NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za jun

Žitija Svetih za jun

16. JUNI
 
ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG
TIHONA ČUDOTVORCA,
Episkopa amatuntskog na Kipru
 
Sveti Tihon rodio se na ostrvu Kipru u gradu Amatuntu[1] od blagočestivih i hristoljubivih roditelja. Od rane mladosti roditelji ga vaspitaše u hrišćanskoj pobožnosti i dobro naučiše sveštenim knjigama, zbog čega bi uzet u klir crkveni i udostojen dužnosti crkvenoga čteca. Zatim ga zbog čistote života episkop amatuntski sveti Memnonije proizvede za đakona. A kada episkop Memnonije otide ka Gospodu, sveti Tihon bi jednoglasno nzabran na njegovo mesto za episkopa, i posvećen slavnim Epifanijem, arhiepiskopom kiparskim.[2]
U to vreme još beše mnogo neznabožaca na ostrvu Kipru, koji se držahu drevnog idolopoklonstva. Svetitelj Hristov Tihon uze na sebe veliki trud, odvraćajući žitelje Amatunta od neznabožačkih zabluda i privodeći ih ka poznanju Hrista Boga. U ovom velikom trudu pomagaše mu Gospod, jer istrgnuvši veliko slovesno stado iz krvožednih čeljusti demona, on ga uvede u ogradu vaseljenske Crkve, i jarce preobrati u ovce Hristove. Sveti Tihon takođe uništi sve idole u okolini Amatunta, a idolišta njihova, ta obitališta demona, poruši i razori.
Pošto je poverenom mu crkvom mudro upravljao, sveti Tihon otide ka Gospodu u dubokoj starosti. A nazvan je Čudotvorac zbog mnogih čudesa koja učini za života i po smrti. No podrobnija obaveštenja o životu i čudesima svetog Tihona nisu došla do nas, zbog čestih najezda agarjana, koji su mnoge crkve opustošili i crkvene knjige i zapise uništili. Od mnogih čudesa svetog Tihona do našeg vremena sačuvala se povest o dva njegova čuda. Prvo čudo, koje sveti Tihon učini još kao dečak dok življaše u kući svojih roditelja, dogodi se na sledeći način. Otac svetog Tihona beše pekar i izdržavaše svoju porodicu prodavanjem hleba; i on stavi u dužnost Tihonu da prodaje hleb. A blaženi dečak Tihon razdavaše sirotinji hleb besplatno. Doznavši za to, otac njegov stade jadikovati, i ljutiti se na njega, i grditi ga. Bogonadahnuti dečak reče na to ocu: Zašto jadikuješ, oče, kao da si pretrpeo štetu? Ja hlebove dadoh Bogu na zajam, a u svetim knjigama je rečeno: „ko daje Bogu, primiće stostruko“. Ako ovim rečima ne veruješ, onda hajdmo u žitnicu, pa ćeš tamo videti kako se Bog odužuje Svojim poveriocima. – Rekavši to, on ode sa ocem u žitnicu; i kada htedoše da otvore vrata, nađoše da je žitnica prepuna čiste pšenice, iako je pre toga bila prazna. Videći takvo čudo, otac svetoga Tihona se sa zaprepašćenjem udivi i, pavši ničice, pokloni se Bogu uznoseći mu blagodarnost.
Drugo čudo svetog Tihona je ovo: U jednom vinogradu radnici odsecahu sa čokota suve loze i izbacivahu ih van vinograda. Sveti Tihon pokupi te loze i posadi ih u svojoj gradini. I onda se pomoli Bogu da njegovom vinogradu podari ova četiri dara: prvo, da se suve loze prime, puste koren i porastu; drugo, da njegov vinograd izobiluje rodom; treće, da grožđe bude slatko i korisno po zdravlje; četvrto, da grožđe u njegovom vinogradu sazreva ranije nego u drugim vinogradima. Kada sutradan sveti Tihon izađe u gradinu, on vide da mu je molitva uslišena: suve loze se behu primile i pustile pupoljke. A kada počeše rasti, one te iste godine doneše izobilan rod, što je protivno običaju i neprirodno. I pored toga, u vreme kada u svima drugim vinogradima grožđe beše zeleno, u vnnogradu svetoga Tihona ono beše potpuno zrelo, neobično prijatnog ukusa i veoma korisno po zdravlje. Taj vinograd ne samo za života svetoga Tihona, nego i po prestavljenju njegovom, bio je dugo godina obrađivan i donosio obilan rod; i svake godine njegov je rod sazrevao ranije nego u svima drugim vinogradima, tako da šesnaestog juna, na praznik svetog Tihona, donošahu k crkvi zrelo grožđe iz tog vinograda, ceđahu ga i na tom vinu obavljaše se Beskrvna Žrtva na svetoj Liturgiji.
I sama ova dva čuda jasno pokazuju da je sveti Tihon bio čudotvorac i veliki ugodnik Božji. A u službi svetome Tihonu kazuje se još i to, da je on vreme svoje končine proročki preduznao i druge o tome unapred obavestio.[3]
Zbog takve svetosti ovoga Čudotvorca, neka je Bogu našem slava, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.[4]
 
STRADANJE SVETIH MUČENIKA
TIGRIJA PREZVITERA I EVTROPIJA ČTECA
 
Sveti Tigrije i Evtropije behu iz klira svetog Jovana Zlatousta, zbog koga i postradaše, jer nepravedno baciše na njih krivicu za požar koji se dogodi u Carigradu. Onoga dana kada veliko svetilo Crkve, sveti Jovan Zlatoust, izgnan, kao sunce na zapad pođe u zatočenje, buknu požar u sabornoj crkvi, izazvan ne ljudima nego gnevom Božjim, i brzo zahvati svu crkvu, pa doseže i do crkvenoga krova. I ne samo unutra, nego plamen okruži crkvu i spolja, i popali sve drvene zgrade što behu pored kamenih. A kad pritom dunu jak vetar, plamen pođe od crkve, i idući visoko po vazduhu prominu pragove i spusti se na palatu, u kojoj se držahu sednice Senata, i svu je sagore. I poražavajuće čudo zbivaše se pred očima sviju: oganj kao razumno biće, zmijasto vijugajući, proždiraše udaljene kuće, i to neprijatelja Zlatoustovih, a one što behu blizu crkve ostadoše čitave, i oganj se ne kosnu ni onih odaja u kojima se nalažahu svešteni sasudi. To bi tako, da bi svima bilo jasno da se požar dogodio ne slučajno nego po gnevu Božjem, zbog progonstva svetog Jovana Zlatousta. I za tri sata u pepeo biše pretvorene vrlo mnoge divne i dugogodišnje građevine, i krasote neiskazane, i bogatstva neizmerna. No pritom ne pogibe nijedna duša od tog strašnog požara, i svi govorahu da je Bog kaznio grad zbog progonstva nevinog ugodnika Božjeg Jovana.
No pokvareni ljudi, neprijatelji Jovanovi, iskoristiše ovaj požar protiv ljubitelja Jovanovih, i govorahu: Jovanovi jednomišljenici zapališe crkvu. – I odmah digoše ljuto gonjenje na nevine sluge Božje: episkope, prezvitere, klirike i monahe. Uhvativši mnoge, oni jedne u Carigradu mučahu, a druge okovane poslaše u Halkidon, i tamo ih podvrgavahu teškim mukama po tamnicama. Pored toga neprijatelji svetog Zlatousta organizovaše naročito rđave ljude, da idu po prestonici i prisluškuju šta se u narodu govori o Jovanu Zlatoustu. I ovi, čim bi koga čuli da dobro govori o Zlatoustu ili da žali što je prognan, odmah bi takvoga uhvatili, vukli u policiju i primoravali da prokune svetoga muža. A one koji to ne bi hteli učiniti stavljahu na ljute muke, a nekima imanje oduzimahu, dok njih same slahu u razne krajeve na zatočenje. Jer je valjalo da se i ovce razjure, pošto im je pastir bio poražen.
U to vreme upravnik grada beše neki Optat, po veri neznabožac, bezbožni idolopoklonik, čovek žestoke naravi i bezdušan. Neprijatelj hrišćanstvu, on se radovaše u sebi, gledajući pometnju među hrišćanima, kako jedan drugome zločine. Pomažući neprijatelje prognanog svetog Zlatousta i njegovih privrženika, on stade vršiti isleđenje o požaru, otkuda dođe i ko ga izazva. I uhvativši mnoge, on ih ljuto mučaše tobož zbog požara, a u samoj stvari kinjaše ih kao hrišćane. Između ostalih on uhvati česnog prezvitera Tigrija, svuče ga naga, veoma isteže na mučilištu i sirovim kajišima žestoko bi po celom telu. A Tigrije beše poreklom stranac, telom evnuh, ne od rođenja nego od uškopljenja; jer u mladosti zarobljen, on bi od nekog bogatog gospodina kupljen i uškopljen, i kao rob služaše u domu svoga gospodara. No posle dosta godina, po promislu Božjem, on dobi slobodu, priključi se k službenicima crkvenim, i radi svog vrlinskog života bi počastvovan prezviterskim činom. Zaista on beše čovek pun svake vrline i bogougodništva: krotak, smiren, milostiv, gostoljubiv, rečju i delom koristan bližnjima. Pošto ga je dugo mučio, nemilosrdni gradonačelnik posla ga u Mesopotamiju na zatočenje, gde mučenički skonča u mračnoj tamnici.
Zatim mučitelj uhvati i čteca Evtropija, jer ga oklevetaše kod njega da je izazvao požar. A Evtropije beše sveti devstvenik, neporočan od rođenja, mlad, nezlobiv, besprekoran i čist srcem. Njega obesivši naga na mučilištu, mučitelj ga najpre bi volovskim žilama, zatim štapovima i teškim oruđima, te mu polomi kosti. Onda mu železnim noktima ostruga ne samo rebra, nego i lice i čelo i celo telo sve do samih kostiju; potom mu svećama opali donji deo tela. Za vreme svih tih mučenja, on ga ispitivaše odnosno požara, da li je on zapalio crkvu. I pošto sveti mučenik tvrđaše da je nevin, mučitelj naredi da ga skinu sa mučilišta i vrgnu u tamnicu.
U to vreme episkop neki Sisinije imade u snu ovakvo viđenje: vide sebe u crkvi svetog prvomučenika Stefana i ugleda jednog česnog muža, lica angelovidna, koji je blistao nebeskom svetlošću kao jedan od velikih svetitelja i stajao pred božanstvenim oltarem, i kao da se nečemu čudio i zbog nečega setovao. I ču gde ovaj svetli muž govoraše: Sav grad namerno obiđoh, tražeći vrlinske ljude, i među tolikim mnoštvom ljudi ne uzmogoh pronaći nijednog dobrog čoveka osim blaženog Evtropija.
Videvši to u snu i probudivši se, episkop Sisinije odmah pozva k sebi svoga prezvitera i ispriča mu šta u snu vide i ču; i naredi mu da ide po celom gradu, tražeći i raspitujući ko je Evtropije. Prezviter ode i pri raspitivanju o Evtropiju saznade da je nedavno neki Evtropije bio na sudištu mučen kao zločinac, pa onda u tamnicu vrgnut. Prezviter ode u tamnicu, nađe mučenika, pripade k njemu sa suzama, i razgovara s njim, i moli ga kao velikog ugodnika Božjeg i stradalca Hristovog da se pomoli Gospodu za njega. Zatim se prezviter vrati k episkopu svom i ispriča mu ko je Evtropije i gde se nalazi.
Dok sveti Evtropije ležaše u tamnici teško bolestan od pretrpljenih ljutih mučenja, stadoše mu truliti rane na telu i bolovi behu nepodnošljivi. I posle nekog vremena on opet bi izveden na mučenje. I kada bi obešen na mučilištu, on predade duh svoj Gospodu, ostavivši mučiteljima svoje mrtvo telo da ga mrcvare. Doznavši da je umro, svirepi gradonačelnik naredi da telo Evtropijevo bace psima za hranu; i mnogonapaćeno telo tu ležaše do noći. A noć bi mračna, sa strašnom olujom i provalom oblaka; i dođoše neki od bogobojažljivih prezvitera krišom, uzeše sveto telo mučenikovo, i te iste noći pogreboše na česnom mestu. A kada sveto telo to predavahu grobu, čuše u vazduhu slatko i neiskazano angelsko pojanje. To ih uveri u svetost blaženog Evtropija, i stadoše ga počitovati kao velikog mučenika Hristovog. A mi, pobožno poštujući mučeničku uspomenu ove obojice svetih mučenika, Tigrija prezvitera i Evtropija čteca, i oslanjajući se na svete molitve njihove, slavimo Oca i Sina i Svetoga Duha, jednog Boga našeg, vavek. Amin.
 
PRENOS MOŠTIJU SVETOG MUČENIKA
TEODORA SIKEOTA
 
Sveti Teodor Sikeot, episkop Anastasiupoljski spominje se opširno 22. aprila. Na današnji dan se vrši spomen prenosa njegovih svetih moštiju u hram svetog Georgija u Carigradu.
 
SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
MARKA,
episkopa apolonijadskog
 
Potopljen sa kamenjem obešenim o ruke; i tako za Hrista postradao.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
TIHONA,
luhovskog čudotvorca
 
Prepodobni otac naš Tihon beše rodom iz Male Rusije, iz Litovskog kraja, i služaše tamo u vojsci. Ne podnoseći nasilja od latina, on se preseli u carstveni grad Moskvu i stade tamo voditi pobožan život. Kasnije on razdade sirotinji sve svoje imanje, zamonaši se i nastani pored reke Luhe. Tu on osnova skit, sabra učenike i stade se bogougodno podvizavati u postu i molitvi. Zbog velike smirenosti svoje on ne primi sveštenički čin do same končine svoje. Doznavši izranije o svome odlasku k Bogu i uputivši učenike svoje u svemu što im je moglo služiti na korist duševnu, prepodobni Tihon prestavi se u večne obitelji, 16. juna 1503. godine.
Mnogo godina posle končine prepodobnoga biše otkrivene mošti njegove,[5] i stadoše bivati od njih mnoga isceljenja. Docnije, blagodareći revnosti vernih, na mestu podviga prepodobnoga bi ustrojena česna obitelj, koja blagoslovom Božjim postoji i sada.
 
SPOMEN SVETIH PET MUČENIKA
NIKOMIDIJSKIH
 
Postradali za Gospoda mačem posečeni.
 
SPOMEN SVETIH ČETRDESET MUČENIKA
GRKA
 
Postradali za Gospoda u ognju spaljeni.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
TIHONA MEDINSKOG
 
Kao mlad zamonašio se u Moskvi, pa se udaljio u pusto mesto, na 15. vrsta od Medine. Tu se podvizavao i proslavio svetlošću života i darom čudotvorstva. Obitalište mu beše šupljina jednog ogromnog hrasta, hrana – trava, a piće – voda iz bunara koji on sam iskopa. Imađaše on krotku narav i nezlobivo srce. Njegovo bratstvo sastojalo se samo iz dva učenika njegova: Fotija i Gerasima. Poklone oni nisu primali, sredstava u njih nije bilo; oni su sami obrađivali neplodnu zemlju. Konje imali nisu; i prepodobni Tihon, iznuren postom i telesnim nedugom, sebe je sama uprezao u plug, a učenici su upravljali njime. I tako oni obrađivahu svoju zemlju. Pošto se oko prepodobnog Tihona sabraše ljubitelji monaštva, to on na njihovu molbu osnova tu manastir Uspenija Božje Matere, i do duboke starosti beše u njemu nastojatelj. Upokoji se on mirno 1492. godine kao shimonah. Svete mošti mu počivaju u sabornoj crkvi njegovog manastira.
 


 
NAPOMENE:
[1]Amatunt – sada Lemesos na ostrvu Kipru.
[2]Spomen svetog Epifanija praznuje se 12. maja.
[3]Pjesn 7, st. 2., i pjesn 8, st. 1.
[4]Sveti Tihon živeo u vreme grčkog cara Arkadija (395-408. god.) i njegovog sina Teodosija Mlađeg.
[5]Mošti prepodobnoga bile su pronađene netljene pri igumanu Konstantinu, oko 1566. godine, i od toga vremena počeše praznovati njegov spomen.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *