NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za jun

Žitija Svetih za jun

2. JUNI
 
ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG
NIKIFORA ISPOVEDNIKA, PATRIJARHA CARIGRADSKOG
 
Veliki pobornik pobožnosti sveti Nikifor rodio se u Carigradu od pobožnih i bogobojažljivih roditelja, Teodora i Evdokije. Otac njegov udostoji se ispovedničkog venca, pretrpevši rane i progonstvo zbog poštovanja svetih ikona. Za carovanja Kopronima[1] bio je u zvanju notarija tajne arhive carske.[2] I on bi optužen zločestivom caru da on pobožno počituje svete ikone, klanja se ikoni Spasitelja, Prečiste Bogomajke i svih Svetih. Car odmah prizva k sebi blaženog Teodora, podvrže ga saslušanju i, ubedivši se da je optužba istinita, on ga dugo primoravaše da se odrekne molitvenog poštovanja ikona. No pošto se sluga Hristov ne pokori carskoj volji, bi žestoko bijen, pa onda poslat na zatočenje u grad Molin. Tamo bi bačen u najužasniju tamnicu; i u njoj on stradaše za pravoverje. Posle nekog vremena on bi ponova prizvan u Carigrad, i još upornije primoravan na carevu jeres; ali on ostade kao dijamant tvrd u pobožnosti, pristajući radije na rane i na smrt, nego da crkvene zakone i predanja svetih Otaca naruši. Onda po naređenju bezakonog cara on bi nemilosrdno i na razne načine mučen, pa ponova poslat u progonstvo; i pošto provede u Nikeji šest godina u okovima i strašnom zlostavljanju, on pređe ka Gospodu na večnu slobodu u blaženom životu. A supruga njegova, česna Evdokija, beše učesnica u svima nevoljama i stradanjima svoga muža: ona mu sledovaše u izgnanstvima, i sastradavaše u okovima, ne odvajajući se od njega ni telom ni duhom. Posle muževljeve končine ona se povrati u Carigrad, i provođaše dane svoje bogougodno, kao što i dolikuje hrišćanskoj udovici. Za to vreme sin njen Nikifor, pošto najpre izuči nauke, bi postavljen u carskom dvoru u zvanju u kom je ranije služio njegov pokojni otac. I ne umre blažena Evdokija dok ne vide svoga sina, najpre u monaškom, pa onda u episkopskom činu; i uznevši blagodarnost Bogu, ona se povuče u ženski manastir, postriže se u monaštvo, i pošto veoma ugodi Bogu, prestavi se k Njemu u dubokoj starosti.
Takvih roditelja beše porod ovaj blaženi Nikifor, o kome je reč, – sveti izdanak svetog korena: od pelena vaspitavan u pobožnosti, odgajan u dobroj naravi, i upućivan na bogougodni život, on provođaše godine svoje mladosti celomudreno, u velikom uzdržanju. I beše ispunjen mudrosti spoljašnje i unutrašnje, to jest svetovne i duhovne, jer je do savršenstva znao ne samo knjige jelinskih filosofa nego i Sveto Pismo; pored toga on beše krasnorečiv govornik, ukrašen svima vrlinama, uman i dobrodušan, zbog čega su ga svi voleli i poštovali. A kada postade punoletan, Nikifor bi za carovanja Kopronimovog sina Lava[3] udostojen zvanja carskog savetnika; i čuvaše pravoverje usred zlovernih, klanjajući se svetim ikonama, i druge privodeći tome svojim bogomudrim savetima. Kada pak, posle smrti Kopronimovog sina Lava, za carovanja njegovog sina Konstantina i Konstantinove majke Irine,[4] bi u Nikeji sazvan 787. godine Sedmi Vaseljenski Sabor protiv ikonoboračke jeresi, blaženi Nikifor, onda još svetovnjak, ukaza veliku pomoć svetim Ocima saborskim svojom mudrošću i izvrsnim poznavanjem Svetoga Pisma; i kao čoveku velikog ugleda, njemu bi povereno da na Saboru govori u ime cara. I on se pre svog episkopstva pokaza ispovednik i učitelj pravoslavlja, nadvlađujući i posramljujući jeretike pri raspravljanju spornih pitanja, zbog čega ga sveti Oci saborski veličahu i blagosiljahu.
Posle Sabora Nikifor ostade još nekoliko godina u visokom zvanju carskog savetnika. Zatim, ubedivši se da služenje sujetnom i metežnom svetu nije korisno po dušu, – on vide da u dvoru počinje razdor između sina i majke – on napusti svoj visoki položaj i, prezrevši svu sujetnu slavu, povuče se iz grada i nastani u jednom usamljenom i tihom mestu na Bosforu Trakijskom.[5] Tu on stade nasamo služiti jedino Bogu, u molitvama i pošćenju stremeći se svome spasenju. Sa vremenom on podiže crkvu, sabra inoke i obrazova manastir, ma da i sam još ne beše inok, ali se inočki truđaše, ispitujući sebe, da li može poneti podvig mnogotrudnog žitija inočkog. I tako on provede mnogo godina, sve do polovine Nikiforova carovanje. (Car Nikifor carovao je od 802-811. g.).
Kada svjatjejši patrijarh carigradski Tarasije (784- 806. g.) ode ka Gospodu, tada bi izabran za patrijarha ovaj blaženi Nikifor, iako po izgledu mirjanin ali po životu savršeni monah. Odmah po izboru primi čin monaški, i sve ostale činove redom; a potom, protiv svoje volje, na navaljivanje cara Nikifora, on bi uzveden na arhijerejski presto na sam presvetli dan Vaskrsenja Hristovog. I ukrašavaše on svetu Crkvu učiteljskom rečju i vrlinskim životom, ispravljajući pokvarene, utvrđujući prave, i odgoneći jeretike od duhovnog stada kao vukove. Tih godina vođaše se rat između Grka i Bugara, i car Nikifor, otišavši u rat, pogibe. Posle njega stupi na presto njegov sin Stavrikije, no carova kratko, svega dva meseca, pa umre. Posle ovoga zacari se dobri car Mihail, prozvani Rankava, koji ranije imađaše čin starešine dvorske straže, no vladaše samo dve godine, dokle ga Lav Jermenin ne obori i ne progna. Ovome otmičaru, pre no što se krunisa za cara, patrijarh Nikifor posla po nekim episkopima knjigu o Pravoslavnom Veroispovedanju, moleći novog cara da je svojom rukom potpiše, po običaju pređašnjih blagočestivih careva, što se smatralo zakletvom da će neizmenljivo držati i braniti dogmate svete vere, izložene u tom Veroispovedanju. Lukavi i licemerni car na rečima se pokaza vrlo raspoložen prema blagočešću, i obeća da će potpisati Knjigu, ali ne pre krunisanja. „Potpisaću, reče, kada na mene bude stavljena carska kruna“.
I poverovaše ovome liscu. Odloživši da potpiše knjigu Pravoslavnog Veroispovedanja, ovaj lisac tajno potpisa knjigu koju mu doneše jeretici, potčinjavajući se radije njemu sličnim grabljivim vucima nego istinskim pastirima. Zatim on sa velikom gordošću i carskim sjajem dođe u sabornu crkvu svete Sofije; i kada se obavljaše propisani čin krunisanja za cara, i svjatjejši patrijarh stavljaše krunu na njegovu nedostojnu glavu, otkri Bog presvetom patrijarhu kakav će to biti car: jer se carska kruna u rukama patrijarha pretvori kao u trnov venac i oštro mu i bolno bodijaše ruke; i razumede patrijarh da to označava gonjenje i nasilje koje uskoro predstoji Crkvi od ovoga cara. I patrijarh kazivaše to svome kliru uzdišući.
Sutradan po krunisanju sveti Nikifor posla k caru, da ispuni svoje obećanje i potpiše Ispovedanje pravoverja, kao što i pređašnji blagoverni carevi potpisivahu. No ovaj to odlučno odbi, u samom početku kaljajući lažju carsku porfiru. Zatim posle nekog vremena car stade otvoreno huliti svete ikone, okomivši se, ne na neprijatelje koji su odasvud nadirali u Grčku i pustošili je, nego na ikone Hrista, Prečiste Bogorodice i svih Svetih, i na one koji im se klanjaju. Pa okupivši k sebi u Carigrad sve episkope i prezvitere, koji su za razne krivice bili pravilno odlučeni od služenja božanstvenom oltaru, on im dade mesta u carskim palatama, i, toveći ih kao veprove, on je na taj način zadobijao naklonost onih „kojima je Bog trbuh“ (Flb. 3, 19); i često razgovaraše car sa njima, učeći se ikonoboračkoj jeresi; i savetovaše se s njima, na koji način da obnovi onaj bogohulni dogmat protiv ikona, koji bi odbačen Sedmim Vaseljenskim Saborom. Da bi ih što lakše pridobio na svoju stranu, on im obećavaše, ne samo da im povrati pređašnja zvanja kojih su bili lišeni, nego da im da još veće počasti. A oni, gordi zbog tolike careve naklonosti prema njima, stadoše svesrdno pomagati cara, i stvarahu pometnju po svima crkvama goneći pravoverne. I obilazeći svuda, oni u ime cara skupljahu knjige; i nakupivši bezbrojno mnoštvo knjiga oni ih zajednički pregledahu: i kad bi našli koju jeretičku knjigu, napisanu protiv ikona, oni su je s ljubavlju kao česno Evanđelje izdvajali, i čuvali je kod sebe; a kad bi našli koju knjigu, napisanu protiv ikonoboračke jeresi, odmah su je kao gadost neku u oganj bacali i spaljivali.
Potom naredi car svima grčkim episkopima da se saberu u Carigrad na sabor (815. g.). Episkopi su se, doputovavši iz svojih mesta u Carigrad, po običaju javljali presvetom patrijarhu Nikiforu. Car naredi da te episkope odmah pohvataju i u tamnicu bacaju. A one od njih koji, iz straha od groznog gneva carevog i pretnji, pristajahu na jeretičko jednomislije sa carem, car oslobađaše uza i tamnice, i udostojavaše počasti. One pak koji behu nepokolebljivi u pravoverju car sramno ugnjetavaše u tamnici i moraše ih glađu i žeđu. Tako, vrlo mnogi iz straha pristadoše na jednomislije sa carem, i jeretičko zborište pokaza se veoma jako. I stadoše lažni učitelji smelo i nesmetano širiti po svima crkvama svoja hulna učenja, privolevajući narod na nepoštovanje svetih ikona. Istinske pak učitelje pravoslavlja oni izgonjahu iz crkava, zlostavljahu, pa čak se truđahu da i samog presvetog patrijarha, bogoglasnu trubu, primoravaju na ćutanje, i da mu zabrane ulazak u sabornu crkvu.
Čujući i videći sve šta se radi, služitelj Božji, sveti Nikifor neprestano se moljaše Bogu sa suzama, da Crkvu svoju sačuva neporočnom i stado svoje očuva nepovređenim od jeretika. I prizivajući k sebi mnoge pravoverne on ih savetovaše, moljaše, upućivaše: da se ne druže s jereticima; da se čuvaju kvasca njihovog; da od učenja njihovog beže kao od ujeda gujinog; da se ne straše opakih vremena ovih, i da se ne boje pretnje mučiteljeve koji ubija telo a ne dušu. „Ako i sav narod, govoraše sveti patrijarh, pođe za carem putem jeresi, i malo njih ostanu verni pravoj veri, to ni onda neka ih ne smućuje njihova malobrojnost, jer Gospod blagovoli ne mnoštvu: On blagovoli i pogleda na jednoga koji strepi i boji se reči Njegovih, većma nego na mnoštvo onih koji ne mare za strah Božji, kao što i sam u Evanđelju kaže: Ne boj se, malo stado, jer bi volja Oca vašega da vam da carstvo (Lk. 12, 32)“.
Zatim svjatjejši patrijarh pozva kod sebe najuglednije arhijereje: Emilijana kizičkog, Jevtimija sardijskog, Josifa solunskog, Evdoksija amorejskog, Mihaila sinadskog, Teofilakta nikomidijskog, Petra nikejskog, i mnoge druge svete oce, među kojima behu Teodor Studit, Nikita, iguman midikijski, i drugi pravoverni muževi. Posle dugog razgovora s njima o pobožnom poštovanju svetih ikona, na osnovu Božanskog Pisma i predanja svetih Otaca, on s večeri pođe u sabornu crkvu svete Sofije, i poče svenoćno bdenije, saborno moleći Boga za umirenje Crkve i za izbavljenje od jeresi. Saznavši za to, car se uznemiri od straha, jer se mnogo naroda beše sleglo u crkvu na svenoćno bdenije, pa se bojaše car da ne bi patrijarh digao narod protiv njega: zločestivac znađaše da je patrijarh veoma omiljen u narodu, i da su svi gotovi da ga poslušaju, pa čak i umru za njega. I rano zorom car posla patrijarhu u crkvu ovakvu poruku: Zašto stvaraš pometnju u narodu i kuješ zaveru protiv cara, koji želi mir i jednomislije među svima? Zašto bezumne ljude podstičeš na bunu, i hoćeš da krvlju međusobne borbe zaliješ prestonicu?
Presveti patrijarh odgovori carevim izaslanicima: To što vi govorite, mi ni pomislili nismo; niti nam je ikada na um palo to što o nama misli car koji vas je poslao. Mi smo se sabrali u dom Božji, ne radi nekog dogovora protiv cara, već radi slavoslovlja Božjeg, radi moljenja i molitve: da se smiluje Bog i ogradi mirom Crkvu Svoju, cara i sav narod; da uništi jeretičke nasrtaje, i utvrdi sve u jednomislenom pravoverju.
Na to carevi izaslanicn rekoše: Ne, nije tako kao što govoriš, jer jedno govoriš ustima, a drugo pomišljaš u srcu svom, i to što pomišljaš, hoćeš da privedeš u delo. No pošto je očigledno da se pripremaš ustati protiv cara, onda ti sam i tvoji jednomišljenici, čim se razdani, otidite u carsku palatu, pa tamo odgovarajte samome caru na pitanje koje ti je car uputio preko nas, da bi se sam car tačnije upoznao sa namerama vašim.
Rekavši to, izaslanici otidoše. Svi pak koji behu u crkvi, videvši i čuvši to, razumeše šta će se dogoditi: kakvo će gonjenje i zlostavljanje služitelja Božjeg i cele Crkve Hristove nastati, – pa se stadoše još usrdnije moliti sa mnogim suzama i uzdasima. Po završetku svenoćnog bdenija, svjatjejši Nikifor iziđe nasred crkve i stade govoriti da svi čuju: O sabore, sabrani Duhom Božjim! ko je očekivao da će na Crkvu naići takve nevolje kakve mi sada vidimo? Umesto radosti ona doživljava žalost, i od spokojstva ulazi u pometnju. Ona koja na dobroj paši napasa duhovno stado, trpi plen od izopačenih; i Majka koja svu decu svoju upućuje na složno jednomislije – razdire se na delove! Ona Crkva, koju Hristos steče skupocenom krvlju Svojom, koju sačuva čistom od svakoga poroka, koju ogradi apostolima, prorocima, mučenicima i svetiteljima svih vrsta, i pokaza je kao raj bedemima ograđen i osiguran, – kakve sada nevolje podnosi od onih, koji po spoljašnosti izgledaju naši, a ustvari daleko stoje od nas, i postadoše nam neprijatelji, i u zlobi svojoj dođoše dotle, da sa ikonom beščeste i Izobraženog na njoj, i zajedno sa namalanim na dasci likom Hristovim odbacuju i samoga Hrista: jer kako čest tako i beščešće, ukazivani ikoni, odnose se na onoga koji je izobražen na ikoni. Sada neprijatelji istine uništavaju drevno predanje Crkve o poštovanju svetih ikona, a ozakonjuju novo, suprotno pređašnjem, izmišljeno od jeretika, i time smućuju duše vernih. Braćo i deco, ne budimo plašljivi i malodušni! Pretnje njihove neka ne zastrašuju srca naša, nego očekujmo pomoć Božju. Oni koji neprijateljuju protiv nas i pašte se da istinu unište u Crkvi, slični su onima što plivaju uz maticu rečnu, jer se oni najzad, iznemogli, dave. Jer, istina je nepobediva, i uvenčava one koji je poštuju, a pobeđuju one koji ratuju protiv nje. Ko se drži nje, on će i nenaoružan savladati protivnika; a ko se lišio nje, biće lako pobeđen, pa makar bio vojnik naoružan za rat. Svedoci naših reči su oni o kojima govorimo: oni nemaju nikakvo poznanje istine, njih ismevaju čak i deca koja bukvar uče, jer oni u umovanjima svojim protivreče sami sebi i, slično besomučnicima, jedu telo svoje. Razumete li, braćo, što govorim?
Svi u crkvi povikaše: Znamo i ubeđeni smo, presveti oče, da je pravoslavna vera naša istinita, i svi smo gotovi umreti za nju! – Patrijarh na to reče: Onda, braćo, treba da ostanemo složni i jednodušni, da protivnici naši ne bi mogli otrgnuti ni jednoga od nas ka svome zloverju, jer blagodaću Hristovom nas je više nego njih.
Narod opet, gromko vičući, davaše čvrsto obećanje da će stajati za Crkvu do same smrti. Posle dugog razgovora s narodom u crkvi presveti patrijarh, na osvitku dana, metnu na sebe omofor, pa se sa prisutnim episkopima, igumanima i celokupnim klirom uputi u carsku palatu, praćeni mnoštvom naroda. Kada stigoše do dvorske kapije, svi biše zadržani, samo patrijarh pušten unutra. Pri patrijarhovom ulazu car mu ne ukaza uobičajeno poštovanje: jer je kod grčkih careva bio običaj da uzimaju blagoslov od patrijarha, pri čemu su uzajamno jedan drugome celivali desnu ruku u znak duhovne ljubavi. A zločestivi car Lav Jermenin pogleda grozno na ulazećeg patrijarha, ne potraži blagoslov od njega, pa mu čak ne predloži ni da sedne, već mu stade govoriti s gnevom:
„Kakav je to raskol nastao među vama, i protiv carske vlasti zavera i ustanak, jer bez našeg znanja sazivate sabore, stvarate pometnju u narodu, i podstičete ga na nered i metež? Sazivati sabore bez našeg pristanka i dogovora s nama, i širiti po narodu glas kako se mi držimo tobož zloverja a ne crkvenog učenja, nije li otvoreno neprijateljstvo i početak razdora? Ako bismo mi hteli da iskorenimo prave, drevne propise, kao što vi govorite, onda bi nas mogli u svoje vreme huliti, unižavati i za zlovernu jeres optuživati; sada pak, kada mi, obuzeti ljubavlju prema pravoverju, želimo da istrebimo razdore i nesuglasice, i sve privedemo u složno jednoverje, zašto nas hulite, i neprijateljstvujete protiv nas, i govorite kako mi tobož vređamo Crkvu, dok se mi međutim staramo o njenom miru i spokojstvu? Zar ti ne znaš da se mnogo naroda pomete i od Crkve se otrže zato što se ikone malaju i postavljaju; i oni koji su se otrgli od Crkve donose knjige i pokazuju u njima reči iz Božanskoga Pisma, kojima se zabranjuje praznovanje i poštovanje ikona? I ako na pitanja koja su oni pokrenuli, ne bude odgovora, onda šta je to što će sprečiti da ne nastupi rascep u veri, posle čega vera nikad neće doći do jedinstva? Zato je potrebno da vi, radi onih čiji su umovi uznemireni i nedoumicom pometeni, odmah pristupite raspravljanju pitanja sa onima što su se otrgli od Crkve zbog ikona. Naša vlast želi i naređuje, da ili vi njih pobedite u tom sporu i privedete vašem umovanju, ili da, pobeđeni od njih, vi se pokorite njima; tada ćemo i mi, videvši gde je istina, prići boljoj strani i učvrstiti je našom carskom vlašću, da bi ona na taj način stajala nepokolebljivo“.
Svjatjejši Nikifor odgovori caru: Ne, molim tvoje veličanstvo, ne smatraj nas za vinovnike raskola i meteža. Mi se nismo koristili ni molitvom, kao oružjem protiv tvoje carske vlasti, jer se iz Božanskog Pisma naučismo da se za cara molimo a ne da mu zla želimo (1. Tm. 2, 2). Isto tako, mi ne preobraćamo zdrave reči i učenje vere u jeretičko umovanje i pogibao, jer one koji se usuđuju činiti takve stvari, učitelj istine sveti Jovan Bogoslov naređuje da u kuću ne primamo i da se s njima ne pozdravljamo (2. Jn. 10). Dobro je poznato ne samo nama nego i svakome kome je um ma i najmanje prosvećen, da su mir i tišina – stvar veoma dobra. A ako ko postane vinovnik narušenju mira, njega s pravom svi treba da nazovu zločincem. Onaj car je dobar koji ume ratove preobraćati u mir i meteže u tišinu; a ti si sa svojim jednomišljenicima namislio da Crkvi, koja je u miru, nametneš rat; i, ostavivši svete zakone, po kojima se Krst Hristov proslavlja i pobožnost obasjava svetlošću vaseljenu, ti si predložio da se uvede pomračeno učenje pagubnih ljudi, koje ni jedna od Crkava ne prima: jer ni Jerusalim, ni Rim, ni Aleksandrija, ni Antiohija ne odbacuju ikone Hrista, Presvete Bogorodice, apostola i ostalih ugodnika Božjih, već ih pobožno, po predanju svetih Otaca, poštuju. Koji od Vaseljenskih Sabora, utvrđujući Duhom Svetim dogmate pravoslavne vere, odobri i primi ikonoboračka umovanja? Stoga ni ti, care, ne obnavljaj tu odbačenu jeres i ne uvodi u svetu Crkvu već osuđeno umovanje. Mi nećemo nikakve rasprave da imamo sa jereticima; jer kakva je potreba prepirati se o onome što je već od svetih Otaca saborski i saborno opovrgnuto, odbačeno i anatemisano?
Tada car reče svjatjejšemu patrijarhu: Nije li Mojsiju rekao Bog: Ne gradi sebi lika rezana niti kakve slike od onoga što je gore na nebu, ili dole na zemlji, ili u vodi ispod zemlje. Nemoj im se klanjati niti im služiti (2. Mojs. 20, 4-5). A vi, s kakvom pameću pravite ikone, i ono poštovanje, koje dolikuje jedino Bogu odajete likovima i ikonama koje ste sami napravili i naslikali? Što idolopoklonici činjahu u starini, to isto i vi sada činite, prenebregavajući zapovest Božju, datu Mojsiju, a preko njega i svima ljudima, ne samo drevnim starozavetnim, već i nama novoblagodatnim, vernim hrišćanima.
Svjatjejši Nikifor odgovori: Zar ti ne znaš radi čega Izrailjcima, posle njihovog izlaska iz Egipta, bi data zapovest od Boga da ne grade sebi rezane likove niti kakve slike? Radi toga što su Izrailjci, živeći u Egiptu, bili navikli na neznabožje i idolopokloničko mnogobožje Egipćana, koji bogotvorahu i neke ljude, davno već umrle, i neke ptice nebeske, i neke zverove zemaljske, gmizavce, ribe, i neka čudovišta, pa građahu njihove likove i klanjahu im se kao istinitome Bogu. Želeći dakle da kod Izrailjaca iskoreni idolopoklonstvo na koje oni behu navikli u Egiptu, Bog im dade tu zapovest o negrađenju likova rezanih niti kakve slike, ali ne zabrani pravljenje česnih likova i ikona, koji služe ne na uniženje već na umnoženje bogopoštovanja. Jer, po zapovesti tog istog Boga ne načini li Mojsije skiniju, i okova odasvud zlatom Kovčeg zaveta, u kome su čuvane tablice, žezal Aaronov i mana? Isto tako, ne naredi li Bog da se naprave zlatni heruvimi i postave nad kivotom u skiniji? I zar na zavesama skinije ne behu izvezena lica heruvima? A sve to zar Izrailjci ne poštovahu kao česno i božanstveno? I pred svim tim zar se Izrailjci ne klanjahu Bogu i ne prinošahu žrtve? I kad se klanjahu i žrtve prinošahu pred skinijom, i kivotom, i heruvimima, oni se klanjahu i žrtve prinošahu ne skiniji, ni kivotu, ni heruvimima, nego samome Bogu koji na nebesima živi; a skiniju i kivot sa onim što beše u njemu, i slike heruvima, oni poštovahu česno kao predmete božanske, a ne obogotvoravane, kao što i mi sada postupamo klanjajući se svetim ikonama, paleći pred njima sveće i prislužujući im kandila. Mi se klanjamo ne dasci i ne bojama, već samom liku Hrista ovaploćenog Boga, izobraženog na ikoni; i mi malamo na ikoni ne Božanstvo, – jer je Ono kao nevidljivo i nepostižno isto tako i neizobrazivo, – već čovečanstvo Hristovo, čovečansku prirodu Hristovu, koja je nekada gledana ljudskim očima i pipana rukama; i mi ikonu Hristovu ne nazivamo Bogom, već izobraženjem lica Hrista Boga. Mi se dakle Hristu Bogu pred svetom ikonom Njegovom klanjamo kao Bogu, a ikonu Hristovu poštujemo kao predmet božanstveni, ali je ne obogotvorujemo. Slično treba reći i o ikoni Presvete Bogorodice, i o ikonama ostalih Svetih, u kojima se poštuje sam Bog, divan u Svetima Svojim. No počevši sa starozavetnim, mi ne dovršismo. Zar ne zapovedi Bog Mojsiju da podigne bakarnu zmiju u pustinji, da bi ljudi, ujedani od zmija, pribegavali k njoj i pogledali na nju? I ne beše li ta bakarna zmija čudotvorni lik koji je čudesno isceljivao one koje ujedahu žive zmije? A ova zmija imađaše celebnu silu ne od sebe već od Onoga čiji praobraz ona beše, jer ona praobrazovaše Hrista Spasitelja našeg, koji se imao podići na drvo krsno, po reči, izrečenoj potom samim Hristom u Evanđelju: Kao što Mojsije podiže zmiju u pustinji, tako treba Sin Čovečiji da se podigne (Jn. 3, 14). I šta je čudnovato što i sada svete ikone bivaju čudotvorne, kada još u Starom Zavetu bakarna zmija beše čudotvorna? I kao što ona, ne sobom nego silom Onoga koga praobrazovaše, činjaše onakva čudesa: tako i svete ikone bivaju čudotvorne silom lica izobraženoga na njima. Setimo se još i hrama Solomonovog: da li Bog upisa Solomonu u greh to što on u podignutom hramu načini druge, sem Mojsijem načinjenih, velike zlatne heruvime, i likove njihove izobrazi po zidovima i stubovima i vratima, i sali „bakarno more“ koje stajaše na dvanaest izvajanih volova (3. Car. 7, 23-25)? Ne samo Bog ne upisa to Solomonu u greh, nego Mu to beše vrlo prijatno, što On pokaza kada Sam poseti taj hram i što je u njemu, jer stoji napisano: Slava Gospodnja ispuni hram Gospodnji, te sveštenici ne mogahu stajati da služe od oblaka (3. Car. 8, 11). Tako dakle, care, zapovest zakona Božjeg o negrađenju nikakvih slika, data Mojsiju, a koju ti najpre spomenu, uništava samo mnogobožačko idolopoklonstvo, a ne našu hrišćansku pobožnost – poštovanje svetih ikona. A kada bi Bog tom prvobitnom Svojom zapovešću isto tako potpuno zabranjivao ma kakvo izobražavanje i likova česnih lica, kao što je zabranjivao izobražavanje neznabožačkih, onda bi On protivrečio sam sebi, pošto je potom naredio Mojsiju, kao što bi rečeno da načini skiniju i njene prinadležnosti, pa još i da bakarnu zmiju podigne. Ali, tako govoriti nije lepo, jer Bog ne protivreči sam sebi, i kao što je veran u svima rečima Svojim, tako je i svet u svima delima Svojim. Ne graditi neznabožačke idole, On to naredi rečju; a izobražavati svete ikone za ukrašavanje crkava i za slavu Božju, On tome nauči delom, kada Sam tome nauči Mojsija, zapovedivši mu da izobrazi likove heruvima.
To i mnogo drugo govorahu car i patrijarh o svetim ikonama, najpre nasamo, a zatim u prisustvu episkopa i klirika, koji biše pušteni unutra. A uđoše i mnogi senatori. Usto, tamo se po carevom naređenju pojaviše i naoružani vojnici, sa isukanim mačevima, da bi se zaplašili oni koji se ne slažu sa carem. A šta tamo bi, kakvi razgovori, i kakvu smelost i hrabrost pokazaše neustrašiva srca, opisano je u Žitiju prepodobnog Teodora Studita pod 11. novembrom, i u Žitiju svetog Nikite Ispovednika pod 3. aprilom. Sve se to završi gnevom i jarošću carevom, koji sa beščašćem otera iz carske palate patrijarha i svu družinu njegovu. Episkopi koji behu pri svjatjejšem Nikiforu, odmah biše poslati na zatočenje u razna mesta, a patrijarha ostaviše na svom mestu još za neko vreme, jedino stoga što se stiđahu da ga odmah počnu zlostavljati, a drugo – što se bojahu da se narod ne pobuni zbog patrijarha. Klirike pak i mnoge monahe oni mučahu po tamnicama i zatvorima, i morahu ih glađu i žeđu, primoravajući ih na jeres.
Svjatjejši patrijarh, videći da je car sasvim otpao od pravoverja, i da je Crkva u velikoj pometnji, i da se duhovništvo goni i zlostavlja, pisa carici savetujući je da predloži caru koristan savet da prestane od takvoga zla, a pisa i gradonačelniku Evtihijanu, carevom jednomišljeniku i njegovom prvom savetniku. Ponesen apostolskom revnošću i proročkim duhom, on dodade i ovu strogu opomenu: Ako ne prestanete kvariti prave puteve Gospodnje, eto odmazditeljske ruke Gospodnje skoro na vas.
Ali sveti patrijarh ne samo ne mogade usavetovati uporne, nego ih podstače na još veću jarost. Car posla patricija Tomu da oduzme patrijarhu upravljanje sabornom crkvom svete Sofije, i da ne dopušta patrijarhu da služi u njoj i da propoveda narodu. I beše svjatjejši patrijarh u svome patrijaršijskom domu kao u zatvoru, ne izlazeći nikuda. Pored toga, on nešto od tuge, nešto od mnogih podviga iznemože telom, razbole se i ležaše na bolesničkom odru, očekujući svoj kraj; a jeretička rulja ne prestajaše sa smutnjom i tražaše da se prepire s patrijarhom. Onda bi od cara i njegovih jednomišljenika poslat svjatjejšemu patrijarhu caričin brat Teofan, carev mačenosac, da ga pozove na njihov skup radi prepirke s njima. Svetitelj odgovori izaslaniku: Pastir, lišen ovaca, ne izlazi u borbu protiv vukova, i koji ište sebi zdravlja ne bori se sa zverovima. Zašto vi, oduzevši mi poverene mi od Hrista ovce, pozivate mene na prepirku, da se ja jedan borim sa jereticima kao sa vucima? Ako to želite, onda mi vratite moje ovce, pustite iz zatvora i tamnica sveštenike i klirike, i neka svaki zauzme svoje mesto; neka budu vraćeni iz progonstva arhijereji i ponova zauzmu svoje prestole, a jeretički lažnoepiskopi koji se sada nalaze na njihovim mestima, nekanonski postavljeni, neka budu svrgnuti; i svi pravoverni, koji su gonjeni i zlostavljani, neka budu pušteni na slobodu; – tada, ako Bog hoće i ako ja ozdravim, bićemo gotovi da saborno izobličimo jeretička zla i nedela. A sabor i razgovor o veri treba da budu u sabornoj velikoj crkvi, gde sam Hristos Bog prisustvuje u prečistim Tajnama Svojim, a ne u carskim palatama, jer o crkvenom valja raspravljati u crkvi, a u palatama neka se rešavaju građanske stvari.
Sa takvim odgovorom Teofan se vrati onima koji ga behu poslali. A ovi se još više naljutiše na svetitelja, pa mu ponova uputiše neke iz svoga zborišta, da ga sada pozovu ne na prepirku već na sud. Njima sveti patrijarh odgovori: Ko me poziva na sud? Da li koji patrijarh: rimski, aleksandrijski, antiohijski ili jerusalimski? A ako njih nema na vašem saboru, onda kome idem? Vi li pozivate mene – patrijarha? Vi li ćete, nezakoniti, suditi meni, zakonitom pastiru? Ja neću otići k otvorenim neprijateljima mojim, koji se kao ljute zveri spremiše da me nevinog rastrgnu. A i kako ću poći bolestan, kada ne mogu ni sa postelje da ustanem? Osim ako me sa posteljom ne uzmete i ne odnesete?
I ovi se izaslanici vratiše prazni. Tada jeretičko zborište, ispunjeno prevelike zlobe, nezakonito osudi na svrgnuće nevinog, svetog i bogougodnog muža, patrijarha Nikifora, i predade ga anatemi, dok je samo to zborište zasluživalo hiljade svrgnuća i anatema; pa ne samo svetog Nikifora, nego i prethodnike njegove, presvete patrijarhe pravoverne: Tarasija i Germana, koji blaženom končinom otidoše ka Gospodu, ovo zborište predade anatemi. Time i završiše svoje lukavo zborisanje (815. godine).
Kasno uveče car posla vojnike da svetog Nikifora izvedu iz patrijaršijskog dvora i odvedu u zatočenje. Svirepi vojnici naiđoše na dom sa oružjem i s koljem, vičući i grdeći svjatjejšeg Nikifora i njegove prethodnike patrijarhe, Germana i Tarasija. Čuvši to, patrijarh zaplaka, i zablagodari Bogu što se udostoji takih grdnji za pravoslavlje. Gorespomenuti patricije Toma, kome od cara bi poverena saborna crkva svete Sofije, a koji tada beše i čuvar patrijaršijskog doma, zapreti vojnicima i naredi im da prestanu sa vikom; pa zaključavši čvrsto ulazna vrata patrijaršijskog doma, ode k caru i reče mu: Gospodaru, nije potrebno mnogo vojske, da se ne bi narod, čuvši galamu, slegao i učinio neko zlo; pošalji samo dva muža i sa njima nekoliko slugu, da patrijarha iznesu na rukama, jer je teško bolestan i ne može da ide sam.
Car tako i uradi: naredi vojnicima da se povuku od patrijaršijskog dvora, a kroz jedan sat posla dva muža iz svoga dvorca; i svjatjejši Nikifor bi izveden, ili tačnije – iznesen iz svoga doma. Želeći pak da se pomoli u svojoj velikoj prestonoj crkvi svete Sofije, uđe u nju podržavan dvojicom, i naredivši da se zapale sveće i tamjanom okadi, on se krstoliko prostre na zemlju i dugo se moljaše, ridajući i zemlju suzama kvaseći. Zatim ustade sa zemlje i, ugledavši neke pravoslavne koji u to vreme behu došli u hram i plakahu za patrijarhom, on ih blagoslovi, i opraštajući se sa njima reče im: Čeda, zatekoh vas kao pravoverne hrišćane, kao pravoverne hrišćane i ostavljam vas.
I izađe iz crkve. Vojnici ga onda posadiše u kola, i u ponoć, kada svi spavahu, odvezoše na morsku obalu. Tu ga ukrcaše u lađu i prevezoše u Hrisopolj,[6] u neko mesto zvano Voluje, gde beše manastir. Tako, bez ikakve krivice bi prognan sa prestola svog veliki ugodnik Božji, svjatjejši patrijarh Nikifor, posle devetogodišnjeg upravljanja Crkvom Hristovom. Posle ne mnogo vremena on bi odaslan dalje na ostrvo Prokonis,[7] u manastir svetog velikomučenika Teodora. A kada ga na lađi prevožahu ka tom ostrvu, prolazeći mimo kraja gde obitavaše prepodobni Teofan, iguman Velikog sela,[8] oni prozorljivim očima ugledaše jedan drugoga i pozdraviše na ovakav način: prepodobni Teofan, nalazeći se u svojoj keliji naredi svome učeniku da stavi žar u kadionicu, pa upalivši sveće i metnuvši tamjan u kadionicu, pokloni se do zemlje, govoreći kao k nekome licu koje je prolazilo mimo. A kad ga učenik upita: Šta to radiš, oče? Kome se pokloni i kome govoriš? Prepodobni odgovori: Evo, svjatjejši patrijarh Nikifor, nepravedno prognan za pravoverje, odlazi u zatočenje prolazeći lađom sada mimo ovog kraja; zbog toga zapalismo sveće i tamjan, da patrijarhu odamo potrebno poštovanje. – A provide to i svjatjejši patrijarh Nikifor nalazeći se na lađi: jer iznenada prekloni kolena, pokloni se svetome starcu uzajamno, pa pruživši ruke u vazduhu, blagosiljaše. A jedan od onih što sa svjatjejšim behu na lađi upita ga: Koga blagosiljaš, svjatjejši oče, i pred kim se pokloni preklonivši kolena? Patrijarh odgovori: Evo, Teofan Ispovednik, iguman Velikog sela, pozdravi nas i odade nam poštovanje zapaljenim svećama i tamjanom, a i ja mu se sa svoje strane poklonih, jer će i on za kratko vreme postradati slično nama. – To se uskoro i zbi.
Pošto svetitelj Hristov Nikifor stiže u mesto svoga zatočenja, on provede tamo trinaest godina u bedi i u lišenjima svake vrste i u čestim bolestima, pa pređe ka Gospodu na večiti odmor. A prestavljajući se ka Gospodu, on radosne duše izgovori ove davidovske reči: Blagosloven Gospod koji nas ne dade zubima njihovim u plen! Duša se naša izbavi kao ptica iz zamke lovačke; zamka se raskide, i mi se izbavismo (Ps. 123, 6-7). Rekavši to, on predade dušu svoju u ruke Gospoda svog, 2. juna 827. godine.
I ridahu za njim verni, a jeretici se radovahu. Česno telo njegovo bi pogrebeno u crkvi svetog velikomučenika Teodora. Potom, kada jeresiarsi izginuše, i kada ikonoboračka tiranija prestade, i kada ponova sinu tišina i pravoverje, česne mošti njegove biše prenete u Carigrad 13. marta 846. godine, za carovanja Teofilova sina Mihaila[9] i matere njegove Teodore,[10] i česno položene u sabornoj crkvi svete Sofije,[11] u slavu Hrista Boga našeg, sa Ocem i Svetim Duhom slavljenog vavek, amin.
 
STRADANJE SVETOG NOVOG VELIKOMUČENIKA
JOVANA SOČAVSKOG,
Postradalog u Asprokastru
 
Mnogo je svetih ljudi koji vrlinski i bogougodno poživeše i nama primere za podražavanje ostaviše; među njima se nalazi i ovaj ugodnik Božji, iako poslednji po vremenu, no ne manji od prethodnih. Jer Gospod Hristos udostoji venca ne samo mučenike prvih vekova, nego i sada, u poslednja vremena, otvara vrata onima koji to ištu, i udostojava ih iste slave i darova. Dakle, od toga počinjemo povest o svetom Jovanu, hrabrom vojniku Hristovom, ispunjenom blagodati Svetoga Duha, – ko beše on, i odakle, i na koji se način udostoji lika i venca mučeničkog.
Ovoga muža dade Trapezunt, grad slavan i veliki, koji se nalazi na Istoku, blizu Asirije i granica velike Jermenije. Izobilujući svim što je potrebno, ovaj grad je podesno pristanište za lađe koje odasvud uplovljuju u njega; žitelji njegovi, kao primorci, bave se trgovinom i moreplovstvom, od čega i dobijaju dovoljno sredstava za život. Tako se i blaženi Jovan bavljaše trgovinom, zbog čega često putovaše morem u razne gradove. Jednom mu se dogodi da se sa mnogo robe ukrca u lađu jednog inostranca, koji poreklom beše Frjag,[12] vere ne pravoslavne, po naravi grub, nemilosrdan i nečovečan. Za vreme svetiteljeve plovidbe sa ovim čovekom, stade vrag đavo zavideti bogougodnom životu Jovanovom: jer vrag ne mogaše podnositi vrlinski život Jovanov, videći kako se on često moli Bogu, kako se posti, kako je dobrodušan i svakome pristupačan, kako je milosrdan prema oskudnima na lađi i prema onima koji se razbole. Sluga Hristov tešaše takve, dajući im sve što im treba i u svemu ih darežljivo pomažući; sa očima punim suza on govoraše sebi: Ako se pokažeš milostiv prema stradajućem bratu, bićeš i sam pomilovan; i ako utešiš tužnoga, bićeš i sam udostojen utehe od Boga.
Videći to, nevidljivi vrag zaviđaše svetitelju i željaše da ga omete i odvrati od puta spasenja. I namisli vrag da ga najpre otrgne od blagočestive vere. Zato on nahuška protiv njega vidljivog vraga, upravitelja lađe, čoveka druge vere, te stade pravovernom sluzi Hristovom ružiti pravoslavnu veru. U mnogobrojnim prepirkama o veri, koje oni vođahu za vreme putovanja lađom, sveti Jovan, kao čovek vrlo mudar i iskusan u knjižnoj nauci, uvek pobeđivaše Frjaga i posramljivaše njegovo nepravilno umovanje; a ovaj se ljućaše na nepobedivog vojnika Hristovog, i besnijaše, i mnogo ga vređaše; pa u tom neprijateljskom raspoloženju svom smisli da mu učini zlo. Dok takvo neprijateljstvo plamćaše u njemu, pristadoše uz obalu kod Bjelograda (Asprokastron), blizu Bosfora. Tamo ovaj zli lađar izađe iz lađe, i ode kod gradonačelnika toga grada, Persijanca po poreklu i veri, koji beše revnosni čuvar predanja svojih otaca, i iznese pred njih ovakvu klevetu na svetog Jovana: Načelniče, sa mnom je na lađi doputovao ovamo jedan čovek, koji hoće da se odrekne svoje hrišćanske vere i da pristupi vašoj veri; on me za vreme plovidbe obavesti o tome, i mnogim zakletvama potvrdi da neće promeniti svoju nameru. Stoga se ti što pre postaraj da ga privedeš vašoj veri, da bi ti stekao veliku pohvalu od tvoga naroda, jer je taj čovek vrlo obrazovan i krasnorečiv, i među uglednim velmožama grada Trapezunta nije poslednji.
Čuvši to, gradonačelnik se ispuni radosti; pa pošto sede na običnom sudišnom mestu, on naredi da mu s češću privedu blaženog Jovana Trapezunćanina. Kada mu ga privedoše, on mu reče: Mnogo sam o tebi slušao, izvrsni čoveče, kako si zavoleo našu veru i hoćeš da joj pristupiš. Naša vera ima za predmet razmišljanja skupocene stvari, i zapaljuje ljubavlju prema sebi srca onih koji je razumeju; a koji je s radošću primaju, njima daje srećan i dugovečan život; hrišćanska pak vera zaslužuje ismevanje. Stoga, odlični prijatelju, ne oklevaj da je odbaciš daleko od sebe, i pred ovim svenarodnim skupom pohuli gromkim glasom hrišćanske zakone i predanja, jer se radi toga i slegoše ovde svi, zajedno sa ženama i decom, pošto čuše da želiš postati ispovednik naše svetle i preslavne vere. Pristupi dakle, divni čoveče, stani zajedno s nama, i najjasnijim glasom proslavi svetozarno sunce, odaj poštovanje zvezdi što prethodi suncu, i prinesi žrtve nebeskim svetilima koja obasjavaju vaseljenu, pa ćeš se udostojiti mnogih počasti i velikih činova od cara našeg, a nama ćeš biti iskreni brat i nauživaćeš se života koji je sladak svima ljudima.
Dok ove lukave reči Persijanac govoraše sa zluradošću i podmuklošću, sveti Jovan, uperivši k nebu svoje mislene oči, prizivaše u pomoć Gospoda koji je rekao: Kada vas povedu pred careve i knezove imena moga radi, ne brinite se unapred šta ćete govoriti ili šta odgovarati u onaj čas, jer će se vama dati reč kojoj neće biti u stanju protiviti se svi vaši protivnici (sr. Mk. 13, 11). Zatim, pogledavši svojim telesnim očima na mučitelja i smelo ispruživši ruku, on odgovori:
Meni izgleda da ti otvoreno lažeš, načelniče! jer ja nisam govorio da hoću da se odreknem Hrista moga. Ne bilo toga sa mnom! I neka Gospod moj Isus Hristos ne dopusti da mi to ikada i na um dođe! To su zamisli neprijatelja istine – Satane, oca tvoga. Jer, ušavši u tebe, kao u svoj vlastiti sasud, on kroz tebe razgovara sa mnom, nadajući se da me privuče pogibli, i primorava me da otstupim od istinitog Boga, Stvoritelja kako svih vidljivih i nevidljivih tvari, tako i samog tog sunca koje ti poštuješ kao Boga, pošto si opsednut tamom prelesti, i u bezumlju ukazuješ tvari ono poštovanje koje priliči uznositi jedino Bogu. Ne prelašćuj me, dakle, da skrenem ka laži, nego naprotiv, ti sam, saznavši od mene tajnu istine, odagnaj maglu neznabožja koja ti pritiskuje dušu, i udostoji se postati sin svetlosti, sijajući jače od sunca svetlostima božanskog krštenja. Ne smatraj Bogom vidljivo sunce na nebu, nego znaj da je to svetilo ognjene prirode, stvoreno u četvrti dan i određeno od Stvoritelja Boga na službu ljudima. A stvorenje zar može biti Bogom?
Rekavši to, sveti Jovan podiže i oči i ruke k nebu, pa kliknu da svi čuju: Neka se ne odreknem Tebe, Hrista Spasitelja moga, sa bespočetnim Tvojim Ocem i sa Presvetim Duhom slavljenoga Boga! Neću se pokloniti suncu, niti ću poslužiti ognju, niti ću žrtvu prineti zvezdi, koju grčka mitologija naziva Venerom, koja je imenjak sa bludnom strašću!
Dok mučenik tako govoraše smelim glasom i radosnim licem, mučitelj se često menjaše u licu, raspaljivan u srcu ognjem gneva, i ne mogući da dugo trpi čoveka koji govoraše suprotno njemu, – jer sveti Jovan slavljaše Hrista koga neznabožni načelnik huljaše, i usred ogromne mase naroda ispovedaše da je Hristos istiniti Bog, a bezbožnu veru načelnikovu kao zabludu unižavaše i potpuno pobijaše, – naredi vojnicima da sa mučenika skinu odelo, što ovi za tren oka učiniše, i svetitelj stajaše nag no – u Hrista obučen. Zatim načelnik naredi da se pred mučenika stavi mnoštvo tojaga, pa reče mučeniku: Ti si obećao, ne da nam basne pričaš nego da se nekorisne vere svoje odrekneš, i usrdno si želeo da pristupiš svetloj veri našoj i da se ukrasiš zakonima našim. Stoga, mani svoje duge zlorečive govore, pa ispuni što si obećao: pokloni se svetozarnom suncu. Ako to ne učiniš, onda – tako mi izvrsne vere naše! – ja ću ti ovim tojagama ne samo telo zdrobiti, nego ću te staviti i na druge najljuće i nepodnošljive muke, pa ću te najposle predati na najgorču smrt.
Sveti mučenik na to odgovori: O mučitelju, ispunjeni svakog nevaljalstva! Nisam ja pripovedač basni, već sam sluga i propovednik istinitog, u Trojici slavljenog, Boga, u koga se naučih verovati od mojih roditelja i predaka; i sada se Njemu Jedinome klanjam, i Njemu prinosim žrtve hvale; Njega priznajem i ispovedam za Sazdatelja svega; Njega očekujem kao Sudiju živima i mrtvima: On će doći da svakome plati po delima njegovim, u ono vreme, kada se ovo vidljivo sunce, koje je određeno na službu ljudima, po zapovesti Njegovoj bude pomračilo. Stoga se ne nadaj da od mene čuješ što drugo, jer što u početku rekoh, to i sada govorim: dokle god uma imam i vladam svojim razumom, dotle nikada neću uspoštovati tvar umesto Tvorca, niti se pokloniti stvorenju umesto Stvoritelju. Ne oklevaj dakle, delatelju nepravde, nego obelodani skrivanu u tebi pseću i nečovečnu narav, i oslobodi sebe briga oko izmišljanja muka za mene: ma kakvom vrstom mučenja i smrti pošalji me mome Gospodu Bogu, za kojim žudim. Što nameravaš činiti, čini brzo, da u mojim ušima ne bi suviše dugo odjekivale tvoje bezbožne reči, za koje prorok reče: otrov je aspidin u ustima njihovim (Ps. 139, 3), i da oči moje ne bi dugo gledale svegadno lice tvoje. Evo, pred tobom je nago telo moje, gotovo na muke od tebe. Bij tojagama, spaljuj ognjem, utopi u vodi, ili mačem iskasapi; i ako imaš koje druge, još ljuće muke, nemoj se lenjiti da mi ih naneseš: sve sam gotov radosno podneti za ljubav Hrista mog.
Čuvši ove mučenikove reči, svirepi mučitelj se zapali gnevom, pa naredi da mučenika odmah ispruže na zemlju, i nemilosrdno biju čvorovitim tojagama. Sluge tako svirepo biše stradalca Hristovog, da mnoga parčad mesa od njegovog izdrobljenog tela odletahu u vazduh zajedno sa motkama; i obagri se krvlju svo mesto, gde mučahu svetitelja. A hrabri stradalnik junački podnošaše takvo mučenje i, podižući k nebu oči uma svog, govoraše: Blagodarim Ti, Gospode Bože, što me udostoji da se krvlju svojom očistim od grehova svojih, koji me, po nemoći ljudskoj, snađoše posle svetog krštenja.
A sinovi pogibli, čujući molitvu mučenikovu k Bogu, još se više razbesneše, pa ga sve dotle žestoko tukoše dok glas njegov ne umuče. U sumrak načelnik naredi da mučenika, koji je jedva disao, okuju u dvoje verige, pa vrgnu u tamnicu i tamo ga čuvaju do sutradan za još strašnije mučenje. No pošto mučenik od ljutih rana ne mogaše ići sam, to ga kao neku mrcinu odvukoše i vrgoše u tamnicu.
Sutradan zaveropodobni mučitelj sede na sudištu i naredi da mu dovedu mučenika Jovana. Stradalnik Hristov stade pred njega svetla lica i radosne duše. Pogledavši u mučenika i ugledavši njegovo svetlo i radosno lice, nečestivi sudija se veoma začudi, kako se posle tako ljutog mučenja nalazi duša u njemu, i on je veseo kao da nikakva mučenja nije pretrpeo. I reče mu sudija: Vidiš li, Jovane, do kakvog te beščešća dovede tvoja nepokornost? Umalo se ti ne liši slatkog života, koji je svima ljudima miliji od svega. No, ako se pokoriš mome pametnom savetu, onda ti je gotovo i zdravlje: jer za nekoliko dana biće izlečeno tvoje izranavljeno telo, pošto mi imamo vrlo iskusne lekare koji su došli iz Indije i Persije. Ako pak hoćeš da i nadalje ostaneš u hrišćanstvu, onda znaj da te čekaju još vrlo mnoga zla.
Sveti mučenik odgovori: O izranavljenom telu svom ja se ni najmanje ne brinem, sudijo! Jer, ukoliko se naš spoljašnji čovek raspada, utoliko se unutrašnji obnavlja, kao što govori veliki apostol Gospodnji (2. Kor. 4, 16). Ja samo o jednom brinem: da muke na koje me ti stavljaš pretrpim do kraja, krepljen Hristom, koji je rekao: Koji pretrpi do kraja, taj će se spasti (Mk. 13, 13). Stoga, ako si izmislio neke nove muke za mene, hajde, stavljaj me na njih, jer one prve, na koje si me stavio, ja ne smatram nizašta.
Posramljen ovim mudrim rečima svetiteljevim, bezumni mučitelj uzdrhta od gneva i, riknuvši kao zver, on naredi da mučenika ponovo prostru po zemlji i još svirepije biju. I sluge dugo bijahu stradalca nepoštedno, smenjujući se, te mu i unutrašnjost bi veoma izranavljena; a on, šapćući ustima, molitvu tvoraše k Bogu. A kada malaksaše vojnici bijući telo ove dijamantske duše, i ljudi svih uzrasta, koji se behu skupili da posmatraju mučenje, stadoše vikati na nevaljalog sudiju, osuđujući njegovu bezdušnost i svirepost, tada mučitelj naredi da dovedu konja nejahana i ljuta, da mu čvrsto privežu za rep noge mučenikove, pa da jedan vojnik uzjaše konja i što jače juri po ulicama gradskim, vukući stradalca Hristova. I tako bi svetitelj vučen po celom gradu; i beše to potresan prizor za oči blagočestivih. A kada jahač juraše ulicama u kojima življahu Jevreji, gomile Jevreja se rugahu vučenom mučeniku, i kežahu se na njega i vikahu, i bacahu se na njega svačim što im beše u rukama, kikoćući se ludo i ružno. Najzad jedan od Jevreja utrča u kuću, dohvati go nož, pa stigavši vučenog svetitelja odseče mu česnu glavu. I tako ovaj dobri vojnik Isusa Hrista završi svoj mučenički podvig, predavši svetu dušu svoju u ruke Gospoda svog, 2. juna 1492. godine u Bjelogradu (Asprokastron). A česno telo njegovo vojnik onaj odveza od repa konjskog i ostavi ga tu na tom mestu, i ono ležaše sa otsečenom glavom nepogrebeno i nečuvano, i niko od hrišćana ne smejaše da ga se dotakne, bojeći se jarosti neznabožaca.
A kad nastupi noć, nad telom mučenikovim dogodi se divno čudo koje se jasno videlo: mnoga kandila jasno gorahu, i tri svetlonosna čoveka pevahu neiskazane sveštene pesme, i kađahu, i ognjeni stub dizaše se nad moštima svetiteljevim. Ovo čudo videše mnogi. A jedan Jevrejin, čija kuća beše blizu mesta na kome ležaše mnogostradalno telo, misleći da su to hrišćanski sveštenici došli da uzmu telo i da ga po svom običaju sahrane, uze luk sa strelom, privuče se tamo i, želeći da ustreli jednoga od tih tobožnjih sveštenika, on uperi stelu i zateže luk što jače mogaše. I kada htede da pusti strelu, strela sa tetivom prilepi mu se za prste desne ruke, a luk se prilepi za levu ruku, te on ne mogaše ni strelu pustiti niti svoje ruke od luka i strele osloboditi; i tako se svu noć mučaše taj Jevrejin, taj zmijin porod. A kad stade svitati, oni neobični ljudi postadoše nevidljivi; i ognjeni stub, i kandila, skriše se. I ljudi svih uzrasta, stičući se na ovo mesto, posmatrahu bednog strelca kako sa nategnutim lukom i srelom stoji kao ukopan, svezan nevidljivom silom Božjom kao železnim okovima. I protiv svoje volje Jevrejin taj kazivaše podrobno o svemu što vide nad mučenikovim telom, i kako ga snađe odmazda od Boga za drski pokušaj zlobnog dela. Posle dovoljnog posvedočenja ovoga čuda, ruke se njegove odrešiše i on se oslobodi kazne. Saznavši za to, gradonačelnik se veoma uplaši, i naredi hrišćanima da uzmu mučenikovo telo i pogrebu. Hrišćani ga uzeše i česno pogreboše kraj svoje crkve.
Posle ne mnogo dana onaj Frjag koji predade svetitelja na mučenje, zažele da ukrade česno telo njegovo i odnese u svoju postojbinu, jer se već beše pokajao za nedelo svoje. I jedne noći, izabravši zgodno vreme, on dođe sa svojim drugovima ka grobu mučenikovom, raskopa grob, otvori kovčeg i htede da uzme česne mošti. No u to vreme vojnik Hristov javi se u snu svešteniku te crkve i reče mu: Ustani i brzo idi k crkvi, jer hoće da me ukradu.
Sveštenik odmah ustade, otrča k crkvi, nađe grob raskopan, kovčeg otvoren, i svetiteljevo telo umalo ne odneseno. Tada on sazva pobožne ljude, ispriča im šta se dogodilo, i svi proslaviše Boga koji proslavlja Svoje svetitelje; pa uzevši česne mošti svetog mučenika, unesoše ih u crkvu i položiše u oltaru kraj svetog prestola. I svete mošti ležahu tu više od sedamdeset godina, i često bivahu nad njima razne čudesne pojave noću i danju: jer nekada se pokazivaše neka čudna svetlost, nekada stub ognjeni, nekada neiskazani miomir izlažaše iz groba, i davahu se iscelenja.
Glas o tome dođe do blagočestivog i hristoljubivog velikog vojvode Aleksandra, koji je u to vreme vladao Moldovlahijom i primorjem, čoveka koji beše ukrasio sebe mnogim vrlinama i beše mučenikoljubac; i on silno zažele da ima kod sebe tu prebogatu riznicu – česne mošti mučenika Hristova svetog Jovana. Pošto se posavetova sa svjaščenjejšim arhiepiskopom Josifom, on posla u Bjelograd nekoliko svojih velmoža sa dosta vojske, i oni ubrzo doneše otuda mučenikove mošti. U sustret izađe veliki vojvoda sa svima velmožama, i svjaščenjejši arhiepiskop sa svim duhovenstvom, i sav narod, radosno dočekujući mučenika sa svećama, kadionicama i miomirisnim mirom. I veliki vojvoda, pripadajući k svetiteljevom kivotu, grljaše mnogostradalne mošti njegove, i prislanjajući svoje oči i usne na česne ruke mučenikove, on ronjaše suze od velike radosti, i moljaše svetog mučenika da bude zaštitnik države njegove. I tako sa velikom češću položiše česne mošti mučenikove u svjatjejšoj mitropoliji, u prestonom gradu Moldovlahijske države Sočavi. O isceljenjima koja se dogodiše tada, i kasnije, i koja se davahu i daju od mučenikovih moštiju raznim bolesnicima, ostavljamo, – veli opisatelj, – tim samim isceljenicima, da oni pričaju o tim dobročinstvima svetog mučenika. A ovde je dosta izložiti: kakva je mučenja pretrpeo sveti Jovan, kako je postideo nečestivog gradonačelnika, kakva je junaštva pokazao u podvigu, i kako dobi venac iz ruke podvigopoložnika Hrista. Takva bi divna zarada svetoga Jovana: malo dade a mnogo zaradi, ostavivši zlobnom mučitelju telo svoje kao breme, ustremi se, ne u Trapezunt, nego u nebeski Jerusalim, – u Mučenički lik kao mučenik, u krilo Avraamovo, u naselja Svetih, u pristaništa blaga, u dvorove nerazorive, gde predstade Trisvetoj i Nadbožanstvenoj Trojici, Kojoj slava, moć, čast, sjaj i poklonjenje, sada i u beskrajne vekove, amin.
 
SPOMEN PREPODOBNOG SVEŠTENOMUČENIKA
ERAZMA OHRIDSKOG
 
Ovaj svetitelj beše rodom iz Antiohije Sirijske i življaše u vreme careva Dioklecijana i Maksimijana (284-305. g.). Vodio podvižnički život na gori Livanskoj, i dostigao takvo savršenstvo da je preko gavrana dobijao hranu od Boga, i bio obdaren od Boga darom čudotvorstva. I preko volje svoje on bi postavljen za arhijereja. Pun božanske revnosti on je apostolski putovao mnogo, svuda propovedajući Evanđelje i čineći mnogobrojna čudesa. Stigavši u grad Ohrid (Lihnida), on molitvom svojom vaskrse sina nekoga čoveka po imenu Anastasija, i krsti ovoga. Tom prilikom Erazmo krsti i mnoge druge neznabošce i razori u Ohridu žrtvenike idolske. Zbog toga bude optužen caru Maksimijanu, koji se u to vreme bavio u Iliriji. Car posla po Erazma svoje ljude koji mu ga dovedoše. Na carevo pitanje, ko je i kakvom se bogu klanja, svetitelj ne odgovori. Razjaren, tiranin naredi da ga biju po licu. Svetitelj upita, zašto ga biju. Tiranin odgovori: Zato što se ne klanjaš bogovima. – A kojim bogovima da se klanjam? upita mučenik. Ja se klanjam i služim Gospodu mom Isusu Hristu; a ti mi reci, kome Bogu još da se klanjam.
Obradovan ovom rečju, car odvede mučenika u hram Zevsov. Pomolivši se Bogu, svetitelj upita cara: A kome bogu veliš da se poklonim? Car mu pokaza bakarni kip Zevsov, koji beše dvanaest stopa visok a šest širok. Sveti Erazmo pogleda mrko u kip, i – o čuda! – kip tog trenutka pade i razbi se u paramparče, a iz idola izađe strašna aždaja, koja poplaši narod. Car se postiđen vrati u svoj dvor, a vrlo mnogi ljudi, njih dvadeset hiljada, poverovaše u Hrista, i biše kršteni od svetitelja.
Zatim svetitelj opet učini silu, i aždaja pogibe. Obavešten o svemu, car naredi vojnicima da poseku svih dvadeset hiljada ljudi koji primiše hrišćansku veru. Odnosno svetog Erazma car izdade zapovest da mu obuku užareno bakreno odelo, ali blagodaću Božjom ono se namah rashladi i postade kao led. Zatim sveti Erazmo bi bačen u tamnicu, ali mu se u tamnici javi sveti Arhistratig Mihail i oslobodi ga tamnice, kao što nekada oslobodi apostola Petra.
Potom ovaj sluga Božji ode u Kampaniju, gde propovedaše Evanđelje ljudima. I tamo privede mnoge veri u istinitog Boga. Zatim se ovaj ravnoapostolni podvižnik Hristov vrati opet u grad Hermeliju, gde se povuče u jednu pešteru, da se u njoj do smrti podvizava. Pred smrt triput se pokloni prema istoku i s uzdignutim rukama moljaše se Bogu, da Bog oprosti grehe i daruje život večni svima onima koji sa verom budu prizivali njegovo ime. Po svršetku molitve ču se glas s neba: „Tako neka bude kako si molio, celebniče moj Erazmo!“ Sav radostan pogleda svetitelj još jednom u nebo i vide venac slave kako se spušta na nj, i vide horove anđela, proroka, apostola i mučenika, koji prilažahu da prime njegovu svetu dušu. Najzad uzviknu on: „Gospode, primi duh moj!“ i izdahnu, oko 303. godine. Peštera s crkvicom svetoga Erazma i danas stoji nedaleko od Ohrida, i od nje se i do danas projavljuje velika sila ugodnika Božjeg, Erazma sveštenomučenika.
 
ŽITIJE I STRADANJE SVETOG NOVOMUČENIKA
KONSTANTINA
 
Sveti Konstantin rodio se na ostrvu Mitilini, u selu Psilometopon, od muhamedanskih roditelja. Ali Bog, koji gleda ne na lica nego na srca ljudska, provide u ovom detetu, dok ono još beše u utrobi materinoj, da će ono imati dobro srce, zbog čega ga unapred izabra za Svoga izabranika. To se može videti iz toga, što odojče već od prvih dana pokazivaše svoje buduće prizvanje, jer sisaše samo jedanput na dan, i što za sve vreme svoga odojčaštva beše tiho i nikada ne zaplaka, čak ni onda kada bivaše gladno. I ovo Bogom izabrano detence zadivljavaše ne samo svoju majku nego i sve susede. I tako ono rastijaše do svoga dečaštva.
Međutim svezlobni đavo, iskonski neprijatelj roda ljudskog, predosećanjem svojim predvide da će ovo dete, iako rođeno kao Turče, Bog privući k sebi dobrotom Svojom zbog njegovog dobrog i nezlobivog srca. Zato se i naoruža da ga uništi. U tom cilju on podstače zlo srce jedne susetke da ubije nesrećno dete. I jednoga dana ova susetka dođe u posetu Konstantinovoj majci i zamoli je da joj da sina da prošeta sa njim. Ne podozrevajući u tome ništa, majka joj dade sina, i oni odoše u šetnju. Kada iziđoše izvan grada, žena dade detetu ranije spremljene sa otrovom slatkiše. Čim ih dete pojede, otrov stade delovati: Oči mu silno oboleše, tako da ništa ne viđaše, a i celo mu telo iznemože. Kada pakosna žena dovede majci bolesno i iznemoglo dete, ona se začudi od čega se tako brzo razbole sin njen. Smatrajući da je to slučajno oboljenje, ona pozva lekare; lekari upotrebiše razne lekove, ali, videći da lekovi ništa ne pomažu, odustaše od daljeg lečenja. I tako dete bolovaše tri godine. Ali na ovu nevolju naiđe druga: jadno dete razbole se od boginja, i potpuno izgubi vid. Bolest se toliko pogorša, da su bolnika već spremali za smrt. No svemogući Bog, videći nevinost i trpljenje detetovo, blagovole spasti ga po velikoj milosti Svojoj, izvevši ga iz tame muslimanske i privevši ga k istinitoj svetlosti hrišćanske vere. I to Bog učini na sledeći način:
Jedna pobožna hrišćanka, koja stanovaše nedaleko od kuće Konstantinove majke, dođe u posetu bolesniku. Tešeći bolesnika i njegovu tužnu majku ona, pobuđena odozgo i pokrenuta sažaljenjem, stade moliti detinju majku da joj dopusti da njeno bolesno dete odnese u hrišćansku crkvu i tamo ga zagnjuri u svetu vodu. Ja sam uverena, reče pritom ova pobožna žena, da će ga Bog naš, koji je stvorio nebo i zemlju, isceliti. Majka, slomljena bolom, pristade na njen predlog. Žena onda odmah uze dete, odnese ga u crkvu, i umi ga svetom vodom. Posle toga dete potpuno ozdravi i progleda na jedno oko, ali mu drugo ostade donekle zatvoreno, po neispitanom promislu Božjem koji sve premudro uređuje. I dete, koje na rukama doneše u crkvu, vrati se na svojim nogama kući, gde ga zadivljena mati srete i, proslavivši Hrista Boga, promeni žalost u radost.
Posle nekog vremena mati Konstantinova, koja već nekoliko godina beše udovica, udade se za drugog, pa se sa mužem i decom preseli u Anatoliju, u grad Magnisiju. Ali se u tom gradu ne zadržaše dugo, pošto se poočim pokaza pijanica i opake naravi, i često je svirepo tukao svoju pastorčad. Zbog ove porodične nesloge majka ove jadne dece odbaci svadljivog muža, pa se sa svojom decom preseli u Smirnu.
U Smirni stariji brat Konstantinov postade juvelir, a on – raznosač povrća i voća. Kao takav, on je dosta često zalazio u mitropoliju, i tamo ponekad stupao u razgovor, ili slušao druge gde razgovovaraju, te je na taj način naučio grčki jezik. Imajući stalne veze sa hrišćanima on, uz pomoć blagodati Božje, stade u srcu svom osećati naklonost prema hrišćanskoj veri. Konačna pak odluka da poveruje u Isusa Hrista stvori se u njemu pri sledećim okolnostima:
Jednom se u mitropoliji Konstantin srete sa jednim duhovnikom i zamoli ga da mu što pročita iz hrišćanskih knjiga. Duhovnik ispuni mladiću želju, pročita mu nešto nz Svetoga Pisma, i to kao varnica pade u mlado srce, i zapali u njemu oganj božanske ljubavi; i od sladosti te ljubavn on donese čvrstu odluku da odbaci muslimansku veru i pristupi Hristovoj Crkvi.
U to isto vreme u Smirni besnijaše silna kuga. Bojeći se zaraze, Konstantin sa svoja dva druga hrišćanina, koje je bratski voleo, ode u crkvu svetog velikomučenika Georgija, verujući da će tamo biti spaseni i od zaraze i od smrti. I stvarno, vera ih spase od smrti: ali, na žalost, lukavi vrag ulovi jadnog Konstantina te on pade u blud. Posle pada u blud on više ne osećaše u svome srcu pređašnju toplinu, nego se mesto nje pojavi neka hladnoća i pustota, koje ipak ne potrajaše dugo. Jer čovekoljubivi Bog ne ostavi svoga izabranika nego mu pruži ruku pomoći, te nesrećni mladić brzo dođe k sebi. I osetivši pustotu u srcu, on se stade kajati i gorko oplakivaše gubitak radosti duhovne i devstveničke čistote. A da se po drugi put ne bi zaneo i pao u sladostrašće, on, ne kazavši nikome, otputova u Svetu Goru Atonsku.
U Svetoj Gori on se zaustavi u Novom skitu; tu provede petnaest dana, pa obelodani jednome inoku da je muhamedanac i želi da primi hrišćansku veru. Inok odmah krenu u obitelj svetoga Pavla i ispriča tamošnjim starcima o Konstantinu i o njegovoj želji da stupi u Hristovu Crkvu. Starci zbog nekih razloga otkloniše od sebe tu stvar i savetovaše inoku da se Konstantin obrati lavri svetog Atanasija. Kada to ču, jadnome mladiću bi teško; no, pokoravajući se nuždi, on se uputi u Lavru. Propešačivši neko vreme, on oseti umor i, rukovođen promislom Božjim, svrati u Kapsokalivski skit, gde s roditeljskom ljubavlju bi primljen od starca Gavrila. Videći umiljatost i dobrotu pobožnog starca, Konstantin mu otkri svoju nameru: da se krsti. Ne boj se, sinko, reče starac, Bog će ispuniti tvoju želju, samo ti imaj strpljenja. – I starac odmah sazva skitske starce, izloži im mladićevu nameru, i zatraži od njih savet. No starci odlučiše da mladića upute u Lavru pošto je u pitanju vrlo važna stvar, a njihova obitelj i oni zavise od Lavre. Međutim u Lavri, čim doznadoše da je Konstantin Turčin, ne usudiše se da ga krste bojeći se turskih vlasti, nego ga uputiše u Iverski manastir, kod prognanog svjatjejšeg patrijarha Grigorija V, koji tamo boravljaše u molitvenom tihovanju i samovanju (vidi 10. april).
Nailazeći svuda na smetnje, mladić zaplaka gorko i svu noć provede u suzama i bez sna, i tek se u svitanje donekle smiri. I zaspavši, on vidi u snu: k njemu pristupa Presveta Djeva Bogorodica, blistajući neiskazanom svetlošću, i tiho mu govori: „Ne tuguj, nego idi opet u Kapsokalivski skit; o tebi se brine sam Bog, Sin moj, ka kome ti želiš da dođeš, i On će sve ustrojiti na dobro“. – Od ovih reči mladić se probudi, ali nikoga već ne beše pred njim. I ne časeći ni časa, on ode u skit, i ispriča starcu Gavrilu o svom viđenju. Udivljen mladićevim kazivanjem i tronut njegovim suzama, starac ga sa jednim skitskim bratom uputi k patrijarhu.
Kada mladić stiže u Iverski manastir i izađe pred svetitelja Grigorija, pade pred noge patrijarhu i stade ga sa suzama moliti da ga krsti u hrišćansku veru. Patrijarh, želeći da stavi na probu njegovu nameru, reče mu: „Zašto si, mladiću, došao k nama – ugnjetavanima? Šta ti tražiš od nas ovako bednih? Nismo li mi uniženiji od svih naroda? Nije li u vašim rukama vlast, slava i sva zemaljska blaga? Kako si to ti jedini nezadovoljan i prezireš ona privremena zemaljska uživanja, koja tako ištu ostali? Bolje je, dakle, predomisli se, da ne bi posle žalio i kajao se“.
Ne odgovarjući ništa svetitelju, mladić je pognute glave gorko plakao i lio suze… „Zašto ništa ne odgovaraš?“ upita ga patrijarh, želeći da još bolje ispita njegovu nameru. Umesto odgovora mladić stade ridati. Ovo ridanje dirnu svetitelja, i on mu umiljato reče: „Umiri se, čedo, i idi natrag u Kapsokalivski skit, pa se tamo spremaj za krštenje, koje ću ja sam izvršiti nad tobom. Samo do toga dana ne kazuj nikome ko si“. – Posle toga patrijarh ga oglasi, i pri oglašenju dade mu ime Mihail.
Po povratku u Kapsokalivski skit, Mihail provede šest meseci u pripremanju sebe za veliku tajnu krštenja. U toku tih meseci đavo mu nikako nije davao mira, smućujući mu pomisli i sejući po njima strah, da bi ga naterao da beži iz Svete Gore. Još je navodio na njega i privide. Ali sva ta vražja iskušenja ne naškodiše Mihailu još i stoga što su k njemu često dolazili bratija, pa ga tešili i krepili u toj borbi. Da bi tu pomoć bratije otklonio, đavo se pojavi na očevidan način. Tako, jedne večeri Mihaila poseti brat Gerasim; i posle dugog razgovora Mihailo zamoli brata Gerasima da ostane kod njega i prenoći. Brat pristade. I kada Gerasim stade čitati Sveto Pismo radi utehe Mihailu, demon zakuca na vrata moleći da ga puste unutra. Misleći da je to neko od bratije, oni izađoše, no, ne ugledavši nikoga, oni se smutiše, pa se vratiše u keliju, i Gerasim nastavi prekinuto čitanje. Međutim, nakon malo vremena đavo ponovo dođe i sada već sam pokušavaše da otvori vrata, što njih dvojicu nehotice uplaši. I kada oni otvoriše vrata i iziđoše, opet tamo ne beše nikoga. Tada oni, poznavši u tome lukavstvo đavola koji je hteo da ih zastraši, padoše pred ikonom Bogomajke i pomoliše se pred njom. Zatim, štićeni okriljem Bogorodice, oni legoše da spavaju, i mirno provedoše noć.
A kada nastupi određeni za krštenje dan, Mihail se ispuni radosti. Za vreme svete Tajne krštenja, pri pogružavanju Mihaila u kupelj i izgovaranju reči molitve: „krštava se sluga Božji Konstantin u ime Oca i Sina i Svetoga Duha“, lice njegovo tako zasija, da se nije moglo gledati u njega, i oko, kojim dotle ništa video nije, potpuno se isceli. Videći to, bratija uznesoše blagodarnosg i hvalu Bogu koji tvori divna čudesa.
Izvesno vreme posle krštenja, Konstantin zamoli starca za blagoslov da poseti Iverski manastir, da bi se poklonio ikoni Bogomajke Vratarke i, po obećanju, zapalio sveću pred njom. Dobivši blagoslov, on ode tamo sa jednim inokom od skitske bratije. Pri povratku otuda on svrnu u Pretečin Skit, pošto beše čuo da tamo molitveno tihuje i samoćuje veliki starac – duhovnik, koji je nedavno poslao ka Gospodu tri svoja učenika, postradalih za ispovedanje imena Hristova, i da se delovi svetih moštiju njihovih nalaze u tom Skitu. Videvši svete mošti, Konstantin im se pobožno pokloni i celiva ih, i u tom trenutku njemu radosno zaigra srce i obuze ga želja da pođe putem ovih prepodobnomučenika, da podražava njihovo življenje, a zatim da postrada za ljubav Gospoda Hrista koji ga je izveo iz mraka na svetlost poznanja istine. Duhovnik pak, razgovarajući sa Konstantinom o koristi duševnoj, ispriča mu, pored ostaloga, i o stradanjima svetih prepodobnomučenika, njegovih učenika. To još više zagreja Konstantinovo srce i utvrdi ga u namern da postrada za Hrista.
Vrativši se u skit k svome starcu, Konstantin beše utučen zbog svega što vide i ču. Opitni starac primeti to, i upita ga što je tako utučen. – O, oče! odgovori Konstantin sa uzdahom, kako da ne budem utučen, i kako mogu biti spokojan, kada istinske sluge Hristove krvlju posvedočiše svoju veru, a ja, šta ću prineti kao dar Gospodu mom Isusu Hristu? Kakvi su plodovi moje vere, moje ljubavi, prema Njemu? Priznajem ti, oče, otkako bejah u Pretečinom Skitu i celivah svete mošti prepodobnomučenika, donesoh odluku: da sledujem njihovim stopama. Ta mi misao neda mira, i stalno me goni. Stoga, blagoslovi, oče, i mene da postradam za Hrista! – Blagosloven Bog, čedo, odgovori starac Gavrilo. Ako je to ugodno Bogu, onda će On sam, na svojstveni Mu način, ispuniti tvoju želju. – Ali Konstantin ostade uporno pri svojoj odluci. Tada starac, videći da je teško razuveriti mlado srce, u koje je zapala i razgorela se misao o mučeništvu, odredi Konstantinu da provede četrdeset dana u zatvoru, podvizavajući se u bdenju, postu i molitvi, sa nadom da će za to vreme sam Bog otkriti Konstantinu ono što je korisno po njega.
Istinski poslušnik s radošću primi starčevu zapovest, useli se u bezmolvnu keliju, i svim srcem smireno moljaše promislitelja Boga da mu otkrije, da li je njegova namera prijatna Njegovoj svetoj volji. I u prvu noć svoga zatvorništva, kada posle duge i usrdne molitve zaspa, on usni ovo: kao da se nalazi u crkvi Svete Sofije; odjednom se otvori crkveno kube, i on ugleda na oblacima Gospoda Hrista, okruženog mnoštvom anđela. Jedan od tih anđela se odvoji, dolete ka Konstantinu, uze ga za ruku i htede da ga uznese ka Gospodu. „Ostavi ga“, ču se glas Gospoda Hrista, „još je rano“. – I Konstantin se probudi. – Kada ovaj san on ispriča starcu, starac mu kratko primeti: „Iz toga se vidi, da još nije volja Božja da ti uzmeš na sebe podvig mučeništva“. I posavetova mu starac da se podvizava i da bude u poslušanju, čime se i bez mučeništva čovek može spasti.
I tako se Konstantin pokori starcu i smiri na dugo vreme. Ali jednom kada beše u crkvi i slušaše čitanje, u njegovo srce zapadoše prorokove reči: Ako odvojiš što je dragoceno od rđavoga, bićeš kao usta moja (Jerem. 15, 19). Ove sveštene reči on primeni na sebe, a tajna misao došaptavaše mu da ide u grad Magnisiju, i da obrati u hrišćansku veru svoju rođenu sestru koja živi u tom gradu. Ova mu misao ne davaše mira, i on je otkri svome starcu, kao i želju da tu misao privede u delo. Ali starac, nalazeći da je ta stvar iznad njegovih moći, posla ga u skit svete Ane k duhovniku jeromonahu Joasafu. Pri tome mu reče: „Ma šta ti kazao duhovnik, primi kao iz Božjih usta, i postupi potpuno po njegovom savetu“.
Konstantin ode k duhovniku Joasafu i otkri mu svoje nameru. Duhovnik ga ne samo ne odvrati od dobre namere, nego ga s ljubavlju blagoslovi da izvrši dobri podvig. Na ovo se saosećajno saglasi i patrijarh Grigorije. I oni mu, sem blagoslova, dadoše preporučna pisma za predstavnike crkve u Magnisiji, naročito za Kidonijskog nastavnika Grigorija, da bi on s očinskom ljubavlju primio Konstantina i pomogao mu da uspešno okonča pohvalno delo.
Oprostivši se sa starcima, Konstantin napusti Svetu Goru i uskoro stiže u Kidoniju. Tamo predade preporučna pisma, i preko njih se upozna sa nekim hrišćanima. A pošto u to vreme ne beše lađe koja bi plovila u Anatolijske krajeve, Konstantin se u međuvremenu stade baviti piljarenjem. Dok se on bavio time, jednom ga raspoznade činovnik Kidonijskog age, koji ga je poznavao izranije dok je on još bio muhamedanac. No da se ne bi prevario, Turčin se stade tajno raspitivati za njega kod njegovog suseda, koji se takođe bavio piljarskim poslom. Ali ovaj izbeže da da jasan odgovor i reče da ga uopšte ne poznaje. A uveče, kada svi stadoše odlaziti svojim kućama, sused poče tajom raspitivati Konstantina, da li je istina da je on po rođenju Turčin, kao što tvrdi agin činovnik. – Nije istina, odgovori Konstantin zbunjeno, on se prevario; verovatno se prebacio, a ja sam čist hrišćanin.
Ovaj događaj toliko uznemiri Konstantina, da on svu noć ne mogade zaspati od straha, i u zoru reši da beži iz ovoga grada. I čim svanu, on ode na morsko pristanište. Tamo nađe mornare sa broda koji je plovio za Smirnu, pogodi se s njima, i skoči u čamac koji ga je imao odvesti do lađe. Ali u to vreme razleže se sa obale glas nekog Turčina koji je zahtevao od mornara da mu predadu Konstantina. Uplašeni mornari bez reči predadoše Konstantina Turcima. Čim Turci dovedoše Konstantina k agi, ovaj ga upita: „Ko si ti; otkuda si došao u naš grad, i kako se zoveš?“ – Ja sam iz daleka, odgovori Konstantin, putujem u Anatoliju, ispovedam hrišćansku veru, a ime mi je Konstantin. – A ako se ovde nađe čovek koji će dokazati da si ti Turčin? – Tako nešto jedva je moguće, jer sam ja hrišćanin.
U tom trenutku pristupi agin činovnik, i obraćajući se Konstantinu reče: Uzalud se naprežeš da dokažeš kako nisi Turčin! Ta zar ti nisi brat smirnskog Turčina – juvelira? Ja to vrlo dobro znam, i niko me ne može razuveriti u tome. – Videći da se sve desilo po Božjem promislu, Konstantin odgovori hrabro: Da, zaista sam bio Turčin, ali sam kratko proveo u bezakonoj muslimanskoj veri, jer me Gospod moj Isus Hristos, po velikoj milosti Svojoj, izvede iz tame i privede k istinitoj svetlosti. Sada pak nogama gazim vašu veru sa svima obredima, jer ona sve svoje sledbenike odvodi u večnu pogibao.
Čuvši hulu na svoju veru, aga naredi da Konstantina izbiju, pa onda zaključaju u tamnicu, dok ne smisli šta će dalje raditi s njim. I aga napisa pismo k Moshoniskom paši, moleći ga da odmah dođe zbog jedne veoma važne stvari. Paša dođe hitno, i odmah sabra sudije da sude Konstantinu. – Jesi li se, nesrećniče, predomislio? upita ga paša. Ako ostaneš u našoj veri, onda išti što god hoćeš: bogatstvo, počasti, i ostalo; sve će ti se dati, samo ostani veran velikom proroku.
– Smešno je to i slušati! odgovori mučenik s osmehom. Vi ste ljudi velikodostojnici, a takve besmislice govorite, da ih i dete ne bi izreklo. Na primer: vi nazivate velikim prorokom onog lažova koji propade; a propašće i svi oni koji mu sleduju i veruju u njega kao u proroka. No ja ga proklinjem; a vaše bogatstvo i počasti koje mi obećavate, smatram nizašta, pošto je bogatstvo moje, počasti i slava moja – Isus Hristos, od koga me niko i ništa odvojiti ne može.
– Ako je tako, grozno viknu paša, onda ćemo mi umeti primorati tebe da napustiš svoju zabludu. – I naredi da mučenika biju štapovima po tabanima, pa da ga zatim bace u tamnicu. U tamnici stradalca Hristovog posećivahu krišom od Turaka neki hrišćani, koji ga tešahu i sokoljahu da blagodušno podnosi mučenje i da čvrsto stoji u ispovedanju imena Isusa Hrista, koji mu već priprema mučenički venac i carstvo nebesko.
U to vreme ču za Konstantinovo stradanje jedan ciganin, kovač, poznat sa svoje zverske zloće. On zažele da se naruga Božjem čoveku, pa se javi agi i reče mu: Ako mi daš pod moju vlast tog hrišćanina koga ste juče mučili, uveravam te da će se on odreći svoga Hrista i poverovati u velikog proroka Muhameda. Ogledi moji zaslužuju puno poverenje, jer sam ih deset godina oprobao na jednom hrišćaninu Georgiju, koji, iako se ne odreče Hrista, ipak umre najužasnijom smrću.
Aga sa zadovoljstvom pristade na ciganinov predlog i predade mu na raspolaganje stradalca Hristova. Zli ciganin stade vršiti svoje oglede: najpre natače na glavu svetom mučeniku usijani gvozdeni šlem, od čega dim izlažaše stradalcu iz nozdrva; zatim mu olovnim kuglama tako steže slepe oči i lobanju, da mučeniku ispadoše oči iz očnih duplja. Sve ove paklene muke svetitelj trpljaše blagodušno: srce njegovo, obuzeto ljubavlju prema Gospodu Hristu koji ga je krepio, beše tuđe stradanju tela; ljubav Božja zaglušivaše ljute patnje od mučenja, stoga mučenik ostajaše čvrst i nepokolebljiv.
Posle ovih muka opet baciše mučenika u drugu tamnicu, u mračnom podzemlju, pa mu zabiše noge u teške klade. Dok se tu nalazio, neki hrišćani videše noću jarku svetlost, koja je izlazila iz hrama svetog novomučenika Georgija i prodirala u tamnicu Konstantinovu. Nakon nekoliko dana sveti mučenik bi opet izveden na sud pred agu. Aga ga upita: Da li ćeš nam sada reći ko si, i jesi li se predomislio odnosno naše vere? – Umesto odgovora, svetitelj kao sa prekorom reče sudijama: Jeste li vi ljudi ili zverovi? Doveli ste na sud čoveka potpuno okovanog i vezanog, ili se bojite da ću vam pobeći iz ruku? Uspokojte se! Ja sam sav pred vama; činite sa mnom što hoćete: režite, pecite telo moje, no ja ostajem pri ispovedanju prave vere, i sve ću podneti za ljubav Gospoda mog Isusa Hrista. Odvežite mi, dakle, ruke, pa ćete onda videti ko sam ja. Kada mu odvezaše ruke, Konstantin se prekrsti pred svima. I gromko vikne: Sada vidite ko sam ja!
Ovako neustrašivo ispovedanje vere od strane svetog mučenika toliko razjari moshoniskog pašu, koji beše tu, da on skoči sa svoga mesta, poteže mač i zari ga krstoliko u grudi mučeniku, vičući: Zar se tako razgovara sa sudijama? – U trenutku kada se od udara mačem pocepa mučenikovo odelo, na prsima njegovim sinu kao munja zlatni krst. Videći to, sudije se još više razbesneše, i narediše da ga bičevima biju. Zatim mu celo telo od nogu do samoga vrata okovaše u teške lance, pa baciše u tamnicu.
Svirepo mučenje svetoga mučenika silno je potresalo Kidonijske hrišćane, koji su strahovali da mladi stradalac ne malakše duhom. Naročito je u tom pogledu strahovao učitelj Grigorije, pa je radi utehe i okrepljenja svetoga paćenika, tajno slao k njemu u tamnicu svoga učenika Jovana, koji je pre toga živeo nekoliko godina na Svetoj Gori Atonskoj.
Strahovanje blagočestivih hrišćana bilo je potpuno opravdano, jer se sem telesnih stradanja na mučenika Hristovog beše okomio i svezlobni đavo, izvodeći protiv njega, osobito noću, neka plašila, eda bi ga pokolebao. Tako, ponekad se đavo javljaše pred njim u obliku žene, ponekad u obliku crnca, psa i bika. Ali sve te satanske privide nepobedivi vojnik Hristov odbijaše junački. A kad k njemu dođe Jovan, onda on, posle razgovora s njim, još ništavnijima smatraše sve zamke đavolje. Blagočestivi pak hrišćani usrdno tvorahu molitve za njega po crkvama Božjim, da Gospod ukrepi mučenika da do kraja izvrši podvig svoj. Sledeće noći sveti mučenik bi udostojen posete Bogomaterine. Javivši mu se u neiskazanoj svetlosti i nebeskoj slavi, Bogomajka mu reče krotkim i tihim glasom: „Raduj se, Konstantine, verni služitelju Sina mog i moj izabraniče! Molitva je tvoja uslišena: ja sam došla da te utešim i izvestim, da je Sinu mom želja da ti stradalački podvig svoj završiš ne ovde već u Carigradu. Žiteljima pak ovoga grada objavi, da oni mole Boga ne za tebe nego za sebe, jer gresi njihovi prevaziđoše dugotrpeljivost Božju, i Sin moj po pravednom sudu Svom odlučio je da ih istrebi sa lica zemlje, kao nekada Sodom i Gomor, pošto gresi njihovi vapiju na nebo; i gnev Božji neće zakasniti, svepagubnost ognja već je blizu. Ti grešnici se mole zbog suše i za kišu, ali radi molitava tvojih kiša će im se poslati na zemlju, kada ti stupiš na lađu da bi otplovio u Carigrad“.
Predskazanje Sveblagoslovene se stvarno ispuni; jer Kidonijski gradonačelnik, ne želeći da sam rešava mučenikovu stvar, uputi mučenika u Carigrad višoj vlasti; i čim sveti mučenik stupi na lađu, udari pljusak.
Po dolasku u prestonicu, svetitelja poslaše na robiju, gde se rađahu najteži radovi i podnošahu najveće muke. A kada nadzornik saznade da je on ranije bio muhamedanac pa primio hrišćansku veru, naredi da ga štapovima biju po tabanima i onda vrgnu u tamnicu. Sedeći u tamnici, sveti mučenik je molio hrišćane koji ga tajno posećivahu, da mu pošalju duhovnika. Duhovnik ubrzo dođe da poseti mučenika. No videći da je mladić iznemogao, duhovnik se poboja da neće moći do kraja izdržati, pa mu reče: Konstantine, dobro je ispovedanje imena Isusa Hrista, ali mučenja koja Turci priređuju užasna su. Stoga, ispitaj sebe, pa ako se strašiš muka, mi ćemo te, s pomoćju Božjom, izbaviti odavde. – Šta ti govoriš, duhovni oče! sa čuđenjem odgovori svetitelj. Pogledaj na moje telo, – i otkrivši noge on ih pokaza duhovniku. Duhovnik nehotice uzdrhta, kada vide njegove iskidane noge i rane od klada u koje su ih zabijali. Pa i samo lice njegovo, i tabani na nogama behu u ranama od batinanja. Videći rane i muško trpljenje mučenikovo, duhovnik se udivi podvigu mladoga stradalca.
– Pazi, oče! strogo reče mučenik duhovniku, ni pomisliti nemoj da me oslobađaš zlatom i poklonima. Neka vas Bog sačuva od toga! Pritom znaj, ja ću kroz nekoliko dana završiti svoj podvig, kao što mi to otkri Presveta Bogorodica. A tebe molim: otidi do patrijarha Grigorija,[13] koji me zna i moli se za mene. Kaži mu da si me video i da ćeš me opet videti kasnije. – Posle toga duhovnik dade blagoslov mučeniku, pa se rastadoše u miru.
Sutradan ponova izvedoše svetog mučenika na sud. I sudija, videći da mučenik, i posle svirepih mučenja i obećanja svih mogućih blaga, ostaje čvrst u svome veroispovedanju, osudi ga na smrt vešanjem. I tako sveti stradalac Hristov Konstantin završi svoj mučenički podvig drugog juna 1819. godine, i sveta duša njegova, kao miomirisna ruža, procvetala usred trnja, odlete u nebeske obitelji, ostavivši svoje mnogostradalno telo koje su mučitelji mučili čitavih četrdeset dana.
Da bi uništili svaki trag na podvige svetog mučenika, Turci uzeše sveto telo njegovo i tajno sahraniše na muslimanskom groblju. Vest o mučeničkoj končini svetog Konstantina ubrzo stiže i do Svete Gore Atonske, i blagočestivi starac mučenikov iz Kapsokalivskog Skita Gavrilo posla jednog od svojih učenika u Kidoniju, da pokupi podatke o stradanjima svetog stradalca. Ovaj pokupi potrebne podatke u Kidoniji, pa odatle otputova u Carigrad. Ali tamo, pri svem staranju svom, on na žalost ne mogade pronaći svete mošti mučenikove, a nađe samo jedno parče od njegovog odela, i sa tim, kao sa skupocenim blagom, doputova u Svetu Goru u Kapsokalivski Skit, gde se sveti mučenik podvizavao.
Gospod Bog, slavljen u uspomeni Svetih Svojih, darova i ovom ugodniku svom dar čudotvorstva, i to parčetu njegovog odela, obagrenom krvlju. Tako, jednog poslušnika Kapsokalivskog Skita, silno zabole glava baš u vreme kada parče mučenikova odela bi doneseno u Skit. Brat koji donese tu svetinju u Skit, saznavši za glavobolju poslušnikovu, ode k njemu, zavi mu glavu tim parčetom, i on tako provede svu noć, a ujutru mu glavobolja potpuno prestade. Drugi brat, pateći od zubobolje, sa verom prizva u molitvi ime svetog mučenika, i tog časa bi isceljen. A jedan jeromonah, čije umne sposobnosti behu toliko rastrojene da je on bio blizu potpunog ludila, čim dodirnu sa verom odeću svetog Konstantina, on potpuno ozdravi.
Molitvama svetog mučenika Konstantina, neka Gospod Bog udostoji i nas da dobijemo carstvo nebesko. Amin.
 
SPOMEN SVETOG NOVOMUČENIKA
DIMITRIJA
 
Sveštenički sin iz Filadelfije u Maloj Aziji, Dimitrije rano ostade bez oca, i majka ga odgaji u veri i strahu Gospodnjem. Skroman, lep i vrlo mio dečak, Dimitrije bi otet od strane Turaka. Raznim poklonima i zastrašivanjima Turci najzad prevariše Dimitrija, te se on po svojoj detinjskoj pameti odreče Hrista. Od tada on življaše u domu najuglednijeg Turčina u Filadelfiji. Za nekoliko godina on se veoma obogati; i oženi se jednom od prvih devojaka u gradu. Kada mu bi dvadeset pet godina, Bog ga poseti milošću svojom, te se Dimitrije stade sećati svoje praroditeljske vere, koje se odrekao, i uviđati laž muslimanske vere. Uzdišući iz dubine srca on sa suzama govoraše sebi: O, pagubnog neznanja mog! o, nesreće tvoje svekukavni Dimitrije! Odrekao si se Gospoda svog, i toliko godina već nalaziš se u ovom mraku! Ali, ti moraš ponovo ispovediti Gospoda svog Hrista pred ljudima! U tome će ti pomoći mnogi raniji sveti Mučenici, koji su to isto bili učinili.
Donevši takvu odluku, i naoružan blagodaću i silom Duha Svetoga, Dimitrije odmah krenu putem mučeništva. Ode kod gradonačelnika, okruženog golemašima, i neustrašivo mu sa žarom reče: Čuj me, upravitelju ovoga grada! Već je dvanaest godina otkako oslepih i ne videh svetlost pravoslavne vere moje; a sada, um je moj ozaren Duhom Svetim, i ja jasno saznajem i vidim da je Gospod Hristos jedini istiniti Bog; međutim, vaša agarjanska vera je laž i obmana i nema u njoj spasenja, zato je se odričem i odbacujem je; obožavam Hrista kao istinitog Boga, i evo hrišćanin sam, kao što i pređe bejah, i zovem se Dimitrije. Iz ljubavi prema Hristu gotov sam evo na svaku žrtvu i na svaku smrt za Njega. Zato, ni časa ne oklevajte, nego iskasapite telo moje. Verujem u Hrista Gospoda koji me je spasao, a vašeg proroka ni u šta ne smatram i odbacujem.
Kad to ču gradonačelnik i ostali agarjanski golemaši, odmah narediše te Dimitrija na zemlju povališe i trista petnaest batina mu udariše. Bijen, mučenik se radovaše i gromko pevaše: Slava Tebi, Bože naš, slava Tebi! Sveti Dimitrije, sveti Georgije, pomozite mi! Sveti Nikola, pritekni mi u pomoć! – Posle toga mučenika vrgoše u tamnicu, nadajući se da će se predomisliti. Naredne noći Turci poslaše k Dimitriju svoje najučenije ljude sa jednim arapskim magom, da mučenika na svaki način, čak i mađijama, privole da se odrekne hrišćanske vere. Ali im sve to bi uzalud, jer mučenik Hristov ostade čvrst i nepokolebljiv u svojoj veri. Nakon izvesnog vremena, pošto se gradonačelnik smiri, on pusti svetitelja iz tamnice na slobodu.
Tužan što ostade bez mučeničkog venca, za kojim je toliko čeznuo, Dimitrije ode u jedno tulbe, puno Turaka, i poče ih na sav glas izobličavati govoreći: O bedni Agarjani! što uobražavate da je vera vaša prava i istinita! Ta vi ste u zabludi! vi ste zavedeni, trikleti! Ah, u kakvom ste mraku, i ne vidite svetlost i istinu. A ja – verujem u Hrista, istinitog Boga i istinitog čoveka, koji uzima na sebe sve grehe sveta. Njemu jedinome služim. – Rekavši to, Dimitrije skide čalmu sa svoje glave i zeleno odelo sa sebe, i gazeći ih nogama reče: Kao što gazim ove oznake vaše vere, tako gazim i veru vašu i zakon vaš, i odričem ih i odbacujem ih.
Na te reči Turci skočiše kao razjareni lavovi: jedni ga stadoše tući štapovima, drugi bacahu kamenje na njega, pa ga polumrtva gaziše po zemlji, i mnogi mišljahu da je izdahnuo. Međutim mučenik, krepljen Hristom, moljaše se umom. A kada ču gde se Turci dogovaraju da ga mrtvog spale, on prekinu svoju molitvu, uspravi se i reče im: Ne mislite da sam umro, jer Gospod moj Hristos daje mi snage. Evo, imam novaca da vam dam: kupite drva i spalite me.
Besni od muke što vide Dimitrija živa, Turci mu triput zariše handžar u leđa, i sva tri puta mu izađe na prsa. Ali mučenik Hristov ne skonča, jer ga sila Božja držaše u životu. Onda ga odvedoše na gubilište. Tamo ga jedan Turčin udari mačem posred glave i raseče mu je na dve polovine; ali, gle čuda i sile Božje, mučenik rukama svojim uhvati obe polovine svoje glave, priljubi ih jednu uz drugu, pa podiže oči k nebu i prizva u pomoć svetog Dimitrija, i tog časa se obe polovine srastoše, i glava postade čitava i zdrava. Videvši ovo čudo, isti obesni Turčin mu ponovo raseče glavu na dve polovine, ali je sveti mučenik ponovo isceli i očitavi na isti način, pri čemu nijedna kap krvi ne kanu, niti ostade na glavi ikakav ožiljak od rana, nanesenih mačem.
Gledajući ovakva potresna čuda, besni Turci umesto da se trgnu, još bezdušnije navališe na svetog mučenika, i stadoše ga vući na spalište. A sveti mučenik se sa suzama moljaše gromko: Gospode naš Isuse Hriste, ka Tebi idem danas kao žrtva Tebe radi, i u svete ruke Tvoje predajem duh svoj. – Međutim prokletnici, ne mogući gledati svetog mučenika, odsekoše mu obe noge, i tako divni junak Hristov okonča svoj zemaljski život i dobi venac mučeništva. Turci onda dovukoše drva, naložiše vatru, i baciše u oganj mrtvo telo svetiteljevo. I gle čuda! oganj se razdvoji, i ne dodirnu telo svetog mučenika, i ono ostade celo celcato. Videvši ovo čudo, Turci se još više razbesneše, doneše pet krčaga zejtina, izliše u oganj, ali i ovoga puta vatra ne naškodi svetom telu svetog mučenika. Tada, ne znajući šta da rade, Turci dohvatiše satare i isekoše na komade sveto telo mučenikovo. No posle toga svete mošti svetog mučenika učiniše mnoga čudesa, i neprestano ih čine dajući isceljenja svima koji sa verom pritiču svetom mučeniku, čijim molitvama neka se i mi udostojimo Carstva nebeskog. Amin.[14]
 
SPOMEN SVETIH
DVADESET HILJADA MUČENIKA
 
Oni preko svetog Erazma poverovaše u Hrista.[15]
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
MAJKE SA TRI DETETA NJENA
 
Postradaše za Hrista Gospoda mačem posečeni.
 
SPOMEN SVETIH
TRIDESET OSAM MUČENIKA
 
Zatvoreni u veoma zagrejanom kupatilu, ovi se sveti mučenici ugušiše, i tako za Gospoda postradaše.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
MARINA VANA
 
Za ovog prepodobnog piše Gedeon u Vizantijskom Eortologionu da beše rodom iz Carigrada od znamenitih roditelja, drungarija Nikifora i Marije. Bi odgojen u pobožnosti u Viziji trakijskoj i postrižen u monaštvo od svog brata Simeona. Beše veoma blagočestiv, strog podvižnik i iskreni davalac milostinje. Prepodobno poživevši prestavio se u miru. Česne su mu mošti bile položene u manastir Presvete Bogorodice zvani Korona.
 


 
NAPOMENE:
[1]Konstantin V Kopronim carovao od 741. do 775. godine.
[2]Notarije ustvari znači brzopisac. U prvim vekovima posle Hrista tako su se nazivali carski sekretari. Pod Konstantinom Velikim osnovana je bila tajna kancelarija, u kojoj su notariji vodili protokole najvažnijih državnih većanja. Sekretari Carigradskog patri jarha takođe su se nazivali notariji.
[3]Lav IV Hazar carovao od 775. do 780. godine.
[4]Zbog nepunoletstva svoga sina, cara Konstantina Porfirorodnog, državom je u početku upravljala Irina (oboje carovali 780-802. g.).
[5]Bosfor ili Carigradski moreuz spaja Crno More sa Mramornim; nazvan Trakijskim za razliku od drugih istoimenih moreuza.
[6]Hrisopolj – u Vitiniji blizu Vizantije, sada Skutari.
[7]Prokonis – ostrvo u Mramornom Moru; sada Marmara.
[8]Videti o njemu i o ovom događaju pod 12. martom.
[9]Carovao od 855. do 867. godine.
[10]Sv. Teodora – od 842. do 855. godine. (Slavi se 11. februara).
[11]Spomen prenosa moštiju Sv. Nikifora slavi se 13. marta.
[12]Frjagom su u staro vreme nazivali u Rusiji prvenstveno žitelje Zapadne Evrope.
[13]U to vreme parijarh Grigorije V beše vraćen na svoj presto (o njemu videti pod 10. aprilom).
[14]Sveti mučenik Dimitrije postrada u Filadelfiji 1657. godine.
[15]Videti o njima pod današnjim danom: Spomen prepodobnog sveštenomučenika Erazma Ohridskog.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *