NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA JUN

ŽITIJA SVETIH ZA JUN

 

ŽITIJA SVETIH
 
1. JUNI
 
ŽITIJE I STRADANJE SVETOG MUČENIKA
JUSTINA FILOSOFA
 
Sveti mučenik Hristov Justin rodi se u Siriji Palestinskoj, u predelima Samarije, u gradu koji se prvobitno zvao Sihem, a docnije[1] bi nazvan Neapolis Flavija.[2] Otac njegov Prisk beše znatan poreklom, ali neznabožac po veri; a i sam Justin beše idolopoklonik pre no što se prosveti svetlošću svete vere. Imajući od mladosti veliku ljubav za istinu, on uspevaše u naukama koje se izučavahu u grčkim neznabožačkim školama, jer beše vrlo bistar. Izučivši besedništvo, on žuđaše za filosofijom, i u početku on postade učenik jednoga filosofa – stojika[3], želeći da upozna njihovo učenje. Justin je goreo od želje da sazna istinu o Bogu, šta je Bog. No provevši neko vreme kod ovog stojičkog filosofa, on od njega ne saznade ništa o Bogu, pošto stojik ovaj ne znađaše Boga, niti smatraše potrebnim učenje o Bogu. Stoga Justin napusti ovog učitelja i ode kod drugoga, filosofa – peripatetika[4], koji je smatran za mudrog. Ne prođe mnogo dana, a ovaj se filosof stade pogađati sa Justinom oko plate, ne želeći da ga uči zabadava. Videći srebroljubivost njegovu, Justin oseti prezrenje prema njemu kao prema srebroljupcu, i izvede zaključak da je on nedostojan nazivati se filosofom, pošto ne zna da prezire svetovna bogatstva.
Tako Justin sa tih razloga odbaci stojike i peripatetike. No žudeći silno za istinskom filosofijom, koja bi ga privela k poznanju Boga, on pristupi k nekom čuvenom učitelju filosofu – pitagorejcu. A ovaj naloži Justinu da najpre izučava astronomiju, geometriju, aritmetiku, muziku i neke druge nauke, tvrdeći da su one neophodne za ovaj život. Razmišljajući o tome, Justin uvide da mu je za izučavanje ovih nauka potrebno mnogo godina, a od njih nema nikakve koristi za dušu. I pošto i od ovoga učitelja ne ču ništa što bi zadovoljilo želju srca njegovog, koje se iz dana u dan sve jače raspaljivaše božanskom ljubavlju, Justin napusti i njega.
Zatim se Justin obrati jednome od platoničara,[5] kojih se mudrost u to vreme veoma slavila i mnogo poštovala. Ovaj filosof platoničar obeća Justinu da ga od podobija telesnih predmeta nauči poznanju bestelesnih, od podobija zemaljskih – poznanju nebeskih, od razumevanja ideja – razumevanju Boga. Jer pretpostavljani završetak ove platoničarske filosofije bio je: prelaz od poznanja ideja ka poznanju Boga. Blaženi Justin pristade na to, nadajući se da će postići cilj svojih stremljenja – božansku mudrost: poznati Boga i ispuniti se blagodaću Njegovom. I kod ovog učitelja on ostade dosta vremena, i ubrzo izuči Platonova osnovna načela i postavke, i postade među jelinima filosof savršen i slavan. Ali ovim putem Justin još ne mogaše dostignuti istinsko hrišćansko bogopoznanje, pošto grčki filosofi ne proslavljahu Boga kao Boga, nego pretvarahu slavu večnoga Boga u obličje smrtnoga čoveka i ptica i četvoronožaca i gadova. Ipak Justin imađaše izvesnu duhovnu utehu, upražnjavajući se u bogomisliju i poučavajući se u bogopoznanju, ukoliko to mogaše postignuti njegov um, još neprosvećen istinskim učenjem.
Šetajući jednom sam izvan grada na usamljenom mestu blizu mora, i razmišljajući o raznim filosofskim umovanjima, Justin ugleda jednog nepoznatog česnog starca, ukrašenog sedinom. Pošto on pažljivo posmatraše starca, starac ga upita: Da li me poznaješ, te me tako pažljivo posmatraš? – Ne poznajem te, odgovori Justin, nego se čudim što te vidim u ovom pustom mestu, gde nisam očekivao da sretnem nikoga. Starac na to reče: Rođaci moji odoše na ovu stranu; očekujući njihov povratak, ja im izađoh u susret, da bih ih mogao ugledati izdaleka. A ti, šta ovde radiš? Justin odgovori: Ja volim usamljene šetnje, da bih nesmetano razmišljao o filosofskim pitanjima. Starac ga upita: Kakvu korist dobijaš od filosofije? Justin odgovori: Šta korisnije može čovek naći od filosofije? Ona je prosvetiteljka uma, vođ i nastavnica svakome rasuđivanju, rukovoditeljka života; ko je dobro upozna, kao u ogledalu vidi neznanje i zablude drugih; bez filosofskog učenja i pravilne upotrebe razuma mudrost ne može postojati. Zato svaki čovek treba da se uči filosofiji, da bi znao šta je korisno a šta nije, čega se držati a šta odbacivati. Starac upita: No donosi li filosofija blaženstvo čoveku? Justin odgovori: Zacelo donosi. Starac upita: Reci mi onda, šta je filosofija, i koje je blaženstvo od nje? Justin odgovori: Filosofija je razumevanje svega postojećeg i poznanje istine; a njeno blaženstvo je nagrada tog samog razumevanja i mudrosti.
Starac upita: Ako se istina poznaje pomoću pravilnog filosofskog razumevanja, onda kaži šta je Bog? Justin odgovori: Biće koje se nikada ne menja već je svagda podjednako, i uzrok je svega postojećeg, – eto, to mislim da je Bog. Starcu se dopade ovaj odgovor, pa nastavi sa pitanjima: Da li u svemu postojećem ima jedan opšti razum? Za nekoga ko je vičan u izvesnom zanatu, kaže se da razume taj zanat: bilo to zemljomerenje, moreplovstvo ili lekarstvo; ne važi li to isto i u pogledu ostalih božanskih i čovečanskih stvari? Stoga mi još reci: ima li takav razum, iz koga se rađa poznanje i božanskih i čovečanskih stvari? – Nesumnjivo ima, odgovori Justin. Na to starac upita: Šta onda, je li jedno i isto: razumeti Boga, ili razumeti muziku, aritmetiku, astronomiju, ili ma šta slično tome? Justin odgovori: Ni u kom slučaju, jer jedna je stvar znati Boga, a druga – znati neku nauku, zanat, umetnost.
Na to starac reče: Dobro si odgovorio, jer neka znanja mi dobijamo ili od sluha i učenja ili od posmatranja predmeta sopstvenim očima. Ako bi ti, na primer, neko pričao da u Indiji postoji takav i takav zver, koji ne liči na druge zverove već se po svojim osobinama potpuno razlikuje od njih, ti ga ne bi mogao znati, ne videvši ga svojim očima, niti bi mogao drugome pričati o njemu da prethodno nisi čuo kazivanje o njemu. A sada te pitam: kako vaši jelinski filosofi mogu pravilno razumeti o Bogu ili što istinito reći o Njemu, kada nikakvo poznanje nemaju o Njemu, pošto Ga nikada nisu ni videli ni čuli? Justin odgovori: Oče, sila Božanstva se ne gleda telesnim očima, kao što ljudi gledaju izvesna živa bića na zemlji, nego se samo umom Bog može postizati, kao što kaže Platon, čijeg sam učenja sledbenik.
Starac ga onda upita: Postoji li u našem umu neka sila tako sposobna i toliko moćna, pomoću koje bi mogli postići nevidljivo pre no što pomoću telesnih čuvstava poznamo i shvatimo ma koju stvar? Justin odgovori: Zaista postoji takva sila; Platon je naziva okom uma koje je, po njegovom učenju, dato čoveku da bi, očišćeno i prosvećeno učenjem filosofije, moglo gledati samu istinu božansku, koja je uzrok svima stvarima, postizavanim umom. Ta pak istina nema obličje, niti kakvo podobije, niti uzrast, niti išta što se može videti telesnim očima, nego je Biće iznad svih bića, nepostižno, neispovedljivo, jedino dobro i lepo; samim tim Bićem od početka je zasađena u blagorodnim dušama želja za poznanjem Njega, jer On voli da Ga te duše znaju i vide.
Starcu beše prijatno slušati ovakve reči, ali ipak ne beše sasvim zadovoljan ovim Justinovim rasuđivanjem o Bogu, po učenju Platonovom, kao nesavršenim i, ne slažući se s Platonom, reče: Ako Platon tako uči, kao što ti ispovedaš, zašto onda on sam ne pozna i ne dokuči istinu Božju? Govoreći da je Bog nevidljiv i nepostižan, on se vidljivoj tvari, nebu, zvezdama, drveću i kamenju, istesanim u obličju čovečjem, klanjao kao samome Bogu i, pretvarajući istinu Božju u laž, držao se idolopoklonstva, i tome učio druge. Stoga smatram da Platon i ostali jelinski filosofi ne poseduju pravi razum, koji može postići istinsko poznanje Boga: „jer oni zaludeše u mislima svojim, i pomrači se nerazumno srce njihovo; kad se građahu mudri, poludeše“ (Rim. 1, 21-22). Sa sigurnošću reći ću: um ljudski, ne upućen Duhom Svetim i ne prosvećen verom, nikako nije u stanju da pozna i razume Boga.
Dok starac govoraše to i mnoge druge stvari o pravom bogopoznanju i istinskom bogopoštovanju, i o ostalim božanskim predmetima, izobličujući zablude jelinskih filosofa, Justin se divljaše. Zatim upita: Gde onda, i kakvog učitelja može čovek naći koji bi ga uputio na istinu, ako u Platonu i u ostalim filosofima nema istine?
Tada mu starac stade kazivati o svetim prorocima, govoreći: U vrlo davna vremena, daleko pre svih filosofa, behu neki ljudi, sveti i pravedni i ugodni Bogu; ispunjeni Svetoga Duha, oni predskazivahu o onome što se sada zbiva. Ti ljudi nazivaju se proroci. Oni jedini pre svih poznaše istinu i, objavljujući je ljudima, oni se nikoga ne postideše niti pobojaše; i niko ih ničim ne mogaše ubediti, da makar u jednoj reči odstupe od istine; i tašta slava ih ne mogaše pobedigi. Sve što oni u otkrivenjima od Boga dobiše ili videše ili čuše, oni kazivahu čisto, prosto, tačno i neustrašivo. Njihovi spisi postoje i sada; ko ih sa verom čita, donose mu mnogo koristi i prosvećuju mu um k poznanju istine. Ovi sveti proroci potvrđuju svoje reči ne visprenorečivošću ili sofističkim dokazima ili umozaključcima, već prostim govorom kazuju samu istinu. Jer oni sami, bez ikakvih sofističkih razlaganja, behu najsigurniji svedoci istine, jer su verovali u jedinog istinitog Boga, Stvoritelja svega, i unapred objavljivali dolazak u svet Njegovog Sina, Gospoda Hrista. I nema sumnje, proroci zaslužuju veru, pošto se neka predskazanja njihova već ispuniše, a druga se sada ispunjuju. Istinitost pak nekih svojih predskazanja oni potvrđivahu čudesima, čineći divna dela silom blagodati Božje, davane im odozgo, što lažni, ne od Boga postavljeni proroci, nikada ne mogoše činiti, već samo zaplašiše ljude nekim demonskim priviđenjima i maštarijama.
Pošto tako porazgovara sa Justinom, ovaj nepoznati blaženi muž reče najposle Justinu: Pre svega moli se prilježno istinitome Bogu da ti otvori vrata svetlosti, jer samo onaj može videti i razumeti ono što je Božje, kome sam Bog izvoli otkriti; a otkriva On svakome koji Ga traži molitvom i približuje Mu se ljubavlju.
Rekavši to, starac ode od Justina i postade nevidljiv: i nikada potom Justin ne mogade nigde pronaći i videti ovoga čoveka. Šta Justin oseti u srcu svom po starčevom odlasku, kazao nam je potom on sam u razgovoru svom sa slavnim Jevrejinom Trifonom: „Oganj neki razgore se u meni, raspaljujući mi duh čežnjom za Bogom, i poraste u meni ljubav prema svetim prorocima i prema onim ljudima koji su prijatelji Hristovi. Razmišljajući o starčevim rečima, ja dođoh do zaključka da je filosofija koju mi on objavi – jedina istinska filosofija, i stadoh čitati proročke i apostolske knjige, i od njih postadoh istinski filosof, to jest istinski hrišćanin“.
Kazavši to kasnije Trifonu o sebi, blaženi Justin obavesti potomstvo o početku svoga obraćenja k Bogu, da od onog nepoznatog muža, kao s neba poslatog, on bi upućen na pravi put.
Posle tog dušekorisnog razgovora sa bogonadahnutim starcem, Justin se odmah dade na traženje hrišćanskih knjiga, i stade sa velikim usrđem čitati Božanska Pisma. Drevna proročanstva sibila[6] on upoređivaše sa predskazanjima svetih proroka o Hristovom ovaploćenju od Prečiste Djeve, o Njegovom dobrovoljnom stradanju, o budućem Sudu i o završetku vidljivog sveta; i videvši potpunu saglasnost među njima, on se divljaše, i pod unutrašnjim rukovodstvom Svetoga Duha on postepeno zalažaše u sve savršenije i savršenije poznanje Boga i Sina Božja. Iz dana u dan u njemu se pojačavaše duhovna toplota k pobožnosti i, naginjući hrišćanskoj veri, on se podsmevaše u sebi jelinskom bezumlju. No u to vreme postojahu izvesne smetnje, koje ne malo ometahu dobru nameru duše u njenom stremljenju ka hrišćanskom blagočešću; to behu česta i ljuta gonjenja na hrišćane, i mnoge sramne, stidne i nečuvene klevete, koje su neznabošci lažno iznosili protiv hrišćana, kao da hrišćani na svojim noćnim bogosluženjima, kada pogase svetnjake, ujedno sa tim gase i sveću čistote, uzajamno se oskvrnjujući nečistotom, i kao da, slično zverima, jedu ljudsko meso. Takvim i sličnim gnusnim panjkanjima neznabošci i Jevreji sramoćahu nevine hrišćane među svima narodima. Laži nevaljalih i bezumnih ljudi verovalo se kao suštoj istini; i svi nevernici mržahu hrišćane, ljude pravedne i svete, gnušahu ih se i nenaviđahu ih kao najveće bezakonike, odgovorne za teške grehe, i predavahu ih na ljute i raznovrsne muke i smrti.
Ovakve stvari spočetka odvraćahu Justina od namere da se prisajedini hrišćanima; no ipak on nije mnogo verovao optužbama, iznošenim protiv hrišćana, znajući dobro da narodni nerazumni sud često nevine osuđuje kao krivce, čiste osramoćuje kao razvratnike, i pravednike žigoše kao grešnike. Videći hrišćane kako neustrašivo odgovaraju na sudovima, kako su hrabri u mukama, kako sva vidljiva blaga ovoga sveta preziru kao đubre, kako se dobrovoljno predaju na muke za Gospoda svog, i kako hitaju na smrt kao na pir, Justin rasuđivaše u sebi ovako: Nije istina što se govori o hrišćanima, kao da oni čine takve gadosti, jer strastoljubivi grešnik, koji neobuzdano zadovoljava telesne želje i traži naslade u jedenju ljudskog mesa, boji se smrti, ne podnosi muke, ne predaje sebe dobrovoljno na rane nego ih izbegava; a kad dopadne kakvog suda, stara se na sve moguće načine da se izvuče, i ne žali sredstva da se otkupi od kazne, da bi potom mogao živeti bezbolno i, koristeći se telesiim zdravljem, još više zadovoljavati svoje požude. No hrišćani nisu takvi: oni dobrovoljno izabiraju da stradaju za Hrista u koga veruju, i pretpostavljaju smrt životu, – kako se onda može nalaziti u njima takvo greholjublje?
Rasuđujući tako, Justin se brižljivo raspitivaše o životu hrišćana, i potpuno se ubedi da oni prebivaju čisto i neporočno u strahu Gospodnjem, budno čuvaju svoje celomudrije, postom i uzdržanjem umrtvljuju sebe svaki dan, često se mole, i neprestano se obučavaju u svima dobrim delima. Ubedivši se potpuno u sve to, Justin veoma zavole hrišćane, priljubi se uz njih svim srcem, i primi sveto krštenje. I postade veliki pobornik Hristove vere, boreći se usmenom i pisanom reči sa jelinima i sa Jevrejima. I postade nepobediv vojnik Hristov, i silan i hrabar podvižnik.
Ištući spasenje duša ljudskih, blaženi Justin je obilazio razne zemlje, učeći i propovedajući o imenu Hristovom, i obraćajući neverne od zablude njihove k Bogu. Dođe on i u Rim, kao filosof, u filosofskoj dolami, sa učenicima svojim.
I pošto mnogi dolažahu k njemu radi učenja, on osnova školu, i pod vidom svetovne filosofije on učaše istinskoj hrišćanskoj filosofiji. Srevši tamo jeretičkog prvaka Markiona,[7] on mu junački protivstade, i napisa knjige protiv jeresi njegove, kao i protiv drugih jeretičkih učenja. Tamo u Rimu bejaše neki neznabožački filosof – cinik,[8] Kriskent, veliki neprijatelj hrišćana. S ovim nečestivim filosofom istinski hrišćanski filosof sveti Justin neprestano vođaše borbu, prepirući se s njim i pišući knjige protiv njega. Ovaj cinik, provodeći pogan i veoma bezakon život, mrzeo je hrišćane zbog njihovog celomudrenog života po Bogu, i zavideo dobroj slavi Justinovoj, pošto je Justin bio slavljen i poštovan od svih Rimljana zbog svoje bogonadahnute mudrosti i svog čistog i neporočnog života. U zlobi svojoj cinik je klevetao hrišćane, lažno ih optužujući za mnoga sramna dela, da bi u očima naroda ocrnio Justina i njegove jednoverce, i podigao narod protivu njih. Slušajući to i gledajući, sveti Justin govoraše: Ja želim da stradam za veru Hristovu i da budem ubijen od nevernika; i mislim da će me smrt snaći preko ovog cinika Kriskenta, čoveka bezumnog, koji više voli gordost nego mudrost, i nije dostojan da se naziva filosofom, jer se usuđuje javno tvrditi stvari koje ne zna pouzdano, kako su hrišćani tobož bezbožnici, nemaju Boga, i čine mnoga gnusna bezakonja. Tako on huli na nas iz mržnje i zlobe, i gori je od prostih ljudi, jer se ovi ne usuđuju govoriti o stvarima koje ne znaju.
U to vreme carovaše u Rimu Antonin Pij (138-161 god.), naslednik Adrijanov. Sam Antonin ne beše ljut na hrišćane; ipak su, na osnovu naredbi ranijih careva, nečestivi idolopoklonici koji su bili na vlasti, gonili i ubijali hrišćane iz velike mržnje prema njima, a i iz koristoljublja, da bi se dočepali njihovih imanja. I ne toliko zbog ispovedanja imena Hristova, koliko zbog lažnih klevetničkih optužbi, oni izvođahu hrišćane na sud, istjazavahu ih i predavahu na razne smrti. U to vreme dogodi se u Rimu ovaj slučaj: neka žena neznaboškinja, koja provođaše prljav život, čuvši od hrišćana propoved o istinitom Bogu i učenje o celomudrenom životu, o nagradi pravednika i o mukama grešnika, bi ganuta i poverova u Hrista. Svoga pak muža, revnosnog idolopoklonika, ogrezlog u telesnim nečistotama, savetovaše na sve moguće načine sa željom da ga uputi na uzdržavalački život i obrati k istinitoj veri. No kada vide da ga nikako ne može popraviti, ona tražaše način da raskine brak sa njim, da ne bi više živela zajedno s njim i skvrnavila sebe njegovom nečistotom. Muž pak, doznavši koji hrišćanin nauči njegovu ženu hrišćanskoj veri, ode kod gradonačelnika i požali mu se na tog hrišćanina, kome beše ime Ptolomej. Sluga Hristov Ptolomej bi uhapšen, i dugo držan u smrdljivoj tamnici. Zatim ga gradonačelnik izvede na sud, i osudi na smrt. U vreme tog nepravednog suđenja stajaše tamo neki čovek, po imenu Lukije, pa videvši gde blaženi Ptolomej bi nevin osuđen, reče nepravednom sudiji: Za kakvu krivicu, gradonačelniče, predaješ na smrt čoveka koji ne zaslužuje smrt? On nije ni preljubočinac, ni nasilnik, ni ubica, ni lopov, ni razbojnik, niti je uhvaćen u kom drugom bezakonju. Njegova je jedina krivica što je izjavio da je hrišćanin.
Grozno pogledavši na njega, gradonačelnik ga jarosno upita: Da nisi i ti iz broja hrišćana? Lukije odgovori: Da, hrišćanin sam. – Tada gradonačelnik naredi da i njega predadu na smrt. No ovoj dvojici hrišćana pridruži se i treći, drug njihov, koji veleglasno objavi da je hrišćanin, te svi troje položiše za Hrista duše svoje.
Saznavši za ovo nepravedno pogubljenje svetih, blaženi Justin se veoma ožalosti. I napisavši Apologiju (Odbranu)[9] hrišćana i hrišćanskog učenja, on je predade caru i sinovima njegovim i celom senatu, neustrašivo gotov na muke i smrt za Hrista. Car pažljivo pročita Apologiju, udivi se mudrosti hrišćanskog filosofa, i ne samo što se ne naljuti na njega i ne predade ga na smrt, nego čak pohvali um njegov. U toj Apologiji sveti Justin izobliči lažnost neznabožačkih bogova, jasno prikaza silu Hristovu, dokaza da su klevete na hrišćane lažne, i pokaza da je život hrišćana celomudren i pravedan. Ganut, car izdade naredbu da hrišćane ne muče za ispovedanje imena Hristova i da im ne oduzimaju imovinu, sem ako bi neko bio optužen za krivicu, koja zaslužuje sud i kaznu. Sveti Justin uze prepis ove careve naredbe, pa otpušten od cara, on po njegovom odobrenju otputova u Aziju, gde tada hrišćani naročito behu gonjeni. I stigavši u Efes u filosofskoj dolami, koju do smrti svoje nije ostavljao, sveti Justin svima objavi i objasni naredbu carevu, i razasla je u tamošnje pokrajine i gradove. I nastade mir u Crkvi Hristovoj, gonjenje prestade na izvesno vreme, i bi radost velika vernima. Boraveći u Efesu, sveti Justin imade prepirku sa mudrim ravinom jevrejskim Trifonom, i odnese pobedu nad njim, pozivajući se na knjige Staroga Zaveta. O toj prepirci, kao i o spomenutoj Apologiji, opširno se govori u Justinovom spisu: „Razgovor sa Trifonom Jevrejinom“.
Pošto provede dosta vremena u Efesu, ponova krenu natrag u Italiju. I, po ugledu na Apostole, on svuda na putu propovedaše Hrista, i prepirući se s Jevrejima i s jelinima, on ih obraćaše u svetu veru, a verne utvrđivaše. A kad dođe u Rim, na njega se sa strahovitom mržnjom i silnom zlobom okomi gorespomenuti neznabožački filosof Kriskent cinik. Često vodeći prepirku sa njim, sveti Justin ga uvek pobeđivaše i pred svima posramljivaše. Ne mogući odupreti se Justinu, i ne znajući šta drugo da radi, zlobni Kriskent ga mnogim lažima okleveta pred rimskim sudom. Sveti Justin bi uhapšen i, kao krivac, mučen u okovima. No kad ga sudiše na sudu, na njemu se ne nađe nikakva krivica. A zavidljivac Kriskent, bojeći se da Justina ne puste na slobodu, spremi tajno smrtonosni otrov, i na lukav način otrova nepobedivog vojnika Hristovog. Ali se zbi ono što pisaše sv. Justin u svojoj I Apologiji: „Vi nas možete ubijati, ali nam ne možete naškoditi“.
Tako skonča[10] istinski filosof hrišćanski, sveti Justin, ostavivši za sobom mnoge spise, veoma korisne Crkvi Hristovoj, jer su ispunjeni mudrošću Svetoga Duha. I predstavši podvigopoložniku Hristu Gospodu, on dobi od Njega venac mučenički i bi uvršćen među svete Mučenike, koji slave Svetu Trojicu, Oca i Sina i Svetoga Duha, kroza sve vekove, amin.
 
STRADANJE SVETOG MUČENIKA
JUSTINA (JUSTA)
i njegove družine
 
U ono vreme, kada bezbožni idolopoklonici behu po svima zemljama i gradovima izdali bezbožno naređenje protiv pobožnih i blagi zakon držećih hrišćana, da svaki koji veruje u Hrista, bude primoran prineti žrtvu ido lima, biše uhvaćeni sveti mučenici: Justin (Just), Hariton i Harita žena, Evelpist, Jeraks, Peon i Liverijan, dovedeni u Rim, i izvedeni na sud pred gradonačelnika Rustika. I gradonačelnik reče Justinu: Pokori se bogovima i carskim naređenjima, da ne bi bio osuđen. Sveti Justin mu odgovori: Nikada ne može biti osuđen niko, koji se povinjava zapovestima Spasitelja našeg Isusa Hrista. Gradonačelnik ga upita: Kojeg si učenja? Justin odgovori: Ja sam marljivo izučavao sva svetovna učenja, i u svakome znanju postigao mnogo, ali se zatim prisajedinih istinskom učenju hrišćanskom, ma da ono nije po volji onima koji blude u nepravilnom umovanju.
Tada Rustik reče: Ta li učenja, bedniče, voliš, koja su suprotna našem umovanju? Sveti Justin odgovori: Da, volim, jer sledujem istinitom učenju hrišćana. Gradonačelnik upita: Kakvo je to učenje? Justin odgovori: Istinito učenje koje mi hrišćani pobožno držimo, jeste ovo: znati jedinog Boga, Tvorca i Sazdatelja svega vidljivoga i nevidljivoga, i ispovedati Gospoda Isusa Hrista, Sina Božja, nekada od proroka predskazanog, koji će doći i da sudi rodu ljudskom. On je Propovednik spasenja i Učitelj onih koji žele da se utvrde u vrlini. O beskonačnom Božanstvu Njegovom, ja nemoćni čovek, i manji od svih, ne mogu ništa kako treba govoriti, već ispovedam da je to stvar proroka, jer oni pre mnogo vekova predskazaše dolazak na zemlju Onoga koga ja nazvah Sinom Božjim.
Gradonačelnik upita: Na kom se mestu skupljaju hrišćani? Justin odgovori: Svaki odlazi kuda hoće i može. Zar ti misliš da se svi mi sabiramo na jedno mesto? To je neostvarljivo, jer je Bog hrišćanski neobuhvatljiv mestom, no kao nevidljiv On ispunjava zemlju i nebo, i verni Mu se svuda klanjaju i svugde se On slavi. Gradonačelnik reče: Ipak nam kaži, na kom se mestu sastajete, i gde ti okupljaš svoje učenike? Justin odgovori: Ja sam dosada boravio blizu doma nekog Martina, pored kupatila zvanog Timiotini; a dođoh u grad Rim po drugi put, te i ne znam drugo mesto osim pomenutog; svakog ko je dolazio k meni, ja sam privodio istinitom učenju. Rustik ga upita: Jesi li, dakle, hrišćanin? Justin odgovori: Da, ja sam hrišćanin.
Tada se gradonačelnik obrati Haritonu s pitanjem: Eda li si i ti hrišćanin? Sveti Hariton odgovori: S Božjom pomoću, i ja sam hrišćanin. Zatim Rustik upita blaženu ženu Haritu, da li i ona sleduje Hristovoj veri. Harita izjavi da je i ona blagodaću Božjom hrišćanka. Potom Rustik upita Evelpista: A ti, ko si? On odgovori: Ja sam carski rob, ali kao hrišćaninu sam mi Hristos darova slobodu, i Njegovim milosrđem i blagodaću i ja postadoh učesnik iste nade, kao i ovi koje vidiš.
Posle toga gradonačelnik upita Jeraksa, da nije i on hrišćanin. Jeraks mu odgovori: Zacelo, i ja sam hrišćanin, jer istoga Boga počitujem i Njemu se klanjam. Gradonačelnik upita: Justin li vas načini hrišćanima? Jeraks odgovori: Ja sam i bio, i biću hrišćanin. A sveti Peon koji je tu stajao reče: I ja sam hrišćanin. Gradonačelnik ga upita: Ko tebe nauči hrišćanstvu? On odgovori: Od roditelja primih ovo dobro ispovedanje. Na to Evelpist reče: I mene moji roditelji naučiše da budem hrišćanin, a slušajući Justinove reči, ja se još jače učvrstih u hrišćanskoj veri. Gradonačelnik ga upita: A gde su tvoji roditelji? Evelpist odgovori: U Kapadokiji. Onda gradonačelnik upita Jeraksa: U kojoj zemlji žive tvoji roditelji? Jeraks mu odgovori: Istiniti Otac naš jeste Hristos, a mati – vera u Njega; zemaljski roditelji moji prestaviše se, a ja dođoh ovamo iz Ikonije Frigijske.
Tada se gradonačelnik obrati Liverijanu, da i on kaže, da li je hrišćanin i ne mari li za njihove bogove. Liverijan odgovori: I ja sam hrišćanin, počitujem jedinog istinitog Boga i Njemu se klanjam, a vaše bogove prezirem.
Obraćajući se ponovo Justinu, gradonačelnik reče: Slušaj ti koji se nazivaš krasnorečivim i smatraš da si sledbenik istinitog učenja, ako od glave pa po celom telu budeš pokriven ranama, očekuješ li da ćeš zbog toga uzići na nebo? Justin odgovori: Očekujem, jer ako pretrpim to mučenje o kome ti govoriš, onda ću i ja dobiti od Gospoda mog onu nagradu koja je pripremljena onima koji sačuvaju Hristovo učenje. Sigurno znam da sve, koji pobožno požive i na neki način postradaju za Boga, očekuje do svršetka celoga sveta sakrivena blagodat Božja. Na to gradonačelnik Rustik reče: Ti dakle misliš da ćeš uzići na nebo i dobiti neku nagradu od Boga tvog? Justin odgovori: Ne mislim, nego sigurno znam i nadam se u to bez ikakve sumnje.
Tada Rustik reče: Hajde da pristupimo poslu što je pred nama: skupite se zajedno, pa svi skupa prinesite bogovima žrtvu. Na to Justin uzvrati: Niko koji je pri zdravoj pameti neće zaželeti da liši sebe pobožnosti i upadne u zabludu i bezakonje. Gradonačelnik Rustik reče: Ako se naredbama našim ne budete pokorili, bićete stavljeni na muke bez ikakve milosti. Justin odgovori: Vaistinu želimo da pretrpimo muke za Gospoda našeg Isusa Hrista, i da se spasemo, jer će nam te muke izdejstvovati spasenje i smelost na Strašnom sudu Njegovom, kome će sav svet po Božjem naređenju predstati. – To isto i ostali sveti mučenici rekoše, dodajući ovo: Čini brzo što hoćeš; mi smo hrišćani, idolima prineti žrtvu nećemo.
Čuvši to, gradonačelnik izreče ovakvu presudu: Oni koji neće da bogovima prinesu žrtvu i da se pokore carskoj naredbi, neka budu štapovima bijeni, pa odvedeni na smrt: neka im odseku glave, kao što zakoni rimski propisuju.
I tako sveti mučenici, slaveći Boga, biše izvedeni na gubilište, pa pošto ih biše, i sekirom im glave odsekoše, oni završiše stradanja u spasonosnom ispovedanju. Potom neki od vernika tajno uzeše česna tela njihova i na dostojnom mestu pogreboše, uz sadejstvo blagodati Gospoda našeg Isusa Hrista, kome slava kroza sve vekove, amin.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA
NAŠEG AGAPITA PEČERSKOG,
BESPLATNOG LEKARA
 
Kada prepodobni otac naš Antonije Pečerski bi proslavljen darom isceljivanja, k njemu dođe u pešteru iz Kijeva ovaj blaženi Agapit, želeći duševno isceljenje kroz postriženje u monaški čin. Dobivši postriženje, on svom dušom sledovaše angelopodobnom žitiju prepodobnog Antonija, pod njegovim rukovodstvom. Agapit beše očevidac kako ovaj veliki muž služaše bolesnima, i molitvom ih svojom isceljivaše; ali, skrivajući dar, dat njegovoj molitvi, on bolesnicima davaše bilja od svoje hrane tobož kao lek. Videći to, blaženi Agapit se mnogo truđaše, revnosno podražavajući svetoga starca u podvizima: jer, kada bi se ko od bratije razboleo, blaženi je ostavljao svoju keliju u kojoj nije bilo ničeg što se moglo ukrasti, odlazio k obolelom bratu i služio mu: podizao ga, nameštao, na rukama svojim iznosio, i neprestano Boga molio za njegovo isceljenje. A ako se ponekad bolest i produžavala, time je Gospod želeo da umnoži veru i pojača molitvu sluge svoga Agapita. I tako podražavajući podvige prepodobnog Antonija, blaženi Agapit se udostoji postati učesnik i iste blagodati s njim: jer molitvom svojom isceljivaše sve bolesnike, i isto tako davaše im bilje, koje je vario za hranu sebi, zbog čega i bi prozvan lekarem. Glas o njemu pronese se u Kijevu, i mnogi bolesnici dolažahu k njemu, i odlažahu zdravi.
U to vreme u gradu Kijevu življaše neki lekar, poreklom i verom Jermenin, vrlo vičan u lečenju, da mu ranije nije bilo ravnog. Njemu je bilo dosta samo da pogleda teškog bolesnika, pa da odmah pogodi i kaže dan i čas njegove smrti; i nikada nije pogrešio. Jedan od takvih bolesnika, prvi bojarin kod velikog kneza Vsevoloda, koga Jermenin baci u očajanje predskazavši mu smrt kroz osam dana, bi donesen u Pečerski manastir. Blaženi Agapit, satvorivši molitvu za njega, dade mu da jede bilje, koje sam jeđaše, i isceli ga; i odmah se slava njegova pronese po celoj zemlji Ruskoj. A Jermenin, ranjen strelom zavisti, stade klevetati blaženoga; i posla u Pečerski manastir nekog na smrt osuđenog, koji je pred Agapitom imao uzeti otrov i umreti. Videvši ovog gde umire, blaženi Agapit mu dade od bilja koje sam jeđaše, tvoreći molitvu za njega, i time izbavi od smrti osuđenog na smrt. Od tada se inoverni Jermenin naročito okomi na blaženoga, i podgovori svoje jednoverce da Agapitu dadu smrtonosni otrov da popije; blaženi popi otrov, i ostade nepovređen. „Jer zna Gospod izbavljati pobožne od napasti“ (2 Petr. 2, 9), kao što reče: „Ako i smrtno što popiju, neće im nauditi“ (Mk. 16, 18).
Potom se razbole u Černjigovu knez Vladimir Vsevolodovič Monomah.[11] Jermenin ovaj ga je vrlo brižljivo lečio, ali bez uspeha, jer se bolest pogoršavala. Nalazeći se već na umoru, knez posla molbu tadašnjem igumanu pečerskom Jovanu, da blaženog Agapita pošalje k njemu u Černjigov radi lečenja. Iguman prizva k sebi Agapita i obavesti o kneževoj molbi; no blaženi Agapit, koga niko nikada ne beše video da izlazi van manastira radi lečenja, smireno reče: Ako radi ovoga pođem knezu, onda i k svima moram ići. Molim te, oče, ne primoravaj me da izlazim van manastirske kapije radi slave ljudske, od koje pred Bogom obećah bežati do poslednjeg daha. Ako dopustiš, bolje da otputujem u neki drugi kraj, pa da se potom vratim ovamo kada ova nevolja bude prošla.
Kada izaslanik knežev uvide da neće moći privoleti blaženog Agapita da poseti njegovog gospodara, on stade moliti da mu bar da od bilja radi isceljenja. Primoran igumanom, blaženi dade izaslaniku od svoga bilja. Izaslanik odnese knezu bilje. Čim knez okusi od bilja, odmah ozdravi, na molitve blaženoga. Tada knez Vladimir Monomah dođe sam lično u Pečerski manastir, želeći da vidi onoga preko koga mu Bog podari zdravlje, jer se nikada ranije nije sreo sa blaženim, i sada je želeo da mu oda poštovanje i da ga obdari. Ali Agapit, ne želeći da bude slavljen na zemlji, sakri se. Onda knez predade igumanu zlato, doneseno za Božjeg ugodnika. No posle malo vremena, isti knez ponova posla jednog svog bojarina sa mnogim darovima k blaženom Agapitu. Bojarin nađe svetog Agapita u keliji i položi pred njim kneževe darove: A blaženi mu reče: Čedo, ja nikada ni od koga ništa ne uzeh, pošto nikada ne isceljivah mojom silom već Hristovom; stoga mi ni ovo sada nije potrebno. Bojarin odgovori: Oče, onaj koji me posla zna da tebi ništa nije potrebno; nego preklinjem te, primi ovo radi utehe sinu tvom, kome Bog preko tebe podari zdravlje; a darove podaj, ako ti je volja, ništima. Starac mu na to reče: Pošto tako govoriš, primiću s radošću. A onome koji te poslao reci, da i ostalo što ima – tuđe je, i da ništa od toga neće poneti sa sobom kada bude odlazio iz života; stoga neka i ostalo razda ništima, jer sam Gospod, koji se nalazi u ništima, izbavi ga od smrti, a ja sam po sebi ništa uspeo ne bih; i molim, neka se on ne ogluši o ovo što mu poručujem, da ne bi još gore postradao.
Rekavši to, blaženi Agapit uze doneseno zlato i izađe sa njim iz kelije, kao da hoće da ga sakrije. I iznevši ga van kelije, on ga baci, a sam pobeže i sakri se. Posle nekog vremena iziđe bojarin, pa videvši sve darove bačene pred vrata, pokupi ih i predade igumanu Jovanu. Zatim, vrativši se knezu, bojarin mu ispriča sve što vide i ču od blaženoga. I svi razumeše da je on – istiniti sluga Božji, koji jedino od Boga ište nagrade a ne od ljudi. I knez, ne usuđujući se da ne posluša svetitelja, stade darežljivo razdavati svoju imovinu ništima.
Posle mnogih bogougodnih trudova i podviga razbole se i sam ovaj besplatni lekar, blaženi starac Agapit. Saznavši za to, gorespomenuti lekar Jermenin dođe mu u posetu, i stade se raspravljati sa njim o lekarskoj veštini, pitajući ga, kakvim se biljem leči takva bolest. Blaženi odgovori: Onakvim kakvim sam Gospod, kao lekar duše i tela, podari zdravlje. – A Jermenin, smatrajući blaženoga za veliku neznalicu u lekarstvu, reče svojim pratiocima: Ovaj ništa ne zna u našoj veštini. – Zatim, uzevši ga za ruku, reče: Istinu govorim: trećeg dana umreće; ako se promeni reč moja, onda ću ja promeniti življenje moje, i sam ću postati ovakav monah. Blaženi na to vatreno reče: Takav li je tvoj način lečenja: više govoriti o smrti nego o pomoći! Ako si vičan, daj mi život; ako pak time ne vladaš, zašto me ponižavaš, osuđujući me da umrem trećega dana? Mene je obavestio Gospod da ću kroz tri meseca otići k Njemu. – Jermenin mu ponova reče: Eto, ti si se već sav izmenio, a takvi nipošto ne mogu da žive više od tri dana.
Stvarno, sveti Agapit beše veoma iznemogao, te se sam nije mogao ni pokrenuti. Međutim, k blaženom Agapitu, koji sam beše toliko bolestan, donesoše radi isceljenja nekog bolesnika iz Kijeva. A blaženi, svečudesnom pomoćju Božjom, odmah ustade, kao da nije bolovao, uze svoje uobičajeno bilje, koje mu služaše za hranu, i pokaza ga Jermeninu, govoreći: Evo bilja kojim ja lečim: vidi i razumej! A on, pogledavši, reče: Ovo nije od našeg bilja, nego mislim da je iz Aleksandrije. – Podsmehnuvši se njegovom neznanju, blaženi dade bolesniku od tog bilja i, pomolivši se, odmah ga ozdravi. Zatim reče Jermeninu: Čedo, molim te, ako ti je po volji, jedi sa mnom ovo bilje, pošto ničim drugim nemam da te ugostim. Jermenin mu odgovori: Oče, mi ovoga meseca postimo četiri dana, i sada ja držim post. Čuvši to, blaženi ga upita: Ko si ti, i koje si vere? On odgovori: Nisi li čuo za mene da sam Jermenin? Tada mu blaženi reče: Kako si se onda usudio da uđeš ovde i oskvrnaviš moju keliju, pa me još i držiš za grešnu ruku moju? Idi od mene inoverče[12] i nečestivče! – I ovaj posramljen ode.
Posle toga blaženi Agapit prožive, kao što proreče, tri meseca i, odbolovavši malo otide ka Gospodu prvoga juna.[13] I pošto beše besplatni lekar na zemlji, on primi veliku platu na nebu, gde nema bolesti. A bratija spremiše njegove česne mošti za pogreb, i uz propisano opojanje položiše u pešteri prepodobnog Antonija.
Po prestavljenju svetog Agapita dođe Jermenin onaj u Pečerski manastir i reče igumanu: Odsada napuštam jermensku jeres i pravilno verujem u Gospoda Isusa Hrista, kome želim da služim u svetom činu monaškom. Jer meni se javi blaženi Agapit i reče: Ti si obećao da primiš monaški obraz; ako slažeš, sa životom pogubićeš i dušu. Ja verujem da je on svet; i da je hteo dugo živeti na zemlji, Bog bi mu to darovao.
Ja sam držao da on neće preživeti tri dana, a Bog mu dodade tri meseca; a da je želeo, živeo bi i tri godine. No ja sada mislim da on sam, kao sveti, zažele da nas ostavi, žudeći za carstvom svetih; i ako ga je Bog prestavio iz privremenog života u ovoj obitelji, On mu je darovao život večni u nebeskim obiteljima. Zato želim da što pre ispunim naređenje ovog svetog muža.
Iguman, saslušavši Jermenina, postriže ga u monaški sveti čin, i dugo poučavaše lekara tuđih tela, da on, ugledajući se na blaženog Agapita, bude vičan u lečenju svoje duše. A Jermenin, podvizavajući se bogougodno, provede ostatak života svog u Pečerskom manastiru, a tu dočeka i blaženu končinu svoju, predavši dušu svoju u ruke lekara duša i tela – Gospoda našeg Isusa Hrista, slavljenog sa bespočetnim Ocem Njegovim i sa presvetim, blagim i životvornim Duhom Njegovim, sada i uvek i kroza sve vekove, amin.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
DIONISIJA GLUŠICKOG
 
Rođen u Vologodskoj guberniji; od mladosti podvizavao se kao monah u Spasokamenom manastiru na Kubenskom jezeru. Odatle zajedno sa inokom Pahomijem, ištući pustinjačko usamljeništvo, on pređe na Svetu Luku, i tu obnovi zapusteli opštežićni manastir. Godine 1403. on se udalji na reku Glušicu, osnova tu opštežićni manastir, a na pet kilometara od nje – drugi manastir, nazvan Sosnovac. Prepodobni vođaše surov podvižnički život, iznuravajući telo postom i bdenjem, neprestano boraveći u molitvi i nalažući na sebe teške podvige. Sveto, strogo podvižničko življenje i duhovna mudrost prepodobnoga privlačahu k njemu ljude raznih zvanja i uzrasta; i mnogi ostajahu kod njega i primahu monaški čin i podvige. Narod je gledao na njega kao na bogoposlanog pastira i učitelja. Prepodobni bejaše vičan živopisac, kovač i krojač. Radeći sve svojim rukama, on ni jedan minut ne provođaše bez rada; a hranu uzimaše samo onda kada bi potpuno malaksao od iznurenosti. Na sedam godina pre svoje smrti, prepodobni iskopa sebi grob u Sosnovcu, i svaki dan dolažaše k njemu, neprestano podsećajući sebe na smrt, i često bi po čitavu noć proveo kraj iskopane rake na mrazu razmišljajući o tome kako da izbegne ledenu hladnoću tame najkrajnje. Upokoji se prepodobni 1437. godine. Svete mošti njegove pokoje se u Sosnovackom manastiru.
 
SPOMEN SVETIH
DESET HILJADA MUČENIKA
 
Postradaše u Antiohiji za vreme bezbožnog cara Dekija Trajana (249-251.godine).
 
SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
PIRA
 
Episkop; u miru se prestavio u Gospodu svome.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
FIRMA
 
Primoravan da se odrekne Hristove vere i prinese idolima žrtvu, on junački odbio i neustrašivo veru svoju ispovedio. Zato ga: tukli žilama, meso mu parče po parče kidali, kičmu mu lomili, kosti mu iz tela čupali, golenice prebili, kukove seckali, kamenjem zasipali, i najzad mu glavu odsekli.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
TESPESIJA
 
Rodom iz Kapadokije. Zbog ispovedanja vere u Hrista primoravan od carskog upravitelja Kapadokije, da prinese žrtvu idolima, a on ismeja idole i naruži. Zbog toga mu telo rezaše; zatim ga u užarenu peć vrgoše, a on čuvan blagodaću Hristovom ostade nepovređen. Zatim ga odvedoše u idolski hram pred žrtvenik, a on sruši žrtvenik. Onda ga baciše u kazan vrele smole, zejtina i octa, u kome dva dana ostade; i iziđe odatle bez ikakve opekotine i plika na telu. To mnoge neznabošce privuče veri Hristovoj. Naposletku ga izvedoše van grada, i glavu mu odsekoše. I blažena duša njegova vencenosna uziđe na nebo.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
ERMILA I STRATONIKA
 
koji postradaše kod Beograda[14]
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
HARITONA, HARITE DEVOJKE, EVELPISTA,
JERAKSA, PEONA I LIVERIJANA
 
Ovi sveti mučenici postradaše mačem posečeni od eparha Rustika zajedno sa svetim mučenikom Justinom (Justom).
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
GERASIMA
 


 
NAPOMENE:

  1. U prvom veku posle Hrista, kada Rimljani osvojiše Palestinu.
  2. Sadašnji Nablus.
  3. Osnivač stojičkog učenja – Zenon, treći vek pre Hrista; cilj stojičkog učenja beše praktičnog karaktera: naučiti se gospodarenju nad strastima i ravnodušnosti prema svemu što se zbiva.
  4. Peripatetici – sledbenici Aristotela (četvrti vek pre Hrista), učili su da svako poznanje ima svoj osnov u iskustvu.
  5. Platon (četvrti vek pre Hrista) učio da su ideje o Bogu, o duši, o istini, o dobru, urođene, i da su originali zemaljskih duhovnih stvarnosti u nebeskom svetu.
  6. Sibile – predskazivačice budućnosti kod Grka i Rimljana.
  7. Markion je pripadao jereticima – gnosticima; učio je, da je vidljivi svet stvoren ne Bogom, nego nižim Silama Njegovim; odbacivao je Stari Zavet.
  8. Cinici (osnivač učenja – Antisten, 4. vek pre Hrista) su dovodili do krajnosti učenje o prostoti u životu, odbacujući nauku, umetnost i svu spoljnu kulturu.
  9. Poznate su dve Apologije sv. Justina: prva, napisana ne pre 150 godine, ima 68 glava, u njoj se on stara da hrišćanima izdejstvuje pokroviteljstvo cara Antonina; druga, napisana oko 162. godine, njome želi da cara Marka Avrelija privoli na blažije postupanje prema hrišćanima. U svojim Apologijama sv. filosof govori „u ime nepravedno mrženih i gonjenih hrišćana“.
  10. Sveti Justin skončao 165-166. godine.
  11. Monomah je zatim knezovao u Kijevu od 1114. do 1125. godine.
  12. Jermeni su privrženici monofizitske jeresi, koja je osuđena na Četvrtom Vaseljenskom Saboru u Halkidonu (451. god.), i odbacuju sve potonje Vaseljenske Sabore. Suština monofizitske jeresi sastoji se u ovome: U Hristu su posle ovaploćenja dve prirode sjedinjene u jednu. Ako bi ostale dve, vele oni, onda bi u Hristu morala biti dva lica. (Mi pravoslavni ispovedamo dve prirode u Hristu a jedno Lice). Jedna grupa monofizita držala je da telo Hristovo nije bilo podložno nemoćima ljudske prirode: i kad je žedneo, i gladneo, i plakao, i zamarao se, – sve je On to činio zato što je hteo, a ne po neophodnosti prirode. Druga ekstremna grupa monofizita tvrdila je da se telo Hristovo, od trenutka svoga sjedinjenja sa Logosom, ima smatrati ne samo za netruležno nago i za nestvoreno.
  13. Sveti Agapit upokoji se oko 1095. godine.
  14. O njima videti opširno pod 13. januarom.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *