NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA JUN

ŽITIJA SVETIH ZA JUN

 

ŽITIJA SVETIH
 
17. JUNI
 
STRADANJE SVETIH MUČENIKA
MANUILA, SAVELA I ISMAILA
 
Sveti mučenici Manuil, Savel i Ismail behu rođena braća, Persijanci, od uglednih roditelja, oca neznabošca i majke hrišćanke. Majka kao što ih odoji svojim materinskim mlekom, tako ih od najranijeg detinjstva zapoji i hrišćanskom pobožnošću i odnegova u strahu Božjem; a blaženi prezviter Evnoik preporodi ih banjom svetog krštenja i nauči ih Svetom Pismu. Kada braća dostigoše punoletstvo, biše uzeti na vojne dužnosti. I služahu telom persijskom caru Alamundaru, a duhom služahu Nebeskom Caru, Gospodu našem Isusu Hristu, držeći svete zapovesti Njegove i ugađajući Mu svakovrsnim dobrim delima. Jednom ih car njihov posla grčkorimskom caru Julijanu Odstupniku[1] radi učvršćenja mira. Julijan ih isprva primi s češću i, ukazujući im svoju veliku blagonaklonost, on se prijateljski ophođaše s njima. Ali kada potom saznade da su oni hrišćani, ispuni se gneva protiv njih i, protivno opštepriznatim međunarodnim običajima i zakonima, on ove persijske izaslanike stavi na muke zbog njihove vere u Hrista i pogubi. A mučenje njihovo bi na ovaj način. Jednom bezakoni car namisli da putuje u Vitiniju, u mesto zvano Orgija Trigon[2] jer je tamo uskoro imao nastupiti jedan od poganih neznabožačkih praznika. Kada se car preveze lađom iz Carigrada u Halkidon,[3] i stiže u spomenuto mesto, on stade sa mnoštvom naroda koji se beše sabrao tamo praznovati pogani praznik, klanjajući se idolima i prinoseći bezbrojne žrtve demonima. I priređivahu se velike gozbe sa pevanjem, muzikom i igrama, i činjahu se mnoga odvratna bezakonja u čast pagubnih bogova neznabožačkih.
Sluge Hristove Manuil, Savel i Ismail, behu tamo sa carem. Ali, ne želeći ni da gledaju to bogomrsko praznovanje, oni se skloniše podalje ustranu, i plakahu i ridahu zbog obmane i zablude tolikih ljudi, i moljahu se Hristu Bogu za sebe da se sačuvaju od učešća u idolopokloničkom žrtvoprinošenju, a i za zablude, da ih Gospod privede k poznanju istine. I govorahu: Ne ostavi, Gospode, da ovi ljudi obitavaju u takom ponoru zala, i ne dopusti da razumno sazdanje Tvoje propada u tolikom bezumlju. Eto, oni se pokazuju nerazumniji od kamenja i drveta koje obožavaju: jer kameni i drveni idoli, pošto su bez duše i bez osećanja, ne znaju ništa šta im se čini; a ovi ljudi, iako su počanstvovani od Tebe dušom razumnom, iako su Tvoja slika i prilika, ne znaju i ne razumeju šta čine i koga obožavaju, hode u tami, blude i hrle u večnu pogibao.
Dok sveta braća tako stajahu podalje, plakahu i moljahu se, car, posmatrajući one što prinose žrtve i piruju s njim, i ne videći kraj sebe persijske izaslanike, naredi da ih potraže i dovedu k njemu, da se i oni zajedno s njim provesele. Jedan od carevih komornika pronađe ih na usamljenom mestu i pozva na carsku gozbu, jer je smatrao da su i oni idolopoklonici. Ali sluge Hristove jednodušno odgovoriše carevom komorniku koji ih je zvao: Idi od nas, jer se nećemo odreći vere u kojoj smo od detinjstva vaspitani, i nećemo ostaviti Boga našeg, niti ćemo se pokloniti demonima što su među vama. Ne bilo toga, da se mi pridružimo javnoj zabludi! Mi nismo toliko bezumni i nerazumni, da prezremo Boga živoga, Sazdatelja našega, i služimo bezdahnom sazdanju. Ta mi smo tako dugačak i težak put prevalili i došli ovamo, ne da se vere svoje odreknemo, nego da mir utvrdimo između persijskog i grčkorimskog carstva. Ovo neka zna car tvoj i njegovi jednomišljenici: neće nas odvratiti od istinitog bogopoštovanja i privući nas k svome bezbožiju, makar nas stavili na oganj i muke i lišili nas života.
Komornik ode i saopšti caru odgovor svetih. Car se odjednom ispuni gneva, ali ih ne hte tog dana stavljati na muke, da ne bi poremetio bezbožno praznovanje svoje, nego odloži to do sutra, naredivši da sluge Hristove bace u tamnicu. A oni, idući ka tamnici, pevahu govoreći: „Hodite, zapevajmo Gospodu, uskliknimo Bogu Spasitelju našem! Izađimo pred lice njegovo s hvalom, i u pesmama pokliknimo Mu! (Ps. 94, 1-2). Koji je Bog tako velik kao Bog naš? (Ps. 76, 14). A mi smo ljudi Njegovi i delo ruku Njegovih, i svagda ćemo Ga prizivati“.
Sutradan mučitelj Julijan, sevši na sudištu, izvede preda se persijske izaslanike i stade im ovako govoriti: Vas je, dobri ljudi, car vaš poslao k nama kao ljude verne njemu i raspoložene prema nama, da ustrojite željeni mir između obadva carstva. No taj se mir može ustrojiti jedino pomoću uzajamnog prijateljstva i ljubavne sloge. Međutim, kakva sloga može biti između vas i nas i kakva ljubav vaša prema nama, kada vi juče ne htedoste da uzmete učešća u našem praznovanju i da se naslađujete veseljem u čast onih bogova koje i vi Persijanci poštujete? Eto Persijanci, kao i mi, poštuju sunce, mesec i zvezde, i presvetlu ognjenu silu, i ostale bogove. Zašto onda vi odbiste da im zajedno s nama ukažete poštovanje i ne uzeste udela u našem sveopštem služenju bogovima, makar radi toga da bi naši uslovi za zaključenje mira bili jači i čvršći? Ako pak vi prezirete i nipodaštavate naše bogove i niste naši jednomišljenici, onda to znači da ste vi došli k nama ne radi utvrđenja mira nego radi razorenja mira i radi obnovljenja neprijateljstva i rata.
Na to sveti muževi odgovoriše: Mi smo došli k tebi od našeg cara radi utvrđenja uslova mira: da vaši vojnici ne prelaze našu granicu, niti naši vojnici vašu; da ne pustošimo jedan drugome zemlju; i da naši trgovci slobodno i nesmetano odlaze u vašu državu i izlaze iz nje, isto tako kao i vaši u našu. Eto, radi toga smo mi poslani k tebi, a ne radi raspravljanja o bogovima. Svaki neka poštuje Boga kakvog hoće i kako hoće. Zbog vere ne bivaju ratovi među carstvima, nego raspre, neprijateljstva i borbe nastaju zbog gradova, pokrajina i njihovih granica. A ti, ostavivši pregovaranje o miru, zbog koga smo mi i poslani k tebi, počinješ da govoriš o stvarima radi kojih mi nismo poslani. Jer ti ne razgovaraš s nama o blagostanju tvoje carevine i o mirnim odnosima sa našim carstvom koje se graniči sa tvojim, nego zagovaraš o bogovima i raspituješ o veri. Ako pak hoćeš, onda znaj: iako smo po rođenju Persijanci, mi smo po veri hrišćani, od roditeljke naše vaspitani u pobožnosti, i od duhovnog oca našeg, prezvitera Evnoika, utvrđeni u istinitoj veri. I u našem otačastvu bejaše mnogo takvih koji su hteli da nas odvrate od Hrista Boga našeg ka idolopoklonstvu, ali ne uspeše, jer blagodaću Gospoda našeg mi ostadosmo nepokolebljivi i nepobedivi u ispovedanju vere naše. A nadamo se i sada u pomoć Gospodnju, da nas i ovde niko ne može odvratiti od svete vere naše i ubediti da služimo demonima, jer je služenje demonima besmisleno, prepuno prelesti, zablude i laži.
Ispunivši se gneva, mučitelj im reče: Kako se vi, prostaci i neznalice, koji čak ni grčki jezik ne znate, usuđujete da tako bezočno, i tako bezumnim rečima, ružite veru našu, koju držimo mi, ljudi obrazovani i koji smo u potpunosti izučili knjižnu mudrost? A nije nam nepoznato i vaše učenje. Vi znate, ja sam nekada izučavao i vaše hrišćanske knjige, ali uvidevši da je u njima sve sama laž i ni trunke istine, ja ih tog časa odbacih, da ne bih zbog nejasnosti u njima pao u neku zabludu. I ko je od onih ljudi, koji veruju vašim knjigama i postupaju po njima, ikada pokazao sebe dobrim i savršenim, i šta je slavno i nezaboravno učinio? Stoga vam savetujem: ostavite to detinjasto i ništavno umovanje i verujte onome čemu odavno uče najbolji filosofi. Ako pak ne uzaželite poslušati moj korisni savet, onda ćete, i protiv svoje volje, poslušati zbog muka na koje ću vas odmah staviti.
Na to sveti odgovoriše: Mi smo od Gospoda našeg naučeni – ne bojati se onih koji ubijaju telo, i ne misliti šta treba odgovarati onima koji nas muče, jer će nas sam Duh Sveti ukrepiti u stradanju i dati nam reč i slobodu u odgovoru. Mi te dakle pitamo: kakvo bezumlje vidiš u nama ti, koji smatraš sebe mudrijim od svih ljudi? i ko je bezumniji: da li onaj koji je poznao jedinog istinitog Boga, Stvoritelja svega, i pobožno Ga poštuje, ili onaj koji, ostavivši živog Boga, klanja se bezdahnoj tvari, kamenju i drveću, i čemu drugom sličnom? Vaistinu je bezuman onaj koji umesto Boga poštuje mrtvu stvar, a razuman je onaj koji služi Bogu živome. Jer prva dužnost čovečijeg razuma jeste: znati Boga Tvorca svog, davaoca svih darova, i verovati u Njega, i služiti mu usrdno. A ne znati Njega, Tvorca i Dobrotvora svog, i služiti neprijatelju svom – dušegubnom demonu, to je krajnje bezumlje. I drevni filosofi vaši, boraveći u tako pagubnoj zabludi, samo izgledahu mudri, a u samoj stvari behu krajnje bezumni, po reči svetog apostola: Kad se građahu mudri, poludeše (Rm. 1, 22), i pomrači se nerazumno srce njihovo (Rm. 1, 21). Eto, ti si ravan njima, pa si čak i gori od njih: jer oni boravljahu u svojoj zabludi, ne znajući i nikada ranije ne ispovedajući pravu veru; a ti, prosvećen svetim krštenjem i vaspitan u hrišćanstvu, odreče se Hrista Boga, i sada svi koji znaju istinitog Boga nazivaju te umesto hrišćaninom – jelinom, umesto pobožnim – neznabošcem i bezbožnikom.
Silno razdražen i neizmerno razjaren ovakvim rečima svetih mučenika, mučitelj Julijan smesta naredi da ih stave na žestoke muke. Najpre ih dakle obnažiše i na zemlju položiše, pa ih sirovim kajišima bezdušno biše po leđima i po stomaku. Zatim ih obesiše na mučilištu, visoko im prikovavši na drvetu ruke i noge, pa im železnim grebenima strugoše telo. A mučenici Hristovi, junački trpeći teške muke, podizahu k nebu oči svoje i moljahu se Gospodu govoreći: O, Vladiko! Ti si i sam bio prikovan na drvetu od nevernih Jevreja i Svojim stradanjem i smrću na krstu istrebio grehe sveta, pogledaj na nas koji sada visimo na drvetu prikovani i ovim svirepim struganjem tela lišavani; a pošto je priroda naša nemoćna, pošlji nam s neba pomoć i olakšanje u patnjama, jer samo nadajući se u Tebe, mi se usudismo ući u ovaj podvig. Kako su ljute, i gorke ove muke, Ti sam, Gospode, znaš i vidiš; ali iz ljubavi prema Tebi, o sladčajši Isuse, one su nam slatke!
Dok se sveti mučenici tako moljahu, iznenada stade pred njih anđeo Gospodnji; no njega videše samo sveti mučenici, a nečiste oči bezbožnika ne biše udostojene tog viđenja. Utešivši stradalce, anđeo im dade tako olakšanje u mukama, da oni više ni najmanje ne osećahu bolove od rana, i behu kao da u tuđem telu trpe te muke.
Potom Julijan naredi da mučenike skinu sa mučilišta; pa im onda, kao podsmevajući im se, reče: Vidite kako vas štedim, ne predajući vas na teže muke, jer se nadam da ćete vi, stavljeni na ove male muke, postati naši jednomišljenici. – A sveti mučenici, shvativši dobro zavodljivost ovih reči njegovih, odgovoriše mu sa velikom neustrašivošću: Ne misli, niti se nadaj, neprijatelju Božji, da ćemo se mi pokolebati u Hristovoj veri. Evo, muči, koliko hoćeš muči tela naša, mi smo gotovi trpeti sve. Jer i rane, i oganj, i mač, i sve drugo što je strašnije od toga, mi ćemo smatrati pre za sladost nego za muku, jer smo gotovi da sve to sa najvećim zadovoljstvom trpimo za vozljubivšeg nas Isusa!
Videći da Manuil, kao najstariji među braćom mučenicima, govori više i smelije od druge dvojice, bezakoni car Julijan naredi da ga odvoje i odvedu ustranu. Onda sa ostalom dvojicom, Savelom i Ismailom, stade lukavo razgovarati, govoreći im: Ma da ste deca istih roditelja, ipak niste iste naravi. Vaš najstariji brat nije dostojan ni nazvati se vašim bratom, jer je tvrdoglav, zao, hvalisav, svadljiv i bestidan; ne rasuđuje pravilno, i ostajući uporno u bezumlju svom on i vas vuče za sobom i neda vam da izaberete ono što je bolje po vas. A vi ste, kako vidim, dobre naravi, krotki, nesvadljivi, blagorazumni. Stoga poslušajte sada moj savet: ostavite svoga brata neka propada u sujetnoj zabludi svojoj i u bezumnom protivljenju svom, a vi pristupite obožavanju bogova naših, pa ćete dobiti od njih veliku milost, a od nas velike darove i počasti.
No sveti mučenici, ne želeći ni da slušaju ove lukave reči careve, stadoše gromko osuđivati lukavstvo njegovo i pljuvati bezumlje njegovo. A Julijan, zapalivši se ponova gnevom, naredi da ih odvedu na mučilište i svećama pale rebra njihova. Junački trpeći te muke, mučenici sve vreme slavljahu Boga a rugahu se mučitelju. Potom Julijan naredi da ponova dovedu Manuila, i stade ga opet čas laskama, čas pretnjama primoravati na idolopoklonstvo. A kada vide da je on kao stena nepokolebljiv u Hristovom veroispovedanju, poče ga ponova mučiti, kao i braću njegovu: svakome od njih zabi u glavu po gvozdeni klinac, a pod nokte na rukama i nogama ukova im oštre šipke. Naposletku ih osudi na posečenje mačem, i da im se potom tela spale.
Kada sveti mučenici biše izvedeni na mesto pogubljenja, zvano Konstantinovo, oni pred prolivanje krvi svoje uznesoše k Bogu poslednju molitvu, govoreći: Bože predvečni, bespočetni, Ti si sve iz nebića priveo u biće, Ti si u poslednje vreme radi spasenja našeg umanjio Sebe, u obličju sluge boravio s ljudima i pretrpeo krst, da bi nas oslobodio od okova greha i učinio naslednicima carstva Tvoga, – primi u miru sluge Tvoje i pribroj nas k saboru onih koji su Ti od pamtiveka ugodili, jer mi radi svetog imena Tvog dobrovoljno primamo ovo posečenje mačem i odlazak iz ovog života; – i obrati k Tebi, milosrdni Vladiko, ovaj obmanom đavoljom zarobljeni narod, koji nas u takom mnoštvu okružava, i daj im prosvećenje uma i prav razum, da bi, poznavši Tebe jedinog istinitog Boga, Tebi jedinome služili i spasenje dobili.
Dok se sveti mučenici tako moljahu, ču se glas s neba koji im govoraše: Hodite, da primite venac slave, jer dobro završiste podvig svoj.
I svetim mučenicima biše odsečene česne glave u sedamnaesti dan meseca juna. A kada nečestive sluge htedoše da izvrše drugo naređenje svog poganog cara: da spale tela Hristovih mučenika, – tog časa se, po naređenju Božjem, zatrese zemlja, i mesto na kome ležahu sveta tela Hristovih mučenika rasede se, i zemlja primi tela svetih mučenika i sakri ih, da ih se više ne bi dotakla prljava ruka mučitelja, i da ih sila ognja ne bi pretvorila u pepeo. Sluge pak od straha pobegoše.
Tada mnogi od tamo prisutnog naroda, videvši takvo čudo, poverovaše u Hrista i, odbacivši jelinsku zabludu, prisajediniše se hrišćanima.
A posle dva dana, u toku kojih hrišćani neprestano dan i noć uznošahu na tom mestu molitve ka Gospodu, zemlja se ponova rasede i iznese na površinu tela svetih mučenika koja izlivahu iz sebe neiskazani miomir. Ispunivši se velike radosti, verni s ljubavlju uzeše tela svetih i česno ih pogreboše na divnom mestu. I od groba svetih mučenika obilno se izlivahu isceljenja svima bolesnicima.
Bezbožni pak bogoodstupnik Julijan uskoro pogibe sa šumom. Jer posle pogubljenja persijskih izaslanika, svetih mučenika Manuila, Savela i Ismaila, car Julijan krenu na Persiju sa svom vojskom svojom.[4] Na to ga navedoše demoni preko svojih gatara – lažnih proroka, obećavši mu pobedu nad Persijancima. A car persijski, čuvši za pogubljenje svojih izaslanika, veoma se ožalosti i neizmerno razgnevi; i doznavši da na njega ide zakonoprestupni Julijan, on sabra vojnu silu svoju i posede granicu svoje zemlje, očekujući gordog neprijatelja svog. I kada se vojske sudariše, nastade velika bitka. No Persijanci ubrzo nadvladaše, i pobediše grčkorimsku vojsku, i tako slomiše Julijanovu silu. Usto i gnev Božji postiže bogoodstupnika Julijana: pogani car bi nevidljivom rukom poražen i u velikim mukama izvrže bednu dušu svoju, te tako postade predmet podsmeha za Persijance, na koje beše pošao oholo sa besmislenom nadom, i razlog radosti za demone kojima on verovaše i u koje se uzdaše.
Hrišćani pak, oslobodivši se na takav način žestokog gonjenja i nasilja, slavljahu svog Izbavitelja, Hrista Boga, kome i od nas neka je čast i slava, sa Ocem i Svetim Duhom, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
PIORA
 
Sveti Pior beše rodom Egipćanin. Zagrejan ljubavlju prema Bogu Pior se u mladosti odreče sveta, otide iz doma roditeljskog, udalji se u pustinju Misirsku, i od izobilja duhovne ljubavi dade zavet Bogu, da nikada više neće videti nikoga od svojih. Posle nekih pedeset godina, sestra njegova, već ostarela, doznade od nekoga da je njen brat živ, i odluči da ga po svaku cenu vidi. Pošto nije mogla da ide u pustinju, ona umoli mesnog episkopa da piše Ocima u pustinji, da pošalju Piora da se ona vidi sa njim. Posle mnogog navaljivanja od strane Otaca da ih posluša, on odluči da uzme sa sobom još jednoga, i otide. Kada dođe do sestrina doma, izvesti je da je došao njen brat Pior, i stoji pred vratima. Osetivši pak po škripanju vrata da mu sestra ide u susret, Pior zatvori oči i doviknu joj: „Sestro, ja sam Pior, brat tvoj; evo, nagledaj me se do mile volje“. Pošto se uveri, ona proslavi Boga i, ma da je mnogo nastojavala, nije ga ubedila da uđe u kuću. A on, satvorivši molitvu na pragu, vrati se opet u pustinju, u tu svoju otadžbinu, i tamo se usavršavaše u podvižničkoj vrlini.
O ovom svetitelju pričaju da je pokazao ovakvo čudo trpljenja: na mestu svoga boravka on iskopa bunar, i nađe vrlo gorku vodu, ali on ipak ostade tamo do same smrti svoje, i upotrebljavaše samo tu gorku vodu, u čemu se i otkri trpljenje ovog slavnog junaka Hristovog. Mnogi monasi, i to vrlo iskusni, nadmetahu se posle smrti ovoga besmrtnika da ostanu u njegovoj keliji, ali nisu mogli da provedu ni jednu čitavu godinu, jer je tamo i voda neobično gorka, i mesto vrlo strašno i lišeno svake udobnosti.
Za prepodobnog Piora kažu, da nikad nije sedao za trpezu da jede, nego je uvek jeo stojeći i poslujući. Kad su ga zapitali zašto on tako čini, odgovori sveti Pior: „Neću da se zanimam jedenjem kao poslom nego kao uzgredicom“. Kad su ga pozvali u savet da se sudi neki brat, koji beše nešto zgrešio, on dođe noseći na leđima jednu vreću peska a na prsima jednu malu kesu peska. Upitan, šta mu to znači, svetitelj odgovori: „Vreća peska na leđima to su moji gresi, koje ja ne vidim, a kesa peska to su gresi moga brata, koje ja treba da sudim“. Sva bratija se tada postide i uzviknu: „To je put spasenja!“
Prepodobni Pior živeo je 100 godina i upokojio se u Gospodu u četvrtom veku.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
IPATIJA RUFINSKOG
 
Ovaj svetitelj beše rodom iz Frigije. U svojoj osamnaestoj godini on ostavi roditeljski dom, pređe u Trakiju, stupi u jedan oštežićni manastir i postade monah. Zbog svojih vrlina on beše cenjen i poštovan od sviju. Vina nikada nije pio. Jednom kada ratovaše sa demonom bluda, on provede čitavih osam dana niti što jedući niti što pijući. Doznavši za to, iguman mu svojom rukom dade čašu vina i jedan hleb, da to pojede i popije posle povečerja pred svom bratijom. Pojevši hleb i popivši vino, Ipatije se tog časa oslobodi bludnog iskušenja, i zablagodari Bogu i svom učitelju i igumanu.
Pošto provede dosta godina u manastiru, prepodobni Ipatije sa dopuštenjem i blagoslovom igumana ode u jedan grad da se nađe u pomoći jednome bratu koji beše u nekom iskušenju. Ukazavši potrebnu pomoć iskušavanom bratu, on sa dvojicom braće pređe u Halkidon i ode u Rufinov manastir koji u to vreme beše pust i zapušten. Ovaj manastir beše ranije podigao Rufin koji dođe iz Rima u Halkidon. Pošto sazida divan manastir, Rufin sabra u njega monahe Egipćane. Ali kada se Rufin upokoji i bi pogreben u svom manastiru, monasi se raziđoše i otputovaše u svoju postojbinu. I tako manastir opuste i zapusti se, da po njemu izđika trnje i korov, te je izgledao strašan i nepristupačan.
Ovaj opusteli i zapušteni manastir sveti Ipatije obnovi i povrati mu staru lepotu i sjaj. Svojim slavnim podvizima sveti Ipatije privuče u manastir mnoge hristoljupce, koji postadoše monasi. Za kratko vreme manastir steče trideset monaha koji napredovahu u vrlini. A božanstveni Ipatije dobi od Boga dar čudotvorstva: isceljivaše slepe, hrome, uzete, krvotočive, besomučne i ostale bolesnike. Svojom molitvom svetitelj je u vreme nevolje i nužde umnožavao žito i ostale useve i povrće, i odgonio od ljudi i stoke svaku drugu nemoć. Hrana svetom Ipatiju beše zelje i po malo hleba, koje je uzimao jedanput dnevno oko tri sata po podne; a u starosti je pio i po malo vina. Kada napuni osamdeset godina, kosa i brada mu postadoše bele kao sneg.
Zbog čistote života i učenja blaženi Ipatije bi udostojen svešteničkog čina. Pošto je četrdeset godina pasao Hristovo stado, i poslao ispred sebe ka Gospodu osamdeset učenika, najzad i sam sveti Ipatije otide ka Gospodu, da primi nagradu za trude svoje.
Sveti Ipatije upokojio se u prvoj polovini petoga veka.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
JOSIFA OTŠELNIKA
 
O ovom prepodobnom ocu piše se u Evergetinosu da je bio iznad svakog čovekougodništva i slavoljublja. Jednom dođe k njemu jerej Evlogije, koji je jeo jedanput u dva dana, a često i jedanput nedeljno. Dođe k njemu sa nadom, da će kod njega naći još veće uzdržanje. Prepodobni Josif ga primi s radošću, i naredi učeniku da spremi neko lepo jelo. Kada sedoše da jedu, učenici Evlogijevi rekoše da jerej Evlogije ne jede ništa sem hleba i soli. A ava Josif ćuteći jeđaše. Evlogije provede tamo tri dana, i ne ču ni Josifa niti ikoga od učenika njihovih da psalmi ili da se Bogu moli, jer molitva njihova beše tajna i umna (κρυτή γάι νοερά). isto tako i delanje njihovo. Tako Evlogije otide sa učenicima svojim, ne dobivši nikakve koristi za dušu svoju. No ubrzo pade mrak i, po promislu Božjem, Evlogije sa učenicima svojim izgubi put; i lutajući po mraku, oni se nekako opet obretoše pred obitalištem prepodobnog Josifa. I pre no što zakucaše na vrata, oni čuše gde Josif i učenici njegovi psalme, čitaju i pevaju. No čim ovi kucnuše u vrata, Josif smesta prestade sa psalmopojanjem. A kako Evlogije beše ožedneo od vrućine, jedan od učenika Josifovih donese mu vode, koja beše mešavina morske i rečne vode, i toliko gorka, da je Evlogije ne mogade piti. Tada Evlogije pripade k starcu Josifu i upita ga govoreći: Zašto, o Ava, kada mi besmo kod vas vi ne psalmiste, a čim otidosmo od vas vi stadoste psalmiti? i zašto onda vi pred nama piste vino, a sada ja okusih vašu vodu koja je slana, gorka i ne može se piti?
Na to ava Josif odgovori: „Ono malo vina što pismo, to učinismo iz ljubavi i gostoljublja prema tebi; a ova voda je naša obična voda, koju bratija piju svagda“. – Odnosno pak psalmopojanja ava Josif odgovori, da su ga oni prikrili sa pobožnom namerom, da se ne bi pokazali kao čovekougodnici (ώς άνυρωπάρεσχοι).
Ovakvim odgovorom ava Josif iskoreni kod Evlogija ono što je ljudsko, i ubedi ga da deluje tajno a ne iz čovekougodništva. A Evlogije, veoma poučen, reče avi Josifu: „Zaista je delanje vaše u istini i od istine“.
Govorahu za ondašnje Skitiote: Kada neko sazna za njihovu vrlinu, oni je više nisu smatrali za vrlinu nego za greh.
 
SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
FILONIDA,
episkopa grada Kuriona na Kipru
 
Živeo u vreme cara Dioklecijana (284 – 305 g.) i bio episkop u gradu Kurionu na ostrvu Kipru. Zbog svoje hrišćanske vere i apostolske revnosti bi uhvaćen zajedno sa trojicom hrišćana i od strane zapovednika ostrva Maksima bačen u tamnicu. Kada njegovi sazatvorenici Aristoklo, Dimitrijan i Atanasije postradaše mučenički (vidi 20. juni), stiže nova zapovest od cara koji naređivaše da se tela hrišćana pre ubijanja nasiluju i obeščašćuju na neprirodan način. Da bi izbegao takvo sramoćenje svoga tela sveti Filonid poveza sebi glavu i oči i skoči sa visoke stene i pre no što mu telo pade na zemlju on ispusti svoju svetu dušu i predade je u ruke Božje, što bi otkriveno nekim hrišćanima na velikoj udaljenosti. Neznabošci mu uzeše telo i u vreći baciše u more, a hrišćani ga nađoše i česno pogreboše, što sve opisa episkop Ariston.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ANANIJE
 
Monah Novgorodskog Antonijevog manastira; ikonopisac, divno živopisao ikone; strog izvršitelj monaških za veta, on za trideset tri godine ni jedanput ne izađe van manastirske porte. Upokojio se u miru 17. juna 1581. godine.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
ISAVRA ĐAKONA,
i ostalih s njim[5]
 


 
NAPOMENE:

  1. Julijan, sin Konstancija, brata Konstantina Velikog, rođen 331. godine; spočetka naučen hrišćanskoj veri, ali postavši car 361. godine, on se javno odreče hrišćanstva, zbog čega i dobi naziv Odstupnik.
  2. Tamo se nalazio hram posvećen idolima, u blizini Halkidona.
  3. Halkidon – grad u Vitiniji, na južnom kraju Bosfora, sproću Carigrada.
  4. Julijan je krenuo u rat protiv Persijanaca 5. marta 363. g.
  5. U nekim Sinaksarima spomen Sv. mučenika Isavra đakona, i sa njim Vasilija, Inokentija, Feliksa, Ermija i Peregrina, vrši se danas; po drugima pak vrši se 6. jula (gde i videti opširno o njima).

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *