NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za jun

Žitija Svetih za jun

13. JUNI
 
STRADANJE SVETE MUČENICE
AKILINE
 
U palestinskom gradu Vivlosu življahu hrišćani, jer tu sami sveti apostoli zasadiše veru u Hrista. Tamošnjem hrišćaninu Evtolmiju, zbog njegovog bogougodnog života u braku, Bog podade Svoj blagoslov, te žena njegova zače i rodi devojčicu, kojoj nadenuše ime Akilina. Kad odojče napuni četiri meseca, majka je odnese episkopu Evtaliju. Osenivši devojčicu krsnim znakom, episkop je oglasi, i nakon dva meseca prosveti svetim krštenjem. Kada Akilina navrši godinu, njen se otac Evtolmije preseli sa zemlje na nebo. Majka gajaše svoju ćerčicu, upućujući je u pobožan hrišćanski život; i do sedme godine ona već beše upućena u sva pravila evanđelskog života. I ukoliko devojčica više rastijaše, utoliko se više ispunjavaše Duha Svetoga i ukrašavaše blagodaću Hristovim. I toliko se prože tom blagodaću, da ona u mladim godinama svoga devojaštva junački odbaci i izgazi naredbe neznabožnih careva o obaveznom za sve poklonjenju idolima. O tome će sada biti reč.
Kada Akilina, koja neprestano prizivaše Boga u molitvama, napuni deset godina, a u sedmoj godini Dioklecijanova carovanja,[1] carskim namesnikom u Palestini postade neki Volusijan, koji pre beše porod Satane nego čoveka. Ne poznavajući istinitog Boga, Tvorca svega što postoji, Volusijan stade sa nenasitom zlobom goniti pobožne poklonike istinitog Boga – Hrista Spasitelja. I mnogi hrabri stradalci Hristovi, junački izvršivši podvige svoje, udostojiše se neuvenljivih venaca. U te dane i blažena devica Akilina, ispunjena poznavanjem istinitog Boga, često se obraćaše svojim vršnjakinjama sa ovakvim poukama: Kakvu vam korist donosi poštovanje nemih i neosetljivih idola? Zar ne znate da oni koji veruju u njih i klanjaju im se, obmanjuju sebe praznom, dušegubnom, demonskom nadom? Jer ti bogovi kakvo dobro mogu činiti drugima kada su sami mrtvi i nemoćni?
A kakvog ti boga poštuješ? upitaše vršnjakinje Akilinu. Ona odgovori: Ja poštujem i smatram dostojnim poklonjelja Jedinog Boga, koji je stvorio nebo, zemlju, more i sve što je u njima. On odvajkada dobrotvori svima koji veruju u Njega i nadaju se na Njega, i kao svemoćan On će do svršetka sveta dobrotvoriti onima koji Ga prizivaju. – Na to joj vršnjakinje rekoše: Mi smo slušale da je Bog o kome ti propovedaš umro na krstu, raspet od Jevreja. – Svetiteljka odgovori: Smrt nema vlasti nad njim: On ne samo sam ožive, nego i one koji smrću umreše, iskupi svojom skupocenom krvlju i oživi. Jer On, videći da je čovek zalutao sa puta istine, sam blagoizvole ovaplotiti se i postati čovek, da bi, uništivši zabludu đavolsku i davši nam blagodat sa istinom, podigao palu prirodu našu i postavio je na spasonosnu stazu.
Upitaše je vršnjakinje: A ko je taj o kome kažu da je raspet? – Akilina odgovori: Spasitelj sviju, ljubitelj roda ljudskog. On dobrovoljno pretrpe stradanja, da bi od starog čoveka vodom i Duhom načinio novog; On uziđe na krst, želeći spasti ne samo one što žive na zemlji, nego i osloboditi od smrtnih uza one držane u adu; vaskrsnuvši pak u treći dan, On očigledno dokaza da će pri drugom dolasku Njegovom svi ustati iz mrtvih. – Na to sabesednice upitaše Akilinu: Ako je taj o kome ti govoriš učinio tolika dobra svetu, zašto Ga onda Njegovi sunarodnici, Jevreji, ne smatraju za Boga? – Na ovo bogomudra Akilina odgovori: Taj narod svagda skreće sa pravoga puta; imajući okorelu i zlobom oslepljenu dušu, on obično odbacuje ono što je pravedno i istinito; zato se jevrejski narod odreče i Prevelikog Dobrotvora svog, predavši Ga Pilatu radi osude na krsnu smrt.
Ove razgovore blažene Akiline sa njenim vršnjakinjama često je slušao neki Nikodim, jedan od slugu carskog namesnika. Najzad on obavesti svoga gospodara da u gradu ima jedna devojčica koja se ne pokorava carskim naredbama o poštovanju bogova, i nizašta ne smatra bogove, nazivajući ih demonima; pritom, propovedajući nekog raspetog Boga, ona i druge odvraća od stare vere otaca. Čuvši to, namesnik posla sluge svoje da uhvate tu devojčicu. I sveta mučenica Akilina bi uhvaćena na stradanje u drugoj godini Volusijanova namesnikovanja, kada njoj beše dvanaesta godina.
Kada Akilinu dovedoše na bezbožno sudište, pogledavši na nju carski namesnik Volusijan reče: Ti li se protiviš carskim naredbama, pa i druge odvraćaš da se više ne pokoravaju bogovima našim, nego da se poklanjaju raspetom čoveku? Zar ne znaš da carevi zapovediše da se oni koji ispovedaju Isusa predaju na najraznovrsnije muke, i na smrt? Stoga i ti ostavi Raspetoga i prinesi besmrtnim bogovima dostojno poštovanje i žrtve, da ne bismo bili primorani da te stavimo na muke. – Blažena Akilina odgovori: Ako me ti, namesniče, predaš na gorke muke, time ćeš mi izdejstvovati venac neraspadljivi, koji se nadam primiti od Spasitelja mog, koga ispovedam, i neću Ga se odreći ni u najljućim mukama. Zato ne oklevaj, pronalazi kakve hoćeš muke, da bi se uverio da ja stojim pred tobom naoružana verom i ne bojim se tvojih mučenja.
Tada Volusijan stade laskavim rečima mamiti svetu devojčicu, govoreći: Videći da si još vrlo mlada, lepa i divna, ja imam saučešća za tebe, jer ako te predam na muke, mlado telo tvoje odmah će se izdrobiti; nemilosrdni dželati posle ljutih mučenja predaće te gorkoj smrti, i ti ćeš mlada izgubiti život, a hrišćanski Bog koga ti ispovedaš neće ti pomoći. – Sveta Akilina odgovori Volusijanu: Meni ne treba tvoje saučešće, jer ti, smatrajući da mi ukazuješ saučešće, hoćeš da mi više naškodiš, pošto se paštiš da me otrgneš od istinitog Boga. Stoga te molim, nemoj me sažaljevati, nego se pokaži prema meni najsvirepiji, da bi od moga trpljenja saznao da su nepobedivi oni koji se u Hrista uzdaju.
Videvši da sluškinju Hristovu ne može ni na koji način odvratiti od njenog veroispovedanja, namesnik naredi da je biju po licu, pitajući je: Ovo je početak mučenja, je li ti sladak i prijatan? – O, bezdušni mučitelju; uzviknu Akilina, pošto si se drznuo da po licu biješ sazdanu po liku Božjem, onda znaj da ni Onaj čiji lik nosim neće ti oprostiti u dan suda Svog. – Ja držim, reče sudija, da naši veliki bogovi koji sada u rukama svojim drže spasenje celoga sveta, i u onom budućem veku imaće isto tako u svojoj vlasti spasenje svih.
Rekavši to, namesnik naredi da sa mučenice skinu haljine, pa da je prostru po zemlji, i da je dva vojnika nemilosrdno biju, prisajedinjujući mučenju ovakve reči: Akilino, gde je sada Bog tvoj, o kome ti reče da mi neće oprostiti na sudu Svom? Neka On dođe ovamo i izbavi te iz ruku mojih! – Potom namesnik naredi onima što su je bili da prestanu, pa reče svetoj Akilini: Poslušaj moj dobri savet: ostavi svoje bezumlje i, ako hoćeš da se spaseš muka, odreci se hrišćanske vere. Jer ko iziđe izbavljen iz mojih ruku, uzdajući se u Onoga koji samog sebe ne izbavi kada Ga raspeše? Koga od onih što poštuju Isusa ostaviše u životu carevi naši?
Na to mu sveta Akilina odgovori: Zar ti zbilja misliš, svirepi mučitelju, da ja osećam muke, na koje me ti mećeš? Znaj ovo nasigurno: Bog moj daje mi snagu i trpljenje, nesravnjeno veće od lukavih mučenja koja ti otac tvoj đavo daje protiv mene. – Zbunjen ovakvim junačkim držanjem blažene device, Volusijan joj reče: Ostaviću ti nekoliko dana na razmišljanje, da bi ti, pametno rasudivši, poklonila se bogovima, i na taj način sačuvala svoj život na zemlji i od careva dobila dostojnu nagradu. – A koliko mi dana daješ za razmišljanje? upita svetiteljka. – Volusijan odgovori: Onoliko koliko ti hoćeš. – Na to Akilina reče: Onda te molim da mi ni trenutak jedan ne ostavljaš za takvo razhmišljanje, jer sam još izmalena dobro naučena da se poklanjam samo Jedinome Bogu i da pribegavam k Njemu koji, živeći na nebesima, milostivo motri na Svoju zemaljsku decu.
Videći nepokolebljivu ljubav device k Bogu, Volusijan reče u sebi: Uzalud su nastojanja moja, uzalud napori moji! – I silno razjaren, on naredi da usijanim železnim šipkama probuše mučenici glavu kroz uši. I kad to dželati učiniše, njoj mozak sa krvlju tečaše iz glave. No i u takvim mukama blažena se mučenica moljaše Bogu, govoreći: Gospode moj, Isuse Hriste, Ti si me od detinjstva mog rukovodio, i lučama istine Tvoje tajne misli srca mog prosvetio, i moćnom me i hrabrom silom Tvojom ukrepio, da bi se dobro oduprla đavolu; Ti koji si onima što u Tebe veruju otkrio bezdane istinite i velike mudrosti, dovedi do kraja podvig moj i sačuvaj neugasivim svetilnik devstva mog, da bih i ja zajedno sa mudrim devojkama mogla ući u svetle dvore Tvoje, i tamo se udostojila slaviti Tebe, izvršioca mojih želja.
Govoreći to, sveta mučenica Akilina od silnih bolova pade na zemlju kao mrtva. Misleći da je umrla, namesnik naredi da je odvuku van grada i bace na đubrište, da joj telo psi izedu, jer je smatrao da je mučenica nedostojna čovečanskog pogreba, pošto je prezrela carske naredbe i hulila rimske bogove. I ležaše sveta mučenica ceo dan, bačena kraj puta. A u ponoći dođe anđeo Gospodnji k blaženoj mučenici i, dodirnuvši je, reče: Ustani i budi zdrava! I idi, te izobliči Volusijana, jer je ništavan i on i zamisli njegove.
I sveta Akilina tog časa ustade zdrava, i uznoseći hvalu Bogu govoraše: Blagodarim Ti, Tvorče života mog, što mi daješ zdravlje i što sluge Svoje izbavljaš od bezbožništva; jer si Ti, Gospode, prevečan i večit, i nema drugog Boga osim Tebe. Za jedno Te smireno molim: kada podvig stradanja svog završim, udostoj me venca slave Tvoje, da bih, naslađujući se ostvarenim obećanjima Tvojim, pevala Tebe zajedno sa likovima svetih Tvojih koji su postradali za Tebe. – A Gospod joj odgovori s neba: Idi, biće ti, kako moliš!
Čuvši to, blažena se veoma obradova, i pođe u grad. Kada dođe do gradske kapije, kapija se sama otvori pred njom. Vođena anđelom Gospodnjim, sveta Akilina stiže do namesnikovog dvorca i, nesmetano ušavši unutra, ona stade pred spavajućim namesnikom. Ovaj se probudi od sna i, ugledavši pred sobom mučenicu, prepade se, pa viknu svoje kuvikularije[2] i upita ih: Ko je ova što stoji pred mojim očima? – Oni, donevši sveće, rekoše: Nema sumnje ovo je Akilina, koja, pošto umre od mnogih mučenja, bi po tvome naređenju bačena mrtva van grada da je psi pojedu. – Čuvši to, namesnik se još všpe prepade; ipak naredi da je uzmu i drže pod stražom do izjutra.
Kada nastade dan, namesnik Volusijan izvede opet svetu Akilinu preda se na sud, i upita je: Jesi li ti to, Akilina? – Svetiteljka mu odgovori: Zar ti, bezakoniče, i telesnim očima sada ne vidiš, pošto su ti oči srca oslepljene ocem tvojim đavolom? Ja sam Akilina što stojim pred tobom, ja sluškinja Gospodnja. – Trljajući oči rukom, namesnik u silnoj nedoumici mišljaše u sebi: Kakve joj muke mogu naškoditi, kada ona ne umre, iako joj iz sagorevane glave isteče mozak?
Pomislivši to, on izdade ovakvo naređenje o posečenju mačem svete Akiline: Naređujemo da se mačem odseče glava Akilini, zaštitnici bezbožne jeresi hrišćanske, koja, premda je mlada po godinama, ali je prevelika čarobnica, ne poštuje besmrtne bogove, niti se pokorava carskim naredbama. Mi smo se dugo i mnogo trudili da je usavetujemo, ali je ne mogosmo odvratiti od njenog bezumlja; stoga, posle mnogih mučenja koja se ni najmanje ne kosnuše ove čarobnice, odlučujemo da se poseče mačem.
Posle takve smrtne presude, blaženu Akilinu povedoše van grada na gubilište. Kada stigoše tamo, ona izmoli sebi izvesno vreme da se pomoli Bogu. Podigavši oči k nebu, ona govoraše: Svemoćni Gospode Bože moj! blagodarim Ti što si me priveo kraju podviga mog; slavim Te, Bože moj i Tvorče svih, što ne završih uzaludno put stradanja mog; blagosiljam Te, Sazdatelju svega, što posrami mučitelja, a mene udostojavaš neprolaznog venca; primi u miru duh moj, da bih, ostavivši zemaljsko, dobila nebesko.
Na ovakvu molitvu blažene mučenice dođe glas s neba koji govoraše: Hodi, izabrana devo; ti si jarost mučiteljevu zgazila i podvigom svojim žaoku đavolovu uništila; primi nagradu koja ti je pripremljena.
I odmah posle tog glasa s neba, sveta mučenica Hristova usnu snom smrti, pre no što dželat podiže mač nad njenom glavom. No iako dželat vide da mučenica već predade duh svoj, ipak se ne usudi oglušiti se o namesnikovu naredbu, nego odseče mačem mrtvu glavu blažene device, pri čemu iz rane mesto krvi isteče mleko. Prisutni hrišćani uzeše njene mošti, skupocenije od najskupljih bisera, pomazaše ih skupocenim mirisima i, obavivši ih novim plaštanicama, česno ih sahraniše u gradu Vivlosu.[3] I mnoga isceljenja davahu se bolesnicima od groba svete mučenice Akiline, u slavu Hrista Boga našeg, sa Ocem i Svetim Duhom slavljenog sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
TRIFILIJA,
episkopa Levkosije Kiparske
 
Sveti Trifilije rodio se na ostrvu Kipru. Svetovnu filosofiju izučio je u Viritu,[4] a duhovnoj filosofiji naučio ga je sveti Spiridon, episkop Trimituntski,[5] čiji on učenik bejaše. Sveti Trifilije bi samim Bogom predizabran i prednaznačen za episkopa: jer pre no što postade episkop, njega u viđenju vide kao arhijereja car Konstancije, o čemu se u žitiju svetog Spiridona kazuje sledeće:
Posle smrti Konstantina Velikog vlast carska pređe na njegove sinove, pri čemu najstariji, Konstancije,[6] dobi na upravu Istok. Za vreme jedne posete Antiohiji Sirijskoj on se iznenada teško razbole, ali lekari ne mogahu naći leka njegovoj bolesti. Tada, manuvši lekare, bolesni car pribeže molitvom Bogu koji je moćan isceljivati i duše i tela: on usrdno moljaše Boga za svoje isceljenje, i u sanom viđenju vide anđela koji mu pokazuje skup mnogih svetih episkopa, među kojima mu ukaza na dvojicu najistaknutijih, koji kao da behu vođi i starešine ostalima; pri tome anđeo reče caru da ga jedino oni mogu isceliti od bolesti. Probudivši se iz sna i razmišljajući o viđenju, car ne mogaše doznati ko su ti episkopi. Jer kako je mogao poznatn one, čija imena i postojbinu znao nije? Naročito ako se uzme u obzir, da jedan od njih još ne beše u stvari episkop nego je to tek imao postati. Car beše dugo u nedoumici povodom toga; zatim dođe na ovakvu misao: sazva k sebi episkope iz svih okolnih gradova, pokušavajući da među njima raspozna ona dva episkopa što mu behu pokazana u viđenju, ali ih ne pronađe. Tada car pozva k sebi vrlo mnoge episkope iz dalekih pokrajina, ali ni među njima ne obrete onu dvojicu. Posle toga on posla pozive u sve oblasti svoje carevine, da se k njemu saberu svi episkopi. Takvo carevo naređenje, ili bolje reći molba, stiže i na ostrvo Kipar k blaženom Spiridonu Trimituntskom, kome od Boga bi otkriveno sve što se dogodilo s carem. Spremivši se za put, sveti Spiridon krenu k caru povevši sa sobom svoga učenika Trifilija, sa kojim ga car beše video u viđenju; tada Trifilije još ne beše episkop. Stigavši u Antiohiju, putnici se uputiše k caru. Sveti Spiridon beše bedno odeven, u rukama imađaše palmov štap, na glavi ubogu mitru, a na grudima mu visijaše glineni sasudić, u kome je on, po običaju žitelja svetog grada Jerusalima, nosio jelej od Svetoga Krsta. Kada on takav ulažaše u carsku palatu, jedan od pridvornih slugu, smatrajući ga za običnog prosjaka, nasmeja mu se, i ne dajući mu da uđe, udari ga po obrazu. A nezlobivi sveti Spiridon, ispunjujući reč Gospodnju, okrenu mu i drugi obraz (Mt. 5, 39). No sluga, shvativši da je to episkop i uvidevši svoj greh, smireno zamoli za oproštaj, i dobi ga. Čim sveti Spiridon uđe kod cara, car ga odmah poznade, jer ga takva i u snu vide. I ustavši sa svog mesta, car priđe i pokloni se sluzi Božjem, sa suzama ga moleći da se pomoli Bogu za njegovo isceljenje. A sveti Spiridon dodirnu carevu glavu, i car tog časa postade zdrav; i radovaše se svome isceljenju koje dobi molitvama svetoga. Car ukaza veliko poštovanje svetitelju, i sav taj dan provede s njim u veselju, gosteći svog dobrog lekara.
Sveti pak Trifilije veoma se divljaše svoj slavi carskoj: lepoti palate, veličanstvenom izgledu cara, prisutnim velikašima, raskošnim haljinama slugu, i celokupnom čudesnom i sjajnom uređenju. Primetivši to, sveti Spiridon upita svog učenika: Što se diviš, brate? Zar gordost i slava carska čine cara pravednijim od drugih hrišćana? Zar car ne umire i ne predaje se zemlji onako isto kao i svaki prosjak? Zar neće kao i ostali predstati Strašnome Sudiji? Što ti ono što je prolazno počituješ kao neprolazno, i diviš se onome što je ništavno, dok naprotiv treba tražiti ono što je neveštastveno i večno i ljubiti jedino nepropadljivu slavu nebesku? Nakon malo vremena posle ovoga sveti Trifilije bi postavljen za episkopa grada Levkosije (ranije zvane Lidra) na ostrvu Kipru. Ali se on i kao episkop ne odvajaše od svog duhovnog oca i učitelja, svetog Spiridona, nego dolažaše k njemu radi duševne koristi svoje. To se vidi iz ovoga što sledi. Jednom sveti Spiridon iđaše iz Trimitunta u grad Kirinu; sa njim bejaše i učenik njegov sveti Trifilije, sada već episkop. Kada prelažahu goru Pentidaktil, iziđoše na mesto zvano Parimna, koje imađaše divnu prirodu i beše puno bašti i vinograda. Oduševljen tim mestom, sveti Trifilije zažele da i sam ima vinograd u Parimni, koji bi kupio za crkvu svoju, i dugo razmišljaše o tome u srcu svom. No to se ne mogade sakriti od prozorljivih očiju svetog Spiridona; provideći duhom u misli svoga učenika, veliki otac reče: Zašto, Trifilije, neprestano pomišljaš o taštim stvarima, želeći njive i vinograde, koji u stvari ne predstavljaju nikakvu vrednost i obmanjuju srca ljudska varljivom vrednošću? Mi imamo na nebu neoduzimljivo imanje – kuću nerukotvorenu; nju traži; i za vreme ovog života naslađuj se u bogomisliju nebeskim blagima, koja ne prelaze od jednog drugome, nego postaju večno nasleđe onoga koji jednom postane njihov posednik. – Čuvši to, sveti Trifilije izvuče iz toga veliku korist duševnu. I potom on pokaza takav život, da postade izabrani sasud Hristov, i udostoji se, kao nekad apostol Pavle, bezbrojnih darova božanstvenih. – Sveti Trifilije učestvovaše i na pomesnom Sardičkom saboru 343. godine.
Osvetom Trifiliju, kao i o svetom Spiridonu, grčki istoričari Nikifor i Sozomen[7] pišu još i ovo. Jednom, zbog crkvenih potreba, beše na Kipru sabor svih episkopa sa tog ostrva; na saboru behu takođe sveti Spiridon i sveti Trifilije, čovek učen i književan, jer se u mladim godinama svojim dugo vremena učio u Viritu. Oci moliše svetog Trifilija da u crkvi izgovori pouku narodu. Za vreme te propovedi sveti Trifilije pomenu Hristove reči, upućene raslabljenome a zapisane svetim evanđelistom Markom: Ustani i uzmi odar svoj (Mk. 2, 11). Pri tome sveti Trifilije reč odar zameni rečju postelja, rekavši: „Ustani i uzmi postelju svoju“. Sveti Spiridon, ne podnoseći zamenjivanje Hristovih reči, reče Trifiliju: Eda li si ti bolji od Rekavšeg „odar“, te se stidiš Njegove reči? – Rekavši to, on pred svima iziđe iz crkve. I u ovom postupku svetog Spiridona ne beše ničeg zazornog, jer on, iako sam beše neknjiževan, svojim prekorom zasrami Trifilija koji se oholio svojom krasnorečivošću, i nauči ga smirenoumlju i krotosti.
Nema sumnje sveti Trifilije svojim životom ugodi Bogu, kao što o tome svedoče bogoslužbene pesme, sastavljene Crkvom u njegovu čast: u njima se tvrdi da ovaj ugodnik Božji imađaše dušu milostivu, čist um, srce nezlobivo, pravu veru, ljubav nelicemernu, život izvrstan, čistotu devstva, živi izvor suza, pošćenje koje anđele zadivljuje -, i obilazeći okolne pokrajine, On učenjem Hristovim kao sunčevim zracima, prosvećivaše pomračene. I pošto je dobro napasao pastvu svoju, on pređe iz ovog života, da tamo, na nebu, u liku jeraraha predstoji Hristu, Spasitelju našem, kome slava vavek. Amin.[8]
 
SPOMEN PREPODOBNE MATERE NAŠE
ANE
i sina joj
JOVANA
 
Sveta Ana bi kao siroče uzeta u kuću nekoga velikaša, i kao podsvojkinja odnegovana i vaspitana u toj kući. Kao valjanu devojku taj velikaš venča je sa svojim sinom. Kada starac velikaš umre, navali rodbina na njegovog sina, da otpusti svoju ženu, zbog niskog joj roda, i da se oženi drugom, koja bi po rodu i bogatstvu više dolikovala njemu. Velikašev sin bojao se Boga i nije hteo to učiniti. Videći svoga muža u opreci sa njegovom rodbinom Ana ga tajno ostavi i odbegne na neko daleko ostrvo, gde nije bilo žive duše. No dođe na to ostrvo bremenita i uskoro rodi sina. Na ovom ostrvu ona se podvizavala trideset godina postom i molitvom. Tada, po promislu Božjem, iskrca se na to ostrvo neki jeromonah, koji joj krsti sina i da mu ime Jovan. Podvizavala se ova sveta duša u petom stoleću i mirno skončala.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
JAKOVA
 
Ovaj blaženi Jakov, zavolevši Hrista omrze svet i odreče se svega imanja svog. Ali potom, podstrekavan čovekomrscem đavolom, toliko se pogordi, da se drznu govoriti: Ko drugi zna bolje od mene spasenje moje? – I on vođaše sa sobom mnoge i velike borbe, ne pitajući za savet iskusne podvižnike, kao što to nalažu božanstveni oci. Sve on to rađaše po svojoj sopstvenoj volji i samodopadanju, zbog toga se i prelasti od demona. K njemu dakle dođe neki zli anđeo, tojest demon, koji se beše pretvorio u anđela svetla, i reče mu: Očisti svoju keliju, upali svetiljke i buktinje, okadi mirisom i tamjanom, i pripremi sebe, jer Hristos, kome si podvižništvom svojim ugodio, dolazi ove noći k tebi da te obdari mnogim darovima.
Nerazumni Jakov, prevaren iz uobraženja, učini kako mu bi rečeno. I gle, k njemu u ponoći dođe Antihrist sa slavom i velikim sjajem. Otvorivši vrata od svoje kelije, Jakov se pokloni Antihristu; a đavo udarivši Jakova po čelu, po Božjem promislu, ne ostade nego se odmah vrati natrag i pobeže.
Sutradan plačući Jakov ode k jednome starcu. A starac, pre no što Jakov išta reče, podviknu mu: Beži odavde, jer si prevaren od Satane! – Tada Jakov stade kukati i skrušavati srce svoje. Starac onda pošto ga izruži i dobro pouči, posla ga u opštežićni manastir. On posluša starca i ode u opštežićni manastir. Tamo on sa velikom smirenošću i poslušnošću rabotaše sedam godina u kujni. Zatim drugih sedam godina provede sam u keliji, radeći umereno rukodelje i tačno držeći molitveno pravilo. I tako sa velikom razboritošću idući neobmanljivim putem Božjim, on postade preveliki čudotvorac. I postigavši savršenstvo u ovom životu, on otide ka Gospodu.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
ANTIPATRA
 
Episkop Bostre u Arabiji; živeo i delao u petom veku; pisao protiv sledbenika Origenovih zabluda (vidi Mig ne, P. G. 85, 1792-6), a takođe i besede na Blagovesti i o Jovanu Krstitelju. Upokojio se u miru.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
EVLOGIJA,
patrijarha antiohijskog[9]
 
Prestavio se u miru.
 
SPOMEN SVETIH
DESET HILJADA MUČENIKA
 
Postradali za Gospoda mačem posečeni.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
DIODORA
 
Rodom iz Emese; raspet na krstu postradao za Gospoda.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
SAVE
 
Učenik svetog Andronika Moskovskog, i posle njega iguman njegove obitelji. Svete mošti njegove počivaju zajedno sa moštima njegovog svetog nastavnika.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ANDRONIKA MOSKOVSKOG
 
Rodom iz Rostova; omiljeni učenik svetog Sergija Radonežskog; kao mladić došao k prepodobnom Sergiju, i mnogo godina bio pod rukovodstvom ovog velikog nastavnika, odlikujući se duhovnim podvizima posta, molitve, smirenosti i poslušnosti. Prepodobni Andronik podigao Spaso-Andronijevski manastir, i bio prvi iguman u njemu. Bio obrazac neobične krotosti i duboke smernosti i trudoljublja. Dostigao duboku starost i upokojio se 1395. godine. Svete mošti njegove počivaju u Andronikovom manastiru.
 


 
NAPOMENE:
[1]Za carovanja Dioklecijana (284. do 305. godine) bilo je izdato četiri ukaza protiv hrišćana. Prvi je bio obnarodovan u februaru 303. godine. Tim ukazom se naređivalo rušenje crkava i spaljivanje sveštenih knjiga; ujedno, hrišćani su se lišavali građanskih prava, časti, zaštite zakona i svojih službi; robovi hrišćani gubili su pravo na slobodu, ako su je sa nekog razloga dobili, no i dalje ostajali u hrišćanstvu. Ubrzo bi izdat drugi ukaz, kojim se naređivalo da se svi predstavnici crkava i druga duhovna lica zatvore u tamnice; njih su optuživali kao podstrekače ustanka u Siriji i Jermeniji, koji je na nesreću hrišćana počeo odmah po objavljenju prvog ukaza. U toj istoj 303. godini došao je treći ukaz; njime se naređivalo: sve zatvorene na osnovu drugog ukaza primoravati na prinošenje žrtava bogovima, pritom neposlušne stavljati na muke. Naposletku, godine 304. bi obnarodovan poslednji, četvrti ukaz, kojim se naređivalo opšte gonjenje hrišćana svuda. Zbog ovog ukaza najviše bi proliveno hrišćanske krvi: on je važio čitavih osam godina, sve do 311. god., kada je car Galerije naročitim ukazom objavio da je hrišćanstvo „dozvoljena religija“. Gonjenje Dioklecijanovo bilo je poslednje; u njemu je hrišćanstvo posle trivekovne borbe odnelo konačnu pobedu nad neznaboštvom.
[2]Kuvikularije = sobar, posteljar; komornik; kelejnik.
[3]Sveta mučenica Akilina postradala 13. juna 293. godine.
[4]Virit ili Berit – u vreme vizantijskih careva grad čuven sa svoje škole retorike, politike i prava; sada – Bejrut.
[5]Sveti Spiridon Čudotvorac praznuje se 12. decembra.
[6]Car Konstancije dobio na upravu Istok, Aziju i Egipat; godine 351. pobedio ubicu svoga brata Konstansa, Magnencija, i pod svoju vlast ujedinio celu Rimsku carevinu. Rušio je neznabožačke hramove ili ih pretvarao u hrišćanske hramove; nekoliko puta zabranjivao pod smrtnom kaznom neznabožačka bogosluženja. Ali svojom naklonošću prema arijanskoj jeresi veoma je pooštrio ondašnje crkvene razdore: gonio je pravoslavne episkope, zbacivao sa prestola, pa čak i u zatočenje slao. Umro je 361. g. Sv. Grigorije Bogoslov kazuje da se pred smrt car Konstancije pokajao zbog svog gonjenja pravoslavnih.
[7]Nikifor Kalist, monah Sofijskog manastira u Carigradu, umro oko 1350. godine; Sozomen – crkveni istoričar petoga veka.
[8]Sveti Trifilije prestavio se u dubokoj starosti, oko 370. godine. On je napisao život svoga učitelja, svetog Spiridona Trimituntskog.
[9]Možda se ovde radi o sv. Evlogiju Aleksandrijskom, koji se slavi 13. februara.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *