NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA JUN

ŽITIJA SVETIH ZA JUN

 

ŽITIJA SVETIH
 
21. JUNI
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
JULIJANA TARSANINA
 
Sveti Julijan, sin visokorodnog senatora neznabošca i majke hrišćanke, rodio se u kilikijskom[1] gradu Anazarvu. Posle smrti svoga muža majka svetog Julijana preseli se iz Anazarva u kilikijski grad Tars.[2] Tu ona krsti dečka Julijana u hrišćansku veru, i vaspitavaše ga u hrišćanskoj pobožnosti.
Kada Julijan napuni osamnaest godina, nastade silno gonjenje na hrišćane pod carem Dioklecijanom.[3] Između drugih hrišćana bi uzet i blaženi Julijan i priveden na sud k igemonu, upravniku oblasti Markijanu. Ali ni svirepa mučenja, ni obećavanja darova i počasti, ni pretnje, ne mogoše prekloniti pobožnog mladića da se odrekne Hrista i prinese žrtvu idolima. Čitavu godinu vodao ga je igemon po raznim gradovima kilikijskim i svuda ga podvrgavao raznovrsnim mukama, no on ostade tvrd kao dijamant u ispovedanju Hristove vere. A kada svetog Julijana dovedoše u primorski grad Egeju, tamo mu sluge đavola – idolopoklonici silom otvoriše usta, pa mu gurahu u usta idoložrtveno meso i vino, želeći da poganim žrtvama oskvrnave čistog i svetog slugu Hristovog. Posle toga sveti Julijan bi bačen u tamnicu. Tamo dođe k njemu blažena mati njegova, koja mu svuda sledovaše izdaleka, moleći se Gospodu da ukrepi sina njenog u mučeničkom podvigu. A kada je neznabošci uhvatiše i privedoše na sud pred igemona, ona moli igemona da joj dozvoli da tri dana savetuje u tamnici sina svog, da se pokloni bogovima njihovim, idolima. I igemon joj dozvoli da nesmetano dolazi k svome sinu u tamnicu. A ona, provodeći s njim u tamnici dane i noći i sa materinskom ljubavlju razgovarajući s njim, sa suzama ga savetovaše da pretrpi do kraja kratkotrajne muke za Hrista, da bi ga Gospod udostojio večnih blaga u saboru svetih mučenika.
Po isteku tri dana, sveti Julijan zajedno sa majkom bi priveden na sud pred igemona. Nadajući se da je majka već usavetovala sina svog da prinese idolima žrtvu, igemon je stade hvaliti za to. Ali ona, otvorivši svoja česna i bogonadahnuta usta, stade gromko ispovedati ime Isusa Hrista i silno izobličavati idolopokloničko bezbožje. Isto tako i sveti Julijan neustrašivo ispovedaše i veličaše Isusa Hrista – jedinog istinitog Boga, i ružaše neznabožačko mnogobožje.
Tada razjareni igemon naredi da oboje nemilosrdno muče, i majku i sina. Majku mučenikovu najpre mnogo tukoše, pa joj onda odsekoše stopala na nogama, kojima je ona pratila svoga sina idući za njim iz Tarsa. A svetog mučenika Julijana zašiše u vreću s peskom i sa skorpijama i zmijama, pa baciše u more. I tako sveti Julijan okonča svoja stradanja; a i sveta majka njegova umre na mukama; i oboje dobiše venac pobede od Hrista Boga.
Telo svetog Julijana talasi iznesoše na obalu, gde ga nađe jedna blagočestiva udovica, pa prenese u Aleksandriju i česno pogrebe, 290. godine. Docnije te svete mošti behu prenete u Antiohiju. Sam sveti Jovan Zlatoust docnije držao je pohvalnu reč svetom mučeniku Julijanu. „Iz usta mučenika, rekao je sveti Zlatoust, ishodio je sveti glas, i zajedno s glasom izlivala se svetlost jasnija od sunčanih zrakova“. I još: „Uzmi koga bilo, sumašedšeg i besnog, i privedi ovome svetome grobu, gde su mošti mučenikove, i videćeš, kako će demon neizostavno iskočiti i pobeći kao od palećeg žara“.
 
ŽITIJE PREPODOBNIH OTACA:
JULIJA I JULIJANA
 
Postojbina svetog Julija i Julijana beše grčka oblast Mirmidonija. Oni behu rođena braća, i izmalena u hrišćanskoj pobožnosti vaspitani i u knjižnoj nauci dobro upućeni. Dostigavši punoletstvo, oni stadoše u devstvenoj čistoti služiti Bogu, i prebivahu u postu i molitvi, poučavajući se dan i noć u zakonu Gospodnjem. Zbog takvog života svog oni biše udostojeni crkvenih činova: Julije bi rukopoložen za prezvitera, a Julijan za đakona. I behu oni u crkvi Hristovoj kao dva svetilnika, sijajući dobrim delima, zbog kojih se slavljaše Otac Nebeski. U to vreme usred pšenice svete vere nalažaše se još mnogo kukolja idolopokloničke zablude. Iako tada i na Istoku i na Zapadu vladahu hrišćanski carevi, i pobožnost cvetaše svuda, ipak jelinsko neznabožje ne beše još potpuno istrebljeno, naročito po selima, gde se ljudi, oslepljeni neznanjem, držahu drevnog idolosluženja. Stoga ove dve sluge Hristove, prepuni božanske revnosti, otputovaše u Carigrad k blagočestivom caru Teodosiju Mlađem[4] i moliše ga da im da svoju carsku povelju: da oni mogu u grčkorimskoj carevini nesmetano uništavati idole, rušiti i spaljivati idolišta, posecati šume i vrtove, zasađene u čast idola, a zidati hramove Božje i širiti slavu imena Hristova. Car im dade to pravo, i potvrdi poveljom, u kojoj bi dodato i naređenje, da svuda po oblastima i gradovima svi vlastodršci: upravitelji oblasti, kneževi, činovnici i gradonačelnici, izlaze u susret Juliju i Julijanu, pomažu im u svima poslovima i snabdevaju ih svim što je potrebno za podizanje hramova. Dobiše oni i od svjatjejšeg patrijarha blagoslov za propovedanje, i za podizanje i osvećivanje crkava.
I tako ova dva sveta vojnika Hristova, kao dva apostola, krenuše po oblastima grčkorimskog carstva, propovedajući neznabošcima ime Hristovo. I obraćahu mnoge ka Hristu Bogu ne samo rečju nego i čudesima: jer im se od Boga dade blagodat i sila, da isceljuju neduge i izgone đavole. I oni svuda razoravahu idolske hramove i uništavahu idole. A u onim mestima, gde im se uporni jelini suproćahu, oni pokazivahu carsko naređenje vlastodršcima i gradonačelnicima, pa, dobijajući od njih pomoć, obavljahu svoj posao. Oni i mnoge crkve podizahu ne samo sredstvima iz carskih riznica nego i obilnim prilozima pravovernih hrišćana: jer svi i svuda, videći takve učitelje, prosvetitelje i čudotvorce, ne šteđahu imovinu žrtvujući za sveto delo. Tako oni proputovaše Istok i Zapad, i podigoše sto crkava. A čudesa koja počiniše, bezbrojna su. Njih je nemoguće podrobno opisati, zato ćemo samo neka spomenuti.
Jednom, kada sveta braća građahu crkvu u Vivlama, jedan radnik nepažnjom odseče sebi železnom alatkom veliki prst leve ruke, te mu isteče vrlo mnogo krvi, i on od iznemoglosti i bola pade kao mrtav. Doznavši za to, sveta braća uzeše odsečeni prst, staviše ga na odsekotinu, oseniše krsnim znakom, i prst odmah priraste za svoje mesto i rane nestade. Tada sveta braća podigoše tog čoveka sa zemlje zdrava, dadoše mu u ruke njegovu železnu alatku, i rekoše mu: Budi istrajan i trudi se u ime Oca i Sina i Svetoga Duha.
Jedno vreme sveta braća se nalažahu u Mediolanskoj eparhiji,[5] blizu grada Gavdiana. Tu oni, očistivši selo neko od idolodemonije, zidahu crkvu. A to im beše devedeset i deveta crkva po broju. U zidanju te crkve njima pomagaše mnoštvo vernih. Dogodi se da mimo tog mesta prolažahu kolima neki ljudi. Ugledavši one što zidaju, oni rekoše jedan drugome: Ovi će nas zadržati da im pomognemo u zidanju, te ćemo tako i protiv svoje volje izgubiti vreme.[6] Ali pošto im beše nemoguće da zaobiđu to mesto, oni smisliše ovo: jednoga od njih položiše u kola tobož kao mrtvaca, praveći se da ga voze radi pogreba. I kad dođoše do mesta gde se građaše crkva, sveta braća im se obratiše rečima: Deco, pomozite nam malo u našem poslu. A oni im na to odgovoriše: Ne možemo se zadržavati, pošto vozimo mravaca radi pogreba. Tada ih upita sveti Julije: Ne lažete li vi, deco? Oni odgovoriše: Ne, oče. Sveti Julije im na to reče: Neka vam bude po reči vašoj. – I oni ljudi odoše svojim putem. A kad malo odmakoše, oni rekoše tobožnjem mrtvacu da ustane. Ali on ne ustajaše. Tada ga oni stadoše drmati, misleći da on spava. I ubrzo se uveriše da je on stvarno mrtav. Ovo čudo odmah se rašču svuda, i sve spopade strah i užas. I od tog vremena niko se ne usuđivaše da tim svetim ocima rekne ma kakvu laž.
Posle nekog vremena sveti Julije prezviter reče svome bratu svetom Julijanu đakonu: Brate, ostani ti ovde, zidajući ovu devedeset devetu crkvu, a ja ću ići da potražim mesto gde bismo mogli sazidati stotu, da bismo, sazidavši sto crkava na zemlji, blagodaću Božjom bili preseljeni u crkvu nerukotvorenu, večnu na nebesima.
Rekavši to, Julije ode. Pošto prođe oko dve milje, on stiže do jezera, zvanog Mukoros. To je jezero veliko; na njemu on ugleda ostrvo ne malo, i vrlo lepo, na kome niko ne življaše. Posmatrajući izdaleka to ostrvo, sveti Julije razmišljaše kako da se preveze do njega. A pošto ne beše lađe, on prekloni kolena na molitvu, i pomoli se govoreći: Gospode Bože, svemoćni Isuse Hriste, Svojom svemoćnom silom daj da ova mantija što je na meni, bude sada meni umesto čamca, da bih, nalazeći se na njoj držan i upravljan Tvojom desnicom, prevezao se do onog ostrva ne potonuvši u vodu.
Pošto se tako pomoli Gospodu, on raširi svoju mantiju povrh vode i, prekrstivši se, stade na nju, i mantija bi kao čamac, ne tonući u vodu. A svetitelj, držeći u rukama štap, i kao veslom udarajući njime po vodi, upravljaše ovim čamcem od mantije, i tako stiže do tog ostrva. Izišavši na ostrvo, on ga obiđe celo, i veoma se radovaše posmatrajući njegovu lepotu. Usred ostrva sveti Julije ugleda ogromnu stenu, i odluči da na njoj podigne stotu crkvu u ime svetih Dvanaest Apostola. No na ostrvu beše vrlo mnogo zmija i raznovrsnih. otrovnih gmizavaca, zbog čega se niko od ljudi ne usuđivaše da se približi tom ostrvu. Sveti se pope na tu stenu i, načinivši krst od malog drveta, pobode ga u jednu malu pukotinu. Zatim se pomoli Bogu, pa imenom Isusa Hrista sazva k sebi sve zmije i gmizavce. A kada se oni slegoše k njemu u ogromnom broju, on im reče: Vi ste već dosta vremena živeli na ovom mestu; a sada vam imenom Presvete Trojice, Oca i Sina i Svetoga Duha, naređujem: da se udaljite sa ovoga ostrva, i da ovo mesto ustupite za dom Božji i za sluge Hristove koji nameravaju živeti ovde.
Čim to svetitelj reče, odmah se sve zmije i gmizavci, kao neka razumna bića, pokoriše svetiteljevom naređenju, pa skupa odoše ka zapadnoj strani ostrva; tamo se pogruziše u jezero i preplivaše na drugu stranu ka gori, zvanoj Kamunkin. Tu se nastaniše i ugnezdiše, a ostrvo se očisti od gmizavaca. Sveti pak Julije opet se natrag vrati po vodi kao što beše i došao, pa pođe po tamošnjim hrišćanskim naseljima. Pošto dobi od njih pomoć i sve što beše potrebno, on se s radnicima preveze čamcima na ostrvo. Položivši na onoj steni temelj crkvi u ime svetih Dvanaest Apostola, on je stade graditi.
U to vreme njegov brat sveti Julijan završi onu crkvu u blizini grada Gavdiana, i donese odluku da u njoj načini grobnicu za svog brata Julija. I poče je praviti. A sveti Julije, čuvši da je ta crkva dovršena, pođe da je vidi, i da ujedno poseti svoga brata. Kada stiže tamo, sveti Julijan mu reče: Eto, gospodine brate, Božjom pomoću i tvojim molitvama crkvena građevina je dovršena, samo se još pravi grobnica za tebe, da po prestavljenju tvom počiva u njoj telo tvoje. – A sveti Julije, pun proročkoga dara, reče na to svetom Julijanu: Dovrši što pre grobnicu koju si započeo, no znaj da ćeš ti u njoj počivati.
Tako i bi. Jer kada grobnica bi dovršena, prestavi se ka Gospodu sveti Julijan đakon. Sveti Julije ga česno pogrebe, pa se opet vrati na ostrvo i produži graditi crkvu, posvećenu Apostolima. A kada je dovrši, on načini u njoj grobnicu za sebe, jer predvide kraj svoj koji mu se približavao. A beše već i ostareo. U to vreme u Mediolanu bi postavljen od strane cara za eparha, za upravitelja cele oblasti, jedan čuveni senator, po imenu Avdentije, čovek visokorodan, vrlinski i bogougodan. Čuvši za svetog Julija, on reče domaćima svojim: Hajdmo lađom do ostrva Mukorosa, da tamo vidimo Božjeg čoveka, Julija prezvitera, i crkvu što je podigao. – I sevši na lađu, otploviše. Kada stigoše na ostrvo, Avdentije se udostoji dobiti blagosdov od svetitelja i razgovarati sa njim o duhovnim stvarima. Pošto razgleda i crkvenu građevinu, on reče svetom Juliju: Gospodine oče! ako si nameran da još nešto zidaš, ti mi kaži, pa ću te i ja pomoći od svoje imovine, jer sam gotov da s radošću poslužim potrebama vašim. Svetitelj mu odgovori na to: Čedo, nije potrebno ništa više zidati sem grobnice za tebe pored moje grobnice, pošto će po prestavljenju tvom telo tvoje počivati u ovoj crkvi. – Adventije na to reče: Neka grob tvoj, oče, bude ovde, a ja sam već spremio sebi grobnicu u Mediolanu. – Veruj mi, čedo, odgovori svetitelj, telo tvoje biće pogrebeno pored moga tela, a ne na nekom drutom mestu.
Pošto dugo provede u razgovoru sa svetim, Avdentije uze blagoslov i vrati se u Mediolan. A sveti Julije posle ne mnogo vremena otide ka Gospodu, i bi pogreben u svome grobu, od koga se molitvama njegovim davahu mnoga isceljenja bolnima. Po prestavljenju svetog Julija, njegovo mesto zauze vrlinski prezviter Ilija. Nakon nekoliko godina prestavi se bogougodni muž Avdentije, eparh mediolanski, i bi položen u svojoj grobnici u Mediolanu; ali ga sutradan nađoše gde leži van svoje grobnice, no ne kao izbačen, nego kao česno iznesen i brižljivo položen. I opet telo njegovo položiše u istu grobnicu, ali se ono i po drugi put obrete van grobnice. To se isto dogodi i po treći put. Hteli su da ga polože na drugom mestu, ali ga nijedno mesto ne primaše. Tada se ukućani njegovi opomenuše reči svetoga Julija, rečenih Avdentiju: da on ni na kom drugom mestu neće biti pogreben sem pored tela njegovog. I odvezoše telo Adventijevo na ostrvo Mukoros. Blaženi Ilija srete telo eparhovo sa krstovima, kadionicama i svećama, česno ga primi i pogrebe kraj groba prepodobnog oca Julija. Tako se ispuni proročanstvo svetiteljevo, u slavu Hrista Boga našeg, sa Ocem i Svetim Duhom slavljenog vavek. Amin.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
ARČILA II,
cara gruzinskog
 
Arčil beše sin cara Stefana a unuk velikog cara Gruzinskog Vahtanga. Veliki hrišćanin i zaštitnik hrišćanstva car Arčil bi mučen od muslimana i posečen za Hrista 20. marta 744. godine. A njemu beše 80. godina kada postrada za Gospoda i preseli se u blaženu večnost.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
LUARSABA II,
knjaza kartalinskog u Gruziji
 
Otac mu, Georgije X, postrada zbog vere i bi otrovan od persijskog šaha. Luarsab pak bi bačen u neku tamnicu, blizu Širasa, u kojoj protamnova 7 godina. Tada, po naredbi šaha Abasa I, bi obešen u tamnici sa dvojicom slugu, 21. juna 1622. godine. Na njegovom grobu viđena beše svetlost nebeska.
 
SPOMEN PREPODOBNE MATERE NAŠE
ANASTASIJE SRPSKE,
majke Svetoga Save
 
Ana, kći grčkog cara Romana IV (1168-1171. g.) i supruga velikog Srpskog župana Stefana Nemanje, sa kojim rodi tri sina: Vukana, Stefana i Rastka, tj. Svetoga Savu. Sa Svetim Nemanjom podigla ženski Bogorodičin manastir na levoj obali Toplice, na ušću reke Kosanice, i tu se zamonašila dobivši monaško ime Anastasija. Poživevši u pobožnosti i bogougađanju prestavi se u miru 21. juna[7] oko 1200. godine. Sahranjena je u priprati Studeničke Bogorodične crkve (gde joj je u 16. veku urađena divna ikona na zidu – freska).
 
SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
TERENTIJA,
episkopa ikonijskog
 
Trnjem izboden postrada za Gospoda Hrista.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
SEDMORO BRAĆE
 
Ovih svetih sedmorica braće postradaše za Hrista Gospoda mačem posečeni.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
AFRODISIJA
 
Rodom iz Kilikije, kao hrišćanin bi uhvaćen od kneza Dionisija i za ispovedanje Hrista, istinitog Boga, bi strahovito mučen usijanim gvožđem i rastopljenim olovom. Zbog njegovih junačkih stradanja mnogi iz gleda lišta poverovaše u Hrista. Na kraju, stavljen u veliku rascepljenu stenu i pritiskan, predade svoju mučeničku dušu u ruke Gospoda svoga i dobi venac mučeništva.
 
SPOMEN SVETOG NOVOMUČENIKA
NIKITE NISIRSKOG
 
Rodom sa malenog kamenitog ostrva Nisira, u blizini Rodosa. Njegov otac zbog nekih teškoća beše prešao u islam, a i cela njegova porodica, pa i Nikita kao malo dete, kome dadoše ime Mehmed. Posle toga porodica mu se preseli na ostrvo Rodos i tamo življaše. Mali Mehmed beše revnostan u veri muslimanskoj, ništa ne znajući o svojoj ranijoj veri hrišćanskoj. Jednoga dana, u igri sa turskom decom, on ih sve pobedi, čime izazva gnjev jedne Turkinje. Ona ga zbog toga izgrdi i nazva nečistim. Ovo ožalosti malog Mehmeda i on se kod kuće požali svojoj majci. Tada mu majka ispriča sve po redu i otkri mu da je njegovo prvo hrišćansko ime bilo Nikita. Potstaknut Duhom Svetim Nikita se tada svom dušom obrati ka Hristu, i mada mu je bilo tek 14. godina on tajno napusti svoju porodicu rešen da mučenički postrada za Hrista.
Sveti mučenik otputova najpre u Novi Manastir na ostrvu Hijosu, gde se pred igumanom i duhovnikom ispovedi. U znak povratka u veru hrišćansku oni ga pomazaše svetim mirom, a uskoro po njegovoj želji i u monaha ga postrigoše. Njegovu želju za mučeništvom, koja mu se još većma beše raspalila u duši, mnogi oci i podvižnici na Hijosu savetima i poukama podržaše i s blagoslovima na put mučeništva ispratiše.
Kada stiže u glavno mesto Hijosa zvano Hora njega srete Turčin poreznik i zatraži mu da plati uobičajeni porez na glavu. Kako Nikita ne imaše novaca, bi zadržan od strane Turaka i poveden u tamnicu. Na putu ka tamnici njega srete poznanik mu sveštenik Danil i pozdravi ga s njegovim turskim imenom Muhamed, čudeći se zašto Turci vode u zatvor muslimansko dete. Nikita tada protestovaše kod sveštenika zašto ga zove tim turskim imenom i objasni mu kako je dospeo u zatvor. To ču Turčin koji ga sprovođaše (ime mu beše Krimlis) i odmah ga odvede pred turske age i sudije. No mučenik Hristov Nikita to i željaše i zato pred njima izruži muslimansku veru kao nečistu i smelo ispovedi svoju veru u Hrista kao jedinog istinitog Boga. Turci nastojahu da ga najpre obećanjima zadrže u islamskoj veri, a kada to ne uspeše onda svetog mladića staviše na najstrašnije muke. Oni ga mučiše deset dana i noći, i ne uspevši pokolebati ga, najzad ga predadoše turskoj rulji, koja ga kao jagnje nezlobivo povede na zaklanje. Izvedoše ga na kraj grada (zvani „Kato Egialon“), ispod metoha manastira Ivirona, i opet pokušaše da ga laskanjima i obećanjima pridobiju. No Hristov mučenik njima sa smelošću ponavljaše: „Hrišćanin sam, Nikita se zovem, i Nikita ću d’umrem!“. Tada ga dželat Krimlis poseče mačem i tako primi mučenički venac za Hrista, 21. juna 1732. godine (na Hijosu).
Da bi sprečili hijoske hrišćane mučenikoljupce da uzmu išta od tela mučenikova, Turci ga najpre zaprljaše nečistoćama pa ga onda baciše u more. Hrišćani njegovog mesta Nisira proslaviše njegov mučenički spomen i kasnije mu podigoše divan hram njemu posvećen. Službu mu napisa Atanasije Iverski, očevidac mučenikovog stradanja, a žitije jerođakon Nikifor sa Hijosa.[8]
 


 
NAPOMENE:

  1. Kilikija – jugoistočna rimska provincija u Maloj Aziji.
  2. Tars – velik i mnogoljudan grad u južnom delu Kilikije, kraj reke Kidne, koja se nedaleko od njega uliva u Sredozemno More. I u sadašnje vreme Tars je prilično značajan grad.
  3. Dioklecijan carovao od 284. do 305. godine.
  4. Car Teodosije Mlađi carovao od 408. do 450. godine.
  5. Grad Mediolan, sada Milano, u Italiji.
  6. Po običaju onoga vremena, u zidanju crkve dužni su bili uzeti udela svi koji bi se zadesili oko mesta zidanja. Zbog tog običaja, prolaznici ne bi mogli odbiti svoju pomoć zidarima, ako bi ih ovi pozvali.
  7. Ovaj datum beleži sam Sveti Sava u Hilandarskom tipiku (glava 35).
  8. Ošpirniju knjigu o njemu napisao je arhim. (kasnije episkop) Emanuil J. Karpatiu i izdao u Atini 1932. (povodom 200-godišnjice), pod nazivom „Sveti novomučenik Nikita Nisirios“.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *