NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA JUN

ŽITIJA SVETIH ZA JUN

 

ŽITIJA SVETIH
 
27. JUNI
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
SAMPSONA STRANOPRIMCA
 
Veliki Sampson, čija slava brujaše svuda, rodi se u slavnom gradu – drevnom Rimu. Roditelji mu behu bogati i visokorodni; poreklom behu od carske krvi. Odlično izučivši svu svetovnu nauku, Sampson izuči i lekarsku umetnost, ne od nužde, niti radi neke zarade, – jer mu njegovog vlastitog bogastva beše dosta i dosta -, nego da ne ostane nezaposlen i da bi svojim lekarskim znanjem Boga radi poslužio ništima. I isceljivaše Sampson neizlečivo bolesne: jer se lekarskoj veštini njegovoj dodade blagodat Gospodnja, koja isceljuje, a koja mu bi data zbog vrlina njegovih i zbog vere njegove u Boga. Pored svetovne učenosti Sampson raspolagaše i razumevanjem Svetoga Pisma, jer mnogo čitaše svete knjige, i verom i nadom podsticaše sebe na ljubav Hristovu.
Kada se Sampsonovi roditelji prestaviše i njemu velika imanja ostaviše, Sampson ne samo produži činiti što treba, nego i odmah stade prolazna i privremena bogatstva zamenjivati neprolaznim i večnim bogatstvima, sledeći evanđelsku reč (Mt. 6, 20). Obilno deleći milostinju, on je vrlo brižljivo zbrinjavao nište i gladne, i na taj način pomoću truležnog sticao sebi netruležno blago. Tako je on radio u sve dane života svoga, jer mu milosrđe beše svojstveno i po rođenju i po vaspitanju. Želeći da vodi skroman i prost život, on mnoštvo robova svojih pusti na slobodu, ostavivši sebi jednoga za najneophodnije usluge. I u samoj stvari, našto bi mu bilo potrebno toliko slugu, kad je on sam postao istinski i iskreni sluga Gospodnji? I tako, odrešivši sebe od svojih bogatstava, kojima je bio svezan kao uzama, on beše zadovoljan jednom haljinom i jednom uzicom kojom se opasivao. Želeći da dušu svoju obogati duhovnim bogatstvom, on prezre svet i sve u svetu, i, podražavajući Hrista, on postade skitač: jer, ostavivši svoje srodnike i poznanike, on ode iz drevnoga Rima i nastani se u jednoj pustinji, kao nekada prorok Ilija.
No Bog, želeći da mnogi imaju koristi od sluge Njegovog Sampsona, dovede Sampsona u novi Rim, tojest u Carigrad. Tu, našavši sebi neku kuću, Sampson se nastani u njoj, zbrinjavajući putnike i nište i služeći im na sve moguće načine. Pri tome sveti Sampson je primao i bolesnike, i služio im ne samo svojim lekarskim znanjem nego ih je i potpuno zbrinjavao u pogledu hrane i postelje. Sve to on je činio sa tolikom usrdnošću, da je izgledalo da mu je milosrđe saprirodno. Jer kao što je suncu svojstveno da obasjava, i ognju prirodno da opaljuje, tako i Sampsonu kao od prirode beše svojstvena ljubav i zbrinjavanje ništih, bolnih i putnika. I Bog, koji blagosilja ljubavna dela milosrđa bližnjima činjena Njega radi, i ono što se čini ništima prima kao da se čini Njemu, udostoji velike čudesne sile trude sluge Svoga Sampsona oko bolesnika: jer sveti Sampson čudesno isceljivaše sve neizlečive bolesnike koje primaše u svoj dom. No danu mu od Boga blagodat i dar čudotvorstva sveti Sampson skrivaše plaštom lekarske veštine, da se svetost njegova ne bi obelodanila. Smiren srcem, on nije želeo da ga ljudi cene i slave. Ali se ne mogaše sakriti svetionik pod poklopac i grad koji na gori stoji: jer sveti Sampson, sijajući svetlošću dobrih dela i uzišavši na goru savršenog bogougodništva, postade poznat svima. Za njega saznade i patrijarh carigradski, koji ga prizva k sebi i rukopoloži za prezvitera, iako svetitelj to nije hteo.
Slava vrlina svetiteljevih dopre i do carskih palata. I to na ovaj način: car Justinijan[1] pade u tešku i neizlečivu bolest. Pozvani biše mnogi lekari. Pregledavši cara, oni po običaju svom stadoše sporiti među sobom, i dugo vreme samo rečima hrabrahu cara, a ustvari ga ne mogahu izlečiti niti mu bolove olakšati. Tada biše pozvani najčuveniji lekari iz cele grčkorimske carevine, ali ni jedan ne mogade izlečiti cara od opake boljke. Razljutivši se na lekare, car naredi da se svi oni maknu s njegovih očiju, pa se sam obrati k Izvoru svih isceljenja i Tvorcu svekolike tvari – Gospodu Bogu: Njemu jedinome on poveri svoj život, i od Njega stade sa suzama iskati pomoć sebi. I Bog se ne ogluši o carevu usrdnu i suznu molitvu: jer zaspavši na kratko vreme, car ugleda u viđenju mnoštvo lekara pred sobom, obučenih u svetle haljine. I neki lučezarni mladić, prišavši k njemu, stade mu pokazivati svakog od tih lekara, govoreći ko je kakvog čina i koliko mu je godina; među njima on pokaza caru jednoga, smerna lica i sedih vlasi, obučenog u svešteničke haljine. Hvaleći njega, svetozarni mladić govoraše caru: „Ovaj te može, care, a ne neko drugi, isceliti od tvoje smrtonosne bolesti“.
Prenuvši se od sna, car se obradova tome viđenju koje mu uli nadu na ozdravljenje, i zablagodari Bogu. Držeći pak u pameti lik viđenog u snu muža, car naredi da ponovo dozovu k njemu sve lekare. Kada oni izađoše pred njega, on ih dugo posmatraše tražeći među njima onoga koga vide u snu, ali ga ne nađe, te opet pade u tugu i stade tužiti. No ne gubeći nadu u Boga, on ponovo naredi da marljivije potraže onakog lekara kakvog on u snu vide. Pri tome, opisavši kakav izgleda po licu čovek koga u snu vide, car obeća ogromnu nagradu onome koji ga pronađe. Onda se mnogi dadoše u traženje takvoga čoveka, ali ga ne nalažahu. Najzad jedan od carskih slugu, koji beše i caru poznat i svetom Sampsonu prijatelj, čuvši carevo kazivanje o izgledu čoveka koga u snu vide, seti se da takav izgleda blaženi Sampson koji leči bolne, i izvesti o tome cara. Car naredi da mu sa češću dovedu svetitelja.
Kada sveti Sampson uđe k caru, car, čim ga ugleda, odmah poznade da je to čovek koga on vide u snu. I ispunivši se radosti, car brzo ustade sa svoga mesta, priđe k svetome starcu, zagrli ga i celiva mu ne samo usta nego i glavu i ruke, govoreći pri tome: „Oče, ti si zaista onaj koga mi Bog pokaza u snu i obeća da mi preko tebe podari zdravlje“. – Rekavši to, car ga odvede u svoju ložnicu, i sevši pored njega naslađivaše se njegovim licegledanjem; pri tome on svetiteljeve ruke stavljaše na oči svoje, i svesrdno ih celivaše, i suzama ih orošavaše, proseći isceljenje od njih.
Videći tako veliko ponižavanje carevo, blaženi Sampson se ožalosti i krotko mu reče: Nemoj to činiti, care! nemoj tako neizmerno ponižavati sebe, da me ne bi uveo u gordost i ti bio kriv za moju osudu. Jer čime to prevazilazim ostale ljude ja, ubog i grešan, koji trebam milostivo snishođenje Hristovo radi isceljenja od grehova mojih? Jedino prevelika vera tvoja u Boga i topla nada skloniće Hrista Cara na milost, i On će te isceliti: jer može učiniti sve što hoće.
Rekavši to, Sampson rukom dodirnu bolesno mesto na carevom telu, kao da neke lekove stavlja, želeći na taj način sakriti dani mu s neba dar isceljivanja. I čim samo dodirnu rukom bolesno mesto, caru odmah prestadoše bolovi i on brzo potpuno ozdravi.
Ozdravevši potpuno, car se silno radovaše ne samo zbog svoga isceljenja nego i zbog toga što se udostoji videti tako bogougodnog čoveka. Zatim, želeći da dostojno zablagodari svetitelju, on mu ponudi mnogo zlata i srebra. No svetac reče caru: Imao sam ja, o care, mnogo zlata i srebra i drugih imovina, ali sam sve to ostavio radi Hrista, da bih dobio večna nebeska blaga. No ako hoćeš da mi ukažeš svoju blagodarnost, onda Boga radi i spasenja svoga radi učini ovo: pored moje kuće sagradi dom, u kome bih mogao prema svojim moćima negovati bolesne i strance, kojima navikoh služiti. Time ćeš ti i sebi večnu nagradu od Boga izdejstvovati, i moju starost utešiti.
Čuvši ovakve reči, car tu molbu primi kao veliki dar sebi a ne kao traženje, i naredi da se podigne stranoprimnica i bolnica, kao što prepodobni željaše. Kada zdanje bi gotovo, car podari tome domu velika imanja radi potreba strancima i bolesnicima koji tamo budu zbrinjavani.
Posle toga, sveti Sampson provede još mnogo godina u služenju strancima i u negovanju bolesnika. U takvom poslovanju on dostiže duboku starost, pa iznemože telom i zanemoća malo. A kada mu se duša razlučivaše od tela, lice mu bejaše svetlo, i on ni najmanje ne tugovaše što umire, kao što obično tuguju duše opterećene gresima i žitejskim brigama, zbog čega se i plaše smrti. Svetitelj je znao ko ga poziva, od kakvih trudova i ka kakvom odmoru, i kakvo blagovanje očekuje njegovu blaženu dušu, jer je svaki poslanik dostojan svoje plate (sr. Lk. 10, 7). I tako, bogougodna duša svetog Sampsona ode u nebeske svetove, godine 530, a telo njegovo bi česno sahranjeno u crkvi svetog mučenika Mokija, iz čijeg plemena beše po telesnom rođenju ovaj veliki ugodnik Božji Sampson, i čijih duhovnih vrlina on beše naslednik.
Kao divan ugodnik Božji, sveti Sampson se proslavi velikim čudesima, ne samo za života nego i posle smrti. Od posmrtnih čudesa njegovih mi ćemo spomenuti nekoliko.
Jednom se u Cagriradu dogodi požar, koji poče od crkve svete Sofije.[2] Požar beše tako silan, da ga niko od ljudi ne mogaše ugasiti. Vatra se brzo širaše, i već gorahu mnoge raskošne palate i izvrsne građevine, koje behu ukras grada. Neugasivi plamen stiže i do stranoprimnice prepodobnog Sampsona. Okruživši je sa svih strana, plamen je uopšte ne mogaše dodirnuti, i ona stajaše usred tolike vatre kao kupina neopaljiva. Tom prilikom mnogi videše prepodobnog Sampsona kako žurno obilazi ogradu stranoprimnice i ljutito odstranjuje od nje plamen požara; i oganj, kao stideći se svetog lica njegovog i povinujući se naređenju njegovom, odbijaše se od stranoprimnice na drugu stranu. Zatim iznenada strahovito zagrme, navukoše se oblaci i proli se silna kiša koja, molitvama svetoga, ugasi sav požar.
Prepodobni Sampson davaše isceljenja od svakovrsnih bolesti i po prestavljenju svom, kao što ih je davao za života svog. Tako, jednom znatnom čoveku Teodoritu, carskom oruženoscu, dogodi se da, kada je zbog nečega žurno silazio niz stepenice svoga doma, povredi svoju nogu. Od silnih bolova on leže u postelju, i tri dana niti mogaše što okusiti, niti zaspati, niti što progovoriti, i beše bezglasan kao nem. No pri svim tim bolovima svojim on se usrdno moljaše ugodniku Božjem svetom Sampsonu, prizivajući ga u pomoć. Po isteku tri dana, kada se spusti noć, Teodorit ugleda svetog Sampsona gde stoji kraj njegovih nogu, i dodirujući gležanj povređene noge govori: „Ustani, jer ti više nećeš bolovati“. – Rekavši to, svetac postade nevidljiv. Teodorit pak odmah se oseti potpuno zdravim, i radosno stade gromko blagodariti Boga i govoriti: „Sveti Sampson je zaista veliki ugodnik Božji;“ – Zatim, opipavši svoju nogu i videvši da je potpuno isceljena, on ustade i stade hoditi. A kada svanu, on hitno ode na grob prepodobnoga i blagodarno mu se pokloni. I pričaše svima na koji se način isceli.
Drugi velmoža u Crigradu, po imenu Lav, jašući na konju, prignječi svoju nogu uz kameni zid i povredi. Od toga mu se otvori rana, i on se teško razbole; i iz dana u dan bolest mu se sve jače i jače pogoršavaše. Domaći njegovi savetovahu mu da pozove lekara, da mu na povređenom mestu pusti krv. I kada se već približavalo nastupanje četvrtog dana, u koji je lekar imao biti pozvan, te noći bi viđenje gorespomenutom Teodoritu, koji pre toga dobi isceljenje. Vide on tri čoveka gde ulaze u dom bolesnog velmože Lava; u jednome od njih on raspoznade svetog Sampsona, koga vide u vreme svoje bolesti, a za drugu dvojicu mišljaše da su besrebrenici lekari, Kozma i Damjan. Teodorit ih upita: Kuda idete? – Oni, s ljubavlju pogledavši na njega, odgovoriše: Idemo k Lavu velmoži. – Na to im Teodorit reče: Ne znate li, gospodo moja, da je on teško bolestan, i da će mu sutra doći lekari da mu leče povređenu nogu? – Svetitelji odgvoriše: Neka to ne bude, jer ćemo mi ponovo doći k njemu u petak, i iscelićemo ga. – Prenuvši se od viđenja, Teodorit otrča k bolnome Lavu i ispriča mu što vide i ču. Bolnik poverova njegovim rečima i ne primi lekare, nego, oslonivši se na Boga, očekivaše petak moleći se. I kada dođe petak, bolesna noga njegova dobi potpuno isceljenje i postade zdrava, kao i druga, ne trebajući nikakvo lečenje. Osetivši se zdravim, Lav odmah pohita na grob prepodobnog Sampsona, i uznese blagodarnost njemu i onima što se behu javili s njim.
Mnogobrojnim čudesima proslavljajući ugodnika Svog Sampsona, Bog ga proslavi i time što učini da iz njegovog groba teče celebno miro, pri čemu se svakovrsni bolesnici isceljivahu koji se njime sa verom pomazivahu. Celebnu silu toga mira iskusi na sebe gorespomenuti velmoža Lav. Njemu se dogodi da se ponovo razboli celim telom, i ležaše kao raslabljen, ne budući u stanju da pokrene ni jedan deo svoga tela. No kada mu celo telo pomazaše mirom što teče iz groba svetog Sampsona, on odmah ozdravi. Takođe, kada se isti velmoža jednom razbole od očiju, isceli se tim istim celebnim mirom. I velmoža Lav, odajući blagodarnost svome besplatnom lekaru – svetom Sampsonu, uze na sebe izdržavanje njegove stranoprimnice, koja tada već oskudevaše, i davaše sve što je potrebno za njeno održavanje.
Neće biti na odmet spomenuti ovde i to, da u toj stranoprimnici beše tada upravnik neki Enesije, čovek lenj i na poslu nehatan, koji sve poslove vođaše nemarno. No jedne noći njemu se prepodobni Sampson javi ne kao u snu nego kao na javi, i izbi ga štapom, govoreći mu sa gnevom: „Zašto si nemaran na službi svojoj i ne zadovoljavaš potrebe putnika i bolesnika?“
Od tog bijenja Enesije se toliko razbole, da mu se oduze glas i on oneme, i telo mu svo pomodre od zadobijenih rana. A kada mu sutradan mnogi stadoše dolaziti, on im ne mogaše ništa progovoriti, već samo pokazivaše na pomodrelo telo svoje. Zatim, uzevši hartiju i pero, on napisa kako ga sveti Sampson kazni za njegov nehat i nemar. Doznavši za to, gorespomenuti velmoža Lav dođe u posetu bolesnom Enesiju. A kada ugleda kako mu je celo telo modro od batina i kako ne može da govori, Lav se stade usrdno moliti svetome Sampsonu, govoreći: „Sveti ugodniče Božji; ti znaš moju veru i usrđe k tebi, stoga ispuni molitvu moju: isceli Enesija koga si kaznio i koji na hartiji ispisa krivicu svoju, da bi on jezikom svojim ispričao sve to, i tako se što više razglasilo to čudo u slavu imena Božjeg“. – Dok se velmoža Lav moljaše tako, Enesiju se odreši jezik i otvoriše usta, i on ispriča podrobno sve što mu se dogodilo. I od toga vremena on se sasvim popravi.
Posle toga neki bogobojažljivi ljudi, dogovoriše se među sobom, umoliše patrijarha da stranoprimnicu prepodobnog Sampsona osveti u crkvu. Tako i bi urađeno. A za zbrinjavanje putnika i negovanje bolesnika, biše pri toj crkvi podignuti dom i bolnica.
Nakon dosta vremena posle toga upravnikom stranoprimnice beše Evstratije, koji se takođe ne staraše o bolesnicima i putnicima, pa usto beše i tvrdica. Jednom, u toku mnogo dana on ne dade bolesnicima ulja, zbog čega i bi kažnjen Bogom, te se razbole od očiju. Jedan prijatelj njegov, po imenu Lav, koji služaše u stranoprimnici, reče Evstratiju: „Daj potrebnu količinu ulja za bolesnike i putnike, pa će ti oči ozdraviti. Ako pak ne veruješ mojim rečima, ja ću ti o tome dati svoje napismeno“. Rekavši to, Lav sede i napisa Evstratiju ovo: „Ja, Lav, uzdajući se u svetog čudotvorca Sampsona i utvrđujući se nesumnjivom verom prema njemu, jamčim ti da će ti se oči isceliti, ako daš potrebnu količinu ulja za nište i putnike, jer će ti sveti Sampson izmoliti od Boga zdravlje“.
Dobivši ovakvo napismeno, Evstratije obeća da će dati potrebno ulje, i tog dana oči mu ozdraviše. Ali, pošto on po naravi beše tvrdica, ponovo prestade davati ulje. I gle, jedne noći njemu se javi prepodobni Sampson i sa gnevom mu reče: „Meni li se rugaš?“ – Uplašen ovim viđenjem, Evstratije čim svanu dozva svog prijatelja Lava i dade mu mnoštvo ulja, moleći ga da se pomoli za njega svetom Sampsonu, da mu oprosti greh njegov.
Jedan savetnik carski, po imenu Varda, čovek znatan, razbole se od bolesti, zvane karbunkul, i na grudima mu se otvoriše velike i neizlečive rane. Dugo on paćaše od te bolesti. Međutim, kad nastupi dan svetog mučenika Mokija,[3] lekari koji behu pored bolesnika i svi domaći njegovi odoše u crkvu svetog mučenika na svenoćno bdenije; a bolesnik ležaše na odru i veoma tugovaše što ne može da ide u crkvu na praznik i da se pokloni čudotvornom grobu prepodobnog Sampsona, koji se nalazio u toj crkvi svetog mučenika Mokija. Dok on tako tugovaše, njemu se javi jedan star čovek i reče mu: „Ustani!“ – Bolesnik mu na to odgovori: Kako mogu ustati, kada sam celim telom iznemogao od teške bolesti? – No starac mu ponovo reče: , Ja ti govorim, ustani i idi u crkvu svetog mučenika Mokija, čiji je danas praznik, i pomoli se kod groba svetog Sampsona“. – Rekavši to, starac postade nevidljiv. A bolesnik, osetivši u sebi snagu, stade se polako podizati sa svoga odra, i ne osećaše bolove od svojih rana. Kada pak odveza zavoje i skide lekarske flastere sa svojih rana, on vide da su mu rane potpuno odzravile. Prepun radosti, velmoža se obuče u praznično ruho i ode u crkvu. A kada ga tamo neočekivano ugledaše ozdravela, svi se udiviše i proslaviše Boga.
U to vreme kod mnogih beše običaj da, kada se razboli ko, odnesu ga u bolnicu svetog Sampsona, i tamo je po veri svojoj dobijao isceljenje. Tako, kada se nekom prezviteru Efedimu razbole od vodene bolesti sluga Georgije, on ga uputi u bolnicu svetog Sampsona. Provevši tamo nekoliko dana i ne dobivši olakšanja, Georgije se vrati u dom svoga gospodara. Ugledavši ga, prezviter se stade ljutiti na njega zbog neverja njegova, pa ga ponovo posla u bolnicu, naredivši mu da izmoli sebi mira što teče iz čudotvorčeva groba i da se pomaže njime. Sluga ode, prenoći u bolnici svetog Sampsona, i izjutra se vrati zdrav. O svom ozdravljenju on ispriča sledeće: Prošlu noć ja videh u snu javivšeg mi se svetog Sampsona, koji mi rukom svojom dodirnu stomak i reče: „Idi odavde, ti si već zdrav“. Ja se probudih i osetih se zdrav.
Od takve bolesti paćaše žena crkvenog služitelja Irina. Ona u sanom viđenju vide svetog Sampsona, koji dođe k njoj sa svetim besrebrenicima Kozmom i Damjanom, i dodirnu je. Od toga viđenja ona dobi zdravlje.
Ta i mnoga druga bivahu čudesa i davahu se isceljenja, molitvama prepodobnog Sampsona, zbog čega svi slavljahu Boga, divnog u Svetima Svojim, kome i od nas neka je čast i slava i poklonjenje i blagodarenje, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
SPOMEN SVETOG
SEVIRA PREZVITERA
 
U okolini grada Tudera[4] između dveju gora u dolini, zvanoj Interoklea, bejaše crkva Presvete Vladičice naše Bogorodice i Prisnodjeve Marije. Prezviter pri toj crkvi beše Sevir, čovek veoma divan po svome bogougodnom životu. Jedan od tamošnjih žitelja, razbolevši se i približivši se k smrti, posla hitno po prezvitera Sevira, moleći ga da što pre dođe k njemu, da ga ispovešću i pokajanjem očisti od učinjenih grehova, i razreši od njih pred odlazak njegov iz tela. U to vreme prezviter se nalažaše u vinogradu i obrezivaše loze. Saslušavši bolesnikovu poruku, on reče donosiocima poruke: Idite vi napred, a ja ću vas stići.
No potom, videvši da mu je malo ostalo posla u vinogradu, on odluči da i to svrši, pa da onda krene. Kada završi posao, on krenu k bolesniku. Na putu ga sretoše neki što su bili kod bolesnika, i rekoše mu: Zašto si zadocnio, oče? Nemoj se više truditi, jer onaj čovek već umre.
Čuvši to, prezviter zadrhta od užasa i stade gorko plakati nazivajući sebe ubicom umrloga. Neprestano plačući, on stiže domu u kome ležaše telo umrloga; i sa suzama pavši na zemlju pred odrom, on gorko ridaše i glavom o zemlju udaraše, okrivljujući sebe za smrt toga čoveka. Dok on tako ridaše, pokojnik iznenada ožive. Kada prisutni to videše, udiviše se veoma tome čudu, i obradovaše se zbog vaskrsenja umrloga i od radosti plakahu. I raspitivahu vaskrsloga: Gde si bio? I na koji se način duša tvoja povrati u telo? – A on odgovori: Neki strašni i veoma gordi demoni, iz čijih usta i nozdrva izlažaše oganj, uzeše me i povedoše u neka tamna mesta, puna straha i užasa. No odjednom se pojavi jedan presvetli mladić, koji nam iđaše u susret sa drugim svetlonoscima, i vlastno reče onima što me vođahu: Vratite ovoga, pošto prezviter Sevir plače za njim, i radi njegovih suza Gospod mu daruje ovoga.
Čuvši to, prezviter Sevir ustade sa zemlje neiskazano radostan i uznese blagodarnost Bogu. Zatim poučivši vaskrsloga o pokajanju, i saslušavši ispovest njegovu, i razrešivši ga od grehova, on ga pričesti Božanskim Tajnama Tela i Krvi Hristove… Posle toga taj vaskrsli čovek požive još sedam dana, neprestano se moleći Bogu, pa se osmoga dana s radošću prestavi.
Tako dakle, mi treba da shvatimo, koliko Gospod ljubljaše prezvitera Sevira, jer ne hte da ga ožalosti, nego mu brzo usliši molitvu i učini po volji. Iz toga se jasno poznaje, da i prezviter Sevir od sve duše ljubljaše Boga i celog života svog služaše Mu usrdno. Ugodivši Gospodu do kraja, on otide k Njemu i predstade prestolu Božanstvene slave sa likovima svetih.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
ANEKTA
 
Ovaj sveti mučenik postrada za Gospoda Hrista 298. godine u Kesariji Kapadokijskoj, za carovanja Dioklecijana, kada u Kesariji beše oblasnim upraviteljem Urban. On bi optužen pred upraviteljem Urbanom zato što poučavaše hrišćane, što ih sokoljaše da se ne boje muka, nego da se, istine radi, suprote neznabošcima i da umiru za veru Hristovu. Kada mučenika uhvatiše, najpre ga u tamnicu baciše, pa potom pred oblasnog upravitelja izvedoše. Ovaj ga stade primoravati da prinese žrtvu idolima. No svetitelj molitvom svojom poobara idole na zemlju. Zbog toga povališe mučenika na zemlju, i deset vojnika tukoše ga motkama. Zatim ga obesiše o mučilišno drvo, pa mu brijačem odsekoše prste na rukama i nogama, i celo mu telo gvozdenim kandžama iskidaše. Ali anđeo Gospodnji se javi, oslobodi ga muka i učini zdrava. Posle toga mučitelji mu gvozdenim svrdlima probušiše gležnje, pa mu na prsa staviše užaren tiganj; potom ga baciše u silno usijanu peć. Posle toga užarenim skarama pekoše mu noge, pa ga u tamnicu vrgoše. I opet mu dođe anđeo Gospodnji, skide mu okove i učini ga zdrava. Tada mnogi neznabošci, videći mučenika zdrava, stadoše dolaziti k njemu i krštavati se, i isceljivati se od najraznovrsnijih bolesti.
Posle toga opet obesiše svetog mučenika za noge o jedno pravo drvo, pa mu za ruke obesiše veoma teško kamenje. Zatim ga motkama tukoše po stomaku, i bakljama ga pališe; onda mu vrelo olovo u usta sipaše, pa usijani gvozdeni šlem na glavu staviše, i tako u zažarenu peć vrgoše. Ali božanska blagodat Hristova sačuva ga nepovređenog u svim tim mukama. To privuče veri Hristovoj mnoge neznabošce, koji svi biše posečeni, i dobiše vence mučeništva. Tada blaženom mučeniku odsekoše glavu, i iz vrata njegovog mesto krvi iziđe mleko. A dogodi se i drugo, jezivo čudo: mučenik, uzevši u svoje ruke svetu glavu svoju, pređe dva potrkališta, pa tako pobedonosac uziđe na nebo.
 
POVEST EPISKOPA KIRINISKOG SINESIJA
O ZLATU FILOSOFA EVAGRIJA
 
U dane patrijarha aleksandrijskog Teofila, godine 411, filosof Sinesije postade episkopom Kiriniskim. Došavši u svoju eparhiju, episkop Sinesije nađe tamo svog omiljenog prijatelja i školskog druga, filosofa Evagrija. No Evagrije beše vrlo sujeveran i revnostan idolopoklonik. A Sinesije, silno želeći da svog prijatelja odvrati od idolopokloničke zablude i načini hrišćaninom, veoma se oko toga truđaše i na tome rađaše, i pokušavaše na sve moguće načine da ga privede Hristovoj veri. Ali Evagrije ne hte ni da čuje, niti primaše Sinesijeve razloge. No i pored svega toga Sinesije, nošen velikim prijateljstvom koje imađahu među sobom, ne prestajaše svaki dan ubeđivati i podsticati Evagrija da priđe k poznanju istine. I jednoga dana, kada Sinesije izgovori mnogo Evagriju, Evagrije mu odgovori: Istinu reći, gospodine episkope, između ostaloga meni se u hrišćanstvu ne dopada i to što vi hrišćani govorite, da će nastati smak sveta i da će pri tome svi ljudi, koji god su živeli na zemlji vaskrsnuti svaki sa svojim vlastitim telom, koje će biti netruležno i besmrtno, i da će tada svaki primiti nagradu po delima svojim. A ne dopada mi se još i to što vi govorite, da ko siromahu daje – Bogu pozajmljuje, i ko rasipa novac na siromahe – sabira sebi blago na nebu, i primiće sto puta onoliko, i dobiće život večni. Sve mi to izgleda basna, i varka, i izrugivanje.
Na to ga blaženi Sinesije stade uveravati da je sve istina što hrišćani govore i da u njihovom učenju nema ni trunke laži. I to mu pokaza pomoću mnogah dokaza. I tako ga posle malo vremena ubedi, i Evagrije postade hrišćanin. I episkop Sinesije krsti njega, i decu njegovu, i sve domaće njegove. Posle svog krštenja Evagrije dade episkopu Sinesiju trista litre zlata, da ih razdeli siromasima. Pri tome mu reče: „Uzmi ovo i podeli siromasima, i napiši mi svojom rukom dužničku obveznicu da će mi to vratiti Isus Hristos“. – Sinesije primi zlato, i rado napisa zadužnicu koju mu Evagrije potraži, i dade mu je.
Posle dugo vremena Evagrije se razbole, i kad beše na samrti predade deci svojoj zapečaćeno episkopovo napismeno, ne govoreći nikome šta je u tom napismenu. Pri tome on naredi deci svojoj, da mu to napismeno stave u ruke kad ga budu sahranjivali. Deca tako i postupiše. Nakon tri dana posle sahrane, Evagrije se noću javi episkopu Sinesiju i reče mu: „Otvori moj grob i uzmi tvoje svojeručno napismeno, jer primih dug i nemam više da ga tražim od tebe. A znaj još i to, da ja svojom rukom stavih svoj potpis na tvoje napismeno“.
Međutim, episkop nije znao da je pokojni Evagrije sahranjen zajedno sa njegovim svojeručnim napismenom. Stoga on izjutra pozva k sebi Evagrijevu decu i upita ih, da li su kakvu stvar stavili u grob svoga oca. Deca mu odgovoriše da nisu stavili ništa sem očeva tela i odela što je bilo na njemu. Na to ih episkop upita: Niste li nikakvu hartiju sahranili sa očevim telom? – Tada se deca setiše i rekoše: Jesmo, vladiko, jer naš otac, kad beše na samrti, dade nam jednu hartiju, i naredi nam ovo: Kada me budete sahranjivali, stavite mi u ruke tu hartiju, ali da niko ne zna.
Kada to ču episkop Sinesije, njemu bi jasno viđenje koje imađaše te noći. I onda on uze Evagrijevu decu, svoje klirike i mnoge druge hrišćane, pa odoše na Evagrijev grob. Kada otvoriše grob, oni nađoše pokojnika gde u ruci svojoj drži episkopovo napismeno. Uzevši mu ga iz ruke, oni ga otvoriše i – o čuda! – ugledaše ispod svojeručnog episkopovog pisma druga pismena, svojeručno napisana Evagrijem. Ta pismena glasila su ovako: „Ja filosof Evagrije pozdravljam tebe, preosvećenog episkopa gospodina Sinesija: raduj se! Od Gospoda našeg Isusa Hrista primih dug, koji je zapisan u ovoj zadužnici tvojoj, i dobih sto puta onoliko blaga na nebu, i život večni, kao što si mi obećao. Zato slavim Boga i blagodarim tvojoj svetosti, jer si me priveo k svetlosti“.
Čuvši to i videvši pismena još sveža, napisana vlastitom rukom Evagrijevom, usto obavešteni i uvereni od Evagrijeve dece da je pri sahrani tela njihovog oca na hartiji bila samo svojeručna obaveza episkopova, prisutni se zaprepastiše, i svi dugo vreme vikahu: „Gospode, pomiluj!“ i slavljahu Boga koji čini takva čudesa i svagda daje slugama Svojim takva dobra.
 
SPOMEN SVETE
JOANE MIRONOSICE
 
Sveta Joana bejaše žena Huze, dvorjanina Irodova (Lk. 8, 1). Kada Irod poseče Jovana Krstitelja, on mu baci glavu na nečisto mesto. Joana uze glavu Krstiteljevu i pogrebe je česno na Jeleonskoj Gori, na imanju Irodovu. Tek u vreme Konstantina Velikog ta je glava obretena. Sveta Joana spominje se kao prisutna i pri stradanju i pri vaskrsenju Hristovom. Upokojila se mirno.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
LUKE PUSTINJAKA
 
U miru se upokojio.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
MARKIJA I MARKIJE
 
Postradali za Hrista mačem posečeni. Sveti Markije još mlad bi priveden knezu Periniju u gradu Ikoniju u Maloj Aziji, mučen struganjem i pečen na ognju za Hrista, prestavi se u Njemu za Njega mačem posečen.
 
SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
PIERIJA
 
Prezviter Antiohijski; postradao za Gospoda spaljen.
 
SPOMEN BLAŽENOG OCA NAŠEG
MARTINA
 
Živeo u dvanaestom stoleću u gradu Turovu, pri manastiru svetih knezova Borisa i Gljeba, i služio kod episkopa kao kuvar. U starijim godinama primio monaštvo i provodio život u usamljenosti i molitvenim podvizima. U bolesti javili mu se sveti knezovi Boris i Gljeb i čudesno ga iscelili. Posle toga blaženi požive još godinu dana, pa onda mirno otide ka Gospodu.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
SERAPIONA KOŽEJEZERSKOG
 
Kazanski Tatarin; još u mladosti krstio se, i tako silno zavoleo svetu veru da je doneo odluku: ostaviti svet i primiti monaštvo. I on odmah privede u delo svoju odluku: ode na pusto ostrvo Kožejezero, postade učenik pustinjaka Nifonta, i zajedno s njim stade uzimati udela u svima podvizima njegovog surovog pustinjačkog života. A kada se počeše sticati tuda revnitelji duhovnog života, onda bi osnovan Bogojavljenski manastir, u kome se prepodobni Serapion podvizavao sve do svoje končine, 1611. godine.
 


 
NAPOMENE:

  1. Grčko-rimski car Justinijan carovao od 527. do 565. godine.
  2. Saborna crkva u Carigradu; pri caru Justinijanu bila je iznova prezidana. Po izvrsnosti arhitekture i raskošnosti izrade ona spada u najlepše građevine sveta.
  3. Spomen njegov praznuje se 11. maja.
  4. To se mesto nalazilo u srednjoj Italiji, u pokrajini Valerija, između dveju gora: Reate i Ameterijuma.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *