imovine: morenima glađu i žeđu ona donošaše jelo i piće, nagima davaše odeću, lečaše izranavljena i gnojava tela mučenika, umivajući ih, otirući, lekove stavljajući, i čistim zavojima ih povezujući. Celivajući im rane za Hrista dobijene, ona ih sa suzama moljaše da se pomole za nju Hristu Bogu, da je ne liši Svoje milosti. Ova odabrana nevesta Hristova dolažaše i k svetom Lukilijanu, zatvorenom sa dečacima u tamnici u Nikomidiji, i naslađivaše se korisnim poukama njegovim. A kada mučahu svetitelja i dečake, ona beše svedok njihovog podviga, i tajno se u srcu svom usrdno moljaše za njih Hristu, da ukrepi sluge Svoje i da im podari trpljenje i pomoć, da bi istrajali u mukama do kraja, radi slave svetog imena Njegovog. A kada se narod razilazio sa gledališta, ona prilažaše mestu gde svetitelji behu mučeni, skupljaše krv njihovu po zemlji prolivenu, i čuvaše je kod sebe kao veliku svetinju. Tako, kada starca i četiri dečaka vođahu u Vizantiju na smrt, ona ih praćaše služeći im. A kada sveti dečaci biše posečeni, ova sveta devica sabra česna tela njihova i pobožno ih pogrebe. Posle končine svetog Lukilijana i svetih dečaka, ona se opet vrati u Nikomidiju, i nastavi svoj raniji posao. No neznabošci primetiše da je ona hrišćanka, uhvatiše je i dovedoše pred upravnika grada Silvana. Ovaj pokuša da je pridobije mnogim sablažnjivim laskama i groznim pretnjama, ali uvidevši da je ona nepokorna, on naredi da je obnaženu dugo i nemilosrdno biju motkama i štapovima. A kad ona od mnogih rana iznemože telom no ne duhom, javi se Anđeo Gospodnji i isceli je. Dobivši telesno isceljenje, mučenica se pokaza još smelija i hrabrija u mukama. Zatim bi žestoko bijena po ustima, zato što teško ukori mučitelja.
Posle toga mučenica bi vrgnuta u tamnicu, pa ponova izvedena na mučenje. I bi bačena u silno usijanu peć; no ona izađe iz peći bez ikakve povrede, jer i za nju, kao i za pređašnje svete mučenike, sila Božja rashladi silu ognja, da se plamen ognjeni ne kosne neveste Hristove. Posle svega toga mučitelj je osudi na smrt: da bude posečena mačem. I posla je u Vizantiju, da tamo primi smrt, gde skonča i sveti Lukilijan sa svetim dečacima. I kada mučenica Hristova bi dovedena na mesto gde sveti Lukilijan primi za Hrista krsnu smrt, ona mnogo blagodaraše Boga što je udostojava mučeničkog venca i opštenja sa svetima. I pomolivši se usrdno Gospodu, ona radosno prikloni pod mač devičansku glavu svoju; i pošto bi posečena, ona pređe iz donje u gornje, i uđe u nebeske dvore, u radost Gospoda svog, ovenčana od premilog Ženika svog, Gospoda našeg Isusa Hrista, dvostrukim vencem: vencem devstva i vencem mučeništva.
 
ŽITIJE I STRADANJE SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
LUKIJANA
 
Pominjati pobede preslavnih mučenika nad đavolom i njegovim slugama i stradalačke podvige Hristovih podvižnika, znači objavljivati slavu Hrista Boga našeg i propovedati silu Njegovu, javljenu u dobroljubivim mučenicima koji su stradali za slavu presvetog imena Njegovog. Jer u svima sam Hristos beše pobeditelj, kao što je i rekao: Ne bojte se, jer ja pobedih svet (Jn. 16, 33). I najpre se On sam borio sa vragom; a sveti mučenici, stradajući posle Njega, kao udi Njegovi (sr. 1. Kor. 12, 27; Rm. 12, 5), dopunjuju, po reči apostola, nedostatak nevolja Hristovih na telu svom (Kol. 1, 24). I ukoliko mučenici, boreći se za presveto ime Njegovo, umiru nepobeđeni, utoliko se u njima Hristos javlja kao pobeditelj, jer u njima On strada kao u udima tela Svog, u njima pokazuje i slavlje Svoje nad protivnikom i, proslavljajući se, On zajedno sa Sobom proslavlja i Svoje udove koji su stradali za Njega, to jest svete mučenike, koji su Mu utoliko bliži od sviju u slavi, ukoliko su bili podražavaoci Njegovi u stradanjima. Stoga treba da slavimo i pohvalama obasipamo dobre vojnike Hristove, čijim učenjima i primerom junačkih podviga Crkva Hristova sija u celoj vaseljeni; a sami oni počivaju u blaženom životu, pod oltarom, odeveni u bele haljine, vlastitom krvlju njihovom obagrene a Hristovom ubeljene (sr. Otkr. 6, 9.11).
Liku svetih mučenika pripada i sveti Lukijan. Čim ga blagodat božanska obasja banjom krštenja, odmah se moglo videti na njemu da će biti veliki i slavan među ljudima. Njegovi roditelji po telu dadoše mu ime Lukije, u čast velikog prokonzula Lukija, od koga vođaše poreklo. Zatim, blagodaću Svetoga Duha, i po običaju svetih Otaca, to njegovo ime u krštenju bi promenjeno na bolje. Nazvan od roditelja Lukije, to jest sjajan, on sa umnoženjem u njemu Božjih darova dobi savršeno ime: Lukijan, što znači svetlozarni. To ukazivaše da će on u svetlosti nove blagodati postati svetlost sveta u Gospodu. Rodom Rimljanin, blagorodnog porekla, on se još više oblagorodi preporodom hrišćanskim, jer se obrete usinjen Večnome Caru. On sa velikim uspehom izuči filosofiju, nauči grčki i latinski jezik, ali savršenu mudrost steče od učenja svetog apostola Petra; jer se on prilepi uz svetog apostola, i beše njegov učenik, i bi napojen od njega nebeskom mudrošću. Od svetog apostola on se nauči apostolskim trudovima i navikama; i posle mučeničke končine apostolove on proputova mnoga mesta u Italiji, sejući seme reči Božjih.
Lukijan već beše postao savršen u mudrosti Božjoj, kada vođen Bogom dođe u Rim sveti Dionisije Areopagit, želeći da poseti svete sužnje, apostole Petra i Pavla, ali ih ne zateče među živima. U to vreme blaženi Kliment[4] beše papa i upravljaše apostolskim prestolom. On s ljubavlju i velikom češću primi Dionisija zbog svetosti njegove i zbog pređašnje među njima dugotrajne ljubavi duhovne u Hristu; i Dionisije se zadrža kod njega ne malo vremena. I oni tešahu jedan drugog uzajamnim licezrenijem, i naslađivahu se dušekorisnim razgovorima, i krepljahu jedan drugoga ne samo rečima nego i primerima vrline. Jednom blaženi Kliment, ispunjen Duha Svetog, reče: Vidiš li, o vozljubljeni brate moj Dionisije, kako je među neznabošcima obilna žetva setve Gospodnje, a malo poslenika u propovedanju reči Božje? A pošto si ti izvrsno upućen u pravoslavnoj veri i savršen u svima vrlinama hrišćanskog zakona, to te molim, kreni u zapadne zemlje radi imena Gospoda našeg Isusa Hrista, kao Njegov dobar vojnik udaraj na Njegove neprijatelje, i pobeđuj silom Boga koji ti moći daje.
Sveti Dionisije svesrdno pristade na to. Tada blaženi Kliment stade mu tražiti i prikupljati pobožne i mudre pomoćnike i saslužitelje koji svetle svetim životom. Među njima izabra i svetog Lukijana, postavi ga za episkopa i pridruži svetom Dionisiju, da mu bude saputnik i sapodvižnik u propovedanju reči Božje, a ostalima – otac u Duhu Svetom, učitelj i nastavnik. Sve to tako uredivši, blaženi Kliment srdačnim rečima sokoljaše izabrane, govoreći: Idite, premila braćo! idite, nepobedivi vojnici Hristovi; i kao što Gospod beše sa svetim ocima našim Apostolima i sa njihovim sapodvižnicima, tako neka bude i sa vama, propovednicima svetog imena Njegovog: jer ćete vi neizbrojno mnogo ljudi od neznabožaca pridobiti Gospodu i uvesti u Njegov tor. – Posle dugog razgovora s njima, sveti Kliment se srdačno oprosti s njima, blagoslovi ih i otpusti s mirom. I oni odoše svi zajedno, i propovedahu Hrista najpre po celoj Italiji.
Kada se oni približavahu gradu Ticinu, blaženi Lukijan na jednom mestu zvanom Parma blagovešćavaše reč Božju narodu i odvraćaše ga od besmislenog idolosluženja. A mesni žitelji, vrlo revnosni idolopoklonici, ne podnoseći uvrede svojih bogova i ne obraćajući pažnju na blagovešće reči Božje, dohvatiše svetog Lukijana i, pošto ga dugo zlostavljaše, vrgoše ga u narodnu tamnicu. Ulazeći u nju, blaženi veoma veselo pevaše: Pokaži mi, Gospode, put Tvoj, i ići ću u istini Tvojoj (Ps. 85, 11); Gospode, utvrdi stope moje na stazama Tvojim, da ne zalaze koraci moji (Ps. 16, 5).
I tako radujući se u Gospodu, sveti muž boravljaše u tamnici kao u senci krila Božjih i, poverivši svega sebe nadi u zaštitu Hristovu, on se moljaše Njemu ovako: Gospode, izvedi iz tamnice dušu moju, da objavljujem ime Gvoje (Ps. 141, 8), jer mene čekaju oni koji će postati pravednici, da se preko mene, Hriste Spasitelju sveta, obrate k Tebi oni od neznabožaca koji su predodređeni za život večni.
Kada svetitelj od sveg srca uznošaše ovu molitvu, i slične njoj, molitva njegova odmah prođe nebesa i dođe do ušiju Gospodnjih: jer on moljaše da ne bude na putu lišen svojih sapodvižnika, sa kojima je želeo da ide na stradanja i da stigne onamo kuda je poslan. Za ovo moljaše prekrasni vojnik Hristov, ne što se bojao umreti za Gospoda svog nego što je želeo da najpre umnoži Gospodu duhovni rod, pa pošto sabere obilnu i blagopolučnu žetvu, da zajedno sa drugovima svojim primi mučenički venac i nagradu za trudove svoje. I ubrzo bi mu poslata pomoć Božja: jer neki tamošnji hrišćani, saznavši šta snađe ovog svetog muža, iz ljubavi prema Hristu dođoše k tamnici, i na neki način izbavivši Lukijana okova dadoše mu mogućnost da slobodno otputuje sa svojim svetim drugovima.
Ova sveta družina, vođena Gospodom, srećno stiže u slavni grad Italijanske zemlje Ticin, drukčije nazivan Pavija. Pošto se tu odmoriše malo od trudova, oni produžiše uveličavati slavu Božju, mnogo i neumorno propovedajući reč Božju u raznim mestima, tako da se na njima moglo videti ispunjenje proročkih reči: Kako su krasne noge onih koji blagoveste mir, koji blagoveste dobro (Is. 52, 7). Nemoguće je izraziti kako mnogo hiljada ljudi za kratko vreme oni obratiše ka Hristu, blagovesteći svima reč spasenja: njima sila Božja toliko pomagaše, da su oni koji su ih gledali, mislili da vide nebeske građane, jer znamenjima i čudesima sijahu usred svih, prosvećujući duše izabranika Božjih.
Potom oni napustiše Italiju i, došavši na morsku obalu, ukrcaše se u lađu i krenuše kuda ih Duh Sveti upućivaše. I radosno pristadoše u pristaništu grada Arelata, iskrcaše se iz lađe, i biše česno i prijateljski primljeni od žitelja toga grada. Pošto se tu odmoriše oni, po primeru svetih apostola, stadoše izbirati sebi zemlje za propovedanje reči Božje. Da bi propoveđu Evanđelja Hristova rasprostranili i umnožili Crkvu Božju svuda među neznabošcima sve do Britanskog okeana, sveti Markelin sa malim brojem bratije pođe u Španiju, a sveti Dnonisije sa blaženim Lukijanom i sa ostalima odoše u Pariske krajeve. Odatle sveti Lukijan sa prezviterom Maksijanom i đakonom Julijanom otputova u Belgiju na propoved. Napojen i ispunjen blagodaću Svetoga Duha, on tamo u ime Gospodnje pobeđivaše vražiju silu, nasađivaše Hristovu Crkvu i rukovođaše narod ka spasenju ne manje primerom vrlinskog života nego rečju. Pored toga, njemu beše data od Boga sila da čini čudesa: i on isceljivaše svaku bolest i svaki nedug po ljudima; a nad đavolima dobi toliku vlast da su oni, čim bi samo čuli njegovo naređenje, odmah bežali iz ljudi koje su mučili. Propovedajući Hrista neprestano i danju i noću, on prebivaše u molitvama i bdenjima, u svakodnevnom postu, u uzdržanju, i u svakom umrtvljivanju tela, kojima neprestano mučaše sebe dok, po apostolskoj reči, ne dade sebe u žrtvu živu, svetu, ugodnu Bogu (Rm. 12, 1). Njegova svakodnevna hrana beše: jedno malo parče hleba, zelje i voda, – jer ga sila Božja zasićivaše i blagodat Hristova ukrepljavaše njegove iznurene udove. I on izgledaše kao da je već umro svetu. Krst svoj on nošaše svagda idući za Hristom Gospodom. On znađaše da mučenje biva dvojako: jedno tajno, drugo javno; i on, pre no što bi ušao u podvig javnog mučeništva, i bio od Gospoda uvenčan neuvenljivim vencem, tajno mučaše sebe umrtvljivanjem tela svog, ma da njegovo uzdržanje beše svima poznato. On dakle beše umrtvljivanjem tela izmožden, trpljenjem ukrašen, čudnim smirenjem ugošćen, krotosti ispunjen, i dostiže u takvo savršenstvo vrlina, da on, živeći na zemlji u telu, duhom već, izgledaše, živi sa Anđelima na nebu. Otuda lice njegovo beše svetlo i milo, um spokojan; ukrašen divnom sedinom, on po svemu beše zemni anđeo i nebeski čovek.
Kada se slava Lukijanova pronese po celoj Belgiji, k njemu stade dolaziti narod, želeći da se krsti. I krštavahu se od njega u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, a idole svoje uništavahu, koje ranije obožavahu. A iskonski neprijatelj – đavo, videći sebe ismejana od onih koje Hristos privlačaše k Sebi preko Svojih slugu, sva svoja lukavstva i đavolije usredsredi na razorenje svete Crkve Božje, te Domicijana,[5] koji posle poginulog Nerona beše digao drugo gonjenje na hrišćane, podstače na silan gnev i mržnju protiv hrišćana, i nagovori ga da širom celog rimskog carstva primorava hrišćane: ili da prinose žrtve kipovima bogova, ili da ih na razne muke stavljaju i u smrt oteruju. I Domicijan razasla po svima gradovima i selima svoga carstva nečestivu naredbu: da svi narodonačelnici primoravaju hrišćane da se klanjaju idolima i da im prinose žrtve, a nepokorne da pogubljuju stavljajući ih na razne muke.
Tada biše poslani u Galiju gonitelji imena Hristova da traže vojnike Hristove, a naročito one što behu došli iz Rima, čija se slava nedaleko beše pronela, da bi zajedno s njima istrebili u Galiji i samo ime Hristovo. Tamo biše poslani tri gonitelja, koji se zvahu: Latrin, Arije i Antor. Njima beše dato posebno naređenje: da naročito potraže svetog slugu Božjeg Lukijana, da ga uhvate i dovedu na sud pred ćesara, ili da ga smesta poseku mačem, ako ne bude hteo prineti žrtvu idolima. Gonitelji obiđoše gradove i sela po Galiji, ali nigde ne pronađoše onoga koga tražahu. Potom dopre do njih glas, da čovek Božji Lukijan prosvećuje belgijski narod propovedajući Evanđelje večnog carstva. Čuvši to, gonitelji prosto pobesneše od gneva i jarosti, pa pojuriše u Belgiju. I pre no što tamo stigoše, sveti Lukijan otkrivenjem Duha Svetoga saznade za njihov skori dolazak, i ostade na mestu gde poučavaše narod rečima života, i sa njim bejaše vrlo mnogo ljudi koji njegovom propoveđu već behu obraćeni ka Hristu. Prepun nade u slavu večnoblažene nagrade, on ih sa prevelikim usrđem savetovaše, govoreći: Vozljubljena u Hristu braćo i čeda! Gospod moj Isus Hristos već hoće da mi za plodove mojih trudova da nagradu, ranije obećanu. O mili, budite čvrsti i nepokolebljivi u veri Hristovoj! Ja sam već star i zamoren, i radujući se mučeničkom vencu, ja žurim da otidem ka Gospodu od vas, a vi ostanite postojani u blagodati Božjoj koju primiste. Neka vas strah od mučitelja ne odvrati od vere Hristove; neka vas ne ustraše pretnje; neka vas ne namame laske; neka vas ne otrgnu obećanja nikakvih počasti i bogatstava, – da biste se naslađivali večne radosti u budućem životu, gde su vam spremljene neiskazane nagrade. K njima hitam i ja pun nade, i zato se ne plašim jarosti gonitelja.
Rekavši to, sveti Lukijan podiže oči k nebu i, blagodareći Boga što ga udostojava udela svetih mučenika i ne odvaja od drugova, reče: Blagodarim Ti, Gospode Isuse Hriste, Sine Boga života, što si me sprijateljio sa blaženim Dionisijem i sa sapodvižnicima končine njegove, i izjednačio me s njima u trudovima; molim Te, udostoj me da s njima zajedno budem i u Carstvu nebeskom.
Izgovorivši to, on iziđe iz grada Belvaka,[6] ne što je izbegavao mučenje od straha, nego da bi, po zapovesti Gospodnjoj koja naređuje da bežimo od gonitelja (Mt. 10, 23), dao primer svome stadu. I tako putujući sa blaženim sastradalcima svojim, prezviterom Maksijanom i đakonom Julijanom, on za sve vreme putovanja ne prestajaše sa dušekorisnim razgovorom i molitvom, dok ne stiže do vrha planine na koju je išao i koja se nalazila blizu reke Tare koja teče sa zapada, a udaljena je od grada tri potrkališta. Kada dođe tamo, on se, kao grad koji na vrhu gore stoji, ne mogaše sakriti, pošto se i sama ta planina, koja se živopisno dizala nad rekom, videla izdaleka. Tamo blaženi, stavši čvrsto kao na otvorenom gledalištu, odluči da čeka mučenički venac.
Stigavši u grad i ne našavši u njemu svetog Lukijana, gorespomenuti mučitelji se stadoše vrlo marljivo raspitivati kuda je otišao. I bi im rečeno da on nedaleko od grada poučava narod. Oni odmah na brzim konjima odjuriše i stigoše na planinu, gde se čovek Božji nalažaše s narodom i sa učenicima svojim. Tamo oni najpre uzeše služitelje Božje Maksijana i Julijana, da bi njihovim mukama i smrću uplašili svetog Lukijana i privukli ga poštovanju idola. Ovoj dvojici mučenika oni stadoše grozno naređivati i pretiti da prinesu idolima žrtvu, govoreći: Ako ne prinesete žrtvu našim besmrtnim bogovima, mi ćemo vas odmah pogubiti mačem. – No čvrsti u veri mučenici neustrašivo odgovarahu: Nikada se nećemo pokloniti idolima, jer su oni ništavni i dela su ruku ljudskih: a mi poznadosmo jedinog istinitog Gospoda Isusa Hrista, Sina Boga živoga, za čiju smo veru gotovi umreti.
Čuvši to, zločestivci ih tog časa pogubiše mačem pred očima svetog Lukijana. I tako sveti mučenici primiše obećane im od Gospoda vence, i biše pridruženi liku svetih mučenika. A sveti Lukijan, radujući se i slaveći Boga za njihov podvig, reče pred svima: Radujem se i veselim se sa Tebe, Gospode Bože moj, što vidim da me čeda moja prestigoše u dobijanju venca slave Tvoje.
Tada Latrin, Arije i Antor, s jarošću i gnevom kao jednim ustima povikaše svirepo k blaženome: Jesi li to ti taj što mađijama zavodiš narod da se ne pokorava naredbi nepobedivog ćesara i rimskom senatu, i da besmrtnim bogovima ne prinosi blagoprijatne žrtve? Blaženi Lukijan im odgovori: Ja nisam mađioničar već sluga Isusa Hrista, naučen ne vračanju nego božanskoj mudrosti, kojom ljudima Božjim pokazujem put istine, i poučavam ih kako će bez smetnje ići za Gospodom mojim Isusom Hristom, koji s neba na zemlju siđe, da prečistom krvlju svojom otkupi sazdanje svoje od robovanja vragu, i da ga odvrati od klanjanja idolima, ili bolje reći – demonima, i da podari spasenje onima koji se iz tame zloverja privode u istinitu svetlost: jer je pravo da oni vrat srca svojih priklanjaju jedino Onome koji blagoizvole raspet biti i umreti za izbavljenje svih.
Mučitelji na to rekoše: Kako ti ispovedaš Bogom onoga koga nazivaš ne samo umrlim nego i raspetim? Sveti Lukijan im odgovori: Ma da vaše neverje i ne zaslužuje da čuje tajne Nebeskog Cara, ipak zbog mnoštva ovde prisutnih vernih ja ću nešto reći ukratko: Bog istiniti, Sin Boga istinitoga, koji od večnosti svagda beše sa Ocem, na kraju vekova, želeći obnoviti rod ljudski, poginuli zbog Adamovog prestupa, blagoizvole roditi se netljeno i neiskazano od Prečiste Djeve, da bi bio istiniti Bog i istiniti čovek, u jednom licu dvostruke prirode jedan Hristos: istiniti Sin Božji i Sin Čovečiji. I On, nestradalan Božanstvom i svagda prebivajući sa Ocem, postade ne samo vidljiv nego i podložan, po čovečanskoj prirodi, stradanjima za nas: radi iskupljenja našeg on postade poslušan Bogu Ocu do same smrti krsne. Jer da Sin Božji ne uzažele postati Sinom Čovečjim, i da se ne obuče u obličje smrtnoga, onda ni rod ljudski ne bi dobio oproštaj od Boga, nnti bi se smrtni obukli u besmrtnost.
Ove i mnoge druge reči blaženog Lukijana silno razjariše mučitelje, i oni rekoše: Ti si već zašao u duboku starost, te je krajnje vreme da prestaneš sa detinjskim praznoslovljem. No pošto te velika sujeta drži u zabludi i preveliko brbljanje zaluđuje, zato se ti bez ikakvog kolebanja usuđuješ ići na smrt, zato se i ne plašiš. Istinu ti kažemo: ako se skoro ne pokaješ, i ne napustiš svoje bezumlje i smelost, i ne prineseš besmrtnim bogovima našim blagoprijatne žrtve, odmah ćemo starost tvoju nepoštedno predati na ljute muke.
Zatim mučitelji sedoše, i na surov način stadoše ga ispitivati: Hajde, brzo nam kaži svoje ime i poreklo. Vojnik Hristov im odgovori: Moji roditelji bili su mi dali ime Lukije, a na svetom krštenju, kojim se preporodih za večni život u Hristu, ja bih nazvan Lukijan. Po rođenju sam Rimljanin; ovakvo poreklo poštuje se u celom svetu. Ali ja se ne hvalim time što sam Rimljanin, već time što sam sluga Gospoda mog Isusa Hrista, što i vi možete jasno videti u meni: jer nema meni drugog života i slave osim Gospoda mog Isusa Hrista, i umreti za Njega meni je dobitak.
Tada mučitelji rekoše: Mi istinu govorasmo: ti si mađioničar i sablaznitelj onih koji te slušaju; a naročito se pokazuješ gord, jer ne prestaješ govoriti bestidno, niti štediš svoju iznurenu starost. Ako si pak Rimljanin, zašto si onda bezumno odstupio od poštovanja rimskih bogova, kojima se klanja ćesar sa celim rimskim senatom i sav svet? Sveti Lukijan odgovori: Blagodaću Hrista u koga se krstih, i koga poznadoh kao istinitog Boga, ja se verom svojom odrekoh ne samo đavola i idola nego i svih dela njegovih. A ono što ja govorim i ispovedam o Hristu Gospodu, vi nećete ni da slušate ni da pamtite, jer neverje vaše oslepi vas i ćesara vašeg zajedno sa celim senatom njegovim, od kojih vi doneste takvu naredbu, da mi ljudi, razumna stvorenja, prinosimo žrtvu đavolima i priklanjamo glave svoje pred bezosećajnim idolima, koji su napravljeni rukama ljudskim.
Ne podnoseći ruženje bogova svojih i ćesarovih, Latrin, Arije i Antor metnuše ruke svoje na svetitelja, i vezanog predadoše vojnicima. Povalivši mučennka; vojnici ga strašnim bičevima dugo tukoše nemilosrdno. U tom mučenju, Hristovog vojnika niti bolovi savladaše, niti pretnje uplašiše, nego ostade čvrst u veri Hristovoj. Iznemogle od starosti i izranavljene udove on toliko krepljaše bodrošću duha, da mu se ni lice ni um ne izmeniše, i on ne prestajaše gromkim glasom ispovedati ime Hristovo, govoreći: Nikada neću prestati da srcem, i verom, i ustima hvalim Hrista Sina Božija.
Tada mučitelji, još više razjareni, narediše da svetog mučenika mačem pogube. Onda jedan vojnik izvuče mač i, udarivši njime u već pripremljeni za posečenje vrat svetiteljev, odseče prečesnu glavu njegovu. A kada sveto telo njegovo bez daha ležaše i još se trzaše, svi videše pa i same ubice, gde nad njim zasija velika svetlost s neba, i zajedno sa svetlošću ču se glas odozgo koji govoraše: Raduj se, dobri slugo Lukijane, koji se nisi ustrašio da krv svoju proliješ za mene. Hodi i primi ranije obećani ti venac, i nastani se na nebu sa svetima. Hodi i nasledi obitelj večne slave, ugotovljenu ti sa Anđelima.
Ovaj glas bi ne radi svetitelja, koji je svagda čvrsto bio ubeđen u svoju nagradu, obećanu mu od Boga, već radi prisutnog naroda, da bi se još jače utvrdio u veri u Gospoda našeg Isusa Hrista, koju mu je tako dugo propovedao sveti Lukijan. A sve se ovo dogodi u subotni dan, na gorespomenutoj gori, tri poprišta udaljenoj od grada. Videći to i slušajući, ljudi, kako oni koji verovahu tako i oni koji ne verovahu, svi biše obuzeti velikim strahom. Stoga neki pobegoše odatle, a neki se s radošću divljahu, videći sebe oslobođene od zamki đavolskih. Ali pošto ne behu u stanju da gledaju u blistanje pojavljene svetlosti, oni malo odstupiše od tog mesta. A mrtvo telo svetiteljevo, na čudesan način dobivši od Boga neku silu živog kretanja, podiže se sa zemlje i stade na noge. Zatim, uzevši u ruke svoju prečesnu odsečenu glavu, svetitelj nesmetano krenu, vođen blagodaću živećeg u njemu Svetoga Duha i pomoćju Anđela, i kao živ telom stade čvrstim koracima ići, noseći svoju svetu glavu, kao što to učini i drug njegov, sveti Dionisije u gradu Parizu. Išavši tako oko tri poprišta, i prešavši po vodi gorespomenute reke Tare, čovek Božji stiže do mesta koje izabra sebi za pogreb, leže na zemlju i s mirom se upokoji u Gospodu.
Pobožni ljudi, koji behu obraćeni ka Hristu mučenikovom propoveđu, dođoše i sveto telo njegovo pomazaše mirisima, obaviše čistim platnom i sa velikim počastima pogreboše, ne bez prisustva Anđela: jer kada se sveto telo njegovo predavaše grobu, oseti se osim zemaljskih mirisa još i neki drugi divan i neiskazan miris. Svi prisutni čudeći se, pitahu se među sobom: Šta je ovo? Zatim rekoše: Slava Tebi, Gospode Isuse Hriste, što si nas udostojio da pomirišemo takav miris, kakav nikada nozdrve naše ne omirisaše! Slava Tebi, Hriste Spasitelju, jer se tako nasladismo ovim mirisom, da smatramo da se ubuduće nećemo lišiti nikakvog blaga!
I dok oni to govorahu, dotle im se davaše taj božanstveni miris; i to beše nesumnjiv dokaz prisustva svetih Anđela, koji od početka mučenikova stradanja pa sve do smrti njegove i pogreba behu neodstupno pokraj njega. Obavivši česni pogreb, pobožni pogrebaoci se pokloniše do zemlje, kličući skrušenim srcem: Verujemo, Isuse Hriste, da si Ti istiniti Sin Božji, koji sa Ocem i Svetim Duhom caruješ na nebesima, kao što od svetog mučenika tvog Lukijana ušima slušasmo, i naučismo se srcem verovati.
Mnoštvo ljudi, koji se iz okolnih gradova i sela behu slegli na pogreb, videći to, raznežiše se u srcima svojim, i tog dana poverova u Gospoda našeg Isusa Hrista Sina Božjeg oko pet stotina duša. A pre toga učenjem svetog Lukijana bilo je u toj zemlji obraćeno ka Hristu do trideset hiljada ljudi obojega pola i svakoga uzrasta, koji, ostavivši idole, ispovediše Boga Oca nerođenog i Snna Njegovog Jedinorodnog, zajedno sa Svetim Duhom, u Trojici istinitog i jednog Boga. Potom neki od njih s usrđem sagradiše crkvu nad grobom mučenikovim, u slavu Božiju a u čast ugodnika Njegovog, svetog Lukijana. Tela pak svetih mučenika Maksijana i Julijana biše pogrebena na gori, gde behu pogubljeni, no kasnije, kada se hrišćani namnožiše, biše odatle preneta i položena zajedno sa telom blaženog Lukijana. I moliocima se davahu tamo mnoga dobra od Gospoda našeg Isusa Hrista posredovanjem svetih mučenika Njegovih. Kao što u njih beše jedna vera, jedna ljubav, i jedno ispovedanje u stradanjima, tako, mi verujemo, i u večnom blaženstvu jedno im je sažiće i nasleđe večnoga carstva.
Stoga blagodarimo Sazdatelja našeg, što tri svedoka Njegova, ispovedajući Trojicu, mučeništvom dostigoše savršenstvo. Mi ih pobožno poštujemo, znajući da progledanja slepih, prohođenja hromih, oslobođenja od demona, i mnogobrojna isceljenja od raznovrsnih bolesti bivaju njihovim svetim molitvama, a blagodaću Gospoda našeg Isusa Hrista, kome sa Ocem i Svetim Duhom, čast i slava vavek, amin.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
DIMITRIJA,
Carevića ruskog
 
Sveti Dimitrije bi mučki ubijen od vlastoljubivog Borisa Godunova u osmoj godini svoga života 1591. godine u gradu Ugliču. Javio se posle smrti nekome monahu i prorekao, da će se pojaviti lažni Dimitrije, koji će ubici Borisu Godunovu prouzrokovati smrt, što se posle i dogodilo. Bezbrojna čudesa dešavala su se na grobu ubijenog carevića. Njegove mošti posle 15 godina budu otkrivene cele i netljene, prenete svečano u Moskvu, i sahranjene u crkvi sv. Arhanđela Mihaila.
 
SPOMEN PREPODOBNE
JERIJE
 
Udovica rimskog senatora; najpre bila neznaboškinja, no prepodobna Fevronija je svojim poukama obrati Hristu. Posvetivši sav život podvizima pobožnosti i uzdržanja, sveta Jerija se u miru upokoji oko 320. godine, i bi pogrebena kraj groba svete Fevronije, u Mesopotamiji.[7]
 
SPOMEN PREPODOBNOG
PAPA (ILI PAPIJA)[8]
 
U miru se prestavio u Gospodu.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ATANASIJA ČUDOTVORCA
 
Prepodobni otac naš Atanasije, koji ispuni čudesima Trajanov manastir, beše sin roditelja osrednjeg porekla i bogatstva, rodom iz Kivireotskog kraja. Kada odraste, on napusti svet, ode u pustinju, imajući na sebi samo jednu haljinu; i idući od mesta do mesta on posećivaše duhovne muževe, upijajući u sebe kao sunđer vrline njihove. Pošto ispuni sebe svakom vrlinom i duhovnim raspoloženjem, prepodobni Atanasije ode u Trajanov manastir kraj reke Sangarije, i postade monah i sveštenik. On služaše božansku službu, i bavljaše se prepisivanjem knjiga. I pošćaše se svaki dan do večera. Revnosnom poslušnošću i ispovedanjem svojih tajnih pomisli, on se oslobodi od strasti i dostiže u bestrašće – είςτήνάπάθειαν. Ali od mnogog rada na prepisivanju knjiga njemu se oči pokvariše. Stoga, zatvorivši se u tesnoj keliji, on se ovako moljaše Gospodu i govoraše: „Gospode, ako sam dostojan, podari mi očnji vid kao što ga imah u početku, i blagodaću Tvojom daj mi snage za pisanje, eda bih tom zaradom hranio prosjake i siromahe“. I molitva mu bi uslišena. I od tada on prepisivaše knjige dvadeset osam godina, i više, i sav novac koji je dobijao od toga on davaše sirotinji. I svetitelj ovaj stalno boravljaše u kolibi svojoj, i ne izlažaše iz nje, niti viđaše koga, niti razgovaraše s kim, sem subotom i nedeljom. A kad stiže u duboku starost, on otide ka Gospodu, vođen na nebo svetim apostolima Andrejem i Jovanom, kao što to vide jedan sveti prozorljivi duhovnik. Jer ovaj svetac vide dva munjezračna strašna muža – spomenute Apostole, kojima Gospod beše naredio da siđu u Trajanov manastir i uzmu igumana njegovog, ovog prepodobnog Atanasija. – Odmah posle ovog viđenja ovaj sveti prozorljivac posla čoveka u Trajanov manastir, i ovaj zateče blaženog Atanasija gde se upokojio.
Prepodobni Atanasije još za života u telu izreče mnoga proročanstva, koja se sva ispuniše. A i posle smrti on učini bezbrojna čudesa u slavu čovekoljubivog Boga, divnog u svecima Njegovim.
 


 
NAPOMENE:
[1]Avrelijan carovao od 270. do 275. godine.
[2]Nikomidija – grad u maloazijskoj oblasti Vitiniji, na obali Mramornog Mora.
[3]Vizantija – megarska kolonija, osnovana 658. god. pre Hrista na evropskoj strani Bosfora, zauzimala glavni položaj na tesnom moreuzu što spaja Crno More sa Mramornim. Godine 330. Konstantin Veliki, posle pobede nad Likinijem, preneo tuda prestonicu Rimske carevine, i Vizantija se stala nazivati Konstantinopolj = Carigrad.
[4]Sv. Kliment episkopovao u Rimu od 91. do 101. godine. Spomen njegov 25. novembra.
[5]Domicijan carovao od 81. do 96. godine.
[6]Sada Bove u Francuskoj.
[7]Videti o svetoj Jeriji pod 25. junom: Žitije i stradanje svete prepodobnomučenice Fevronije.
[8]Možda je ovo isti onaj sveti Pap (ili Papije), koji se spominje 24. oktobra kao episkop Hitre (Kitreje) na Kipru, i koji je hirotonisao sv. Epifanija Kiparskog (v. 12. maj).

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *