NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za jun

Žitija Svetih za jun

22. JUNI
 
ŽITIJE I STRADANJE SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
JEVSEVIJA,
episkopa samosatskog
 
Sveti Jevsevije beše episkop grada Samosata,[1] koji se nalazio pod vlašću antiohijske patrijaršije. U ono vreme kada Arijeva jeres, prevlađujući, nanošaše velike štete, i silno smućivana njome Crkva Hristova se kolebaše kao lađa usred bure na moru, sveti Jevsevije se pokaza kao muž pravoveran, pobožan, pun revnosti po Bogu, postojan, hrabar i nepokolebljiv u pravoslavnom veroispovedanju.
Posle smrti velikog cara svetog Konstantina[2] u istočnoj polovini carstva stupi na presto njegov sin Konstancije.[3] Kao arijanac, car Konstancije veoma pomagaše arijance i boraše se za njih. Stoga za carovanja njegova beše veliko gonjenje na pravoslavne i zlostavljanje pravoslavnih. Tada i sveti Jevsevije podnese ne mala stradanja od arijanaca zbog svoje revnosti za pravoslavnu veru. A njegova pobožna revnost za Crkvu Hristovu poče se obelodanjivati preko sledećeg događaja.
Kada patrijarh antiohijski Evdoksije arijanac, pređe radi bogatstva na patrijaraški presto carigradski,[4] tada u Antiohiji bi sazvan sabor svih episkopa sirijskih radi izbora patrijarha na mesto Evdoksija. U to vreme, kako među narodom hrišćanskim tako i među episkopima, beše malo pravoslavnih, jer vrlo mnogi arijanstvovahu, sledujući zlovernom caru. Na tom saboru sveti Jevsevije zauzimaše ne poslednje mesto među episkopima – prvacima. Znajući dobro za episkopa sevastijskog u Jermeniji svetog Meletija[5] da je pravoveran i da se čvrsto drži Simvola Vere Prvog Vaseljenskog Sabora Nikejskog, sveti Jevsevije savetovaše svima da Meletija izaberu za patrijarha. Arijanstvujući episkopi ne znajući Meletijevo pravoverje i misleći da će on biti njihov jednomišljenik, rado poslušaše Jevsevijev savet. Oni sastaviše zajedničku odluku o izboru Meletija, potvrdiše je svojeručnim potpisima i poveriše na čuvanje svetom Jevseviju. A kada zatim dobiše carev pristanak na taj izbor, oni izvestiše svetog Meletija o izboru i dovedoše ga u Antiohiju, gde bi dočekan sa velikom radošću.
U svojstvu patrijarha sveti Meletije stade učiti svoju pastvu pre svega vrlinskom životu i blagim naravima, popravljajući iskvaren u srcima njihovim put ka pravoverju. Jer svetitelj očekivaše da će, ispravivši najpre njihove zle naravi čupajući ih sa njive srca njihovih kao trnje i korov, lakše posejati u njima seme pravoslavlja. Nakon malo vremena narod, želeći da tačno sazna kojeg je veroispovedanja njihov novi patrijarh, stade moliti patrijarha da se izjasni o tome. Povodom toga sveti Meletije izgovori u crkvi propoved narodu. U njoj on veličaše pravoslavnu veru, utvrđenu na Prvom Vaseljenskom Saboru u Nikeji, i ispovedi da je Sin savečan, saprirodan i ravan Ocu, nije stvoren nego je Tvorac celokupne tvari.
Ovakva svenarodna propoved silno uzbuni i razgnevi arijance, a provoslavni se obradovaše radošću neiskazanom, videći na apostolskom prestolu takvog pravoslavnog arhijereja. Razjareni arijanci izgnaše iz crkve arhijereja Božjeg u trideseti dan po stupanju njegovom na patrijaršiski presto, i stadoše ga svuda grditi, nazivajući ga jeretikom savelijancem.[6] Zatim podgovoriše cara, te osudi svetog Meletija na zatočenje. I sveti patrijarh bi izveden noću iz Antiohije i poslat u progonstvo. Na njegovo mesto arijanci izabraše u Antiohiji nekog Evzoija, arijanca.
Sveti Jevsevije samosatski, videći kakav nemir stvaraju jeretici u Antiohijskoj crkvi i kako nevin strada novi arhiepiskop sveti Meletije, veoma se ožalosti zbog toga, pa napusti Antiohiju i otputova u svoj grad. Po odlasku Jevsevija, arijanci se opomenuše da se kod Jevsevija nalazi na čuvanju odluka o izboru Meletija za arhiepiskopa, svojeručno potpisana od svih episkopa. Opomenuvši se toga, oni se uznemiriše, bojeći se da ih Jevsevije nekada na saboru ne optuži zbog toga što su odmah prognali arhiepiskopa koga su sami složno bili izabrali. Stoga arijanci zamoliše cara, koji se tada nalazio u Antiohiji, da pošalje za Jevsevijem da vrati poverenu mu odluku. Car odmah posla za Jevsevijem izaslanika na najbržim konjima. Kada izaslanik sustiže episkopa Jevsevija i saopšti mu carevo naređenje, episkop odgovori: Poverenu mi zajedničku odluku neću vratiti, dok se svi oni koji su mi je poverili ne saberu zajedno (= na sabor).
Izaslanik se vrati praznih ruku k caru. Car se silno razljuti, i ponovo posla izaslanika, napisavši strogu naredbu da se episkopu, ako ne bude hteo dati onu odluku, odseče desna ruka. To car napisa, da bi uplašio svetog episkopa, a izaslaniku ne naredi da tako postupi. Kada carev izaslanik ponovo sustiže svetog Jevsevija i pokaza mu strašnu naredbu, sveti Jevsevije, pročitavši je, odmah pruži obe ruke na posečenje, govoreći: Ne samo desnu ruku, nego i levu odsecite; ipak ja neću dati odluku, koja jasno izobličava zlobu i bezakonje arijanaca.
Izaslanik se ponova vrati bez odluke i ispriča caru sve. Čuvši takav odgovor svetog episkopa, car se veoma udivi njegovom neustrašivom junaštvu i hrabrom postojanstvu, zbog čega on docnije hvaljaše Jevsevija pred mnogima.
Nakon nekoliko godina umre zločestivi car Konstancije. Posle njega dođe Julijan Odstupnik.[7] On povrati svetog Meletija iz zatočenja na antiohijski presto, ali ga potom ponovo izgna. Za carovanja Julijanova Crkva Hristova stade još veće zlo trpeti nego za carovanja Konstancijeva. Jer ka arijanskoj jeresi, koja smućivaše sve pravoslavne u vaseljeni, pridruži se gonjenje od strane idolopoklonika. Sam car, koji se javno odreče Hrista, stade otvoreno prinositi žrtve idolima, i podiže gonjenje na hrišćane, naročito na sveštena lica. Zbog tih gonjenja ostadoše u to vreme mnoge crkve bez svojih sveštenoslužitelja, i episkopski prestoli – bez arhijereja, jer jedni od njih behu poubijani a drugi razjureni, ili od arijanaca za vladavine Konstancija, ili od idoloslužitelja za vladavine Julijana. I da Gospod ne prekinu Julijanov život i carovanje, teško da bi ijedna crkva ostala čitava sa svojim sveštenoslužiteljima.
U to strašno vreme sveti Jevsevije, prikrivši svoj arhijerejski čin, obuče se u vojničko odelo, i u takom vidu prohođaše Siriju, Finikiju i Palestinu, utvrđujući hrišćane u svetoj pravoslavnoj veri. Gde bi zatekao crkvu bez sveštenoslužitelja, on je postavljao jereje i đakone i ostale klirike. A drugde postavljao je i episkope, i to od onih koji su odbacivali Arijevu jeres i umovali pravoslavno. Eto, takvu revnost po Hristu, takav trud, takvo staranje i brigu o Crkvi Hristovoj imađaše ovaj veliki arhijerej Božji Jevsevije.
Kada bezbožni Julijan pogibe hučno, za cara dođe pobožni i hristoljubivi Jovijan,[8] pri kome sveti Meletije bi ponova vraćen na svoj presto. U to vreme sveti Jevsevije i ostali pravoslavni arhijereji stadoše slobodno upravljati svojom pastvom. Zatim, po savetu svetog Jevsevija, sveti Meletije sazva u Antiohiji pomesni sabor, na kome uzeše učešća dvadeset i sedam episkopa; među njima prvi posle Meletija beše Jevsevije. Na tom saboru bejaše i sveti Pelagije, episkop laodikijski, o čijem čistom i svetom životu kazuju sledeće. U mladosti svojoj Pelagije bi od svojih roditelja privoljen da stupi u brak. Ali kada bi uveden u ložnicu, on usavetova svoju nevestu da čuvaju svoju devstvenost u čistoti. I tako pod vidom supružanstva on življaše sa ženom u čistoj devstvenosti, kao brat sa sestrom. Sem toga on se odlikovaše i mnogim drugim vrlinama, zbog kojih bi počastvovan od Boga i od ljudi arhijerejskim činom. Pelagije imađaše veliku ljubav prema svetom Meletiju i svetom Jevseviju, i beše njihov jednomisleni drug, boreći se s njima zajedno za pobožnost. Na tom gorespomenutom saboru antiohijskom sveti oci narediše svima da ispovedaju i pravoslavno drže jednosušnost Sina sa Ocem i veru, utvrđenu na Prvom Vaseljenskom Saboru u Nikeji. Na to pristadoše i arijanci i svojeručno potpisaše, ma da licemerno, na neko vreme, da bi učinili po volji caru pravoslavnom. A to učiniše naročito stoga što se bojahu ovih pravovernih svetih arhijereja: Meletija, Jevsevija i Pelagija, koji uživahu veliki ugled kod cara. Jer pobožni car veoma ljubljaše ove stubove Crkve zbog njihovog pravoverja, i svetog života, i neobično ih poštovaše, i slušaše ih u svemu. Zbog toga oni behu strašni jereticima; i jeretici se iz bojazni prisajedinjavahu k Crkvi.
No kada uskoro umre blagočestivi car Jovijan i na presto stupi Valent,[9] jeretici se ponovo vratiše na svoje zloverje, kao psi na svoju bljuvotinu,[10] prethodno zavevši cara u arijanstvo preko njegove supruge Domnike, arijanke. I opet Pravoslavna Crkva bi izložena stradanjima, i pastiri njeni izgonjeni. Tako opet bi izgnan sveti Meletije u Jermeniju, sveti Pelagije u Arabiju, a sveti Jevsevije bi osuđen na zatočenje u Trakiju.
Nepravedna naredba nepravednog cara o progonstvu Jevsevija bi donesena u Samosat na zahodu sunca. Saznavši za to, sveti Jevsevije pozva k sebi carevog izaslanika i reče mu: Danas ćuti i nikome ne govori zbog čega si došao, jer ako narod dozna, ispuniće se revnosti, i uzbuniće se, i ubiće te, pa ću onda ja biti kriv za tvoju smrt.
Rekavši to, sveti Jevsevije obavi večernje bogosluženje. A kad pade noć on otkri tajnu i svoju nameru jednome od svojih vernih slugu. I čim svi zaspaše prvim snom, on iziđe sa slugom iz arhijerejskog doma; sluga nošaše za njim uzglavlje i knjigu. Kada stigoše na reku Eufrat, koja teče blizu gradskih bedema, oni sedoše u čamac da se odvezu u grad Zevgmu. Svetitelj naredi veslačima da krenu; i oni svu noć se trudiše veslajući, i sutradan stigoše u Zevgmu.
Samosaćani pak, doznavši da ih je njihov sveti arhijerej ostavio, predadoše se velikom plaču i ridanju, i ujedno s tim stadoše raspitivati kuda je svetitelj otišao. Jedan od žitelja koji beše video kako svetitelj sede u čamac i naredi da ga voze u Zevgmu, ispriča to narodu. Tada mnogi odmah posedaše u mnoge čamce i pojuriše za svetiteljem, i dostigoše ga u Zevgmi. I stavši pred licem svetitelja, oni zakukaše na sav glas, i silno nastojavahu da se vrati u njihov grad. Ali svetitelj ne pristade. Tada oni kakve mu sve molbe ne upućivahu i kakve mu sve reči ne govorahu, pripadajući k nogama njegovim i kvaseći ih suzama, samo da se vrati k njima na svoj presto. Sveti Jevsevije ih podseti na sledeće apostolske reči: Svaka duša da se pokorava postojećim vlastima, jer nema vlasti da nije od Boga; a što su vlasti, od Boga su postavljene. Stoga, koji se suproti vlasti suproti se naredbi Božjoj; a koji se suprote primaju greh na sebe (Rm. 13, 1-2).
Navodeći im ove apostolske reči, svetitelj im govoraše: Meni je nemoguće da se protivim carskoj naredbi; isto tako i za vas nije bezopasno protiviti se carskoj volji. – Tada oni, videći da ne mogu ubediti svetitelja da se vrati, stadoše mu davati za put: jedan zlato, drugi srebro, treći odeću, a neki robove svoje, pošto je odlazio u daleku zemlju. No svetitelj uze vrlo malo od onoga što mu nuđahu. Opraštajući se s njima, sveti Jevsevije ih pouči da se drže pravoslavne vere i apostolskih dogmata, pomoli se za sve, blagoslovi ih, pa krenu na predstojeći mu put, u Trakiju, kuda beše osuđen na progonstvo.
Kada se sveti Jevsevije nalažaše u Istri, stiže glas da su Goti upali u Trakiju i silno je pustoše. Zbog toga svetitelj ne pođe dalje, nego ostade u Istri, i tu provede sve do smrti zlovernog cara Valenta. U grad pak Samosat na mesto svetog Jevsevija bi poslan od arijanaca neki episkop Evnomije, arijanac. Kada Evnomije ulažaše u grad, niko mu od žitelja ne ukaza dolično episkopu poštovanje, jer mu ni jedan čovek ne iziđe u susret: ni bogat, ni siromah, ni zanatlija, ni zemljodelac, ni muž, ni žena, ni star, ni mlad, pa čak ni dete. Jer sav grad beše pravoslavan, i nije hteo da ukazuje poštovanje zlovernom episkopu, niti da uzme blagoslov od njega, niti da ga vidi. Evnomije onda uđe u episkopiju, i carskom vlašću zauze sabornu crkvu i stade služiti u njoj. No narod prestade ići u tu crkvu, jer ne ljubljaše jeretika koji u njoj arhijerejstvovaše. I niko ne dođe k Evnomiju ni u crkvu ni u arhijerejski dom, te stoga on beše u episkopiji stalno sam samcit sa svojima, koje beše doveo sa sobom. O njemu se priča da je, iako jeretik po veri, bio dobar po naravi, krotak, tih, smiren i prema svima ljubazan. O dobrodušnosti njegovoj kazuje se sledeće.
Jednom on uđe u zajedničko kupatilo da se kupa, i sluge zatvoriše za njim vrata, da ne bi drugi ušli tamo gde se episkop kupa. Evnomije, doznavši da mnogi stoje pred vratima i žele da se kupaju, naredi slugama da otvore vrata i puste unutra sve koji žele da se kupaju zajedno s njim. Onda mnogi uđoše, ali, ugledavši episkopa gde sedi u toplom kupatilu, ostadoše stojeći, ukazujući mu na taj način poštovanje. Episkop im predlagaše da uđe ko želi u isto kupatilo, ali se oni ne usuđivahu. Tada Evnomije razumede da oni iz poštovanja prema njemu stoje i neće da se kupaju. To ga ožalosti, i on izađe iz vode i brzo se udalji iz kupatila, ne želeći da mu ukazuju poštovanje. Ljudi pak koji ostadoše u kupatilu, odmah ispustiše iz bazena vodu, kao oskvrnjenu jeretikovim kupanjem, pa dobro opraše bazen, jer im se gadilo što se jeretik kupao u njemu. Zatim zagrejaše novu vodu i spremiše sebi kupatilo. Doznavši za to, i uvidevši da ni na koji način ne može privući k sebi narod samosatski, Evnomije ostavi episkopiju i otputova iz grada.
Po Evnomijevom odlasku arijanci od svoga zloverja poslaše opet u Samosat episkopa Lukija, otvorenog vuka i neprijatelja Hristovih ovaca. Građani Samosata ne ukazaše nikakve počasti ni ovome episkopu jeretiku, kao što ne ukazaše ni njegovom prethodniku, te i on življaše u episkopiji samo sa svojima, pošto niko od pravoslavnih ne odlažaše k njemu. A ovce Hristove, ma da behu bez svoga pastira (svetog Jevsevija), ipak dobro pamćahu njegovo učenje i besprekorno čuvahu svetu veru. Koliko se pravoslavni gnušahu tog jeretičkog episkopa, vidi se iz sledećeg događaja.
Jednom se, po svome dečjem običaju, vrlo mnogo dece igrahu lopte na ulici, dobacujući jedan drugome loptu. Dogodi se da u to vreme prolažaše tuda episkop Lukije. Lopta slučajno pade pod konje i kola episkopova. Videći to, deca silno zagrajaše: „Lopta se oskvrnavi jeresju!… lopta se oskvrnavi jeresju!…“ Čuvši to, episkop ostavi jednog svog slugu da vidi šta to rade deca i zbog čega toliko viču. Deca naložiše vatru, pa stadoše kroz plamen bacati loptu tamo i ovamo, da bi je očistili od jeretištva. Tako, ne samo zreli ljudi nego i mala deca gnušahu se jeretičkog episkopa, koji beše kao „mrzost opustošenja“ na mestu svetom.[11] Doznavši za to, Lukije ne sledova krotosti Evnomijevoj, nego se strahovito razgnevi i mnoga sveštena lica pravoslavna razasla u najudaljenija mesta na zatočenje. Nećaka svetog Jevsevija, blaženog Antioha, sveštenika izvrsnog, bogougodnog, bogonadahnutog i veoma načitanog, posla u Jermeniju na zatočenje; a znamenitog među služiteljima Gospodnjim, đakona Evolkija, progna u Oasimsku pustinju. Zbog toga nemala žalost i tuga obuze grad Samosat.
Posle strašne pogibije zlog cara Valenta stade carovati pravoverni car Gracijan.[12] On odmah oslobodi sve arhijereje, i druga sveštena lica, koji se nalažahu u progonstvu zbog pravoslavne vere, i naredi im da se vrate na svoje prestole. Tada se vratiše: sveti Meletije u Antiohiju, sveti Pelagije u Laodikiju, sveti Jevsevije u Samosat. Isto tako vratiše se u Samosat i svi prognani arijancem Lukijem, među njima sveštenik Antioh iz Jermenije i đakon Evolkije iz Oasima. Za pravoslavne to beše velika radost, a za zloverne – velika sramota.
Po povratku na svoj presto, sveti Jevsevije se zajedno sa ostalim arhijerejima, naročito sa svetim Meletijem, stade truditi oko crkvenog blagoustrojstva. Prvo se postara, sa pristankom i sa savetom svetog Meletija, izabrati na arhijerejske prestole, koji su po svrgnuću arijanskih episkopa bili upražnjeni, ljude dostojne i čvrste u pravoslavlju. I posvećujući ih u arhijerejski čin, sveti Jevsevije postavi sledeće episkope: česnog Akakija u Veriji, vrlinskog Teodota u Jerapolju, svog imenjaka Jevsevija u Halkidu, Isidora u Kiru, a u Edesi, po prestavljenju svetog arhijereja Varse, uzvede na presto ispovednika Evlogija. Sa bogougodnim pak Marinom, izabranim za episkopa u arijanski grad Dolihini, sveti Jevsevije pođe sam u taj grad, želeći da tamo očisti crkvu od jeresi i posadi na presto pravoslavnog arhijereja. Kada sveti Jevsevije ulažaše u grad Dolihini, jedna žena arijanka baci na njega ćeramidu sa krova, udari ga po glavi i razbi mu je. Od te teške rane sveti Jevsevije se razbole, i prestavi se ka Gospodu. Umirući, on zakle sve što behu s njim, da nikakvo zlo ne učine toj ženi u odmazdu. Jer sveti podražavaše Gospoda svog, koji se molio za one koji su Ga raspinjali, govoreći: Oče, oprosti im, jer ne znaju šta čine (Lk. 23, 34); a isto tako ugledaše se i na svetog Stefana koji se molio za one što su ga zasipali kamenjem (D. A. 7, 58-60).
Tako mučenički skonča veliki ugodnik Božji Jevsevije,[13] postradavši od arijanske ruke za Sina Božjeg, savečnog i saprirodnog Ocu. Sveto telo njegovo bi vraćeno u grad Samosat, i tamo česno pogrebeno sa suzama i ridanjem svekolikog naroda hrišćanskog. A na arhijerejski presto njegov bi izabran gorespomenuti Antioh blaženi, sin sestre svetog Jevsevija. I Crkva samosatska cvetaše divno u pravoslavlju, pobožno slaveći Oca i Sina i Svetoga Duha, Jednog u Trojici Boga, kome i od nas neka je čast, slava, blagodarenje i poklonjenje, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
ZINONA I ZINE
 
Sveti Zinon beše rodom iz Filadelfije Arabijske, koja se u starini zvala Emana. Zina beše njegov sluga i sagorevaše od želje da postrada za veru Hristovu. Pri igemonu Maksimijanu, koji upravljaše oblašću u vreme cara Maksimijana, sveti Zinon razdade sve svoje imanje siromasima, a robove pusti na slobodu. Čuvši kako igemon ukazuje veliku čast idolima, on dođe k njemu zajedno sa svojim slugom Zinom, pošto je to sam Zina želeo, jer nije hteo da ostavi svoga gospodara. Sveti Zinon izađe pred igemona, i kada vide da se ovaj stvarno mnogo stara oko poštovanja lažnih bogova i usrdno služi idolima, izobliči ga. Igemon odmah naredi da svetoga biju kaišima od volovske kože. Za vreme tog mučenja Zinon, pruživši ruku, udari laktom u zid idolskoga hrama i razruši hram. Zato ga najpre obesiše i nemilosrdno mu telo strugaše, a rane mu sirćetom i solju zalivahu, pa mu potom sa četiri klina zakovaše noge u kladu.
Na mesto gde mučahu svetoga Zinona dođe sluga njegov Zina i moljaše svoga gospodara da ga ne odbacuje i ne ostavlja. Doznavši za to, igemon naredi da i Zini zabiju noge u kladu. A kada oba sveta mučenika biše izvedeni pred igemona na saslušanje, i oni odbiše da se odreknu Hrista, igemon ih predade na žestoko mučenje. Pri tome svetom Zinonu usijanim gvozdenim prućem pekoše prsa i onaj deo gde se nalazi srce. Posle toga svete obesiše na drvo, za noge im vezaše teško kamenje i ognjem im žegoše mišice. Zatim ih baciše u oganj, u koji neznabošci nasuše ulja, ali sveti mučenici na čudesan način ostadoše nepovređeni, pa čak i ognjem neopaljeni. Zato im, naposletku, mačem odsekoše glave, 304. godine. Duše njihove uvenčaše se vencima u carstvu Hristovom, a telesni ostaci biše sahranjeni u crkvi svetog Đorđa u mestu zvanom Kiparision, u Carigradu.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
POMPIANA
 
Bačen u more, sveti mučenik Pompian skončao zajedno sa svetim mučenikom Galationom, mučenicom Julijanom i sinom njenim Saturninom.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
GALATIONA (ILI GALAKTIONA)
 
U more bačen, sveti mučenik Galation skončao, zajedno sa svetim mučenikom Pompianom.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
JULIJANE I SATURNINA
 
Majka i sin spaljeni u ognju. Postradaše zajedno sa svetim mučenikom Pompianom.
 


 
NAPOMENE:
[1]Samosat – glavni grad sirijske oblasti Komagene; leži na zapadnoj obali reke Eufrata; sada – Samsat.
[2]Carovao od 306. do 337. godine.
[3]Konstancije carovao od 337. do 361. godine.
[4]Evdoksije bio episkop u Antiohiji od 357. do 358. godine; u Carigradu od 360. do 370. godine.
[5]Spomen svetog Meletija praznuje se 12. februara.
[6]Savelije, jeretik trećega veka, kvareći pravoslavno učenje o Svetoj Trojici, tvrdio je da Bog ima jedno Lice: kao Otac, On je na nebu; kao Sin – na zemlji; kao Duh Sveti – u stvorenjima.
[7]Julijan Odstupnik carovao od 361. do 363. godine.
[8]Jovijan carovao od 363. do 364. godine.
[9]Car Valent vladao od 364. do 378. godine.
[10]Poređenje uzeto iz Druge Poslanice apostola Petra (2, 22).
[11]Sravni: Danil 9, 27.
[12]Gracijan vladao drugom polovinom rimske carevine od 375. do 383. god.
[13]Skončao sveti sveštenomučenik Jevsevije 379. god.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *