NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA JUN

ŽITIJA SVETIH ZA JUN

 

ŽITIJA SVETIH
 
28. JUNI
 
PRENOS ČESNIH MOŠTIJU SVETIH MUČENIKA
KIRA I JOVANA,
besplatnih lekara
 
Ovi sveti stradalnici, Kir i Jovan, postradaše za Hrista trideset prvog januara,[1] za carovanja Dioklecijanova,[2] u gradu Konopu, udaljenom od velikog grada Aleksandrije dvanaest potrkališta. Posle njihove mučeničke končine hrišćani tajom uzeše njihova sveta tela i česno ih pogreboše. Celebne mošti ovih svetih mučenika biše obretene posle dugo vremena; upravo onda, kada pravoverni hrišćani, pobedivši idoloslužitelje neznabošce, stadoše svuda nesmetano podizati crkve, naročito za carovanja Teodosija Velikog.
Car Teodosije Veliki[3] pobedi zapadnog cara Maksima[4] sa celokupnom njegovom vojskom molitvama prepodobnih otaca koji se podvizavahu u pustinjama egipatskim, jer k ovim ocima on beše poslao naročite izaslanike ištući sebi u pomoć njihove molitve. Od ovih svetih otaca treba pomenuti jednoga, po imenu Senufija, koji se proslavio čudesima i obitavao u Skitu. Odnosno ovog oca car napisa aleksandrijskom patrijarhu Teofilu, moleći ga da mu pošalje u Carigrad Senufija, da se njegovim blagoslovom i molitvama naoruža protiv neprijatelja. Voljan da ispuni carevu želju, patrijarh Teofil sam otputova u Skit k prepodobnom ocu Senufiju da ga umoli, da ide u Carigrad k caru Teodosiju. Ali Senufije ni u kom slučaju ne hte da napusti svoju keliju. Najzad, kada mu patrijarhove duge i uporne molbe dodijaše, on uze svoju hudu rasu i štap, podiže ih uvis okrenut istoku, pa podigavši oči svoje k nebu reče: „Gospode Bože sila! smireno Ti se molim, daj ovoj rasi i ovom štapu onu silu, koju bi Ti po milosrđu Svom dao meni kada bih otišao tamo“.
Pošto se pomoli tako, prepodobni Senufije predade patrijarhu rasu i štap, rekavši: „Pošlji ovo caru umesto mene i napiši mu, da u vreme bitke obuče na sebe rasu i uzme štap u ruke, pa na čelu svoje vojske neustrašivo krene protiv neprijatelja; i videće slavu Božiju“.
Patrijarh posla caru rasu i štap, i dostavi mu poruku prepodobnoga. Car to primi sa verom, postupi po rečima prepodobnoga, i odnese sjajnu pobedu nad neprijateljima. U spomen te pobede, a i radi sećanja na prepodobnog Senufija, žitelji grada Aleksandrije izvajaše carevu statuu, postavljenu na visokom stubu: Car je bio izvajan sa monaškom rasom na sebi i sa štapom u ruci. I svake godine žitelji grada Aleksandrije svečano proslavljahu dan te pobede, uznoseći blagodarnost Bogu.
Od toga vremena, blagodareći sve većem i većem širenju hrišćanstva, vernici stadoše podizati hramove Božje u Aleksnadriji i po celom Egiptu. I kada patrijarh Teofil uzažele da u Konopu podigne veliku crkvu u ime svetih apostola, u to vreme biše pronađene mošti ovih svetih čudotvoraca Kira i Jovana. To se dogodi posle Teodosijeve smrti, za carovanja njegovog sina Arkadija. O prenosu pak tih moštiju piše u žitiju svetog Kirila, patrijarha aleksandrijskog,[5] sledeće:
Blizu Konopa bejaše mesto, zvano Manutin. Tamo se nalažaše starodrevno idolište – obitalište demona. To mesto beše strašno, pošto tamo življahu mnogi nečisti dusi. Još i patrijarh Teofil, dok beše u životu, želeo je da to mesto očisti od demona i da ga osveti za slavljenje Boga. Ali, zauzet drugim poslovima, on ne uspe da nameru svoju privede u delo. Sveti Kiril pak, naslednik Teofilov na aleksandrijskom prestolu, reši se da to učini, pa se usrdno moljaše Bogu da mu podari višnju pomoć i silu za pobedu i prognanje nečistih duhova iz Manutina. I javi se svetom Kirilu u viđenju anđeo Gospodnji, nalažući mu da u Manutin prenese česne mošti svetih mučenika Kira i Jovana, da bi prognao demonsku silu odatle. Sveti Kiril to učini ubrzo: prenese mošti svetih u Manutin,[6] i podiže tamo crkvu u ime njihovo. I nečisti dusi odmah biše prognani odatle, i to mesto postade izvor isceljenja od moštiju mučeničkih.
Treba ovde ukratko spomenuti i neka čudesa ovih svetih mučenika Kira i Jovana.
U dane svjatjejšeg Evlogija, patrijarha aleksandrijskog,[7] sin gradonačelnika Julijana, po imenu Amonije, imađaše po vratu strašne škrofule, koje su s dana na dan opasno rasle i pretile mu smrću. Pozivani su mnogi iskusni lekari, ali mu ništa ne mogoše pomoći. Utučeni zbog toga, otac i sin se manuše lekara i pribegoše k svetim čudotvorcima Kiru i Jovanu; i otac se kraj česnih moštiju njihovih sa suzama moljaše da sinu njegovom podare isceljenje. Sveti mučenici, javivši se u viđenju, narediše mladiću, koji je bio gord na bogatstvo i znatnost, da pre svega odbaci gordost svoju i da, u znak smirenja, pomete hram njihov, pa da zatim načine flaster od voska izmešanog sa hlebom, i time oblože bolesniku sav vrat i gušu. Čim to bi urađeno, guke provališe, i Amonije dobi isceljenje molitvama ovih svetih besplatnih lekara.
No posle nekog vremena ovaj Amonije, zaboravivši na savet svetih, ponovo se stade gorditi, te se opet razbole od druge bolesti, koja ga snađe kao kazna za neposlušnost. Ova bolest beše stomačna, i to tako teška, da mu stomak ne mogaše uopšte primati ni hranu ni piće, te što god je u usta metao, sve je odmah povraćao. Stoga on ponovo pribeže k poznatim lekarima svojim, svetim stradalcima Kiru i Jovanu, moleći se sa suzama. A oni, javivši mu se u viđenju, najpre ga prekoriše zbog gordosti njegove, pa mu onda narediše: da skine svoje skupocene haljine i obuče vreću, i da uzme krčage i nosi hladnu vodu bolesnoj sabraći i ništima radi utoljenja žeđi njihove. Kada sve to Amonije uradi savesno, svetitelji mu se ponovo javiše i narediše da uzme ulje iz njihovog kandila i vosak od sveća što gore kod njihovog kivota, pa da od toga načini flaster i stavi na svoj stomak. Postupivši tako, Amonije ozdravi.
Neki Aleksandrijac Teodor, dugo vreme slep na oba oka, bi doveden u Manutin k crkvi i k celebnim moštima svetih stradalaca; i tu se usrdno moljaše da se isceli od slepila. Svetitelji mu se javiše u viđenju i narediše mu da ide i umije se na izvoru koji bejaše blizu njihove crkve. On ode, umi se, i kada ubrusom obrisa lice, odmah progleda, i vide na ubrusu kao neku krljušt koja mu beše spala s očiju. On se onda s radošću vrati k crkvi, pokazujući svima na ubrusu tragove svoga slepila.
Drugi čovek, po imenu Kalos, koji, saglasno svome imenu, beše i po životu krasan,[8] slučajno pade s lestvice i slomi golenicu svoje noge na nekoliko mesta, i imađaše silne bolove. On prizivaše mnoge lekare, ali nikakvu pomoć ne mogade dobiti od njih. Stoga on sa čvrstom verom pribeže k ovim besplatnim lekarima, Kiru i Jovanu, i pomazavši nogu uljem iz njihovog kandila, on tog časa dobi isceljenje.
Neki Isidor iz Majuma[9] bolovaše od truljenja crne džigerice, zbog čega i krv ispljuvavaše. Pošto se nikakvim lekovima ne mogaše izlečiti, on pribeže k celebnim moštima ovih svetih stradalaca. I ovi svetitelji mu se javiše, i to ne u sanom viđenju nego na javi, i dadoše mu da pojede parče limuna. Primajući limun iz njihovih ruku, on nije znao od koga prima, jer je držao da su oni od ljudi koji behu došli na poklonjenje česnim moštima mučeničkim. Kada on pojede dato mu parče limuna, odmah mu se stomak uzmuti i on izbljuva velikog crva koji mu je nagrizao crnu džigericu; a sveti besplatni lekari postadoše nevidljivi. Isidor, postavši zdrav od toga časa, uznese blagodarnost Bogu i Božjim ugodnicima.
Neki Mina, načelnik grada Filopona,[10] razbole se od strašne groznice; usto dobi silan zatvor, te ne mogaše obavljati prirodne potrebe. Svi lekovi, koje lekari davahu bolesniku, behu bez ikakvog dejstva, štaviše opterećivahu mu stomak. I tako se paćaše taj čovek dve sedmice, trpeći ljute bolove, i izgubi svaku nadu u lekare. No setivši se svetih besplatnih lekara, Kira i Jovana, Mina naredi da ga na postelji nose u Manutin k celebnim moštima njihovim. I kad se on sa suzama moljaše kraj moštiju njihovih, i malo zadrema i zaspa, svetitelji mu se javiše i dadoše jednu smokvu da pojede. Probudivši se iz sna, on nađe smokvu na postelji pored sebe, uze je i pojede, i tog časa bi isceljen i postade zdrav.
Drugi Mina, koji kao drevni Asail beše lak i brz na nogu kao srna u polju (sr. 2 Car. 2, 18), tako se teško razbole u nogama, da uopšte nije mogao hoditi nego je dugo vreme ležao u postelji sa silno otečenim nogama. Onda on naredi da ga u postelji nose k svetim čudotvorcima Kiru i Jovanu. I kada noge svoje pomaza jelejem iz kandila koje je gorelo kod njihovih svetih moštiju, on odmah ustade zdrav i hođaše dobro isceljenim nogama, blagodareći Boga i svete ugodnike Njegove.
Žena neka po imenu Teodora, jednom pijući vodu, proguta malu žabicu ne primetivši to. I ta žabica stade rasti u njenom stomaku. Isprva, dok beše malena, žabica joj pričinjavaše male bolove; a kada poraste i postade velika, žaba je stade tako strašno mučiti da ona od silnih bolova nemađaše mira ni danju ni noću. Ona gorko jaukaše i po zemlji se valjaše, ali joj niko ne mogaše pomoći niti pronaći kakva je to bolest u nje. Mnogi mišljahu da nju muči bes. Najzad je dovedoše k ovim svetim isceliteljima, Kiru i Jovanu. Oni joj se javiše noću i narediše joj da naštinu popije mnogo vode. I kada žena uradi to, odmah joj se uzburka stomak, i ona izbljuva veliku žabu, i postade zdrava. Svi koji to videše, zadivljeni slavljahu Boga i Njegove ugodnike.
Posle žene Teodore k svetom Kiru i Jovanu pribeže neki čovek Teodor. On ne znajući beše popio otrov, koji mu behu dali neki pokvareni ljudi, i ljuto paćaše od toga, a lekari mu ništa ne mogahu pomoći. Kada se Teodor sa suzama moljaše za svoje zdravlje, njemu se u viđenju javiše sveti lekari Kir i Jovan i narediše da pojede neku životinjicu, koja se na grčkom zove skolopendra, što znači stonoga. Prenuvši se od viđenja, Teodor se prekrsti, jer smatraše da je to bilo demonsko priviđenje. I opet se moljaše svetom Kiru i Jovanu, proseći od njih zdravlja. Sledeće noći njemu se ponovo javiše sveti besrebrnici naređujući mu ono isto. Ali on i ovoga puta ne poverova, pošto je ta životinjica puna otrova a ne leka. I po treći put bi Teodoru tako isto javljenje svetih lekara, ali on ni tada ne posluša njih, držeći to za đavolski privid. Najzad, četvrte noći svetitelji se javiše Teodoru ne u snu nego na javi; i sažaljevajući ga zbog teške bolesti, oni mu rekoše: „Zašto ne veruješ našim rečima? Ustani rano i idi na naš izvor, i pojedi što tamo nađeš za jelo, pa će te to stvarno izlečiti“.
Poverovavši u istinitost ovog viđenja, Teodor se u svitanje uputi na izvor, i tamo nađe mali krastavac na zemlji, uze ga i stade ga slatko jesti. I kada poslednje parče krastavca htede da metne u usta, on primeti da je to zadnji deo životinjice stonoge, jer tu životinjicu on beše skoro celu pojeo u tom krastavcu. Uplašivši se silno od toga, on baci na zemlju to poslednje parče, pa stade bljuvati, i izbljuva zajedno sa krastavcem i onom životinjicom sav otrov koji beše u njemu. I odmah potpuno ozdravi i, vrativši se u crkvu, on se s blagodarnošću pokloni česnim moštima svojih iscelitelja.
Iz Vavilona Egipatskog dođe u Manutin k svetim čudotvorcima neka žena Marija. Ona dovede sa sobom osmogodišnjeg sina, kome, po dejstvu đavola, bi izvučen jezik iz usta, i visijaše čitav ped. Jezik je bio veći od običnog ljudskog jezika, i imao neki neobičan izgled: bio je debeo, crn, smrdljiv, gadan i neprestano puštao crne bale. Taj dečko slučajno pade na zemlju kod groba svetih lekara i udari se jezikom o mermer koji se tamo nalazio; i tog časa jezik njegov, oslobodivši se đavolskog ropstva, povrati se na svoje mesto i dobi običnu veličinu; i tako postade zdrav taj dečko.
K moštima svetih besrebrnika bi donesen iz Egipta neki Evgenije, koji je patio od vodene bolesti, sav otečen po celome telu i sa stomakom veoma naduvenim. Njemu se sveti lekari javiše u viđenju, dodirnuše mu stomak rukama, i rekoše: „Evgenije! ustani i vrati se zdrav domu svom“. – Prenuvši se, Evgenije se odmah oslobodi bolesti, jer sav otok splasnu pošto isteče voda, i tog časa potpuno ozdravi.
Spomenuvši ovo nekoliko, od mnogobrojnih, čudesa svetih besrebrnika Kira i Jovana, proslavimo Hrista Boga našeg, koji im dade takvu blagodat, slavljenog večito sa Ocem i Svetim Duhom. Amin.
 
SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
DONAGA,
episkopa Libije
 
Postradao za gospoda Hrista sagoren u ognju.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
PAPIJA
 
Ovaj sveti mučenik postrada za Hrista 301. godine, u vreme cara Dioklecijana i Maksimijana. Sin roditelja hrišćana, čovek velike vere i veoma pobožan, on i drugima propovedaše Hristovu veru. Zbog toga on bi optužen knezu. Kada ga izvedoše pred kneza, ovaj ga stade nagovarati da prinese žrtvu idolima. Ali ispovednik Hristov ne samo to odbi nego i izruži kneza. To veoma razjari kneza, i on tog časa naredi, te mučenika istegoše po zemlji na četiri strane i dugo ga tukoše; zatim ga položiše u ogroman užareni tiganj, pun kipećeg ulja i octa. Tada se dogodi poražavajuće čudo: svi prisutni videše mučenika okruženog vatrom i obučenog u oganj kao u haljinu, i tako ostade u tom mučenju čitavih sedam dana.
Ovim čudom sveti mučenik privuče mnoge neznabošce k veri Hristovoj. A kada mučenika izvadiše iz tiganja, oni ga vukoše golog po gvozdenim grebenima. Zatim ga vezaše za besne konje; i gonjahu konje po krševitim i neprohodnim mestima, te tako razmrskaše svetitelja. Posle toga obesiše mučenika glavačke o jednu gredu, pa mu konopcima vezaše o vrat težak kamen; i on tako visijaše tri dana; a kad prođoše tri dana, presekoše konopce, te svetitelj tresnu o zemlju. Nakon toga zasuše mu celo telo žeravicom, pa ga kamenjem zatrpaše. No Anđeo Gospodnji se javi, izvuče mučenika ispod kamenja, i učini ga zdrava. Ovim čudom sveti mučenik privede veri Hristovoj dželate koji ga mučahu i mnogo naroda. Svi oni biše posečeni, i primiše vence mučeništva. Najposle i svetom mučeniku bi odsečena glava, i tako pobedonosac uziđe na nebo.
 
SPOMEN PREPODOBNOG
PAVLA LEKARA
 
Prepodobni Pavle beše rodom iz grada Korinta,[11] od roditelja hrišćana. Vaspitan u pobožnosti, on izmlada zavole Boga, pa se posle školovanja povuče u jedan manastir i postade monah. On se mnogo truđaše u postničkim podvizima i postade iskusan podvižnik. No na njega se okomi demon bluda. I jedne noći, kada prepodobni Pavle stajaše na molitvi, pred njega stupi u vidljivom obliku demon bluda i reče mu: Ako bar jedanput ne zadovoljiš svoju telesnu pohotu, ja ću žestoko zaratiti na tebe. – Pavle mu zapreti imenom Hristovim, i otera ga krsnim znakom.
Posle toga demon nagovori neku razvratnu ženu, koja nedavno beše rodila dete, te odnese svoje dete prepodobnom Pavlu, spusti mu ga u krilo govoreći: „Od tebe začeh i rodih ovo dete“. – Starac s radošću primi dete. Tada jeretici dođoše k starcu, vezaše mu ruke ostrag, pa, privezavši mu dete o vratu, vođahu ga po gradu ismevajući ga. A Pavle, stavši usred naroda i davši znak rukom, reče: Čujte, braćo! da upitamo ovo dete, neka nam kaže, ko mu je otac. – (Detetu pak beše samo nekoliko dana od rođenja). – I reče Pavle detetu: Kaži nam, ko ti je otac? – A dete, poderavši svoje pelene, pokaza rukom na nekog kovača i reče: Ovaj je moj otac, a ne Pavle monah.
Čuvši to, ljudi se pokloniše starcu, moleći oproštaj od njega. Od toga vremena Bog darova prepodobnom Pavlu dar isceljivanja. I Pavle polagaše ruke svoje na bolesnike i oni ozdravljahu.
Poživevši sedamdeset i nekoliko godina, prepodobni otide ka Gospodu,[12] kome usrdno posluži, i, uvršćen među svetitelje, on zajedno s njima slavi Jednog u Trojici Boga, kome i od nas neka je slava vavek. Amin.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
DVOJE DEČICE
 
Za svoju veru u Gospoda raspeta na krstu ova sveta dečica skončaše.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ULKIJANA
 
U miru se prestavio.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
SENUFIJA ZASTAVONOSCA
 
Veliki isposnik i čudotvorac iz Misirske pustinje; savremenik patrijarha aleksandrijskog Teofila i cara Teodosija Velikog. Nazvat Zastavonosac zato što molitvama svojim pomože jedanput caru Teodosiju da održi pobedu nad neprijateljskom vojskom. Kada ga car pozva da dođe u Carigrad, on odgovori da ne može doći, ali mu posla jednu svoju hudu rasu i štap. Pošavši u rat car obuče rasu Senufijevu i uze štap. I vrati se iz rata pobedonosan. Prepodobni Senufije spominje se i 25. marta.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
MAKEDONIJA
 
Odsekoše mu prste na rukama i nogama, i sveti mučenik tako skonča za Gospoda.
 
SPOMEN SVETIH
SEDAMDESET MUČENIKA
 
Ovih svetih sedamdeset mučenika u Skitopolju postradaše za veru Hristovu mačem posečeni.
 
SPOMEN SVETIH
TROJICE GALATIJSKIH MUČENIKA
 
Mačem posečeni skončaše za Gospoda.
 
SPOMEN BLAŽENOG I PRAVEDNOG
SERGIJA MAGISTRA,
ktitora Nikitijatskog manastira Presv. Bogorodice
 
Sveti sluga Božji Sergije bi rodom iz sela Nikitia u Paflagoniji, blizu grada Amastride na obali Crnog mora. Beše iz pobožne porodice, srodnik careva Teodore i Mihaila (842 – 867. g.), i veliki revnitelj vaspostavljenja pravoslavnog poštovanja svetih ikona. Od cara Mihaila i Sinklita bi poslan za vojnog zapovednika na Krit, što jedva prihvati, i tamo se mirno upokoji u Gospodu. Bi najpre pogreben u manastiru Magistra na Kritu, a potom mu svete mošti biše prenešene u njime podignuti manastir Presvete Bogorodice u Nikomidijskom zalivu zvani Nikitijatski.
 
SPOMEN PREPODOBNIH OTACA
SERGIJA I GERMANA,
Valaamskih čudotvoraca
 
Ovi sveti oci revnosno se podvizavali u prvoj polovini četrnaestog stoleća i upokojili se oko 1353. godine. Osnovali Valaamski manastir na jezeru Ladogi (Finska).
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
MAGNA
 
Prestavio se u miru na molitvi.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
MOJSIJA OTŠELNIKA
 
U miru se upokojio.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
KSENOFONTA ROBEJSKOG
 
Učenik svetog Varlama Hutinskog i osnivač Trojickog manastira na obali Robejke, na 25 vrsta od Novgoroda; prestavio se 1262. godine; svete mošti njegove počivaju u crkvi njegove obitelji.
 


 
NAPOMENE:

  1. Pod tim datumom nalazi se i žitije njihovo.
  2. Vladao istočnom polovinom Rimske carevine od 284. do 305. godine.
  3. Carovao od 379. do 395. godine.
  4. Upravo, Maksim je bio pretendent na carski presto.
  5. Žitije svetog Kirila pod 9. junom.
  6. To je bilo oko 412. godine.
  7. Patrijarhovao od 579. do 607. godine.
  8. Grčka reč kalos (=καλος) znači: krasan, dobar, divan.
  9. Majum – primorski grad u Palestini.
  10. Grad u Egiptu.
  11. Korint – starodrevni grad Grčke, na obali Korintskog Zaliva.
  12. Prepodobni Pavle živeo u sedmom veku.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *