NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za jun

Žitija Svetih za jun

14. JUNI
 
ŽITIJE I ČUDESA SVETOG PROROKA
JELISEJA
 
Sveti prorok Jelisej beše sin Safata iz plemena Ruvimova. Rodio se u gradu Avelmeolu, i bio veliki čudotvorac. Samo rođenje njegovo bi propraćeno čudesnim pojavama. U gradu Silomu, daleko od Jerusalima, bejaše zlatna junica, kojoj Izrailjci, zalutali u idolopoklonstvo, prinošahu žrtve i klanjahu joj se kao bogu. U času rođenja Jeliseja ta bezdušna junica tako silno zarika, da se rikanje njeno ču čak u Jerusalim. Dok se svi veoma čuđahu tome, jedan sveštenik, pun Svetoga Duha, reče: Danas se rodi veliki prorok Božji, koji će porušiti idole i satrti silne.
Kada Jelisej postade punoletan, provodeći život u devstvenoj čistoti, radi što većeg ugađanja Bogu, Bog ga pozva na proročku službu. I to na sledeći način. Jednom Jelisej oraše zemlju sa dvanaest jarmova volova. U to vreme sveti prorok Ilija beše na gori Horivu u razgovoru sa Bogom, i Bog naredi Iliji da ide i pomaže Jeliseja za proroka mesto sebe. Otišavši, sveti Ilija nađe Jeliseja gde ore, ogrnu ga svojim ogrtačem, kaza mu volju Gospodnju, odredi ga da bude prorok i naredi mu da ide za njim. Jelisej odmah ostavi sve i beše gotov da svim srcem sleduje svetom proroku Božjem Iliji, samo ga zamoli za dozvolu da otide do doma svog i oprosti se sa ocem i majkom. I dozvoli mu sveti Ilija. Otišavši doma, Jelisej uze jedan par volova, sa kojima je orao, zakla ih, i na drvima od pluga ispeče meso, i ugosti prisutne ljude i susede. Posle toga celiva oca i mater, pa otide za Ilijom, i služaše mu, učeći se od njega poznanju mnogih tajana Božjih (3. Car. 19, 15-21).
Blagodaću Božjom Jelisej postade prorok, ne manji od učitelja i nastavnika svog, Ilije svetog. A kada Bog hoćaše da slugu svog Iliju uzme u vihoru na nebo, i da ga preseli u raj, Ilija upita Jeliseja, kakav dar želi od Boga da mu on molitvom svojom izmoli. „Išti, reče Ilija Jeliseju, šta hoćeš da ti učinim, dokle se nisam uzeo od tebe“. Jelisej ne zaiska sebi nešto vremensko zemaljsko, jer ništa ne trebaše na zemlji on koji radi Boga beše ostavio sve i beše siromašan duhom i stvarima; ne zaiska on od Ilije ni zdravlja telu svom ni dug život, jer, očekujući naslediti život večni, on ne željaše dugovečnost u ovom vremenskom životu; nego zaiska dvostruku blagodat Svetoga Duha što beše u svetom Iliji. Neka bude, reče Jelisej, taj dar proroštva i dar čudotvorstva, što je u tebi, dvostruko veći u meni, da bih ljude, koji su ostavili Boga i zalutali u služenje Vaalu, mogao rečju proročkom učiti, i učenje svoje čudotvorstvom potvrđivati, i time ih opet obratiti k jedinom istinitom Bogu. – Ilija pristade uslovno na Jelisejevo traženje, rekavši mu: „Ako me vidiš kad se uzmem od tebe, biće ti tako“. – I kad iđahu dalje razgovarajući se, pojaviše se pred njima ognjena kola i ognjeni konji, koji ih razdeliše, i Ilija bi uzet vihorom na nebo. A Jelisej gledajući to vikaše: Oče moj! oče moj! kola Izrailjeva i konjici njegovi!
I kad, naposletku, Jelisej prestade već videti ta ognjena kola, koja zajedno sa Ilijom iščezoše u nebeskim visinama, on stade plakati za njim kao za ocem svojim, razdirući haljine svoje. I ugleda gde svetim Ilijom spušten s visine pade na njega ogrtač, i uze ga na utehu svoju, i kao znak dobijenog dvostrukog duha Ilijinog. I čuvaše ogrtač kao najskupocenije blago, ili kao dragocenu carsku porfiru, i njime učini isto čudo kao i Ilija ranije: želeći da pređe reku Jordan, on udari ogrtačem po vodi, i rastupi se voda tamo i amo, i pređe Jelisej po suhu. Videvši to čudo sinovi proročki koji življahu u Jerihonu, rekoše: „Počinu duh Ilijin na Jeliseju“. I došavši k njemu pokloniše mu se do zemlje (4. Car. 2, 1-15).
Došavši u Jerihon sveti Jelisej ostade neko vreme u njemu. Žitelji grada dođoše k njemu i rekoše: Gle, dobro je živeti u našem gradu, kao što vidiš gospodine; ali je voda rđava i zemlja nerodna. A Jelisej im reče: Donesite mi vodonos, i metnite u njega soli. Kada oni to uradiše, on uze vodonos, iziđe na izvor, baci se u njega i reče: Ovako veli Gospod: iscelih ovu vodu, i neće biti više od nje smrti i nerodnosti. – I posta voda zdrava po reči Jelisejevoj.
Posle toga sveti Jelisej otide iz Jerihona u grad Vetilj, čiji žitelji – Izrailjci, odstupivši od Boga, klanjahu se idolima. Kad se približi gradu, mala deca koja se igrahu na putu, videći svetog proroka da je ćelav, stadoše mu se rugati vičući: hodi, ćelo! hodi ćelo! – A sveti Jelisej, prošavši pored njih, obazre se i, videći gde trče za njim i rugaju mu se, prokle ih imenom Gospodnjim. I gle, istrčaše dve medvedice iz šume, i rastrgoše četrdeset i dvoje dece, a ostala deca jedva utekoše u grad. Ovu kaznu prorok Božji navede na tu decu po pravednom sudu i preseče im život, da ne bi, pošto odrastu, postali gori po naravi; i da bi njihove roditelje kaznio za njihovo idolopoklonstvo i dao im nauk da decu svoju vaspitavaju u strahu Božjem i česnom poštovanju slugu Božjih. – Iz Vetilja Jelisej ode na goru Karmil, i otuda se vrati u Samariju.
U to vreme Izrailjci zaratiše na Moavce, i to sa ovog razloga. Car Moavski, čija zemlja veoma izobilovaše stokom, svake godine davaše kao danak caru Izrailjevu sto tisuća jaganjaca i sto tisuća ovaca pod runom. Ali kad car Izrailjski Ahav umre, odmetnu se car Moavski od cara Izrailjeva, i prestade davati uobičajeni danak. Tada Joram, sin Ahavov, koji carovaše nad Izrailjem u Samariji i držaše se bezbožja očeva, sabra svoju vojnu silu. Usto pozva u pomoć Josafata, bogougodnog cara Judejskog iz Jerusalima, i potčinjenog mu cara Edomskog. I krenu na Moav preko pustinje Edomske. A po promislu Božjem u pukovima se nalažaše i sveti prorok Jelisej. Sedam dana putovahu ova tri cara sa svojom vojskom, i ne beše vode ni za ljude ni za stoku; i već svi iznemogavahu od žeđi. I Joram, car Izrailjev, reče sa uzdahom: Sabra Gospod nas tri cara, da nas preda u ruke Moavcima. A car Judejski Josafat upita: Nema li tu pri pukovima koji prorok Gospodnji, da upitamo Gospoda preko njega? A jedan između slugu cara Izrailjeva odgovori i reče: Ovde je Jelisej, sin Safatov, koji služaše proroku Iliji, polivajući mu vodom ruke. A car Josafat reče o Jeliseju: U njega je reč Gospodnja.
Tada sva tri cara otidoše k svetom Jeliseju i moliše ga da se pomoli Gospodu za njih, da mu On otkrije šta njih očekuje. No sveti Jelisej reče Joramu, caru Izrailjevu: Šta je meni do tebe? Ti idi ka prorocima oca svoga Ahava i ka prorocima matere svoje Jezavelje, pa njih pitaj da kažu šta će vas snaći. A Joram, car Izrailjev, reče mu sa smirenjem: Radi toga li Gospod sabra nas tri cara, da nas preda u ruke Moavcima? Jelisej mu odgovori: Tako da je živ Gospod sila, pred kojim stojim, kada ne bih poštovao bogougodnog cara Josafata, ne bih mario za tebe idolopoklonika, niti bih te pogledao; nego dovedite mi gudača. I bi doveden k njemu gudač – levit, koji je divno umeo pevati psalme Davidove. I kad gudač pevaše, siđe Duh Sveti na Jeliseja, i on prorokujući reče: Načinite duboke jame po ovoj dolini, jer ovako veli Gospod: nećete videti ni dažda ni vetra, a jame će se napuniti vode, te ćete piti i vi i ljudi vaši i stoka vaša, pa će čak i Moavce Gospod predati u ruke vaše, i pobedićete svu silu njihovu, i raskopaćete sve utvrđene gradove njihove, i poseći ćete sva dobrorodna drveta njihova, i zatrpaćete kamenjem i zemljom sve izvore vodene, i opustošićete svu zemlju Moavsku.
I zbiše se sve ove reči prorokove. Jer sutradan, kada blagočestivi car jerusalimski Josafat prinošaše Bogu žrtvu rukama svešteničkim, svi ljudi ugledaše gde Edomskim putem teče voda, koja najpre dostiže do mesta gde beše Josafatova vojska, pa zatim, razlivajući se po okolini, ispuni sve jame po dolina i jaruge, i sva se zemlja natopi i nakvasi. I pošto se svi domila napiše vode i okrepiše, udariše na Moavce, razbiše ih do nogu, i svu zemlju Moavsku opustošiše, po reči proroka Božjeg, pa se pobednički svečano vratiše u svoju zemlju (4. Car. 3, 5-27).
Jednom neka udovica, supruga jednog od sinova proročkih, sa bolom govoraše proroku Jeliseju: Sluga tvoj, muž moj, umre; a ti znaš da se on bojao Gospoda. Sada pak dođe zajmodavac, kod koga se moj muž zadužno mnogo, i ne našavši kod mene ništa što bi mogao uzeti, jer sam uboga, on hoće da uzme u roblje dva sina moja, koji su mi uteha u udovištvu mom i zenice su očiju mojih.
Sažalivši se na udovicu i njenu decu, sveti prorok Jelisej upita je: Šta želiš da ti učinim? Kaži mi, šta imaš sada u kući svojoj? Ona mu odgovori: Sluškinja tvoja nema u kući ništa do sudić ulja. Tada joj sveti prorok reče: Idi, išti od svojih suseda što veći broj praznih sudova, pa se zatvori u kuću sa sinovima svojim, i nalevaj od svoga ulja u sve te sudove, i oni će se napuniti.
Udovica učini kako joj reče prorok: potraži od suseda prazne sudove, donese ih u kuću, zatvori za sobom vrata, i nalevaše ulje iz svoga suda u prazne sudove; pri tome joj sinovi pomagahu: dodavahu joj sudove i nalevahu ih, i u njenom sudu ulje ne nestade nego tečaše kao iz izvora. A kad se sudovi napuniše, ona reče sinovima svojim: Dajte mi još sudova. Sinovi joj odgovoriše: Nema više praznih. Tada prestade teći ulje i iz udovičina suda. Udovica s velikom radošću pohita k Božjem čoveku i obavesti ga o tom čudu. Sveti Jelisej joj onda reče: Idi, prodaj ulje, i oduži se; a što preteče, onim se hrani sa svojim sinovima.
Posle toga jednom prolažaše sveti prorok Jelisej kroz grad Sunam. Tu ga jedna bogata žena ustavi da jede hleba, i ugosti čoveka Božjeg s radošću. A kroz taj grad prorok Jelisej je često prolazio: i kad je sa Karmila išao na Jordan, ili u Galgal, ili u Jerihon, i kad se otuda vraćao na Karmil; i posle ovog poziva ženinog kad god kroz grad prolažaše, on uvraćaše u kuću njenu da jede hleba, pošto ona beše pobožna i dobrodeteljna. I ta žena reče svome mužu: Uverila sam se da je svet ovaj čovek Božji što često prolazi kroz ovaj grad. Zato da mu načinimo malu klijet, i da mu namestimo postelju i sto i stolicu i svećnjak, pa kad s puta svrati k nama, neka se ima gde odmoriti.
Tako i uradiše. I sveti prorok kad god bivaše u tom gradu, uvek stanovaše u toj klijeti. Jednom odmarajući se u toj klijeti, radi njega načinjenoj, čovek Božji razmišljaše na koji način da se oduži ovoj gostoljubivoj i dobrodeteljnoj ženi. I reče momku svome Gijeziju: Zovi ovu Sunamku. I on je dozva. Kada ona uđe, čovek Božji joj reče: Eto ti se staraš o nama; čime da ti uzvratimo za to? imaš li što da govorim caru, ili knezu, ili vojvodi? Ona odgovori: Nemam nikakve molbe za njih, jer živim usred svoga naroda.
Kada žena ode, sveti prorok upita Gijezija, čime da uzvrati toj ženi za njena dobročinstva. Gijezije mu odgovori: Ova žena nema dece, a muž joj je star, zato umoli Boga da joj da naslednika – sina. Ugodnik Božji učini tako: uznese Bogu toplu molitvu za ženu tu. I obavešten od Boga da mu je molitva uslišena, on ponova pozva Sunamku preko momka. I reče joj: Do godine u ovo doba grlićeš sina. A ona, poklonivši mu se, reče: Molim te, čoveče Božji, nemoj varati sluškinje svoje. Svetitelj je onda ubedi da veruje njegovoj nelažnoj reči. Potom zatrudne žena, i rodi sina druge godine u isto doba, kao što joj reče sveti prorok. I dete odraste. I kad jednom u vreme žetve izide k ocu svome i k žeteocima, on posle kratkog vremena reče ocu: Glava me boli. Otac naredi sluzi da ga odnese materi. Sluga ga uzme i odnese materi. I ležaše na krilu njezinu do podne, pa umre. Ona onda uze mrtvog sina, odnese ga u prorokovu klijet, položi ga u njegovu postelju, pa iziđe i zatvori vrata. Potom zovnu svog muža, ali mu ništa ne kaza o smrti sina, nego ga zamoli govoreći: Pošlji mi jednoga momka i jednu magaricu da otrčim do čoveka Božjeg, i brzo ću se vratiti. Muž je upita: Zašto danas hoćeš da ideš k njemu? niti je mladina ni subota. (Jer u te dane kod svetog proroka Jeliseja, koji je živeo na gori Karmilu, sabirahu se ljudi radi slavoslovljenja Boga, i radi pouke). A žena mu odgovori: Iako nije ni subota ni mladina, ipak ću ići.
I ona hitno otputova k svetome. Kada se pak približavaše gori Karmilskoj, čovek Božji, provideći njen dolazak, reče sluzi svome Gijeziju: Eto Sunamka dolazi. Trči joj u susret, i reci joj: Mir tebi! – Izišavši joj u susret, Gijezije joj reče: Mir tebi! mir mužu tvome! mir detetu tvome! A ona reče: Mir. No kada dođe k svetom Jeliseju na goru, ona pade pred njim i zagrli mu noge. Gijezije pristupi, želeći da je odgurne, ali mu sveti Jelisej reče: Ostavi je, jer joj je sada duša ucveljena, a Gospod sakri od mene žalost njenu i ne otkri mi. – A žena reče: Eda li sam iskala sina od gospodara svoga? nisi li ga ti sam, gospodaru moj, izmolio meni od Boga? ne govorah li ja tebi: nemoj me varati? I eto, sin moj sada umre.
Sažali se čovek Božji na ženu i, davši svoj štap Gijeziju, naredi mu da brzo ide i metne taj štap na umrlo dete. No mati umrlog deteta, ne zadovoljivši se time, pripade k svetom proroku i reče: Tako da je živ Gospod, i tako da je živa duša tvoja, neću te se ostaviti. – Tada sveti Jelisej ustade i pođe zajedno sa njom. Međutim Gijezije otide napred i metnu štap na lice detetu, ali dete ne pokaza znake života. I vrativši se, srete čoveka Božjeg i kaza mu da dete ne vaskrse. Kada sveti prorok Jelisej otide u grad i u ženinu kuću, on se pope u onu klijet gde na njegovoj postelji ležaše umrlo dete. Onda zatvori vrata i pomoli se Gospodu. Potom stade, i leže na dete metnuv usta svoja na usta njegova, i oči svoje na oči njegove, i ruke svoje na ruke njegove, i kolena svoja na kolena njegova, i dunu na njega, te se zagreja telo detetu. Onda prorok ustade, pohoda po sobi, pa se opet pruži nad detetom. Tako bi do sedam puta. Posle toga dete otvori oči svoje. Tada sveti Jelisej dozva Gijezija i naredi mu da zove detetovu majku. Kada ona uđe, on joj reče: Uzmi sina svog! – I pade žena k nogama njegovim, klanjajući mu se do zemlje; i uze sina svog, radujući se i hvaleći Boga.
Posle toga prorok Božji Jelisej otide u Galgal, mesto gde nekada Izrailjci, ulazeći u obećanu zemlju pređoše reku Jordan. U Galgalu se sveti Jelisej zadrža duže. I nastupi glad u toj zemlji. Sa prorokom behu i učenici njegovi, podražavajući njegov bogougodni život u čistoti i siromaštvu, slično monasima u novoj blagodati. Boravljenje čoveka Božjeg sa učenicima beše na usamljenom tihom mestu. Sveti Jelisej reče jednom momku svom: Pristavi veliki kotao i skuvaj zelje sinovima proročkim. – A njih beše oko sto duša. Jedan učenik otide u polje da nabere zelja, i nađe neki divlji plod sličan grožđu, zvan kolikintida, vrlo gorak, zbog čega su ga neki nazivali i žuč zemlje. Plod taj vrlo je štetan po zdravlje, mada se upotrebljava u lekovima; no upotreba u većoj količini izaziva smrt. Ne znajući sve to, učenik nabra pun plašt toga ploda, i metnu u kotao da se skuva. Kad varivo bi gotovo, usuše učenicima da jedu. Jedući, oni osetiše gorčinu a ujedno i bolove, i u strahu povikaše k svetom Jeliseju: Smrt je u kotlu, čoveče Božji! – I prestadoše jesti, jer beše nemoguće. Sveti Jelisej naredi da saspu malo brašna u kotao; ne zato da bi brašnom odstranio škodljivost jela, nego da bi sakrio svoje čudotvorstvo. I varivo postade prijatno, i škodljivost se pretvori u lek, i svi se najedoše i isceliše (4. Car. 4, 38-41).
U to vreme dođe k svetom proroku Božjem neki bogoljubivi čovek iz grada Val-Salise, i donese mu dvadeset malih hlebova ječmenih od prvopožnjevenog ječma. Čovek Božji naredi da se ti hlebovi razdele njegovim učenicima. A sluga mu reče da ti mali hlebovi neće biti dosta na sto ljudi. Na to mu sveti prorok reče: Ti razdeli svima, neka jedu; jer tako veli Gospod: svi će se oni najesti, i preteći će im. I bi tako: sto ljudi jedoše dosita i, po reči Gospodnjoj izrečenoj ustima proroka, preteče mnogo parčadi (4. Car. 4, 42-44).
U te dane razbole se od gube[1] čuveni vojvoda cara Sirskoga Neeman; on beše vrlo hrabar i srećan u bitkama, zato beše u velikoj časti u gospodara svog, cara Sirskog. Bolujući dugo, Neeman ne nalažaše lekare koji bi ga mogli izlečiti. Jednom iziđe iz Sirije jedna četa vojnika i zarobi u zemlji Izrailjskoj malu devojku, i predade je ženi vojvode svoga Neemana. Ta devojka beše slušala od svojih roditelja o svetom proroku Jeliseju, i o velikim čudesima koja bivaju molitvama njegovim. I ona reče svojoj gospođi, kojoj služaše: Kada bi gospodin naš otišao k proroku Božjem u Samariju, on bi ga oslobodio od gube.
Žena Neemanova obavesti o tome Neemana. Neeman otide k svome gospodaru, caru, ispriča mu sve, i zamoli ga da ga pusti u zemlju Izrailjsku, u Samariju, k proroku Božjem radi isceljenja. Car ga ne samo pusti nego mu i pismo dade za cara izrailjskog Jorama, sina Ahavova. Neeman, ponevši sa sobom dare za čoveka Božjeg: deset talanata srebra i šest hiljada zlatnika i desetore divne stajaće haljine, otputova u zemlju Izrailjsku, i predade caru Joramu pismo od svoga cara. U pismu je bilo napisano: Eto, kad ti dođe ovo pismo, znaj da poslah k tebi Neemana, slugu moga, da ga oslobodiš od gube.
Pročitavši pismo cara sirijskog, car izrailjski Joram se veoma snuždi i, razdravši haljine na sebi, reče: Zar sam ja Bog koji može usmrćivati i oživljavati, te šalje k meni gubava čoveka da ga oslobodim od gube? Pogledajte i vidite kako samo traži povod da bi zaratio na mene. – Saznavši da car, veoma potresen, razdra haljine svoje, sveti prorok Jelisej posla k caru i poruči: Što se potresaš, i zašto si razdro haljine svoje? Neka Neeman odmah dođe k meni, da pozna da ima prorok Božji u Izrailju.
Neeman dođe sa konjima i kolima svojim, i stade na vratima doma Jelisejeva. Sveti Jelisej posla k njemu slugu svoga sa porukom: Idi, okupaj se sedam puta u Jordanu, i ozdraviće telo tvoje, i očistićeš se. – Neeman se rasrdi na proroka i pođe govoreći: Ja mišljah, on će izaći k meni, i staće, i prizvaće ime Gospoda Boga svog, i metnuće ruku svoju na gubava mesta tela mog, i očistiti gubu, a on mi naređuje da idem na Jordan. Zar reke u Damasku Avana i Farfar nisu bolje od Jordana i svih voda Izrailjskih? Zar se ne bi mogao u njima okupati i očistiti?
Rekavši to, Neeman krenu gnevan iz Samarije. No sluge njegove savetovahu mu putem da se ne ogluši o naređenje proroka Božjeg, i govorahu mu: Da ti je prorok naredio da uradiš nešto vrlo teško, zar ti ne bi izvršio njegovo naređenje? a on ti naredi jednu sitnicu: da se okupaš u Jordanu, pa ćeš se očistiti. A ti ni to nećeš da učiniš.
Neeman primi savet svojih slugu, uputi se na Jordan, siđe s kola, i zaroni u Jordan sedam puta, kao što mu beše naredio čovek Božji, i tog časa se telo njegovo očisti od gube, i on iziđe iz reke svež i zdrav kao mladić. Onda se on sa celom pratnjom svojom povrati k svetom Jeliseju i, stavši pred njim, reče: Evo sada poznah da nema Boga nigde na zemlji do u Izrailju; stoga primi od sluge svoga ove darove koje ti donesoh. – I Neeman ponudi čoveku Božjem zlato, srebro i haljine. Ali sveti Jelisej mu reče: Tako da je živ Gospod, pred kojim stojim, neću primiti ništa. – I navaljivaše Neeman na proroka da uzme donesene darove, ali on ostade neumoljiv, i ne uze. Tada se Neeman obrati svetome sa molbom, rekavši: Dopusti sluzi tvome da uzme sa sobom od ove zemlje koliko mogu poneti dve mazge; odnevši tu zemlju doma, ja ću podići žrtvenik Gospodu Bogu Izrailjevu, jer od sada sluga tvoj neće više prinositi žrtava drugim bogovima nego samo Jednom Istinitom Bogu. – Sveti Jelisej mu dopusti da uzme što ište, i otpusti ga s mirom.
Kada Neeman ode od čoveka Božija Jelnseja, sluga svetog proroka Gijezije reče u sebi: Eto, gospodar moj učini veliku dobrotu Neemanu Sirjaninu, a ne hte da primi od njega darove. Tako da je živ Gospod, potrčaću za njim i uzeću što od njega. – I Gijezije otrča za Neemanom. A kad ga Neeman ugleda gde trči za njim, skoči s kola svojih i pođe mu u susret. Pošto se pozdraviše, Gijezije reče Neemanu: Gospodar moj posla me da ti kažem: evo, baš sad dođoše k meni dva mladića iz gore Jefremove, proročki učenici, stoga daj za njih talant srebra i dve stajaće haljine. A Neeman reče: Uzmi dva talanta, i haljine. – I složi Neeman dva talanta srebra u dve vreće, i dade Gijeziju dva momka svoja da mu ponesu srebro, i usto dve stajaće haljine.
Gijezije stiže u sumrak kući sa dva momka, uze darove, momke odasla natrag, a darove sakri. Onda otide i javi se gospodaru svome. Sveti Jelisej ga upita: Otkuda dolaziš, Gijezije? Gijezije odgovori: Nikuda nije išao sluga tvoj. Na to mu sveti Jelisej reče: Zar srce moje nije išlo s tobom i nije videlo, kako onaj čovek siđe s kola i iziđe ti u susret, i kako ti uze od njega srebro i haljine: i zar ja ne znam da si ti nameran da za to srebro kupiš sebi gradine, maslinjake, vinograde, ovce, goveda, robove i robinje? Zato guba Neemanova neka prione za te i za seme tvoje do veka. – I otide Gijezije od Jelijseja gubav i beo od gube kao sneg (4. Car. 5, 1-27).
Jednom učenici proročki rekoše svetom Jeliseju: Gle, obitalište u kome živimo oko tebe tesno nam je; nego da otidemo na Jordan, pa da uzmemo svaki po brvno i načinimo onde sebi obitališta gde ćemo boraviti. Sveti im reče: idite. A jedan od učenika krotko pozva i njega da pođe s njima, rekavši mu: Pođi i ti, oče, sa slugama tvojim. I čovek Božji pođe s njima. I došavši na Jordan, oni stadoše seći drva. Pri tome, jednome dok secijaše drvo, spade sekira sa držalje i pade u vodu; a on povika govoreći: avaj gospodaru moj, ovu sekiru ja uzeh na poslugu od prijatelja. A čovek Božji upita: Gde je pala sekira? Onaj mu pokaza mesto. Svetitelj odseče drvo i baci ga onamo, i sekira ispliva na površinu vode. I reče svetitelj drvosečcu: uzmi je. I ovaj pruži ruku svoju, te je uze (4. Car. 6, 1-7). U ovog svetog čoveka bejaše tako velika sila po Bogu, da je čak i prirodnu težinu železa mogao toliko umanjiti da je železna sekira plovila povrh vode kao opali list s drveta.
Sveti prorok Jelisej video je ono što se dešava na velikoj daljini kao da se dešava tu, pred njegovim očima. Tako, car Sirski kad vojevaše na Izrailja, mnogo puta se savetovao sa doglavnicima svojim kako da napravi zasedu za cara Izrailjskog, i određivao je jedno ili drugo mesto, gde je odred vojske imao da bude u zasedi. No sveti Jelisej, provideći to, slao je k caru Izrailjskom i predupređivao ga, govoreći: Čuvaj se da ne ideš onuda, jer su tamo Sirci u zasedi. – Car je slao tamo da se proveri je li to istina; i uverivši se da je tako, dobro se čuvao i nije prilazio tome mestu, već je slao svoje vojnike koji su iznenada napadali na Sirce i razbijali ih. A to se dešavalo ne jedanput, i ne dvaput.
Saznavši za to, smuti se srce caru Sirskom, i on sazva svoje doglavnike, i upita ih: Zašto mi ne kažete, ko dostavlja moje tajne caru Izrailjskom, i predaje me u ruke njegove? A jedan od njih odgovori mu: Niko, care, gospodaru moj; i to biva ne od nas; nego u Izrailju ima prorok Jelisej koji dostavlja caru Izrailjevu sve reči koje progovoriš i u tajnoj ložnici svojoj. Tada car reče: Idite, doznajte gde je taj prorok, da pošljem vojnike da ga uhvate i dovedu k meni.
Oni doznadoše da se prorok Jelisej nalazi u Dotaimu, i obavestiše o tome cara. Car posla tamo konjicu, kola i veliki odred vojske; i oni došavši noću opkoliše grad. Sutradan zorom sluga Jelisejev iziđe, a to vojska sirijska opkolila grad sa mnoštvo konja i kola, i on, utrčavši k svetom Jeliseju, povika: Jaoh gospodaru, šta ćemo raditi? Sveti Jelisej mu odgovori. Ne boj se, jer je više naših nego njihovih.
I pomoli se Jelisej Bogu, govoreći: Gospode, otvori sada oči sluzi tvome, da vidi silu Tvoju. – I Bog otvori oči momku Jelisejevom, i on vide, a to gora puna konja i kola ognjenih oko Jeliseja. I iziđe sveti Jelisej sa slugom svojim iz grada ka Sircima, a i oni pođoše ka njemu. I pomoli se Jelisej ka Gospodu, govoreći: Gospode, oslepi ovaj narod! – I oslepi ih Gospod na molbu Jelisejevu. Tada im reče Jelisej: Nije ovo put i nije ovo grad, kuda treba da idete; nego hajdete za mnom, i ja ću vas odvesti k čoveku koga tražite. I odvede ih u Samariju. A kad dođoše u Samariju, pomoli se Jelisej Bogu, govoreći: Gospode, otvori im oči da vide gde se nalaze. – I Gospod im otvori oči, i oni ugledaše da se nalaze usred Samarije. A car izrailjski, saznavši za njihov dolazak, i videvši ih, upita svetog Jeliseja: Naređuješ li, oče, da ih uništim? No sveti odgovori: Ne, nemoj ih uništavati, jer ih ti nisi doveo ovamo, niti si ih svojim oružje.m zarobio; nego im iznesi jelo i piće neka jedu i piju, pa ih onda pusti da idu svome gospodaru. – I car im ugotovi gozbu veliku, te jedoše i piše; pa ih otpusti, i oni otidoše k caru svome; i od tada prestadoše najezde iz Sirije u zemlju Izrailjevu (4. Car. 6, 8-23).
Pošto prođe mnogo vremena posle ovoga, car sirski Venadad skupi svu vojsku svoju, krenu u rat protiv cara izrailjskog Jorama, i došavši opkoli Samariju, prestonicu careva izrailjskih, gde se tada nalažaše i sveti prorok Jelisej. U gradu nastade velika glad, te su ubogi ljudi i decu svoju jeli. A kad jednom car izrailjski hođaše po bedemima gradskim, jedna žena povika k njemu govoreći: Pomagaj, care gospodaru! – Car joj odgovori: Ako ti Gospod ne pomaže, kako ću ti ja pomoći? s gumna li, ili iz pivnice, da ti dam neku prehranu? Uostalom, reci šta hoćeš. – Žena se onda stade žaliti na drugu ženu, govoreći: Ova žena reče mi: daj sina svoga da ga pojedemo danas, a sutra ćemo pojesti moga sina. I skuvasmo sina moga i pojedosmo ga. A sutradan rekoh joj: daj sina svoga da ga pojedemo. Ali ona sakri svoga sina.
Kad car izrailjski ču reči ženine, razdra haljine svoje, i strašno se razgnevi na proroka Božjeg Jeliseja, što ga ovaj savetom svojim zadržavaše da se ne pokori caru sirskom i da mu ne preda grad u ruke nego da čeka pomoć Božju. I reče car u gnevu: Tako da mi učini Bog i tako da doda meni kaznu, ako glava Jelisejeva ostane danas na njemu! – I odmah posla dželata da odseče glavu proroku. A čovek Božji seđaše u svojoj kući, i starci izrailjski seđahu kod njega. I reče sveti Jelisej prisutnim starcima: Znate li da car Joram, sin ubice Ahava koji ubi nevinog Navuteja, posla dželata da mi ovde odseče glavu? No vi dobro zaključajte vrata i ne puštajte ga ovamo dok sam gospodar njegov, koji ga je poslao, ne dođe ovamo; eto čuje se i bahat nogu gospodara njegova za njim.
Dok sveti govoraše ovo, car sustiže poslatog dželata i obustavi izvršenje kazne; jer se car posle svoje zle odluke raskaja, i sam lično pohita za poslanim dželatom, da ovaj ne bi izvršio zlo naređenje. Znao je car da je prorok Jelisej svet i nevin, i da je vrlo potreban izrailjskom carstvu, jer mnogima čini dobra. I došavši k proroku Božjem, car reče: Gle, koliko zlo posla na nas Gospod! Čemu ću se još nadati od Njega? Predaću grad caru sirskom i pokloniću mu se, da ne bismo svi pomrli od gladi; jer je bolje da ostanemo živi potčinivši mu se, nego da, protiveći mu se, pomremo od gladi.
No sveti prorok Jelisej reče caru i svima prisutnima: Čujte reč Gospodnju! Ovako veli Gospod: sutra u ovo doba na vratima Samarije biće mera beloga brašna za sikal, i dve mere ječma za jedan sikal. – A velikaš, na kojega se ruku car naslanjaše, odgovori čoveku Božjem i reče: Kada bi Gospod i nebo otvorio, pa neće biti tako kako ti govoriš. Sveti Jelisej mu na to reče: Evo, ti ćeš to svojim očima videti, ali nećeš od toga hleba jesti.
Umirivši se malo, car ode u svoju palatu. I te noći, kada se sveti Jelisej moljaše ka Gospodu Bogu za oslobođenje grada, Bog posla veliku pometnju u vojsku sirsku: jer Gospod učini te se u okolu sirskom ču zveka oružja, lupa kola, rzanje konja i vika neke ogromne vojske, te Sirci rekoše jedan drugome: eto, car izrailjski najmio je protiv nas careve Hetejske i careve Misirske, i oni mu dođoše u pomoć sa svojim vojskama. – Strahovito uplašeni, Sirci povikaše: Bežimo odavde! bežimo! – I noću po mraku zajedno sa svojim carem oni pobegoše, ostavivši šatore svoje i konje svoje i magarce svoje i sve što beše u logoru njihovom, spasavajući gole živote svoje.
A te noći oko gradskih vrata seđahu četiri gubava čoveka, i rekoše jedan drugome: Što mi sedimo ovde, očekujući smrt? Ako uđemo u grad, u gradu je glad, i mi ćemo umreti od gladi; ako i ovde ostanemo, opet ćemo umreti; nego hajde da uskočimo u sirski logor, pa ako nas poštede, ostaćemo u životu, ako li nas pogube, poginućemo; bolje je da umremo od mača nego od gladi ovako se strašno zlopateći. – Tako se dogovorivši, oni ustadoše i noću pođoše u sirski logor. Ušavši u logor, oni ne nađoše nijednog čoveka; prošavši do sredine logora, takođe nikoga ne videše; i mnogo se tome čuđahu. Onda uđoše u jedan šator, i najedoše se i napiše se, i pokupiše iz njega srebro i zlato i haljine, i otidoše te sakriše. Pa se vratiše i uđoše u drugi šator, te pokupiše i iz njega što mogahu poneti, i sakriše. Zatim rekoše među sobom: Neradimo dobro; današnji dan je dan radosnih vesti, a mi ćutimo; ako uščekamo do zore, bićemo krivi za veliki greh; zato pohitajmo u grad da izvestimo carev dom.
Došavši do gradskih vrata, oni dozvaše vratare gradske, i rekoše im: Mi idosmo u sirski logor, i ne videsmo tamo nijednog čoveka, i ne čusmo glasa čovečijeg: samo su ostali konji povezani i magarci, i šatori na svojim mestima, prepuni bogatstva. – Vratari gradski izvestiše o tome carev dom. Car ustade po noći, sazva dvorjane i stade se s njima savetovati; pa posumnjavši, reče: Kazaću vam u čemu je ovo lukavstvo Siraca. Oni znaju da mi gladujemo, zato otidoše iz logora da se sakriju u polju govoreći: kad iziđu iz grada, pohvataćemo ih žive i ući ćemo u grad. – Dvorjani savetovaše caru da se pošalje izvidnica koja bi to izvidela. I posla car dva konjanika. Oni odoše u logor sirski i nikog ne nađoše, pa odjuriše put Siraca sve do Jordana; i gle, po svemu putu bejaše puno haljina i oružja, koje Sirci pobacaše bežeći u velikom strahu. Tada se vratiše izvidnici i obavestiše cara i narod. Narod onda pojuri iz grada i razgrabi sav logor sirski; i prodavaše se mera beloga brašna za sikal, i dve mere ječma za sikal, po reči Gospodnjoj. I car postavi na gradska vrata onoga doglavnika, na kojega se ruku naslanjaše, da održava red. I kad on htede da uredi da se narod ne tiska na vratima, izgazi ga narod, te umre, kao što čovek Božji Jelisej reče, kada ovaj doglavnik, ne verujući reče Gospodnjoj, izrečenoj ustima proroka, o izobilju hleba, protivrečaše, govoreći: Kada bi Gospod i nebo otvorio, neće biti tako kako ti govoriš (4. Car. 6, 24-7, 20).
Čudesan beše ovaj veliki ugodnik Božji i u drugim proročkim darima i delima, kao što o tome opširno piše u Knjigama o Carevima. On predskaza sedmogodišnju glad u zemlji Izrailjskoj (4. Car. 8, 10). Preduznavši smrt sirskog cara Venadada, on predskaza da će Azail postati car sirski (4. Car. 8, 13). Pomazavši za cara Juja, jednoga od knezova izrailjskih, on ga podstače da istrebi bogomrski idolopoklonički dom Ahavov (4. Car. 9, 3). I Juj ubi dva idolopoklonička cara: Jorama izrailjskog, i Ohoziju judejskog, unuka pobožnog cara Josafata, koji ne ugledajući se na deda svog skrenu u bezbožje. On ubi i pokvarenu Jezavelju, ženu Ahavovu a majku Joramovu, i pobi sve žrečeve i mage Vaalove. U svemu tome njemu su pomagali blagoslov i molitve svetog proroka Jeliseja.
Po smrti Juja carova u Izrailju sin njegov Joahaz, zatim unuk njegov Joas. Za carovanja Joasova razbole se u Samariji na smrt čovek Božji Jelisej, koji već beše u dubokoj starosti. Car izrailjski Joas dođe da ga poseti i, plačući za njim, govoraše: Oče moj, oče moj, kola Izrailjeva i konjici njegovi! A Jelisej mu reče: Uzmi luk i strele, otvori prozor s istoka, u pravcu Sirije, i nategni luk sa strelom. – Car učini tako. Onda prorok Božji, metnuvši ruke svoje caru na ruke, reče mu: Streljaj ka Siriji. I car pusti strelu. A prorok reče: Ova strela je strela izbavljenja Gospodnjega, strela izbavljenja od Siraca, i ti ćeš pobediti Siriju. – I opet naredi caru da uzme u ruke luk i strele. Car uze. A prorok mu reče: Udari strelom u zemlju. Car udari tri puta, pa stade. Tada se rasrdi na nj čovek Božji i reče: Da si udario pet puta ili šest puta, ti bi pobedio Siriju sasvim; a sada ćeš ih samo tri puta razbiti (4. Car. 13, 14-19). Pošto tako prorokova caru, sveti Jelisej umre, i bi pogreben česno.[2]
Prorok Jelisej činjaše čudesa ne samo za života, nego se i po smrti svojoj pokaza čudotvorac. Godinu dana posle njegove smrti dogodi se ovo: jednoga mrtvaca nošahu iz Samarije van grada da ga sahrane. Ali kako se u to vreme iznenada pojaviše Moavićani, čineći pljačkaški nalet na zemlju Izrailjsku, to oni što nošahu mrtvaca, kada ugledaše neprijatelje, baciše mrtvaca u najbližu pećinu, pa pobegoše u grad. A ta pećina beše ona, u kojoj je počivalo telo svetog proroka Jeliseja. Čim se mrtvac dotače prorokovih kostiju, on odmah ožive i, izišavši iz pećine, ode u grad.
Tako Bog i po smrti proslavi Svoga ugodnika. Za sve to neka je Bogu našem slava, čast i poklonjenje sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG
METODIJA,
patrijarha carigradskog
 
Svetitelj Hristov Metodije beše rodom sa Sicilije. Još u mladosti on primi monaški obraz, i veoma napredovaše u mnogim vrlinama. Za carovanja Lava Jermenina,[3] ikonoborca, on beše u zvanju apokrisijarija[4] kod svjatjejšeg Nikifora, patrijarha carigradskog. Patrijarh Nikifor posla svetog Metodija k papi u Rim povodom nekih crkvenih poslova. Sveti Metodije se namerno zadrža dugo u Rimu, pošto zločestivi car Lav otera svjatjejšeg Nikifora sa patrijaršijskog prestola i mesto njega postavi svog jednomišljenika jeretika ikonoborca Teodota Milisijskog, nazvanog Kasiter.[5] A kad pogiboše car Lav i lžepatrijarh Teodot, sveti Metodije se vrati iz Starog Rima u Novi. U činu prezvitera on služaše Gospodu u svetosti i pravdi, i stalno se boraše protiv ikonoboračke jeresi, koja u to vreme beše veoma jaka: jer posle Lava Jermenina na carski presto stupi, takođe jeretik ikonoborac, Mihailo Valvos ili Travlos,[6] a patrijaršijski presto držahu ljudi nepobožni. I blaženi Metodije uze na sebe veliki podvig, prepirući se sa jereticima i posramljujući ih. Zbog takve delatnosti njegove, zločestivi car mučaše u okovima i tamnici svetog Metodija, kao što o tome tvrdi Zonara.[7] On kaže da se Mihailo Travlos u početku svoga carovanja pokaza dobar, jer mnoge svete oce, koje Lav Jermenin beše zbog ikonopoštovanja poslao u zatočenje, on oslobodi zatočenja i okova; ali posle dosta vremena on odbaci to licemerno dobrotvorstvo i, ne skrivajući svoje zlobno zloverje, stade goniti pravoslavne. Pored mnogih drugih koji ljuto postradaše od njega, on se sa naročitim besom okomi na svetog Metodija i na episkopa sardijskog Jevtimija. Zbog poštovanja ikona on Jevtimija posla u progonstvo, a svetog Metodija zatvori u tamnicu u Akriti. Isti Zonara ovako opisuje zloverje cara Mihaila Travlosa: on u svemu podražavaše cara Kopronima;[8] blagonaklonjen Jevrejima, on naređivaše da se posti subota; ne verujući u vaskrsenje mrtvih, on ismevaše nadu na blaženi život za grobom; podsmevaše se svetim prorocima; govoraše da đavola nema; prljave telesne grehe ne smatraše za greh; držaše da će Juda Izdajnik biti spasen, i poštovaše ga kao svetog; mudrost knjižnu veoma nenaviđaše, i ne dopuštaše roditeljima da decu svoju daju u školu, da ne bi, izučivši tajne Svetoga Pisma, izobličili njegovo bezumlje, nego da kao neznalice i neučeni sleduju njegovoj jeretičkoj zabludi.
Tako govori Zonara. Sveti Metodije se junački suprotstavljao zlovernom caru, kao mudar i vičan znalac Svetoga Pisma, pravoslavnih dogmata i predanja svetih Otaca. Zbog toga je kao ispovednik istine podnosio ne samo okove i tamnice nego i rane.
Posle smrti Mihaila Travlosa zacari se njegov sin Teofil[9] naslednik ne samo prestola nego i zloverja svoga oca. Teofil mnoge umori za pobožno poštovanje svetih ikona. No pošto je voleo knjižnu mudrost, on obnovi zapustele u Carigradu škole i naredi da se u njima radi. On i svetog Metodija pusti iz zatočenja na slobodu, kao što o tome piše grčki istoričar Mihailo Glikas: Na nov i čudesan način Bog izvede Metodija iz mračne tamnice. Iz ljubavi prema znanju, Teofil je često provodio vreme u čitanju knjiga. Jednom mu dođe do ruku knjiga, čija mu sadržina beše malo razumljiva; neko mu od bliskih reče da niko ne ume tako znalački objašnjavati teška mesta u knjigama kao Metodije, zatvorenik u tamnici u Akriti. Car odmah posla naređenje da mu iz tamnice dovedu svetog Metodija. Pošto se vide sa svetim Metodijem i porazgovara s njim, car se uveri da je Metodije zaista mudar čovek, i pusti ga na slobodu iz uvaženja prema njemu.
Dobivši slobodu, sveti Metodije se opet stade prepirati sa jereticima, učeći da svetim ikonama treba odavati dostojno poštovanje i poklonjenje. Time on ponova navlačaše na sebe gnev ikonoboraca. Za ovu delatnost svetog Metodija doznade i car, i veoma se gnevljaše na njega, ali skrivaše svoje nezadovoljstvo do zgodnijeg vremena. U te dane Grci behu u ratu sa Saracenima, i pojavi se potreba da sam car otide među vojsku na ratište. Polazeći ka vojsci, car povede sa sobom i svetog Metodija, jedno kao radi molitve, drugo radi čestih razgovora o Svetom Pismu i rešavanju teških pitanja iz njega, pošto se car beše uverio da ih sveti Metodije mudro rešava. U samoj pak stvari, car povede sa sobom ugodnika Božjeg bojeći se da u prestonici, ako u njoj ostane sveti Meotdije, ne bukne narodna pobuna protiv ikonoboraca: jer prepodobni beše omiljen u narodu kao čovek svet i učen, koji se izvrsno razume ne samo u duhovnim stvarima nego i u građanskoj upravi. Zato ga car i ne ostavi u prestonici za vreme svoga odsustva, nego ga povede sa sobom.
Ali, po popuštenju Božjem, Izmailjćani pobediše Grke i uništiše svu vojsku Teofilovu, tako da on sam jedva uteče sa nešto malo preostale vojske. Tada zločestivi car javno pokaza svoj gnev protiv svetog Metodija, koji je dotle skrivao u srcu, rekavši: Bog zato i darova pobedu neprijateljima našim što se među nama nalaze idolopoklonici. – Govoreći tako, ovaj bednik svete ikone nazivaše idolima. Protiv toga ustade sveti Metodije i reče: Gospod dopusti neprijateljima pobedu nad hrišćanima, jer se razgnevi na hrišćane zato što Ga beščeste na svetim ikonama Njegovim.
Besan od gneva, car naloži teške rane na svetog Metodija,[10] pa ga onda posla u zatočenje na jedno ostrvo. Tamo naredi da ga sa dva razbojnika zatvore u grobnoj pećini, duboko pod zemljom iskopanoj, kuda ni sunčev zrak nije dopirao. Tako sveti Metodije postade živi mrtvac, boraveći u nedrima zemlje i blagodareći Boga, kao Jona u kitovom trbuhu. A jednome ribaru beše naloženo da mu donosi hranu, i to vrlo oskudnu, tek da ne umre od gladi; jer su mučitelji želeli da mu se produžava život, kako bi se što duže zlopatio u tom grobu.
U to vreme car Teofil podvrgnu mukama zbog poštovanja svetih ikona još dva sveta ispovednika: Teodora i Teofana;[11] na njihovim licima biše usijanim gvožđem urezane reči o njihovom poštovanju svetih ikona, posle čega ih car posla u zatočenje. Put ih je vodio pored onog ostrva, na kome je sveti Metodije tamnovao u grobnoj pećini. Srevši se slučajno na putu sa onim ribarom koji hranjaše sužnja, sveti ispovednici saznadoše od njega sve podrobno o svetom Metodiju. Ali pošto im beše nemoguće da se vide s njim, jer ljudi što ih vođahu u zatočenje behu veoma strogi, to sveti Teodor i Teofan napisaše po ovom ribaru pozdrav svetom Metodiju u kratkim stihovima: „K živome, koji kao mrtav sedi u grobu; k zemnome, koji obilazi nebeske krajeve; k onome koji okove nosi pišu okovani koji imaju lica nacrtana“.
Pročitavši ovaj pozdrav, i saznavši od ribara o podvizima svetih stradalnika, sveti Metodije se uteši duhom, i zablagodari Bogu što ih ukrepi na takav podvig. Pa im i on otpisa u sličnim stihovima ovako: „One koji su upisani u knjngu nezaborava na nebu, „ od kojih svaki ima lice iscrtano; te sužnje pozdravlja onaj koji je pre smrti pogreben i okovan“.
U toj grobnoj tamnici sveti Metodije provede sve do smrti cara Teofila; i kada njega istinski mrtvoga primi grob u sebe, tada ovog živog mrtvaca grob izrignu iz sebe, kao nekada kit Jonu iz utrobe svoje, i darova ga svetu. Kada smrt pokri oči Teofilu grobnim prahom, i kada grobom zatvori njegova pogana usta i ćutanje naloži na njegov bogohulni jezik, tada slavni ispovednik ponova ugleda svetlost dana i ponova otvori usta svoja za propovedanje pobožnosti.
Posle Teofilove smrti zacari se njegov sin Mihailo III, sa svojom majkom Teodorom, koja i upravljaše carevinom zbog Mihailova maloletstva.[12] Primivši upravu nad carstvom, carici Teodori beše prva briga mir Crkve Hristove, koji beše silno narušen ikonoborstvom. Od dana prvog cara ikonoborca, Lava Isavrijanca,[13] pa sve do smrti Teofilove, prođe sto i dvadeset godina; za to vreme ikona Hristova bila je sramoćena od hrišćana; i Hristos Bog, razgnevljen i srdit, dopuštao je ne mala zla na hrišćansko carstvo. U te godine Saraceni zauzimahu mnoge hrišćanske pokrajine, pljačkahu ih, i mnoge žitelje u ropstvo odvođahu. Tih godina se i grčkorimsko carstvo razdeli na dva carstva; a ranije je car Novoga Rima, ili grčki, vladao i Starim Rimom, te Istok i Zapad behu ujedinjeni pod skiptrom grčkoga cara. Ali usled jačanja ikonoborske jeresi, i usled ljutog mučenja i ubijanja bezbrojnih ispovednika pobožnost od strane ikonoboraca, Zapad se otrže ispod vlasti grčkih careva, postavivši sebi svog sopstvenog cara. Stoga grčki car bi prinuđen vladati samo Grčkom, i to ne celom, pošto Saraceni behu zauzeli Palestinu sa svetim gradom Jerusalimom, Siriju, Arabiju, i Egipat sa pripadajućim mu oblastima. Sve to Bog dopusti zbog grehova hrišćana, koji otpadoše od istinske pobožnosti i u jeres zalutaše, te svete ikone naružiše. Imajući to u vidu, pobožna i puna bogonadahnutog razuma carica Teodora prionu svim srcem da u hrišćanskom carstvu istrebi prokletu jeres ikonoborsku i da pravoverje utvrdi, povrativši svetoj Crkvi pobožno poštovanje svetih ikona kao najlepši ukras neveste Hristove. Stoga ona naredi odmah da se puste iz okova i tamnica i vrate iz progonstva svi ispovednici pobožnosti, da dođu u Carigrad na Sabor, koji bi sa doličnom češću vratio svete ikone u hramove Božje. Tada i sveti Metodije bi izveden iz grobnog zatvora. Na patrijaršiskom pak prestolu još seđaše, kao mrzost opustošenja na mestu svetom, lžepatrijarh Jovan, zvani Anije,[14] jeretik i vračar, doveden carem Teofilom na presto. Pošto sveti oci ne željahu da opšte s njim, to blagočestiva carica Teodora liši prestola tog lžepatrijarha i odagna ga iz Crkve kao divljeg vepra iz vinograda. Tada po blagovoljenju Božjem bi izabran za patrijarha sveti ispovednik i mučenik Metodije i uzveden na presto uz neopisanu radost svih pravoslavnih (843. godine).
Ovo postavljenje svetog Metodija za patrijarha, koje bi više po Božjem nego po ljudskom izboru, bilo je još ranije predskazano proroštvom prepodobnog Joanikija Velikog,[15] o čemu u njegovom žitiju piše ovako: Jednom iguman manastira Agavronskog Evstratije upita prepodobnog Joanikija: Oče, dokle će svete ikone biti gažene? i dokle će trajati to da se one ne vraćaju Crkvi, da se gonitelji povećavaju, i da Hristovo stado divlje zveri razgrabljuju? – Sveti otac Joanikije odgovori: Počekaj još malo, brate, pa ćeš videti silu Božiju: crkvenu upravu primiće neko po imenu Metodije; on će Božanstvenim Duhom upravljati Crkvom, i jeresi istrebiti, i pravoslavnim dogmatima Crkvu utvrditi, i tišinu i jednomislenost zavesti; a one koji se protive, smiriće desnica Višnjega.
Ovo proroštvo prepodobnog Joanikija očigledno se zbi na svetom Metodiju. Jer po smrti cara Teofila on bi postavljen za patrijarha carigradskog, kao dostojan takvog velikog čina, kao čvrsti stub pravoverja i nepokolebljiva tvrđava pobožnosti, kao mučeništvom ukrašen vojnik Hristov, od Boga prednaznačen i od prozorljivog muža predskazan za veliku arhijerejsku službu. Sveti Metodije sa blagovernom caricom Teodorom sazva u Carigradu pomesni sabor svetih otaca, koji potvrdi pravoslavne dogmate svetog Sedmog Vaseljenskog Sabora, sazvanog protiv ikonoboraca u Nikeji za carovanja Konstantina i Irine.[16] One pak koji ne primaju dogmate tog Vaseljenskog Sabora pomesni sabor predade po drugi put anatemi. Obradovavši pravoslavne, preobrativši crkvenu smutnju u mir, buru i uznemirenost – u tišinu, oci sabora veoma svečano uneše česne ikone u Crkvu u prvu nedelju Svete Četrdesetnice. I bi velika radost ne samo u Carigradu nego i u svima mestima podnebesja gde se nalažahu pravoslavni hrišćani. To bi 843. godine.
Dok su se pravoslavni hrišćani svuda radovali i duhovno likovali, zavist kidaše srca onih u čijim dušama beše ukorenjena ikonoborska jeres; takvi behu: gorespomenuti, s prestola zbačeni, lžepatrijarh Anije; brat njegov Arsabar, patricije po zvanju, i još neki drugi od velikaša i nižih činovnika. Ne znajući šta da rade, oni u zlobi svojoj smišljahu kako da oklevetaju svjatjejšeg Metodija. U tom cilju ovi jeretici velikim zlatom potkupiše jednu jeretikinju, velikašku ženu, kojoj sin beše oblasni načelnik u Smirni, da ide k carici i k vaspitačima mladoga cara i da im kaže kako je novopostavljeni patrijarh Metodije, tobož, bludodejstvovao sa njom. Ovi bedni jeretici to preduzeše, računajući da će lakše moći nagrditi i učenje setog Metodija i svete ikone, ako obrukaju patrijarha rasprostranivši u narodu ovako gadnu klevetu. Potkupljena žena ode carici i vaspitačima mladoga cara i bezočno okleveta pred njima svetog Metodija, optužujući njega svetog i nevinog. Da bi njenu laž primili kao istinu, ona lijaše suze, kao da je nasilno nastradala od novopostavljenog patrijarha. Oni se začudiše ovoj stvari i veoma sablazniše. I odmah se ovaj glas pronese po celom gradu, smućujući pravoslavne a veseleći zloverne. Jeretici ismevahu pravoslavne, govoreći im: Eto kakvog patrijarha imate; eto kome sledujete!
Ču o tome i sam svjatjejši Metodije, i čuđaše se otkuda ta napast proiziđe. No imajući čistu savest, on se u duši radovaše ovako nezasluženoj napasti. Ali mu i mnogo beše žao što se toliki narod sablažnjava i što zloverni jeretici ismevaju pravoslavne. Kako dakle postupa ovaj veliki arhijerej, čovek nevinih ruku i čista srca, koji je od utrobe matere svoje sačuvao čednu čistotu tela svoga? Želeći ne toliko da sebe opere od lažne optužbe, koliko da otkloni od Crkve sablazan i zapuši lažljiva usta jereticima, patrijarh odluči, ma da sa stidom, da obelodani potajnu bolest tela svoga, za koju dotada niko nije znao, da bi na taj način pokazao da je nesposoban za telesni greh. Stoga posla u carev dvor i zamoli da se odredi pravedni sud, koji bi isledio stvar između njega i spomenute žene. I predstavši sudu česnih lica, patrijarh, ne hoteći da se raspravlja sa bestidnom ženom i želeći da nepobitno dokaže svoju nevinost, on, primoran težinom klevete, odbaci prirodan i takvom čoveku doličan stid, obnaži se i pokaza tajne delove tela svog, od bolesti potpuno sparušene, kao da su umrtvljeni. I svi uvideše koliko je lažna kleveta one žene, jer videše da je tako bolestan čovek nesposoban za telesni greh. I obradovaše se pravoslavni što se ukloni sablazan od Crkve i što se skinu sram sa sinova pobožnosti. A zloverne jeretike obuze stid i zapušiše im se nečestiva usta; i gadost njihova okrenu se na glavu njihovu, i ismevanje njihovo bi njima samima na sramotu i poniženje.
Kada sudije upitaše svjatjejšeg Metodija, na koji se način razboleo od te bolesti, on ne sakri stvar koju dotle nikome kazivao nije, nego obelodani i bolest svoju i njen uzrok. I ispriča im ovo: Kada me svjatjejši patrijarh Nikifor posla k papi u Rim, ja se tamo zadržah. U to vreme, po dejstvu pakosnika tela, angela Satanina, napade me silna telesna požuda, sjedinjena sa strasnom raspaljenošću udova. Mnoge dane i noći ja se dugo borah sa tom pohotljivošću, mučeći sebe postom i bdenjem, i umrtvljujući sebe svakovrsnim trudovima. No pošto požuda ne odstupaše od mene, i izgledaše mi da sam blizu pada, ja sa suzama vrgoh sebe pred svetim vrhovnim apostolom Petrom, predajući se njegovoj pomoći i proseći od njega olakšanje; ja mu se moljah da me on, darovanom mu od Boga blagodatnom silom, izbavi od ove telesne požude, i da ne dopusti da se oskvrni moje telo, osvećeno na čistotu. A kada u toj tuzi utonuh u lak kratak san, meni se javi sveti apostol Petar i desnicom svojom kosnu se tajnih delova tela mog; od tog dodira ja osetih silan bol, kao da mi neko ognjem opeče to mesto, i ja strašno zaječah. A apostol mi reče: „Od sada ti nećeš više osećati telesnu grehovnu požudu“. Ja se odmah trgoh iz sna i nađoh sebe sa onakvom povredom kakvu vi videste.
Ova povest svetoga Metodija dirnu sudije; oni izrekoše presudu da je on nevin, a narediše da se ona žena stavi na muke, da bi kazala ko je nagovori da okleveta nevinog i čistog arhijereja Božjeg. I odmah se pojaviše mučitelji, da je uzmu na muke. A ona, ugledavši go mač, pripremljen oganj i oštre trnove štapove, silno se uplaši, i pre no što je počeše mučiti, kaza istinu: nazva po imenu sve koji je nagovoriše i velikim zlatom potkupiše, i ukaza na mesto u njenom domu gde to zlato beše metnuto. Sudije onda poslaše njenom domu poverljive sluge; oni odoše, i stvarno nađoše zlato na onom mestu koje ona označi, i doneše ga sudijama. Tada sudije izrekoše presudu: osudiše na smrt tu ženu i one koji je nagovoriše i potkupiše da okleveta svetog Metodija. No svjatjejši patrijarh, nezlobiv, veran i pravi sledbenik Gospoda Hrista, ne samo ne dopusti da se smrtna presuda privede u delo, nego svoje neprijatelje oslobodi i od svake druge manje kazne, samo im naloži ovu kaznu: da oni o velikim praznicima u redu sa zapaljenim svećama dolaze iz Vlahernske crkve Prečiste Bogorodice u sabornu crkvu Svete Sofije, i tamo kod vrata saslušaju anatemu, što se i vršaše. Tada umukoše bogohulna usta jeretička, i ikonoborska jeres se u Carigradu potpuno istrebi blagodaću Božjom, molitvama i neumornim trudom ugodnika Božjeg, svjatjejšeg patrijarha Metodija, koji iz nanete mu nezaslužene klevete iziđe još svetliji i slavniji.
No protivnicima svetog Metodija ne bi dano ono što David moli od Boga grešnicima: Pokrij lice njihovo sramotom, da bi tražili ime tvoje, Gospode! (Ps. 82, 17). Oslepljeni zlobom i okamenjena srca, oni ranijim zlim delima svojim dodadoše druga zla dela, ne manje zla od ranijih. Gorespomenuti lžepatrijarh Jovan – Anije, vinovnik svih zala, beše poslat na pokajanje u jedan manastir. A kada za boravka svog tamo vide gde se posle ikonoborske pustoši svete ikone Hrista Spasitelja, Prečiste Bogorodice i svetih Anđela obnavljaju od strane pobožnih revnitelja, on naredi svome đakonu da tim svetim ikonoma izbode oči. Đakon postupi po naređenju. O tome bi obaveštena blagoverna carica Teodora. Revnujući po Hristu Bogu, ona naredi da samom lžepatrijarhu izbodu oči. Ali, umoljena od nekih senatora, ona tu kaznu zameni bičevanjem: naredi da se lžepatrijarhu dadu dvesta udaraca jakim bičevima, ma da zaslužuje bezbrojne muke i mnoge smrti. Utoliko pre što je on za vreme svoje nasilničke vlasti mnoge pravoslavne smrću umorio, pa čak i u zatočenju nalazeći se ne prestaje bešče stiti svete ikone.
Svjatjejši patrijarh Metodije, posle svih crkvenih smuta i posle mnogih nevolja svojih koje pretrpe radi ikone Hristove, ostalo vreme života svoga u miru i tišini upravljaše crkvenom krmom, ukrašavajući patrijaršijski presto carigradski svojim angelolikim licem i angelopodobnim životom, i stado slovesnih ovaca Hristovih mudro napasajući i pašom bogonadahnutih učenja nasićujući. Pod njegovim uticajem rastijaše iz dana u dan poštovanje svetih ikona, kojim se u samoj stvari ukazivalo pobožno poštovanje onim licima koja su izobražena na ikonama. Ujedno sa tim sveti patrijarh se staraše da se u Carigradu ponova odaje dostojno poštovanje i česnim moštima svetih ugodnika Božjih, kao što je ranije bilo. Jer u dane ikonoboračke vlasti, zajedno sa svetim ikonama i česne mošti svetaca behu beščešćene, pljuvane, nogama gažene, po trgovima vučene i ismevane, u blato i đubre bacane, ognjem spaljivane i u vodu potapane. Jedino se čitave sačuvaše one mošti, koje ruka blagočestivih brzo sakri od ruku zločestivih zakopavši ih u zemlju. Sve je to dovelo dotle da se u Carigradu nije moglo ni čuti o moštima svetih ugodnika Božjih. Stoga se svetitelj Hristov Metodije postara da Carigrad ponova obogati česnim moštima i da pravoslavne nauči dostojnom poštovanju svetih moštiju. Pre svega on svečano prenese u prestonicu mošti prepodobnog Teodora Studita, koje osamnaest godina posle njegovog prestavljenja behu cele i netljene. Zatim prenese u Carigrad česne mošti gospodina svog, svetog patrijarha Nikifora, koje dotle počivahu u mestu zatočenja njegovog.
Najzad, sveti Metodije kao skupoceno blago pripremaše carigradskoj crkvi i svoje mnogoradno i mnogostradalno, čistotom osvećeno telo u netljene mošti, jer se već približi k blaženoj končini svojoj, koju i sam predvide i koju mu proročki predskaza prepodobni Joanikije. Predskazavši mu najpre patrijaraštvo, sveti Joanikije mu zatim predskaza i končinu. Pošto obojica behu prozorljivi Duhom Svetim, oni jedan drugome predvideše česno prestavljenje, o čemu se u žitiju prepodobnog Joanikija govori ovako: U petoj godini carovanja Mihailova, sveti otac Metodije patrijarh, provideći bliski odlazak ka Gospodu prepodobnog Joanikija, dođe k njemu sa svojim klirom, proseći od njega blagoslov i molitve. Prepodobni Joanikije, posle dugog razgovora sa svetim Metodijem, i pošto pouči pravoslavnoj veri one što behu došli s njim, prorokova patrijarhu Metodiju da će i on uskoro posle njegove končine preći iz vremenskog u večni život. Zatim, satvorivši molitvu i davši jedan drugome poslednji celiv, oni se rastadoše. Patrijarh se vrati doma, a prepodobni otac Joanikije ostade u svojoj keliji moleći se i spremajući se za svoju končinu. A u treći dan po odlasku patrijarhovom, prepodobni i bogonosni otac naš Joanikije pređe ka Gospodu četvrtog novembra. U osmi pak mesec po njegovom prestavljenju, i svjatjejši patrijarh Metodije se upokoji u Gospodu četrnaestog juna 847. godine. I tako se zbi proroštvo prepodobnog Joanikija, kojim proreče da će posle njegove končine i sam patrijarh uskoro otići u večnost.
Kada se sveti Metodije preseli ka Gospodu, u carigradskoj crkvi bi veliki plač i ridanje za njim, jer se liši tako velikog oca i vaseljenskog svetilnika. I bi pogreben česno, kao što i priliči tako velikom po životu i služenju arhijereju.
Sveti Metodije pasao je Crkvu Hristovu četiri godine i tri meseca, i zatim prešao u beskonačni život; i uvršćen u lik svetih jeraraha, on predstade Pastirenačalniku i Velikom Arhijereju, prošavšemu nebesa, Gospodu našem Isusu Hristu, od svih svetih slavljenom Bogu, kome i od nas grešnika neka je čast i slava, zajedno sa Ocem i Svetim Duhom, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
JOVANA,
mitropolita evhaitskog
 
Sveti Jovan bi prozvan Mavropus (Crnonogi). Beše rodom iz Paflagonije, od oca Klavdija doseljenog u Carigrad. Bio je vrlo obrazovan i kao takav bio profesor u Carigradu. No u isto vreme bio i duhovan muž. Najpre bio đakon i patrijarhov singel. Monahovao je u manastiru svetog Preteče zvanom Petra. U vreme cara Konstantina Monomaha (1042-54. g.) i patrijarha Mihaila Kerularija (1047-58. g.) bio izabran za mitropolita Evhaitskog u Pontu, iako već zašao u godine. Proslavljen naročito time, što su mu se javili sveti Vasilije Veliki, Grigorije Bogoslov i Jovan Zlatoust (vidi 30. januar) i objasnili mu kako su oni sva trojica podjednako proslavljeni pred Bogom na nebu. Posle tog viđenja utiša se prepirka u narodu oko toga, ko je od ta sveta Tri Jerarha veći a ko manji. U spomen toga on ustanovi praznik Sveta Tri Jerarha, 30. januara, i napisa im službu. Još je sveti Jovan sastavio poznati kanon Isusu Sladčajšem, kanon Angelu Hranitelju, nekoliko kanona Svetom Preteči, dva kanona Svetom Teodoru Tironu, i druge korisne spise. Teško bolestan vratio se u Carigrad i skončao mirno u Gospodu u drugoj polovini 11. veka (upokojio se 5. oktobra). Službu mu je napisao nećak Teodor Kitonitis.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
NIFONTA
 
Prepodobni otac naš Nifont rodio se u oblasti Argirokastra u selu Lukovu od oca sveštenika. Kada napuni deset godina, Nifonta uze k sebi da ga uči pravilima stroge hrišćanske naravstvenosti njegov stric, koji beše eklesiarh u manastiru svetog Nikolaja. Manastir svetog Nikolaja osnovao je Konstantin Monomah na mestu koje se sada naziva Mesopotam. Dovevši dečka u manastir, stric se najpre postara da ga nauči čitanju i pisanju, pa ga onda obuče u inočki obraz. U izučavanju početnih stvari iz Svetoga Pisma dečko pokaza tako veliki uspeh, i njegova besprekorna poslušnost i skromnost behu tako uzorni, da on ubrzo bi proizveden za čteca. A kad postade punoletan, on bi udostojen i svešteničkog čina.
Sa takim božanstvenim osobinama, pritom stalno se baveći čitanjem Svetog Pisma i žitija svetih, Nifont se toliko zagreja ljubavlju k Bogu i željom da besprekorno drži svete zapovesti Njegove, da on reši: ostaviti sve, povući se duboko u pustinju, i tamo u potpunom bezmolviju, u potpunom molitvenom tihovanju potpuno se posvetiti samo Bogu. I stvarno, Nifont se udalji iz manastira svetog Nikolaja na goru Heromerion, gde se tada usamljeno podvizavao jedan starac koji beše došao sa Sinajske Gore. Tamo, pod rukovodstvom i poukama opitnog sinaita, mladi Nifont, penjući se iz sile u silu, oseti svim bićem da i planinska pustinja Heromeriona ne zadovoljava čežnje njegove plamene duše koja je žudela za savršenim bezmolvijem i pustinjačkim podvizima. Stoga, ugušujući u sebi osećanja vezanosti za zavičaj i srodnike, za prijatelje i sve što zadržava u vezi sa svetom, on krenu u Svetu Goru Aton. I tajno vođen promislom Božjim, on stiže do pećine svetog Petra Atonskog, u oblasti lavre svetog Atanasija, gde je tada bezmolstvovao, molitveno samovao i tihovao, čudesni otšelnik Teognost. Ovome otšelniku Nifont poveri sebe, kao čedo ocu i rob gospodaru, skrivajući od njega svoj sveštenički čin. Na taj način Nifont se kao početnik tri godine bezuslovno potčinjavaše svome stricu. Najzad, po isteku toga vremena, Teognost slučajno doznade da njegov poslušnik ima sveštenički čin, i ne htede ga više ni po koju cenu držati kao svog poslušnika, utoliko pre što su mu Nifontovi podvizi i trudovi izgledali divni i uzorni. Iako je Nifont molio i preklinjao starca da mu i nadalje bude rukovodilac, pošto je još nesavršen u iskustvima otšelničkog života, Teognost, zbog krajnjeg smirenja svog, ne pristade na to. Zato se prepodobni Nifont udalji od njega u susedni skit svetog Vasilija Velikog. Tu provede četrnaest godina u krajnjem bezmolviju, samo jedanput nedeljno potkrepljujući svoje sile malom količinom suvoga hleba.
U to vreme u lavri se pojavi kuga, i mnoštvo bratije postade njena žrtva, te iguman bi prinuđen da pozove svetog Nifonta u lavru, da vrši božanstvena bogosluženja. I on provede tri godine u ovom svetom poslu. Ali, iako ovo poslušanje beše od ogromne važnosti, prepodobnog Nifonta je srce neodoljivo vuklo ka savršenom bezmolviju i nije mu davalo mira. Pošto ne beše u stanju da uguši u sebe to osećanje i tu želju, on ode u Vulevtirije,[17] gde je sada skit Svete Ane. I tu, u pustinjskoj tišini, on provede mnogo godina skitački, bez kuće i krova, hraneći se jedino travom i korenjem.
Iako život prepodobnog Nifonta bejaše veoma uzvišen, veoma bestrastan, veoma poučan za sve, ipak se nađoše zavidljivci koji ga prestaviše igumanu sveštene lavre kao prelašćenog. Da bi dokazali svoju klevetu, oni tvrđahu kako se prepodobni, tobož, gnuša hleba kao grešne i nedozvoljene hrane, pa se zato hrani pustinjskim zeljem. Da bi to proverio, iguman prizva k sebi prepodobnog Nifonta i upita ga, zbog čega on vodi tako strog život, gnušajući se čak hrane koja je svojstvena čoveku. Pritom iguman govoraše prepodobnom Nifontu: „Drevni oci hranili su se u pustinjama zeljem, jer tamo nije bilo hleba; a ovde ima i hleba, i drugih jestiva, koja treba upotrebljavati u slavu Božiju, umereno, izbegavajući na taj način satansku oholost od neumornog i strogog posta“.
Kao istinski poslušnik, prepodobni smireno primi starčev savet. Ali, da bi izbegao nove neprijatnosti, on se ukloni iz skita svete Ane. Kasnije, on se zbliži sa prepodobnim Maksimom Kapsokalivom. I sveti Maksim, posle dugogodišnjeg sapodvižništva sa čudesnim Nifontom, u znak svoje iskrene odanosti prema njemu i prijateljstva, ustupi mu svoju vlastitu kolibu, a sebi napravi drugu blizu njega.
No pošto su k svetom Maksimu dolazili mnogi radi čudesa koja on činjaše i radi njegove proročke prozorljivosti, to sveti Nifont, ne podnoseći vrevu, a sa pristankom i po savetu svetog Maksima, udalji se u pešteru naspram mesta „sveti Hristofor“, i tamo molitveno samovaše i tihovaše. Nakon malo vremena k njemu dođe iz njegovog zavičaja inok Marko, koji imađaše brata, da sebe potčini njegovom staračkom rukovodstvu.
Sveti ga s ljubavlju primi, i naredi mu da načini kolibu i sebi i bratu. – Šta je tebi, oče? odvrati začuđeno Marko, brat je moj svetovnjak i živi u krugu svoje rodbine. – Oprosti, odgovori mu smireni Nifont, ja sam lud i ne znam šta govorim. Ne slušaj mene, nego radi što ti je po volji.
Međutim, nastade praznik svetog Atanasija. Šaljući Marka u lavru na praznik, prepodobni Nifont mu reče: Pri povratku sa praznika, dovedi sa sobom i brata tvog. – Marko na to reče svetom Nifontu isto što i ranije. No, približujući se lavri, on odjednom ugleda svog brata kraj manastirskih vrata. Poražen proroštvom svetog Nifonta, on radosno zagrli brata, pa se po završetku lavrskog praznika zajedno vrati s njim k svome starcu, pade mu pred noge, proseći oproštaj zbog svog maloverja. Ubrzo zatim Marko se teško razbole. Sveti Nifont, ukorivši ga za maloverje. i sumnju u čudotvornu silu Božju, pomaza ga jelejem iz neugasivog kandila, i Marko ustade sa bolesničkog odra. Pri tome sveti Nifont mu reče: Eto si zdrav, više ne greši, da ti ne bude gore.
Nakon izvesnog vremena posle ovoga, Marko stade moliti prepodobnog Nifonta da mu dopusti da malo polovi ribe u moru. Sveti Nifont mu na to reče: Nauči se najpre primećivati i loviti nečiste pomisli, a mani se mora i lovljenja riba, da ne bi utonuo u more iskušenja. – Marko ne obrati pažnju na starčev savet, i pod izgovorom da opere uprljane haljine, on se spusti do mora. Tamo baci udicu, i uživaše u punoj meri. Ali neposlušanje ne prođe besplatno. Jer dok Marko beše sav zanet svojim poslom, odjednom iskoči iz mora i baci se na njega jedna ogromna životinja. Marko se prepade i, molitveno prizvavši u pomoć svoga starca, jedva se nekako spase od te životinje. Sav van sebe od straha, i u isto vreme držeći u rukama ulovljenu ribu, on dotrča k svetom Nifontu. Ovaj mu sa očinskim saučešćem reče: Neposluško! onaj koji se pretvori u zmiju da bi prevario naše praroditelje, i sada uze na sebe oblik morskoga psa, na tvoju pogibao, i samo Hristos, koji dođe u svet radi uništenja vražje sile, po neizmernoj dobroti Svojoj pomože ti, očekujući tvoje pokajanje. Što se pak tiče ribe koju si ulovno, pošto je plod neposlušnosti, ja je se ni po koju cenu neću kosnuti.
Tronut starčevim prekorom, Marko pade k nogama njegovim, lijući suze pokajanja. Od toga vremena on se popravi, i ukazivaše potpunu poslušnost svetom starcu sve do same smrti svoje, koja ne zakasni da ga poseti. Posle Markove smrti, svetom starcu ostade da služi njegov sinovac Gavrilo.
Šest meseci unapred prepodobni Nifont provide da je sveti Maksim Kapsokaliva već blizu odlaska u večnost, i reče učenicima svojim: Hajdemo k svetom Maksimu, da uzmemo od njega poslednji blagoslov, jer se više nećemo videti s njim u ovom životu. – I oni odoše k njemu. Posle pozdrava, sveti Maksim reče: Radujte se, ljubljena braćo! ovo je oproštajni pozdrav; od sada se više nećemo videti. – Kako predvide prepodobni Nifont končinu prepodobnog Maksima, tako i bi.
Nakon mnogo godina posle toga, U Svetoj Gori se opet pojavi kuga, i poslušnik prepodobnog Nifonta Gavrilo smrtno se razbole. Tada još beše u životu Gavrilov otac Dositej, koji neutešno plakaše za njim. Sveti Nifont ga tešaše i govoraše: Ne plači, brate, sin tvoj, zbog poslušanja mojoj nedostojnosti, neće sada umreti. – Potom, okrenuvši se na istok, pomoli se tajno k svemilostivom Bogu, i bolnik ustade sa samrtnog odra slaveći Boga. Zatim, razgovarajući sa prisutnima, reče: Eto, brat naš, pomoću Božjom, ozdravi, a ja ću u toku Petrova posta umreti.
Najzad nastade post svetih apostola Petra i Pavla. U subotu prve nedelje ustavši izjutra, prepodobni se pomoli Bogu, potom se pričesti Božanstvenim Tajnama, pa onda reče svojim učenicima: Čeda vozljubljena u Gospodu! dođe vreme moga odlaska ka Gospodu, koga od mladosti svoje ljubljah svom dušom svojom. – Učenici se uznemiriše od starčevih reči. – Ne treba da se uznemirujete i plačete, reče im on primetivši njihovu uznemirenost, nego treba da se radujete, jer ćete u meni imati molitvenika pred Bogom za spasenje vaše, samo da i vi sa svoje strane ispunjujete zapovesti Njegove. – Sutradan, u nedelju, prepodobni im naredi da se najpre potkrepe hranom, pa da mu zatim iskopaju grob i spreme sve što je potrebno za pogreb. Onda reče: Vreme je da idem u zemlju, od koje sam i uzet.
Kada sve to bi urađeno, prepodobni ustade sa odra i dugo se moljaše sa podignutim k nebu očima i rukama. Najzad, po završenoj molitvi, on blagoslovi sve i od svih uze oproštaj, leže na svoj smrtni odar, prekrsti ruke na grudima, i mirno ispusti i predade duh svoj Bogu. Tada lice pravednika, u znak njegove nebeske slave i slobode pred Bogom, zasija kao sunce.
Tako se prepodobni Nifont upokoji četrnaestog juna oko 1400. godine, pošto požive na zemlji 96 godina. Za vreme života on satvori mnoga čudesa, od kojih ćemo, sem spomenutih, pomenuti još neka.
Duhovni i vrlinski starac Teodul požele jednom da se vidi s prepodobnim Nifontom radi duševne koristi: ustade i krenu ka njemu. Ali putem, na jednoj nizbrdici, on se okliznu i tako povredi nogu o kamen da mu mnogo isteče krvi, i on sav iznemože, i očekivaše smrt. Najzad, u duhu vere, on gorko zaječa pred Gospodom i reče: Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, ako Nifont stvarno ima slobodu pred Tobom i blagodat, izbavi me, radi njegovih molitava, od neminovne smrti i stradanja. – Čim to starac izgovori, krv mu prestade teći, bolovi potpuno uminuše i starac, slaveći Boga i Njegovog ugodnika, ozdravi.
Jedan inok iz lavre prepodobnog Atanasija, gajeći osećanje ljubavi prema svetom Nifontu, posla mu po prijatelju svom sud sa uljem. Desi se da ovaj što nošaše taj dar prepodobnom spotače se putem i pade, i sve drugo što je nosio razbi se, a sud sa uljem ostade čitav. Kada brat donese i predade taj sud prepodobnom ocu, on sa osmehom reče: Vidiš, kako je silna vera brata koji posla ulje. Vera njegova i tebe izbavi od opasnosti, i sud sa uljem očuva čitavim, iako se sve ostalo izrazbija.
Prozorljivost starca Nifonta zaprepasti brata, kome on ispriča sve što ga snađe na putu, i brat proslavi Boga.
Drugi monah, koji je mnogo godina patio od glavobolje, umesto da ište pomoć s neba, on se obrati lekarima, i sve što imađaše istraći na njih, ali pomoći ne dobi. Najzad on dođe k prepodobnom Nifontu i pade mu pred noge, moleći ga za isceljenje. – Verujem, sveče, govoraše on, da će ti Bog dati što god zaišteš u Njega. – Naprotiv, brate, odgovori prepodobni, ja sam čovek grešan, a grešnika Bog neće poslušati. – Međutim, bolesnik, roneći suze, ne prestajaše pripadati k nogama njegovim i moliti ga za isceljenje. Tada blaženi Nifont, dirnut patnjom brata, pročita molitvu nad glavom bolesnikovom, i on oseti kao da mu neki šum i silni vihor izlete iz glave. I odmah se isceli i, slaveći Boga, vrati se u svoje obitalište, pun divljenja i zahvalnosti prema svome lekaru.
Stražar sveštene lavre bi isteran iz nje zbog neke pogreške. On dođe k svetom Nifontu, požali mu se da je nepravedno isteran iz lavre, i zamoli ga da ostane kod njega na poslušanju. Sveti mu odgovori: Vrati se u lavru, padni pred igumanom, smireno priznaj svoju krivicu, pa će te on opet primiti. Ako ne poslušaš moj savet, veruj mi, ti nećeš moći ovde izdržati pustinjske tegobe; a što je najvažnije, lišićeš se časti i udela svetih otaca obitelji. Budeš li se vratio, ti ćeš kroz neko vreme biti proizveden za eklesiarha, a potom za igumana lavre. Iznad svega: smiravaj se. – Zatim sveti Nifont sa osmehom nastavi: Kada, po volji Božjoj, budeš postao iguman, pomeni i nas. – Brat postupi po savetu božanstvenog Nifonta, i stvarno bi primljen u lavru. Zatim, kroz neko vreme, po proroštvu prepodobnog, bi izabran za eklesiarha, i najzad za igumana. Zahvalan prepodobnom Nifontu za savet, on mu je slao sve potrebno za kelejni život. Bogu našem, koji slavno proslavlja Svoje svete, slava i moć kroza sve vekove. Amin.
 
SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
KIRILA,
episkopa gortinskog na Kritu[18]
 
SPOMEN PREPODOBNE MATERE NAŠE
JULITE
 
Upokojila se u miru.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
JELISEJA SUMSKOG
 
Podvižnik Solovecke obitelji u petnaestom veku.
 
SPOMEN SVETOG BLAGOVERNOG KNEZA
MSTISLAVA-GEORGIJA
 
Sin velikoga kneza Rostislava. Godine 1179. Jednodušno izabran od Novgorodaca za kneza; voljen od svih zbog svoje samopregorne hrabrosti i divnog blagorodstva. Mirno se prestavio 14. juna 1180. godine. Svete mošti njegove pokoje se u Novgorodskoj sabornoj crkvi svete Sofije.
 


 
NAPOMENE:
[1]Guba je najstrašnija i najodvratnija, zarazna bolest; ima je prvenstveno u zemljama sa žarkom klimom, naročito u Egiptu, Palestini, Siriji, Arabiji, Indiji, i uopšte na Istoku. Od ove bolesti koža pobeli, otiče, raščinja se, suši se, pokriva se ranama sa odvratnim smradom; zatim otpadaju delovi tela i, najzad, bolesnici obično umiru u srašnim mukama.
[2]Sveti prorok Jelisej umro je u dubokoj starosti, kad mu je bilo oko sto godina. Stupio je na proročku službu pri Ahavu (3. Car. 19, 19), oko 900. god. pre Hrista, a skončao pri Joasu, tridesetih godina devetoga veka. Po blaženom Jeronimu, mogilu svetog proroka Jeliseja, pokazivali su blizu Samarije (sr. 4. Car. 5, 9; 6, 32). Svete mošti proroka Jeliseja, u vreme blaženog Jeronima, zajedno sa moštima svetog proroka Avdije i Jovana Krstitelja u Sevastiji ili Samariji izgonjahu demone, a u vreme Julijana Odstupnika su spaljene; no ostatke od ognja verni sačuvaše, i nešto od njih bi preneto u Aleksandriju. U Carigradu svetom proroku bi posvećen hram, a u Palestini mu sveti Damaskin napisa kanon.
[3]Ikonoborac Lav V Jermenin carovao od 813. do 820. godine.
[4]Apokrisijarijem se nazivao privremeni ili stalni predstavnik episkopa najvažnijih crkava kod cara; oni su vodili poslove svoje crkve i njenih predstavnika u odnosu na državne vlasti.
[5]Teodor I Kasiter bio patrijarhom od 815. do 821. godine.
[6]Mihail II Mucavko carovao od 820. do 829. godine.
[7]Jovan Zonara – vizantijski istoričar i kanoničar, savremenik cara Aleksija Komnena (1080-1118. g.). Njegovo najglavnije književno delo odnosi se na tumačenje svih crkvenih kanona. Drugo po važnosti delo njegovo jeste Έπιτομη ιστοριων u kome se po hronološkom redu izlažu događaji svemirne istorije od postanka sveta do stupanja na presto cara Jovana Komnena (1118. g.). Osim toga od Zonare su ostala pisma, žitija svetih, pesme.
[8]Konstantin Kopronim carovao od 741. do 755. god.
[9]Teofil carovao od 829. do 842. god.
[10]Teofil naredi da svetog Metodija biju po licu, pri čemu mu toliko razbiše vilice, da sv. Metodiju celog života ostade na licu velik i ružni ožiljak. Budući patrijarhom, sveti Metodije raseče krajeve panakamilavke i njima prevezivaše vilice, da bi sakrio ožiljak. Iz poštovanja prema svetom ispovedniku svi monasi, po ugledu na njega, stadoše nositi panakamilavke sa rasečcima.
[11]Spomen njihov praznuje se 27. decembra.
[12]Teodora upravljala od 842. do 855. god.: Mihailo III – od 855. do 867. g.
[13]Lav III Isavrijanac carovao od 716. do 741. god.
[14]Bi patrijarhom od 832. do 842. g.
[15]Spomen njegov 4. novembra. Prepodobni Joanikije upokojio se 846. god.
[16]Sabor održan 787. godine.
[17]U oblasti lavre svetog Atanasija.
[18]Njegov spomen slavi se 6. septembra, gde videti opširnije o njemu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *