NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA JUN

ŽITIJA SVETIH ZA JUN

 

ŽITIJA SVETIH
 
15. JUNI
 
ŽITIJE SVETOG VELIKOMUČENIKA
LAZARA,
cara srpskog
 
Svetosavski svenarodni ideal i program: „Sve za Hrista – Hrista ni za šta“, niko nije u takoj potpunosti ostvario kao sveti Velikomučenik Car Lazar. On je to svenarodno ostvario opredelivši se za Carstvo Nebesko i prinevši sebe na Kosovsku žrtvu, i sa sobom sav narod Srpski. I to učinio sa čisto evanđelskih razloga, izloženih u narodnoj pesmi:
Zemaljsko je za malena carstvo,
A Nebesko uvek i doveka.
Evo ukratko izloženog njegovog žitija i mučeničkog podviga.
Kada u Srpskoj zemlji carovaše silni car Stefan Dušan (1331-1355. g.) on oko sebe imađaše mnoge blagorodnike i velikaše; među njima beše i znameniti velikaš Lazar Pribac Hrebeljanović. Pribac beše iz grada Prilepca kraj Novog Brda i imađaše troje dece, dve kćeri i jednog sina – ovoga blaženog i slavnog Lazara, čije žitije i stradanje želimo ovde da izložimo.
Lazar se rodio oko 1329. godine[1] u spomenutom gradu Prilepcu kod Novog Brda. Još iz detinjstva on beše blage naravi, oštrouman i dobrodušan. Vaspitan bi on od roditelja u hrišćanskoj veri i pobožnosti. Čiste naravi, krotkoga uma, hrabrog i plemenitog srca i duše, on brzo napredovaše u svakom dobru i mudrosti. Podarene mu od Boga darove on bogato umnožavaše i revnosnom pobožnošću svog podvižničkog života divno uveličavaše. Tako darovit, on ne samo što brzo preteče svoje vršnjake, nego i privuče na sebe pažnju carevu i steče njegovu blagonaklonost, zbog čega bi uzet na carski dvor u Skoplju, i ubrzo zatim uveden u državne poslove.
Lazareva starija sestra bi udata za čelnika (vojskovođu) Musu, čija oblast beše na gornjem Ibru (u Zvečanu). Draginja i Musa rodiše sinove: Stefana i Lazara (braća Musići), a po smrti muža Draginja se zamonaši i dobi monaško ime Teodosija. Sa svojim sinovima, Lazarevim sestrićima, ona je podigla manastir Presvete Bogorodice kod Brvenika, gde po smrti bi sahranjena i ona i njeni sinovi. Mlađa Lazareva sestra bi udata za vojvodu hvostanskog[2] Altomana, po kome biše nazvani poznati Altomanovići. Sa Altomanom ona dobi sina Ivaniša, koji po smrti svojoj bi sahranjen u manastiru Dečanima.
Na dvoru cara srpskog Stefana Dušana mladi Lazar postade ubrzo veoma slavan i od svih voljen i uvažavan zbog svoje čestitosti, viteštva i iskrene pobožnosti. Uskoro on postade i zet carski, jer mu car Dušan dade za suprugu svoju plemenitu rođaku Milicu, ćerku velikog kneza Vratka, od loze Nemanjića.[3] Lazar se veri sa Milicom, po narodnom kazivanju, u manastiru Jošanici, i po ženidbi bi ubrzo uzveden u dostojanstvo kneza („stavilca“). Ovo bi oko 1353. godine. Lazar postade i vojvoda u Dušanovoj vojsci, jer beše veoma vičan u vojnoj veštini i vojevanju, kao nekada slavni kralj srpski sveti Jovan Vladimir (praznuje se 22. maja).
Lazar i Milica se veoma voljahu i jedno drugo u čestitosti i pobožnosti podsticahu. Bog im dade najpre pet kćeri: Maru, Draganu (ili Mariju), Jelenu, Teodoru i Oliveru, a zatim i tri sina: Stefana, Vuka i Dobrovoja (koji umre veoma mlad). Koliko to beše čestita porodica najbolje se vidi po tome što otac, majka i najstariji sin biše od Boga proslavljeni kao Njegovi Svetitelji.[4]
Dušan beše moćan vladar koji Srpsku državu proširi na mnoge oblasti grčke zemlje, i zato se proglasi za cara u svojoj novoj prestonici Skoplju 1346. godine. Tom prilikom on uzdiže Srpsku arhiepiskopiju na stepen patrijaršije. Sa tim se saglasiše mnogi episkopi i svetogorski monasi, ali ne i Carigradski patrijarh. Zbog ovoga kasnije nastadoše ne male nevolje, koje će tek ovaj blaženi i sveti Lazar, kada postane srpski vladar, potpuno otkloniti. Car Dušan beše oženjen Jelenom, sestrom bugarskog cara Jovana Aleksandra (1331-1371. god.), i sa njom imađaše sina koji se zvaše Stefan Uroš. U to vreme beše zapretila svim hrišćanima i vladarima na Balkanu velika opasnost od najezde inovernih hordi Turaka, koji sve češće upadahu u Evropu iz Male Azije. Dušan krete na njih sa svojom vojskom, ali se na putu iznenada razbole i naprasno umre, 20. decembra 1355. godine. Tada nejaki car Uroš primi u nasleđe očevo carstvo (1355-1371. g.), ali se neki od srpskih velikaša ne htedoše njemu pokoriti nego stadoše među sobom deliti i cepati veliku Dušanovu carevinu. Prvi se od Uroša odvoji njegov stric Simeon – Siniša i uze pod svoju samostalnu vlast oblasti u Grčkoj Epir i Tesaliju.[5] Zatim se nejakom caru Urošu poče nasilno nametati moćni velikaš Vukašin Mrnjavčević, koji uskoro postade i najmoćniji čovek na srpskom dvoru. U njegove ruke uskoro pređe potpuna vlast nad jednim delom carstva. Jer Vukašin se 1365. godine proglasi za kralja i vladaše u krajevima od Vardara sa prestonicom u gradu Prilepu. Oko toga nastade ne mali metež i nesuglasice u zemlji.
Da bi pomogla svome nejakom sinu Urošu majka mu Jelena uze da upravlja Serskom oblašću u Makedoniji, ali tako da priznavaše vrhovnu carsku vlast svoga sina. Ona mudro upravljaše ovim krajevima carstva, no uskoro se zamonaši i dobi ime Jelisaveta.[6] Kao monahinja i carica ona nastojavaše da pomiri Srpsku Crkvu i državu sa Carigradskom patrijaršijom i zato s ljubavlju i poštovanjem primi na svoj dvor u Seru carigradskog patrijarha Kalista,[7] koji lično beše došao u Ser radi mira i jedinstva, jer dobro shvataše kakva velika opasnost preti svim hrišćanima od Agarjana. No sveti patrijarh Kalist ubrzo se razbole i umre tu u Seru (20. juna 1363. godine), kao što njemu beše prorekao prepodobni Maksim Kapsokalivit. No izmirenje Srpske i Carigradske patrijaršije ostade neizvršeno. Carica Jelena-Jelisaveta uskoro uze sebi za savladara despota Jovana Uglješu Mrnjavčevića, koga oženi česnom devojkom Jelenom, ćerkom ćesara Vojihne, gospodara Drame, kasnije poznatom kao monahinja Efimija.[8] Uskoro zatim carica-monahinja povuče se sasvim sa vlasti iz Sera i otide na dvor sina svog cara Uroša, a vlast u tim krajevima preuze despot Uglješa. On beše veoma blagočestiv i mudar vladar i prva mu briga beše da izmiri dve patrijaršije. To on odmah i postiže (1368. godine), ali se ovo izmirenje odnosilo samo na predele Serske oblasti kojom je on tada upravljao. Uglješa beše bogoljubiv i čovekoljubiv i pomagaše mnoge ljude, a osobito svete crkve i manastire, i to ne samo u svojoj oblasti već naročito na Svetoj Gori Atonskoj. Za njegovo vreme i njegovim nastojanjem biše obnovljeni mnogi manastiri u Svetoj Gori. Tako, „blagočestivi despot Jovan Uglješa“ obnovi i izgradi manastir Simonopetru na visokoj steni jugozapadne obale Svete Gore, a zatim i manastir Svetog Pavla.[9] Manastiru Vatopedu on pokloni manastir Spileotise u oblasti Melnika.
Posebnu brigu ulagaše despot Uglješa da hrišćane u svojoj zemlji i na čitavom Balkanu zaštiti od najezde nečestivih Agarjana, i zato se poče pripremati za odlučnu borbu sa njima.[10] Na tu borbu za odbranu hrišćana on prizivaše i mnoge druge velikaše i vladare, ali se niko ne odazva osim njegovog brata Vukašina Mrnjavčevića. No po nesreći i gresima srpskim Turci iznenada razbiše njihovu vojsku kod mesta Černomena na reci Marici (26. septembra 1371. godine), gde oba ova srpska velikaša pogiboše. Tada nastade teško stanje za sve hrišćane tih krajeva, koje ovako opisuje tadašnji svetogorski monah Isaija: „Tolika nužda i zlo ljuto obli sve gradove i krajeve zapadne (tj. srpske), koliko ni uši slušaše, ni oči videše. A po ubijanju ovog hrabrog muža despota Uglješe prosuše se Ismailćani, poleteše po svoj zemlji kao ptice po vazduhu, i jedne od hrišćana mačem klahu, druge u ropstvo odvođahu. A one koji su ostali smrt prerano pože. Oni koji su od smrti ostali glađu pogubljeni biše. Jer takva glad bi po svim krajevima, kakva ne bi od postanja sveta, ni potom takva, Hriste milostivi, da bude. A one koje glad ne pogubi, ove dopuštenjem Božjim vuci noću i danju napadajući žderahu. Avaj, jadan prizor bi da se vidi! Osta zemlja od svih dobara pusta: i ljudi, i stoke, i drugih plodova. Jer ne bi kneza, ni vođe, ni nastavnika među ljudima ni da ih izbavlja ni da spasava, no svi se ispuniše strahom ismailjćanskim, a srca hrabra junačkih ljudi u najslabija srca pretvoriše se. I uistinu, tada živi oglašavahu za blažene one koji su ranije umrli“.
Dok se sve ovo zbivalo na jugu bivše Dušanove carevine, u severnim krajevima njenim vladaše car Uroš Nejaki (1355-1371. g.). Njemu tada beše tek 19 godina. Zbog obesti pojedinih srpskih velikaša, car Uroš, inače po prirodi suviše milostiv i krotak, ne beše u stanju da pod svojim žezlom čvrsto drži jedinstvo ostalih srpskih oblasti. Jedini koji uz njega beše i u tome mu pomagaše beše čestiti i sposobni Lazar, koji ostade na carskom dvoru i beše najverniji i najodaniji čovek cara Uroša, zbog čega od njega i dobi titulu kneza, i to najpre novobrdskog i topličko-polimskog, a zatim i rudničkog i moravskog. Lazar beše miroljubac i stalno razmišljaše kako da ujedini razbijeno carstvo, i na taj način da sve Srbe i sve hrišćane okupi i pripremi za borbu protiv Turaka. Kada uskoro zatim umre blaženi car Uroš (4. decembra 1371. g.),[11] Lazar od tada još više nastojavaše da ovu plemenitu nameru ostvari, radi dobra svoga naroda i svega roda hrišćanskoga. Dobivši pod svoju vladavinu Novo Brdo, Toplicu i Rudnik, a zatim i oblasti Braničevo i Mačvu sa Beogradom, on uskoro premesti svoje sedište u Moravsku oblast, u grad Kruševac na reci Rasini, koga pritom sam izgradi i utvrdi. Čestitome knezu velike nevolje pričinjavaše nepokorni i podmukli velikaš Nikola Altomanović. On napadaše na Lazareve oblasti i štetu im pričinjavaše, pa zažele, šta više, da na prevaru uhvati i samoga Lazara, ubije ga i njegove zemlje nepravedno potčini sebi. U tom cilju on pozva Lazara kao na razgovor i to bez oružja, a kada mu sveti knez na veru Božju dođe na razgovor onda ga jedan od Nikolinih slugu potajno udari skrivenim oružjem u grudi, i Lazar pade kao mrtav. Međutim, promislom Božjim i silom Krsta Hristova, kojega Lazar svagda nošaše na grudima, on bi spašen od sigurne smrti. Jer zlatni Krst, koji sveti knez imaše svagda o vratu, spreči železno oružje da mu ne zada smrtonosnu ranu. Tako budući mučenik Hristov ne postrada ovoga puta, jer njemu bi određeno da za Hrista postrada od nevernika Ismailćana (Turaka). Posle ovoga događaja, blagoverni knez sklopi bratski savez sa srpskim bosanskim kraljem Tvrtkom I (1353-1391. g.) i pobedi Altomanovića. Uskoro on pod svoju vlast uključi i oblasti Hercegovine i Banata, te tako postade „u Hristu Bogu blagoverni i samodržavni gospodar Srbljem i Primorju – Stefan veliki knez Lazar“, a od sveg srpskog naroda prozvan slavni car Lazar. Čestiti Lazar, iako na carsku vlast imađaše zakonito pravo, preko svoje supruge Milice koja beše od vladarske loze Nemanjića, ipak nije se hteo nametati, kao što to beše učinio drski kralj Vukašin, nego sve srpske knezove bratski poštovaše i bratski ih umoljavaše.
U to vreme blagočestivi supruzi Lazar i Milica česno poudavaše svoje prve četiri kćeri za znamenite kraljeve i velikaše, te i time utvrdiše mir i jedinstvo hrišćanskih vladara i naroda. Kakva pak beše sudbina njihove najmlađe kćeri Olivere o tome ćemo videti malo kasnije. Najstariju svoju kćer Maru oni udadoše za velmožu Vuka Brankovića (sina sevastokratora Branka Mladenovića), koji vladaše na Kosovu.[12] Drugu kćer Draganu (ili Mariju) udadoše u kuću Šišmana, bugarskog cara u Trnovu. Treća kći Jelena bi data za Đurđa II Stratimirovića-Balšića, gospodara sve zetske i primorske zemlje.[13] Četvrta, Teodora, udade se u Ugarsku za Nikolu Garovića, bana Mačvanskog (kasnije je postala banica hrvatsko-dalmatinska).
Blagočestivi gospodar srpski Lazar beše veoma hristoljubiv, i tu ljubav svoju osobito ispoljavaše prema Crkvi Božjoj, kako u svojoj zemlji, tako i svuda gde življahu pravoslavni. Najvažnija njegova briga beše da odmah izmiri Srpsku i Carigradsku patrijaršiju, koje, kao što rekosmo, od vremena cara Dušana behu u neslozi i podvojenosti. Carigradski patrijarh beše odlučio Srpskog patrijarha i među njima ne beše opštenja i jedinstva. Zato prva briga Lazareva beše da ispravi ono što se tiče neba i spasenja duše njegovog naroda, jer vide i sagleda da crkveno razdeljenje jeste stvar štetna i pagubna. Kao veoma mudar i bogobojažljiv on o toj stvari ništa ne prenebregnu, i očima svojim ne dade sna dok taj veliki podvig ne ostvari. Jer on govoraše: Ima li za zemaljskog vladara išta veće nego da čini ono što je Bogu ugodno? Na to ga potsticahu i svetogorski monasi, jer oni najbolje osećahu kako Crkve Božje tuguju kad nisu u miru i ljubavi. Oni otidoše u Peć patrijarhu Savi IV (1354-1375. g.) i o izmirenju mu govoriše, a on ih uputi u Kruševac čestitome knezu. Na čelu ovih monaha beše prepodobni starac Isaija, rodom sa Kosova, koji se ranije podvizavaše u manastiru svetog Joakima Osogovskog, a sada beše hilandarski monah. On uživaše poverenje Lazarevo i zato, čim on stiže, Lazar sazva veliki crkveno-narodni sabor u Kruševcu, na koji bi pozvana i stara carica Jelena, monahinja Jelisaveta. Sabor, sa patrijarhom i knezom na čelu (1375. g.), odmah reši da se u Carigrad pošalje starac Isaija da od patrijarha Carigradskog izmoli skidanje prokletstva sa dotle umrlih i svih živih Srba. I česni starac Isaija pođe sa nekoliko monaha pratilaca u Carigrad kod svjatjejšeg patrijarha Filoteja (1364-1376. g.), i blagopolučno svrši ovu bogougodnu stvar izmirenja, kao što to željaše blagoverni samodržac Lazar. O tom važnom događaju evo šta pišu mudri stari životopisci, arhiepiskop Danilo II i njegov učenik (u svojoj knjizi „Životi Kraljeva i Arhiepiskopa Srpskih“):
„Kada tadašnji patrijarh carstvujućeg grada (Carigrada) vaseljenski kir Kalist posla i odluči cara (Stefana Dušana) sa patrijarhom, tada pokaja se car i zaiska razrešenje za ovo zlo, i nije ga mogao naći radi dostojanstva (tj. titule carske) i radi gradova. I posle ovoga razreši se on od ovoga života i predade se grobu, ostavivši ovo zlo nepogrebeno. Posle ovoga primi carstvo njegov sin Uroš, i blagodenstvovavši dočeka veliku bedu od svoje vlastele, i malo godina carstvova, i prestavi se iz ovoga života ništa ne učinivši o napred rečenom zlu. Carstvo njegovo uze jedan deo knez Lazar, a drugi deo Vukašin, koji, drznuvši se na kraljevstvo, nije se ništa brinuo o prokletstvu svetoga Save. A grčke krajeve i gradove uze Uglješa. I posle ovoga, sakupivši se iziđoše u Makedoniju, i od Turaka biše pobijeni (na reci Marici 1371. g.), i tako skončaše. A najčasniji starac kir Isaija, videvši ovo nerazrešeno zlo, raspaljen božanstvenom revnošću, dođe knezu Lazaru i ispriča mu o toj stvari. A knez Lazar, bogoljubiv i ukrašen mnogim vrlinama, čuvši sve ovo o spomenutom zlu, pade u veliku žalost. On posla starca Isaiju patrijarhu srpskom Savi, i ovaj došavši jedva ga umoli za ovo razrešenje. I patrijarh se prekloni i zamoli starca Isaiju da pođe u Carigrad i zatraži razrešenje o ovome. Starac se pokori ovome i pođe, i došavši knezu uze od njega dovoljno što je na potrebu, i tako pođe na put. A uze sa sobom i časnoga u vrlinama prota Svete Gore kir Teofana, i dva njegova učenika Silvestra i Nifona, i sa njima i Nikodima tumača reči, i o svemu objaviše celom saboru i staroj carici kir Jelisaveti i svoj vlasteli. Zatim došavši na Svetu Goru, i odatle ukrcavši se na lađu, stiže u carstvujući grad, doživevši usput strah i mnoge bede. A tada je carstvovao Kalojovan Paleolog i njegov sin kir Manojlo, a patrijarh je bio kir Filotej, muž pun vrline i premudar. Odmah se saznalo za dolazak starca Isaije i za uzrok radi koga je došao. I primi ga patrijarh i ceo sabor sa mnogom čašću kao što priliči. Zatim, učinivši savet o ovome, oprostiše od pređašnjeg zaprećenja i odlučenja i cara i patrijarha i sve žive i umrle, i primiše sve arhijereje i jereje u zajednicu i sasluživanje. I dogodi se ovde ono što je bolje za ove koji su došli, a naročito za kir Isaiju, jer beše veoma vozljubljen patrijarhu. Radi toga darovaše da Srbi nemaju više arhiepiskopa nego samovlasnog patrijarha kojim niko ne gospodari. A izdadoše i jednu zapovest o ovome: da ako Srbi ojačaju i opet zauzmu grčke krajeve, da u njima ne menjaju mitropolite i njegovo spominjanje, tj. patrijarhovo (na Liturgijama), kao što to zapovedaju i saborna pravila. Kada je ovo sve učinjeno onda napisaše za potvrdu jednu sinđeliju, i otpustiše ga sa ljubavlju i čašću. Radi bolje sigurnosti poslaše s njima dva izabrana čoveka između sveštenoinoka, kir Mateja i kir Mojseja, koji došavši u Prizren, kao od lica patrijarhova, i ušavši u crkvu služiše zajedno i pričestiše se sa svetiteljem (tj. srpskim patrijarhom) i sa srpskim sveštenicima koji ranije behu odlučeni. A u to vreme prestavi se Sava patrijarh, koji prebivaše na prestolu Svetoga Save dvadeset godina i pet meseci, i skonča meseca aprila 29. dan na Antipashu (Tominu nedelju), u treći čas dana. A ovi došavši iz Carigrada oprostiše cara Stefana (Dušana), Joanikija patrijarha i Savu patrijarha i cara Uroša, i sve male i velike, jer se sjediniše udovi glavi i Crkva opet dobi svoje blagoljepije“. Toliko o tome piše arhiepiskop Danilo II i njegov nastavljač.
Kako se u to vreme pomirenja prestavi u Gospodu svjatjejši patrijarh srpski Sava IV, sveti knez Lazar okupi sabor episkopa i srpske gospode u Pećkoj patrijaršiji radi izbora novog patrijarha. I po promislu Božjem bi izabran prepodobni podvižnik starac Jefrem,[14] koga odmah mitropoliti i episkopi rukopoložiše i na presto Svetoga Save posadiše. Onda svi zajedno otslužiše službu Božju i zajedno se sa došavšima iz Carigrada pričestiše. Tako se utiša bura u Crkvi i razreši se svaka sveza, blagodaću Božjom i staranjem čestitog i miroljubivog kneza. Od ovoga divnog i bogougodnog dela njemu veoma poraste ugled u svemu narodu srpskom i hrišćanskom.
Ljubav svetog kneza Lazara prema božanskoj Crkvi Hristovoj ogledala se i u ljubavi i usrđu koje imađaše prema svetim hramovima i manastirima. On postade ktitor i dobrotvor mnogih crkava i manastira, i to ne samo u svojoj državi nego i daleko van njenih granica. Kao prvo slavno delo koje učini, posle izmirenja Crkava, beše podizanje divne crkve Svetog Stefana u slavnom gradu Kruševcu, poznate i do danas pod imenom Lazarica. Zatim, kao što piše za njega patrijarh Danilo III, ovaj hristoljubivi vladar „gore i humove svoje države ispuni obiteljima monaških žilišta“, gde se nastaniše u življahu monasi, „koji sebe Bogu orodiše usamljenošću i svakim molitvenim tihovanjem“. Ovo je bilo posle 1371. godine, kada su, bežeći ispred Turaka, mnogi monasi iz osvojenih krajeva Balkanskog poluostrva i Svete Gore došli u slobodnu Lazarevu državu, i ovaj monaholjubivi vladar dao im je da se nastane u njegovim moravskim krajevima, osobito oko Kruševca i Stalaća (gde još i danas ima mnogih crkava, crkvišta i manastirišta iz toga doba). Osobito su kod svetog kneza dolazili poznati monasi zvani „Sinaiti“, nazvani tako po svom velikom učitelju prepodobnom Grigoriju Sinaitu.[15] Ovi podvižnici i molitveni tihovalnici, na čelu kojih beše monah kir Grigorije Sinait, učenik onog velikog Grigorija, dođoše čestitome knezu i zamoliše ga da im podari neko usamljeničko mesto, gde će moći bogougodno se podvizivati u miru i neuznemirenosti od sveta. Sveti knez sazida tada u tihom i skrovitom mestu u braničevskom Ždrelu na reci Mlavi crkvu Presvete Bogomatere i oko nje osnova manastir, a svojom vladarskom poveljom od 1379. godine utvrdi ga i snabde imanjem, pa ga podari ovim česnim sinajskim monasima i kir Grigoriju Sinaitu. Sve ovo potvrdi i svjatjejši patrijarh srpski Spiridon,[16] zajedno sa crkvenim saborom u Pećkoj patrijaršiji. Ovaj manastir i do danas postoji i naziva se Gornjak, a posvećen je Vavedenju Presvete Bogorodice. U to vreme doputova u Kruševac staratelj monaške bolnice u svetoj lavri Hilandarskoj monah kir Gerasim (inače brat Lazarevog zeta Vuka Brankovića). On se javi čestitome knezu i iznese mu da oboleli i stari monasi u svetoj obitelji Svetoga Save i Simeona očekuju kneževu utehu i pomoć. Knez odmah izdade povelju o tome (1380. g.), u kojoj zapovedi „da se u bolnicu hilandarsku daje svake godine po stotinu ongija (zlatnika)“, a radi ishrane i nege bolesnih monaha zavešta još i dva sela: , Jelašnicu s međama i Jelašnicu s crkvom“, što sve opet potvrdi patrijarh Spiridon svojom patrijaraškom gramatom. Monah kir Gerasim ispriča knezu kako se mnogi i mnogi posvećuju inočkom obrazu u Hilandaru, pa je crkva skoro nedovoljna da sve njih u sebe smesti. Tada sveti knez, po ugledu na velike zadužbine Nemanjića, posla neimare i sve ostalo što trebaše, te u Hilandaru, uz glavnu hilandarsku crkvu hralja Milutina, sagradi divni i prostrani pronaos (pripratu), te se na taj način i on uvrsti u red velikih i svetih zadužbinara Nemanjića. Ruskom pak manastiru Sv. Pantalejmona u Svetoj Gori knez poveljom svojom od 1381. godine priloži crkvu Spasovu u Hvosnu, uz još neka sela i potrebne privilegije. Istom manastiru priložiše tada čelnik Musa i sinovi mu Stefan i Lazar selo Ulare i crkvu Sv. Nikole na Labu, za spomen pokojne supruge i majke njihove Draginje, rođene sestre kneževe, što knez takođe potvrdi naročitom poveljom. Svojom poveljom on potvrdi i darove vojvode crničkog Crepa selo Mutnicu i Parakinov Brod, koje ovaj zavešta lavri Sv. Atanasija u Svetoj Gori.[17] Čestiti knez brinjaše i o srpskim monasima u Svetoj Zemlji. Jer na molbu Jerusalimskog patrijarha Mihaila on pisaše (31. avgusta 1388. g.) knezu Dubrovačke republike da se srpskim monasima u Jerusalimu, nastanjenim u manastiru Sv. Arhangela Mihaila, zadužbini Svetog Save i kralja Milutina, isplati zaostali stonski dohodak. Sveti knez je slao priloge čak i manastiru na Sinaju, i manastirima u Vlaškoj.
No najveća zadužbina svetog kneza Lazara bi njegov manastir Ravanica, koji bi osnovan 1381. godine i posvećen Vaznesenju Gospodnjem (Spasovdanu). Gradnju ove divne zadužbine poveri sveti knez glavnom neimaru Radu Boroviću, koji sazida veličanstvenu crkvu u najlepšem srpsko-vizantijskom stilu. Očevidac svega toga, srpski patrijarh Danilo III, u svom „Slovu o knezu Lazaru“, ovako opisuje kneževo ukrašavanje manastira Ravanice: „Božansku je crkvu prekrasnim mramorjem ukrasio, zlatom i srebrom je božanstvene ikone izobrazio. I ne samo ikone, nego je i zidove zlatom prosvetlio. Manastir je ogradio visokim pirgovima (kulama) i čvrstim zidovima, i utvrdio svakom ogradom, kakve do tada nigde nije bilo“. Iste 1381. godine čestiti knez izdade svoju vladarsku povelju ovome svetom manastiru i obdari ga velikim dobrima u Pomoravlju, Podunavlju i Posavini. Ta kneževa povelja ovako glasi: „Az, va Hrista Boga blagoverni knez Lazar, revnije iže prežde mene bivšim blagočestivim carem, na ihže prestol Bogu me voznesšu i carstvija sanom ukrasivšu, i slavoju ot mnogih jego darovanij ježe na mnje, malo tomu vashoteh prineti, jeliko po sile, blagovoljenijem Oca, pospešenijem Sina, savršenijem Svetoga Duha, vozdvigoh ot osnovanija monastir v slavu Svetago Vaznesenija, mnje že v ktitoriju, jegože po silje mojej ukrasiv, iže v njem žiteljstvo v sajedinjenije bratijem izvolih, jakože Apostoli ustaviše i pravili Svetih Otec utvrdiše. Priložih že k potrebam vsa izobilne, dohodke i sela, vinograde nasadih i druge kupih u Crepa i Juga… I sastavih opštežitije, da se drži u manastiru… I vsa jelika priložih, ne uzeh ničiju baštinu, ne satvorih po sile, no vsa sa iskupom i s zamenoju, jakože kto hoteše“. Za prvog igumana novosabranoj bratiji u Ravanici knez postavi kir Arsenija, „muža obdarena vrlinama, ukrašena razumom, koji imađaše dar Svetoga Duha da uči mnoge“. U to vreme u Ravanici se podvizavao i sveti Romilo Ravanički, koji se tu i upokoji i bi pogreben s južne strane priprate ravaničkog hrama.[18] Posle mučeničke končine svetoga kneza i njegove će svete mošti biti prenete u svetu obitelj Ravaničku, kao što će se dalje videti.
Evanđelsko hristoljublje i čovekoljublje svetoga kneza nije se ogledalo samo u tome što je okupljao u svojoj zemlji monahe podvižnike i isihaste (= molitvene tihovalnike), i obnavljao im ili osnivao nove obitelji, nego i u tome što je podizao i obnavljao i mnoge parohijske crkve za hristoimeniti narod svoj, i što je roditeljski zbrinjavao sirotinju i bolesnike, podižući i izdržavajući sirotišta i bolnice. Uz to još on je pri crkvama i manastirima otvarao narodne škole, radi prosvećivanja svoga naroda. Školu je otvorio i u prestolnom gradu Kruševcu, gde su se učili njegovi sinovi i kćeri i ostala srpska deca u prestonici. Na njegov carski dvor su se okupili mnogi učeni i mudri ljudi, umetnici zografi i zlatari, osobito iz južnih srpskih i grčkih krajeva, bežeći ispred najezde zlih Ismailćana. O tome bekstvu hrišćana ispred Turaka ovako govori mudri Konstantin Filosof u svom opisu života kneza Lazara i sina mu despota Stefana. „Kada sveti knez, veli on, utvrdi ono prvo dobro (tj. izmirenje Crkava), on odmah pređe na druge stvari: gde god je video ma koje vrste gradove i oblasti i obitelji i crkve blagočestivih, gde su (od Turaka) jedne ognjem popaljene, a druge porušene, i mnoga ubistva i reke krvi koje su tekle, i drugo tome slično, on je sve to popravljao, u red dovodio i uspokojavao. Jer odavno već grčka država opadaše, a Ismailćani se umnožavahu; i razliše se čak i uzapadne krajeve… Ismailćanski rod se sve više izlivaše kao neki skakavci: jedns su od hrišćana odvodili, druge zarobljavali, treće plenili, četvrte klali, kao oganj lomeći i sve satirući gde god se pojavljivahu, i uvek se nametahu; išli su da i ono što je ostalo pojedu i nemilostivo pogube. I beznadežan je bio izgled da se ovo izmeni za nas koji grešimo i koji se ne obraćamo Jedinome koji menja sve“.
Car Lazar se u nekoliko mahova borio protiv ove turske najezde. Jer „on nije trpeo da više čeka i da prenebregne svoje udove, i uz to još Hristove udove, da se seku i kidaju, nego odluči ili da ukloni stid njihov od sviju, ili sam da umre i da to još posvedoči mučeništvom“.[19] Jer Turci su stalno napredovali, i ognjem i mačem, nepravdom i nasiljem krčili su sebi put sve dalje i dalje na zapad. Oni se nisu zadovoljavali čak ni plaćanjem danka i poreza od strane hrišćana, nego su težili da sve hrišćanske narode sebi potpuno pokore i porobe. Tako su za nekoliko godina osvojili velike i tvrde gradove Ser, Sofiju i Solun,[20] a 1386. godine osvojiše i srpski grad Niš. Na čelu velike turske vojske beše sultan Murat I (1362-1389. g.); njegov prvi sukob sa vojskom Lazarevom bi kod mesta Pločnika na Toplici 1387. godine (sada selo Pločnik kod Prokuplja), gde Murat uteče ispred knez Lazara.[21] Sledeće godine Muratova vojska prodre i u Bosnu, ali je tamo susrete hrabri vojvoda kralja Tvrtka, Vlatko Vuković, i junački pobedi kod grada Bileća. Sve ovo međutim ne zaustavi Turke, nego samo podstaknu Amurata da se još više i brojnije pripremi za odsudnu bitku sa knez Lazarom i njegovom hrabrom vojskom. I sultan se stade silno oružati i veliku vojsku prikupljati. Ali kao predznaci skore nesreće srpske behu se opet pojavili unutrašnji razdori, svađe i izdajstva, i vlastoljublje starešina srpskih. Ne beše jednodušnosti i odanosti knezu, te zato on moraše sa molbama i preklinjanjima da poziva Srbe u boj na Kosovo. Knez je, naime, održao državni sabor u Kruševcu, sa svojim vojvodama i velmožama, i odatle je uputio opštu poruku svekolikom Srpstvu: „Ko ne doš’o na boj na Kosovo, od ruke mu ništa ne rodilo, rujno vino ni pšenica bjela“… No i pored kneževog poziva mnogi se velikaši ne odazvaše, a zapadni hrišćani svoju pomoć ne uputiše. Lazar je na dvoru održao svoju kneževsku večeru, na kojoj je miroljubivo pozvao sve prisutne vojvode i velikaše na mir i slogu protiv nekrsta. Zatim se srpska vojska poče okupljati oko grada Kruševca i, na čelu sa čestitim knezom i visokim vojvodama, kretala se na jug u pravcu Kosova. Svoju vojsku je pripremio i Lazarev zet Vuk Branković, gospodar Kosova i Prištine, jer Muratova vojska upravo beše krenula severno od Skoplja najpre na njegove krajeve na Kosovu Polju. Knezu u pomoć krete i vojvoda bosanskog kralja Tvrtka Vlatko Vuković, a sa njim i ban Ivaniš Horvat iz Hrvatske.
Dan pre bitke knez je vojsku svoju okupio oko bele Samodreže crkve, gde bi otslužena služba Božja i sva vojska redom pričešćena. Jer je sveti velikomučenik Hristov predosećao da njemu i njima predstoji ispiti čašu stradanja Hristovih, „za krst časni i slobodu zlatnu“.
Za to vreme vojska sultana Murata, sa sinovima mu Jakobom i Bajazitom i vojskovođama Evrenosom, Saridžem i Balabanom, i mnogim trupama turskih emira iz Male Azije i Persije, beše se već slegla na Kosovo Polje, između grada Prištine i reka Laba i Sitnice. Na dan boja na Vidovdan,[22] u utorak 15. juna 1389. godine, na Svetog proroka Božjeg Amosa, svečarsku slavu kneza Lazara, čestiti knez Lazar još jednom se pomoli Bogu i izgovori ohrabrujuću besedu svojoj vojsci pre samog boja, što sve lepo opisa potonji patrijarh srpski Danilo III. „Kada se Murat, veli patrijarh Danilo, ustremi kao veliki lav sa velikom silom, on sakupi bezbrojno i neizrecivo mnoštvo vojske mnoge sebi u pomoć i približi se zemljama srpskim. A blagočestivi i svehvalni knez Lazar, uvidevši svirepi nailazak ovog gordog i oholog, najpre Boga iz dubine srca u pomoć sebi prizva, govoreći: Bože, zakonoprestupnici ustadoše na me, i sudište krepkih zaiska dušu moju. Mržnjom nepravednom omrznuše na nas, i oružje izvukoše i napregoše lukove svoje, da nas ustreljaju, zakolju i usmrte. A Ti nas, Gospode, ne ostavi, već nam pomozi; i da uđe oružje njihovo u srca njihova, i lukovi njihovi da se slome. Neka razumeju da si Ti Bog, jedini tvoritelj preslavnih čudesa (sr. Ps. 85, 14. 10; 24, 19). Zatim posla po blagorodnike svoje, velmože i vojvode i vojnike, velike i male. Prizvavši ih sebi, reče im o nailasku bezbrojnih inoplemenika. Kada se svi utišaše, on im tihim i spokojnim glasom svima skupa govoraše: Vi, o drugovi i braćo moja, velmože i blagorodni, vojnici, vojvode, veliki i mali, sami ste znali i videli kolika nam je dobra Bog u životu ovom darovao, i ničega krasnog i slatkog ovoga sveta, slave i bogatstva i svega što je ljudima potrebno – ne liši nas; nego, štaviše, On nam i umnoži. Zato ako nam što nevoljno i bolno bude, da ne budemo nedobrotvorni i neblagodarni Njemu za ovo. Ako nam mač, ili rana, ili hiljade smrti dogodi se nama, podnesimo to slatko za Hrista i za blagočestivu veru našeg otačastva. Bolji nam je podvig smrti, negoli stidan i ropski život; bolje nam je u boju od mača smrt podneti, negoli pleća neprijateljima našim dati. Mnogo poživesmo za svet, postarajmo se dakle da uskoro podvig stradalački primimo, da bismo poživeli večno na nebesima; imenujmo sebe vojnicima Hristovim, stradalcima za veru, kako bismo se upisali u knjigu života. Ne poštedimo tela naša u borenju, da od Podvigopoložnika svetle vence primimo. Stradanja rađaju slavu, a trudovi posreduju za počinak. – Tim i drugim rečima knez naoruža vojnike i na podvig mnogi stradalce pripremi. A svehvalni, mužastveni i blagorodni, koje rodi i podiže Srpska zemlja kao prekrasne mladice i izabrane kedre Livanove, milom i ljubljenom svome gospodaru ovako odgovarahu: Mi, gospodine naš, otkako zajedničkom prirodom od oca i majke rođeni bismo, Boga i tebe poznasmo. Bog nas podiže, a ti vaspita, kao čeda odhrani i kao sinove darova, kao braću zavole i kao drugove uzpoštova. Svi mi zajedničari i prijemnici bismo slave, bogatstva i svih krasota sveta, veselja i radosti i vojinstva. Ljubav i čast, sve obilno od tebe primismo, da rado za tebe, za veru i za otačastvo umremo. Nećemo poštedeti sebe, znajući da posle ovoga imamo otići i sa prahom smešati se. Umrimo da svagda živi budemo, prinesimo Bogu sebe žrtvu živu, ne kao negda privremenim i prevarnim gošćenjem za nasladu našu, već u podvigu krvi svoje. Ne poštedimo život naš, da živopisan ugled posle ovoga drugima budemo; ne bojmo se straha nadošlog na nas, ni ustremljenja nečastivih protivnika nasrnulih na nas. Ako na strah i gubitak budemo mislili, nećemo se dobra udostojiti; ako bismo o nekom taštom delu mislili, ništa od časnih podviga ostvarili ne bi. Mi se imamo boriti sa Ismailćanima kao sa našim neprijateljima, makar nam mač glavu, koplje rebra i smrt život uzeli. Mi, o sadrugovi i saborci, uzmimo tegobu negdašnjih vojnika koji su sada kod Hrista, da bismo se s Hristom proslavili. Mi smo jedna priroda ljudska podvrgnuta istim strastima, i jedan grob da nam bude, i jedno polje neka prihvati tela naša sa kostima, eda bi nas prihvatila svetla edemska (rajska) naselja“.[23]
Kada zatim otpoče krvavi boj između krsta i nekrsta, između hrišćana i muhamedanaca, tada jedan od Lazarevih vojvoda, po imenu Miloš Obilić, uspe da se probije do samog šatora sultana Murata i da ovoga raspori nožem i ubije. Ovo učini vojvoda Miloš i zbog toga što su ga mnogi zavidljivci opadali kod kneza da će on biti srpski izdajnik. Muratovo ubistvo sprva unese veliku pometnju u tursku vojsku, i tada je Lazareva vojska naglo napredovala. Sam knez se junački borio i, kako za njega kaže Tronoški letopisac, „imađaše na sebi šesnaest rana kada je useo na trećeg konja, pošto dva pod njim već behu ubijena“. No promisao Božji beše knezu i Srbima naznačio drugi ishod iz ove borbe. Jer posle prvog srpskog naleta i pogibije sultana Murata, njegov sin Bajazit prikri smrt turskoga cara i silnim naletom i lukavim zamkama uhvati i pogubi čestitoga kneza i mnoge njegove vojvode. O tome ovako piše Konstantin Filosof, koga smo već napred spomenuli: „Kada knez ustade i krete na Ismailćane, sukob bi na polju Kosovu. I u prvi mah odolevahu Lazarevi ljudi i pobeđivahu. Ali već ne beše vreme za izbavljenje. Stoga sin turskoga cara (Bajazit) ojača opet u toj samoj bitci i pobedi, jer je Bog tako dopustio da se ovaj veliki Lazar i oni koji su sa njim uvenčaju vencem mučeništva. I šta bi posle ovoga? Lazar dostiže blaženu smrt tako što mu je glava posečena, a njegovi mili drugovi molili su usrdno da budu pogubljeni pre njega, da ne vide smrt njegovu. Ova bitka bi godine 1389, meseca juna 15. dan, kada Lazar primi mučeničku smrt“.
Po sveopštem narodnom i drevnom predanju, Svetom knezu Lazaru se pred ovu bitku javio Anđeo Gospodnji i pitao ga kojem se želi privoleti carstvu, da li carstvu zemaljskom ili Carstvu Nebeskom? Pomolivši se najpre u sebi nebočežnjivi knez je odgovorio Anđelu Božjem: Ako ću se privoleti carstvu zemaljskome, ono je za malena, trenutno i prolazno; a Nebesko Carstvo je uvek i do veka. I tako se bogoljubivi vladar srpski svecelo opredelio za Carstvo Hrista Cara na nebesima i sa svim svojim hristoimenitim narodom smireno pokorio svesavršenoj volji Božjoj, koja je vrhovni zakon neba i zemlje. Zato je i sada, pred dželatom Bajazitom, mirno i spokojno stajao, očekujući da primi mučeničku smrt za veru Hristovu i za otačastvo naroda svoga hrišćanskoga. On nije tražio slobodu „po svaku cenu“, tj. slobodu od Boga i bez Boga, nego slobodu u Bogu i sa Bogom, i zato je mirno priklonio glavu pod mač nehrišćaninov, moleći se u sebi Bogu ovako: Stvoritelju moj, Koji sudiš znane i neznane grehe naše, Tebi vapijem i Tebi se molim: oprosti mi sve što sam propustio učiniti po svetoj volji Tvojoj, i spasi ovaj narod moj, ili bolje reći ne moj nego Tvoj narod, Gospode.[24] Zatim predade dušu svoju u ruke Podvigopoložnika Hrista. Rastavši se od tela zemljanog i carstva zemaljskog radi Hrista, on spase dušu svoju i dušu naroda svojega, zadobi besmrtno Carstvo Nebesko i Bogu privede mnoštvo Mučenika. A i sveto telo njegovo Gospod ne predade raspadljivosti, nego ga proslavi netruležnošću i mnogim darovima čudotvorstva.
Naime, kada Bajazit vide sa kakvim dostojanstvom primi smrt ovaj hrišćanski knez, on posle bitke dopusti monasima koji iskahu telo Lazarevo te ga oni uzeše i čestno pogreboše u crkvi Svetog Vaznesenja u Prištini. Posle pak godinu dana Lazarevi sinovi Stefan i Vuk, po savetu svjatjejšeg patrijarha i zajedno sa klirom i narodom, otkriše mošti svetog Velikomučenika i nađoše telo njegovo netljeno i čitavo, koje ispuštaše mnogi i blagouhani miris (kao što to svedoči Pećski letopis iz toga doba). Jer Gospod dade netljenost svetom telu njegovom kao nesumnjivi dokaz mučeništva njegovog za Hrista i bogougodnog života i svetosti njegove. Uzevši sveto telo, svi skupa kretoše u litiji ka zadužbini njegovoj manastiru Ravanici. Usput svratiše u manastir Novu Pavlicu, zadužbinu Lazarevih sestrića braće Musića, koji takođe izgiboše na Kosovu. Na tom putu litiju srete česna udovica Lazareva, kneginja Milica. Tu svečanu ali i tužnu litiju ovako opisuje srpski patrijarh Danilo III: „Blagočestiva i dostojna hvale kneginja Milica, sa preljubazna dva sina njena i sa svima blagorodnicima, izišavši u sretanje i blizu bivši moštiju novomučenika Lazara, na njih je pala i zagrlila ih. Izvan sebe je bila, kao da je postala polumrtva. A zatim, trgnuvši se kao od sna, vapajima velikim uzdisaše: Avaj meni, što mi se desi! Iznenada mi ljuto oružje prođe kroz dušu moju. Slično Jeremiji i meni ovo dođe. Poslušaj me kako uzdišem, kako tužim, a nema nikoga da me uteši. Devojke moje i mladići moji odvedeni su u ropstvo. Obeščadi me mač kao smrt u domu. I svi neprijatelji moji čuše za zlo moje i zaradovaše se. Tako primih iznenada. Ovo li ja čekah: pasti i lišiti se supružanstva i milog mi i ljubaznog gospodina kneza, sa svetlim i izabranim i mužastvenim i hrabrim oružnicima. Plačite sa mnom: polja i doline, što biste zajedničari tela i krvi ovih. Ridajte sa mnom i tužite vi majke preljubazne dece, žene dobropobednih muževa, rođaci ljubaznih svojih… I svi ostali ovo slušahu, i vapajima i glasovima i uzdasima sve mesto ono ispunjavahu. A mnoštvo ljudi blagorodnih i naroda steče se, i svi sastaviše plač i ridanje neutešno. Od bolova i uzdaha srca kao lavovi da noktima utrobe razdirahu. Sinovi oca zvahu, i potčinjeni gospodara svoga. Svi skupa zajedno stradahu i trpljahu bolove, stradajući kao da su van sebe“. Toliko o tome patrijarh Danilo. A o toj sveopštoj i svenarodnoj tuzi i bolu za svetim knezom, piše i spomenuti Konstantin Filosof: „A tada ne beše mesta u celoj zemlji toj gde se nije čuo tužni glas ridanja, i vapaj koji se ne može ni sa čim uporediti; toliki beše da se svim ovim vazduh ispuni, tako da je u svim ovim predelima Rahila plakala i nije htela da se uteši, ne samo zbog pobijene dece svoje, nego i zbog bogoizbranog gospodina Lazara, jer ni njega ni njih više nema na zemlji“.
Sveto telo Svetog novomučenika i velikomučenika Lazara bi svečano preneto u njegovu zadužbinu Ravanicu kod Ćuprije (1391. godine) i položeno u crkvi Sv. Vaznesenja Spasovog. Tu ono počivaše i čudotvorstva činjaše sve do godine 1690, kada, pri opštoj seobi Srba pod patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem, i ravanički monasi napustiše svoj manastir ispred turske osvete, i sa telom svetog Kneza pređoše najpre u Sent-Andreju poviše Budima, a zatim (1697. g.) odatle u Frušku Goru u Sremu, gde obnoviše manastir Vrdnik i nazvaše ga novom Ravanicom. U ovoj novoj Ravanici telo svetog velikomučenika cara Lazara počivalo je sve do II Svetskog rata, kada ga je (14. aprila 1942. g.) ispred ustaškog pustošenja fruškogorskih manastira preneo u Sabornu crkvu u Beograd prota Radoslav Grujić, gde ono i danas počiva na utehu, pomoć i duhovno rukovodstvo pravoslavnog naroda Lazarevog i svih pravoslavnih hrišćana, a na slavu Gospoda i Boga i Spasa našeg Isusa Hrista.
Blagoverna pak supruga Lazareva Milica s mukom upravljaše teško poraženom srpskom zemljom, jer njen sin Stefan beše dete od tek napunjenih dvanaest godina. U stvarima ovoga sveta, „u kojima je se teško snaći“, i u razbijenom i porobljenom carstvu, ona je muški hrabro i mudro rukovodila narodnim i državnim poslovima. Njoj u Kruševac stiže Bajazitovo poslanstvo sa ponudom za mir, ali pod jednim uslovom – da kneginja pošalje Bajazitu svoju kćer najmlađu Oliveru. Da Srbiju zaštiti od daljeg stradanja kneginja na to morade pristati, mada se tome protivio i srpski patrijarh Spiridon. No ona smatraše da kći njena može poslužiti kao neka nova Jestira na dobro svoga naroda, samo pod uslovom da veru svoju hrišćansku nikada ne promeni, u čemu ju je Olivera i poslušala. Sa svojom rođakom i sadrugom u bolu i monaškom podvigu, monahinjom Efimijom, Milica je mudro vodila svoj narod, dok nije 1393. godine predala vlast svome sinu Stefanu, a sama se povukla u svoj novopodignuti manastir Ljubostinju i zamonašila se sa imenom Evgenija.[25] A blagoverni i hristoljubivi despot Stefan mudro upravljaše zemljom oca svoga Lazara, u svemu se ugledajući na njega.[26] Koliko on uvažavaše svoga svetog oca i njemu svako svoje dobro pripisivaše, vidi se najbolje iz ovih njegovih reči, napisanih u povelji manastiru Hilandaru 1405. godine:
„Ja od mladićkog mi uzrasta i mladih noktiju, kada je Bog u staranju sve na korist meni činio, u mnoga zloljuta i nepodnošljiva iskušenja, štaviše i smrtna dopušten bih, kojima su svedoci i slušaoci nebesne stihije i skoro sva vaseljena, i od svih izbavi me Gospod, a i još me izbavlja. A u ovome što imađaše biti i što imah postradati, da se reče, u tamnim ovim oblacima ja ka sunčanim najsvetlijim zracima, vrlinom kažem oca moga i gospodina svetog mi Kneza, jedva i s mukom upirah oči, ja i oni koji su u vlasti mojoj. I ako što i revnovasmo biti nalik njemu, to s mukom i izvan blagosti i taštine, jer Bog ljubi tihog davaoca, kao što reče božanski Apostol (2 Kor. 9, 7). A sada skrovišta velika blagosti Božje otvoriše nam se, i smirismo se i počinusmo, i oblaci tamni raziđoše se, i zasija nam sunce, i da rečemo s Apostolom: Ovo je vreme blagoprijatno, ovo je danas dan spasenja (2 Kor. 6, 2). I obnoviše se ostrva i novo nebo i nova zemlja meni, po Isaiji (Is. 65, 17). I ja sam blagodaran Bogu, i bih i još ću biti, blagodaću Svetoga Duha koja mi potpomaže. Jer samodržac i vladar očevom nasleđu i širinama srpske zemlje od Boga poveren venčah se, i očevim vrlinama revnujući ustrojih se…“
Vladajući tako zemljom svoga oca Stefan dođe jednom (godine 1403. ili 4.) na slavno i tužno polje Kosovo. I u spomen na svoga oca i pogibiju Srba Mučenika on izradi i postavi tu veliki kameni stub od mramora, na kome biše napisane sledeće dirljive i poučne reči: „Čoveče koji stupiš na srpsku zemlju, bio pridošlica ili si ovdašnji, ma ko da si i ma šta da si, kada dođeš na polje ovo, koje se zove Kosovo, i vidiš da je svo puno kostiju mrtvih, a sa njima i kamenu prirodu, mene (tj. kamen) u obliku i sa znakom Krsta kad vidiš pored njih kako uspravno stojim, da ne prođeš, da ne previdiš, kao nešto uzaludno i ništavno, no te molim, priđi i približi se meni, o ljubljeni, i razmotri reči koje ti prenosim, i iz toga ćeš razumeti zbog koga uzroka i kako i zašto stojim ja ovde; jer istinu ti govorim, ne manje od živoga u kome je duša, da hoću da vas u suštini izvestim o svemu onome što se zbilo.
Ovde je negda bio veliki samodržac, čudo zemaljsko i car srpski, koji se zvao Lazar, knez veliki, pobožnosti nepokolebljivi stub, pučina bogopoznanja i mudrosti dubina, plameni um, tuđinima zaštitnik, hranitelj gladnih i siromašnih zaštita, nevoljnim milosrđe i utešitelj. Sve ljubeći koliko Hristos hoće, došao je ovamo po svojoj volji sam on, i sa svim svojim bezbrojnim mnoštvom, koliko je pod rukom njegovom. Bili su to muževi dobri, muževi hrabri, ljudi zaista u reči i delu, koji su se blistali kao zvezde svetle, kao zemlja okićena cvetovima, u odelu zlatom i kamenjem dragim ukrašeni. Bilo je mnogo konja izabranih i sa zlatnim sedlima, svi divni i krasni jahači njihovi. Kao neki dobri pastir i zaštitnik veoma plemenitih i slavnih, on mudro privodi jaganjce razumne da u Hristu dobro skončaju i venac stradanja dobiju, i učesnici višnje slave budu. I tako složno mnogo i bezbrojno mnoštvo zajedno sa dobrim i velikim gospodinom, s hrabrom dušom i verom najtvrđom, kao na ložnicu krasnu i na mnogomirisno jelo, na neprijatelja se ustremiše, i suštu zmiju zgaziše, i umrtviše zvera divljega, i velikoga protivnika, i nesitoga ada proždrljivca, to jest Amurata i sina njegova, aspidin i gujin porod, štene lavovo i vasiliskovo, a s njima i ne malo drugih. O čudesa Božjih sudbo! uhvaćen bi plemeniti stradalac rukama bezakonim agarjanskim, i kraj stradanju dobro primi, i mučenik Hristov postade veliki knez Lazar. Ne poseče ga niko drugi, o ljubimi, do sama ruka ubice toga, sina Amuratova (Bajazita).
I sve ovo što je rečeno svrši se godine 6897. (tj. 1389.), indikta 12, meseca juna 15. dan, u dan utorak, a čas je bio ili šesti ili sedmi, ne znam – Bog zna“.
Ovakve i slične pohvale čestitome knezu, Svetom Velikomučeniku Lazaru, napisa ne samo sin njegov despot Stefan, nego i mnogi drugi tadašnji i kasniji Srbi, klirici i svetovnjaci. Jer sav narod smatraše cara Lazara za svetitelja i velikomučenika Hristovog. Divnu pohvalu napisa svetom knezu i zahvalna monahinja Efimija, izvezavši istu zlatnim i srebrenim koncima na svilenom pokrivaču Velikomučenikovog kivota. Ta Pohvala glasi ovako:
„Među lepotama ovoga sveta vaspitao si se od mladosti svoje, o! novi Mučeniče, kneže Lazare, i krepka ruka Gospodnja pokaza te krepkim i slavnim među svom zemaljskom gospodom. Gospodovao si zemljom otačastva svoga, i u svim dobrima uzveselio si poverene ti hrišćane, i mužastvenim srcem i željom pobožnosti izišao si na zmiju (tj. turskog car Murata) i na neprijatelja božanskih Crkava, rasudivši da tvoje srce ne može trpeti da gleda gde hrišćanima otačastva tvoga vladaju Ismailćani. Ako pak ovo ne postigneš, odlučio si onda da ostaviš trošnu visinu zemaljskog gospodstva i obagriti se krvlju svojom i sjediniti se sa vojnicima Cara Nebeskoga. I tako dve želje postigao jesi: i zmiju si ubio i primio si od Boga venac mučeništva. I sada ne zaboravi vozljubljena tvoja čeda koja si preseljenjem svojim ostavio sirota. Jer kada si otišao u večna naselja nebeska mnoge tuge i boli obuzeše vozljubljena ti čeda, i ona u mnogim žalostima život provode, jer njima vladaju Ismailćani, i svi potrebuju tvoju pomoć. Zato se molimo, moli se opštem Gospodaru za vozljubljena čeda tvoja i za sve one koji im s ljubavlju i verom služe. Jer su mnogim žalostima sputana vozljubljena ti čeda, jer oni koji jedoše hleb njihov podigoše na njih bunu veliku, i tvoja dobra baciše u zaborav, o! Mučeniče. No ako i jesi prešao iz ovoga života, ti znaš tuge i bole čeda tvojih, i kao Mučenik imaš slobodu pred Gospodom, prekloni kolena pred Vladikom Koji te je uvenčao, moli da vozljubljena ti čeda bogougodno provedu mnogoletni život u dobru, moli se da pravoslavna hrišćanska vera prebiva nepovređena u tvome otačastvu, moli se da Bog Pobednik dade pobedu vozljubljenim ti čedima, knezu Stefanu i Vuku, nad vidljivim i nevidljivim neprijateljima. Jer ako pomoć primimo od Boga, odaćemo ti pohvalu i blagodarenje. Saberi zbor tvojih sabesednika, svetih Mučenika, i sa ovima se pomoli Bogu Koji te je proslavio: javi Georgiju, pokreni Dimitrija, ubedi Teodore, uzmi sa sobom Merkurija i Prokopija, i ne ostavi Četrdeset Sevastijskih Mučenika, u čijem mestu mučeništva vojuju sada vozljubljena ti čeda knezovi Stefan i Vuk[27] moli da im se dade od Boga pomoć. Dođi, dakle, nama u pomoć, ma gde da si. Pogledaj na ove moje male prinose i uračunaj ih u mnoge; jer ti ne prinesoh dostojne pohvale, no po sili maloga mi razuma, zato i očekujem male nagrade. No ti, o! mili moj gospodine i sveti Mučeniče, nisi bio tako malopodatljiv u propadljivim i prolaznim stvarima, koliko si sada daleko više u neprolaznim i velikim koje si primio od Boga. Jer si telesno mene strankinju obilno ishranjivao u tuđini. A sada te obostrano molim: da me ishraniš, i da utišaš ljutu buru duše i tela moga. Jefimija usrdno prinosi tebi ovo, Svetitelju“.
Kosovski plač knez Lazareve supruge i sina, monahinje Efimije i ostalih Srba i Srpkinja, pa čak i Grka i ostalih pravoslavnih, nije ostajao bez nade i utehe. Jer se silom i blagodaću Božjom taj plač odmah pretvarao u pohvale i u bogoslužbene himne i slavopoje svetom Velikomučeniku i njegovom Podvigopoložniku Hristu Bogočoveku, Pobeditelju smrti i Vaskrsitelju života. Tako su za patrijarhom srpskim Danilom III tri ravnička monaha napisali Pohvale i Službu svetome Mučeniku i knezu Lazaru, u kojima se zauvek slavi u Crkvi Božjoj njegov bogugodni podvig mučeničkog stradanja za Hrista i za svoj hristoimeniti narod. A pravoslavni narod srpski, celokupni podvig i delo Svetog cara i Mučenika Lazara i ostalih: Kosovskih Mučenika, izrazio je u ovim kratkim i nadahnutim rečima: „Sve je sveto i čestito bilo, i milome Bogu pristupačno“, Kojemu slava u sve vekove. Amin.
 
SPOMEN SVETOG PROROKA
AMOSA
 
Sveti prorok Amos rodio se u Judeji u gradu Tekuji, nedaleko od Vitlejema. Iz proste i nebogate porodice, on je provodio dane svoje kao pastir čuvajući stada. No Gospod koji gleda ne na bogate i silne nego na smirene i nište, uze ga, kao i Mojsija i Davida, od ovaca na proročku službu. I naredi mu da ide iz zemlje Judine u zemlju Izrailjevu, da tamo proročkom propoveđu privede k pokajanju ljude, iskvarene idolopoklonstvom. Treba primetiti, da se po smrti Solomonovoj[28] Jerovoam[29] sa deset plemena izrailjskih odvoji od Solomonova sina Rovoama[30] koji carovaše u Jerusalimu, obrazova zasebno carstvo izrailjsko od tih deset plemena i bi prvim njegovim carem. Od dana tog Jerovoama Izrailjci otpadoše od istinskog bogopoštovanja i klanjahu se idolima. Jerovoam, želeći da utvrdi svoju vlast nad Izrailjcima, i bojeći se da se oni, odlazeći o praznicima u Jerusalim radi poklonjenja u hramu, ne povrate k caru judejskom, a njega svrgnu i ubiju, načini dva teleta od zlata. Jer on znađaše naklonost svojih podanika prema idolopoklonstvu; još preci njihovi, prešavši iz Egipta kroz Crveno more u pustinju, sališe sebi od zlatnih oboca zlatno tele. Načinivši dakle dva zlatna teleta, Jerovoam namesti jedno u Danu a drugo u Vetilju, gradovima svoga carstva. Ujedno s tim on naredi svima Izrailjcima da ne odlaze u Jerusalim, nego da se poklanjaju i prinose žrtve ovim zlatnim telcima. Radi toga car ustanovi svečane praznike, i govoraše narodu: Evo bogova tvojih, Izrailju, koji su te izveli iz Egipta! (3. Car. 12, 26-33).
Tako Jerovoam razvrati Izrailjce. I mada od toga vremena Gospod šiljaše Izrailjcima Svoje svete proroke, da izobliče njihovu zabludu i vrate ih na pravi put, ipak se malo ko od njih ispravljaše i vraćaše istinitome Bogu; a neki se klanjahu i istinitome Bogu i zlatnim telcima. Između ostalih proroka Gospod posla k njima i ovog slugu Svog, svetog proroka Amosa, sa strašnim pretnjama. Ovaj prorok Božji beše prost i neuk u besedi, ali ne razumom: jer u njemu dejstvovaše i ustima njegovim govoraše onaj isti Duh Sveti koji dejstvovaše i u svima prorocima. Početak proročke službe njegove pada u dane dara judejskog Ozije,[31] kome prestonica beše Jerusalim, i cara izrailjskog Jerovoama, kome prestonica beše Samarija; ali ovo nije onaj Jerovoam što se odvoji od skiptra Judina i načini zlatne telce, nego drugi, kasnijih godina[32]; uostalom i on, slično svome imenjaku i prethodniku, beše idolopoklonik i služaše zlatnim telcima. Sveti Amos i poče prorokovati u dane ovih careva, na dve godine pre strašnog zemljotresa u Palestini. Po kazivanju starih pisaca, taj zemljotres bi na ovaj način: car judejski Ozija, prozvan Azarija,[33] pogordivši se, drznu se ući u hramu u Svetinju nad svetinjama i na žrtveniku kadionom prineti tamjan po činu svešteničkom; a kad se sveštenici protivljahu tome, on im prećaše smrću, i u tom trenutku nastade strahovit zemljotres u Jerusalimu i u celoj Palestini; tada se ne samo mnoge zgrade srušiše, nego se i neke gore sa svojih mesta pokrenuše,[34] krov hrama prepuče i kroz tu pukotinu sunčev zrak pade na carevo lice, i tog časa se na carevom čelu pojavi guba, i on odmah sav postade gubav. – Tako Gospod tada ne otrpe nasilje činjeno Njegovom žrtveniku i beščešće nanošeno Njegovim sveštenicima.
U svojim proročkim rečima, podrobno izloženim u njegovoj knjizi, sveti Amos prećaše strašnim kaznama Božjim koje su imale doći od Boga ne samo na Izrailj, nego i na okolne zemlje, gradove i narode: Siriju, Filistimljane, Tir, Idumeju, Amonićane i Moavce, a naročito Izrailjce, jer oni, poznavši istinitog Boga, odstupiše od Njega. Boga ne razgnevljuju toliko gresi neznabožaca koji Ga ne znaju, kao što Ga gresima svojim razgnevljuju ljudi koji su Ga poznali i uživali Njegova dobročinstva. Jer kakva sve dobročinstva ne učini Bog neblagodarnom narodu izrailjskom?! On ga oslobodi iz egipatskog ropstva, provede ga kroz more kao po suhu, ogladnelog u pustinji nahrani manom, ožednelom izvede vodu iz kamena, progna narode ispred njega, i uvede ga u obećanu zemlju kojom teče med i mleko. A oni zlatnim idolima, izvajanim u obliku telaca, priređujući svečane praznike, klicahu: „Evo bogova tvojih, Izrailju!“ Takve bogomrske praznike oni osobito priređivahu u gradu Vetilju, na visokoj gori, gde stajaše zlatno telo. Stoga tamo sveti Amos najčešće dolažaše, i gromko vikaše na narod, moleći ih i savetujući ih, i plašeći ih ljutim kaznama Božjim što idu na njih, da prestanu sa bezbožjem. Ali malo ko slušaše proroka.
Beše tada u Vetilju žrec tamošnjeg telca, po imenu Amasija. On videći proroka Božjeg Amosa, kako huli njihovog idola – zlatno telo, kako pljuje njihove žrtve, kako odvraća ljude od poganih praznika njihovih i preti kaznama, on ga okleveta pred carem izrailjskim Jerovoamom, govoreći: Amos diže bunu na te usred doma Izrailjeva; zemlja ne može podneti sve reči njegove. Još i ovakva zla prorokuje o tebi: Jerovoam će poginuti od mača, a Izrailj će se odvesti iz zemlje svoje u ropstvo (Amos, 7, 10-11).
Takom klevetom žrec Amasija je želeo da u caru izazove gnev protivu Amosa, ali car malo obraćaše pažnje na reči žrečeve; iako idolopoklonik, car je ipak poštovao proroka Božjeg i nije mu hteo dosađivati. Kada se žrec uveri da ne može nahuškati cara protiv Božjeg čoveka, sam ga stade nasilno goniti: mnogo puta ga je ljuto bio i progonio iz Vetilja, zabranjujući mu da dolazi na praznike, priređivane u čast zlatnog teleta, i da odvraća narod od prazničnih žrtava i veselja. Ali, sveti prorok se ne obaziraše na njegove zabrane i na rane koje mu zadavaše, nego ponova dolažaše u Vetilj i ponova upućivaše narodu proročke pouke i savete, a žrec ga ponova hvataše i batinama podvrgavaše. Jednom lukavi žrec s molbom reče svetom Amosu: Vidioče, udalji se odavde, i idi u zemlju Judinu; i tamo živi i tamo prorokuj; a u Vetilj više ne dolazi, jer je svetinja careva i dom je carski. – A sveti Amos odgovori Amasiji: Ja ne bejah prorok, niti sam sin proročki, nego bejah siromašan pastir i brah dudove. A ti mi kažeš: ne prorokuj u Izrailju i ne izgovaraj reči na dom Isakov. Zbog toga ovo veli protiv tebe Gospod: Kada Asirci dođu na zemlju Izrailjevu, i porobe je, i opustoše, i gradove njene razore, i grad ovaj uzmu, tada će bestidni vojnici asirski pred tvojim očima ženu tvoju oskvrniti bludom, jer si i ti doprineo da zabludi Izrailj pred svevidećim očima Božjim i učio si ove ljude da tvore nečista dela u poganom hramu zlatnog telca – boga tvog; a sinovi tvoji i kćeri tvoje poginuće od mača pred tobom, i ti ćeš sam umreti u zemlji nečistoj, i Izrailj će se odvesti iz svoje zemlje u ropstvo (sr. Amos. 7, 12-17).
Ove reči svetog proroka Božjeg Amosa silno razjariše žreca Amasija, i on ga stade nemilice tući; najzad žrečev sin, svirepi Ozija, besan od gneva, iz sve snage udari debelom motkom svetog Amosa posred čela i smrtno ga rani. Ali prorok Božji ne umre odmah, nego ga jedva živog odvezoše u zemlju Judinu, gde posle nekoliko dana on od teških rana predade duh svoj, u postojbini svojoj, u gradu Tekuji.[35] Tu on bi i pogreben kraj otaca svojih.
Ko želi da zna kakva behu proroštva svetog proroka Božjeg Amosa, neka čita Knjigu proroka Amosa. A Boga, koji ga je nadahnuo, mi slavimo sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
STRADANJE SVETIH MUČENIKA
VITA, MODESTA I KRISKENTIJE
 
Za carovanja Dioklecijanova,[36] kada oblasni upravitelj Valerijan gonjaše hrišćane, u Siciliji življaše dvanaestogodišnji dečak, po imenu Vit, sin visokorodnog i bogatog građanina Gilasa. Gilas beše neznabožac; a njegov sin, blaženi Vit, u detinjstvu svom prosvećen s neba čudesnom blagodaću Svetoga Duha, poznade jedinog istinitog Boga koji je stvorio nebo i zemlju. Verujući u Njega, on Mu se, obučen u kostret, neprestano moljaše danju i noću. I udostoji se čuti božanstveni glas koji mu reče s neba: Uslišena je molitva tvoja! Ja ću pokazati na tebi milost Svoju.
Posle ovoga glasa, dečku bi darovana od Boga čudotvorna sila. I on isceljivaše neduge ljudske, učaše neverne poznanju istinitog Boga, upućivaše mnoge na pravi put. Jer svemogući Bog uzažele da ustima i delima ovoga dečka načini sebi hvalu, na posramljenje idolopokloničke zablude. I Gospod darova Vitu nadprirodni razum i dar čudotvorstva, da bi blaženi Vit još u dečjim godinama bio muž silan u reči i delu, kako bi se time proslavio Bog, divan u svetima Svojim.
Kada oblasni upravitelj Valerijan saznade za ovog svetog dečaka, koji beše na jeziku tolikih ljudi, on pozva k sebi Vitovog oca i upita ga: Šta to čujem, tvoj se sin klanja onome Bogu, koga hrišćani počituju? Ako dakle hoćeš da ga imaš zdrava i čitava, ti se onda postaraj da ga odvratiš od tog bezumlja.
Vrativši se kući, Gilas stade savetovati sina da ne ostavlja drevne jelinske službe koje se vrše bogovima njihovim. A blaženi dečko Vit odgovori ocu: Ja ne znam drugog Boga osim Jedinog, od uvek postojećeg, kojega se Duh nošaše nad vodama i odvoji svetlost od tame. Ja služim tome Bogu koji satvori nebo i zemlju; On jeste sveti Gospod Isus Hristos, Car anđela. Njega ja ispovedam, i ispovedaću Ga u sve dane života svoga.
Na ovakve reči sina svog otac se veoma razgnevi i naredi da ga prutem biju; pri tome mu otac govoraše: Ko te nauči da tako govoriš? Ne znaš li da ćeš poginuti, ako za to dozna knez. – A dečko, bijen, odgovaraše: Hristos me nauči, kome sam ja sluga, a gneva se kneževog ne bojim.
Tada Gilas dozva Vitovog vaspitača, koji se zvao Modest, i reče mu. Pazi da ovaj dečko nikada ne spominje Hrista u rečima svojim. – Ali sveti Vit ne hajaše za očevu zabranu i stalno nošaše ime Hristovo i u srcu svom i u ustima svojim, i Gospod Hristos ga uteši javljenjem anđela. Jer njemu se u viđenju javi anđeo Gospodnji, i reče mu: Ne boj se, nego budi hrabar radi imena Isusa Hrista. A ja sam ti dat kao hranitelj, da te čuvam do same smrti tvoje. Znaj nasigurno za ovu milost Gospodnju: što god zaišteš od Gospoda, daće ti se.
Obradovan i ukrepljen ovim viđenjem anđela, sveti dečak Vit stade još sa većom revnošću ispovedati i proslavljati ime Gospodnje. A otac njegov veoma tugovaše zbog toga, jer mu beše jedinac, i staraše se da ga laskavim rečima pridobije za služenje demonima. Sveti Vit mu na to reče: Oče, kojim bogovima ti mi nalažeš da služim? Otac mu odgovori: Zar ne znaš, sine moj, naše bogove: Zevsa, Herkula, Junonu, Minervu, Vestu, Apolona i ostale, kojima se klanjaju carevi i knezovi? Sveti dečak odgovori ocu: Te koje nazivaš bogovima- idoli su bezdušni, rukama ljudskim napravljeni; oni usta imaju, ali su nemi; oči imaju, ali su slepi; ruke i noge imaju, ali su nepokretni. Ja pak znam da postoji jedan živi i svemogući Bog, kroz koga mi živimo i krećemo se (D. A. 17, 28), Tvorac i Promislitelj celokupne tvari, Otac i Sin i Sveti Duh; ispovedam jednog Iskupitelja i Spasitelja roda ljudskog, Sina Božjeg, koji zbog grehova naših bi mučen, čijom krvlju mi dobismo spasenje.
Otac mu na to sa suzama reče: Preslatko čedo moje, poslušaj koristan i zdrav savet roditelja tvog i odustani od te bezumne vere, po kojoj ti uzalud poštuješ nekakvog mrtvog čoveka; odustani, da te knez u gnevu svome ne bi pogubio, i time uvećao patnje srca mog. – Blaženi Vit odgovori: O, kada bi i ti, oče, poznao ko je i kakav je Onaj koga ti sa potcenjivanjem nazivaš mrtvim čovekom! O, kada bi se i ti, oče, zajedno sa mnom poklonio Njemu! Jer On i jeste Hristos, Sin Boga živoga, Jagnje Božije koje uzima na sebe grehe sveta. – Gilas na to reče: Ja znam da je taj Hristos, koga ti nazivaš Bogom, po naredbi Pilata u Judeji bio bijen, i na krsnu smrt osuđen i raspet na krstu od Jevreja i Pilatovih slugu. – Sveti dečak odgovori: Tako je, oče, kao što kažeš; ali u toj stvari ima jedna velika i predivna i sveta tajna. Gilas reče: Istinski rasuđujući, tačnije bi bilo nazvati tu stvar kaznom a ne tajnom. Blaženi odgovori: Oče, saslušaj me krotko i poznaj istinu: predavanje na smrt i raspeće Gospoda našeg Isusa Hrista jeste naše spasenje; i znaj, da me od ljubavi k Njemu niko nikada nikakvim mukama rastaviti ne može. – Posle ovih reči Gilas prekide razgovor, pateći u srcu svom zbog sina.
Blagodaću Božjom, koja življaše u blaženom dečaku, činjahu se mnoga čudesa: slepi dobijahu vid, bolesni se isceljivahu, i demoni, izgonjeni iz ljudi, ispovedahu javno veliku svetost mladoga dečaka. A sve to ne mogaše se sakriti od kneza Valerijana. I on, sedeći na sudištu, reče pred svima ocu Vitovu: Blagorodni Gilase, sada mi je već pouzdano poznato da tvoj sin svim srcem poštuje tako zvanog Hrista, raspetog u Judeji, i Njemu se klanja, a bogove otačke nipodaštava. Zato on mora predstati nama na sud; dovedi ga ovamo.
Kada sveti dečak bi priveden ovom nečestivom sudu, knez ga upita: Zašto ti ne prinosiš žrtve našim besmrtnim bogovima? Zar ne znaš za carske naredbe: raznim mukama umoriti svakoga koji poštuje Raspetoga? – Blaženi dečak, pun Duha Svetoga, nimalo se ne uplaši kneza, nego se prekrsti i odgovori: Ja neću da se klanjam demonima, niti da poštujem kamene i drvene idole, jer imam živoga Boga kome služi duša moja.
Tada Gilas, otac svetoga dečaka, sa velikim plačem zavapi k rođacima i poznanicima svojim, govoreći: Ridajte samnom, prijatelji moji, molim vas, jer sin moj jedinac propada! – A sveti Vit gromko uzviknu nasuprot ocu svom: Ne propadam ja, nego se udostojavam da budem pribrojan k liku pravednih ugodnika Božjih! – Tada Valerijan reče svetome: Do sada sam se uzdržavao zbog tvog visokorodnog porekla i zbog svog prijateljstva prema ocu tvom, te nisam primenjivao na tebe carska naređenja, izdata protivu zakonoprestupnika; ali sada, pošto se uverih da si vrlo uporan u svome protivljenju, ja ću početi da te po zakonu mučim, ne bi li se ti, poučen mukama, ostavio svoga uporstva.
Rekavši to, knez naredi da blaženog dečka biju gvozdenim štapovima. Pošto dugo bi bijen, mučitelj mu reče: Poslušaj me sada i prinesi žrtvu bogovima. Mučenik odgovori: Jednom ti već rekoh, kneže, ja se klanjam Hristu, Sinu Božjem.
Razbesnevši se od gneva, knez naredi da dečaka mučenika biju železnim verigama. I kada se sluge spremiše da to urade, tog časa im se ruke osušiše; isto tako i kneževa ruka, kojom on pri izdavanju naređenja slugama pokazivaše, iznenada obole i postade suva. I jaučući od bola, knez zavapi: Teško meni! izgubih ruku i sada ljuto patim. – A ocu svetoga Vita reče: Ti imaš ne sina nego vračara. – Na to mu sveti Vit gromko doviknu: Nisam ja vračar, nego sluga Gospoda mog Isusa Hrista svemoćnog, koji za vreme Svog boravka na zemlji s ljudima, mrtve vaskrsavaše, po vodi kao po suvu iđaše, uzburkano more utišavaše, i raznovrsne neizlečive bolesti među ljudima isceljivaše; i sada to isto On čini Svojom svemoćnom silom. Njegov sam ja sluga, i staram se da zapovesti Njegove ispunim. A tvoji bogovi, kojima ti služiš, reci mi, kakvu silu imaju? Neka oni iscele ruku tvoju, ako mogu da je iscele. – Knez ga upita: A ti, možeš li isceliti moju ruku? Sveti odgovori: Mogu imenom Gospoda mog Isusa Hrista. – Onda me isceli, reče knez, da bih se uverio da ti nisi vračar, nego sluga istinitoga Boga, kao što kažeš.
Tada sveti mučenik, podigavši oči svoje k nebu, reče: Bože, Oče nebeski! Poslušaj mene, nedostojnog slugu Tvog, radi prisutnih ovde, da vide i poveruju u Gospoda našeg Isusa Hrista, Sina Tvog, istinitog i svemoćnog Boga, koji sacaruje Tebi zajedno sa Svetim Duhom. Daj, da se imenom Jedinorodnog Sina Tvog isceli ruka kneževa. – Čim se sveti tako pomoli, odmah se Valerijanova ruka isceli, i postade zdrava kao i ranije. Tada knez predade dečaka ocu njegovom, rekavši mu: Uzmi sina svog i vodi doma, i usavetuj ga da bogovima prinese žrtvu, da ne bi poginuo.
Odvevši sina svog doma, Gilas ga mnogim laskama mamljaše u svoje bezbožje: priređivaše gozbe, dovođaše pevačke horove; pred Vitom svirahu na milozvučnim muzičkim instrumentima; pred njegovim očima igrahu divne devojke i mladići; pevahu se svetovne ljubavne pesme, govorahu se mnoge zavodljive reči, – da bi na taj način bilo ulovljeno u sujetu srce mladoga Vita. No dijamantska duša blaženoga dečka ne mogaše se ničim pokolebati, jer on u srcu svom imađaše ljubav Božiju koja pobeđivaše svaku svetovnu ljubav; on ne obraćaše pažnju ninašta što se pred njegovim očima pevalo i činilo; samo s očima neprestano uperenim k nebu, on iz dna srca uzdisaše i govoraše: Bože moj, ne prezri srce skrušeno i smireno!
Potom Gilas naredi da se za njegovog sina spremi ložnica; on je najbogatije udesi: zidove okiti zlatotkanim zastorima, pod zastre divnim ćilimima, prozore ukrasi bisernim zavesama, postelju uredi najraskošnije, i svu dvornicu ispuni svakovrsnom lepotom. I tu zatvori svoga sina, odredivši najlepše device da mu prislužuju, eda bi ga nekako zavele. A celomudreni i sveti dečko, preklonivši kolena, moljaše se k Bogu, govoreći: Bože Avramov, Bože Isakov, Bože Jakovljev, Bože Oče vozljubljenog Sina Tvog, Gospoda Isusa Hrista mog! pogledaj na mene, i pomiluj me, i ukrepi me silom Tvojom, da zlobna i bezakona zmija ne bi mogla ostvariti želju svoju na meni, sluzi Tvome, i da se neznabošci ne bi narugali vernim slugama Tvojim i rekli: gde je Bog njihov?
Dok se sveti dečak tako moljaše, iznenada zasija u ložnici neiskazana svetlost i ukazaše se lica svetlonosna, plamenolika, kao buktinje, njih dvanaest na broju; a oseti se i neizraziv miomir, koji od onih lica izlažaše i toliko se po vazduhu razlivaše da ispuni svu kuću onu, te otac svetoga Vita, sa svima ukućanima, udivljen i zaprepašćen, povika: Kakvo je ovo veliko čudo! Otkuda izlazi takav miomir, kakav ni u hramovima bogova naših nikada ne osetismo? Zatim reče: Bogovi dođoše u kuću moju k sinu mome. I stade radoznalo ispitivati, otkuda dolazi taj miomir. I prišavši k vratima sinovlje ložnice, i zavirivši unutra, on ugleda anđelska lica, krilata kao orlovi, koja blistahu neizrecivom lepotom i pevahu: Svjat, svjat, svjat Gospod! – Od tog silnog bleska Gilas odmah oslepe, jer imađaše nečiste oči, nedostojne da gledaju anđelsku svetlost, skrivenu na nebesima. Jer ovu svetlost mogu gledati samo oni koji imaju čiste duševne oči.
Blaženi Vit, videvši da mu otac oslepi, bi tronut prirodnom ljubavlju prema njemu, i stade se moliti za njega Bogu da se smiluje na njega. Završavajući svoju molitvu on dodade: Ipak, Gospode, neka se izvrši ne moja volja nego Tvoja; i neka bude onako kako je ugodno Tebi!
A Gilas od silnih bolova u očima zapomagaše na sav glas: Avaj meni! izgubih svetlost očiju mojih, i silni me bolovi muče! – Svi ukućani njegovi, robovi i robinje, videći gospodara svog gde veoma pati od očiju, plakahu tako, da se kuknjava njihova čula po susednim kućama, te na taj način ceo grad ubrzo saznade šta se dogodilo Gilasu. I odmah počeše dolaziti mnoga domu njegovom; hitno dođe i sam knez Valerijan. Ugledavši Gilasa slepa gde ga sluge pridržavaju a on jauče od bola, Valerijan upita kako je oslepeo. Gilas mu odgovori: U ložnici sina mog videh bogove krilate; oči im behu kao zvezde, a izgled kao munja; ne podnevši blesak njihov, oči mi oboleše, i ja izgubih vid. – Valerijan na to reče: Nesumnjivo da su ti bogovi, koje si video, veoma moćni; stoga treba da im se pomoliš, da te iscele. – I uzevši slepog Gilasa Valerijan ga odvede u Zevsov hram. I Gilas se tamo moljaše govoreći: O Zevse, svemoćni bože! Ako isceliš oči moje, prineću ti bezbrojne žrtve, prineću ti na žrtvu zlatorogog telca; tako isto i tebi, o boginja Vesta, privešću čiste device, ako mi ukažeš pomoć.
Tako se moljaše Gilas ništavnim bogovima svojim; i ne samo ne dobi od njih isceljenje, nego još jače bolove osećaše. A sveti Vit, preklonivši kolena svoja ka Gospodu, moljaše se za oca svog u ložnici svojoj, govoreći: Gospode, Ti si slepog Toviti prosvetio; ukaži milost ocu mome, ako on pozna Tebe. – Zatim se Gilas, vođen svojim slugama, neisceljen vrati iz idolskog hrama kući svojoj, jaučući. Došavši kući, on uđe u sobu, u kojoj sveti Vit uznošaše Bogu žrtvu hvale, pripade k nogama njegovim i reče: Mili sine, isceli me! – Sveti Vit ga upita: Hoćeš li, oče da budeš zdrav? Gilas odgovori: Hoću, čedo, i veoma želim. Sveti mu reče: Ako hoćeš da dobiješ isceljenje, onda se odreci Zevsa, Herkula, Junone, Minerve, Veste, Apolona. Gilas odgovori: Na koji ih se način mogu odreći? Sveti Vit mu reče: Ne nazivaj ih bogovima nego demonima; i idole koje si dosad poštovao, nemoj više poštovati, nego ih smatraj nizašta, jer su to stvari bezdušne i nepotrebne. Obećaš li da ćeš tako postupiti iskrena srca, onda će ti se oči odmah isceliti i prosvetiti. – Gilas reče: Odričem se bogova, i obećavam da ću učiniti sve što mi naređuješ.
Sveti Vit reče: Znam da je srce tvoje okorelo i da su reči tvoje neistinite; ali, iako si nedostojan, ja ću pokazati na tebi silu Gospoda mog radi ovih prisutnih, da bi oni poverovali i proslavili ime Gospoda mog Isusa Hrista. – Rekavši to, sveti metnu ruku svoju na bolesne oči oca svog i pomoli se k Bogu ovako: Gospode Isuse Hriste, Ti si nadprirodno prosvetio oči slepome od rođenja, prosveti oči i ocu mome, iako je nedostojan zbog neverja svog. Učini ovo radi slave svetog imena Tvog, da bi neprijatelji Tvoji videli i postideli se, i da bi se obradovali svi koji znaju i ljube ime Tvoje.
Dok se svetac tako moljaše, gle, sa očiju slepoga spadoše kraste kao krljušt; on postade zdrav i gledaše jasno očima. Ali uskoro, umesto da pozna istinitog Boga i uznese Mu blagodarnost za dobijeno isceljenje, Gilas stade huliti Dobrotvora svog, ovako govoreći sinu: Nije me tvoj Bog iscelio, nego moji bogovi kojima služim i kojima sam obećao prineti žrtve. – I veličaše bogove svoje nečastive, na sav glas govoreći pred svima: Blagodarim bogove moje koji me isceliše. – I otišavši u idolište, on im po obećanju prinošaše pogane žrtve blagodarnosti. A đavo toliko osvirepi njegovo srce i zaslepi zlobom, da on prirodnu ljubav koju imađaše prema sinu pretvori u mržnju, i nameravaše da sina svog, svetog i nevinog dečaka, ubije. No Gospod, čuvajući slugu Svoga, posla anđela Svog da ga sačuva, Jer anđeo Gospodnji u obliku prekrasnog i svetozarnog mladića javi se noću na javi gorespomenutom Modestu, vaspitaču Vitovom, čoveku starom, koji verovaše u Hrista, i reče mu: Uzmi dečka pa otidi s njim do mora; tamo ćete na obaln naći lađicu; uđite u nju, i otići ćete u zemlju koju ću vam ja pokazati. – Modest reče anđelu: Gospode, ja ne znam puta kuda da idem. Anđeo odgovori: Ja ću vas povesti.
Modest odmah ustade, uze svetog dečka Vita, a uze još n njegovu dadilju Kriskentiju, vernu sluškinju Hristovu, i uputi se s njima ka moru, idući za anđelom koji ih je vodio. Kada stigoše na morsku obalu, oni nađoše lađicu, spremljenu im od Gospoda. I reče anđeo svetome Vitu, kao kušajući ga: U koju ćeš zemlju ići? – Sveti Vit odgovori: Kuda nas Gospod povede, tamo ćemo svim srcem ići. Anđeo upita: Imaš li čime da platiš? Dečko odgovori: Onaj kome služimo platiće ti. – Onda uđoše u lađicu, i otploviše od Sicilije. Posle kratke plovidbe oni se obretoše u jednoj italijanskoj pokrajini, zvanoj Lukanija, u mestu Alektorija. I kada pristadoše uz obalu i iziđoše iz lađe, odmah postade nevidljiv anđeo Gospodnji koji beše s njima u obliku mladića. Oni onda krenuše i dođoše do reke, zvane Silar, koja se ulivala u more iz Lukanijske oblasti. Tu se kraj reke odmoriše pod jednim divnim lisnatim drvetom. To im se mesto veoma dopade, i oni se tu nastaniše, a Bog im šiljaše hranu. Kao što u staro vreme po zapovesti Božjoj gavran hranjaše u pustinji svetog proroka Iliju (3 Car. 17, 4), tako i ove svete hranjaše orao donoseći im hranu svakog dana. I stade sveti Vit tvoriti mnoga čudesa, jer ime njegovo postade slavno u celom kraju onom blagodareći Bogu koji proslavlja sluge Svoje. Pri tome i demoni, koje sveti Vit izgonjaše iz ljudi silom Božjom, zapomagahu: „Šta je tebi do nas, Vite? Došao si pre vremena da nas pogubiš!“ – I sticahu se ljudi k svetome Vitu sa bolesnicima svojim. A on, isceljujući ih sve molitvom i krsnim znakom, učaše ih poznanju istinitog Boga i držanju zapovesti Njegovih. I mnogi neverni, obraćajući se Hristu Bogu, primahu sveto krštenje.
U to vreme sin cara Dioklecijana paćaše od besnila, i bes vikaše na njegova usta govoreći: Neću izići odavde dok ne dođe ovamo Vit lukanijski! A car upita: Gde možemo pronaći toga čoveka? Demon odgovori: Pronaći ćete ga kraj reke Silara. – Car onda odmah posla u Lukaniju naoružane vojnike, da mu brzo dovedu Vita. Stigavši na ukazano mesto, vojnici obretoše Hristovog vojnika gde se kraj reke moli Bogu, i upitaše ga: Jesi li ti Vit? Sveti odgovori: Da, ja sam. Vojnici mu rekoše: Zove te car Dioklecijan. Na to sveti Vit reče: Ja sam mali i bedni dečak; zbog čega sam potreban caru? Vojnici odgovoriše: Njegovog sina muči demon, i zato te zove. A sveti Vit reče: Onda hajdemo u ime Gospodnje.
I krenu s vojnicima na put u Rim; s njim pođe i sveti Modest, a blažena Kriskentija im sledovaše izdaleka. Kada stigoše u, Rim, vojnici izvestiše cara o dolasku Vita. Dioklecijan naredi da ga uvedu kod njega. Kada sveti stupi pred cara, car se začudi njegovoj lepoti: jer sveti Vit zaista beše divan mladić; lice mu beše kao lice anđela, oči – kao sunčani zraci, pošto beše pun blagodati Hristove. I Dioklecijan ga upita: Jesi li ti Vit? No sveti mu ne dade odgovora. Tada car stade raspitivati Modesta, želeći da od njega sazna o njima. Ali Modest, budući star i prost, ne mogaše odgovoriti caru kako treba. Car izgrdi Modesta ružnim rečima, i htede ga oterati ispred sebe. Tada sveti Vit otvori usta svoja i upita cara: Zašto tako grozno raspituješ starca, kao mladića? Trebalo bi da ga poštuješ bar radi sedih vlasi njegovih. Car na to reče svetome Vitu: Otkuda tebi smelost da tako ljutito i gnevno govoriš nama, unižujući naše dostojanstvo? Sveti odgovori: Mi nemamo gneva, jer primismo duh blagosti od Hrista Gospoda našeg, i podražavaoci smo golubije krotosti. Jer Učitelj naš je po prirodi dobar, po vlasti velik, po naravi blag, smiren i krotak; stoga i učenici njegovi treba da su krotki i smireni srcem, a ne jarosni i gnevljivi, kako nas ti nazivaš.
Dok svetac to govoraše, bes iznenada srahovito povika ustima carevog sina govoreći: O, Vite! Zašto me pre vremena tako ljuto mučiš? – No svetac ne odgovori besu. A Dioklecijan upita svetog Vita: Možeš li isceliti sina moga? Sveti odgovori: Sin tvoj može ozdraviti, ali mu ja ne mogu dati zdravlje: Hristos, Sin Božji, čiji sam sluga, ako uzaželi, može ga lako preko mene, sluge Svoga, izbaviti od nasilja demonskog, jer je svemoćan.
Tada Dioklecijan stade moliti svetoga Vita da mu isceli sina. Prišavši besomučniku, sveti metnu ruku na glavu njegovu i reče: U ime Gospoda našeg Isusa Hrista, duše nečisti, iziđi iz stvorenja Božjeg! – I odmah iziđe bes iz carevog sina, ali ne bez štete po prisutne: jer, po popuštenju Božjem, đavo iznenada ubi mnoge neverne, koji se svetom Vitu podsmevahu rečju ili u mislima svojim, i gadne duše njihove odnese kao svoj plen u ad.
Ugledavši sina svoga zdravim i mnoge od prisutnih mrtvima, car se i divljaše i užasavaše. I umesto da pozna silu imena Hristova i proslavi jedinog istinitog Boga, on smišljaše u sebi kako da Vita privoli na svoje bezbožje. Poganog bezakonika Dioklecijana prelašćavaše i lepota svetoga mladića, i on mu stade laskavo zboriti govoreći: Poslušaj me, premili Vite, i zajedno sa mnom prinesi bogovima žrtve, pa ću ti dati pola carstva moga, i obdariću te mnoštvom zlata, srebra i skupocenih stvari, i obući ću te i carsku rizu, i bićeš mi najprisniji prijatelj. – Sveti Vit odgovori: Carstvo tvoje i bogatstva tvoja nisu mi potrebni, jer imam Gospoda Boga mog; ako Mu verno budem služio, On će me obući u neraspadljivu i presvetlu odeću besmrća u carstvu nebeskom. – Ne govori tako, Vite, reče Dioklecijan, nego se sažali na život svoj i prinesi bogovima žrtvu, da ne bi, posle raznovrsnih muka, poginuo gorkom smrću. – Sveti odgovori: Ja neiskazano žudim za mukama kojima mi ti pretiš, da bih mogao prići k vencu koji Gospod obeća izbranima Svojim.
Tada Dioklecijan naredi da svetog Vita i Modesta vrgnu u najmračniju i najsmrdljiviju tamnicu, da na svakog posebno stave okove teške po deset puda,[37] i da carskim prstenom njegovim zapečate vrata i prozor, kako im niko ne bi mogao doturiti hleba ili vode, jer je mučitelj želeo da ih umori glađu i žeđu.
Kada sveti biše zatvoreni u tamnici, tamo ih iznenada obasja svetlost, koju i stražari videše zavirivši kroz rupicu. A sveti Vit gromko vikaše k Bogu, govoreći: Dođi nam u pomoć, Bože! Pohitaj i izbavi nas od ovih uza, kao što si izbavio tri mladića iz užarene peći i Suzanu od bezakonih lažnih svedoka (Dan. gl. 3 i 13).
Dok se sveti tako moljaše, zatrese se zemlja u tamnici, i prevelika svetlost zasija, i neiskazani miomir razli se po vazduhu. I javi mu se Gospod naš Isus Hristos, i reče: Ustani, Vite! drži se i budi jak, jer sam ja svagda s tobom. – Rekavši to, Gospod postade nevidljiv, a okovi spadoše sa svetih sužanja Vita i Modesta, i postadoše kao prah. I ustadoše sveti i stadoše pevati: Blagosloven Gospod Bog Izrailjev što pohodi i izbavi ljude Svoje (Lk. 1, 68). A čujahu se i anđelski glasovi koji im pripevahu. Stražari pak, videći neiskazanu svetlost i čujući anđelske glasove, prepadoše se i postadoše kao mrtvi. Zatim, kada dođoše k sebi, otrčaše caru s trepetom i obavestiše ga o svemu što videše i čuše. A car, pripisujući sve to mađijama hrišćanskim, pozva k sebi upravitelja pozorišta i naredi mu da za sutradan spremi gledalište na kome je želeo baciti sužnje zverovima da ih pojedu. Pri tome govoraše: Videću, da li će Hristos moći da ih izbavi iz mojih ruku.
Sutradan svete sluge Hristove biše izvedeni na gledalište. Sveti Vit sokoljaše blaženog Modesta, vaspitača svog, govoreći: Ne plaši se, oče, budi junačan, i ne boj se oružja đavoljeg, jer nam se približava venac naš. – Naroda na gledalištu beše vrlo mnogo: oko pet hiljada ljudi, osim žena i dece, kojih bejaše bezbroj. I Dioklecijan upita svetoga Vita: Vite, gde se nalaziš sada? – Ne odgovarajući ništa mučitelju, sveti Vit podiže oči svoje na nebo. Car ga ponova upita: Gde se sada nalaziš, Vite? Svetac odgovori: Nalazim se na gledalištu; a ti čini brzo što želiš činiti. Dioklecijan mu reče: Sažali se na dušu svoju, Vite, i prinesi žrtvu velikim bogovima. Sveti odgovori: Ne bilo dobra tebi, đavole, vuče grabljivi, zavodniče duša! Ja se divim tvome bezumlju, jer ti, videći čudesa Božja, nisi poznao Boga, i ne stidiš se da me rečima svojim odvraćaš od Boga mog. Ja sam ti već ne jedanput rekao, da neću prineti žrtve bogovima tvojim koji su ustvari demoni, a ti mi opet bestidno predlažeš svoje bezbožne savete. Psu govore: idi napolje! – i on, stideći se, odlazi; a ti ne znaš za stid. Ja imam Hrista, Boga mog, kome dosad služim i prinosim žrtvu hvale od srca svog; a odsad mi ostaje samo jedno: da sav postanem žrtva živa Njemu.
Neizmerno razjaren car, umesto da zverove pusti na mučenike, naredi da se odmah užari peć i veliki kazan, i da se u njemu rastopi olovo, sumpor i smola. Zatim naredi da u taj ključali i klokoćući kazan bace samoga Vita, rekavši: Sada ćemo videti, da li će mu pomoći Bog njegov. – Sveti pak Vit, ogradivši sebe krsnim znakom, uđe usred kazana koji je bučao kao more. I tog časa siđe anđeo Gospodnji, oduze silu ognju i rashladi žar i vrelinu kazana; i stajaše mučenik kao usred kupelji i pojaše ka Gospodu, govoreći: Ti si, Gospode, preko slugu Tvojih Mojsija i Arona izbavio Izrailjce iz teškog ropstva egipatskog, javi milost Svoju i nama, radi slave svetog imena Tvog. – Potom, pogledavši u cara, reče: Dioklecijane, blagodarim tebi i tvojim slugama što mi načiniste udobno kupatilo; samo nedostaje sapuna.
Sav pak narod, videvši šta se događa, gromoglasno povika: Mi nikada ne videsmo takvo čudo! Zaista je istinit i velik Bog ovoga dečka! – I iziđe sveti iz kazana bez ikakve povrede na telu svom; štaviše, telo njegovo belo kao sneg, svetljaše se još jače; i sveti pevaše, govoreći: Ispitao si me, Gospode, kao zlato ognjem, oprobao si me, i u meni se ne nađe nepravda (sr. Ps. 16, 3).
Zatim stade koriti cara: Zastidi se, đavole, sa ocem tvojim Satanom, videći koliku silu Gospod moj javlja na meni, sluzi Svome! – A car, plamteći još većom jarošću, naredi da dovedu strašnog, velikog i ljutog lava, čiju ni samu riku ljudi ne mogahu podneti. I reče car svetom Vitu: Zar će i ovoga mađije tvoje pobediti? Mučenik odgovori: Bezumniče i nerazumniče, zar još nisi poznao silu Hrista koji je sa mnom, čiji će me anđeo uskoro uzeti iz tvojih krvničkih ruku? – I kada lav iđaše ka svetitelju, svetitelj se prekrsti svetim krstom, i lav pade pred noge njegove i lizaše mu stopala. I reče sveti Vit caru: Evo čak i zver odaje čast Bogu mom, a ti ne želiš da poznaš Tvorca svog; no i sada kada bi hteo poverovati u Njega, ti bi dobio spasenje. Car odgovori: Veruj u Njega ti i rod tvoj. A svetitelj, osmehnuvši se, reče: Pravo si rekao, jer ja i sav rod moj, preporođeni banjom svetog krštenja, nadamo se dobiti venac života u carstvu Boga našeg.
U to vreme poverova u Hrista mnogo naroda, oko hiljadu ljudi. A car upita mučenika: Šta je to, Vite, te ti ni oganj ni zver ne mogu naškoditi? Kakvim ih to vradžbinama ukroćuješ, i izazivaš kod naroda divljenje, te mnogi veruju tvojim vradžbinama? Mučenik odgovori: Ja nikakvim vradžbinama ne ukroćujem ni oganj ni zvera, nego sve to čini sila Hrista Boga mog. I oganj i zver, kao sazdanja Božja, pokoravaju se volji Sazdatelja svoga a ne meni, i poštuju Tvorca svog a tebi nanose veliku sramotu: jer oganj, iako bezdušna tvar, i zver, iako beslovesno stvorenje, znaju Boga koji ih je sazdao; a ti iako imaš razumnu dušu, ne želiš da poznaš Boga, te se pokazuješ gori od beslovesne i bezdušne tvari.
Tada naredi car da na mučilišno drvo obese svete mučenike, Vita i Modesta, a sa njima i svetu Kriskentiju, dojilju Vitovu, koja došavši tamo, izjavi da je hrišćanka i izruži cara zbog njegovog bezbožja i nečoveštva. Potom zapovedi car da gvozdenim noktima stružu obnažena tela svetih mučenika. I reče sveti Vit caru: Ti pokazuješ da je tvoja sila nemoćna i dostojna podsmeha, kada mučiš ženu.
I sveti mučenici biše mučeni tako bezdušno, da im od struganja meso pootpada i viđahu im se gole kosti i sva iznutrica. I zavapi sveti Vit ka Gospodu: Bože, u ime Tvoje spasi nas, i silom Tvojom izbavi nas! – I odmah se strahovito zatrese zemlja, i udariše gromovi i munje, te popadaše idolski hramovi i izginuše mnogi od prisutnih nevernika: neki biše zatrpani porušenim zgradama, a neki munjama i gromovima pobijeni. I sam car se prepade od straha, pa pobeže sa gledališta bijući se po licu i vičući: Teško meni, jer me pobedi jedan tako mali dečak! – Utom anđeo Gospodnji, odrešivši svete mučenike od mučilišnog drveta, prenese ih u Lukaniju na njihovo mesto kraj reke Silar, i tamo ih stavi pod drvetom, pod kojim se oni i pre behu zaustavili kada dođoše iz Sicilije.
Dok se sveti nalažahu pod tim drvetom, k njima se slegoše tamošnji hrišćani. Potom se sveti Vit pomoli Bogu, govoreći: Gospode Isuse Hriste, Sine Boga živoga, primi u miru duše naše k Sebi; a one koji uzažele poštovati spomen stradanja našeg u slavu Tvoju, njih sačuvaj od svakoga zla ovoga sveta i nesmetano ih prevedi u nebesko carstvo Tvoje.
Kada se svetac tako moljaše, ču se glas s neba koji mu govoraše: Uslišena je molitva tvoja! – Onda se sveti obrati prisutnim hrišćanima i reče: Braćo, tela naša sahranite ovde, a mi ćemo, po odlasku našem, moliti za vas Gospoda da dobijete sve što ištete za vaše spasenje, i da vas Hristos izbavi od neprijateljstva đavoljeg.
Posle ovih reči sveti mučenici s radošću zajedno predadoše jednovremeno duše svoje u ruke Božije. A vernici uzeše česna tela njihova, obaviše ih plaštanicama sa mirisima i česno pogreboše na tom istom mestu zvanom Marjane. Sveti Vit postrada sa svetim Modestom i Kriskentijom petnaestog juna[38] za vreme rimskog cara Dioklecijana, dok među nama caruje Gospod naš Isus Hristos, kome čast i slava kroz sve vekove. Amin.
 
STRADANJE SVETOG MUČENIKA
DULE
 
U vreme ono u koje đavolovi ugodnici služahu đavolu, i idolopokloničko mađioništvo i zabluda jačahu, a za upravljanja Kilikijom[39] igemona Maksima, optužen bi Maksimu sluga Hristov Dula,[40] čovek iz te Kilikijske oblasti, pravedan i bogobojažljiv, za koga sav narod svedočaše da vodi vrlinski život i da se u svemu drži pravde. Igemonu bi dostavljeno da Dula ispoveda veru Hristovu. Zbog toga Dula bi vrgnut u tamnicu; pri tome pisar reče igemonu: Upravitelju, prema tvome naređenju vojenačalnici obiđoše svu Kilikijsku oblast sve do samog grada Zefira, i za to vreme uhvatiše nekog sledbenika bezbožne vere hrišćanske, i njega izvodimo na tvoj presvetli sud. – Na to igemon reče: Kada sam budem obilazio te gradove, narediću da sužnje što su po tamnicama vode za mnom, da bi ih putem mučio po naročitim mestima.
Uskoro posle toga igemon krenu u grad Zefirskog kraja Pretoriadu. Tamo, sevši na sudištu, igemon naredi da pred njega najpre izvedu blaženoga Dulu. A sluga Hristov, idući na muke, moljaše se ka Gospodu ovako: Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, izvore milosti, Ti si preko proroka Svog Davida rekao: otvori usta svoja, i ja ću ih napuniti (Ps. 80, 11); a i u Evanđelju Svom Ti si rekao: ne brinite se kako ćete ili šta ćete govoriti (Mt. 10, 19); – Ti i sada pošlji svetog anđela Tvog, i daj mi reč kojom ću izobličiti bezbožje poganog Maksima, kada budem stupio pred njega; a padne li mi u deo da stradam, neću se ustrašiti muka, jer ću Tebe imati pred svojim očima i rado ću telo svoje predati igemonu na mučenje. Jer ako telo svoje ne predam da ga ognjem pale, kakvih se onda blaga mogu udostojiti? kakav ću venac primiti? kakve ću rane pokazati Tebi, Gospodu mome, da bi Ti, videći ih, pokazao milost Svoju na meni i podario oproštaj gresima mojim?
Dok se Dula tako moljaše, vojnici mu svukoše gornju haljinu i izvedoše vezana pred igemona. Igemon Maksim ga upita: Reci mi, kako se zoveš? Sveti Dula odgovri: Ja sam sluga Hristov. Na to Maksim reče blaženome: Kaži nam svoje pravo ime i ne hrišćansko, jer ti ovo ime ne može ništa koristiti. Blaženi Dula odgovori: Zar ti ne kazah jasno ime svoje? Moje pravo ime je hrišćanin; a ime kojim me ljudi nazvaše jeste Dula, i ja se tako zovem, jer sam vaistinu sluga Hristov. Na to igemon reče: Ti još nisi iskusio strah od suda i muka, zato tako drsko i govoriš s nama. Dakle, reci nam: iz koga si kraja, iz koga mesta i kakvog si roda? Sveti odgovori: Rodom sam iz ove Kilikijske oblasti, iz grada Pretoriade, visokog sam roda, i hrišćanin od detinjstva.
Tada upravitelj oblasni Maksim reče: Ako si se rodio od visokog roda, onda si dužan pokoravati se nepobedivim carevima; stoga idi sada u hram i od sveg srca prinesi žrtvu bogovima, da bi i od nas doživeo poštovanje i od velikih careva dobio velike i sjajne počasti. – Svetac odgovori na to: Vaše počasti i sva vlast koju carevi dodeljuju, neka ostanu kod vas i kod svih onih koji ne znaju istinitog Boga; a od mene neka sve to odvrati Gospod Bog moj, da bih ja uspevao u drugoj stvari: u veri Gospoda našeg Isusa Hrista.
Čuvši ove reči od blaženoga, igemon naredi da ga polože na zemlju i biju gvozdenim štapovima. Pritom reče slugama: Urazumite ga da se okane svoga bezumlja. – Bijen gvozdenim štapovima, sveti stradalac govoraše ka Gospodu: Blagodarim Ti, Hriste, što si me udostojio da trpim ovo radi svetog imena Tvog. – Čuvši ove mučenikove reči, Maksim stade ružiti svetog Dulu, i govoraše mu: Kako će ti sada pomoći Hristos, kada si sav izranavljen? Zar još to ne možeš da shvatiš, bezumni čoveče? Mučenik odgovori: Ne kaže li učitelj vere naše, sveti apostol Pavle: niko ne dobija venac, ako ne bude zakonito mučen? (2 Tm. 2, 5). Tada ga igemon upita: Znači, mučen sada, ti ćeš se posle udostojiti venca? Sveti odgovori: Ja sada ratujem protiv oca tvog đavola, i ako pobedim Sataninu vojsku, tojest tebe, slugu demonskog, dobiću na nebu venac.
Mučitelj ga onda upita: Zašto si tako lud, te veruješ u čoveka, raspetog na krstu? Sveti Dula odgovori: Je li bolje verovati u kamene i drvene idole, koji su delo ruku ljudskih, ili u živog Bogočoveka i istinitog Gospoda koji po Svojoj volji bi raspet za nas? Tada Maksim reče: O, bezakoniče! zar ti misliš da je veliki bog Apolon[41] delo ruku ljudskih? Na to sveti odgovori: S pravom si takim imenom nazvao Apolona, jer to ime znači pogubitelj:[42] priljubljujući srce svoje k njemu, ti si pogubio dušu svoju, i ne samo svoju nego i onih koje primoravaš da mu se klanjaju. Ali znaj, da će istiniti Bog koji obitava na nebu tražiti od ruku tvojih duše onih ljudi koje si upropastio primoravajući ih na idolopoklonstvo. A kakav je bio nečestivi Apolon, reći ću ti sada: on je bio kao i ti sada, neuzdržljiv i obuzet nečistom ljubavlju prema jednoj ženi, zvanoj Dafna;[43] on joj dade mnogo zlata, ali ne dobi od nje što mu beše obećala. Pitam ja sada tebe: reci mi, kakav je on bog, kada obuzet telesnom ljubavlju, ne mogade zadobiti ljubav žene koju veoma ljubljaše? Kako se onda ti možeš ma čemu nadati od njega? Sve ono što se među vama priča o njemu, zaista je dostojno smeha, a mnogo šta je dostojno i plača. Ta reci mi, molim te, zar se ti klanjaš kao bogu onome Apolonu, koga odvratna i puna svake nečistote bludnica ni u šta ne smatraše i u lice mu pljuvaše? Vidiš li, koliko su dostojna plača vaša bezbožna dela?
Čuvši to, Maksim reče slugama koji bijahu mučenika: Okrenite ga na leđa i bijte ga po stomaku. – Tada komandir vojničke straže Atanasije reče svetome: Poslušaj igemona, zar ne vidiš da ti se utroba kida? Sveti mučenik odgovori: Bolje ti poslušaj mene, savetniče đavola i slugo njegov, pa posavetuj sebe i svoga igemona, kako da nagovorite bludnicu Dafnu da pristane živeti bludno sa bogom vašim Apolonom i ispuni njegovu želju, da ne bi on, raspaljen ljubavlju prema njoj i ne dobijajući ostvarenje svoje želje, poginuo zlom smrću. Što se mene tiče, ja imam svog savetnika – Gospoda Isusa Hrista.
Tada mučitelj naredi da donesu železnu rešetku, i reče slugama: Užežite što jače ovu rešetku i položite na nju ovog hulitelja naših bogova. Blaženi stradalnik reče na to: Zahvaljuje ti tvoj Apolon koji se nalazi u paklu, što mu uvećavaš neugasivi oganj; i on će ti za to uzvratiti time što ćeš i ti zajedno sa njim biti bačen u tamu najkrajnju. Tada ću se i ja podsmehnuti tebi, bezbožni dobrotvoru Apolonov.
Kada oni što mučahu telo blaženoga mučenika, i skoro ga sasvim ispekoše, ipak ništa ne postigoše, jer ne mogoše slugu Božjeg ni laskavim predlozima namamiti ni mukama primorati da napusti veru u Hrista, tada igemon naredi vojnicima da toliko namučenog stradalca odvedu u najmračniju tamnicu, i tamo ga ostave potpuno sama, ne vodeći nikakvu brigu o njemu. Pri tome on dodade: Neka niko od bezbožnih hrišćana ne naziva ovoga blaženim, jer je podvrgnut velikim mukama zato što se bezakono rugao našim bogovima.
Sveti Dula boravljaše u toj tamnici, neprestano slavosloveći Boga i moleći se, da mu Bog da da dobro okonča podvig mučeništva. Pošto prođe pet dana, igemon Maksim ponova sede na sudištu i upita: Je li živ svenevaljali sledbenik bezbožnog hrišćanskog mudrovanja? Dovedite ga ovamo! – Vojenačalnik Atanasije odgovori: On je tako nepokolebljiv i gotov na zaštitu svoje vere, i tako je zdrav, kao da ni jednu ranu nije imao na telu svom. – I naredi da ga dovedu. A kada vide da je telo svetoga mučenika potpuno zdravo i lice svetlo, igemon reče vojnicima: O, bedni stražari! ne zapovedih li vam, da se ni najmanje ne starate o njemu? Na to odgovori starešina pisara Pigasije: Kunemo se veličanstvom tvojim, da smo ga po naređenju tvom držali u najmračnijoj odaji tamnice i da je o vratu njegovom visio gvozdeni lik Herkula,[44] težak trista litri;[45] a na koji se način on isceli, to niko od nas ne zna.
Tada sveti mučenik reče: Bezumni igemone! eto, mene isceli Hristos moj i dade mome telu zdravlje i snagu, da bi podnelo i one muke kojima ćeš me ti ponovo podvrgnuti. On to učini, da bi ti poznao da je Bog naš – Lekar, koji na čudesan način isceljuje ljude koji se uzdaju u Njega; a još i zato, da bih i ja primio dvostruki venac mučeništva, a ti dopao dvostrukih večnih muka. No kada bi nešto ti pretrpeo takve muke radi tvog Apolona, zar bi te mogao taj bog tvoj isceliti ovako kao što mene isceli Hristos moj?
Tada igemon razjarivši se reče: Pošto ovaj čovek ne prestaje zlobno huliti naše bogove, izlijte mu ulje na glavu, pa zapalite. Mučenik mu na to reče: Ako mi mozak sagoriš, šta ćeš time postići, bezbožniče? Bolje izmisli druge muke. Igemon onda naredi: Stavite mu u nos mnogo gorušičnog semena. Sveti mučenik odgovori: Smešne su mi sve ove muke na koje me stavljaš. Tada igemon naredi slugama da mučeniku što jače stružu leđa železnim noktima, zalivaju rane žestokim sirćetom i rastrljavaju oštrom ćeramidom.
Dok se sve ovo, po naređenju igemonovom, činjaše, sveti paćenik se moljaše govoreći: Gospode Isuse Hriste, predstani meni, sluzi Tvome, jer evo: na leđima mojim oru grešnici, produžujući bezakonja svoja (Ps. 128, 3). Tada mu reče igemon: Bar se sada urazumi, pa priznaj bogove naše. Sveti Dula odgovori: Bogovi tvoji, osobito Afrodita[46] i Artemida,[47] neka pomognu tebi i zlobi tvojoj. A ako želiš, ispričaću ti i o drugim boginjama tvojim i o njihovoj bestidnosti.
Tada igemon naredi slugama: Razbite mu vilice, da ne bi hulio bogove; i, prelomivši mu goleni, ostavite ga tako, da ne bi mogao ni reč izgovoriti! Na to sveti mučenik reče: O, svebezakoni igemone! zašto me biješ kada ti govorim istinu, da su tvoja Afrodita i ostale boginje provodile život svoj u gadnim požudama i bludočinstvima, pa su čak u sporu svom oko toga koja je od njih sladostrasnija postavile za sudiju među njima nekog čobanina Parisa?[48] i zašto se ljutiš kada ti se govori o odvratnim delima poganih boginja tvojih? Samo je Bog moj istinit, koji dobrovoljno postade čovek, i bi raspet na krstu, i bi pogreben, i vaskrse u treći dan, i sede s desne strane Boga Oca; On će doći sa ognjem, da uništi bogove tvoje.
Čuvši to, igemon reče svetome: Vidiš li, kukavče, da i ti imaš dva boga? Na to blaženi odgovori: Ne greši i ne varaj sebe, govoreći o dva Boga, jer Trojica je Božanstvo koje mi poštujemo. Tada igemon reče: Znači, ti imaš tri boga? Mučenik odgovori: Ja ispovedam i poštujem Trojicu: verujem u Oca, ispovedam Sina, klanjam se Svetome Duhu. Tada igemon reče: Objasni mi, kako ti veruješ u jednoga Boga i ispovedaš tri? Sveti mučenik odgovori: Ma da si telesni čovek i ne razumeš ono što je od Duha Božjeg (1 Kor. 2, 14), ipak ću ti odgovoriti radi ovih prisutnih ljudi. Kao što ti, čovek, imaš reč i disanje, tako i svemoćni Bog Otac ima Svoju Reč i Svesvetog Duha Svog. Ovaj Bog naš u početku stvori čoveka i počastvova ga Svojim likom, udahnuvši u njega duh života, i nastani ga u raju. No kada Satana, koji sada preko tebe sprovodi volju svoju, navede čoveka na prestupanje zapovesti Božje, kao što on i sada čini to preko tebe, i otrže ga od zapovesti Božjih, tada Bog, želeći da palo i zabludelo stvorenje ruku Svojih podigne i na put istine izvede, posla na zemlju Sina Svog, tojest Reč. I ova se Reč Božja useli u Prečistu Djevu, i rodi se od Nje; preko Njega Bog Otac i dade spasenje svetu.
Igemon onda upita: Eda li kakva reč rađa čoveka? Svetitelj odgovori: Ne razumeš ti Božje tajne. Ali kada bi ti poznao silu svemoćnoga Boga, onda bi razumeo da upravo Hristos i jeste Taj koji sazdade čoveka od praha, i osnova zemlju na vodi, i utvrdi nebesa, i satvori svu prirodu. No pošto priroda ljudska ne mogaše videti Božanstvo, to milosrdni Gospod, iz ljubavi prema rodu ljudskom, postade čovek i uze na Sebe prirodu čovečansku, da, kao što jednim prvozdanim čovekom smrt uđe u svet, tako jednim Čovekom Gospodom našim Isusom Hristom uđe vaskrsenje mrtvih.
Igemon upita: Šta govoriš? Zar će biti vaskrsenje mrtvih? Sveti mučenik odgovori: Da, biće. Jer kako će Bog suditi svetu, ako mrtvi ne ustanu? Na to igemon reče: Ne želim da mi govoriš lažljive reči: nego veruj: kako umremo, tako ćemo mrtvi i ležati. Mučenik odgovori: Istinu si rekao da ste vi mrtvi, jer verujete u mrtve idole, i zato nikada nećete doći u vaskrsenje života, nego ćete izići u vaskrsenje suda i večne muke; a svima ljudima valja predstati na sud Hristov i dati odgovor za sve što su učinili. – Tada mučitelj naredi vojnicima da sindžirima vežu mučenika i drže ga zaključana u tamnici.
Sutradan rano izjutra igemon Maksim opet naredi da slugu Božijeg Dulu izvedu pred njega na sud. Kada ga izvedoše, igemon ga upita: Kakva li je, bedniče, korist – bestidno huliti bogove naše? Blaženi odgovori: Primiću veliku nagradu od Boga mog, kada ružim vaše bogove koji nisu bogovi; a tebe još živa postići će kazna Božja. – Tada Maksim, želeći da svetog mučenika oskvrni idolskom žrtvom, reče slugama: Metnite mu u usta žrtveno meso i vino. Blaženi odgovori: Makar ti ceo tvoj bogomrski žrtvenik izlio i sve to u usta moja ulio, ni time nećeš ni najmanje oskvrniti slugu Božjeg. Na to mučitelj uzviknu: Ta pogledaj, bedni čoveče, ti si već okusio od prinosa sa naših žrtvenika! A sveti mučenik odgovori: To mi ništa ne škodi, odvratni i bezumni igemone.
Tada igemon naredi da svetog mučenika obese na drvo, da mu telo stružu sve do iznutrice, i da mu iščupaju vilice sa podbratkom. A sveti mučenik reče: Bezumniče, ne znaš li da te otac tvoj Satana nagovori da to učiniš? – I pošto telo mučenikovo bi ostrugano do kostiju i vilice iščupane, igemon naredi da mučenika ponova vrgnu u tamnicu. Potom, polazeći u Tars, grad Kilikijski,[49] igemon Maksim zapovedi da za njim vode i sužnja Dulu. Kada pređoše oko dvadeset potrkališta, sveti mučenik Dula ogradi sebe svetim krsnim znakom i predade Bogu svoju paćeničku dušu. I povezoše ga mrtva. A kada behu na četrnaest potrkališta od Tarsa, starešina tamnički izvesti igemona da je Dula, koji sramno huljaše bogove, već umro i da sada voze njegovo mrtvo telo, – i šta s njim da rade? Igemon naredi da se telo njegovo baci u duboku jamu, da bi ostalo nesahranjeno. A vojnici uzeše telo svetiteljevo i baciše ga u reku koja teče u Zefirski kraj. I kada telo doplovi do jednog sela, blizu grada Pretoriade, i ležaše tamo pri obali, psi tamošnjih čobana namirisaše telo svetog mučenika, i jedan od pasa, čuvajući ga, ne dopuštaše ni jednoj ptici da dodirne telo mučenikovo; a drugi pas, uzevši zubima čobansku kabanicu, odnese je i pokri njome mošti svetog mučenika. Ugledavši to, čobani ispričaše sve u selu i u gradu, i odmah se mnoštvo vernih sleže kod moštiju svetog mučenika, i pobožno ih uzeše, blagodareći Bogu što ih nije lišio tako dragocenog bisera. Bogobojažljivo uzevši telo svetog mučenika, oni ga česno pogreboše, slaveći Gospoda našeg Isusa Hrista, sa Ocem i Svetim Duhom slavljenog vavek. Amin.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
DULE PAPENIKA
 
Blaženi sluga Božji Dula bejaše monah u jednoj kinoviji[50] Egipatske zemlje. Smiren i krotak, on umom beše veliki i slavan. Ponižavan, ružen i pljuvan od sviju, ovaj se ugodnik Božji svagda radovaše i veseljaše duhom. One koji ga ponižavahu on smatraše nevinima, i moljaše se za njih Bogu da im to ne stavi u greh. Bacajući svu krivicu na đavola, jer on smućuje bratiju, i snažno se naoružavajući protiv njega, blaženi Dula trpljenjem, nezlobivošću i molitvom pobeđivaše sva lukavstva njegova. U takom trpljenju provede ovaj podvižnik Božji dvadeset godina, gajeći nepokolebljivu krotost i smirenost u srcu svom.
A đavo, ne znajući kako da naškodi krotkom podvižniku, izmisli tako lukavu spletku, da njome ne samo prepodobnom Duli napakosti, nego i svu bratiju ožalosti, i bezmolvnike smuti. Naime: đavo nagovori jednoga brata, koji ne imađaše straha Božja, da se noću tajno uvuče u crkvu i pokrade sve svete sasude. Uradivši to, taj monah sakri ukradene stvari, pa se zatvori u svojoj keliji kao da nikuda nije izlazio. A kada nastade vreme za jutarnje bogosluženje, pareklisiarh[51] uđe u crkvu da upali kandila, i vide da su svi crkveni sasudi ukradeni. On odmah ode i izvesti o tome avu.[52] Zatim po običaju on udari u klepalo, i sva se bratija sabraše u crkvu na jutarnje bogosluženje.
Po završetku jutrenja ava i pareklisiarh obavestiše bratiju da su sasudi ukradeni, što svu bratiju veoma uznemiri. A desi se da tog dana zbog bolesti blaženi Dula ne beše došao u crkvu na jutarnje pravilo. I rekoše neki od bratije: Niko nije ukrao sasude osim brata Dule, koji zbog toga i u crkvu ne dođe; jer da nije izvršio tu krađu, on bi došao na polunoćnicu pre sviju, kao što je uvek imao običaj. – I poslaše po njega da ga dovedu u hram. Poslani ga zatekoše, ma da bolesnog, gde ipak stoji na molitvi; i dohvativši ga, oni ga silom povukoše u crkvu. A on pitaše, govoreći: U čemu je stvar, bratijo? Zašto me vučete silom, kada ja želim i dobrovoljno otići k svetim ocima? A oni, grdeći ga ružnim i pogrdnim rečima, govorahu: Nedostojni života bogohulniče, ne beše li ti dosta što si nas toliko godina uznemiravao, nego si se sada i dušama našim narugao. – A on govoraše na to: Prostite mi, braćo, jer sagreših. – I privedoše ga k avi i k saboru otaca, ostarelih u podvižništvu, i rekoše: Evo čoveka koji nas on samog početka uznemirava i razorava naše opštežiće.
I stadoše ga jedan za drugim klevetati. Jedan govoraše: Ja ga videh gde tajno jede zelje. A drugi: Ja ga videh gde krade hleb i razdaje ga van manastira. Treći dodavaše: Ja ga videh gde krišom pije dobro vino. Tako i ostali ispričaše protiv njega neke rđave stvari, lažući.
Čuvši sve to, ava i oci s njim, poverovaše klevetama i pitahu nevinog Dulu, je li istina to što govore o njemu, a naročito ga raspitivahu o krađi crkvenih sasuda, i gde ih je sakrio. Sveti Dula u početku, pravdajući se, tvrđaše da on u tome ni najmanje nije kriv. A zatim, uvidevši da mu ne veruju, umuče i govoraše samo ovo: Prostite mi, oci sveti, grešan sam.
Tada ava naredi da mu svuku monaško odelo i obuku ga u svetovno, govoreći: Takva dela nisu dostojna monaškoga čina. – A kada s blaženoga Dule skinuše inočki čin, on gorko zaplaka i, pogledavši u nebo, gromko reče: Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, radi svetoga imena Tvog ja se obukoh u ovaj lik, a sada je zbog grehova mojih on svučen s mene.
Posle toga ava naredi da Dulu metnu u okove i predadu ekonomu. A ekonom, obnaživši telo njegovo, stade ga silno tući volovskim žilama, pitajući ga da li je istina ono što govore za njega o krađi. Dula, ma da sa suzama u očima, osmehujući se u nevinosti svojoj, govoraše: Prostite, sagreših. – A ekonom, videći ga da se osmehuje i govori takve reči, još više se rasrdi na njega, pa ga vrže u tamnicu i noge mu metnu u klade; i napisa pismo gradskom knezu, izveštavajući ga o krađi i o bratu Duli; i odmah mu posla to pismo.
Pročitavši pismo, knez smesta posla surove sluge da mu dovedu Dulu kao lopova. I ovi, uhvativši slugu Božjeg, posadiše ga na neosedlano kljuse i, metnuvši mu teške sindžire oko vrata, vucijahu ga kroz grad rugajući mu se. A kad blaženoga Dulu privedoše na sud, knez ga upita: Otkuda si? kako se zoveš? zašto si postao monah? kako si ukrao crkvene sasude i gde si ih sakrio? – A paćenik Hristov na sva ta pitanja ništa ne odgovaraše knezu sem ovo: Sagreših, prostite!
Razgnevivši se, knez naredi da svetog Dulu nagog prostru po zemlji i da ga četiri sluge nepoštedno biju volovskim žilama. I pošto ga dugo bez milosti biše, blaženi Dula najzad sa osmehom reče knezu: Bij me, bij, srebro ćeš moje učiniti još čistijim. Knez mu na to odvrati: Bezumniče, ja ću na telu tvom i na rebrima tvojim načiniti tebi srebro čistije od snega. – I odmah naredi knez da mu pod stomak gomilaju žar, a na rane liju sirće pomešano sa solju. Tolikom trpljenju blaženoga Dule divljahu se čak i prisutni, i govorahu mu: Kaži gde si sakrio sveštene sasude, pa ćeš biti pušten na slobodu. Na to im mučenik Hristov odgovaraše: Nemam ni srebra, niti kakvih sasuda. – Zatim knez, oslobodivši svetog Dulu mučenja, naredi da ga odvedu u tamnicu.
Sutradan posla knez u lavru, naređujući da k njemu dođe nastojatelj sa monasima. I sabravši se, oni svi zajedno dođoše knezu. I reče im knez: Mnogim i raznim i teškim mukama podvrgoh vašeg brata, koga okrivljujete za krađu, i ničeg rđavog ne nađoh u njemu. Monasi mu na to rekoše: Gospodine kneže, sem krađe ovaj bednik satvori još i mnoga druga zla, i mi ga dosad trpesmo Boga radi, očekujući da se odvrati od zla, ali on pade u još gore. – Knez ih onda upita: Pa šta da uradim s njim? Monasi odgovoriše: Uradi što ti zakoni nalažu. – Zakon naš nalaže, reče knez, da se kradljivcu svetih stvari odseku ruke. Monasi na to rekoše: Neka postrada po zakonu i neka dobije kaznu po delima svojim.
Tada knez naredi da dovedu paćenika, pa ga stade pred svima ispitivati, govoreći: Uporni kukavče, kaži nam istinu o krađi za koju te optužuju, pa ćeš biti oslobođen smrti. Na to nevini Dula odgovori: Hoćeš li, kneže da reknem protiv sebe ono što nisam uradio? Ne želim da govorim laž o sebi, jer je svaka laž od đavola. – Zatim dodade: Ništa nisam učinio od onoga, o čemu me sada ispituješ. – Videći da blaženi Dula ne priznaje sebe ni u čemu krivim, a monasi zahtevaju da mu se sudi po zakonu, knez presudi da mu se odseku ruke. I nevinog starca Dulu povedoše na mesto, gde su nad osuđenicima izvršivane kazne.
U to vreme onaj monah, koji ukrade sveštene sasude i beše stvarni tvorac zla, dođe u umilenje i govoraše sam sebi: Da se na neki način sada, ili kasnije, ne pronađu stvari koje sam pokrao? No, ako se sada i utaji ovo zlo delo moje, ono će se sigurno objaviti u dan pravednoga suda Božjeg; šta ću onda raditi ja bednik? kakav ću odgovor dati za ovakav dvostruki greh: jer sam i sasude ukrao i nevinog brata na muke predao? – I hitno ode nastojatelju lavre i reče: Avo, pošalji brzo u grad kod kneza, da ne odseče ruke bratu i da ga ne umori mukama, jer se pronađoše svešteni sasudi.
I ava odmah posla kod kneza, i paćenik Dula bi pušten pre no što mu ruke odsekoše. A kada ga dovedoše u lavru, potpuno se obelodani njegova nevinost i svima postade jasno da je krađa – delo drugoga monaha. I stadoše bratija padati pred noge prepodobnom Duli, moleći ga: Oprosti, jer sagrešismo tebi! – A on im plačući govoraše: Prostite mi, oci i braćo; veliku vam blagodarnost prinosim što ću se, zbog kratkotrajnih stradanja koja mi prirediste, izbaviti večnih muka, i po milosrđu Božjem udostojiti velikih blaga. No i svagda, slušajući vaše izlišne i prekorne reči protiv mene, ja sam se radovao duhom, nadajući se da se time izbavim od velikog stida za grehe moje, kada Gospod dođe u slavi Svojoj i objavi pomisli srca. Više svega sada se radujem tome što nevino postradah, jer znam kakva je blaga ugotovio Bog onima koji pretrpe muke radi Njega. Samo me jedna stvar tišti povodom vas: da vam Gospod ne postavi u greh to što nepravedno postupiste sa mnom; i ja molim milosrdnog Boga da vam daruje oproštaj.
Posle toga prepodobni Dula požive još tri dana, pa otide ka Gospodu, i niko ne znađaše za njegov odlazak. No brat jedan, koji beše određen da budi bratiju na polunoćnu molitvu, došavši keliji prepodobnog i kucnuvši, ne dobi odgovor. Kucnuvši drugi put i treći put, i opet ne dobivši rdgovor, on ode i pozva drugoga brata. Donevši sveću, oni otvoriše vrata, uđoše u keliju i nađoše prepodobnog gde na kolenima stoji usred kelije: jer tvoreći poklone on dušom otide k Bogu, jer u molitvi i kolenopreklonenju predade duh svoj Gospodu. Ne usuđujući se da ga dodirnu, oni ga ostaviše tako, pa otidoše te izvestiše oca lavre da se brat Dula prestavio.
Po završetku jutarnjeg bogosluženja dođe sam otac nastojatelj i, videvši blaženog mrtvim, naredi da se telo njegovo pripremi za ukop i donese u crkvu radi sahrane. Kada česno telo njegovo bi spremljeno za ukop i u crkvu doneseno, klepaše u klepalo, da bi sva bratija saznala o končini njihovog brata. I slegoše se svi inoci, i doticahu se česnog tela njegovog kao mučeničkog. Za to vreme nastojatelj, ava, posla u drugu susednu lavru, da njen ava sa bratijom dođe, da bi svečano sahranili brata koji je nevino postradao.
Tiskajući se ka pokojniku, inoci smetahu i gurahu se, stoga ava naredi da se telo blaženoga unese u hram i zaključaju vrata hrama, očekujući dok iz druge lavre ne dođe ava sa svojim inocima, i tako se saberu monasi obeju lavri. Oko tri sata po podne, pošto ava susednog manastira već beše došao sa svojim inocima, i svi se behu sabrali, narediše da se otvori hram i telo postavi usred sabora, da bi ga svi videli i da bi ga česno pogrebli uz propisno bogosluženje. No kada priđoše k telu, ne nađoše ga, nego nađoše samo odelo i sandale, i svi se veoma začudiše i prepadoše. Zatim nastojatelji obeju lavri rekoše bratiji: Vidite, braćo, šta može da učini dugotrpeljivo stradanje, krotost, nezlobivost i smirenje. Eto sada brat naš ne samo dušom nego i telom otide od nas, anđelskim rukama nevidljivo prenesen na drugo mesto, pošto smo se pokazali nedostojni da se dotaknemo svetog tela njegovog. A ove se časti on udostoji od Boga zbog dugotrpeljivog stradanja svog, koje je sa krotošću i nezlobivošću podnosio u smirenosti srca. Mi smo ga smatrali za grešnika i za nedostojnog života na zemlji, a on se pokaza svet i dostojan nebeskog života sa anđelima. I sada mi smo postiđeni, a on se proslavi; mi smo sada poniženi, a on krunisan od Hrista Gospoda. Zato se postarajmo da se naučimo trpljenju i smirenju, krotosti i nezlobivosti, imajući za primer ovog dugotrpeljivog stradalca.
Kada oci nastojatelji obeju lavri govorahu ovo, svi inoci plakahu gorko, i odlučiše da svake godine vrše spomen svetom prepodobnom ocu Duli paćeniku, na korist dušama svojim, a u slavu Hrista Boga našeg, sa Ocem i Svetim Duhom slavljenog sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
JEFREMA,
patrijarha srpskog
 
Sveti Jefrem bi rođen od oca sveštenika u blizini bugarskog grada Trnova, u vreme vladavine srpskog kralja Milutina (oko 311. godine). Još od malena težio je za duhovnim i podvižničkim životom. Roditelji su hteli da ga žene, ali Bog osujeti njihovo telesno mudrovanje. I to na ovaj način: mladi Jefrem usni san u kome mu Bog ukaza kako će ostvariti svoju želju o monaštvu. I Jefrem postupi kako mu u snu bi rečeno: ode na označeno mesto i nađe starca pustinjaka po imenu Vasilija, ostade kod njega i predade se podvigu posta i molitve. A beše mu tada 23 godine. Rastući duhovno, Jefrem posle izvesnog vremena primi monaški, anđelski čin. No roditelji njegovi doznadoše gde se on nalazi i htedoše da ga otrgnu od pustinjaka i vrate doma. Ali on pobeže u Svetu Goru, i tamo se sakri u jednom od skitova služeći Bogu duhom i istinom. No kada agarjani napadoše na Svetu Goru, pustošeći je, prepodobni Jefrem se sa nekim svojim učenicima vrati u Srbiju i nastani u Ibarskoj klisuri, gde se podvizavaše, ali ne zadugo. Odatle on otide i, poklonivši se svetinjama Pećke patrijaršije i dobivši blagoslov od patrijarha Joanikija (1346-1354. g.), ode u manastir Dečane, izabra jedno pusto i usamljeno mesto, pa se tu kao strogi pustinjak podvizavaše, služeći Bogu molitvom i postom. I prosija u monaškom življenju i vrlini.
Posle smrti cara Dušana (1355. g.) nastadoše neredi, međusobne borbe, bezvlašće, pa i razbojništva. U to vreme postrada od razbojnika i pustinjak Jefrem, koga ovi izbiše namrtvo, primoravajući ga da im da novac koji on nije imao. Čuvši za to, blaženi patrijarh Sava IV, naslednik svetog Joanikija, prvog patrijarha srpskog,[53] uze starca Jefrema sebi u patrijaršiju. Zatim mu pripremi u klisuri pešternu keliju, gde se hristoljubivi podvižnik s radošću podvizavaše. No patrijarh Sava ubrzo umre (na Tominu nedelju 1375. godine). Blagočestivi knez Lazar (1371-1389. g.) posla izaslanstvo u Carigrad k vaseljenskom patrijarhu Filoteju (1354-5. i 1364-76. god.) s molbom da skine anatemu sa Srpske patrijaršije, što bi učinjeno.[54] Tada sabor srpskih arhijereja, u prisustvu i grčkih klirika iz Carigrada, izabra u Peći 3. oktobra 1375. godine za patrijarha „prepodobnog pustinjaka Jefrema“, starca ukrašenog ne samo sedinom nego i visokim vrlinama. Izvešten o tome, blaženi Jefrem gorko zaplaka i uporno odbijaše da to primi. Ali sabor ostade pri svojoj odluci i odgovori prepodobnom Jefremu, da onaj koji je ukazan Bogom ima biti posvećen. Nemajući kud, sveti podvižnik pristade, i primi se patrijaraškog zvanja, koje je zahtevalo nove podvige. Evo kako o tom njegovom izboru pišu stari mudri životopisci, arhiepiskop Danilo II i njegov učenik (u svojem delu „Životi Kraljeva i Arhiepiskopa Srpskih“):
„Posle ovoga dođoše (sav sabor srpskih episkopa i oni koji sa starcem Isaijom dođoše iz Carigrada od vaseljenskog patrijarha Filoteja) da sa blagoslovom i proštenjem i velikom radošću hirotonišu novoga patrijarha. Ali traženoga po dostojanstvu ne mogoše lako naći, pošto mnogi behu svetu i vladaocu poraboćeni i behu obuzeti slavoljubljem i ostalim trima glavnim strastima: najpre srebroljubljem, kojim hoćahu da kupe visoki svešteni i nedostižni čin, kao što to činjaše ranije Kajafa; drugo, samoljubljem i strastoljubljem; i treće, sud Božji ne smatrahu za ništa, i zato zatražiše da razbojnički i nasilno ugrabe sveti presto i apostolsko dostojanstvo, zbog čega bi ne mala beda. Kada se po zapovesti kneza Lazara i Đurđa, koji tada vladahu, sabra sabor i dođoše mitropoliti i episkopi i časni igumani, i kada se sabra ceo taj sabor u veliku crkvu patrijaršije zvanu Peć, pošto bejahu u nedoumici pomoliše se Bogu zbog ovoga da Bog utiša buru i pokaže pastira i učitelja razumnom stadu Hristovih ovaca, i da spreči one koji se nerazumno i bestidno na ovo drsko usuđuju. Svedobri i milostivi i čovekoljubivi Bog ne prezre molitve slugu Svojih, no po Svojemu blagovoljenju i promislu pokaza časnoga i izabranoga i izvrsnoga i nezlobivoga muža, tihog i prosijavšeg dobrorazumnim sedinama, seda i umom dostojanstvena i dostohvalna, tj. ovoga časnoga i prepodobnoga starca kir Jefrema. Ovaj od mladosti beše Boga zavoleo i svesrdačnom ljubavlju Njemu prionuo, pustinjački život beše zavoleo, a trudom i postom telo svoje izmučio. Sve one koji ovom prepodobnom dolažahu iz obližnjih i daljnih mesta, mnogočasne zborove crnorizaca i šta više sveštene mitropolite i časne igumane, ovaj prepodobni vođaše i učaše i na spasenje ih urazumljivaše. Uz to ih poučavaše na duševnu korist: da se odriču svih krasota ovoga sveta i da ih smatraju kao ništa, a da se drže samo jedinoga Hrista i samo za Njime da idu. Tako prepodobni (Jefrem) sve napajaše duhovnim rečima kao medotočnim kapljama meda. Bog, ne hoteći utajiti ovoga prepodobnoga, u poslednja vremena ga pokaza kao pastira i učitelja i sveštenika razumnome stadu Hristovu. I privedoše ga posred sabora, i objaviše mu šta je o njemu odlučeno. A on čuvši ovo, spopade ga zaprepašćenje, i divljaše se stvari koju nikako i nikada ne požele. Zato i poče tužiti i usrdno moliti sa suzama ovaj sveti i mnogočasni sabor da drugoga uzvedu na njegovo mesto. Ali oni na to ne pristadoše, već ovoga, prstom Božjim pokazana, posvetiše i hirotonisaše, i uručiše mu crkvu patrijaršiju i brigu o njima samima; i posadiše ga na presto Svetoga Save, kome uručenje Crkve ne bi toliko od ljudi koliko od Boga. I čim postade patrijarh ovaj preosvećeni i bogonosni patrijarh kir Jefrem, odmah se utiša bura za Crkvu i razreši se svaka sveza, tako da je patrijaršija Konstantinova grada (tj. Carigradska) bila sa Srpskom patrijaršijom u ljubavi i miru i jedinstvu, kao što piše zapovest Hristova: „Po tome će vas poznati da ste moji učenici, ako imate ljubav među sobom (Jn. 13, 35). Ovaj sveti i časni i svešteni sabor bi u Peći u patrijaršiji, godine 1375, meseca oktobra u 3. dan, na dan uspomene svetog sveštenomučenika Dionisija Areopagita“.
Vremena su tada bila teška; razmirice u državi odražavale su se i u Crkvi. Kao što se neki velikaši nisu rado pokoravali caru Lazaru, tako se i neki arhijereji i duhovna lica nisu povinjavali patrijarhu Jefremu, bez obzira na njegov uzvišeni podvižnički život. Pritešnjen raznim teškoćama, a naviknut na tih usamljenički život, sveti Jefrem se otkaza prestola oko 1380. godine i predade ga novoizabranom patrijarhu Spiridonu (1380-1389. g.), pa se povuče u manastir svetog Arhangela Mihaila u Prizrenu, zadužbinu cara Dušana. No po smrti patrijarha Spiridona, kako se zbog Kosovske pogibije (1389. godine) nije mogao odmah sastati sabor za izbor novog patrijarha, bude umoljen sveti Jefrem da ponova preuzme upravljanje Srpskom Crkvom, te se on ponovo primi te teške i odgovorne dužnosti. I sveti Jefrem je upravljao Srpskom Crkvom u teško vreme Kosovske propasti, sve dok nije izabran novi patrijarh Danilo III (1392-1398. g.). Tada se sveti starac Jefrem ponovo povukao u pusto mesto blizu Peći, gde se zatim i upokojio na današnji dan 1399. godine, i preselio se ka Gospodu, Koga je ljubio. Mošti mu počivahu u manastiru Pećke patrijaršije i sedam godina po smrti biše otkrivene netljene. Patrijarh Sava V podiže mu lepu grobnicu. I za života i po smrti smatran je od svih za svetitelja, a žitije i službu napisa mu pećki episkop Marko.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
SPIRIDONA,
patrijarha srpskog
 
Posle povlačenja svetog patrijarha Jefrema u samoću, saborski je izabran za četvrtog patrijarha srpskog ovaj sveti Spiridon, godine 1380. On mudro upravljaše Srpskom Crkvom i u svemu pomagaše blagočestivom knezu Lazaru. Godine 1380. on „sa celim saborom svete i velike naše Crkve“ potvrdi darove kneza Lazara manastiru Ždrelu, kao i povelju Lazarevu crkvi Vavedenja Presvete Bogorodice na Ibru. 2. marta 1382. godine odobrio je sa knezom Lazarom osnivanje kinovitskog manastira Drenče, zadužbine monaha Doroteja i sina njegovog Danila (potonjeg patrijarha srpskog Danila III). Povelja je izdata u Žiči, gde je tada opet bilo sedište patrijarhovo. Posle pogibije Lazareve i ostalih Srba na Kosovu, i patrijarh Spiridon se uskoro prestavi, 11. avgusta 1389. godine, i otide ka Gospodu Kome je služio.
 
SPOMEN SVETOG APOSTOLA
FORTUNATA[55]
 
Učenik svetog Apostola Pavla, spominje se u 1. poslanici Korinćanima (16, 17). On i Ahaik i Stefan odneli su prvu Apostolovu poslanicu u Korint. Propovedao Evanđelje i skončao od mača (po drugima skončao mirno).
 
SPOMEN SVETOG APOSTOLA
AHAIKA
 
I on bio učenik svetog Apostola Pavla u Korintu (sr. 1 Kor. 16, 17). Propovedao Evanđelje i postradao za Gospoda umoren glađu i žeđu.
 
SPOMEN SVETOG APOSTOLA
STEFANA
 
Takođe bio učenik svetog Apostola Pavla u Korintu (sr. 1 Kor. 16, 15. 17). Propovedao Evanđelje i u miru se prestavio.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
JONE,[56]
mitropolita moskovskog i cele Rusije
 
Sveti Jona rodio se oko Soligaliča, i u svojih dvanaest godina otišao u jedan manastir. Odatle prešao u Simonov manastir, u Moskvu. Tu se on pokazao kao strogi čuvar monaških pravila, zbog čega je bio gonjen. Godine 1431. za dobrodeteljni život i odlično poznavanje učenja Crkve on bi postavljen za episkopa Rjazanskog. A već 1433. godine sveti Jona bi izabran za mitropolita cele Rusije, no zbog čitavog niza smetnji on tek 1443. godine bi uzveden na taj presto od strane ruskih arhipastira. Sveti Jona bi revnostan i mudar pastir. On je bogomudro rukovodio svoju pastvu učeći je veri i pobožnosti, i mnogo je doprineo širenju učenja Hristova među nevernima. Mnoga je dobra sveti mitropolit učinio Rusiji i Ruskom narodu, u borbi protiv vidljivih i nevidljivih neprijatelja njihovih. Evanđelski brižna i milostiva srca, sveti prvosveštenik je hramove ukrašavao, manastire pomagao, sirotinju zbrinjavao. Za svoje sveto življenje on dobi od Gospoda dar prozorljivosti i dar isceljivanja teških bolesnika. Prestavi se ovaj sveti bogougodnik 31. marta 1461. godine. Svete mošti njegove, obretene netljene 27. maja 1472. godine, počivaju u severozapadnom uglu Moskovske Uspenske saborne crkve.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ORTISIJA TAVENISIOTSKOG
 
Najrevnosniji učenik svetog Pahomija Velikog. Zbog monaških podviga svojih dobio od svetog Pahomija na upravu Henovsko opštežiće; a po smrti svoga nastavnika bio nastojatelj Tavenisiotskih monaha. Posle dugog i mudrog rukovođenja monaha on se mirno prestavio 380. godine.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
GRAUSA
 
Mačem posečen za Gospoda Hrista.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
NERSA
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
BLAŽENOG JERONIMA
 
Jeronim bi rođen (oko 347. g.) u Stridonu u Dalmaciji beše veoma surov prema sebi podvižnik, neobično učen i trudoljubiv pisac, pun ljubavi prema Gospodu Hristu u svim burama i olujama svoga života. Živeo je najpre u Rimu, Galiji i Akvileji, a zatim u Palestini kraj Vitlejemske pećine. Stalno je bio zauzet čitanjem ili pisanjem knjiga, i skoro se nikako nije odmarao ne samo danju nego i noću. Upokojio se 30. septembra 420. godine.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
BLAŽENOG AVGUSTINA,
episkopa iponskog
 
Rodio se u Numidiji Afričkoj, u gradu Tagastu 354. godine. Blagodareći savetima, suzama i molitvama majke mu Monike obraćen iz neznaboštva u hrišćanstvo. Veliki učitelj Crkve na Zapadu i uticajan pisac, s izvesnim neodobrenim krajnostima u učenju. Episkopovao trideset i pet godina kao episkop Iponski (blizu Kartagene) i upokojio se mirno 430. godine. Iza sebe ostavio mnogobrojne spise različite sadržine.
 
SPOMEN SVETIH PREPODOBNOMUČENIKA
GRIGORIJA I KASIJANA AVNEŽSKIH
 
Prepodobni Grigorije, zajedno sa svojim učiteljem prepodobnim Stefanom,[57] osnovali Avnežski manastir blizu reke Suhone, u Vologodskoj guberniji. A po udaljenju prepodobnog Stefana bio iguman u njemu. Bogati zemljoposednik Konstantin, koji je obilno pomagao manastir, posle svog zamonašenja, dobivši ime Kasijan, beše ekonom u njemu. Godine 1392. Avnežski manastir porušiše Vjatski Tatari, a prepodobnog Grigorija i Kasijana ubiše. Svete mošti njihove obretene 1524. godine, i počivaju u manastirskom hramu.
 


 
NAPOMENE:

  1. Puno ime sv. Lazara bilo je: Stefan Lazar Hrebeljanović – po tadašnjem kralju Stefanu Dečanskom i po Lazarevom ocu.
  2. Srpska oblast Hvosno prostirala se oko Peći i Dečana.
  3. Vojvoda toplički i polimski Vratko, inače poznat kao stari Jug-Bogdan, beše poreklom od Vukana, najstarijeg Nemanjinog sina.
  4. Sv. Carica Milica, u monaštvu prepodobna mati Evgenija-Efrosinija praznuje se 19. jula, zajedno sa svojim sinom Sv. Stefanom despotom Srpskim.
  5. Od ovoga Siniše rodi se blagočestivi carević Jovan Uroš, u monaštvu prepodobni Joasaf, koji se slavi 20. aprila. Tamo videti njegovo opširno žitije.
  6. Carica-monahinja Jelena-Jelisaveta podiže manastir Matejić kao svoju zadužbinu. Upokojila se 7. novembra 1376. godine i spominje se kao blažena.
  7. Sv. patrijarh Kalist (1350-4 g.) i 1355-63 g.) praznuje se 20. juna. O ovome njegovom putu u Srpsku zemlju videti i u Žitiju prep. Maksima Kapsokalivita (pod 13. januarom) i kod istoričara Jovana Kantakuzena.
  8. Njihovo jedino dete mali Uglješa umre u mladosti i bi pogreben u manastiru Hilandaru. Posle pogibije despota Jovana Uglješe „njegova supruga Jelena se zamonaši i kao monahinja Efimija življaše najpre na dvoru cara Lazara u Kruševcu, a posle Kosovske pogibije zajedno sa caricom Milicom u manastiru Ljubostinji. Efimija i Milica bile su srodnice i po krvi.
  9. Na obnovi manastira Sv. Pavla i Simonopetre u Svetoj Gori (posle 1360. g.) zajedno sa despotom Uglješom radili su još dva srpska velikaša: Nikola Radohna (ili Radonja), zet Uglješin i Vukašinov a brat Vuka Brankovića, i Arsenije Pagasi. Oni otkupe od monaha manastira Ksiropotama opusteli manastir Sv. Pavla i sa Uglješom ga obnove i izgrade. Radohna i Arsenije postali su svetogorski monasi, sa imenima: Gerasim i Antonije. Gerasim je zatim bio monah i staratelj bolnice u manastiru Hilandaru, i kao takav dolazio kod kneza Lazara u Kruševac (gde je Lazar dao Hilandaru jedan metoh) i od njega dobijao pomoć za bolnicu hilandarsku.
  10. Turci već behu zauzeli na Balkanu gradove: Dimotiku (1361. g.), Jedrene (1362. g.) i Plovdiv (1363. g.)
  11. Uroš je ostavio ovaj svet imajući jedva oko 35 godina. Njegov sveti spomen praznuje se 2. decembra.
  12. Mara i Vuk Branković imađahu tri sina: Đurđa, Grgura i Lazara. Najstariji sin Đurađ Branković beše poslednji despot srpski kao naslednik svog ujaka despota Stefana Lazarevića.
  13. Sa njim je imala sina Balšu. Po smrti muža preudala se za bosanskog vojvodu Sandalja Hranića.
  14. Život i podvige Sv. patrijarha Jefrema (1375-80. i 1389-92. g.) videti pod današnjim datumom, jer se i njegov spomen praznuje danas 15. juna.
  15. Sv. Grigorije Sinait praznuje se 6. aprila, gde videti njegovo opširno žitije.
  16. O Sv. patrijarhu Spiridonu videti dalje pod današnjim datumom.
  17. Isto tako, Sveti knez Lazar i patrijarh Spiridon, svojim poveljama od 1382. godine, dozvoliše monahu Doroteju i njegovom sinu Danilu (potonjem srpskom patrijarhu Danilu III, 1392-98. g.) podizanje manastira Sv. Vavedenja u Drenči kod Aleksandrovca kruševačkog.
  18. Prepodobni Romilo Ravanički praznuje se 16. januara, gde videti njegovo opširno žitije.
  19. Ovako o kneževoj odluci za borbu sa neznabožnim Turcima piše Konstantin Filosof u Žitiju despota Stefana.
  20. Grad Ser je pao pod Turke 19. septembra 1383, Sofija 1385, a Solun 1387. godine.
  21. O tome govore stari srpski letopisi. Vidi LJ. Stojanović, Stari srpski rodoslovi i letopisi, Beograd – Sremski Karlovci 1927, str. 215.
  22. Dan 15. juna naziva se Vidovdan po Sv. mučeniku Vitu (Vitovdan), koji se ovoga dana slavi. Sveti Vit postrada za Hrista u vreme Dioklecijana; njegov život i stradanje videti pod današnjim datumom.
  23. Govor kneza Lazara svojim vojnicima pred Kosovski boj donosi i istoričar Mavro Orbina (poč. 17. veka), ali nešto izmenjen (v. Kraljevstvo Slovena, izd. SKZ Beograd 1968, str. 98-100).
  24. Vidi: Episkop žički Nikolaj, Carev zavet, 1933, str. 27.
  25. Prepodobna mati Evgenija (carica Milica) praznuje se 19. jula zajedno sa svojim sinom Sv. Stefanom Visokim. Pred smrt je primila i veliku shimu sa imenom Efrosinija.
  26. Sveti Stefan despot praznuje se 19. jula, gde videti opširnije o njemu.
  27. U vreme kad je monahinja Efimija vezla ovu pohvalu Sv. velikomučeniku knezu Lazaru, sinovi njegovi Stefan i Vuk učestvovali su, kao vazali sultana Bajazita, u bitci kod Angore u Maloj Aziji (28. jula 1402. g.), a baš u maloazijskom gradu Sevastiji postradali su Sv. Četrdeset Mučenika (praznuju se 9. marta).
  28. Solomon umro 953. godine pre Hrista.
  29. Carovao od 953. do 931. god. pre Hrista.
  30. Carovao od 954. do 937. god. pre Hrista.
  31. Carovao od 809. do 758. god pre Hrista.
  32. Carovao od 789. do 737. god. pre Hrista.
  33. Azarija znači gubav, prokažen.
  34. Jevrejski istoričar Josif Flavije (umro u drugom veku po Hristu) između ostalog saopštava da je zemljotresom na zapadu od hrama bila odvaljena polovina gore, koja suljajući se ka istoku na dužini 4 stadije, zatrpa na svome putu carske vrtove.
  35. Sveti prorok Amos prestavio se oko 783. godine pre Hrista.
  36. Dioklecijan carovao od 284. do 305. godine.
  37. Pud – mera za težinu, iznosi 16 kgr. i 38 grama.
  38. Oko 303. godine. Mošti sv. muč. Vita jedno vreme nalazile su se u Parizu, zatim su prenete u Korvej, u Vestfaliju; sada se nalaze u Pragu.
  39. Kilikija – u starini jugoistočna oblast Male Azije, koja je takav naziv dobila, verovatno, zbog semitskog plemena Kilika; svojom plodnošću ona je stala rano privlačiti grčke doseljenike.
  40. Dula je grčka reč (δονλος) i znači sluga.
  41. Apolon, po grčkoj mitologiji, bio je bog svetlosti, sunca, prosvete.
  42. Reč Apolon dolazi od grčke reči ´απολλυμι, što znači: ubijati, upropašćivati, uništavati.
  43. Dafna je, u grčkoj mitologiji, kći rečnoga boga Ladona i Gee (Zemlje), koju su jednovremeno voleli i Apolon i Levkip. Preobučen u devojku, Levkip je bio u pratnji Dafne sa ostalim njenim drugaricama, ali ga Apolon ubi. Tada Dafnina majka Gea pretvori svoju kćer Dafnu u lovorovo drvo.
  44. Herkul – nacionalni junak grčki, smatran kao ideal fizičke snage i moći.
  45. Oko osamdeset kilograma.
  46. Afrodita ili Venera – boginja ljubavi; praznici u njenu čast nazivali su se afrodizije.
  47. Artemida – kćer Zevsa i Lete, boginja svetlosti i meseca; kao boginja svetlosti izobražavana je sa lukom i strelom, a kao boginja noći – sa buktinjom.
  48. Po kazivanju grčke mitologije, Parisovi roditelji ostaviše Parisa još kao dete njegovoj sudbini. No njega uzeše čobani i odgajiše ga u svojoj sredini. Jednom dođoše k njemu tri boginje: Afrodita, Hera i Atina, i zamoliše ga da im reši spor, koja je od njih najlepša. Paris nađe da je Afrodita najlepša među njima.
  49. Tars – glavni grad maloazijske oblasti Kilikije; poznat kao rodno mesto svetog apostola Pavla (D. A. 22, 3).
  50. Kinovija (= opštežiće, od grčke reči κοινός = opšti, i βίος = život) je naziv za sve opštežićne manastire, tojest manastire, u kojima bratija dobijaju od manastira hranu, odelo i sve što im je potrebno za život, a sa svoje strane sav svoj trud i zaradu od njega predostavljaju na opšte potrebe manastira.
  51. Pareklisiarh – crkvenjak koji pali sveće i kandila u crkvi.
  52. Ava znači otac; tako su na Istoku nazivali nastojatelje opštežićnih manastira.
  53. Sveti patrijarh Sava IV patrijarhovao od 1354-1375. godine.
  54. O svemu ovome videti opširnije u žitiju Sv. kneza Lazara pod današnjim datumom.
  55. Sveti apostol Fortunat, kao i sledeća dvojica: Ahaik i Stefan, praznuju se još i 4. januara.
  56. Sveti Jona, mitropolit Kijevski, Moskovski i cele Rusije, osim danas slavi se još i 31. marta (gde videti opširnije žitije), a takođe i 27. maja i 5. oktobra.
  57. Njegov spomen Crkva praznuje 14. jula.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *