NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za jun

Žitija Svetih za jun

23. JUNI
 
SPOMEN SVETE MUČENICE
AGRIPINE
 
Sveta devojka Agripina beše rođena i vaspitana u Rimu. Izmalena ona predade sebe Bogu, i beše „Hristov miris među onima koji se spasavaju“ (2. Kor. 2, 15). Ukrasivši dušu svoju devstvenošću i čistotom, ona kao miomirisan cvet umirisavaše srca vernih i odgonjaše smrad strasti. Duhovno obručivši sebe Gospodu Hristu, ona kao nevesta Hristova smelo i junački pohita na mučeništvo, i iz ljubavi prema Ženiku svom Hristu predade sebe na mnoge muke i stradanja, u vreme cara Valerijana.[1] Po telu je gvozdenim štapovima tako žestoko biše, da joj kosti polomiše. Zatim joj haljine svukoše i u lance je okovaše. No anđeo Gospodnji nevidljivom rukom razdreši je okova i ukrepi je; i ona, razrušivši svako bezbožje u mukama predade duh svoj Bogu.[2]
Njene drugarice, sluškinje Hristove: Vasa, Paula i Agatonika, tajno uzeše telo svete mučenice i iziđoše s njim iz Rima. Prelazeći iz mesta u mesto, i posle duge plovidbe morem, one stigoše na ostrvo Siciliju, i tamo česno sahraniše sveto telo. Čim se Sicilija udostoji primiti česne mošti svete mučenice, odmah se oslobodi tame i obmane demonske, i stadoše je štititi molitve svete Agripine. Tako, kada agarjani navališe na grad, u kome beše crkva svete mučenice, i drznuše se tući ga, sa željom da ga iznenada zauzmu, oni pretrpeše potpun poraz.
Od česnog groba svete mučenice svi bolesnici i prokaženi, koji sa verom dolažahu, dobijahu isceljenje od svakovrsnih neduga svetim molitvama svete mučenice a blagodaću Hrista Boga našeg.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
EVSTOHIJA, GAJA I DRUGIH S NJIMA
 
Sveti Evstohije i njegov nećak Gaj i njegova deca: Lolija, Prova i Urban, behu iz grada Usade. Postradaše 300. godine, za carovanja Maksimijanova i uprave oblasnog upravitelja Agripe. Evstohije najpre beše idolski žrec; zatim, posmatrajući junaštvo svetih mučenika hrišćanskih i njihova neobična čudesa, on napusti idolopoklonstvo, ode u Antiohiju i krsti se. Krsti ga sam episkop Antiohijski Evdoksije. Evdoksije ga proizvede i za prezvitera. Posle toga Evstohije ode u Listru Likaonijsku. Tamo nađe svog nećaka Gaja sa troje dece svoje: Lolijom, Provom i Urbanom. Evstohije ih nauči veri Hristovoj, krsti njih i sve srodnike svoje.
Zbog toga ih neznabošci izvedoše na sud pred oblasnog upravitelja. Ovaj zahtevaše od njih da se odreknu Hrista. Ali oni ne htedoše. Onda, po upraviteljevom naređenju, Evstohija obesiše na drvo i silno ga tukoše. Zatim svetu Loliju i brata joj Urbana staviše na muke, pa im obraze isekoše. A pošto Gaj pobožno pokupi rukama svojim njihovu krv radi osvećenja, bi strahovito bijen po grudima i stomaku. Tada Evstohiju bi odsečena glava, i on primi venac mučeništva.
Nekoliko dana posle toga Gaj i Evstohijeva deca biše vezani za gvozdeni točak i mučeni. Ali ih Bog sačuva nepovređene, jer zaustavi točak i ugasi oganj koji je goreo ispod točka. Zbog toga im ošišaše glave i klincima ih probodoše; onda Provi i Loliji odsekoše dojke, a Urbana tukoše drvenim mačevima. No pošto se blaženi mučenici nipošto ne htedoše odreći Hrista nego Ga gromko propovedahu i prizivahu, to im naposletku odsekoše glave, i tako ovi sveti vencenosci uziđoše na nebo.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
URBANA, LOLIJE I PROVE[3]
 
SPOMEN ČUDOTVORNE IKONE
PRESVETE BOGORODICE „VLADIMIRSKE“
 
Godine 1480. neznabožni car tatarski Ahmat sa velikom vojskom sleže se na reku Ugru, da zarati sa velikim knezom Jovanom Vasiljevičem.[4] Moskvi je pretila opsada. Tada veliki knez, naoružavši se molitvom i blagoslovom mitropolita sveruskog Gerontija,[5] i svoga duhovnika Vasijana, arhiepiskopa rostovskog,[6] iziđe protiv Tatara ka reci Ugri. Oba arhijereja usrdno zamoliše velikog kneza da se junački bori sa neznabošcima za pravoslavnu veru. Dugo vreme vojske stajahu jedna prema drugoj, ne pristupajući odlučujućoj bici. Najzad, posredništvom Presvete Bogorodice dogodi se divno čudo: strah odjednom spopade Tatare, i oni, bojeći se jedan drugog, razbegoše se nikim ne gonjeni.
Tako svemilostivi Bog, radi molitava Presvete Bogorodice, darova hrišćanima sjajnu pobedu nad neprijateljima bez prolivanja krvi, poštedevši dostojanje Svoje – grad Moskvu i svu Rusiju. Kad se veliki knez Jovan Vasiljevič zajedno sa svojim sinom velikim knezom Jovanom i sa svom vojskom vrati u Moskvu, svi se ljudi obradovaše velikom radošću, slaveći Boga i Presvetu Bogorodicu za slavno izbavljenje. Od toga doba u bogospasavanom gradu Moskvi bi ustanovljen novi praznik u čast ikone Presvete Bogorodice, zvane Vladimirska, pred kojom se narod molio za spas od Tatara. Taj praznik se praznuje 23. juna, i vrše se litije, u slavu i blagodarnost Spasitelju celoga sveta – Hristu Bogu našem, i Njegovoj Prečistoj Bogomateri.
Ova sveta ikona Presvete Bogorodice, koju je po predanju naslikao Sv. Apostol Luka, doneta je iz Carigrada u Rusiju, u Kijev, za vreme velikog kneza Jurija Vladimiroviča Dolgorukog (1144-1155. g.), a odatle je 1160. godine preneta u grad Vladimir, zbog čega se i naziva „Vladimirska“. Od 1395. godine ova čudotvorna ikona Bogorodice nalazi se u Moskvi. Njen spomen praznuje se još i 26. avgusta i 21. maja.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
JOSIFA
 
U svetu zvao se Ilarion; živeo pobožno. Godine 1588. juna 23. bio udostojen čudesnog viđenja Vladimirske ikone Bogomatere u šumi, na 12. vrsta od grada Vologde. On se zamonaši dobivši ime Josif, i na mestu javljenja ikone on osnova Vladimirski manastir, koji bi nazvan Zaonikijevski. Prepustivši drugima upravljanje manastirom, prepodobni Josif se predade podvizima jurodstva (= suludosti) Hrista radi u toku 25 godina sve do same smrti svoje, 1612. godine. Svete mošti njegove pokoje se u njegovom manastiru.
 
POVEST O POKAJANJU
TEOFILA[7]
 
Na mnogo vremena do najezde Persijanaca[8] na Grčke zemlje, u drugoj Kilikijskoj oblasti, u gradu Adani,[9] bejaše ekonom svete saborne arhijerejske crkve toga grada, po imenu Teofil. On vođaše vrlinski i sveti život, mudro i pametno upravljaše crkvenom imovinom, i pravedno po Bogu obavljaše sve poslove. Mesnom arhijereju on beše kao oko koje pazi na sve, i kao desna ruka koja rukovodi svim. I arhijerej ga veoma voljaše; no ne samo arhijerej nego i sav klir i svi žitelji toga grada, zbog velike vrlinskosti njegove: jer on beše otac siročadi, hranitelj udovica, toplo utočište ubogih, branič onepravđenih, pomoćnik bespomoćnih; jednom rečju, ne beše čoveka koga on ne bi utešio u nevolji rečju i delom. Zbog toga svi poštovahu Teofila kao oca, ljubljahu ga kao dobrotvora, i veličahu ga mnogim pohvalama.
Kada se po Božjoj volji episkop grada Adane prestavi iz ovog vremenskog života, onda svi blagočestivi žitelji njegovi svakoga zvanja, pobuđeni istinskom hrišćanskom ljubavlju prema Teofilu zbog velikog dobrotvorstva njegovog prema svima, a pritom znajući njegov čist i besprekoran život, jednodušno ga izabraše za svog episkopa. Napisavši izveštaj o tom izboru, oni ga po najuglednijim građanima poslaše mitropolitu kilikijskom. Pročitavši izveštaj, mitropolit odmah pristade da potvrdi izbor, jer i sam poznavaše Teofila kao čoveka vrlinska i bogougodna, sposobna za upravljanje eparhijom, iskusna i opitna u svemu. I naredi mitropolit da Teofila pozovu k njemu, da bi ga postavio za episkopa Adanske crkve. Ali Teofilo, dobivši i pročitavši mitropolitovo pismo, ne hte otići k njemu, uporno odbijajući da primi episkopski čin. A sav klir i svi građani silnim molbama navaljivahu na njega, moleći ga sa suzama da im bude episkop, ali ništa ne uspeše. Tada oni ponovo uputiše mitropolitu molbu, da im Teofila postavi za episkopa, iako on ne pristaje.
Mitropolit, najzad, posla k Teofilu svoje vlastno naređenje, te on, i protiv svoje volje, dođe k mitropolitu. Mitropolit ga s radošću i ljubavlju primi, i htede da ga odmah posveti za episkopa. No Teofil pade licem na zemlju pred nogama arhijerevim, i sa suzama ga moljaše da ne stavlja na njega takvo breme, i vapijući govoraše: Ja znam grehe svoje, i nisam dostojan episkopskog čina. – I pošto dugo ležaše tako kraj arhijerevih nogu, plačući i preklinjući da ga pusti slobodna, arhijerej mu dade rok od tri dana da dobro razmisli o svemu, pa da pristane primiti episkopski čin, i na taj način ne prenebregne molbe tolikih ljudi koji usrdno žele da ga imaju za svoga pastira.
Posle tri dana mitropolit ponovo prizva Teofila i stade ga savetovati i moliti da se primi episkopskog čina. Pri tome mitropolit hvaljaše čistotu njegova života i iskustvo u upravljanju, i govoraše da je dostojan takvoga čina. No Teofil opet pade pred noge svetitelju, i roneći silne suze vapijaše: Nisam dostojan episkopstva!
Videći da Teofil ostaje nesavitljiv, i uporno odbija i molbe i naredbe, mitropolit ga najzad prepusti njegovoj sopstvenoj volji. A za episkopa postavi drugog čoveka, koga znađaše da je dostojan, i posla ga u Adanu, poverivši mu i Teofila, da on i nadalje obavlja dužnost ekonoma.
Pošto novi episkop provede neko vreme na svom prestolu, a Teofil obavljaše svoju dužnost ekonoma, neki neprijateljski raspoloženi ljudi, podsticani satanskom zavišću, stadoše opadati Teofila kod episkopa, tajno ga klevetajući i optužujući za mnoge nedolične stvari. Spočetka episkop ne poklanjaše ni pažnje ni vere njihovim klevetama, videći da je Teofil u svakom pogledu dobar i besprekoran. Ali, pošto oni dugo vreme ne prestajahu klevetati iz zavisti, skoro svaki dan gadno optužujući Teofila, episkop stade malo po malo obraćati pažnju na njihove reči, saslušavati njihove klevete i poklanjati im vere. I posle izvesnog vremena episkop učini ovo: ukloni Teofila sa ekonomske službe, da više ničim ne upravlja ni u arhijerejskom domu ni u crkvenoj imovini, nego da živi kod svoje kuće tiho, odmarajući se od trudova. Dužnost ekonoma episkop poveri drugome.
Oslobodivši se žitejskih briga i vreve, Teofilo stade živeti služeći Bogu jedinome. Ali, nenavidnik roda ljudskog đavo, ne mogući gledati bogougodan i bezbrižni život Teofilov, naoruža se protiv njega svim svojim lukavstvima, pa ga stade smućivati i preko pomisli i preko nekih ljudi, govoreći mu: Eto, episkop te je osramotio, bacivši u zaborav tolike trudove tvoje; on te je ponizio, pretpostavivši tebi čoveka rđavog, neiskusnog, nedostojnog; on te je izložio na podsmeh i porugu svima.
I stade Teofil, spočetka po malo, obraćati pažnju na reči i pomisli, podmetane mu od đavola; a zatim stade sve više i više i sam o tome razmišljati i sa prijateljima razgovarati i žaliti. Najzad ga đavolovo lukavstvo dovede dotle, da on zaboravi na svoje uobičajeno uzdanje u Boga i poče iznemogavati od malodušnosti i neizmerne tuge, i pade u očajanje. Jer mu je izgledalo da mu se svi podsmevaju i rugaju, i da ga niko više ne poštuje. I on se poče stideti da izlazi iz svoje kuće među ljude. Sve to učini da se u srcu njegovom razgore neodoljiva želja za pređašnjom vlašću i upravljanjem crkvenom imovinom. I mišljaše o tome dan i noć, i smućivaše sebe pomislima, i premišljaše na koji način da povrati sebi pređašnje zvanje, da se neprijatelji njegovi ne bi više radovali njegovom uniženju.
Zbog takve njegove želje i nebogougodnih misli odstupi od njegova srca blagodat Božja, bez koje on dođe u krajnje očajanje i poče tražiti pomoć u vradžbinama i demonima. On, koji nije hteo da se primi episkopskog čina, stade sada čeznuti za daleko manjom vlašću. Bog tako dopusti zato što on beše pristao uz rđave misli i satanski savet.
U tom gradu življaše neki Jevrejin, opak čovek, čuven vračar, čarobnjak i varalica. On beše istinski sluga đavolov i mnoge odvođaše u pogibao. K ovome, dakle, vračaru uputi se jedne noći Teofil i, došavši njegovoj kući, stade lupati na kapiju. Čuvši lupanje, vrač iziđe da vidi ko lupa; i, ugledavši Teofila, zaprepasti se, jer ga je poznavao. Zaprepašćen, vrač zamoli Teofila da uđe u kuću njegovu. Kada Teofil uđe, vrač ga upita: Šta je razlog, gospodine moj, te si se po noći namučio da dođeš k meni bednom i nedostojnom? – U odgovor na to, Teofil pripade k nogama vraču i, moleći ga, reče: Ako što možeš, pomozi mi, i ne odbacuj me u mojoj velikoj tuzi. – I ispriča vraču sve potanko, kako ga episkop ožalosti oduzevši mu upravljanje, kako ga izloži na porugu ljudima, pretpostavivši mu rđavog, a njega udaljivši od službe. Teofil obeća vraču veliku nagradu, ako mu pomogne i povrati mu ranije poštovanje. Na to mu bogomrski vrač Jevrejin odgovori: Gospodine moj, ni najmanje ne tuguj zbog toga, nego se radostan i spokojan vrati sada kući svojoj, pa iduće noći u ovo vreme opet dođi k meni, i ja ću te odvesti k mome gospodaru, a on će ti već potpuno pomoći u svemu. – Čuvši ove reči od vrača, bedni u to vreme Teofil se silno obradova i vrati se svojoj kući pun pagubne nade.
Kada prođe dan i ponovo se spusti noć, Teofil, po naređenju vrača, ode k njemu u ponoć. Vrač ga odvede na ipodrom, mesto na kome se priređuju konjske trke, i reče: Ako ugledaš kakvo viđenje, ili čuješ neki glas, ništa se ne plaši i ne osenjuj sebe krsnim znakom, jer krst ne pomaže ljudima; to je dostojna smeha obmana hrišćanska.
Teofil pristade na sve i obeća vraču da neće ograđivati sebe krsnim znakom. Tada mu vrač odmah pokaza u viđenju mnoštvo nekih neobičnih lica, ukrašenih raznim svetlim odećama i sa zapaljenim svećama u rukama. A to behu đavoli; oni klicahu pohvale svome knezu – Satani; knez tame seđaše usred njih u gordosti i prividnoj slavi. Tada kukavni vrač jevrejski uze Teofila za ruku, uvede ga u taj pagubni skup i približi se s njim knezu. I knez tame upita vrača: Zašto si toga čoveka doveo k nama ovde? – Gospodaru moj, odgovori bogomrski Jevrejin, ja ga dovedoh k tebi, jer on, veoma ožalošćen od svog episkopa, ište pomoći od tebe. – Satana na to reče: Kako ja mogu pomoći onome koji je sluga Boga svog? Ako pak on stvarno hoće da postane moj sluga i da se ubroji u moje sluge, onda ću ga ja tako pomoći, da će on dobiti veću vlast i čast nego što je imao ranije, i biće moćniji od samog episkopa.
Tada vrač upita Teofila: Čuješ li šta knez govori? – Čujem, odgovori Teofil, i sve ću učiniti što mi on naredi. – Rekavši to, Teofil se odmah pokloni Satani i stade mu celivati noge. Onda đavo reče vraču: Neka se ovaj čovek odreče tako zvanog Sina Marijinog; isto tako neka se odreče i Nje same, pošto ih silno mrzim. A to odricanje neka napiše svojom rukom i preda meni. Posle toga neka ište od mene što hoće, i dobiće. – Saslušavši to, Teofil mu odgovori: Sve ću izvršiti što mi naređuješ, gospodaru moj, samo da dobijem ono što želim.
Kada to ču lukavi neprijatelj roda ljudskog, đavo, raširi k njemu svoje demonske ruke i, zagrlivši Teofila, stade mu gladiti bradu i ljubiti ga, stavljajući svoja usta na njegova usta. I reče Teofilu: Raduj se, moj iskreni i verni prijatelju! – Tada nesrećni Teofil, potvrđujući svoje prijateljstvo s đavolom, odreče se Hrista, Spasitelja našeg, i Njegove Prečiste Bogomatere. I napisavši to svoje odrečenje na hartiji, koju vrač unapred beše spremio, zapečati je i predade knezu tame. Posle toga oni se prijateljski zagrliše, poljubiše, pa rastadoše. Knez tame sa slugama svojim postade nevidljiv i udalji se u svoje obitalište – ad; a Teofil i Jevrejin vratiše se sa ipodroma, oba radujući se svojoj pogibli.
Sutradan, po Božjem raspoređenju a ne po đavoljem udešenju, episkop probudivši se, raskaja se što je Teofila uklonio sa dužnosti ekonoma, i posla po njega, te ga pozva u arhijerejski dvor, i sa velikom češću uvede ga u pređašnju dužnost, i dade mu vrlo veliku vlast nad celokupnom crkvenom imovinom i nad svima poslovima. Pored toga episkop u prisustvu klira i građana izmoli oproštaj od Teofila, govoreći: Oprosti mi, brate, oprosti, jer sagreših tebi što tvoju svetost liših časti i na tvoje mesto postavih čoveka nedostojna. Sada njega otpuštam, a tebe molim, da ponovo primiš upravu nad ekonomijom.
Od toga vremena Teofil opet stade živeti u svojoj pređašnjoj časti i vlasti, i upravljati svima ekonomskim poslovima, poštovan više nego svi drugi. Njemu ukazivahu veliko poštovanje i sa strahom mu se pokoravahu ne samo klirici i svi građani, nego ga i sam episkop veoma mnogo uvažavaše. A pređašnji neprijatelji njegovi umukoše sa stidom, i smireno se starahu da zadobiju njegovu naklonost. U to vreme i prepredeni vrač Jevrejin često posećivaše Teofila, i govoraše mu: Vidiš li, gospodine, kako ti ja i moj knez pomogosmo po tvojoj želji, i kako ti brzo ukazasmo pomoć. Teofil odgovaraše: Vaistinu mi pomogoste, i ja vam veoma blagodarim.
Provevši malo vremena u takvom bogoodstupništvu, Teofil se poče buditi kao iz sna i dolaziti k sebi, saznavajući svoju pogibao. Sazdatelj i Iskupitelj naš, Hristos Bog, koji ne želi smrti grešnika nego milostivo očekuje njihovo pokajanje, opomenu se pređašnjeg Teofilovog vrlinskog života i trudova, njegovih mnogobrojnih milosrdnih dela, staranja o ništima i udovicama, vaspitavanja siročadi, zastupanja za one kojima je nepravda učinjena, pomaganja svima kojima je potrebna pomoć, prevelike milostivosti njegove, i sažali se na njega. I po neiskazanoj dobroti Svojoj ne prezirući sazdanje Svoje, jer nema greha koji pobeđuje čovekoljublje Njegovo, Gospod tajnim i božanstvenim nadahnućem Svojim stavi Teofilu misao o pokajanju i obraćenju. I Teofilo, osvestivši se, stade razmišljati kako je on učinio ogromno i strašno zlo, odrekavši se Hrista Boga i Prečiste Bogomatere radi vremenske i ništavne ljudske časti. To mu ispuni dušu velikim bolom, i on tugovaše mišlju i kajaše se u sebi, teško uzdišući iz dubine srca, udarajući se u prsa, plačući gorko i ridajući.
U to vreme onaj vrač Jevrejin bi uhvaćen od upravitelja te oblasti i zakonitim sudom osuđen na smrt za mnogobrojna čarodejstva i vradžbinska zlodela; i dobi zasluženu prema delima svojim kaznu: on bi živ spaljen. Teofil pak dan i noć plakaše i ridaše, skrušavajući se srcem; ne okušaše ni hranu ni piće, niti s kim razgovaraše. Zatvorivši se nasamo, on setovaše i naricaše, govoreći sebi: Avaj meni kukavnom! avaj meni propalom! šta učinih? u kakvu pogibao sebe nizrinuh? Kuda ću sada poći, da dobijem spasenje? Kome ću pribeći, da dobijem pomilovanje? Hristu li Bogu? Ali ja se odrekoh Njega. Bogorodici li? Ali ja se i Nje odrekoh. Ja načinih sebe slugom đavola, i svojeručnom obavezom to potvrdih. I ko može istrgnuti iz njegovih ruku moju obavezu? Ko će mi pomoći i izbaviti me od njegove vlasti? Šta mi trebaše da idem k onom poganom i bogomrskom vraču, da mu se poverim, i da zajedno s njim predam sebe večnome ognju? Kakvu korist dobih od ove vremenske časti? Šta je gordost i blagostanje ovog ništavnog sveta? Teško meni, pogiboh kukavac! Teško meni, zalutah, i upadoh u klopku, i ne znam na koji se način mogu izbaviti iz nje! Teško meni, odbacih večnu svetlost, i sada sam usred tame! Ne beše li mi bolje kada me ukloniše sa dužnosti ekonoma? Ne beše li mi bolje kada življah bezbrižno i tiho? Zašto mi se prohte da dušu svoju bednu pogruzim u pakao radi vremenskog i sujetnog poštovanja od ljudi i radi ništavne slave? Sam sam ja kriv za svoju propast! sam sam ja ubica svoj! sam sam ja izdajnik svoje bedne duše! Teško meni, kako nastradah! Teško meni, kako se prevarih! Teško meni, šta ću da činim? Teško meni, šta ću odgovoriti Bogu u dan Suda, kada se sve otkrije i obelodani, kada pravednici budu ovenčani, a ja kukavac osuđen zajedno sa Satanom, kome predadoh sebe? Koga ću onda umoliti da mi pomogne? Ko će me tada pomilovati? Zaista niko. Teško mojoj kukavnoj i bednoj duši! Kako predade sebe u ropstvo paklu? O dušo, kako ubi sebe? Kako pade užasnim padom? Kakvi te valovi utopiše? Ka kakvom ćeš pristaništu pribeći sada? Ili kakvom ćeš pribežištu krenuti? Teško meni, dušo! teško meni! šta te to snađe?
Tako ridajući dugo, i u očajanju kidajući dušu svoju žalošću i tugom, on se poče pomalo podizati ka nadi u Božje milosrđe, i reče sebi: Ja se odrekoh Gospoda mog Isusa Hrista, rođenog od Prečiste Djeve Marije, i ne smem pribeći k Njemu. No, iako se isto tako odrekoh i Njegove Bogomatere koja Ga je rodila, ipak ću se obratiti Njoj, i svom dušom i svim srcem pripasti k milosrđu Njenom. Poći ću u sveti hram Prečiste Bogorodice, pašću pred ikonom Njenom, i ostaću tamo moleći se Njoj, i neću izaći iz hrama Njenog, dok Je ne umilostivim i ne dobijem preko Nje milost od Boga.
No kojim ću ustima, nastavi on, početi da se molim Njoj, kada sam se gadnim ustima mojim odrekao Nje? Kako ću početi ispovest svoju? Kakvim ću srcem, kakvom savešću i kakvom nadom pokrenuti na molitvu bezbožni jezik moj? Ne znam, kako ću početi iskati oproštaj tolikim gresima mojim? Bojim se da kako ne siđe oganj s neba i spali mene kukavnog, ili da se ne otvori zemlja i proguta me život i rine u bezdan pakleni. No ipak, dušo moja, ne podaj se sasvim očajanju, nego se preni, i postaraj se da se izbaviš od zla koje je ovladalo tobom, pribegni k Materi Hristovoj i nećeš se posramiti.
U tom gradu, na jednom usamljenom mestu, bejaše jedna crkvica u ime Prečiste Bogorodice, u kojoj se služba služila samo praznikom. U toj crkvi i htelo se Teofilu da se zatvori radi molitve. Stoga se on prethodno oslobodi od svih poslova ekonomskih i odbaci sve smetnje i žitejske brige. Zatim se zatvori u toj crkvi, – o čemu niko nije znao sem vernog sluge njegovog Evtihijana koji i opisa žitije njegovo -, i pavši pred česnom ikonom Prečiste Bogomatere stade Joj se moliti, gorko plačući i ridajući. Četrdeset dana i četrdeset noći provede Teofil u toj crkvi, posteći se, ispovedajući se, i moleći se dan i noć neprestano, i pripadajući k ikoni Presvete Bogorodice. A po isteku četrdeset dana, kada se on moljaše u ponoći, javi mu se Preblagoslovena Mati Gospoda našeg, koja je vaistinu spasenje celome svetu, i utočište rodu ljudskom, i jedina nada naša posle Gospoda, i reče mu: O, čoveče! zašto mi tako bestidno dosađuješ, vapijući k meni da ti pomognem? Ta ti si se odrekao Sina mog i mene! Kako ću ja moliti za tebe Sina i Boga mog, da oprosti tebi, sluzi đavola, koji se predao sebe đavolu svojeručno napisanom obavezom? Kakvim ću očima pogledati u presvetlo lice Gospodnje, kada se budem htela moliti za tebe? No ni ja ne mogu trpeti beščešće koje se nanosi Sinu mom i Bogu. Ja mogu, o čoveče! da oprostim tebi ono što si meni sagrešio, jer veoma volim rod hrišćanski, naročito one koji sa pravom verom i toplom ljubavlju pribegavaju k meni i mole se u mom hramu: njih na sve moguće načine pomažem, primam ih u svoj zagrljaj i molitve njihove slušam. Ali ne mogu ni da gledam ni da slušam uvrede i sramote koje nanosite Sinu mom, raspinjući Ga po drugi put gresima vašim. Takvima su potrebni mnogi trudovi i podvizi i sakrušenje srca, da bi uzmogli umoliti Njegovo milosrđe. Jer, ma da je On veoma milosrdan, ipak je On i pravedni Sudija, i strašni odmazditelj, koji svakome daje po delima njegovim.
Silno obradovan viđenjem Presvete Bogorodice, Teofil se malo oslobodi i stade Joj govoriti: O, Vladičice moja preblagoslovena! Zaštitnice roda ljudskog! Utočište i spasenje onih koji pribegavaju k Tebi! Znam, vaistinu znam, kako strašno sagreših i prognevih Tebe i Boga rođenog od Tebe. Ali vidim mnoge primere onih koji pre mene progneviše Sina Tvog i Boga našeg, kojima bi dat oproštaj grehova njihovih radi pokajanja njihovog i ispovesti. Kada ne bi bilo pokajanja, kako bi onda Sin Tvoj poštedeo Ninevljane? (Jona, gl. 2-3). Kada ne bi bilo pokajanja, kako bi onda sačuvao bludnicu Ravu? (Is. Nav. 6, 24). Kada ne bi bilo pokajanja, kako bi onda ne samo dobio oproštaj, nego i ponovo primio proročki dar David, koji je bio pao u preljubočinstvo i ubistvo posle dobijanja proročkog dara? (2. Car. gl. 11). Kada ne bi bilo pokajanja, kako bi onda posle velikog pada svog ne samo dobio oproštaj nego se i velike časti udostojio, bivši postavljen za pastira slovesnih ovaca Hristovih, sveti vrhovni apostol Petar, stub Crkve, koji je dobio ključeve Carstva nebeskog, a bio se odrekao Gospoda ne jedanput, ni dvaput, već triput, i zatim plakao gorko? (Jn. 21, 15-17; Mt. 16, 19; Lk. 22, 56-62). Kada ne bi bilo pokajanja, kako bi onda Gospod načinio apostolom pljačkaša – carinika? (Mt. 9, 9). Kada ne bi bilo pokajanja, kako bi onda sveti Pavle od gonitelja postao izabrani sasud Hristov? (D. A. 9, 1-20). Kada ne bi bilo pokajanja, kako bi onda Gospod primio Zakheja, starešinu carinika? (Lk. 19, 1-10). Kada ne bi bilo pokajanja, kako bi onda postao mio Ocu bludni sin koji se vratio Ocu? (Lk. 15, 11-32). Kada ne bi bilo pokajanja, kako bi onda dobila oproštaj mnogim gresima svojim bludnica koja je plakala kraj nogu Hristovih? (Lk. 7, 36-50). Kada ne bi bilo pokajanja, kako bi onda raj bio otvoren razbojniku? (Lk. 23, 39-43). Kada ne bi bilo pokajanja, kako bi onda apostol naredio da prime korintskog grešnika? (1. Kor. 5; 2. Kor. 2, 1-8). Kada ne bi bilo pokajanja, kako bi onda mogao ne samo dobiti oproštaj tolikim zlim delima svojim nego se i mučeničkog venca udostojiti volh Kiprijan, koji se sav beše obukao u đavola i bremenitim ženama rasparaše utrobe radi svojih vradžbina, a koji zatim bi česnom Justinom obraćen ka Hristu.[10] Imajući, dakle, tolike i takve primere pokajanja, i posmatrajući bezmerno milosrđe Božje koje je primilo te pokajnike, i ja se grešnik usudih da s pokajanjem pribegnem k Tvome milosrđu, svemilostiva Vladičice! Pruži mi ruku pomoći, i izmoli u Sina Tvog i Boga našeg oproštaj teškim gresima mojim.
Kada Teofil izgovori to, Prečista Djeva Bogorodica, koja je zaista utočište grešnima, nada beznadežnima, i brza pomoć onima koji se mole Njoj, reče Teofilu: Ispovedi, o čoveče, da je rođeni mnome Sin moj, koga si se ti odrekao, vaistinu Sin Boga živoga, koji će doći da sudi živima i mrtvima; – i ja ću Ga onda umoliti za tebe, i On će primiti tvoje pokajanje. Teofil odgovori: O, preblagoslovena Vladičice! kako ću se ja nedostojni i bedni drznuti da otvorim svoja pogana i nečista usta, kojima se ja, radi sitne i ništavne stvari, odrekoh Sina Tvog i Boga mog, i krsta svetog koji beše zaštitnik duše moje, pa i svetog krštenja, i to potvrdih svojeručnom pismenom obavezom koju predadoh đavolu. – Na to Prečista Bogorodica reče: Ti samo ispovedi, i ne sumnjaj u Njegovo milosrđe, jer je On milosrdan i čovekoljubiv, i prima suze istinski kajućih se. Radi toga On – Bog postade čovek, blagoizvolevši primiti telo od mene, da spase rod ljudski.
Tada Teofil sa stidom i strahom, sa smirenjem i skrušenjem srca otvori usta svoja i gromko uzviknu: Verujem, ispovedam i slavim jednog od Trojice, Gospoda našeg Isusa Hrista, Sina Boga živoga, koji je pre vekova neizrazivo rođen od Oca, a koji je u poslednje vreme sišao s neba i ovaplotio se radi spasenja našeg od Duha Svetoga i od Tebe, Presvete Djeve Marije, istinite Bogorodice. Savršeni Bog i savršeni čovek, On izvole dobrovoljno postradati za grehe naše raširivši prečiste ruke Svoje na životvornom drvetu krsta: pastir dobri, On dušu Svoju položi za ovce, bi pogreben i vaskrse, i uziđe na nebo sa telom koje primi od Tebe Prečiste Djeve; i opet će doći na zemlju sa slavom da sudi živima i mrtvima, i da svakome da po delima njegovim. Sve ovo ispovedam srcem i ustima i klanjam se Njemu, Bogu mome. A Tebe molim, o Vladičice! ne zgadi se na mene odvratnog, ne prenebregni moljenje moje grešno, ne ostavi mene kukavnog, prelašćenog zlobnim vragom i rinutog u pogibao, nego umoli za mene Onoga koga si rodila, da mi oprosti velike grehe moje i izbavi me od pogibli, da bih i ja sa svima što su dobili oproštaj pevao i proslavljao neizmerno milosrđe Rođenog Tobom Boga našeg i Tvoje, preblagoslovena Djevo!
Primivši od Teofila ove reči kao neko zadovoljenje, Prečista Bogorodica, izvor milosrđa, uteha plačućih, traženje propalih, istinita i neprestana posrednica naša pred Bogom, i jemac spasenja našeg, reče Teofilu: Verujući tvome pokajanju zbog krštenja kojim si se u Hrista krstio, i imajući sažaljenja prema tebi, jer veoma sastradavam stradalnicima, ja ću pristupiti k Sinu i Bogu mom, i pomoliću Mu se da primi tvoje pokajanje.
Rekavši to, Prečista postade nevidljiva, i dan već poče svitati. O, kako beše srećna za grešnog Teofila ova noć, u kojoj se on udostoji takvog viđenja Prečiste Bogorodice i tako opširnog razgovora s Njom!
Posle ovog viđenja dobivši, kako olakšanje svojoj tuzi tako i veliku nadu, Teofil provede još tri dana u plaču i molitvi pred ikonom Prečiste Bogorodice, gledajući na nju i pripadajući k njoj, i udarajući glavom u zemlju, i očekujući Boga da ga spase molitvama Bogomatere. I po isteku tri dana opet mu se javi nada i utočište naše – svebesprekorna Mati Gospodnja, radosna lica i svetlih očiju, i gledajući na njega reče mu: Čoveče Božji! tvoje pokajanje prijatno je milosrdnom Vladici Bogu; On mene radi usliši molitve tvoje i primi suze tvoje. Stoga pazi i ti sam, da odsada sačuvaš pravu veru u Njega sve do dana smrti svoje. – Teofil Joj odgovori: Zaista ću sačuvati, Vladičice moja preblagoslovena, i neću prestupiti zapovest Tvoju, jer posle Boga Ti si moj zaklon i zaštita, i na Tebe polažem svu nadu svoju i sve uzdanje svoje. Znam ja, dobro znam, premilostiva Gospođo moja, da nema ljudima druge pomoći i druge zaštite osim Tebe; i niko se ne postide od onih što se nadaju u Tebe, i niko ne bi ostavljen od onih što preko Tebe mole Boga. Zato i ja grešni molim Tvoju neizmernu dobrotu koja leči nemoći naše: meni zabludelom i palom u dubinu zala otvori dveri Svoga milosrđa, i naredi da mi se u ruke da ona moja prokleta svojeručno napisana obaveza, koju obmanut dadoh Satani. Jer mi to silno muči dušu, i ne mogu da se oslobodim te strašne muke, dok se ta moja obaveza nalazi u rukama đavola.
Posle ovih Teofilovih reči Presveta Djeva postade nevidljiva, a Teofil provede još tri dana u prilježnoj molitvi, kao i ranije. Zatim on, premoren od velikog truda, zaspa, i u sanom viđenju ugleda Prečistu Bogomater gde mu nosi onu njegovu svojeručno napisanu obavezu. Probudivši se od radosti, on ne vide Prečistu Djevu, a na svojim grudima nađe svoju obavezu čitavu i zapečaćenu. Od radosti i od užasa on još jače iznemože telom i postade kao polumrtav. Zatim, došavši k sebi, o! kako veliku blagodarnost on uznese milosrdnom Vladici Hristu i milostivoj Bogomateri, svojoj pomoćnici i zaštitnici!
Sutradan, u nedelju, on ode u sabornu crkvu, u kojoj arhijerej služaše svetu Liturgiju. Posle pročitanja svetog Evanđelja on se približi episkopu kada ovaj blagosiljaše narod, i s plačem se baci pred noge njegove, moleći da bude saslušan, jer je hteo da glasno pred svima prinese pokajničku ispovest za dela svoja. Onda on podrobno ispriča sve što se beše dogodilo s njim: kako ga uklanjanje sa dužnosti ekonoma ožalosti kako iz žalosti pređe u očajanje, i odreče se Hrista Boga i Prečiste Bogomatere, davši o tome Satani svojeručno napisanu obavezu; kako potom posteći se, i moleći se, i plačući, vide Prečistu Bogorodicu, razgovara s Njom, i dobi oproštaj grehova, i kako mu, najzad bi vraćena rukopisna obaveza. Ispričavši sve to gromko i potanko pred episkopom i narodom, Teofil predade u ruke episkopu zapečaćenu obavezu, koju on beše dao Satani protiv sebe, i zamoli episkopa da se glasno pročita, da bi svi saznali njegov greh i proslavili Božje milosrđe, izdejstvovano Bogorodicom. Episkop raspečati hartiju i dade je đakonu. Stavši na amvon, đakon je pročita. I svi se čuđahu takvom užasnom delu.
Na taj način doznadoše svi: klirici i sav narod, ljudi i žene, i mala deca, šta se dogodilo s Teofilom, kako je pao, i ustao, i svoju obavezu natrag dobio. Tada episkop, obrativši se narodu, gromko reče: Hodite svi verni, proslavimo preblagog istinitog Boga, Gospoda našeg Isusa Hrista! Hodite blagočestivi i bogoljubivi, vidite divna čudesa! Hodite hristoljupci, i razumejte kako svemilosrdni Vladika naš ne želi smrti grešnika nego očekuje pokajanje njihovo! Hodite i vidite, o pravoverni, kako mnogo mogu da učine skrušenost srca, uzdasi i suze! Ko se neće udiviti, braćo i oci, velikom i neiskazanom trpljenju milostivog Boga! Ko se neće začuditi Njegovom bezmernom milosrđu i čovekuljublju, koje projavljuje prema nama grešnima! Vaistinu čudo! Prorok Mojsije posle četrdesetodnevnog posta dobi od Boga tablice zakona (2. Mojs. 24, 18; 31, 18); a brat naš Teofil posle četrdesetodnevnog posta dobi svoje rukopisanije, koje sila Božja oduze od Satane na posredovanje Božje Matere! Stoga, o vozljubljeni, zapevajmo i mi s njim blagodarnu pesmu Gospodu, koji milosrdno primi njegovo pokajanje na zauzimanje svebesprekorne Bogomatere, koja je ljudima most ka Bogu, nada očajnima, utočište ugroženima, istinska vrata, koja molećim se grešnicima otvara Svoje milosrđe i molitve naše prinosi k rođenom od Nje Bogu našem. I šta da još kažem, ili kakvu pesmu da zapevam, radi proslavljenja Nje i Sina Njenog? Zaista su čudna dela Tvoja, Gospode, i nikakva reč nije u stanju da dostojno pohvali čudesa Tvoja! Zaista su veličanstvena dela Tvoja, Gospode; sve si premudro stvorio (Ps. 103, 24). Zaista treba sada ponoviti onu evanđelsku reč: Iznesite najlepšu haljinu i obucite ga, i podajte mu prsten na ruku i obuću na noge; i dovedite tele ugojeno te zakoljite, da jedemo i da se veselimo; jer ovaj brat naš Teofil beše mrtav, i ožive, i izgubljen beše, i nađe se (Lk. 15, 22. 23. 24).
Dok episkop to govoraše, Teofil ležaše kraj nogu njegovih plačući. Onda episkop pruži ruku i podiže ga sa zemlje. Ustavši, on zamoli episkopa da spali to njegovo rukopisanije; no episkop mu naredi da on sam spali svoje rukopisanije, što Teofil i učini pred svima. Gledajući spaljivanje te bezbožne hartije, narod dugo sa suzama vapijaše: Gospode, pomiluj!
Zatim episkop naredi narodu da ućuti, pa nastavi svetu Liturgiju. Po završetku službe episkop pričesti Teofila prečistim i životvornim Tajnama Tela i Krvi Hristove; i odmah se lice Teofilovo prosvetli kao sunce. I svi, videvši izmenu lica njegova, proslaviše preblagog Boga, koji opravdava i osvećuje kajuće se grešnike.
Posle svega toga Teofil ode u onu crkvu Prečiste Djeve Bogorodice, gde se sa pokajanjem i suzama postio, i udostojio svetog viđenja Njenog, i dobio oproštaj grehova svojih. Tamo se on odmori malo posle trudova. A posle tri dana, saznavši da mu se približuje čas smrti, on ostavi zaveštanje, da se njegova kuća i sva njegova imovina razdadu siromasima. Zatim, oprostivši se sa prisutnom bratijom, on predade česnu dušu svoju u ruke Boga i Božje Majke. I bi pogreben pred svetom ikonom Prečiste Djeve na mestu gde beše prineo svoje pokajanje. I proslavi se u njemu milosrđe Hrista Boga i Prečiste Bogorodice, kojoj sa Sinom Njenim neka i sada bude od nas grešnih, svagda nuždavajućih se Njene pomoći, čast, slava, poklonjenje i blagodarenje, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
Ja, smireni i grešni Evtihijan, – kaže zapisatelj ove povesti -, koji sam odgajen u domu blaženog Teofila i njegovim se zauzimanjem udostojio da postanem klirik svete katoličanske Crkve, služeći gospodinu mom u njegovoj tuzi i patnji, i svuda ga prateći, očima svojim videh njegovo pokajanje, i ušima svojim čuh iz njegovih usta povest o tome, tačno i istinoljubivo zapisah sve na korist pobožnima, a u slavu Hrista Boga našeg, slavljenog vavek. Amin.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
ATANASIJA,
episkopa Hitre na Kipru
 
Spominje se u žitiju svetog Dimitrijana, episkopa Kitirije (= Hitre) na Kipru,[11] gde se kaže da je bio episkop u mestu Hitri (danas Kitreja) posle svetog Papa,[12] sa kojim je bio u srodstvu i po telu i po duhu, i takođe čudotvorac kao i ovaj.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
MARKA EFESKOG,
ISPOVEDNIKA PRAVOSLAVLJA
 
Ovo je dan upokojenja svetog Marka (prema žitiju koje mu napisa njegov brat Jovan Evgenik). Opširno o svetom Marku videti pod 19. januarom.
 


 
NAPOMENE:
[1]Vladao rimskom carevinom od 253. do 259. g.
[2]Sv. Agripina postradala polovinom trećega veka.
[3]O njima videti napred: Spomen sv. mučenika Evstohija, Gaja i ostalih.
[4]Vladao od 1462. do 1505. godine.
[5]Mitropolitovao od 1473. do 1489. godine.
[6]Bio arhiepiskopom rostovskim od januara 1506; umro 1515. god.
[7]Zabeležena očevicem Evtihijanom, koji beše sluga Teofilov.
[8]U početku sedmoga veka pod carem Hozrojem.
[9]Adana – neznatan grad Kilikije, grčke oblasti u Maloj Aziji.
[10]Spomen sv. sveštenomučenika Kiprijana i sv. muč. Justine praznuje se 2. oktobra.
[11]Sveti Dimitrijan živeo u 9. veku. Praznuje se 6. novembra.
[12]Ovaj sveti Pap (ili Papije) živeo je u 4. veku i hirotonisao je sv. Epifanija Kiparskog (v. 12. maj). Praznuje se 24. oktobra.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *