NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA JUN

ŽITIJA SVETIH ZA JUN

 

ŽITIJA SVETIH
 
20. JUNI
 
SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
METODIJA,
episkopa patarskog (olimpskog)
 
Izmlada posvetivši sebe Bogu, ovaj blaženi ugodnik Božji postade čestan sasud i obitalište Svetoga Duha. Zbog toga bi, po izboru božanskom, udostojen arhijerejskog zvanja i postade arhipastir slovesnih ovaca u gradu Patari (tačnije: Olimpu) Likijskoj.[1] Sveti Metodije dobro i bogoljubivo pasijaše povereno mu stado, svetlim i krotkim poukama vodeći ga ka savršenstvu. No videvši Origenovu jeres[2] i zabludu tadašnjih pristalica njenih, svetitelj Hristov ustade protiv nje kao izvrstan pastir, i božanskim ognjem svoga učenja sagore je, i božanskom blagodaću i svojom mudrošću uništi tamu njenu. Munja bogonadahnutog učenja njegovog obasja vaseljenu, i truba znanja njegovog odjeknu po svoj zemlji.
No dobromrzac nevidljivi vrag, ne podnoseći protivljenje i revnost ovog božanstvenog oca, naoruža protiv njega svoje vidljive sluge – neznabošce, idolopoklonike, i nahuška ih da mučilački ubiju služitelja Božjeg, koji se još pre mučenja beše obukao u živonosno umrtvljenje. Neznabošci uhvatiše svetitelja Hristovog Metodija i mačem mu odsekoše glavu. (311. godine). I pređe sveti Metodije u blaženi i beskonačni život; on koji je dotle služio Jagnjetu Božjem, sam bi kao jagnje zaklan, prinevši sebe na žrtvu živu Bogu.
Tako se dvostrukim vencem ovenča hrabri prvoborac pobožnosti, koji se borio protiv jeresi i pred neznabošcima smelo Hrista ispovedao, pa i krv svoju za Njega prolio i mučenički skončao, 311. godine. Sveti Metodije beše veoma učen filosof i bogoslov i iza sebe ostavi više dragocenih spisa, od kojih je najpoznatiji spis „Gozba deset devojaka“ (tj. deset vrlina).
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA:
ARISTOKLA, DIMITRIJANA I ATANASIJA
 
Sveti mučenik Aristokl, rodom iz grada Tamasa na Kipru,[3] beše u tom gradu prezviter saborne crkve. U vreme cara Maksimijana,[4] kada nastade ljuto gonjenje na hrišćane, sveti Aristokl se skloni u pustu goru, i tamo se krijaše u jednoj pećini. Tu ga jednom u vreme molitve obasja svetlost, jača od sunčane, i dođe mu glas s neba koji mu naređivaše da ide u Salaminsku mitropoliju, što je na ostrvu Kipru, i da tamo primi mučenički podvig za ime Hristovo.
Okrepljen svetlošću i tim Božanskim glasom, on odmah odbaci strah od mučenja i pođe kuda mu bi naređeno. Idući putem kroz šumu, on svrnu u hram svetog apostola Varnave, i tu nađe đakona Dimitrijana i čteca Atanasija, koji ga s ljubavlju dočekaše. U razgovoru s njima sveti Aristokl im kaza razlog svoga puta u Salaminu, a ispriča im o viđenju. Kada oni to čuše, u njima se rasplamte želja da idu zajedno sa Aristoklom i umru za Hrista. I oni pođoše svi skupa; i kad stigoše u grad Salaminu, oni stadoše na jednom uzvišenom i vidnom mestu, i počeše gromko slaviti i propovedati ime Isusa Hrista, a ružiti neznabožačke bogove – bezdahne idole. Neznabošci ih odmah uhvatiše i zajedno sa episkopom grada Kuriona na Kipru Filonidom odvedoše k igemonu na sud. Igemon ih ispita; i kad saznade da su hrišćani, i vide da su nepokolebljivo odani svojoj svetoj veri, on naredi da prezvitera Aristokla poseku mačem, a svetog Dimitrijana i Atanasija, posle mnogih mučenja, predade ognju. Ali pošto sveti mučenici ostadoše u ognju živi i nepovređeni, on i njih osudi na posečenje mačem. I tako stradalci Hristovi skončaše, 306. godine, ukrasivši se mučeničkim vencem. Uskoro za njima mučenički postrada i spomenuti episkop Filonid (o kome videti pod 17. junom).
 
ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG
LEVKIJA ISPOVEDNIKA
 
U idolopoklonička vremena, kada rimski neznabožni carevi vladahu Zapadom i Istokom, življaše u Aleksandriji jedan čestit čovek, po imenu Evdikije. On ne imađaše knjižno svetovno znanje, ali bejaše veoma učen u duhovnom znanju: ukrašen dobrim delima, on provođaše život u celomudriju, strahu Božjem, ljubavi i milosrđu k ništima; činjaše mnoge milostinje i usrdno revnovaše u postu i molitvi. U njega beše sin jedinac, ovaj o kome je reč, sveti Levkije, koga roditelji nazvaše Evtropije, a kome Bog kasnije promeni ime u Levkije.
Kada dete beše u desetoj godini, njegova majka Efrodisija prestavi se iz ovog života. Tada roditelj njegov Evdikije, uzevši sina svog Evtropija, pođe sa njim u manastir blaženoga Ermija, koji se nalazio u okolini Aleksandrije, i bio pod upravom blaženog igumana Nikite. Tu se Evdikije zamonaši, a sina dade da uči knjigu. Bistar, Evropije sve brzo i lako shvataše, i blagodaću Božjom pokaza toliki uspeh u knjižnom učenju, da prevaziđe mnoge u tome. Pri tome on beše krotak, smiren i poslušan. Svima u manastiru on služaše sa uspehom, i svi ga voljahu, jedni zbog njegove dobrodušnosti i poslušnosti, drugi – zbog njegovog knjižnog znanja i Duhom Svetim darovane mu mudrosti. Kada Evtropiju beše osamnaest godina, blaženi iguman Nikita prestavi se ka Gospodu. Bratija se posavetovaše među sobom i, bez obzira na Evtropijeve godine, moliše mladog Evtropija, koji još ne beše postrižen u monaštvo, da im bude iguman. Ali on to uporno odbijaše. Usto i otac njegov Evdikije branjaše mu, savetujući ga da se nipošto ne drzne tako mlad uzeti na sebe breme, koje nije navikao nositi, nego da pokaže sebe nedostojnim starešinstva i da mu je kao mladom potrebno rukovodstvo starijih.
Tako manastir Ermijev ostade sedam godina bez igumana, jer bratija nije htela nikog drugog sem blaženog Evtropija. I ne gledajući na to što Evtropije nije hteo, i što još nije bio postrižen, bratija, rukovođeni primerom njegovog vrlinskog života, smatrahu ga kao igumana. A kad Evtropije napuni dvadeset i pet godina, bratija, sabravši se, rekoše mu: Zašto prelaziš i preko naše potrebe i preko naše molbe, i nećeš da nam budeš starešina? Eto, već se navrši sedam godina otkako nemamo igumana po končini blaženog oca našeg Nikite, i svaki živi po svojoj volji. Pazi da ti ne budeš kriv za propast našu, ako neki vuk uđe i raspudi stado Božije. Mi nikog drugog osim tebe ne želimo imati za oca, pošto svi vidimo tvoj sveti život, znamo tvoju dobru narav, i poznajemo tvoju mudrost danu ti od Boga. – Na to blaženi Evtropije odgovori bratiji: Zašto, česni oci i braćo, neprestano navaljujete na mene sa onim, što ja nipošto ne mogu da učinim? Ja niti sam postrižen u monaštvo, niti imam kakav crkveni čin; kako da vam onda budem otac, kada nemam vlasti da vam u crkvi izgovorim pouku? kako ja mlad mogu savetovati stare?
Tada ga oni stadoše primoravati da se postriže i da primi sveštenički čin, ali on nipošto ne hte da im ispuni želju. Istina, Evtropije je čeznuo u srcu za monaškim činom, ali ga nije primao iz bojazni, da ga bratija nekako ne primoraju na igumanstvo. I tako, ostajući nepostrižen, on davaše sobom primer istinskog monaha.
U to vreme u Rimu carovaše neznabožac car Komod. On posla u Aleksandriju u svojstvu eparha[5] Filipa, čija kćer Evgenija, primivši potom veru Hristovu, vođaše divan podvižnički život, i najzad bi uvenčana mučeništvom za Hrista.[6] Eparh Filip, iako bejaše krotak prema hrišćanima, ipak, po carevom naređenju, progna iz grada hrišćane, episkope, jereje i monahe, dopustivši im da se nastane u predgrađu i tamo slobodno prave crkve i manastire. U to vreme hrišćanski episkop te oblasti beše sveti Elije,[7] koji življaše u gradu Eliopolju, ne mnogo daleko od Aleksandrije. U predgrađu Aleksandrijskom episkop Elije podiže manastir i uruči ga svetom igumanu Teodoru. Osim manastira u tom predgrađu beše i čuvena crkva u ime Prečiste Bogorodice i Prisnodjeve Marije, ka kojoj se o Njenim praznicima sticahu hrišćani ne samo iz Aleksandrije nego i iz okolnih gradova i oblasti. Stoga, kada se približi praznik Uspenija Prečiste Djeve Bogorodice, mnogi krenuše k Njenoj crkvi; krenu iz Ermijeva manastira i blaženi Evdikije sa svojim sinom Evtropijem u predgrađe Aleksandrijsko ka crkvi Presvete Bogorodice na praznik. Dogodi se da tog istog dana i na isti praznik iđaše sa svojim klirom i mnoštvom naroda iz Eliopolja i sveti episkop Elije; Evdikije i Evtropije pridružiše se narodu koji iđaše za episkopom. Episkop imađaše nameru da najpre svrati u manastir njime podignuti, kojim upravljaše iguman Teodor, i da se tamo odmori do nastupljenja praznika. Kada se on približavaše manastiru, srete ga na putu eparhova kći, blažena Evgenija, prerušena u muškarca, praćena od svoja dva evnuha; ugledavši episkopa okruženog narodom koji je išao i ispred njega i za njim, ona se umeša u narod sa ciljem da koga bilo raspita o episkopu; i povede razgovor o njemu sa blaženim Evtropijem. On joj podrobno ispriča sve o arhijereju Božijem Eliju, kao što se to vidi iz žitija blažene Evgenije pod dvadeset i četvrtim decembrom; i zatim je privede k episkopu, kome blaženi Evtropije beše poznat zbog čistote svoga života i zbog svoje velike načitanosti.
Kada blaženi Evdikije odmaraše u manastiru, podignutom episkopom, njemu bi noću u sanom viđenju božansko otkrivenje o tome da će on skoro umreti, i da će sin njegov biti episkop, koji će uništiti idole u Vruntisiopolju, u Italiji, i prosvetiti tu pokrajinu svetim krštenjem. Pri tome on ču i glas, upućen njemu: Evdikije, Evdikije, verni slugo Gospodnji! od sada će ime tvoje biti ne Evdikije nego Evdiklije, tojest krotki utešitelj; a sinu tvome neka bude ime ne Evtropije nego Levkije, što znači: dođe na njega Duh Gospodnji.
Probudivši se od sna, Evdikije odmah dozva sina svog i ispriča mu šta mu bi otkriveno u viđenju, i reče mu: Pazi, sine, vreme odlaska mog približava se, a ti se nemoj prelastiti taštinama ovoga sveta, jer mi Gospod otkri o tebi, da ćeš se udostojiti episkopskog čina, i da će Gospod preko tebe očistiti Vruntisiopolj od idolskih poganština; i tvoje ime neće više biti Evtropije nego Levkije, jer ti Gospod tako promeni ime, kao i meni iz Evdikija u Evdiklija.
Čuvši to, sveti Levkije, dotadanji Evtropije, prostre se krstoliko po zemlji i pokloni se Bogu, uznoseći Mu ovakvu blagodatnu molitvu: Blagosloven si Gospode Bože otaca naših, Avrama, Isaka i Jakova, jer ne previđaš one koji se nadaju u Tebe i ne oduzimaš Svoje milosrđe od ubogih slugu Tvojih, nego miluješ mene nedostojnog. Toga radi, Gospode Bože neba i zemlje, slavim Te i veličam, jer si Ti Vladar – Ljubitelj duša ljudskih; neka Ti je slava u beskonačne vekove.
Dok se sveti tako moljaše, ču se s neba glas nad crkvom koji govoraše: Levkije, Levkije! svetli dušom i čisti srcem, evo ime tvoje napisano je na nebu i spomen tvoj neće se izgladiti iz knjige života. – Ovaj glas ču i sveti episkop Elije, i neki od bratije koji tu noć provođahu bez sna na molitvi. Ali niko ne mogaše razumeti, kome beše upućen taj glas.
A kada svanu, dođoše k episkopu bratija iz Ermijeva manastira i rekoše: Znaj, Vladiko oče, da smo mi više od sedam godina bez igumana, i svaki od nas živi kako hoće. Mi mnogo puta molismo česnog Evtropija da nam bude starešina, jer je od detinjstva porastao u našem manastiru, i svetošću života prevazilazi sve nas, i niko se ne može uporediti s njim u trudovima poslušanja, i on je stalno u postu i molitvi, u čitanju i pisanju knjiga; jednom rečju, mi ga vidimo gde se podvizava u svima dobrim delima. Stoga mi i želimo da ga imamo sebi za oca, da bismo išli stopama njegovim, ali on ne pristaje i prenebregava našu molbu. Zato te molimo, Vladiko, postavi nam ga za igumana, makar on i ne hteo. – Sveti episkop im na to odgovori: I ja sam razmišljao o tome, o čemu mi vi sada govorite; nego pričekajte malo, ja ću pokušati da ga ubedim da se pokori našoj volji.
Rekavši to, episkop ode u crkvu, pošto beše nastupilo vreme za svetu Liturgiju. Episkop naredi arhiđakonu da stane na amvon i pita narod: Ko se od vas prisutnih zove Levkije? – No na ovaj arhiđakonov poziv niko se ne odazva iz naroda, jer ne beše nijednog čoveka koji se tako zvao. A kada arhiđakon ponovi pitanje drugi put i treći put, tada sveti Levkije, videći da među prisutnima u crkvi nema nikoga, sem njega, koji se tako zove, odazva se, rekavši: Ja sam grešni Levkije.
Pogledavši u njega, svi se začudiše, i u nedoumici rekoše: Ti si Evtropije, sin Evdikijev? On im odgovori: Upitajte moga oca, on će vam bolje nego ja ispričati o imenu mom. – Tada izvedoše na sredinu blaženog Evdiklija, česnog starca od devedeset i sedam godina, i pitahu ga: Kakvo je u stvari ime tvome sinu? – On onda, videći da je volja Gospodnja da se otkrije tajna o njemu i o sinu njegovom, ispriča podrobno celo viđenje svoje, i to kako glas Božji dva puta, i u snu i na javi, nazva sina njegovog Levkijem. Tada svi koji slušahu ovo, s radošću blagodarahu Boga i, prilazeći k svetom Levkiju, pozdravljahu ga s velikim poštovanjem. Odmah zatim episkop ga stade savetovati da primi sveštenički čin i igumanstvo. No on odbijaše, a narod vikaše govoreći: Levkije je dostojan da bude ne samo prezviter i ava nego i episkop! – Tada sveti Levkije bi, i protiv svoje volje, hirotonisan za sveštenika i postavljen za avu, igumana. I svi svetlo otpraznovaše praznik Uspenija Prečiste Bogorodice u Njenoj crkvi.
Primivši upravu nad manastirom, sveti Levkije se stade još više podvizavati u bogougađanju, i tvoraše čudesa blagodaću Božjom koja u njemu življaše. Jednom dovedoše k njemu besomučnog Etiopljanina, koji već beše oglašen za sveto krštenje. Videći njegove muke, sveti Levkije reče besu: Prestani, duše đavolji, mučiti čoveka. – Uzdrhtavši, bes stade s kuknjavom zapomagati: Ako iz njega izađem, kuda ću otići onda? jer boljeg doma od ovog nemam.- Sveti Levkije mu reče: Nečisti duše, izađi iz stvorenja Božjeg i ne usuđuj se više da ulaziš u njega! izađi ponižen i postiđen, i ostavi slobodna onoga koga si do sada, čovekomršče, mučio, svezavši ga verigama tvoje tamne sile. Uđi pak u one ljude koji ne veruju u Gospoda našeg Isusa Hrista i ne klanjaju se životvornom Krstu Njegovom.
Tada đavo, kriknuvši strahovito i oborivši čoveka na zemlju, izađe na njegova usta u vidu crne ptice. A izlazeći zapomagaše: Šta ja imam s tobom, slugo Božji Levkije? Zašto me izgoniš iz moga obitališta, koje izabrah sebi? Ja nisam hteo ući u čoveka sa licem belim i lepim, nego uđoh u crnog Etiopljanina, neprijatnog izgleda, nadajući se da me niko neće prognati iz takvog obitališta.
Prognavši đavola krsnim znamenjem, sveti Levkije podiže čoveka sa zemlje zdrava, i udostoji ga potom svetog krštenja. A đavo, otišavši u Egipat, preobrazi se u strašno veliku zmiju, uđe u jedan grad, i javno hodeći po ulicama sa neobičnom jarošću umrtvljivaše sve što sretne: neznabošce i Jevreje, – ljude, žene i decu, pa čak i njihovu stoku. Sveti pak Levkije, providevši Duhom tu čovekoubilačku zlobu đavolovu, pođe hitno u Egipat. A đavo, osetivši da se svetitelj približava gradu, ode i baci se u more, ostavivši za sobom mnoge leševe po ulicama gradskim. Ušavši u grad, sveti Levkije vide mnoštvo ljudi koji kukahu i oplakivahu svoje mrtvace, i pitaše ih, zbog čega tako plaču. Oni mu onda ispričaše kako se iznenada pojavi u gradu zmija, koja mnoge umori, i kako se maločas, pred njegov dolazak, baci u more i potonu.
Tada sveti Levkije naredi da donesu vodu; osveti je, i pokropi njome mrtvace. Zatim reče mrtvacima: U ime Gospoda Savaota ustanite! jer vas ne drže uze smrti, nego ste povređeni đavoljim otrovom. Ipak vi niste u stanju da se sami izbavite od dejstva sile zmijine, koja je jača od vas zbog vašeg bezbožja i slepila duhovnog, nego ustanite silom Boga mog i dajte slavu Onome koji vas je stvorio.
Govoreći to, sveti Levkije dodirivaše njihove leševe žezlom koji je držao u ruci. I odmah svi kao od sna ustaše i, hvatajući se svetiteljevih nogu, govorahu: Ko je Bog kome se treba klanjati, sem Otac, Sin i Sveti Duh, koga ti, sveti oče Levkije, slugo Božji, propovedaš? – I svi vaskrsnuti poverovaše u Hrista. Pored njih tog istog dana primiše veru Hristovu još tri hiljade ljudi, i krstiše se sa svojim ženama i decom, slaveći Gospoda našeg Isusa Hrista zbog čudesa koja učini preko svetog Levkija.
Nakon nekoliko godina poverova u Hrista sa svim domom svojim eparh aleksandrijski Filip, pobuđen na to primerom svoje svete kćeri Evgenije. A posle izvesnog vremena on ostavi svoj položaj eparha i postade hrišćanski episkop. A kada on mučenički postrada, na njegovo mesto bi jednoglasno izabran sveti Levkije. Posle Filipa u Aleksandriji beše eparh najpre Terentije, a zatim Saturnin. Neprijatelj hrišćanstva, Saturnin smišljaše sa svojim idolopoklonicima kako da u Aleksandriji digne gonjenje na hrišćane i da prethodno ubije episkopa hrišćanskog svetog Levkija, jer Saturnin beše video kako episkop Levkije obraća mnoge iz mnogoboštva u hrišćanstvo. I stade eparh tražiti zgodno vreme da svoju zlu zamisao sprovede u delo. Doznavši za tu zlu nameru eparhovu, hrišćani iz Aleksandrije počeše se dogovarati između sebe da ubiju eparha. Tada sveti Levkije, sazvavši k sebi sve hrišćane, stade ih savetovati da se ne usude praviti takav metež, i ispriča im o viđenju koje mu bi od Boga, govoreći: Znajte, vozljubljeni, da Gospod moj blagoizvole javiti mi se u viđenju, i naredi da vam postavim drugog episkopa, a da ja idem na zapad u Vruntisiopolj, jer je tome gradu nužno hrišćansko prosvećenje.
Čuvši to, hrišćani stadoše plakati i, pripadajući k nogama svetitelju, govorahu: Oče sveti! ne ostavljaj nas sirote; ne odvajaj se od ljudi koje si stekao Bogu; ostani s nama do svoje smrti! – Sveti Levkije im odgovori: Svi vi znate, da još u mladosti mojoj Gospod blagovoli otkriti o meni ocu mom Evdikliju, kako ja nedostojni imam primiti ovaj arhijerejski čin i ići u idolopoklonički grad, među narod koji ne zna Boga. U volji je Gospodu našem, da preko mene nedostojnog sluge Svog prisajedini te ljude k svetoj Crkvi. Zbog toga mi i naredi sada Gospod, da vam postavim drugog oca, a da ja idem na određeni mi posao. O eparhu pak Saturninu znajte, da se njegova zla zamisao odnosno gonjenja hrišćana neće ostvariti, jer se skratiše dani života njegova i približi se pogibija njegova: po mom odlasku odavde, srušiće se njegova kuća i on će sa svima ukućanima svojim poginuti u njenim ruševinama.
Rekavši to i utešivši plačući hrišćane, on izabra muža dostojna episkopstva; i tako mesto njega bi postavljen drugi episkop. A on, uzevši sa sobom dva svoja đakona, Jevsevija i Dionisija, i pet učenika, krenu iz grada na pristanište. Svi hrišćani, njih pet hiljada na broju, ne računajući žene i decu, ispraćahu svoga episkopa sa plačem i velikim ridanjem, i govorahu: Zašto nas ostavljaš, oče, ne sažaljevajući čeda svoja? – Okrenuvši se i videvši ih gde plaču, sveti Levkije se sam uzruja duhom i zaplaka, pa podigavši ruke k nebu reče: Gospode Bože moj Isuse Hriste, ako je Tvoja volja, ne dopusti da se odvojim od ovih ljudi tvojih, među koje si me postavio na službu Tvoju. – Čim on završi ovu molitvu, s neba odjeknu glas koji čuše svi: Levkije! ne prenebregni naredbu Gospodnju, nego sedni na lađu i putuj s mirom kuda ti je naređeno. – Tada sveti Levkije reče svima koji ga praćahu: Eto, braćo, vi čuste volju Gospodnju. Znajte, dakle, da ne odlazim od vas po svojoj želji. – I oprostivši se sa svima, on uđe u lađu i krenu na put. U Aleksandriji pak, po proročanstvu svetiteljevom, iznenada se sruši eparhova palata i pobi sve što behu unutra s njim.
Posle petnaestodnevne plovidbe sveti Levkije stiže u Adrijanopolj, ne onaj Trakijski, nego u starom Epiru. Tu se sveti Levkije malo zadrža i primi sa sobom dva prezvitera, Leona i Savina. Našavši drugu lađu, on se ukrca u nju i doplovi u Gidrunt. Tu presede u dalmatinsku lađu, kojom stiže u Vruntisiopoljsku oblast. Iskrcavši se iz lađe, sveti Levkije se sa svojim klirom uputi ka gradu. Na putu ih srete tribun[8] Armaleon sa svojim vojnicima. Jednoga od vojnika upita sveti Levkije: Ko je upravnik ovoga grada? – Zar vi niste čuli, odgovori vojnik, za velikog gospodina Antioha, kneza ove oblasti? – A koje je vere taj gospodin Antioh? uputi novo pitanje sveti Levkije.
Čuvši takvo pitanje, tribun i vojnici se nasmejaše, i rekoše: Zar ima koja druga vera i koji drugi bog, sem sunca i meseca koji obasjavaju vaseljenu? Ne čuju li uši svih, kada glasovi njihovi zagrme na oblacima? Šta je brže od munje, koja izlazi iz sunca? Šta je svetlije od meseca, koji svojim izmenama nagoveštava promene vremena? – O bedne neznalice! sa uzdahom reče na to sveti Levkije. Do vas još nije stiglo božansko prosvećenje, pa ne znate da su sunce i mesec sazdanja Božija i povinjavaju se naredbi Gospodnjoj, dan i noć obavljajući svoje tečenje. Njih ne treba nazivati bogovima, u njima se ne nalazi ni duša ni Božanstvo; oni čak ne mogu stajati na jednom mestu, nego stalno teku, izlaze i zalaze, zaodevaju se čas oblakom, čas noćnom tamom, te su ponekad vidljivi a ponekad nevidljivi. I njihova se svetlost toliko razlikuje od Večne Svetlosti – Boga koga mi poštujemo, kao što se stvorenje razlikuje od Tvorca. Jer Bog naš je stvorio sunce i mesec, nebo i zemlju i sve što je na njima; On je istinita Svetlost, koja prosvećuje sve koji veruju u Njega. On Svetlost satvori sijanje sunca i meseca, i naredi im da služe ljudima koji žive u podnebesju: sunce da obasjava dan, a mesec da obasjava noć. I kada biste vi poznali Nevidljivu Svetlost – Boga našeg, onda se nikada ne biste klanjali vidljivim svetilima nebeskim.
Tribun Armaleon upita: A koja je to svetlost, o kojoj ti kažeš da je nevidljiva za naše oči? – Sveti Levkije odgovori: To je Hristos, Sin Božji, koji je rođen Djevom Marijom od Duha Svetoga. – I ispriča mu sve o Hristu Bogu: kako se rodio, kako je na zemlji živeo među ljudima, kako je dobrovoljno postradao i umro, i u treći dan vaskrsao, i uzneo se na nebo, i seo s desne strane Boga Oca, i kako će doći da sudi celome svetu i da svakome usplati po delima njegovim. – Čuvši to, svi vojnici biše tronuti i poverovaše u istinitost svetiteljevih reči; i padoše pred svetim Levkijem na zemlju, govoreći: Molimo te, oče, učini nas učesnicima večnog života. – On ih onda posle oglašenja krsti. A broj krštenih beše šezdeset i sedam ljudi. Praćen njima i klirom sveti Levkije uđe u grad. I tako se otpoče Vruntisiopolj prosvećivati svetlošću Hristovom.
Knez Antioh, doznavši da je tribun Armaleon poverovao u Hrista sa svojim vojnicima, dozva ga k sebi i upita: Je li istina što čujem o tebi Armaleone, kao da si ti sa potčinjenim ti vojnicima postao hrišćanin? – Tribun ćutaše. Razljutivši se, Antioh upita: Zašto mi ne odgovoriš? – Tribun odgovori: Zar moraš da se ljutiš na mene što sam hrišćanin? – Antioh mu reče na to: Ja te bez ljutnje prosto pitam da mi kažeš, ko te nauči hrišćanskoj veri? Mi te svi znamo kao vrlo učena u našim knjigama, i do sada si odbacivao hrišćansko učenje. A sada se čudimo, na koji to način ti postade hrišćanin. – Armaleon odgovori: Do sada bejah slep, lutah po tami i senci smrti, a sada, prosvećen blagodaću Božjom, vidim, i boravim u svetlosti nade na život večni. – A kakav je to večni život o kome ti govoriš? upita Antioh. – Ako hoćeš, možeš ga poznati, odgovori tribun.
Na to Antioh reče: Ako nam stvarno pokažeš večni život, onda, razume se, hoću da vidim i razumem. Ali, ja ne mislim da postoji drugi život sem ovog ovdašnjeg, niti verujem da postoji druga svetlost i drugi bog sem sunca i meseca. – Na to tribun Armaleon reče: Sunce i mesec nisu bogovi nego sazdanja Božja, postavljena Bogom na nebu da, obasjavajući vaseljenu, služe razumnom stvorenju, čoveku, koji živi na zemlji, a ne da privlače koga da im se klanja i da im služi.
Udivi se Antioh čuvši ovakve reči od tribuna, pa ga upita: Ko te nauči takvoj mudrosti? – Armaleon odgovori: Ovoj mudrosti me nauči jedan Aleksandrinac, po imenu Levkije, koji nedavno doputova ovde.
U to vreme sveti Levkije se nalazio van grada na gledalištu, prema zapadnoj kapiji Vruntisiopolja. Tu on učaše narod veri Hristovoj, krštavajući one koji pristupaju Gospodu Hristu. Knez Antioh posla po njega, s poštovanjem ga moleći da dođe k njemu. A kada ugleda arhijereja Božjeg, on mu reče: Ako hoćeš da poverujemo u Boga koga ti propovedaš, onda Ga umoli da nam da kišu, koju evo već dve godine ne vidimo. Zbog velikog bezkišija isuši se zemlja naša i ne može da rađa, te se sav narod nalazi u oskudici i nevolji.
Sveti Levkije, sazvavši svoj klir i sve novokrštene hrišćane, napravi litiju, moleći se ka Hristu Bogu, i odmah se nebo pokri oblacima, iz kojih se izli veoma obilna kiša koja napoji svu zemlju te pokrajine. Tada poverova u Hrista sav grad sa knezom Antiohom na čelu; i krstiše se dvadeset i sedam hiljada ljudi, i svi slavljahu Hrista Boga našeg. I podigoše usred grada crkvu u ime i čast Prečiste Bogorodice Prisnodjeve Marije; a drugu crkvu u ime svetog Jovana Krstitelja sagradiše na onom mestu gde narod bi kršten. I tako se sav Vruntisiopolj prosveti svetlošću svete vere.
Učeći i utvrđujući u veri novoprosvećene, sveti Levkije se razbole na smrt, i putem otkrovenja bi obavešten od Boga o svojoj končini. Pozvavši k sebi kneza Antioha, on mu zavešta da telo njegovo pogrebe na onom mestu gde se iskrcao s lađe na njihovu zemlju. Zatim, podigavši ruke, on satvori molitvu za svu pastvu svoju, dade svima poslednji blagoslov i oproštajni pozdrav, pa se prestavi ka Gospodu, oplakan silno od celoga grada. Uzevši česno telo svetiteljevo, knez Antioh ga svečano prenese na mesto, gde sveti, došavši iz Aleksandrije, beše izašao iz lađe na zemlju. I podigavši tamo crkvu u ime svetog Levkija, Antioh položi u njoj svete mošti velikog ugodnika Božijeg Levkija. I od groba njegova bivahu mnoga čudesa u slavu Oca i Sina i Svetoga Duha, Boga u Trojici slavljenog, kome od celokupne tvari hvala, blagodarnost i poklonjenje, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
KALISTA,
patrijarha carigradskog
 
Sveti otac Kalist najpre se podvizavao kao učenik svetog Grigorija Sinaita na Atonu u skitu Magulu kod Filotejskog manastira punih 28 godina. Tu je on sagradio docnije obitelj svetog Mamanta. Zatim se podvizavao u manastiru Ivironu već kao jeromonah, a jedno vreme (1345-6 g.) imao je i samu upravu Svete Gore. Bude izabran za patrijarha Carigradskog 1350. godine po želji i cara Jovana Kontakuzena. Posle četiri godine udalji se s prestola patrijarškog ponovo u Svetu Goru. No u vreme cara Jovana Paleologa 1355. g. ponovo vraćen na presto, gde kao patrijarh ostane do smrti. Upokojio se 1363. godine i to u Serezu, kuda je hodio carici srpskoj Jeleni Dušanovoj, tada već monahinji Jelisaveti, da izmiri Srbe sa Carigradom i da ište pomoć protiv Turaka. U društvu sa Ignjatijem sastavio krasno rukovodstvo za podvižnike. Osim toga napisao žitije svetog Grigorija Sinaita i svetog Teodosija Trnovskog, kao i mnogobrojne besede. Interesantno je spomenuti, kako je sveti Maksim Kapsokalivit (koji se spominje 13. januara) prorekao smrt patrijarhu Kalistu. Na putu za Srbiju Kalist udari na Svetu Goru. Videći ga, sveti Maksim reče: „Ovaj starac neće više videti svoje pastve, jer pozadi njega čuje se nadgrobno pjenije: blaženi neporočnij v put“… – Sveti patrijarh Kalist je aktivno učestvovao u podršci Sv. Grigorija Palame i predsedavao na saboru u Carigradu 1351. godine koji je odogmatio njegovo učenje o božanskoj svetlosti i izdao „Saborski Tomos“ o tome.
 
SPOMEN POLAGANJA SVETIH MOŠTIJU SVETIH APOSTOLA
LUKE, ANDREJA I TOME,
PROROKA JELISEJA
I MUČENIKA LAZARA
u hramu svetih i velikih apostola (u Carigradu)
 
SPOMEN BLAŽENOG
STUDIJA
 
Blaženi Studije beše znameniti patricije i konzul u Carigradu. Osnovao blizu Zlatnih Vrata crkvu svetog Jovana Preteče i manastir, prozvat po njemu Studijski. Ovaj manastir je postao znamenit po mnogim slavnim muževima, duhovnicima, podvižnicima i za veru stradalnicima, od kojih je najpoznatiji sveti Teodor Studit. Latinski krstaši razorili su ovu obitelj 1204. godine, no obnovi je car Konstantin Paleolog Porfirorodni 1293. godine. Na tom mestu sada se nalazi turska džamija.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
NAUMA OHRIDSKOG
 
Slavni praznik Svetog Nauma je 23. decembra (gde videti njegovo opširno žitije), a 20. juna mu je letnji praznik (ili sabor). O ovome letnjem prazniku biva veliki sabor naroda u manastiru Svetog Nauma. Mnogi bolesnici dolaze, ili bivaju donošeni, da tu nad moštima Svetiteljevim kroz veru i molitvu dobiju isceljenje. Ne samo pravoslavni nego i ljudi druge vere dolaze da potraže pomoć od Svetog Nauma. Godine 1926. jedan musliman iz Resna doneo je i priložio manastiru zvono iz blagodarnosti, što mu je svetitelj iscelio brata i sa samrtničke postelje podigao ga ponovo u život. Prilagač se zove Džemail Zizo, a njegov isceljeni brat Sulejman Zizo. Obojica su ugledni, i sada živi, građani u Resnu. O Svetom Naumu videti opširnije pod 23. decembrom.
 
SPOMEN SVETIH
DVOJICE PODVIŽNIKA
 
U miru se upokojili u pustinji.
 
SABOR PRESVETE BOGORODICE
„ODIGITRIJE“[9]
 
SPOMEN SVETOG BLAGOVERNOG KNEZA
GLJEBA ANDREJEVIČA
 
Sin velikog kneza Andreja Bogoljubskog;[10] kao mladić odlikovao se uzornom pobožnošću, ljubavlju k čitanju sveštenih knjiga i k razgovaranju s pobožnim ljudima; iznuravao telo svoje strogim postom, a dušu krepio i jačao bdenjem i molitvama. Upokojio se 1175. godine u najboljim godinama, i bio pogreben u Vladimirskoj Uspenskoj sabornoj crkvi. Svete mošti njegove obretene netljene i pokoje se u istoj sabornoj crkvi.
 


 
NAPOMENE:

  1. Likijska oblast – u Maloj Aziji.
  2. Origen je bio znameniti crkveni pisac u Aleksandriji (185 – 253 g.), koji je imao i jeretičkih zabluda o Sv. Trojici, o anđelima, o stvaranju i o duši.
  3. Kipar – veliko ostrvo u Sredozemnom Moru.
  4. Maksimijan Galerije carovao od 304. do 311. godine.
  5. Eparh – gradonačelnik, upravnik.
  6. Spomen njen 24. decembra.
  7. Spomen njegov praznuje se 14. jula.
  8. Tribun – pukovnik, starešina nad odredom vojske od hiljadu vojnika.
  9. O čudotvornoj ikoni Bogorodice „Odigitrije“ vidi pod 26. junom.
  10. Videti o njemu pod 30. junom.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *