NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA JUN

ŽITIJA SVETIH ZA JUN

 

ŽITIJA SVETIH
 
26. JUNI
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
DAVIDA SOLUNSKOG
 
Ovaj blaženi otac rodi se na Istoku,[1] i kao presjajna zvezda zasija na Zapadu. On za mladosti napusti svet, srodnike, prijatelje i sve bogatstvo, i sa ljubavlju pođe za Gospodom svojim. Silnim uzdržanjem on pokori telesne strasti, i javi se kao neki anđeo u telu. A beše osim uzdržanja još i veoma smirenouman. Čitajući Sveto Pismo i žitija svetih muževa on se truđaše da im podražava, a osobito svetim stolpnicima. Nastanivši se blizu grada Soluna, on se podvizavaše na jednom bademovom drvetu sedeći bez ičega na njegovim granama. Tu on kao miloglasna ptica, utešavaše korisnim savetima sve one koji pribegavahu njemu. Njegov um beše ustremljen svagda ka božanskoj visini, zato ga Bog obogati darom čudotvorstva, i on postade svetozarni stub Crkve, koji svojim čudesima prosvećivaše sve.
On imađaše i neke učenike sapodvižnike, koji ga moliše da siđe sa drveta i da živi u keliji koju će mu oni napraviti. No sveti David ostade na drvetu dok ne napuni tri godine. Tada mu se javi anđeo Gospodnji i reče mu da je Gospod ispunio njegove molitve i podario mu smirenoumlje i pobožnost koju je od Boga tražio. Zatim siđe sa drveta i podvizavaše se u keliji koju mu načiniše pod bademovim drvetom. Junački podnoseći svaku oskudicu, zimu i vrućinu, on dostiže bestrašće. A od njegovih čudesa, kojima ga Bog obdari za to, da spomenemo samo ova dva. Jednog đavoimanog mladića behu doveli prepodobnome. Đavo iz mladića strašno vikaše kako ga opaljuje oganj koji izlazi iz kelije prepodobnoga. Na to prepodobni pruži ruku kroz prozorče svoje kelije, i blagoslovivši dečka izagna demona iz njega. Tako i jednu slepu ženu, koju dovedoše prepodobnome, on, pomolivši se Bogu, blagoslovi je znakom krsta, i ona odmah progleda.
Mitropolit Solunski Aristid i svi velikaši i građani umoliše jednom prepodobnoga da otide u Carigrad caru Justinijanu (527-565. g.) radi svršavanja nekih gradskih poslova. Prepodobni krete na put sa svoja dva učenika, Teodorom i Dimitrijem, ali proreče da im se neće vratiti živ u grad. Kad stiže pred cara u Carigrad on uze u ruke žar, metnu na njega tamjan i okadi cara, a oganj mu ni najmanje ne oprži ruke niti povredi. Videvši to car se udivi, pokloni se do zemlje ugodniku Božjem, i ispuni mu molbu narodnu radi koje beše došao.
Pri povratku natrag u Solun prepodobni se, po pretskazanju, upokoji na domaku grada Soluna 548. godine. Njegovo sveto telo bi preneto u grad i pogrebeno u manastiru mučenika Teodora i Merkurija. Mošti mu se kasnije otkriše celosne i netljene.
Svojim anđelskim životom i nadprirodnim čudesima ovaj blaženi otac prevaziđe granice ljudske prirode – ύπερβάς τά όρια της άνδρωπίνης φύσεως otide ka Gospodu svome, Koga je izmlada zavoleo.
 
SPOMEN ČUDA SV. PREPODOBNOMUČENICE
PARASKEVE
na ostrvu Hijosu
 
Ovoga dana vrši se spomen čuda koje učini sveta prepodobnomučenica Paraskeva (Petka) na ostrvu Hijosu 1442. godine.[2] O svetoj Paraskevi videti opširno pod 26. julom.
 
O ČUDOTVORNOJ IKONI
PRESVETE BOGORODICE,
ZVANOJ ODIGITRIJA
 
Neko vreme po vaznesenju Gospoda našeg Isusa Hrista i po silasku Svetoga Duha na apostole, božanstveni apostol i evanđelist Luka, koji beše vešt ikonopisac, namala na dasci ikonu Presvete Vladičice naše Bogorodice i donese je k samoj Prečistoj Djevi. Ugledavši svoj lik na ikoni, Prečista se opomenu svog nekadašnjeg proročanstva o sebi i reče: Od sada će me zvati blaženom svi naraštaji (Lk. 1, 48). Zatim izgovori i ovo: „Blagodat moja neka bude sa ovom ikonom“. – I ova presveta reč Bogorodice zaista postade delo: jer blagodaću Božje Matere stadoše od te svete ikone bivati neiskazana čudesa.
Kasnije sveti evanđelist Luka posla tu ikonu u Antiohiju[3] k velmoži Teofilu, koji beše primio veru Hristovu, i kome sveti Luka napisa svoje Evanđelje i Knjigu Dela Apostolskih. I ta čudotvorna ikona, nalazeći se u Antiohiji, beše pobožno i molitveno poštovana ne samo od Teofila nego i od sviju tamošnjih hrišćana.
Mnogo godina posle toga ta sveta ikona bi preneta najpre u Jerusalim, pa zatim u Carigrad. I to na ovakav način. Carica Evdokija, supruga blagočestivog cara Teodosija Mlađeg,[4] baveći se u Jerusalimu, uze tu česnu ikonu i posla je na poklon carevoj sestri, svetoj Pulheriji, kao što o tome piše u njenom žitiju.[5] Sveta Pulherija s radošću i ljubavlju primi čudotvornu ikonu i postavi je u crkvi Presvete Bogorodice, zvanoj Vlahernska.[6] I ta česna ikona postade ne mali ukras carskoga grada, jer od nje se izlivahu razna čudesa i isceljenja. Nakon dosta godina ta ikona bi nazvana Odigitrija, što znači Putovoditeljka. Ona bi nazvana tako zato što Presveta Bogorodica, javivši se dvojici slepaca, sama ih dovede u svoju Vlahernsku crkvu k čudotvornoj ikoni Svojoj, gde se oni pomoliše i potpuno progledaše.
U vreme cara Iraklija[7] na grčku carevinu jednovremeno napadoše Persijanci i Skiti. Sarvar, vojvoda persijskog cara Hozroja,[8] i skitski knez, sa ogromnom vojskom dopreše do Carigrada, opsedoše ga i dugo vreme mučahu odsekavši ga od ostaloga sveta. Tada patrijarh Sergije, uzevši česne krstove i svete ikone, naročito čudotvornu ikonu „Odigitriju“, kao i rizu Prečiste Bogomatere, stade obilaziti gradske bedeme, sa suzama vršeći litije i molepstvija. I po milosti Božjoj, posredovanjem Presvete Bogorodice, prestonica bi na čudesan način spasena od varvara i Grcima data slavna pobeda nad Persijancima i Skitima. Jer kada patrijarh i duhovništvo, posle usrdnih molepstvija pred ikonom Prečiste Bogomatere, spustiše Njenu rizu u vodu, more se uskoleba i potopi neprijateljske lađe; u isto vreme pometoše se i neprijatelji koji behu na kopnu, te ih grčka vojska bez velike muke razbi. U spomen ovog divnog čuda Presvete Bogorodice bi ustanovljeno da se svake godine u petu subotu Velikoga Posta čita blagodarni akatist Prečistoj Bogomateri.
Kada se nakon mnogo godina pojavi u Carigradu ikonoborska jeres, tada neki pravoslavni sveštenici noću uzeše krišom iz Vlahernske crkve česnu ikonu „Odigitriju“ i odneše je u manastir Pantokratora.[9] Tu je oni sakriše u crkvenom zidu, upališe kandilo pred njom, sa suzama se pomoliše, pa je onda zazidaše, da joj se ikonoborci ne bi narugali. I čudotvorna ikona ostade tu u toku mnogih godina, dok ne izgiboše pokrovitelji ikonoboračke jeresi. A kada u Crkvi nastupi mir i svete ikone zauzeše svoje pređašnje mesto, tada dugo tragahu za čudotvornom ikonom Presvete Bogorodice, zvanom Odigitrija. Naposletku je, po Božjem otkrivenju, pronađoše sakrivenu u crkvenom zidu Pantokratorova manastira; pri tome nađoše gde i kandilo gori pred njom, koje nekada behu upalili sveštenici što je tu sakriše. Saznavši da je čudotvorna ikona Odigitrija pronađena, verni se ispuniše velikom radošću, pa je svečano uz pesmopjenije prenesoše na njeno pređašnje mesto u Vlahernskoj crkvi.
 
PRAZNIK ČUDOTVORNE IKONE
PRESVETE BOGORODICE „TIHVINSKE“
 
Godine 1382, za carovanja velikoga kneza Dimitrija Jovanoviča,[10] pri svjatjejšem mitropolitu cele Rusije Pimenu[11] i pri novgorodskom arhiepiskopu Aleksiju, pojavi se u Rusiji prečesna ikona Presvete Bogorodice, koja na levoj ruci Svojoj drži Predvečnog Mladenca – Gospoda našeg Isusa Hrista. Ovo javljenje dogodi se na sledeći način.
U okolini Velikog Novgoroda, nedaleko od Varjažkoga Mora,[12] na vodama velikog jezera Nevo[13] ribari lovljahu ribu. Za vreme lova njih iznenada obasja presjajni zrak s neba. Pogledavši uvis, oni ugledaše divno čudo: po vazduhu iđaše, nošena nevidljivom rukom, ikona Prečiste Djeve Bogorodice. Zapanjeni time, ribari se i prepadoše i obradovaše, pa ostaviše svoj posao i uperiše oči svoje u to prekrasno čudo, želeći da saznadu kuda to sveta ikona ide i gde će se zaustaviti. Ali im Bog ne ispuni želju, i sveta ikona se sakri od njihovih očiju i postade nevidljiva.
Posle toga ta se ikona Presvete Bogorodice javi u novgorodskom kraju, u selu Vimočenici, na reci Ojati, na sto potrkališta od Tihvina. Tu se ona javi stojeći u vazduhu i sijajući neiskazanom svetlošću. Ugledavši tako neobičnu pojavu, svi se žitelji toga sela sabraše, i prestravljeni divljahu se tome čudu, pa se potom stadoše usrdno moliti Prečistoj Bogomateri. Tada se čudesna ikona Vladičice Nebesne spusti s vazdušnih visina k ljudima na zemlju. Oni je sa neizrecivom radošću primiše, pa se odmah potrudiše i crkvicu podigoše, u kojoj svetu ikonu smestiše. Docnije na tom mestu bi sagrađena crkva u čast česnog i slavnog Rođenja Presvete Bogorodice. I mnoga isceljenja bivahu od te svete ikone.
Posle ne mnogo vremena ta sveta ikona bi uzeta odatle nevidljivom rukom i, nošena po vazduhu, pojavi se na mestu, zvanom Kožela, na gori, blizu reke Paše, na dvadeset potrkališta od Tihvina. Pojavi se na isti način kao i u prvom selu. Ugledavši je gde sija čudesnom svetlošću, svi se žitelji toga mesta slegoše i, zadivljeni i zapanjeni, usrdno se moljahu Bogomateri da ostane s njima u njihovom mestu. I molitva im bi ispunjena: sveta ikona Njena spusti se sa visine na zemlju. Oni Joj onda sazidaše crkvicu, gde kasnije bi podignuta crkva u čast česnog Pokrova Presvete Bogorodice. Ali Presveta Bogorodica ne blagovoli da i u tom mestu Njena ikona ostane dugo: jer posle nekog vremena ona bi i odatle nevidljivo uzeta, i nošena na lakom oblaku po vazduhu ona se zaustavi blizu grada Tihvina na reci Tihvinki.[14]
To se dogodi na isti način kao i ranije. Česna ikona nošaše se, kao oblak, po vazduhu. Takvo beše čudesno i nadprirodno putovanje Bogomatere! Privučeno tim velikim čudom, mnoštvo naroda se sleže tamo iz grada Tihvina i okolnih sela. Dođoše s narodom i sveštenici sa krstovima i ikonama, i duge molitve vršahu, pojući psalme i sveštene pesme. I svi sa suzama vapijahu: Dođi k nama, Carice! dođi k nama, Vladičice! pogledaj na nas, nedostojne sluge Tvoje! nispošlji nam dobrotu čovekoljublja Tvog! poseti nas odozgo, i Tvojim svetozarnim dolaskom prosveti pomračene gresima!
Dok se oni tako usrdno moljahu i mnoge suze prolivahu, sveta ikona se spusti iz vazduha u njihove ruke. I oni, radosno je grleći i s ljubavlju je celivajući, satvoriše pred njom mnoga metanija i molitve. I odmah stadoše seći drveće za građenje crkvice. I tog istog dana postaviše kao temelj tri reda drvene građe, ogradivši čudotvornu ikonu. A kada nastupi noć, narod se raziđe svojim kućama, ostavivši kod čudotvorne ikone nekoliko ljudi, da svu noć nedremljivo provedu u molitvi. Ovi ljudi stvarno provedoše svu noć moleći se, ali u svitanje zadremaše od umora. I dok oni spavahu dogodi se ovakvo neobično čudo: čudotvorna ikona Presvete Bogorodice, zajedno sa temeljem crkvice, bi, po naređenju Božjem, preneta odatle na drugo mesto. Pored toga i sva pripremljena za crkvicu drvena građa bi, zajedno sa ikonom i temeljem, nevidljivim rukama prenesena na to drugo mesto. I ne samo građa nego čak i iverje, do onog najsitnijeg, bi nevidljivo preneseno, a da niko od onih što stražahu to ne vide niti ču. A kada se ti ljudi probudiše, i ne nađoše na svom mestu ni ikonu Presvete Bogorodice, ni temelj crkvice, ni građu, njih spopade veliki strah i užas i nedoumica.
Sutradan se okolni žitelji ponovo slegoše radi poklonjenja prečesnoj ikoni Presvete Bogorodice i radi građenja nove crkvice. No ne našavši ništa na tom mestu, gde behu ostavili čudotvornu ikonu i počeli zidati crkvicu, njih spopade užas i pitahu one što tamo prenoćiše: Šta ovo znači? – Oni im ispričaše kako svu noć provedoše na molitvi, kako u zoru zadremaše, i kako, kada se probudiše, ne nađoše ni ikonu, ni građu, pa ni iverje, uzetih ko zna od koga i odnetih ko zna kuda. To sve ljude veoma ožalosti i rastuži, jer se lišiše tako čudesnog bogatstva duhovnog. I oni stadoše plakati i ridati, i molitve uznositi Bogu vapijući: O, Vladiko Čovekoljupče! javi nam opet božanstveni dar Tvoj, koji si Ti čovekoljubivo i preslavno poslao Ruskoj zemlji! ne skrij od nas to neocenjivo bogatstvo, kojim se mi nadamo obogatiti duševnu ubogost našu. O, Vladičice Majko milosrđa! kuda si otišla od nas, nedostojne dece Tvoje? Juče Svojim dolaskom k nama Ti nas ispuni velikom radošću, a sada odlaskom Svojim Ti nas baci u veliku tugu, suze i ridanje. No javi nam se opet, svetlosti naša, i žalost našu pretvori u radost.
Ridajući tako, oni se raziđoše na razne strane po toj gori i po celoj dubravi, uplakanih očiju zagledajući i po vazduhu i po zemlji, ne bi li pronašli ikonu. I usrdno traganje njihovo ne ostade uzalud. Oni uskoro ugledaše neobičnu svetlost na istoku, s druge strane reke Tihvinke, u pustoj močvari šumskoj, udaljenoj od gore oko dve stadije. Ugledavši svetlost, sav narod polete k njoj i nađe tamo ikonu Presvete Bogorodice, zajedno sa temeljem crkvice i celokupnom građom i iverjem. Drveni temelj stajaše potpuno čitav, kao što beše i na gori postavljen, a sveta ikona nalažaše se na istočnoj strani njegovoj, viseći u vazduhu i blistajući kao sunce. Tada svi, sa suzama radosnicama pripadajući k svetoj ikoni, klicahu: Slava Tebi, Hriste Bože! Slava Tebi, Mati Božija, što nisi ostavila nas, sluge Tvoje! Molimo Te, ne ostavljaj nas nikada, nego svagda prebivaj s nama, spasavajući i čuvajući slovesno stado Sina Tvoga.
Pomolivši se dovoljno, sav se narod dade na posao i dovrši građenje kapele. Zatim izabraše česne ljude i poslaše ih u Veliki Novgorod k preosvećenom arhiepiskopu Aleksiju i ka gradonačelniku, obaveštavajući ih o preslavnom javljenju čudotvorne ikone, koja, nevidljivo angelima nošena po vazduhu, dođe k njima ne zna se otkuda. Čuvši to, arhiepiskop i gradonačelnik se udiviše i, ispunjeni duhovnom radošću, oni blagodarno proslaviše Boga i Božiju Mater. A izvestiše o tome i samodršca, velikog kneza moskovskog Dimitrija Jovanoviča, te i njega ispuniše duhovnom radošću. Zatim preosvećeni arhiepiskop hirotonisa nekoliko prezvitera i đakona za Tihvin, pa ih zajedno sa došavšim k njemu izaslanicima posla, davši im antimins i blagoslov za građenje i osvećenje crkve na reci Tihvinki, u ime česnog i slavnog Uspenija Prečiste Bogorodice.
Došavši na reku Tihvinku, oni satvoriše molitve pred čudotvornom ikonom, pa se s usrđem latiše zidanja crkve, koju dovršiše pred Uspenije Presvete Bogorodice. Imajući nameru da se na taj praznik izvrši osvećenje hrama, oni poslaše crkvenjaka u okolna sela da obavesti hrišćane o danu osvećenja crkve i da ih upozori da se postom i molitvom pripreme za tu svečanost.
Taj crkvenjak, po imenu Georgije, bejaše po životu čovek pravedan, bogobojažljiv i bogougodan. Kada se on, izvršivši što mu beše naređeno, u dan predprazništva Uspenija vraćaše k crkvi i nalažaše na tri potrkališta daleko od nje, u pustoj šumi, on oseti neki neiskazan miomir, kao od mnoštva tamjana i divnih mirisa: jer blagodat Svetoga Duha svojim prisustvom omiomiri to mesto, na kome se imala javiti sama Prečista Bogorodica. Idući, Georgije razmišljaše u sebi, otkuda takav miomir u pustinji. Odjednom on ugleda Prečistu Mater Božiju koja seđaše na borovoj kladi, blistajući neiskazanom svetlošću, i držaše u Svojoj desnoj ruci purpuran žezal, na koji Ona kao da se oslanjaše. Pred njom stajaše svetao muž u arhijerejskom odjejanju, sedinom ukrašen, koji celokupnim svojim izgledom podsećaše na svetog Nikolaja Mirlikijskog.
Ugledavši ovu neobičnu pojavu, crkvenjaka spopade strah i užas, i on pade na zemlju kao mrtav. A svetitelj koji stajaše pored Bogorodice priđe k njemu, dodirnu ga i reče mu: Ustani, ne boj se! – Georgije se podiže sa trepetom i radošću, stade na kolena i, prekrstivši ruke na grudima, posmatraše divno viđenje. Tada mu Prečista Djeva reče: Georgije! idi k mojoj crkvi i reci sveštenicima i svima ljudima, da na moju crkvu ne stavljaju gvozdeni krst koji oni hoće da postave, nego neka stave drveni krst, jer je takva volja moja. – Georgije, pribravši se malo, sa strahom reče Prečistoj: Gospođo Vladičice! neće mi poverovati! – Na to mu prisutni svetitelj reče: Ako ti ne poveruju, onda će se dati znak da bi poverovali.
Posle ovih reči Prečista Djeva i svetitelj što beše sa njom postadoše nevidljivi. Tada se crkvenjak potpuno ubedi da mu se zaista javila Presveta Bogorodica i veliki čudotvorac sveti Nikolaj. I pripavši na zemlju on uznese molitve i blagodarnost Bogu što ga udostoji takvog preslavnog viđenja. Došavši k crkvi, crkvenjak ispriča sveštenicima i narodu šta on vide i šta ču. Ali mu oni ne poverovaše, već narediše radnicima da na crkvu stave gvozdeni krst. No kada jedan od radnika, po naređenju sveštenika, uze krst, pope se na crkveni krov i stade nameštati krst, iznenada nastade silan vetar i velika oluja, koja tog radnika sa gvozdenim krstom dohvati sa crkvenog krova i kao rukama ga postavi na zemlju bez ikakve povrede, kao da nije pao s visine nego kao da je sam svojim nogama sišao na zemlju. Videvši to strašno čudo, sveštenici i sav prisutni narod veoma se uplašiše i, poverovavši crkvenjakovim rečima, proslaviše Boga i Prečistu Bogomater Njegovu i uzveličaše velikog čudotvorca svetitelja Nikolaja. Onda odmah napraviše drveni krst, postaviše ga na crkvi, i s velikom radošću proslaviše osvećenje crkve i ujedno praznik Uspenija Presvete Bogorodice. Tada se od čudotvorne ikone Prečiste Bogomatere događahu premnoga čudesa i davahu se razna isceljenja svakovrsnim bolesnicima; kako tada tako i posle toga.
Po osvećenju crkve Presvete Bogorodice na reci Tihvinki, sav narod krenu na ono mesto gde bogougodni muž Georgije crkvenjak vide Presvetu Bogorodicu i čudotvorca Nikolaja. Pomolivši se na tom mestu, oni podigoše tu kapelu u ime svetog Nikolaja Čudotvorca; a od borove klade na kojoj je sedela Prečista Bogorodica načiniše krst i postaviše ga na kapeli radi svenarodnog poklonjenja i nezaboravnog sećanja na javljenje Presvete Bogorodice sa svetiteljem Nikolajem. I u toj kapeli, kao i u spomenutoj crkvi Presvete Bogorodice, bivahu čudesa u slavu Božiju a na korist vernima.
Sedam godina nakon toga nehatom crkvenjaka, a po Božjem popuštenju, noću se od neugašene sveće dogodi požar u Tihvinskoj crkvi Bogomatere. Sva se crkva pretvori u pepeo, a čudotvorna ikona Prečiste Bogorodice, nevidljivom silom Božjom iznesena iz ognja, obrete se gde stoji među smrekama, na pola potrkališta od tog mesta. U isto vreme izgore u pustinji i kapela svetog Nikolaja, a onaj krst, koji beše načinjen od klade na kojoj je sedela Bogorodica, bi takođe nevidljivom silom iznesen iz ognja, i obrete se gde čitav stoji u smrečjem šumarku nedaleko od kapele.
Na mestu izgorele crkve bi podignuta druga crkva od drveta; takođe i u pustinji bi načinjena na pređašnjem mestu nova kapela. I u novopodignutoj crkvi bi česno postavljena na svoje mesto čudotvorna ikona Prečiste Bogomatere; tako isto i onaj krst zauze svoje mesto u novoj kapeli. No nakon pet godina crkva se opet zapali noću i izgore do temelja, a čudotvorna ikona Presvete Vladičice naše, kao neopaljiva kupina, bi nađena u pepelu čitava, bez ikakve povrede od ognja. Isto tako u to isto vreme izgore i kapela u pustinji, ne zna se kako, a onaj krst bi nađen u pepelu nepovređen. Takvim čudesima svi se divljahu i proslavljahu Boga i Bogorodicu. Zatim se potrudiše, te i po treći put podigoše crkvu od drveta, samo veću i lepšu od onih dveju prethodnih; isto tako načiniše po treći put i kapelu u pustinji. Ova treća crkva trajala je više od sto godina, sve do carovanja blagovernog sveruskog velikog kneza Vasilija Jovanoviča.[15]
Pokrenut naročitom revnošću i usrđem prema Prečistoj Djevi Bogorodici, i ljubavlju prema čudotvornoj ikoni Njenoj, Veliki knez Vasilije naredi da se o njegovom trošku podigne na Tihvinki umesto drvene kamena crkva. Uskoro bi crkva gotova sa papertom. Kada majstori stadoše glačati i beliti zidove u paperti, paperta se, po neispitanom promislu Božjem, sruši, i svojim kamenjem zatrpa dvadeset radnika. Sveštenike, radničke nadzornike i sav narod obuze silna tuga zbog zatrpanih kamenjem radnika, jer smatrahu da su svi poginuli pod ruševinama. I odmah se dadoše na raskopavanje ruševina. Posle trodnevnog rada oni raskopaše ruševine, i sve radnike nađoše žive i nepovređene, sačuvane milosrđem Božjim i pomoćju Prečiste Bogomatere. Ovome preslavnome čudu svi se prisutni veoma obradovaše i uznesoše blagodarnost Hristu Bogu i Njegovoj Prečistoj Materi. Zatim iznova pristupiše radovima i ubrzo sazidaše prekrasnu papertu. I kada ceo hram bi potpuno dovršen i ukrašen, na njegovo osvećenje dođe, po želji velikoga kneza, preosvećeni Serapion, arhiepiskop novgorodski. Osvetivši crkvu, on unese u nju čudotvornu ikonu Presvete Bogorodice.
Neko vreme posle osvećenja crkve Presvete Bogorodice dođe na Tihvinku sam veliki knez Vasilije Jovanovič. Vučen ljubavlju k Presvetoj Bogorodici, on je želeo da vidi i celiva Njenu čudotvornu ikonu, i da joj se usrdno pomoli, a i da razgleda novopodignutu crkvu. U to vreme arhiepiskop Velikog Novgoroda beše preosvećeni Makarije, koji potom po volji Božjoj postade mitropolit moskovski.[16] On dođe zajedno sa velikim knezom na Tihvinku. Tu oni pred čudotvornom ikonom sa suzama satvoriše duge molitve, pa se zatim vratiše: arhiepiskop u Novgorod, a veliki knez u Moskvu.
Po prestavljenju blagočestivog velikog kneza Vasilija Jovanoviča na velikokneževski presto moskovski stupi njegov sin Jovan Vasiljevič,[17] koji se prvi krunisa za cara. Slično ocu svom, i on imađaše veliku veru i usrđe k Presvetoj Bogorodici i k čudotvornoj ikoni njenoj na Tihvinki. I kao nekada otac njegov, tako i on sam dođe tamo na poklonjenje. Videvši da crkvom na Tihvinki upravljaju mirski sveštenici i đakoni, to se njemu ne dopade, i on namisli da tu osnuje manastir. Pošto se posavetova sa mitropolitom moskovskim Makarijem, sa novgorodskim arhiepiskopom Pimenom, i sa kneževima i bojarima svojim, on naredi da se sva okolna sela i mirski sveštenici koji behu pri crkvi presele na drugo mesto, daleko od crkve, a da se kod crkve dovedu monasi i da se pristupi zidanju manastira. I za kratko vreme na Tihvinki bi podignut o carskom trošku divan manastir, sav od kamena, i ograđen kamenim zidovima; i u njemu bi zavedeno opštežiće, kao i u drugim velikim obiteljima. Prvi iguman ovog manastira bi Kiril. I mnogi vrlinski monasi, privlačeni čudesima od ikone Presvete Bogorodice, stadoše napuštati svoja pustinjska obitališta i dolaziti u Tihvinsku obitelj.
Jedan od prvih koji tamo dođe još dok se manastir građaše, beše inok Avramije. On se dotle podvizavao u Sergijevom manastiru na Velikim Lukama, udaljenom od Tihvinske obitelji oko pet stotina potrkališta.[18] Ovaj Avramije, kao što sam pričaše, bio je dugo vremena bolestan u svome manastiru, i već se stao pripremati za smrt. A bogougodni nastavnik njegov Martirije, koji je slušao mnogo o čudotvornoj Tihvinskoj ikoni Prečiste Bogorodice, i o raznovrsnim isceljenjima koja ona daje bolesnicima, posavetova Avramiju da se zavetuje da će ići na Tihvinku i pomoliti se Prečistoj Božjoj Materi. Bolesni Avramije se odmah zavetova da će ići tamo i pomoliti se Bogorodici; i tog časa se isceli od svoje duge i teške bolesti. Vrativši se na taj način od vrata smrti, on odmah ustade sa bolesničkog odra potpuno zdrav, radujući se i slaveći Boga. Obradova se i nastavnik njegov Martirije zbog tako brzog isceljenja svoga učenika, i divljaše se ovom čudu Presvete Bogomatere. I naredi učeniku da bez odlaganja ide na Tihvinku i ispuni svoje obećanje.
Avramije odmah krenu na put, i, stigavši u Tihvinsku obitelj, on bogobojažljivo ispuni svoje obećanje. Sa suzama radosnicama pripadajući k svetoj ikoni Bogomatere, on je ustima i srcem celivaše, i uznošaše joj blagodarnost od sve duše. I svima prisutnima on ispriča o milosti kojom ga obasu Presveta Bogomati. To dođe do ušiju novgorodskog arhiepiskopa Pimena, koji se u to vreme nalazio na reci Tihvinki nadgledajući udaranje temelja manastiru, i ispuni se duhovne radosti, i proslavi Gospoda i Njegovu Prečistu Mater. Avramiju on ne dopusti da se vrati k svome starcu Martiriju, već mu predade ključeve od crkve, da bi on, u znak blagodarnosti za neiskazanu milost Božje Matere prema njemu, prvi dolazio u njen hram i poslednji odlazio, otvarajući ga pred početak bogosluženja i zatvarajući ga po završetku bogosluženja.
Međutim starac Martirije, po Avramijevom odlasku, stade žaliti što i on sam ne pođe s učenikom svojim da se pokloni čudotvornoj ikoni Presvete Djeve. I donese odluku da ide na Tihvinku čim se njegov učenik vrati. Pošto je dugo čekao učenika, starac se zabrinu zbog njegovog nevraćanja, i vide u snu ovakvo viđenje: ogroman ognjeni stub stajaše na onoj strani gde se nalazio Tihvin; na vrhu stuba bejaše ikona Presvete Bogorodice, kao ona Tihvinska, i sijaše kao sunce; Martirija obuze silna želja da tu ikonu celiva, ali se u takvom raspoloženju on probudi. I tada ga obuze dvostruko jača želja, da na javi vidi tu svetu ikonu i celiva je. I on odmah ostavi sve i hitno krenu k Tihvinu. Stigavši tamo i ugledavši ikonu Bogomatere, on pripade k njoj sa neizrazivom radošću, lijući silne suze od radosti. Pritom on vide i učenika svoga potpuno zdrava, i ne htede da se vrati u svoj manastir, već i sam ostade u Tihvinskoj obitelji, da bi mogao svakodnevno gledati čudotvornu ikonu Bogomatere.
No posle nekog vremena Martirije, po Božjem blagovolenju, bi preseljen na drugo pustinjsko mesto, udaljeno četrdeset potrkališta od Tihvinske obitelji, nad kojim jedne večeri Avramije vide krst na nebu, sastavljen od zvezda, koji obasjavaše sav taj kraj. Preseljujući se na to mesto, blaženi starac Martirije uze sa sobom kopiju čudotvorne ikone Presvete Djeve, i boravljaše u toj pustinji u bezmolviju, u molitvenom tihovanju i bogorazmišljanju, dan i noć služeći Bogu. A kopiju čudotvorne ikone Presvete Bogorodice on svagda nošaše sa sobom, kuda bi god išao. I dogodi mu se jednom da bude u gradu Tveru, u kome po naređenju cara i velikog kneza Jovana Vasiljeviča življaše tada kazanski car Simeon.[19] U vreme boravka starca Martirija u tom gradu, caru Simeonu umre sin Jovan, koji pre toga beše dugo bolovao. Starac Martirije položi na mrtvaca ikonu Bogomatere koju nošaše sa sobom, i mrtvac tog časa vaskrse. Simeon se veoma obradova i uznese veliku blagodarnost Gospodu Bogu i Prečistoj Bogomateri. Potom, u znak blagodarnosti blaženom starcu Martiriju, on sazida u Martirijevoj pustinji crkvu od kamena u ime Presvete Bogorodice, i kraj nje podiže manastir.
A sada ćemo se opet vratiti na Tihvinsku obitelj, ili bolje – na Tihvinsku čudotvornu ikonu Presvete Bogorodice, da bismo bar delimično ispričali njena čudesa.
Od dana javljanja svete ikone na Tihvinki do ustrojenja manastira prošlo je sto sedamdeset sedam godina. Za to vreme crkvu držahu mirski sveštenici, i mnoga čudesa bivahu od čudotvorne ikone Presvete Bogorodice, i razna se isceljenja davahu od nje, ali ta čudesa niko ne zapisa za pouku kasnijim pokolenjima. Tako smo zbog prostote ondašnjih crkvenih sveštenoslužitelja mi lišeni velike duhovne koristi. No i kada manastir bi ustrojen ne zapisivahu se mnoga čudesa, ili iz prostote ili iz nehata. I to malo što je došlo do nas mi i sabiramo, kao posle žetve preostalo klasje, ili kao posle berbe vinograda slučajno neobrane grozdiće.
Čovek neki po imenu Teofil, koji je četiri i po godine bio slep, progleda moleći se pred ikonom Prečiste Bogomatere. To se zbilo 1581. godine.
Te iste godine jedan dečak, po imenu Haralampije, koji beše besomučan, kada ga privedoše k čudotvornoj ikoni Presvete Djeve, oslobodi se nečistoga duha.
Slepac Zaharija, koji pet godina ne beše video svetlosti, čim ga dovedoše pred svetu ikonu, progleda.
Jednome čoveku, kome beše ime Kliment, i življaše u carskom gradu Moskvi, zanemože žena koja se zvaše Paraskeva. Čitavu godinu ona ležaše na postelji, celim telom silno pateći od bolesti. Od strahovitih bolova ona polude i izgubi vid. Muž upotrebi sva sredstva, da bi je izlečio; ali sve beše uzalud, i on stade očajavati za njen život. Utom on ču da u Tihvinu postoji čudotvorna ikona Presvete Bogorodice, koja daruje milost i brzo iscelenje svima koji joj sa verom pribegavaju. Ispunjen nadom, on stade ubeđivati ženu da da obećanje Prečistoj Bogomateri, da će ići na poklonjenje Njenoj čudotvornoj ikoni Tihvinskoj. Žena dade takvo obećanje. I čim izgovori to obećanje, ona tog trenutka ustade potpuno zdrava sa bolesničke postelje, kao da se probudila od sna. Pri tome celo joj telo postade zdravo, samo oči njene ne dobiše vid. Tada oni oboje odmah pođoše u Tihvin, zajednički ispunjujući dato obećanje. Stigavši u Tihvinsku obitelj Bogomatere u prvu subotu Velikog Posta, oni pravo s puta uđoše u crkvu k svetoj ikoni Prečiste, pomoliše se pred Njom i satvoriše molebno pjenije. I kada tog istog dana behu na svenoćnom nedeljnom bdeniju, milosrđem Presvete Bogorodice žena dobi vid. I svi koji behu u crkvi, videvši to čudo, proslaviše Boga i Bogorodicu. A isceljena žena i njen muž veliku blagodarnost uznesoše Gospodu i Prečistoj materi Njegovoj, pa se s radošću vratiše svome domu. To se dogodilo 1583. godine.
U godini 1586. o prazniku Pokrova Presvete Bogorodice bi doveden u Tihvinsku obitelj neki slepac Georgije, i kad se moljaše pred čudotvornom ikonom Prečiste, on progleda na desno oko. I nikim ne vođen, on otide kući svojoj, slaveći Hrista Boga i Njegovu Prečistu Mater što progleda na jedno oko.
Na nekoliko dana posle toga donesoše u obitelj k čudotvornoj ikoni Vladičice čoveka, koji se zvao Andrej: petnaest godina on beše uzet, gluv i nem. Kada pred ikonom Prečiste očitaše molitve za njegovo iscelenje, on se odmah isceli od svojih neduga: povrati mu se sluh, odreši mu se jezik, i oslobodi se uzetosti, te mu celo telo ozdravi, i on stade na noge kao potpuno zdrav čovek.
Žena neka Mavra, koja je živela na reci Usći, beše sedamnaest godina potpuno slepa. Privedena k čudotvornoj ikoni Presvete Bogomatere, ona sasvim progleda. To je bilo u 1587. godini.
Te iste godine 4. marta dovedoše u Tihvinsku obitelj iz Velikog Novgoroda nekog dečka, po imenu Georgija. On beše ovladan nečistim duhom, koji ga šest godina ljuto mučaše. Kada ga privedoše pred svetu ikonu Bogomatere, to mračni duh, ne podnoseći svetlost blagodati koja se lila iz čudotvorne ikone, odmah iziđe iz bolesnog dečka, iščeznuvši kao tama pred suncem, i dečak postade potpuno zdrav.
Neka udovica Julijana tako se teško razbole od očiju da potpuno izgubi vid, i beše slepa dve godine. Čuvši za mnogočudotvornu Tihvinsku ikonu Presvete Bogorodice, i za neiskazana isceljenja koja bivaju od nje, Julijana se zapali plamenom verom k Bogomateri i dade obećanje da će otputovati k Njenoj ikoni na poklonjenje. I odmah, tog časa Presveta Vladičica joj u kući njenoj dade očni vid, i ona progleda. I Julijana, goreći od želje da što pre prinese blagodarnost Prečistoj, odmah krenu, nikim ne vođena, u Tihvinsku obitelj Njenu. Stigavši tamo, ona ispuni svoje obećanje, i ispriča svima o čudesnoj milosti koju joj ukaza Bogomater. To se dogodilo u 1589. godini.
Jednovremeno sa tim neki bogalj Akindin, kome noge behu zgrčene i dve godine nije mogao uopšte hoditi nogama, puzeći na kolenima dođe pred mnogočudotvornu ikonu Vladičice naše Bogorodice, i čim se pomoli pred njom, noge mu se odmah ispraviše, i ustavši stade hoditi zdrav pred svima, blagodareći Hrista Boga i Njegovu Prečistu Mater.
Te iste godine, 10. avgusta, dovedoše u svetu obitelj Tihvinsku iz Velikog Novgoroda slepog mladića Jonu. I on dobi vid od čudotvorne ikone Presvete Bogorodice.
Drugi mladić, po imenu Maksim, u kome beše nečisti duh, bi poveden od svojih roditelja k čudotvornoj ikoni Prečiste; i dok još behu na putu mladić dobi nebesku pomoć od Preblagoslovene Majke Božije: silom Božjom nečisti duh bi izgnan nz njega. Stigavši u manastir, oni ispričaše o tom čudu. I svi uznesoše blagodarnost Bogu i Bogorodici. To se zbilo u 1591. godini, šestog septembra.
Žena, po imenu Jelena, koja dve ipo godine beše potpuno slepa, progleda pred čudotvornom ikonom Bogomatere u dan nedeljni na Liturgiji, za vreme pevanja: Dostojno jest…
U 1593. godini na praznik Uspenja Presvete Bogorodice, druga slepa žena, Marija, dovedena k čudotvornoj ikoni Prečiste, progleda blagodaću njenom.
Takođe čovek neki, po imenu Kliment, po zanatu kujundžija, razbole se od očiju i izgubi vid. Moleći se pred čudotvornom ikonom Presvete Bogorodice, on ozdravi i progleda.
Drugi slepac, po imenu Filip, pet godina ne vide belo videlo. Njega dovedoše u Tihvinsku obitelj u Nedelju Pravoslavlja. Stojeći i moleći se pred čudotvornom ikonom Prečiste Bogorodice, on u vreme svete Liturgije, pri prenošenju Česnih Darova, progleda potpuno i stade sve videti jasno. To se desilo 1596. godine.
Te godine dođe iz carskog grada Moskve neki čovek Kiril, slep na jedno oko. Moleći se pred ikonom Presvete Bogorodice, on progleda na to oko. Pri tome evo šta on ispriča o sebi. Razbolevši se od teške glavobolje, on od silnih bolova oslepe na oba oka. Pola godine on niti svetlosti vide, niti mu se bolovi umanjiše, ma da se njegovi neobično mnogo brinjahu oko njega. Tada njegova supruga vide u snu neko viđenje, pri čemu ona ču ovakve reči: „Neka muž tvoj ode u Tihvin k čudotvornoj ikoni Presvete Bogorodice, i tamo će biti isceljen. Ne bude li otišao, nastradaće još strašnije“. Probudivši se od sna, žena odmah ispriča to mužu. I on se odmah stade usrdno moliti k Prečistoj Bogorodici i davati obećanje da će ići u Tihvin na poklonjenje Njenoj ikoni. I tog časa prestadoše mu bolovi, i progleda na oba oka, i bi potpuno zdrav. Ali odlažući s dana na dan ispunjenje svoga obećanja, on najzad potpuno zaboravi na njega, i tako ne ispuni dato obećanje. Zbog toga posle nekog vremena ponovo naiđe na njega pređašnja bolest, i on opet oslepe na oba oka. Tada opomenuvši se neispunjenog obećanja i uvidevši svoj greh, on stade plakati, ridati i kajati se, i ponovo se molitvom obrati Presvetoj Bogorodici zavetujući se da će ispuniti svoje ranije obećanje. I milosrđem Presvete Vladičice on opet dobi isceljenje, i progleda, ali samo na jedno oko, a drugo mu ostade slepo. On onda, ne odlažući više ispunjenje svoga obećanja, odmah krenu u Tihvin, i ugledavši tamo jednim okom čudotvornu ikonu Prečiste, njemu se otvori i drugo oko.
Devetog decembra te iste 1596. godine doputovaše u manastir dvadeset i tri čoveka, predvođeni svojim starešinama, Grigorijem i Mihailom. Pošto izvršiše blagodarno molepstvije pred čudotvornom ikonom Prečiste Bogorodice, oni ispričaše o sebi sledeće. Nalazili su se daleko na Severnom Moru u lovu na morske zveri, ali ih morska bura zadrža mnogo dana na jednom pustom mestu. Ostavši bez hrane, oni stadoše gladovati, i od dugog nejedenja njima prećaše smrt. I tako, u očekivanju smrti svaki se moljaše Bogu za oproštaj grehova svojih. Pri tome oni se setiše Tihvinske čudotvorne ikone Presvete Bogorodice, pa joj se stadoše usrdno moliti. I prve noći jednome od njih, kada ga usred molitve malo uhvati san, javi se brza Pomoćnica – Presveta Djeva Marija, i naredi mu da kaže svima da se hrane nekom travom koja je rasla tamo, dok se vreme ne prolepša, da bi se morem vratili svojim kućama. Ovo viđenje on ispriča svojim drugovima. I kada oni probaše travu, nađoše da ima izvrstan ukus i da je sitovna kao hleb. I ta trava beše njima ono što i Izrailjcima mana u pustinji, i oni se hranjahu njome dvadeset dana, sve dok ne prestade bura.
Nakon malo vremena u Tihvinsku obitelj dođe žena, po imenu Jelena, i ispriča o sebi sledeće. Tri godine ona beše slepa. Ali, pokrenuta verom, ona naredi da je povezu k Tihvinskoj ikoni Bogomatere. I kada beše na putu, ona iznenada progleda, i do manastira dođe bez ičije pomoći. Tu ona i odade blagodarno poklonjenje Božjoj Materi pred čudotvornom ikonom njenom.
Tako isto i čovek neki, po imenu Mamant, doputova iz Bjelojezerskih krajeva i ispriča o sebi kako je dugo vreme bio slep, no čim dade obećanje da će ići u Tihvin na poklonjenje čudotvornoj ikoni Prečiste Vladičice, on tog časa potpuno progleda. To je bilo u 1597. godini.
Te iste godine iz tih istih krajeva dođe jedan drugi čovek, po imenu Diomid, i takođe ispriča o sebi kako je cele godine ležao uzet, pa setivši se Tihvinske čudotvorne ikone Presvete Bogorodice, stade joj se moliti i obećavati da će otići i pokloniti joj se; i tog časa ustade zdrav, i odmah ispuni svoje obećanje.
Te iste godine neki Pimen, ovladan ljutim demonom, bi od svojih srodnika, okovan u verige, poveden ka Tihvinskoj čudotvornoj ikoni Presvete Vladičice. I kad oni još behu na polovini puta, bolesnik dobi isceljenje milosrđem Prečiste: demon izađe iz njega, i on potpuno zdrav dođe u manastir i pokloni se brzoj isceliteljki svojoj. To je bilo 9. decembra.
Jedan čovek, po imenu Kodrat, razbolevši se od glavobolje, oslepe, i ne vide sunca godinu i po dana. Čuvši za Tihvinsku čudotvornu ikonu Bogomatere, on se s umilenjem pomoli i dade obećanje da će ići k njoj na poklonjenje, i – odmah progleda. Ali odloživši put za drugo vreme, on potpuno zaboravi svoje obećanje, i ne ode da prinese blagodarnost svojoj Isceliteljki – Prečistoj Djevi Bogorodici. No nakon deset godina pošto je progledao, on ponovo oslepe na isti način kao i prvi put. Ali pored svega toga on se ne seti svoga obećanja dok u snu ne bi opomenut. Jer u snu on vide jednog čoveka koji mu govoraše: „Idi k Prečistoj Bogorodici u Tihvin, i ispuni svoje obećanje. Ako pak ne pođeš i obećanje ne ispuniš, nećeš progledati“. Probudivši se od sna, on se opomenu svoga obećanja i uvide svoj greh, pa odmah krenu u Tihvinsku obitelj vođen pratiocem. Stigavši tamo, on bi priveden k čudotvornoj ikoni Prečiste. Usrdno se moleći pred njom, on progleda milosrđem Presvete Bogorodice.
Nekome čoveku Jovanu, koji je dugo vreme teško bolovao i bio blizu smrti, javi se u snu svetitelj Hristov Nikolaj i reče mu: „Ako hoćeš da budeš živ i zdrav, daj obećanje Presvetoj Bogorodici da ćeš ići i pokloniti se čudotvornoj ikoni Njenoj na Tihvinki“. – Probudivši se iz sna, Jovan se odmah stade sa suzama moliti i davati obećanje Prečistoj Bogomateri, da će ići i pokloniti se Njenoj svetoj ikoni, – i tog časa ustade potpuno zdrav, i otputova u Tihvinsku obitelj, s blagodarnošću ispunjujući svoje obećanje. To se zbilo avgusta meseca 1599. godine.
Te iste godine dovedena bi u Tihvinsku obitelj slepa žena, po imenu Marija, koja deset godina ne beše videla belog videla. Pomolivši se pred čudotvornom ikonom Prečiste, ona progleda.
Druga žena, po imenu Evdokija, iz okoline jezera Onjege, besomučna i uzeta, pritom sa suvom rukom, čim dade obećanje da će otići k Tihvinskoj čudotvornoj ikoni Prečiste, odmah se isceli u domu svom od besomučnosti i uzetosti: jer duh nečisti pobeže iz nje, i oduzeti delovi tela ozdraviše; jedino joj ruka ostade neisceljena, da ona ne bi zaboravila na svoje obećanje. A kada ona dođe u Tihvinsku obitelj, i pomoli se Božjoj Materi pred Njenom ikonom, tada joj i ruka postade zdrava. To se zbilo 1603. godine.
Hromi i slepi čovek Jovan dade obećanje da će ići na poklonjenje čudotvornoj ikoni Prečiste, i milosrđem Bogomatere dobi isceljenje u kući svojoj: očima progleda i noge mu se ispraviše. I on omdah otputova u Tihvinsku obitelj, i prvog marta 1606. godine prinese blagodarnost Prečistoj Isceliteljki svojoj.
Isto tako i mnogi drugi ljudi, bolesni od raznih bolesti, u ovo vreme i u potonja vremena, odmah dobijahu isceljenja čim bi dali obećanje da će ići na poklonjenje Tihvinskoj čudotvornoj ikoni Presvete Bogorodice. „Mi znamo, kaže Tihvinski letopisac, da od ove svete ikone nikada nisu prestajala predivna čudesa; ona su se izlivala iz nje, kao živa voda iz izvora, na sve koji joj sa verom pristupaju. Tako, mnogi slepci dobiše vid, besomučni se oslobodiše besova, gluvi pročuše, uzeti ozdraviše, nemi progovoriše, bolesni u nogama skočiše kao jeleni, bolesni od glavobolje se isceliše. Čak i po dalekim pokrajinama razni bolesnici, čim bi se zavetovali čudesnoj ikoni, ubrzo su dobijali od nje pomoć. Jednom rečju, koji god se s verom obratio zaštiti Bogomatere, uskoro je dobijao potrebnu pomoć“.
Za carovanja blagočestivog cara i velikog kneza Vasilija Jovanoviča Šujskog[20] nastade, po popuštenju Božjem zbog grehova naših, velika pometnja u Ruskoj zemlji, jedno od unutarnjih međusobica, drugo od spoljnih neprijatelja. I prolivaše se krv pravoslavnih hrišćana. Carski grad Moskvu zauzeše pogranični inoverni ljudi, a Veliki Novgorod sa celom njegovom oblašću osvojiše Varjagi.[21] U to vreme i obitelj Tihvinska nalažaše se pod vlašću Varjaga, i trpljaše od njih mnoga ugnjetavanja. No milošću Božjom i Njegovom svemogućnom pomoću, rasturena ruska vojska se sabra, oduze od inoveraca carski grad Moskvu, i u njemu se zacari blagoverni car i veliki knez Mihail Teodorovič.[22] On posla svoju vojsku i u predele Velikog Novgoroda protiv Varjaga, i tamo, kod reke Usće, Varjagi biše pobeđeni i udariše u bekstvo; carska vojska ih sustiže na reci Tihvinki, pa jedne pobi, a druge zarobi žive.
Čuvši za takav poraz, vojvoda varjažki, koji gospodaraše Velikim Novgorodom i imađaše u njemu veliku vojsku varjažku, ispuni se strahovite jarosti i gneva. Želeći da odmazdi Rusima za taj poraz, on posla svoje pukove da mačem i ognjem potpuno opustoše i razore Tihvinsku obitelj sa svima okolnim naseljima. Doznavši o tome, svi se žitelji okolnih naselja slegoše sa ženama i decom u obitelj, ograđenu tvrdim kamenim zidovima. Tu se oni zajedno sa monasima i nemnogobrojnim carskim vojnicima zatvoriše, uzdajući se ne toliko u jakoću zidova, koliko u pomoć i zaštitu Presvete Djeve Bogorodice, te neoborive tvrđave. Kada Varjagi stigoše, oni sa svih strana opsedoše manastir i stadoše strahovito udarati na njega. Oni pak u manastiru behu u velikom strahu. Dok se jedni nalažahu na zidovima i bijahu sa neprijateljima, dotle se drugi zajedno sa monasima, sabrani u crkvi, sa suzama moljahu Bogu i Presvetoj Bogorodici pred čudotvornom ikonom Njenom, vršeći svenoćno bdenije i proseći od Prečiste pomoć pravoslavnim hrišćanima. I ta pomoć ne izostade. Te noći jednoj ženi Mariji, koja sva uplakana zadrema u toku bdenija, javi se u snu Prečista Djeva Bogorodica i reče joj: „Kaži svima što su u manastiru: neka uzmu ikonu moju i sa njome prođu po zidovima oko manastira, pa će tada ugledati milost Božju“. – Trgnuvši se iz sna, žena odmah ispriča to viđenje svima što behu u crkvi. Čuvši to, oni se ispuniše radosti i nade, pa uzevši čudotvornu ikonu Presvete Bogorodice, oni se uz pojanje crkvenih pesama popeše na manastirske bedeme. I tu, vršeći litiju oko manastira, oni plakahu i vapijahu k Presvetoj Bogomajci: „Carice Nebeska, pogledaj na nevolje slugu Tvojih! izbavi nas od neprijatelja koji su nas opkolili! javi silu Svoju! da bi svi neprijatelji naši saznali, da si sa nama Ti, Zaštitnica naša“. – I tog časa veliki strah spopade Varjage, i oni se pometoše, i svi pobegoše od manastira, iako ih niko nije gonio.
No posle izvesnog vremena Varjagi opet dođoše na manastir sa još većom silom, opsedoše ga, i mnogo dana držahu opsadu tukući ga neprestano. Za vreme opsade u manastiru se nalažaše ne malo ljudi obojega pola i raznog uzrasta: pri teskobi i zajedničkom boravljenju muških i ženskih, nisu se svi držali kako dolikuje svetinji u kojoj su se nalazili, nego su se raspaljivali strašću. Zbog toga ih postiže gnev Božji, i Gospod ih ostavi bez Svoje pomoći. Tada neprijatelji, po popuštenju Božjem, stadoše raznovrsnim dovijanjima sve strašnije i strašnije dodijavati opsednutima. I sve koji behu u manastiru obuze veliki strah; i iznemogavajući od neprekidne borbe, smatrahu da im je blizu kraj. Stoga počeše s gorkim plačem pribegavati k čudotvornoj ikoni Prečiste Djeve i s umilenjem vapiti: Ti vidiš, Bogorodice Djevo, smirenje naše! Ne ostavi, Prečista, obitelj Svoju, koju si Ti sama dolaskom svete ikone Tvoje blagoizvolela sazdati! Smiluj se na stado Tvoje, Presveta! Ti vidiš, Vladičice, ljutu navalu neprijatelja naših na nas! Stoga, ne ostavi nas sluge Tvoje, koji niotkuda nemamo pomoći, osim Tebe, Vladičice!
Za vreme opsade u manastiru se nalazio sluga Soloveckog manastira Martinijan, čovek pobožan i bogobojažljiv. Njemu se u viđenju javi Prečista Bogorodica sa svetim Nikolajem, prepodobnim Varlamom Hutinskim i Zosimom Soloveckim, i reče mu: „Moja je pomoć odstupila od ovog svetog mesta, zato što ga mnogi oskvrnaviše svojim nečistim delima“.
Užasnut, Martinijan se trže od viđenja, i sa mnogim suzama ispriča svoje viđenje starešinama u obitelji. Kada to čuše, starešine odmah pronađoše sve oskvrnitelje i isteraše ih iz manastira; zatim i pritvor crkveni očistiše, pa stadoše mnogim suznim molitvama umilostivljavati Boga i Bogorodicu da ih ne predadu u ruke neprijateljima njihovim. I čovekoljubivi Gospod, na zauzimanje Prečiste Matere Svoje, Svoj pravedni gnev pretvori u milosrđe, i od toga dana opsađeni stadoše jačati, a neprijatelji slabiti. Najzad se opsađeni posavetovaše i učiniše ovo: ograđeni milošću Prečiste Djeve, oni iznenada izađoše iz manastirskih zidina i, jurnuvši na neprijatelje, stadoše se junački boriti s njima. Božja pomoć im, molitvama Bogomatere, sarađivaše, i Gospod im dade slavnu pobedu nad neprijateljima. Jer, ma da ih ne beše mnogo, oni mnoge hiljade neprijatelja pobediše, i u bekstvo nateraše, a neke žive zarobiše i u manastir dovedoše.
Međutim Varjagi i posle toga ne ostaviše svetu obitelj na miru. Da bi osvetili svoj sramni poraz, oni sa ogromnom vojnom silom dođoše pod manastir i opsedoše ga. I besno jurišahu na njega sa svih strana. Zatim počeše kopati tajne podzemne prilaze ispod manastirske kapije i ispod zidina. Tada se Prečista Bogorodica opet javi u noćnom viđenju gorespomenutom Martinijanu i reče mu: „Kaži starešinama da iziđu i oteraju svinje od moga doma, jer svuda unaokolo izriše, i već sam prag kapije potkopaše“. – U to isto vreme tako isto javljanje i naređenje Prečiste bi i drugome čoveku, koji se zvaše Grigorije. I oni obojica, Martinijan i Grigorije, izvestiše o tome sve u manastiru.
Te iste noći Gospod posla Varjagima – neprijateljima strašno viđenje: oni ugledaše sa one strane na kojoj se nalazi Moskva gde k manastiru idu mnogi pukovi naoružanih vojnika, sa mnogim svetlim krstonosnim barjacima. Misleći da to carska vojska dolazi u pomoć opsađenima u manastiru, oni se uplašiše i htedoše da beže. Ali se zadržaše, uzdajući se u svoje potkope, da će pomoću njih razrušiti kapiju i zidove.
Međutim opsađenici, čuvši od Martinijana i Grigorija za naređenje Presvete Bogomatere, okrepiše se dobrom nadom, i satvorivši sa suzama molitve pred čudotvornom ikonom Njenom, izađoše iz manastira, kao i prvi put, naoružani i jurnuše na svoje neprijatelje. Pomažući pravoslavnima, Gospod pomete pukove varjažke, i njih spopade strah i trepet. Pometeni i pokolebani, oni udariše u bekstvo, bijući jedan drugog u toj izgubljenosti i prestravljenosti. Pri tome njih gonjahu ne toliko malobrojni vidljivi vojnici koliko bezbrojni nevidljivi ratnici. Videći neprijatelje kako beže, pravoslavni se još više ohrabriše i gonjahu ih još žešće, sekući ih kao granje, a neke zarobljujući žive. One pak Varjage koji se nalažahu u potkopima, vojska što izađe iz manastira jedne pobi a druge zatrpa zemljom. Kada se završi bitka, zarobljeni Varjaga pričahu u manastiru, kako prošle noći videše ogromnu vojsku naoružanu gde dođe u manastir, i kako tu istu vojsku videše gde izađe iz manastira i jurnu na njih, satirući ih i goneći ih. Slušajući to kazivanje Varjaga, pravoslavni sa suzama uznošahu veliku blagodarnost Bogu i Prečistoj Božjoj Materi. Ova slavna pobeda dogodi se u mesecu septembru, na sam Krstovdan, 1614. godine.
Iduće godine varjažki vojvoda, koji je sedeo u Velikom Novgorodu, besan od jeda na Tihvinsku obitelj, pod kojom mu toliko vojske izgibe, ponovo posla vrlo veliku vojsku, sa naređenjem: da manastir potpuno razore do temelja, da čudotvornu ikonu Presvete Bogorodice iseku na komade, i da crkvu Njenu razmetnu kamen po kamen i unište. Kada varjažka vojna sila krenu sa takvim naređenjem na Tihvin, vest o tome stiže u Tihvinsku obitelj. Svi što behu u obitelji veoma se uplašiše, i htedoše da uzmu čudotvornu ikonu Prečiste, pa da s njom beže u Moskvu. No ikona se ne dade pokrenuti sa svog mesta: jer koliko god puta sveštenici, pojući molebne pesme, pokušavahu da je uzmu u ruke sa njenog mesta, nikako to ne mogoše učiniti. Onda oni razumeše da Prečista Djeva Bogorodica ne odobrava njihovo bekstvo iz manastira. Stoga, položivši svu svoju nadu na svemoćnu pomoć Carice Nebeske, zatvoriše se u manastiru i stadoše čekati dolazak neprijatelja. No brza Pomoćnica pravoslavnih i budna Čuvarka Svoje obitelji ne dopusti Varjagima ni da dođu do Njene obitelji, nego im prepreči put čudesnim viđenjem: Ona pokaza Varjagima gde velika i strašno naoružana vojska ide na njih jureći; ne nadajući se da se mogu odupreti takvoj nepobedivoj sili, oni od silnog straha udariše u bekstvo, pri čemu jedan drugog gažahu i uništavahu. I od toga vremena Varjagi se više ne usuđivahu da dolaze k Tihvinskoj Obitelji. Tako Prečista Djeva nekoliko puta odbrani obitelj Svoju od neprijatelja. I ne samo obitelj Svoju izbavi iz njihovih ruku, nego i Veliki Novgorod sa celokupnom oblašću njegovom Ona ubrzo oslobodi od varjažkog ropstva i predade pravoslavnom caru ruskom. I molitvama Njenim nastade mir i spokojstvo za celo rusko carstvo.
Ne mnogo godina nakon minulih, gorespomenutih nevolja i opasnosti, kada se Tihvinska obitelj sa celom Ruskom zemljom naslađivala mirom, Bogu bi ugodno, po neiskazanom promislu Njegovom, da obitelj, koju sačuva čitavom od Varjaga, poseti ognjem, da bi žitelje njene urazumio i očistio od svake nečistote. Ta strašna poseta Božja bi na čudesan način predskazana bratiji manastira. To je bilo ovako. U Tihvinu življaše jedan ubog čovek, po imenu Nikita, koji se pravljaše lud Boga radi, jurodivi Boga radi. Njemu se, ne u snu nego na javi, javi prepodobni Makarije Želtovodski i reče mu: „Idi i kaži igumanu i bratiji, da strogo čuvaju uzdržanje, a naročito da nikakvo alkoholno piće ne drže u manastiru, jer pijanstvo biva uzrok sviju zala. Osim toga, neka ne puštaju u manastir, sem na crkvena bogosluženja, lica, naročito ženskoga pola, koja mogu izazvati sablazan kod bratije. Još im kaži, da se neprestano mole Bogu i Prečistoj Bogomateri, da bi otklonili od manastira kaznu Božju: požar“. – A Nikita, ne poznavajući svetitelja sedinom ukrašena, upita ga, ko je on. Svetitelj mu odgovori: , Ja sam Makarije Želtovodski; došao sam da se poklonim čudotvornoj ikoni Prečiste Bogorodice“. – Rekavši to, on postade nevidljiv. Nikita onda ode i ispriča svoje viđenje igumanu i bratiji. Ali mu oni ne poverovaše, nego ga čak i ismejaše kao jurodivog.
Posle nekoliko dana, od neke sitnice zapali se jedna kelija, i plamen se od nje brzo raširi na sva zdanja, te ceo manastir stade goreti. Požar beše tako silan, da se ne samo drvena zdanja pretvoriše u pepeo, nego i mnoge kamene zgrade raspadoše se od ognja. Tada poznaše monasi, da se prepodobni Makarije Želtovodski zaista javio jurodivom Nikiti i upozorio ih preko njega na gnev Božji koji im preti požarom. Pokajavši se, oni stadoše držati sve što im prepodobni naredi. I usrdno se moljahu Bogu i Prečistoj Bogomateri, proseći oproštaj gresima svojim. I milosrđem Carice Nebeske obitelj se za kratko vreme opet izvanredno obnovi, te i sada stoji čitava, cvetajući kao krin i proslavljajući se čudesima koja bivaju od čudotvorne ikone Presvete Bogorodice. Jer i sada oni koji sa verom dolaze u manastir, dobijaju ono što ištu i svakovrsni neduzi ljudski primaju na čudesan način isceljenja.[23]
Otkuda ova čudotvorna ikona Presvete Bogorodice nepoznatim vazdušnim putem bi prenesena u Tihvin, o tome nema potpuno jasnih podataka. Ali u drevnim rukopisnim knjigama piše, da je ona, po blagovolenju Božjem, došla u Rusiju iz Grčke, iz Carigrada, u vreme carovanja grčkog cara Jovana Paleologa,[24] na 70 godina pre zauzeća Carigrada od strane Turaka (1453. godine). To se vidi iz sledećeg kazivanja.
U vreme, kada se ta čudotvorna ikona Presvete Bogorodice stade na Tihvinu proslavljati mnogim i velikim čudesima, dogodi se da neki novgorodski trgovci, ljudi pobožni, budu u Carigradu. Razgovarajući sa njima, carigradski patrijarh se seti čudotvorne ikone što je kod njih bila, pa na neki tajanstveni način otišla iz Carigrada, i upita ih da nisu oni što čuli o toj ikoni. Oni mu onda ispričaše sledeće, i to zakletvom potvrdiše. Jedna čudotvorna ikona Bogomatere, kazivahu oni, dođe po vazduhu na čudesan način u Veliku Rusiju, – Bog zna otkuda, – i javljaše se tamo po raznim mestima, u krajevima Velikog Novgoroda, prelazeći iz mesta u mesto; najzad se ona pojavi slavno na reci Tihvinki, gde satvori divna i neiskazana čudesa; pa se i sada nalazi tamo u crkvi.
Čuvši ovo kazivanje, i razumevši da je to ta ikona o kojoj on raspituje, patrijarh stade iz dubine duše uzdisati i podrobnije o njoj raspitivati. Potom i sam ispriča, kako ta ista ikona Bogomatere jednom preslavno ode iz Carigrada po moru nekuda, kuda je Božji promisao vođaše, i kako se, posle izvesnog vremena, ponovo vrati u Carigrad, kako ona činjaše mnoga čudesa i dobra vernim ljudima, i kao moćna Pomoćnica davaše nadmoć i pobedu nad neprijateljima. „A sada, govoraše patrijarh, usled gordosti naše, bratomržnje i drugih nepravda, ona sasvim ode od nas i više se neće vratiti“.
Rekavši sve to sa velikom potresenošću, patrijarh pođe zajedno sa novgorodskim trgovcima u crkvu i pokaza im mesto i kivot gde je stajala ta čudotvorna ikona Presvete Bogorodice. To se mesto nalazilo, kada se uđe u crkvu na zapadna vrata, kraj desnoga stuba; no sada na to mesto beše postavljena druga ikona Prečiste Bogorodice, samo manja od one, i pred ovom goraše neugasivo kandilo.
Sve to čuvši i videvši, novgorodski se ljudi veoma udiviše i proslaviše Gospoda Boga i Njegovu Prečistu Mater, koja Svojom čudotvornom ikonom tvori nadprirodna čudesa po raznim zemljama. Dugo oni razgovarahu sa patrijarhom o ikoni: patrijarh – o čudesima počinjenim Njome u Grčkoj zemlji, a oni – o čudesima Njenim koja zadiviše Rusku zemlju. I ruski se ljudi veoma obradovaše, dobivši takva obaveštenja o čudotvornoj ikoni Prečiste.
Kada oni otputovaše iz Carigrada i stigoše u Rusku zemlju, onda se od njih po celoj Rusiji raznese to što oni čuše u Carigradu od patrijarha o čudotvornoj ikoni Bogomatere. Sve što im vaseljenski patrijarh ispriča o toj svetoj ikoni bi zapisano. Od toga doba svi se uveriše, da je Tihvinska čudotvorna ikona Prečiste Bogomatere baš ona ikona koja je tajanstveno otišla iz Carigrada. Stoga, po ugledu na mesto koje je ova ikona imala u Carigradu, bi načinjeno za nju i u Tihvinskoj obitelji u crkvi mesto kraj desnoga stuba pri ulazu u crkvu kroz zapadna vrata. Ona se tu i sada nalazi, tvoreći mnoga i neizreciva čudesa.
A pošto se ova čudotvorna ikona Presvete Bogorodice u Tihvinu, od mnogih naziva još i Odigitrijom, i Rimskom ili Lidskom, to će umesno biti da ovde spomenemo, da su u Carigradu postojale dve, naročito proslavljene čudesima ikone Presvete Bogorodice: jedna se od njih zvala Odigitrija, a druga – Rimljanka ili Lidska. Tako dakle, Odigitrija je jedna ikona, a Rimljanka je druga. O ovim dvema čudotvornim ikonama mi ćemo ovde reći po nešto, da bi to svaki znao o njima.
 
O ČUDOTVORNOJ IKONI PRESVETE BOGORODICE,
ZVANOJ LIDSKA ILI RIMSKA
 
Sveti vrhovni apostol Petar i sveti apostol Jovan Bogoslov, pre no što krenuše, kao i ostali apostoli, u razne krajeve zemlje na propoved Evanđelja, oni najpre propovedahu Hrista po gradovima u blizini Jerusalima. I kada behu u gradu Lidi,[25] koji potom bi prozvan Diospol, oni mnoge ljude privedoše Hristu Bogu, i podigoše tamo crkvu u ime Prečiste Bogomatere. U to vreme za hrišćane beše nastalo zatišje, pošto posle ubistva prvomučenika Stefana prestade za neko vreme gonjenje na hrišćane. Tome je doprinela ta okolnost što car Tiberije,[26] koji beše slušao mnogo o Hristu Gospodu našem i o Njegovim neiskazanim čudesima, naredi da hrišćane ne gone. O tom, za Hristovu Crkvu mirnom vremenu, u Delima Apostolskim govori se ovako: „Crkve po svoj Judeji i Galileji i Samariji bejahu na miru, i napredovahu, i hođahu u strahu Gospodnjem“ (D. A. 9, 31). Podigavši crkvu u Lidi za vreme tog mira, sveti apostoli Petar i Jovan otputovaše u Jerusalim i moliše Prečistu Djevu Bogorodicu da dođe u Lidu da vidi hram podignut u Njeno ime, da ga blagoslovi i osveti Svojim dolaskom, da bi molitve onih koji se u njemu budu molili bile blagoprijatne Bogu, rođenome od Nje. Na takvu molbu svetih apostola Prečista im reče: „S radošću se vratite u Lidu; tamo ću i ja biti s vama“.
Došavši ponovo u Lidu, oni ugledaše u crkvi na jednom od kamenih stubova što su držali građevinu, ne rukom rađenu već Bogom upisanu ikonu Prečiste, koja je verno izražavala izgled svetog lica Njenog i česnih haljina Njenih koje je Ona obično nosila. Ugledavši to, apostoli se pokloniše toj čudotvornoj i nerukopisanoj ikoni Presvete Bogorodice i uzneše blagodarnost Bogu Logosu (Reči) koji se ovaplotio od Nje. Potom i sama Vladičica dođe u Lidu, i, ugledavši ikonu Svoju i mnoštvo ljudi verujućih u Hrista, Ona se obradova duhom i dade toj ikoni Svojoj blagodat i silu čudotvorstva.
Od toga doba prođe mnogo godina kada na presto grčko-rimskih careva stupi Julijan Bogoodstupnik,[27] koji podiže žestoko gonjenje na Crkvu Hristovu. Znajući da u Lidi postoji čudotvorna ikona Prečiste, on posla tamo svoga srodnika, po imenu takođe Julijana, sa naređenjem da pomoću kamenosečnih sprava izbriše tu čudotvornu ikonu Majke Božije. I tada se dogodi divno čudo: ukoliko se kamenoresci truđahu da raznim kamenosečnim spravama istružu tu nerukopisanu ikonu, utoliko boje i crte na čudesan način sve dublje prodirahu u kameni stub, i ikona ostajaše netaknuta. Pošto se dugo mučiše i ništa ne uspeše, oni bespomoćni otidoše. I širaše se glas o ovoj ikoni Prečiste Bogorodice po svima krajevima sveta, zbog prevelikih i bezbrojnih čudesa njenih, i sa svih strana neprestano se sticahu u Lidu mnoštvo vernih radi poklonjenja čudotvornoj ikoni Prečiste.
Nakon mnogo i mnogo godina otputova u Palestinu radi poklonjenja tamošnjim svetinjama blaženi German, potonji patrijarh carigradski.[28] Pošto se pokloni grobu Gospodnjem i ostalim svetim mestima, on ode i u Lidu. Tu se pokloni čudotvornoj ikoni Presvete Bogorodice, i naruči jednom ikonopiscu da mu na dasci izradi kopiju ove ikone. Kada kopija bi gotova, blaženi German je odnese u Carigrad, i čuvaše je kao neocenjivo blago, moleći se pred njom svaki dan. Zatim u vreme cara Artemija, prozvanog Anastasije,[29] on bi, po volji Božjoj, izabran za patrijarha carigradskog. No Lav Isavrijanac,[30] stupivši posle Anastasija na carski presto i pokazavši se revnostan ikonoborac, podiže ljuto gonjenje na pravoslavne i protera sa patrijaršijskog prestola svjatjejšeg patrijarha Germana, beščesteći ga i zlostavljajući ga. Izgonjen iz crkve i patrijaršije, sveti German uze sa sobom dve svete ikone: ikonu Hrista Spasitelja i ikonu Presvete Bogorodice, i to onu kopiju čudotvorne ikone Lidske. Zatim, pre no što sede u lađu i otplovi u progonstvo, on napisa poslanicu papi rimskom, svjatjejšem Grigoriju,[31] obaveštavajući ga o svome nevinom progonstvu i o gonjenju pravoslavnih od strane ikonoboračkog cara. Napisavši tu poslanicu, on na debeloj dasci Spasiteljeve ikone izdubi mesto i stavi tamo zapečećenu poslanicu, pošto prethodno označi datum i čas kad je napisana. Zatim, zatvorivši dobro izdubljeno mesto, on sa suzama celiva svetu ikonu Spasiteljevu, i pri tom reče dvaput: Nastavniče, Nastavniče! spasavaj Sebe i nas!
Rekavši to, on spusti ikonu u more. I sveta ikona, ploveći morem dan i noć, stiže u drevni Rim. A te noći svjatjejšem papi bi otkriveno Bogom o dolasku Spasiteljeve ikone u Rim. Stoga papa, čim sunce granu, uze sa sobom svoj klir, pa sa svećama i kadionicama krenuše lađom niz Tibar ka moru u susret Spasiteljevoj ikoni. Kada stigoše na ušće Tibra u more, oni ugledaše ikonu gde uspravno ide po vodi. Preneraženi i u isto vreme veoma obradovani, oni joj se pobožno pokloniše. Pri tome papa Grigorije, obraćajući se česnoj ikoni, sa suzama govoraše: Ako si, Gospode, došao k nama nedostojnima, onda Te molimo: kao što si preslavno išao po vodi, tako uziđi i na naše ruke, jer mi nedstojni ne smemo da Te se dotaknemo.
Čim on to izgovori, ikona se odmah podiže uvis, i leteći po vazduhu kao ptica, spusti se na ruke arhijereju. A on, sa suzama radosnicama celivavši je i odavši joj dužno poštovanje, praćen klirom sa psalmopjenijem ponese je u Rim i pronese je po celom gradu, da bi svi mogli videti tu božanstvenu ikonu. Zatim je on postavi u velikoj crkvi svetog vrhovnog apostola Petra. Tu on izvadi iz ikone patrijarhovu poslanicu, potpuno suvu i nedarnutu vodom, pročita je, i doznade šta zločestivi car ikonoborac počini u Carigradu. Iz poslanice svjatjejši papa doznade još i to, da je ta Spasiteljeva ikona stigla k njima iz Carigrada za jedan dan i noć. I svi veličahu nepostižnu silu Božiju. Tugujući zbog pojave ikonoboračke jeresi na Istoku i zbog progonstva svjatjejšeg Germana, papa napisa smelu poslanicu nepobožnom caru, izobličavajući njegovu nepobožnost. A od Spasiteljeve ikone u Rimu bivahu mnoga čudesa i isceljenja ljudi od raznovrsnih bolesti.
Međutim svjatjejši German, videći da ikonoborci ne prestaju sa beščešćenjem i izrugivanjem svetih ikona, koje oni pljuvahu, lomljahu, u blato bacahu, nogama gažahu, ognjem spaljivahu, i osećajući da mu se približuje kraj, napisa iz svog zatočenja drugu poslanicu prvoprestolniku rimskom, obavestivši ga o bezakonjima koja se činjahu na Istoku. Onda na dasci ikone Presvete Bogorodice, kopije Lidske, izdubi mesto, i brižljivo sakri u njemu svoju poslanicu, stavivši prethodno datum kad je poslanica pisana. Zagrlivši ikonu, i plakavši mnogo, on reče: „Idi, Vladičice, idi, i spasavaj se bežeći sada ne od Iroda u Egipat nego od zveropodobnih ikonoboraca u Rim; tamo će blagočestivi sačuvati ikonu Tvoju od gadnih ruku ikonoboračkih. Pređi ovo veliko i prostrano more bezbedno ploveći, jer nosiš na rukama svojim Stvoritelja neba i zemlje i mora. Putuj i spasi sebe u rukama ugodnika Tvog Grigorija; a nas, koji se zlopatimo zbog čestvovanja svetih ikona, upokoj u naseljima pravednih, i pomeni u nebeskim dvorima Tvojim“.
Tako govoreći, i suzama kvaseći svetu ikonu, sveti German je s ljubavlju celiva, pa je spusti u more. Ikona zaplovi po moru brže od orlovskog leta, i stiže u Rim za jedan dan i noć. Te Noći papa bi izvešten Bogom o dolasku u Rim ikone Nebeske Carice. Stoga, ustavši od sna, on sa celokupnim klirom krenu svetoj ikoni Bogomatere u susret kao ranije ikoni Spasiteljevoj, ploveći rekom Tibar, sa svećama i kadionicama. Kada stigoše na ušće Tibra, oni svi ugledaše ikonu Božje Matere gde stojeći uspravno ide k njima po vodi. Papa pruži k njoj ruke svoje, i ikona se sama podiže i spusti na njegove ruke. Papa je s velikom radošću primi, pokloni joj se i celiva je, pa se vrati u Rim, diveći se velikim čudesnim delima Božjim. Zatim on otvori na ikoni udubljenje, nađe u njemu poslanicu svjatjejšeg patrijarha Germana, pročita je, i doznade da je ikona juče bila spuštena u more. A žaljaše zbog svetog Germana što tako veliki svetilnik Crkve čami u zatočenju, i plaka mnogo za njim. Svečesnu pak ikonu Bogomatere papa svečano pronese po celome gradu, kao ranije i ikonu Spasiteljevu, pa je onda unese u crkvu svetog apostola Petra i postavi u oltaru. I od toga doba bivahu od te svete ikone razna čudesa i isceljenja.
Posle toga prođe još nekoliko godina, u toku kojih u Carigradu besnijahu ikonoborački carevi i patrijarsi. No svi oni sa sramom nestadoše, i na vizantijski presto stupi blagoverni car Mihailo.[32] Pošto on beše maloletan, to carevinom upravljaše njegova blagočestiva majka, carica Teodora.[33] Za njihova carovanja ikonoborska jeres bi potpuno iskorenjena. (O ovome videti pod 11. februarom, kada se slavi Sv. Teodora).
U to vreme u Rimu ona ikona Presvete Bogorodice, koju sveti German spusti u more i posla papi u Rim i koja se nalažaše u oltaru crkve svetoga Petra, stade se na očigled sviju sama od sebe pokretati i ljuljati. To se ponavljalo mnogo dana, nekada u vreme večernjeg bogosluženja, nekada u vreme jutarnjeg, a nekada u vreme Liturgije. Zbog takvog čuda žitelje Rima obuze i divljenje i strah, jer smatrahu da je to predznak nekog gneva Božjeg koji ide na njih. U to vreme rimskim papom beše svjatjejši Sergije.[34] I jednom, kada on saborno vršaše bogosluženje u crkvi svetog apostola Petra, stade se ikona Presvete Bogorodice silno pokretati i njihati. Videći to, svi se prisutni prepadoše, pa gromko vapijahu dugo: Gospode, pomiluj! – I pošto milost Božja bi prizivana dugo, ikona prestade da se njiha. Ali uskoro zatim ikona se ponovo stade pokretati, stvarajući pri tome šum, pa se sa svoga mesta podiže u vazduh. Tada svi koji behu u crkvi, povikavši, slegoše se u oltar, i stadoše pružati ruke svoje ka ikoni, želeći da je prihvate, da ne bi pala na zemlju i razbila se. Ali je niko ne mogaše dohvatiti, pošto se ona nošaše visoko po vazduhu. Lagano, kao hodajući kroz crkvu, ona se kretaše ka izlazu iz crkve, nošena nevidljivim anđelskim rukama. Svjatjejši papa, sa svim klirom i narodom, u strahu i trepetu praćaše ikonu kuda ona iđaše. Došavši na reku Tibar, ikona se spusti na vodu i zaplovi ka moru. Sav narod i papa krenuše obalom reke i, posmatrajući odlazak ikone, suznih očiju je praćahu. Pri tome papa, roneći suze, govoraše: Avaj nama, Carice! Avaj nama, Gospođo! Kuda odlaziš od nas, Božanstveni Kivote? Kao što si nekada došla k nama po vodi, tako sada tim istim putem odlaziš od nas. Strah i trepet spopada nas zbog Tvog odlaska od nas: jer se bojimo da i nas u Rimu ne postigne gonjenje od ikonoboraca, kao što je postiglo one u Carigradu, te si i Ti otišla otuda. Kada će, o svemoćna Vladičice, prestati jeretičke bure i nemiri koji smućuju Crkvu Hristovu?
To i mnogo drugo govoraše papa ridajući i zajedno s narodom prateći čudotvornu ikonu, dok se ona ne sakri od njihovih očiju, zahvaćena tokom brze morske struje. Posle toga svjatjejši papa naredi da se ovo slavno čudo zapiše u crkvenim letopisima, da bi spomen o njemu ostao za buduća pokolenja.
Međutim, sveta ikona Prečiste Bogomatere ploveći morem stiže sutradan u Carigrad i pristade u pristaništu blizu carskih palata. Blagoverni ljudi koji se tamo desiše, uzeše je i odneše blagočestivoj carici Teodori. Primivši svetu ikonu i doznavši da je nađena u morskom pristaništu, Teodora reče da je to, verovatno, jedna od onih ikona koje ikonoborci, vezavši ih za teško kamenje, behu pobacali u more: sada pak, pošto su se vrpce, kojima je ikona bila privezana, odvezale ili istrulele, ikona je isplivala na površinu. Tako zajedno s caricom mišljahu i drugi.
Uskoro posle toga blagoverni car Mihailo i svjatjejši patrijarh Metodije uputiše u Rim naročite izaslanike duhovnog i svetovnog zvanja sa pismima papi, u kojima ga pozivahu u Carigrad na sabor radi rasmatranja i osude ikonoborske jeresi. Stigavši u Rim i predavši pisma papi, oni veoma obradovaše papu i sve pravoslavne hrišćane vešću da je prestala vladavina ikonoborske jeresi. Potom i sami izaslanici se ispuniše radošću kada doznadoše za velika čudesa koja su se zbila od čudotvornih ikona Spasitelja i Presvete Bogorodice: kako one u dane svjatjejšeg pape Grigorija, najpre jedna pa potom druga, doploviše morem u Rim, puštene u more svjatjejšim patrijarhom Germanom, i kako nedavno ikona Presvete Bogorodice sama se krenu sa mesta na kome beše utvrđena i ponovo otplovi iz Rima. Zapisavši sva ta čudesna zbivanja, izaslanici označiše dan odlaska ikone Prečiste Bogorodice iz Rima. A kada se vratiše u Carigrad, oni sve to ispričaše caru, materi njegovoj carici Teodori i patrijarhu Metodiju. Oni se onda opomenuše ikone, nađene na morskom pristaništu, i pomisliše: Nije li ta ikona doplovila k nama iz Rima?
Ubrzo zatim u Carigrad doputovaše naročiti izaslanici papini da na saboru budu predstavnici rimskog episkopa. Njima pokazaše ikonu Presvete Bogorodice, nađenu na morskoj obali, i oni odmah poznaše u njoj onu čudotvornu ikonu koja nedavno otplovi iz Rima. I sa suzama pripadajući k svetoj ikoni, oni kazivahu svima da je to ta ikona što otide od njih iz Rima. Posle toga izaslanici pogledaše u zabeleške dan i čas njenog odlaska iz Rima, i videše da je sveta ikona doplovila u Carigrad za jedan dan i noć. I svi proslaviše svemoguću Silu Božju. Tada svjatjejši patrijarh Metodije sa celokupnim klirom, u prisustvu cara i senata, uzeše tu svetu ikonu iz carskih palata i, praćeni narodom, svečano je prenesoše u Halkopratiju,[35] i česno je postaviše u crkvi Presvete Bogorodice, radujući se tako čudesnom daru Božjem. Od toga vremena ta čudotvorna ikona Majke Božje bi prozvana Rimskom, pošto iz Rima doplovi u Carigrad. I bivahu od nje čudesa premnoga.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
DIONISIJA,
arhiepiskopa suzdaljskog
 
Postrižnik Kijevo-Pečerskog manastira; zatim otšelnik, nastanio se u pećini nedaleko od Nižnjeg Novgoroda, na obali Volge, osnovao polovinom četrnaestog veka Nižegorodski Pečerski manastir. Ogromnim poznavanjem pravila vere i strogim podvižničkim životom, sveti Dionisije stekao sveopšte uvaženje. On se mnogo potrudio oko iskorenjivanja jeresi strigoljnika. Godine 1374. sveti Dionisije bi rukopoložen svetim mitropolitom Aleksijem za episkopa Suzdaljskog; a zatim proizveden za arhiepiskopa. Kasnije, izabran za mitropolita cele Rusije, on pri povratku iz Carigrada bi zadržan u Kijevu od strane kneza Litovskog. Nalazeći se u zatvoru, on provođaše u molitvi i srdačnoj skrušenosti sve vreme do same končine svoje, 15. oktobra 1385. godine. Svete mošti njegove počivaju u Kijevu u Antonijevim pešterama.
 
SPOMEN SVETOG NOVOG PREPODOBNOMUČENIKA
DAVIDA
 
Prepodobni David rodi se u mestu Ajvali u kidonijskoj oblasti Male Azije. Otuda dođe u Svetu Goru i postade monah u skitu svete Bogopramatere Ane. Zatim ga oci poslaše u grad Smirnu da od hrišćana skupi milostinju radi obnove hramova Preobraženja i Presvete Bogorodice na Svetoj Gori. Sa prikupljenim novcem vrati se na Aton i obnovi spomenute svete hramove. No prepodobnog Davida beše zahvatila velika želja da mučenički postrada za Gospoda Hrista i zato otide sam u Magneziju (M. Azija) i pred Turcima na razne načine sa smelošću ispovedaše svoju veru u Hrista. Turci ga na to izudaraše, razbiše mu glavu i prognaše ga iz svoga mesta. On se tada vrati u Svetu Goru i o svemu ispriča svome starcu, no ovaj mu ne dade dozvolu za mučeništvo „zbog nepoznatog ishoda“, kako mu reče. Prepodobni tada otide u Kareju da pita za savet episkopa Pankratija (bivšeg Hristupoljskog). Episkop mu dade blagoslov i on otide u Solun. U Solunu doznade da se tu nalazi jedan bivši svetogorski monah, koji prelašćen beše primio Muhamedovu veru, i požuri da ga posavetuje da se pokaje i povrati u istinitu veru hrišćansku. Kada za to doznaše Turci odmah ga uhvatiše i izvedoše pred sudiju. Sudija se uplaši da David zaista ne obrati spomenutog odstupnika, i zato brzo izdade zapovest da se mučenik pogubi vešanjem. Ovo i učiniše dželati turski i noću 26. juna 1813. godine obesiše ovog ispovednika i mučenika naše svete vere hrišćanske. Njegov spomen proslavljaju svetogorski oci u skitu Svete Ane, a takođe ga proslavlja i mitropolija u Solunu.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ANTIONA
 
U miru se upokojio.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
TERAPONTA I MAKARIJA
 
U sinaksaru Carigradske Crkve ova dva sveta mučenika spominju se zajedno sa svetim mučenicima Markijem i Markijom (o kojima videti pod 27. junom).
 


 
NAPOMENE:

  1. Po nekima prepodobni David je rođen i odrastao u Solunu. Ali Josif Pesmopisac, koji je najpre monahovao u Solunu i dobro znao život prepodobnoga, pa mu i Službu napisao, ništa takvo ne govori.
  2. Ovo čudo opisa Atanasije Parios; štampano sa službom 1792., 1817. i 1842. godine. Takođe i u „Neon Limonarion“.
  3. Antiohija – grad u Siriji, na reci Oronti.
  4. Car Teodosije II Mlađi – carovao od 408. do 450. godine.
  5. Spomen svete carice Pulherije praznuje se 10. septembra.
  6. Vlaherna – kraj u Carigradu, u zapadnom delu grada. U vreme procvata Vizantijske imperije Vlaherna je bila čuvena na celom Istoku svojim svetinjama; naročito je Vlaherna bila poznata po Bogorodičinoj crkvi, podignutoj Lavom Velikim (457-474. god.); u njegovo vreme u tu crkvu bila je položena česna riza Presvete Bogorodice, preneta iz Palestine; tu su još čuvani u zlatnom kovčegu omofor Prečiste Bogomatere i deo Njenog pojasa.
  7. Car Iraklije – carovao od 610. do 641. godine.
  8. Podrazumeva se Hozroj II, iz dinastije Sosanida; carovao od 590. do 621. godine.
  9. Ovaj se manastir nalazio na periferiji Carigrada.
  10. Dimitrije III Jovanovič vladao kao veliki knez u Moskvi od 1363. do 1388. godine.
  11. Mitropolitovao ruskom mitropolijom od 1382. do 1389. godnne, sa prekidom od 1385. do 1388. godine.
  12. Varjaškim Morem nazivalo se tada Baltičko More.
  13. Jezero Nevo – sada Ladoško Jezero.
  14. Tihvinka je pritoka reke Sjas, koja se uliva u Ladoško Jezero s jugoistočne strane; Tihvin je grad u Novgorodskoj guberniji.
  15. Vasilije IV Jovanovič, otac Jovana Groznog, knezovao od 1505- 1533. god.
  16. Moskovsku mitropolitsku stolicu držao od 1542. do 1564. godine.
  17. Car Jovan IV Vasiljevič, prozvan Grozni, prvi se proglasio za ruskog cara i uzeo naziv cara; carovao od 1533. do 1584. godine.
  18. Potrkalište (grčki: μίλιον; crkvenoslovenski: poprište) iznosi hiljadu koračaja.
  19. Podrazumeva se Simeon Bekbulatovič, kazanski han, kršteni Tatarin. Jedno vreme (1574. god.) Grozni ga posadi na carski presto umesto sebe, ma da je, razume se, Simeon bio samo car po imenu. Kroz četiri godine on bi prognan iz Moskve i dat mu na upravu Tver i Toržok.
  20. Vasilije Šujski, izabran od strane bojara posle zbacivanja lažnog Dimitrija I, carovao od 1606. do 1610. godine.
  21. Varjagi = Šveđani.
  22. Mihail Fjodorovič Romanov, izabran za cara saborom zemstva iz cele Rusije, stupio na presto 1613. godine i carovao do 1645. godine.
  23. Tihvinska ikona Bogomatere je jedna od najpoznatijih i najpoštovanijih ikona Njenih u Rusiji. Hiljade i hiljade poklonika stiču se svake godine k njoj. Ruski kneževi i carevi su davali ogromne priloge Tihvinskoj obitelji. U obe prestonice, u mnogim gradovima i manastirima, pa čak i seoskim parohijskim crkvama, nalaze se kopije ove ikone, proslavljene takođe čudesima. U Tihvinskom manastiru vrše se godišnje dvadeset i četiri litije po okolini sa čudotvornom ikonom.
  24. Jovan VII Paleolog, carovao od 1379. do 1391. godine.
  25. Grad u Palestini, na severozapadu od Jerusalima, na putu za Jafu.
  26. Tiberije carovao od 14. do 37. godine posle Hrista.
  27. Julijan Odstupnik carovao od 361. do 363. godine.
  28. Sveti German bio patrijarhom carigradskim od 713. do 730. godine.
  29. Podrazumeva se imperator Anastasije II, koji je carovao od 713 – 715.
  30. Lav III Isavrijanac – carovao od 716. do 741. god.
  31. Sveti Grigorije bio na papskom prestolu u Rimu od 715. do 731 g.
  32. Car Mihailo III stupio na presto 842. godine, no počeo upravljati carevinom samostalno od 855. godine; carovao do 867. godine.
  33. Supruga cara Teofila (824 – 842. god.); upravljala carevinom za maloletstva sina svog Mihaila: od 842. do 855. godine.
  34. Podrazumeva se papa Sergije II (od 844. do 847. god.).
  35. Halkopratija – kraj u Carigradu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *