NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA JUN

ŽITIJA SVETIH ZA JUN

 

ŽITIJA SVETIH
 
12. JUNI
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ONUFRIJA VELIKOG
 
Prepodobni inok Pafnutije, koji se podvizavao u jednom od pustinjožiteljnih manastira egipatskih, ostavio nam je povest o tome kako je pronašao u pustinji prepodobnog Onufrija Velikog i druge pustinjake. Svoju povest on ovako počinje:
Boraveći i pobožno tihujući u mome manastiru, u meni se jednoga dana pojavi želja da odem u unutrašnju pustinju[1] i vidim, ima li tamo neki inok koji više od mene služi Gospodu. Ustavši, ja uzeh malo hleba i vode, i krenuh na put. Izađoh iz svog manastira, ne rekavši ništa nikome, i uputih se u najdublju pustinju. Putovao sam četiri dana, ne okusivši ni hleba ni vode, i dođoh do jedne zatvorene pećine koja je imala samo jedno malo prozorče. Ja provedoh kod prozorčeta čitav sat kucajući, i očekujući da će neko po običaju monaškom izaći iz pećine i dati mi pozdrav u Hristu. Ali pošto ne dobih odgovora, niti mi ko otvori, ja sam otvorih vrata i uđoh govoreći: blagoslovi! I ugledah u pećini nekakvog starca koji je sedeo i kao spavao. Ja ponovo rekoh: blagoslovi! i dodirnuh njegovo rame s namerom da ga probudim, no ono beše kao prah; i opipavši telo njegovo, ja nađoh da je umro pre mnogo godina. Ugledavši haljinu gde visi na zidu, ja je dodirnuh, i ona se u mojoj ruci pretvori u prašinu. Ja onda skidoh sa sebe mantiju, pokrih njome telo umrloga i, iskopavši rukama raku u peščanoj zemlji, pogreboh telo podvižnikovo sa uobičajenim psalmopjenijem i molitvom, i sa suzama. Zatim, prihvativši se malo hleba i vode, ja se okrepih, i prenoćih kraj groba toga starca.
Sutradan izjutra, satvorivši molitvu, ja krenuh u najunutrašnjiju pustinju. Putujući nekoliko dana ja naiđoh na drugu pećinu, i ugledah pred njom tragove nogu ljudskih, i pomislih da neko živi u toj pećini. Zakucah na vrata, i pošto ne dobih odgovora ja uđoh u pećinu. No ne našavši tamo nikoga, iziđoh napolje, pomišljajući u sebi da tu verovatno živi neki sluga Božji koji je u to vreme otišao malo u pustinju. I ja reših da tu pričekam tog slugu Božjeg, pošto sam želeo da ga vidim i pozdravim u Gospodu. I provedoh ceo dan u očekivanju, neprestano pojući psalme Davidove. A to mesto beše vrlo lepo; tu se nalažaše urmina palma sa rodom i mali izvor vode žive; i ja se veoma divljah lepoti toga mesta, želeći da i sam tu živim, kada bi to bilo moguće.
Kada se dan stade kloniti k večeru, ja ugledah stado bivola koje iđaše k meni, i usred stada – slugu Božjeg (to beše Timotej Pustinjak).[2] Kada se stado približi meni, ugledah čoveka bez odela, koji nagotu tela svog pokrivaše vlasima. Prišavši mestu gde sam ja stajao, on me zagleda, pa misleći da sam duh i priviđenje on stade na molitvu, jer su ga na tom mestu mnogi nečisti dusi kušali priviđenjima, kao što mi posle on sam ispriča o tome. A ja mu rekoh: Što se plašiš, slugo Isusa Hrista, Boga našeg? Pogledaj i vidi stope moje, i znaj da sam ja takav čovek kao i ti; opipaj me i uveri se da sam ja telo i krv.
Pošto me je neko vreme posmatrao i uverio se da sam stvarno čovek, on se uspokoji, pa zablagodari Bogu i reče: Amin. Zatim mi priđe, zagrli me i uvede me u svoju pećinu, i ponudi mi urme i čistu vodu sa izvora, i sam se prihvati zbog mene. I upita me: Kako si ovamo došao, brate? – A ja, izlažući mu svoje misli i namere, odgovorih: Želeći da vidim Hristove sluge što se u ovoj pustinji podvizavaju, ja iziđoh iz svog manastira i doputovah ovamo; i Bog mi ispuni želju, jer me udostoji videti tvoju svetost. – Zatim ga ja upitah, rekavši: Kako si ti, oče, došao ovamo? koliko se godina podvizavaš u ovoj pustinji? čime se hraniš i zašto ideš nag, ne odevajući se ničim?
Onda mi on stade kazivati sledeće: Najpre sam živeo u jednoj od tivaidskih kinovija,[3] provodeći monaški život i usrdno služeći Bogu. Rukodelje mi beše tkanje. Ali se u meni pojavi pomisao koji mi govoraše: izađi iz opštežića i živi sam, i trudi se podvizavajući se, da bi primio od Boga veliku nagradu; jer ti možeš od truda ruku tvojih ne samo hraniti sebe, nego i nište hraniti i stranstvujuću bratiju zbrinjavati. – S ljubavlju poslušavši ovaj moj pomisao, ja iziđoh iz bratstva, načinih keliju sebi u blizini grada i upražnjavah moje rukodelje. I imađoh dovoljno što mi treba za život, jer sam zarađivao trudom ruku svojih. K meni dolažahu mnogo po moje rukotvorine i donošahu sve što mi treba; davah utočište i putnicima, a preostatke razdavah ništima i nevoljnima. No mome životu pozavide neprijatelj naš, đavo, koji uvek vojuje protiv sviju: želeći da uništi trudove moje, on stavi jednoj ženi misao u dušu, da dođe k meni radi mog rukodelja; i ona dođe i naruči platno, koje ja izradih i predadoh joj. Potom me ona zamoli da joj načinim i drugo platno; i među nama se razveza razgovor i slobodnije ponašanje; i začevši greh, mi rodismo bezakonje; i provedoh s njome šest meseci, grešeći sve vreme. Zatim pomislih u sebi da me danas ili sutra može snaći smrt, i ja ću otići u večnu muku. I rekoh sebi: Teško meni, dušo moja! Bolje ti je da bežiš odavde, da bi pobegla od greha i ujedno s tim od večne muke! – Stoga ostavivši sve, ja tajno pobegoh odande i dođoh u ovu pustinju; i stigavši do ovog mesta, ja nađoh ovu pećinu, izvor i urminu palmu koja ima dvanaest grana; i svakog meseca po jedna od grana rađa mi to liko roda, da mi je to dosta za ishranu u toku trideset dana. A kada se završi mesec i ujedno s tim rod na jednoj grani, onda sazreva druga grana. I tako se, blagodaću Božjom, hranim, i ništa drugo nemam u svojoj pećini. I odeća moja od dugog vremena ovetša i raspade se potpuno; i nakon mnogo godina (jer već trideset godina boravim u ovoj pustinji) izrastoše na meni dlake, kao što vidiš, i one mi služe mesto odeće pokrivajući moju nagotu.
Čuvši ovo od tog podvižnika, priča Pafnutije, ja ga upitah: Oče, u početku tvojih podviga na ovom mestu, da li te je što ometalo ili ne? – On mi odgovori: Pretrpeo sam bezbrojne napadaje od demona. Mnogo puta oni su stupali u borbu sa mnom, ali me nisu mogli savladati, jer mi je blagodat Božja pomagala; odolevao sam im krsnim znakom i molitvom. Osim vražjih napadaja, mojim podvizima smetala je još telesna bolest, jer sam silno patio od stomaka, da sam i na zemlju padao od strašnih bolova; i nisam mogao stojeći vršiti običajne molitve, nego sam, ležeći u svojoj pećini i valjajući se po zemlji, obavljao molitveno pravilo sa velikom mukom, i nisam imao snage ni da izađem iz pećine. Molio sam se milosrdnom Bogu, da mi zbog bolesti podari oproštaj grehova mojih. Jednom, kada sam sedeo na zemlji i grčio se od bolova u stomaku, ja ugledah pred sobom česnoga muža koji je stajao i pitao me: Od čega boluješ? – Ja mu jedva mogoh odgovoriti: Bolujem, gospodine, od stomaka. – On mi reče: Pokaži mi gde te boli. – Ja mu pokazah. A on pruži ruku svoju, metnu dlan svoj na bolesno mesto, i ja se tog časa iscelih. On mi onda reče: Eto si zdrav, ne greši više, da ti ne bude gore, nego služi Gospodu Bogu svom od sada i do veka. – I od toga vremena, hvala Bogu, ja više ne bolujem, blagodareći Boga i slaveći milosrđe Njegovo.
U takvom razgovoru, veli Pafnutije, ja provedoh sa tim prepodobnim ocem skoro svu noć. Izjutra ustadosmo na običajnu molitvu. A kad se razdani, ja mnogo molih tog prepodobnog oca, da mi dopusti da živim pored njega ili bar negde zasebno u njegovoj blizini. A on mi reče: Ti, brate, nećeš moći ovde podneti demonske napasti. – I sa tog razloga on ne pristajaše da ostanem kod njega. Zatim ga molih da mi kaže svoje ime. I on reče: Ime mi je Timotej. Pominji me, ljubljeni brate, i moli za mene Hrista Boga, da do kraja izliva na mene Svoje milosrđe, kojega me udostojava. – A ja, kaže Pafnutije, pripadoh k nogama njegovim, proseći ga da se moli za mene. On mi reče: Vladika naš Isus Hristos neka te blagoslovi, i neka te zakloni od svakog iskušenja đavoljeg, i neka te vodi pravim putevima, da bi ti nesmetano prešao k svetima Njegovim.
Blagoslovivši me, prepodobni Timotej me otpusti s mirom. Ja primih iz njegovih ruku urme za put, zahvatih u svoj sud vodu sa izvora, pa poklonivši se svetom starcu tom, odoh od njega, slaveći i blagodareći Boga što me udostoji da vidim takvog ugodnika Njegovog, da se koristim rečima njegovim i da dobijem blagoslov od njega.
Vraćajući se otuda, nakon nekoliko dana dođoh u pustinjski manastir, i zadržah se u njemu da se odmorim i provedem neko vreme. Sa tugom sam razmišljao i govorio sebi: Kakav je moj život? kakvi su moji podvizi? moj život nije ni senka prema životu i podvizima ovog ugodnika Božjeg koga videh. – U takvom razmišljanju provedoh ne malo dana, želeći da u bogougađanju podražavam tog pravednog muža. Blagodareći milosrđu Božjem, koje me je podsticalo da se brinem o duši svojoj, ja se nisam lenjio da ponovo krenem u unutrašnju pustinju, i to neprohodnim putem gde živi varvarski narod, zvani Mazik. Ja sam svim srcem želeo da doznam, ima li i drugi takav pustnnjak koji služi Bogu, da ga pronađem i dobijem od njega ono što je korisno po moju dušu.
Polazeći na preduzeti mnome pustinjski put, ja uzeh sa sobom malo hleba i vode, koji mi trajahu ne dugo. A kad mi nestade hleba i vode, ja se sneveselih; no ipak sokoljah sebe i putovah četiri dana i četiri noći bez hrane i pića; onda veoma iznemogoh telom i, pavši na zemlju, očekivah smrt. Tada ugledah muža svetolika, prekrasna i presvetla, gde priđe k meni, metnu mi ruku svoju na usta, i postade nevidljiv. I ja tog časa osetih u sebi snagu, i više nisam bio ni gladan ni žedan. Ustavši, ja produžih putovanje u unutrašnju pustinju, i tako provedoh još četiri dana i četiri noći bez hrane i pića; ali opet stadoh iznemogavati od gladi i žeđi. Podigavši ruke k nebu, ja se pomolih Gospodu, i ponova videh onoga muža, koji mi priđe, dodirnu rukom svojom usta moja, i postade nevidljiv. Od toga ja opet dobih veliku snagu, i nastavih put. U sedamnaesti dan moga putovanja ja stigoh do neke visoke gore. Umoran, ja sedoh u podgorju da se odmorim. Utom ugledah izdaleka muža koji je išao k meni, izgleda vrlo strašnog; sav je bio obrastao u guste dlake kao zver, i bio je beo kao sneg, jer od starosti beše osedeo. Kosa i brada dosezahu mu do zemlje, i kao odeća pokrivahu mu telo; bedra mu behu prepasana lišćem od pustinjskog bilja. Kada videh da se ovaj muž približava k meni, ja se prepadoh i utekoh na stenu što beše na vrhu gore. A on, došavši do tog podgorja, sede u hladu da se odmori, jer se beše umorio od silne žege, a i od nemoći staračke. Pogledavši na goru, on ugleda i povika k meni govoreći: Siđi k meni, čoveče Božji, jer sam i ja čovek kao ti; živim u ovoj pustinji Boga radi.
Čuvši to, veli Pafnutije, ja svesrdno pohitah k njemu i padoh mu pred noge. A on mi reče: Ustani, sine moj! Ta i ti si sluga Božji i prijatelj svetih Njegovih; ime ti je Pafnutije. – Ja ustadoh, a on mi naredi da sednem, i ja s radošću sedoh blizu njega. Onda ga ja usrdno molih, da mi kaže svoje ime i ispriča svoj život, kako u pustinji boravi, i koliko je vremena tu. A on, videći da ga usrdno molim, stade mi kazivati o sebi, govoreći ovako:
Ime mi je Onufrije; u ovoj pustinji živim šezdeset godina, lutajući po gorama, i ne videh ni jednoga čoveka, sem što tebe sada vidim. Ranije sam živeo u jednom česnom manastiru, zvanom Eriti, blizu grada Hermopolja u Tivaidskoj oblasti. U tom manastiru ima stotinu bratije; svi su oni jednodušni, provodeći zajednički život složno u velikoj ljubavi u Gospodu našem Isusu Hristu. Zajednička im je hrana i odeća; provode isposnički život u pobožnom tihovanju i miru, slaveći dobrotu Gospodnju. U detinjstvu svom ja sam tamo, kao početnik, upućivan i poučavan od svetih otaca usrdnoj veri i ljubavi prema Bogu i ustavima monaškog života. Slušao sam ih kako razgovaraju o svetom proroku Božjem Iliji koga je Bog krepio da živi u pustinji posteći se, i o svetom Preteči Jovanu kome nikada niko od ljudi ne beše sličan, i o njegovom životu u pustinji sve do dana njegovog javljenja Izrailju.
Slušajući sve to, ja sam pitao svete oce: Šta, dakle, jesu li oni što se u pustinji podvizavaju veći od vas u očima Božjim? – Odgovarajući, oni mi govorahu: Da, čedo, oni su veći od nas; jer mi svakodnevno viđamo jedan drugog, i saborno vršimo s radošću crkveno bogosluženje; ako smo gladni, imamo gotov hleb; isto tako ako smo žedni, imamo gotovu vodu; ako se desi kome od nas da se razboli, bratija ga dvore, jer svi zajednički živimo, i jedan drugog pomažemo i služimo radi ljubavi Božje. A oni što u pustinji žive, lišeni su svega toga. Ako koga od pustinožitelja snađe tuga, ko će ga utešiti? u bolesti – ko će mu pomoći i poslužiti? ako Satana napadne na njega, gde će on naći čoveka da mu um obodri ili posavetuje, kada je on sam samcit? i ako ne bude hrane u njega, gde će je lako nabaviti? isto tako i kada ožedni, nema vode u blizini. Tamo, čedo, predstoji nesravnjeno veći trud nego nama koji živimo u zajednici: jer koji se odaju pustinjačkom životu, revnosnije služe Bogu, predaju se najstrožijem postu, velikodušno podnose glad, žeđ, podnevnu žegu i noćnu hladnoću, snažno odbijaju napade nevidljivog neprijatelja i primoravaju sebe na sve moguće načine da ga pobede, i usrdno se staraju da prođu tesan i tužan put što vodi u carstvo nebesko. Zbog toga im Bog šalje svete anđele, koji im hranu donose, vodu iz kamena izvode, i toliko ih ukrepljuju da se na njima zbivaju reči proroka Isaije koji govori: Koji se nadaju Gospodu, dobiće novu snagu, okrilatiće kao orlovi, trčaće i neće sustati (Is. 40, 31). A ako se neko od njih i ne udostojava da očigledno vidi anđele, on se u svakom slučaju ne lišava njihovog nevidljivog prisustva, i oni ga čuvaju na svima putevima njegovim, štite ga od napadaja vražijih, pomažu mu u delanjima njegovim, i molitve njegove prinose Bogu. Ako koga od pustinjaka zadesi neka neočekivana napast vražija, on pruža ruke svoje k Bogu, i odmah mu se šalje pomoć s neba, i sve se napasti rasprštavaju zbog čistote srca njegova. Zar nisi slušao, čedo, šta Sveto Pismo govori: Bog ne ostavlja one koji Ga traže, i neće svagda biti zaboravljen ubogi, i trpljenje nevoljnih neće nigde propasti (Ps. 9, 19); zavikaše ka Gospodu u tuzi svojoj, i izbavi ih iz nevolje njihove (Ps. 106, 6); jer Gospod svakome daje prema trudu koji čovek uzima na sebe Gospoda radi. Blažen je dakle čovek koji tvori volju Gospodnju na zemlji; jer takvome anđeli služe, ma da nevidljivo; i čine da se raduje duhovnom radošću, i ukrepljuju ga svakog časa dok se nalazi u telu.
Sve to slušajući u svome manastiru od svetih otaca, ja – smireni Onufrije osetih u duši i srcu slast slađu od meda, i činjaše mi se da se nalazim u nekom drugom svetu: jer se u meni pojavi neodoljiva želja da idem u pustinju. I ja, ustavši noću i uzevši malo hleba za četiri dana, iziđoh iz manastira polažući svu nadu na Boga, i krenuh putem što vodi na goru, sa namerom da odatle idem u pustinju. I čim stadoh ulaziti u pustinju, ugledah ispred sebe luču blistave svetlosti. Uplašen silno, ja stadoh, i već počeh pomišljati da se vratim u manastir. Međutim, luča svetlosti mi se približi, i ja čuh iz nje glas koji mi govoraše: Ne boj se! Ja sam anđeo koji hodim s tobom od rođenja tvog, jer sam od Boga dodeljen tebi, da te čuvam; i sada mi je naređeno od Gospoda, da te vodim u ovu pustinju. Budi dakle savršen i smiren srcem pred Gospodom, i s radošću Mu služi, a ja neću odstupiti od tebe sve dok mi Sazdatelj ne naredi da uzmem dušu tvoju.
Rekavši to iz svetle luče, anđeo pođe ispred mene, a ja mu radostan sledovah. Pošto prođosmo šest do sedam miliarija,[4] ja ugledah izvrsnu pećinu, i luča anđelske svetlosti iščeze iz mojih očiju. Približivši se pećini, ja zaželeh da doznam, ima li nekog čoveka u njoj. Došavši do vrata, ja po monaškom običaju viknuh: blagoslovi! – I ugledah starca, česna i svetovidna izgleda; iz njegovog lica i pogleda lijaše se velika blagodat Božja i duhovna radost, koje behu u njemu. Ugledavši ga, ja brzo padoh pred noge njegove i poklonih mu se. A on, podigavši me rukom svojom, poljubi me i reče: Jesi ti brat Onufrije, moj satrudnik u Gospodu? Uđi, čedo, u moje obitalište. Bog neka ti je pomoćnik; prebivaj u zvanju svom, tvoreći dobra dela u strahu Božjem.
Ušavši u njegovu pećinu, ja provedoh s njim ne malo dana, i truđah se da se naučim od njega vrlinama njegovim, što i postigoh, jer me on nauči ustavu pustinjačkog življenja. Kada starac uvide da je duh moj već prosvećen za pojimanje dela ugodnih Gospodu našem Isusu Hristu i za neustrašivo protivstajanje tajnim vojevanjima vraga i strašilima, koje pustinja ima, on mi reče: Hajde, čedo, da te vodim u drugu pećinu, koja se nalazi u unutrašnjoj pustinji, da u njoj sam živiš i podvizavaš se u Gospodu, jer te Gospod promislom Svojim zato i posla ovamo, da budeš žitelj unutrašnje pustinje.
Rekavši to, on me uze i povede u najdublju pustinju; putovali smo četiri dana i četiri noći. Najzad petoga dana nađosmo malu pećinu. Tada mi onaj sveti muž reče: Ovo je mesto koje ti Bog ugotovi da se nastaniš u njemu. – I provede starac sa mnom trideset dana, poučavajući me dobrim delima. A po isteku trideset dana, ostavljajući me Bogu, on otide u svoje obitalište. I od tada on dolažaše k meni jedanput godišnje; i tako me je posećivao svake godine sve dok se ne prestavi k Bogu. A kad poslednje godine, po običaju svom, dođe k meni, on se prestavi ka Gospodu. Ja mnogo plakah za njim, i pogreboh telo njegovo blizu mog žilišta.
Posle toga ja, smireni Pafnutije, upitah ga: Oče sveti, jesi li mnoge trude uzeo na sebe u početku, po dolasku svom u ovu pustinju? – Blaženi starac odgovori mi: Veruj mi, vozljubljeni brate, ja uzeh na sebe tako teške trude, da sam mnogo puta očajavao za svoj život, misleći da sam blizu smrti: iznemogavao sam od gladi i žeđi, jer spočetka nisam imao ništa ni da jedem ni da pijem, sem što sam nalazio neko pustinjsko zelje i njime se hranio, a žeđ sam svoju rashlađivao samo nebeskom rosom; danju me je pekla sunčana žega, a noću sam se smrzavao od hladnoće, i telo mi se kvasilo od rose nebeske. I šta sve nisam pretrpeo? i kakve sve trudove nisam uzimao na sebe u ovoj neprohodnoj pustinji? Nemoguće je ispričati sve trudove i podvige, a i ne treba objavljivati ono što je čovek dužan radi ljubavi Božje raditi nasamo. Blagi Bog, videći da sam se sav predao isposničkim podvizima i dušu svoju uneo u gladovanje i žeđovanje, naredi anđelu Svome da se brine o meni i da mi svaki dan donosi po malo hleba i po malo vode radi ukrepljenja tela mog. Tako me je anđeo hranio trideset godina. A po isteku tih trideset godina Bog mi udesi obilniju ishranu, jer blizu moje pećine obrete se urmina palma sa dvanaest grana: svaka grana odvojeno od drugih donosila je rod svoj, jedna jednog meseca, druga drugog, i tako svih dvanaest redom za dvanaest meseci. Kada se završavao jedan mesec, završavao se i rod na jednoj grani; nastupanjem drugog meseca, nastajao je rod na drugoj grani. Pored toga, po zapovesti Božjoj poteče u blizini mojoj i mali izvor žive vode. I evo već drugih trideset godina ja živim u takvom izobilju, jer ponekad jedem hleb što mi anđeo donosi, a ponekad se prihvatim urmi i pustinjskog zelja, koje mi je, po ustrojstvu Božjem, slatko kao med, i pijem vodu sa izvora, blagodareći Boga. A više svega hranim se i napajam slatko rečima Božjim, kao što je pisano: Ne živi čovek o samom hlebu, nego o svakoj reči koja izlazi iz usta Božijih (Mt. 4, 4). Brate Pafnutije! ako usrdno ispunjavaš volju Božju, Bog će ti poslati sve što ti treba; jer je u Svetom Evanđelju kazano: Ne brinite se govoreći: šta ćemo jesti, ili šta ćemo piti, ili čime ćemo se odenuti? Jer sve to neznabošci ištu; a zna to i otac vaš nebeski da vama treba sve to. Nego ištite najpre carstva Božjega i pravde njegove, i ovo će vam se sve dodati (Mt. 6, 31-33).
Kada prepodobni Onufrije govoraše sve ovo, ja se, veli Pafnutije, divljah njegovom čudesnom žitiju. Zatim ga opet upitah, govoreći: Oče, otkuda se pričešćuješ Prečistim Tajnama Hristovim u subotu i nedelju? – On mi odgovori: Anđeo Gospodnji dolazi k meni i donosi Prečiste Hristove Tajne i pričešćuje me. I ne samo k meni dolazi anđeo sa Božanstvenim Pričešćem, nego i ka ostalim podvižnicima koji Boga radi žive u pustinji i ne vide lica čovečjega; pričešćujući ih, on ih ispunjuje neiskazanim veseljem. Ako pak neko od pustinjaka zaželi da vidi čoveka, onda ga anđeo uzima i uznosi k nebesima da vidi svete i razveseli se; i prosvećuje se duša takvoga pustinjaka kao svetlost, i raduje se dušom što se udostojio videti nebeska blaga, i zaboravlja sve trude svoje kojih se poduhvatao u pustinji. A kada se pustinjak vrati na svoje mesto, onda stane još usrdnije služiti Bogu, nadajući se da na nebesima dobije zanavek ono što se udostojio videti.
O svemu ovom prepodobni Onufrije razgovara sa mnom Pafnutijem u podnožju one gore gde se sretosmo. Od takvog razgovora sa prepodobnim ja se ispunih velike radosti, pa zaboravih i na sve trude mučnog putovanja mog, praćenog glađu i žeđu. Ukrepivši se duhom i telom, ja rekoh: ja sam blažen što se udostojih videti tebe, sveti oče, i slušati divne i slatke reči tvoje. – A on mi reče: Ustanimo, brate, da idemo mome obitalištu. – I ustavši, krenusmo. A ja, kaže Pafnutije, ne prestajah diviti se blagodati prepodobnoga starca. Pošto pređosmo dve ili tri miliarije, mi stigosmo do česne pećine svetoga. U blizini pećine beše izvrsna palma i tecijaše mali potok žive vode. Zaustavivši se kod pećine, prepodobni se pomoli Bogu. A kad završi molitvu reče: Amin. Zatim sede, pa ponudi i mene da sednem pored njega. I razgovarasmo, kazujući jedan drugome dobra Božija. A kada se dan stade kloniti k večeru i sunce naginjati zapadu, ja ugledah između nas čist hleb i vodu. I reče mi blaženi muž onaj: Brate, prihvati se hleba što je pred tobom i vode, da se potkrepiš, jer vidim da si iznemogao od gladi i žeđi i od putnih napora. – Ja mu odgovorih: Živ Gospod moj! neću jesti i piti sam, već samo zajedno s tobom. – No starac ne pristajaše da jede; ja ga dugo moljah, i jedva ga umolih da ispuni moju molbu. Onda uzesmo hleba, prelomismo ga i jedosmo dosita a hleb nam i preteče. Zatim se napismo vode, zablagodarismo Bogu, i svu tu noć provedosmo u molitvi.
A kada svanu dan, ja primetih da se lice prepodobnoga izmenilo posle jutarnjeg molitvenog pojanja, i uplaših se. Shvativši to, on mi reče: Ne boj se, brate Pafnutije, jer Bog, milosrdan prema svima, posla te k meni da pogrebeš telo moje, pošto ću ja danas završiti svoj privremeni život i preći na beskonačni život ka Hristu mom u večni pokoj. – A beše taj dan dvanaesti juni; i zavešta prepodobni Onufrije meni, Pafnutiju, govoreći: Vozljubljeni brate, kada se vratiš u Egipat spominji me pred bratijom i pred svima hrišćanima.
A ja mu, veli Pafnutije, rekoh: Oče sveti, ja bih želeo da po tvom odlasku iz tela obitavam ovde na tvom mestu. – Prepodobni mi na to odgovori: Čedo, nije te Bog poslao u ovu pustinju radi toga da se u njoj podvizavaš, nego da vidiš sluge Božije, pa da se onda vratiš natrag i pričaš o vrlinskom životu njihovom bratiji, radi duševne koristi slušalaca a u slavu Hrista Boga našeg. Stoga idi, čedo, u Egipat, k svome manastiru i ka drugim manastirima, i pričaj šta si u pustinji video i čuo; i pričaj takođe i ono što ćeš tek videti i čuti; sam pak podvizavaj se u dobrim delima, služeći Hristu Bogu.
Kada prepodobni to reče, ja padoh k česnim nogama njegovim govoreći: Blagoslovi me, svečesni oče, i pomoli se za mene da steknem milost pred Bogom; pomoli se za mene, da me Spasitelj udostoji videti tvoju svetost i u budućem veku kao što me udostoji videti te u ovom životu. – Prepodobni Onufrije me podiže sa zemlje i reče mi: Čedo Pafnutije, Bog te neće ožalostiti nego će ispuniti molbu tvoju; i blagosloviće te, i utvrdiće te u ljubavi Svojoj, i prosvetiće umne oči tvoje ka bogoviđenju, i izbaviće te od svakog pada i lukavstva đavoljeg, i dovršiće u tebi početo dobro delo; kriliće te anđeli Njegovi na svima putevima tvojim i čuvaće te od nevidljivih neprijatelja, da oni ne bi našli ništa zbog čega bi te optužili pred Bogom u času groznog ispitivanja.
Posle toga prepodobni otac mi dade poslednji celiv u Gospodu; pa se stade moliti Bogu sa mnogim suzama i uzdasima. Preklonivši kolena i dugo se pomolivši, on leže na zemlju i izgovori poslednju reč svoju: U ruke Tvoje, Bože, predajem duh moj! – I kad izgovaraše ove reči, njega obasja s neba divna svetlost; i pri sijanju ove svetlosti, prepodobni vesela lica ispusti duh svoj.[5] I odmah se ču u vazduhu glas anđela koji su pevali i blagosiljali Boga; jer oni, uzevši dušu prepodobnoga, s radošću je uznošahu ka Gospodu.
A ja, veli Pafnutije, stadoh plakati i ridati nad česnim telom oca, koga nedavno obretoh i tako ga se brzo liših. Zatim svukoh sa sebe mantiju, skidoh postavu s nje, i postavom pokrih svetiteljevo telo, a mantiju obukoh, da se ne bih nag vratio k bratiji. Nađoh i kamen veliki koji beše izdubljen kao grob, ne rukama ljudskim nego promislom Božjim, i u njega položih sveto telo velikog ugodnika Božjeg uz propisano psalmopjenije. Zatim nakupih mnogo sitnog kamenja i njime pokrih sveto telo.
Posle svega ja se stadoh moliti Bogu, da mi dopusti da živim na tom mestu. I htedoh da uđem u tu pećinu, no tog časa pećina se na moje oči sruši, palma koja je hranila svetitelja, iščupa se iz korena, i izvor žive vode presuši. Videvši sve to, ja razumeh da Bogu nije po volji da ja živim tamo.
Nameravajući da krenem na put, ja pojedoh parčad hleba, preostalu od juče; isto tako popih i vodu što beše ostala u sudu; pa opet podigavšn ruke i oči k nebu, ja se pomolih Bogu. Potom ugledah onog istog muža, koga sam ranije video putujući po pustinji; to beše onaj isti muž koji je, ukrepivši me, išao ispred mene. Odlazeći sa tog mesta, ja sam veoma tugovao što se nisam udostojio da svetog Onufrija duže gledam među živima. No potom razmislivši, ja se opet obradovah dušom što se udostojih nasladiti se svetom besedom njegovom i dobiti blagoslov iz usta njegovih. I tako putovah slaveći Boga.
Posle četiri dana hoda ja naiđoh na jednu keliju koja je bila visoko na podgorju sa pećinom. Ušavši u nju, ja nikoga ne nađoh; i posedeh malo razmišljajući u sebi: da li ko živi u ovoj keliji, ka kojoj me dovede Bog? Dok ja tako razmišljah, uđe sveti muž, sav sed, izgleda neobičnog i divnog, obučen u odeću od palmovog lišća. Ugledavši me, on me odmah upita: Jesi li ti brat Pafnutije što pogrebe telo prepodobnog Onufrija? – A ja razumevši da je to njemu Bogom otkriveno o meni, pripadoh k nogama njegovim. On, tešeći me, reče mi: Ustani, brate! Bog te udostoji da budeš prijatelj svetima Njegovim; jer ja od promisla Božjeg saznadoh za tvoj dolazak k meni. Ja ću ti, vozljubljeni brate, otkriti o sebi da sam u ovoj pustinji evo šezdeset godina, i za to vreme ne videh čoveka koji bi došao k meni, sem bratije koja ovde sa mnom obitava.
Dok mi tako razgovarasmo, uđoše tri druga sveta starca, slična prvome, i odmah mi rekoše: Blagoslovi, brate! Ti si brat Pafnutije, naš satrudnik u Gospodu. Ti si pogrebao telo svetog Onufrija. Raduj se, brate, što se udostoji videti veliku blagodat Božju. Gospod nas obavesti o tebi da ćeš danas doći k nama, i naredi ti da jedan dan provedeš s nama. Evo mi već šezdeset godina boravimo u ovoj pustinji, živeći svaki odvojeno; a u subotu prema nedelji sabiramo se ovde. Mi nismo videli čoveka, sem što tebe sada vidimo.
Pošto porazgovarasmo o prepodobnom ocu Onufriju i o drugim svetima, nakon dva časa ti mi starci rekoše: Uzmi, brate, malo hleba i potkrepi se, jer si došao izdaleka, i treba da se uzradujemo s tobom. – I ustavši, jednodušno satvorismo molitvu k Bogu, i ugledasmo pred sobom pet čistih hlebova, veoma ukusnih, mekih i vrućih, kao da su tog časa ispečeni. Potom ti oci prinesoše još štošta od plodova zemaljskih. I sevši zajedno, stadosmo jesti. I rekoše mi starci: Eto mi, kao što ti kazasmo, boravimo šezdeset godina u ovoj pustinji, i svagda nam se po naređenju Božjem nevidljivo donose samo četiri hleba; a sada, zato što si ti došao k nama, bi poslan i peti hleb. Nepoznato nam je otkuda se donose ovi hlebovi, no svaki od nas, ulazeći u svoju pećinu, svaki dan nalazi u njoj po jedan hleb. A kada se sabiramo ovde uoči nedelje, to nalazimo ovde četiri hleba, svakome po jedan.
Pošto jedosmo, mi ustadosmo i zablagodarismo Bogu. Međutim, suton se stade hvatati i približavaše se noć. Mi onda, stavši na molitvu u subotu veče, provedosmo svu noć bez spavanja, moleći se do svanuća u nedelju. A kada se razdani, ja stadoh usrdno moliti te svete oce da mi dopuste da ostanem s njima do smrti svoje. No oni mi rekoše: Nije volja Božja da ti obitavaš s nama u ovoj pustinji, nego je potrebno da ideš u Egipat, da bi obavestio hristoljubivu bratiju o svemu što si video, u spomen naš i na korist slušaocima.
Kada mi oni to rekoše, ja ih molih da mi kažu svoja imena. Ali oni ne htedoše da mi ih kažu. Ja ih i posle toga opet vrlo dugo i veoma usrdno moljah, ali moja molba ostade bez uspeha. Oni mi samo ovo rekoše: Bog koji sve zna, zna i naša imena. A ti nas, brate, pominji, i moli se za nas, da se udostojimo videti jedan drugog u višnjim naseljima Božjim. Staraj se, vozljubljeni, što više možeš da izbegavaš iskušenja i sablazni sveta, da ne budeš posramljen od njih, jer su mnoge odvukli u pogibao. – Saslušavši ove reči od tih prepodobnih otaca, ja padoh k nogama njihovim i, dobivši blagoslov od njih, krenuh s mirom Božjim na put svoj. Ti mi oci prorekoše neke stvari, koje se stvarno i zbiše.
Izišavši otuda, ja putovah jedan dan u pravcu najunutrašnjije pustinje. Došavši do neke pećine, kraj koje beše izvor žive vode, ja sedoh da se odmorim i nasladim lepotom toga mesta. Jer to mesto beše veoma lepo; okolo izvora bilo je mnogo voćki, prepunih rodom. Pošto se malo odmorih, ja ustadoh i prošetah između tih voćki, diveći se izobilnom rodu njihovom i pitajući se, ko li je to drveće zasadio ovde. Bilo je tu raznih voćki: palmi, limunova, jabuka velikih i divnih, smokava, bresaka, vinove loze načičkane izvrsnim grozdovima, i drugih raznih plodorodnih drveta; ovo voće bilo je slađe od meda, i mirisalo je kao najlepši miris, a izvor koji je tuda proticao, zalivao je voćke. Gledajući sve to, meni se činilo da je to raj Božji.
Dok sam se ja tako divio čudesnoj krasoti toga mesta. ugledah četiri blagovidna mladića koji su išli k meni daleko iz pustinje, i behu prepasani ovčijim kožama. Kada mi se približiše, oni rekoše: Raduj se, brate Pafnutije! – A ja, pavši licem na zemlju, poklonih im se. Oni me podigoše, sedoše sa mnom i stadosmo razgovarati. Lica ovih mladića sijahu toliko blagodaću Božjom, da mi se činilo da to nisu ljudi nego anđeli koji su sišli s neba. Oni mi se veoma obradovaše, i uzabravši voće, ponudiše mi da jedem. I obradova se srce moje zbog ljubavi njihove. I provedoh kod njih sedam dana, hraneći se plodovima sa onih drveta. Između ostalog ja ih upitah: Kako dospeste ovde, i otkuda ste? – Oni mi odgovoriše: Brate, pošto te sam Bog posla k nama, to ćemo ti ispričati naš život. Mi smo iz grada Oksirinha;[6] roditelji naši behu načelnici toga grada; želeći da nas nauče knjizi, oni nas dadoše u jedno učilište, i mi se brzo naučismo čitanju i pisanju. A kada stadosmo izučavati više nauke, kod nas sviju pojavi se zajednička i jednodušna misao, jer nam je Gospod pomogao ka boljem: mi rešismo da izučavamo duhovnu mudrost. Od toga dakle vremena, mi se svaki dan sastajasmo i pobuđivasmo jedan drugog na usrđe ka služenju Bogu. Imajući dobru nameru u srcima svojim, mi smislismo da potražimo neko tiho usamljeno mesto, pa da tamo provedemo nekoliko dana u molitvi, da bismo doznali Božju nameru o nama. Stoga svaki od nas uze malo hleba i vode, koliko bi nam bilo dosta za sedam dana, i iziđosmo iz grada. Posle nekoliko dana putovanja mi stigosmo do pustinje, i kada uđosmo u nju, spopade nas užas, jer ugledasmo pred sobom nekog svetlog muža, koji je blistao nebeskom slavom. On nas uze za ruke, dovede nas ovde na ovo mesto, koje vidiš, i predade nas vrlo starom mužu koji služaše Bogu, i već je šesta godina kako mi živimo ovde. Sa tim starcem provedosmo godinu dana, i on nas učaše i upućivaše kako da služimo Bogu. Po isteku godine prestavi se ka Gospodu otac naš, i od toga vremena mi smo ovde sami. Eto, brate mili, mi ti ispričasmo ko smo i otkuda smo. U toku ovih šest godina mi ne okusismo hleba niti kakve druge hrane, sem voća sa ovih voćki. Svaki od nas živi odvojeno u bezmolviju, u molitvenom samovanju i tihovanju. A kada dođe subota, mi se sastajemo na ovom mestu, vidimo se i tešimo u Gospodu. I pošto provedemo zajedno dva dana, subotu i nedelju, opet se razilazimo svaki na svoje mesto.
Čuvši to od njih, kaže Pafnutije, ja smireni upitah ih: Gde se pričešćujete u subotu i nedelju Božanskim Tajnama prečistoga Tela i Krvi Hrista, Spasitelja našeg? – Oni mi odgovoriše: Radi toga se mi i sabiramo ovde svake subote i nedelje, jer sveti presvetli anđeo, šiljan Bogom dolazi k nama i daje nam Sveto Pričešće.
Ja se veoma obradovah, čuvši to, i odlučih da ostanem kod njih do subote, da bih se i ja udostojio videti anđela svetog i primiti iz njegovih ruku Božanstveno Pričešće. I ostadoh tamo do subote. A ostadoše i oni zbog mene na tom mestu, ne razilazeći se u svoja odvojena prebivališta. I provođasmo mi te dane u slavoslovlju Božjem i u molitvama, hraneći se voćem iz vrta i pijući vodu sa izvora. A kada stiže subota, rekoše mi te sluge Hristove: Spremi se, ljubljeni brate, jer će sada doći anđeo Božji i doneti nam Božanstveno Pričešće. Ko se udostoji primiti iz njegovih ruku Sveto Pričešće, tome se otpuštaju svi gresi i on postaje strašan demonima, i k njemu se ne može približiti satansko iskušenje.
Dok mi oni to govorahu ja osetih divan miris, kao od izvrsnog tamjana i najskupocenijih miomira, i čuđah se, jer nikada nigde takav miris nisam osetio. I upitah mladiće: Otkuda dolazi takav neiskazan miomir? – Oni mi odgovoriše: Približava se anđeo Gospodnji sa Prečistim Tajnama Hristovim.
I odmah stavši na molitvu, stadosmo pevati i slavosloviti Hrista Cara, Boga našeg. I gle, čudesna svetlost obasja nas s neba, i mi ugledasmo anđela Gospodnja gde silazi s visine, blistajući kao munja. I ja padoh ničice na zemlju od straha; i mladići me podigoše, govoreći mi da se ne bojim. I ja ugledah gde pred nama stoji anđeo Božji u obliku prekrasnog mladića, čiju je lepotu nemoguće opisati; on držaše u ruci sveti putir sa Božanstvenim Pričešćem. One svete sluge Božje pristupahu k njemu jedan po jedan i pričešćivahu se. Posle njih pristupih i ja grešni i nedostojni, sa velikim trepetom i užasom, a ujedno s tim i sa neizrecivom radošću, i udostojih se pričestiti se Prečistih Tajni Hristovih iz ruku anđela. Za vreme pričešćivanja ja čuh anđela gde govori: Telo i Krv Gospoda Isusa Hrista, Boga našeg, neka vam bude hranom neprolaznom, veseljem beskrajnim i životom večnim. – A mi odgovarasmo: Amin.
Posle svetog pričešća mi dobismo blagoslov od tog preslavnog anđela. Zatim on na naše oči uziđe na nebesa, a mi, pavši na zemlju, poklonismo se Bogu, blagodareći Mu za toliku milost. U našim srcima beše velika radost, te mi izgledaše da sam ne na zemlji nego na nebu; i od velike radosti duhovne bejah kao u zanosu. Potom one svete sluge Božje donesoše voće i postaviše, i mi, sedavši, prihvatismo se.
A kad subota prođe i nastupi noć, mi tu noć provedosmo bez sna u psalmopojanju i slavoslovljenju Boga. U nedelju pak opet se udostojismo one iste blagodati Božje kao i u subotu: jer k nama dođe na isti način i u istom obliku anđeo Božji, i pričesti nas, i ispuni srca naša prevelikom radošću. A ja, osmelivši se malo, molih anđela Božjeg da mi dozvoli ostati do kraja života mog na tom mestu sa svetim slugama Božjim. No on mi reče: Nije volja Božja da ti živiš ovde; nego Ti Bog naređuje da odmah ideš u Egipat i ispričaš svoj bratiji šta si video i čuo u pustinji, da bi se i oni potrudili provoditi dobar život i ugoditi Gospodu Hristu. Naročito pričaj svima podrobno o svetom životu i blaženoj končini prepodobnog Onufrija, koga si sahranio u kamenu. I kaži bratiji sve što si čuo iz njegovih usta. A blago i tebi što si se udostojio videti tako čudesna i divna velika dela Božija, koja se zbivaju na svetima Njegovim. Uzdaj se u Gospoda da će i tebe uvrstiti u budućem životu među one svete koje si video i sa kojima si razgovarao. Stoga kreni sada na svoj put, i mir Božji neka je s tobom!
Rekavši to, anđeo uziđe na nebo. A ja, veli Pafnutije, toliko se ispunih užasa i ujedno radosti, da sav malaksah i padoh na zemlju kao onesvešćen. Svete sluge Božje podigoše me i utešiše; zatim prinesoše voće koje zajedno jedosmo, i zablagodarismo Bogu. Posle toga, oprostivši se sa svetima, ja krenuh na put. Mladići česni dadoše mi voće za put i ispratiše me oko pet miliarija. Ja ih molih da mi kažu imena svoja. I kazaše mi: prvi se zvao Jovan, drugi Andrej, treći Iraklamvon, četvrti Teofil; i naložiše mi da imena njihova kažem bratiji radi spominjanja u molitvama. I ja ih molih da me pominju u molitvama svojim. Onda ponova davši jedan drugome celiv u Gospodu, mi se rastadosmo; oni odoše u svoje mesto, a ja produžih put u pravcu Egipta.
Putujući pustinjom ja bejah u isto vreme i žalostan i radostan: žalostan, jer se liših licegledanja i slatkog razgovora sa tako velikim ugodnicima Božjim, kojih nije dostojan sav svet; a radostan, jer se udostojih blagoslova njihovog i viđenja anđela i božanstvenog pričešća iz ruku anđelskih. Nakon putovanja od tri dana, ja naiđoh na skit, u kome nađoh dva brata koji se podvizavahu u otšelništvu. I provedoh kod njih deset dana, i ispričah im sve što videh i čuh u pustinji. Oni me slušahu sa velikim umilenjem i radošću, i rekoše mi: Zaista si se, oče Pafnutije, udostojio velike milosti Božije, jer ti Gospod dade da vidiš tolike sluge Njegove.
A i ta dva brata behu vrlinski i ljubljahu Boga svim srcem. I oni zapisaše sve što čuše iz mojih usta. Onda, pozdravivši se sa njima, ja otputovah u svoj manastir, a oni zapisavši povest moju odnesoše svima svetim ocima i bratiji koji življahu u skitu. I svi, čitajući i slušajući, veliku korist dobijahu po dušu, i blagosiljahu Boga koji izliva milost Svoju na sluge Svoje. Zatim položiše u crkvi zapisanu povest moju, da bi je mogli čitati svi koji žele, jer beše puna duhovne pouke i bogomislija. A ja, najmanji sluga Pafnutije, udostojen takve milosti Božje, iako nedostojan, objavljujem svima i usmeno i pismeno ono što mi bi naređeno da objavim u slavu Božiju, i u spomen Božjih svetitelja, i na korist onima koji traže spasenje duši svojoj. Neka blagodat i mir Gospoda našeg Isusa Hrista bude s vama, molitvama svetih i prepodobnih otaca naših koji su Mu ugodili, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
PETRA ATONSKOG
 
Prepodobni Petar beše poreklom Grk, iz Carigrada, po pozivu vojnik a po činu vojvoda. Pošto beše iskusan i vičan vojnik, car ga je mnogo puta slao u rat. U jednom od takvih pohoda na Siriju[7] grčka vojska pretrpe poraz. Vojvoda Petar bi zarobljen sa mnogim drugim vojnicima i odveden u ropstvo u Arabiju,[8] u grad Samaru, koji se nalazio na obalama reke Eufrata. U Samari on bi okovan u teške železne okove i posađen u tamnicu. Nalazeći se u tamnici, on brižljivo ispitivaše svoju savest, i seti se da je mnogo puta pomišljao da se odrekne sveta i obećavao Bogu da će postati monah. I bi mu tada jasno da je Bog dopustio da on bude zarobljen i dopadne ovakvih muka zato što se nije postarao da dobru nameru svoju privede u delo. Stoga plakaše i ridaše mnogo, kajući se za svoj nehat i smiravajući sebe, jer beše svestan da po zasluzi strada.
Pošto dugo vreme provede u tamnici on, nemajući nikakvu nadu da će ga ljudi izbaviti tamnice, stade se toplo moliti svemoćnom Bogu, koji ga može Svojim nedokučivim putevima izvesti iz tamnice, kao što je Adama izveo iz ada (1 Petr. 3, 18-19) i apostola Petra iz Irodove tamnice. A prizivaše u pomoć i na mnogomoćno posredovanje pred Bogom velikog čudotvorca svetitelja Nikolaja, jer odavna imađaše k njemu veliku po Bogu veru i ljubav i često mu se moljaše sa nadom. I sa mnogim suzama on vapijaše k brzom pomoćniku, svetitelju Nikolaju, i govoraše: Znam dobro, sveti Čudotvorče, da nisam dostojan dobiti od Boga oproštaj i oslobođenje iz ovog gorkog ropstva, jer sam se mnogo puta pokazao pred Njim lažov. Znam da se po pravdi nalazim u ovoj smrdljivoj tamnici, i zato se ne usuđujem moliti Njega neposredno za svoje oslobođenje, da Ga ne bih još više razgnevio; nego svetost tvoju prizivam, oče sveti, jer ti imaš sveti običaj da utešavaš one koji su u velikim nevoljama i da im olakšavaš muke i patnje, kada te oni svom dušom prizivaju. K tebi, svesveti Nikolaje, sada pribegavam i ja sa gorkim suzama i molbom; tebe od današnjega dana smatram za svoga posrednika i zastupnika pred milosrdnim Gospodom, da mi radi tvoje molitve podari, ako hoće, oslobođenje, pa ću ostaviti sve svetovne brige i paštenja; čak ni u otadžbinu svoju neću svratiti, nego ću pravo otići u veliki Rim, i tamo, u crkvi vrhovnog apostola Petra primiti monaški lik, i u monaštvu provesti sve ostalo vreme života svog, da bih prema svojim silama služio Sazdatelju mom i svemilostivom Dobrotvoru – Bogu, i tvorio volju Njegovu.
K ovakvim usrdnim molitvama Petar sužanj prilagaše post, te svakog drugog ili trećeg dana uzimaše po malo hrane. A jednom čitavu nedelju dana on ne okusi nikakvu hranu. Na kraju te nedelje njemu se javi u snu svetitelj Hristov Nikolaj i reče mu: Molbu tvoju, brate Petre, usliših, i uzdisanje srca tvog primih, i molih za tebe blagosrdnog i čovekoljubivog Boga. Ali pošto si ti sam bio spor u ispunjavanju zapovesti Njegovih, to i On neće da te brzo oslobodi okova, pripremajući ono što je najbolje po tvoje spasenje. No pošto je milosrdni Gospod naš, rekavši u Svetom Evanđelju Svom: Ištite, i daće vam se; kucajte, i otvoriće vam se (Mt. 7, 7) dao time nadu svima, to ne prestaj uznositi Mu molitve i uzdasima kucati u vrata milosrđa Njegova, da bi se smilovao na tebe i podario ti oslobođenje od okova i tamnice. Samo budi strpeljiv u molitvi, očekujući milost Božju.
Rekavši to, sveti Nikolaj naredi sužnju Petru da se potkrepi hranom, i postade nevidljiv. Ustavši od sna i uzevši hranu, Petar opet pribeže molitvi, i još usrdnije se moljaše i danju i noću sa blagom nadom na izbavljenje, i neprestano prizivaše pomoćnika svog – Nikolaja svetog. Posle nekog vremena ponova se Petru javi u snu sveti Nikolaj, nekako tužna izgleda. I reče mu tihim i krotkim glasom: Veruj mi, brate, ja nisam prestao moliti za tebe blagost Božiju, ali ne znam zbog kakvih namera Svojih i zbog kakvog promišljanja Svog Bog odlaže tvoje izbavljenje. Ipak ne gubi nadu u Njegovo milosrđe: jer milostivi Gospod ima običaj da odlaže ispunjenje naše molbe, imajući u vidu ono što je najbolje po nas, da ne bi ko, brzo dobivši ono što moli, lako prenebregao blagodat Njegovu. Osim toga Gospod želi da se za tebe mole i drugi koji su Mu blagougodili. Evo, ja ću ti ukazati na jednog mnogomoćnog molitvenika k Njemu. Prizoveš li njega u pomoć, nećeš se lišiti nade, jer ako se on i ja zajedno pomolimo za tebe, verujem, da će nas uslišiti čovekoljubivi Gospod.
Tada Petar upita svetog Nikolaja: A ko je taj svetitelj vladiko, koji može brže od tebe umoliti Boga? Tvojim molitvama i posredovanjem spasava se ceo svet, jer svi hrišćani koji pribegavaju tebi, izbavljaju se tobom od svojih nevolja. – Na to sveti Nikolaj upita Petra: Znaš li, Petre, pravednoga Simeona, nazvanog Bogoprimac, zato što primi na ruke svoje Gospoda Hrista, donesenog u hram u četrdeseti dan po rođenju? – Petar odgovori: Znam, sveče Božji, tog pravednog muža, o kome u Svetom Evanđelju piše (Lk. 2, 25-36). – Sveti Nikolaj onda reče: Njega ćemo mi obojica, ti i ja, pokrenuti na posredovanje pred Bogom, i tada će se bez sumnje sve nedovršeno dobro završiti; jer pravedni Simeon ima veliku silu pred Bogom, i veliku slobodu prema Njemu, blizu prestola Njegovog predstojeći zajedno sa Prečistom Vladičicom Djevom Bogorodicom i svetim Pretečom Jovanom.
Rekavši to, sveti Nikolaj otide. A Petar, otresavši san sa očiju, opet se predade velikim molitvama i neizmernom pošćenju, prizivajući u pomoć i svetog Simeona Bogoprimca, kao i svetog Nikolaja. I kada preblagi Bog, umoljavan velikim ugodnicima svojim Simeonom i Nikolajem, zažele da podari slobodu napaćenom sužnju, svetitelj Hristov Nikolaj javi se treći put Petru noću, i to ne u snu nego na javi; i javi mu se ne sam nego zajedno sa svetim Simeonom Bogoprimcem. I reče mu: Budi smeo, brate Petre, i, odbacivši tugu, ispričaj o svojim zavetima opštem posredniku i mome samolitveniku, i posle blagodarnosti Bogu uznesi blagodarnost njemu.
Petar, podigavši oči, ugleda svetog Simeona, divnog izgleda, česna lika, zračeća svetlošću, obučena u starozavetno prvosvešteničko odjejanje, i sa zlatnim žezlom u ruci. Ugledavši ga, Petar se prepade. A sveti Simeon ga upita: Jesi li to ti koji moliš brata Nikolaja da te oslobodi uza i ove tamnice? – Petar jedva otvori usta od prestravljenosti, i odgovori: Ja, ugodniče Božji; ja i tvoju svetost stekoh za svog posrednika k Bogu. – Hoćeš li, upita ga sveti Simeon, ispuniti zavet svoj: da postaneš inok i da vodiš vrlinski život? – Da, vladiko, s pomoću Božjom ispuniću, odgovori Petar. – Svetitelj reče: Ako daješ reč da ćeš to učiniti, onda možeš nesmetano izići odavde i ići kuda želiš, jer te nikakva prepreka ne može zadržati ovde.
Tada Petar pokaza svetome noge svoje, okovane u gvožđe. Sveti Simeon zlatnim žezlom svojim dodirnu železo na nogama Petrovim, i ono se odmah istopi kao vosak od ognja. I Petar ustade na noge svoje, i vide tamnicu otvorenu, i iziđe iz tamnice za svetim Simeonom, idući za njim sa svetim Nikolajem. Obrevši se van grada, Petar pomisli u sebi, govoreći: Nije li ovo san što vidim? – Sveti Simeon se tog časa okrete k njemu i reče: Zašto smatraš za san milost Božju koja ti se na javi čini? Zar ti ne vidiš jasno gde si i za kim ideš?
Rekavši to, sveti Simeon poveri Petra svetom Nikolaju, i ode. Petar sledovaše svetom Nikolaju. A kada se razdani, sveti Nikolaj upita Petra: Jesi li uzeo išta čime ćeš se hraniti na putu? – Ne, gospodine, nisam imao ništa uzeti, odgovori Petar. – Tada mu sveti Nikolaj naredi da ode u obližnju gradinu, rekavši: Tamo ćeš naći čoveka koji će ti dati voća. Uzmi koliko hoćeš za put, pa hajde za mnom. – Petar stvarno nađe u gradini čoveka koji ga snabde voćem. Onda ponova produži putem za svetim Nikolajem, i za kratko vreme stigoše do Grčke zemlje. Sveti Nikolaj reče Petru: Eto, brate, ti si već u svojoj zemlji, i imaš slobodno vreme za ispunjenje svoga obeta. Izvrši dakle uskoro što si obećao, da ne bi ponova dopao u samarsku tamnicu. – Rekavši to, svetitelj Hristov Nikolaj postade nevidljiv.
Uznevši veliku blagodarnost Bogu i svojim svetim zastupnicima, Simeonu i Nikolaju, Petar stade odmah ostvarivati svoju nameru. On ne pođe svome domu, niti se javi svojim poznanicima, već krenu u Rim da izvrši Višnjemu zavete svoje i ispuni sve što usta njegova izgovoriše u dane nevolje njegove. A svetitelj Hristov Nikolaj, uzevši ga jednom pod svoje okrilje, više ga nikad nije ostavljao: jer kao što je ranije vidljivo putovao s njim vodeći ga iz Arabije u Grčku, tako je i sada pri putovanju njegovom iz Grčke u Rim nevidljivo putovao s njim, svuda ga pazeći i zbrinjavajući kao čedoljubivi otac, ili kao milostivi vaspitač i budni i neodstupni čuvar.
Kada se Petar približi gradu Rimu, sveti Nikolaj se javi papi u sanom viđenju, držeći za ruku muža i, pokazujući ga papi, ispriča sve po redu kako ga je oslobodio iz Samarske tamnice i kako je ovaj obećao da će se postrići na grobu svetog vrhovnog apostola Petra. Svetitelj kaza i ime toga muža, i naredi papi da ga primi i njegovu želju ispuni što pre. Trgnuvši se iz sna, papa stade razmišljati o viđenju. A kad se razdani i nastupi vreme božanstvene Liturgije, papa pođe crkvi svetog vrhovnog apostola Petra, želeći da na javi vidi onoga čoveka koga u snu vide. Pošto taj dan beše nedelja, i mnogo naroda u crkvi, to papa ne mogaše očima ugledati i prepoznati onoga koga je želeo. Stoga papa viknu gromko: Petre, koji si došao iz Grčke zemlje, a koga sveti Nikolaj oslobodi u Samari iz tamnice, priđi k meni.
Petar odmah iziđe iz gomile, priđe papi i, pripavši k nogama njegovim, reče: Ja sam sluga tvoj, vladiko. – Petar izrazi svoje čuđenje papi o tome, kako ga prizva po imenu kada ga nikada nije poznavao niti video, niti je on sam ikome pričao o svome oslobođenju od uza. Papa mu na to reče: Ne čudi se tome, brate, jer mi veliki svetitelj Nikolaj ispriča sve o tebi. – Primivši Petra s ljubavlju, papa ga postriže na grobu svetog apostola, kao što se Petar beše zavetovao. Posle postriga papa zadrža kod sebe Petra ne malo vremena, učeći ga i upućujući ga na put spasenja. Zatim, po naređenju Božjem, papa ga otpusti iz Rima, rekavši mu: Idi, čedo, kuda te Bog upućuje. Neka milost njegova bude s tobom, upućujući te na put i čuvajući te od lukavstava đavolskih.
Blaženi Petar, pripavši papi k nogama, reče: Spasavaj se, česni oče! spasavaj se učeniče Hristov i sasvedoče moga pokrovitelja svetoga Nikolaja, i moli se za mene grešnog. – Primivši od pape blagoslov, i oprostivši se sa svim klirom, Petar iziđe iz Rima prepustivši sebe Bogu, i želeći da se vrati u Grčku zemlju. A kada dođe na obalu morsku, nađe lađu koja je plovila na istok, ukrca se u nju i otplovi. Vetar beše pogodan i plovidba blagopolučna.
Pošto su dugo plovili bez zaustavljanja, oni zbog nedostatka hleba pristadoše u blizini jednoga sela. Mornari se iskrcaše i odoše u jednu od seoskih kuća da tamo ispeku hleba. I zatekoše u toj kući bolesne i domaćina, i njegovog sina, i sve njegove ukućane. Tu oni ispekoše hlebove i, probajući ih, rekoše jednome između sebe: Uzmi vruć hleb i nosi na lađu krmanošu i ocu. – Domaćin kuće, čuvši za oca, upita mornare kakav to otac plovi sa njima. Oni mu kazaše da s njima plovi iz Rima monah Petar. Tada se domaćin kuće obrati mornarima sa ovakvom molbom: Molim vas, gospodo moja, umolite tog oca da dođe u kuću moju da se pomoli za nas bolesne i da nas blagoslovi. Jer, kao što vidite, mi od ove ljute bolesti skoro umiremo.
Mornari odoše i obavestiše o tome oca. A on, smiren, i ne želeći da se pokazuje, odbijaše da ide k tome čoveku. Ali, dugo moljen od mornara i pobuđen čovekoljubljem, najzad pođe s mornarima, jer je znao da smrt stvarno nije daleko od onoga čoveka. Ulazeći na vrata, on reče: Mir domu ovom i onima što žive u njemu! – Domaćin kuće se tog časa isceli od teške bolesti, i osetivši se potpuno zdrav, brzo ustade sa bolesničkog odra kao od sna, i sa suzama blagodarnosti pripade k nogama prepodobnome, i celiva ih. I svi prisutni, videvši ovo čudesno isceljenje, udiviše se i proslaviše Boga. Isceljeni pak domaćin kuće, uzevši svetoga za ruku obiđe sa njim sve postelje na kojima ležahu bolesnici: prepodobni zakrstivši svakog krsnim znakom, sve ih isceli od bolesti i zdrave satvori. I pošto isceli sve bolesnike u tom domu, prepodobni Petar se brzo vrati na lađu, gde mu se svi na lađi pokloniše kao velikom ugodniku Božjem. A isceljeni čovek sa svima ukućanima svojim, uzevši hleba, vina i zejtina, dođe na lađu da zablagodari prepodobnome za isceljenje. Svetitelj pohvali njegovo usrđe, ali mu naredi da blagodari Bogu a ne njemu; i donesene darove ne hte da primi. Tada čovek onaj, sa suzama pripavši k nogama prepodobnoga, govoraše: Bliski slugo Hristov, ako ovaj mali prinos ne primiš iz naših ruku, onda neće biti radosti u našem domu. – Usto i mornari moljahu prepodobnoga da primi donesene darove. I jedva najzad pristade prepodobni da ih primi. Potom, blagoslovivši onog čoveka i došavše s njim, otpusti ih. A prinesene darove dade mornarima, sam ne okusivši ništa od njih. I nastaviše svoju plovidbu. Za vreme plovidbe prepodobnome beše hrana: jedna uncija[9] hleba, i to od večera do večera; a piće: jedna mala čaša morske vode, koju Gospod pretvaraše za njega u slatku.
Jednom prepodobni Petar zadrema tananim snom, i u sanom viđenju ugleda Prečistu Vladičicu Djevu Bogorodicu, koja je jače od sunca neiskazano sijala svetlošću nebeske slave, i pored nje svetitelja Nikolaja koji je sa strahom stajao pred Njom. Svetitelj Nikolaj, pokazujući na Petra, govoraše Bogorodici: Vladičice! Pošto si blagovolela osloboditi ovog slugu Tvog iz onog ljutog ropstva i teških okova, Ti mu sama ukaži mesto gde bi on proveo ostalo vreme života svog. – Ona odgovori: Na Atonskoj Gori[10] biće pokoj njegov. To mesto je udeo moj, dani mi od Sina mog i Boga, da bi tu oni koji se odriču svetske vreve i po sili svojoj poduhvataju se duhovnih podviga, sa verom i ljubavlju prizivajući ime moje, bez žalosti provodili ovaj vremenski život, i radi bogougodnih dela svojih dobili život večni. Ja veoma volim to mesto i želim da se na njemu umnoži monaški red, i milost Sina mog i Boga neće nikada odstupiti od tamošnjih inoka, ako budu držali spasonosne zapovesti. Ja ću raširiti monaške obitelji na toj Gori na jug i na sever, i monasi će posedovati tu Goru od mora do mora, i ime će se njihovo proslaviti po svoj vaseljeni. I ja ću štititi one koji se tamo budu strpeljivo podvizavali u isposništvu.
Videvši takvo viđenje i trgnuvši se iz sna, prepodobni Petar uznese veliku blagodarnost i hvalu Hristu Bogu, Prečistoj Bogomateri Njegovoj i velikom ocu Nikolaju. Pri povoljnom vetru lađa plovljaše brzo. No čim se približi kraju Atonske Gore, lađa iznenada stade kao ukopana, iako je vetar duvao u jedrila i voda bila duboka. Uplašeni, mornari se u čudu pitahu: Šta je ovo? – Videći njihovu zbunjenost, prepodobni Petar ih upita: Deco, recite mi, kako se zove ovo mesto? – Oni mu rekoše: To je gora Aton. – Onda im svetitelj reče: Mislim da je lađa zbog mene stala kao ukopana; izvedite me, dakle, na obalu i ostavite tamo. Ako to ne učinite, nećete moći otploviti odavde. – Mornari stadoše plakati, ne želeći da se liše takvog oca. Ali, ne mogući se protiviti volji Božjoj, oni spustiše jedra, doploviše do obale, izvedoše svetoga iz lađe, i ostaviše ga tamo, govoreći s plačem i ridanjem: Mi se danas lišavamo velike zaštite i pomoći. – A svetitelj im govoraše: Čovekoljubivi Bog, koji je svuda i sve ispunjuje, neka vam bude saputnik i neka vas sačuva od svakoga zla.
Rekavši to, prepodobni im dade poslednji pozdrav u Gospodu, ogradi lađu znakom česnoga krsta, blagoslovi ih sve i otpusti s mirom na put. A sam krenu u vrletna mesta, prolazeći kroz mnoge doline, provalije i guste šume, dok ne pronađe jednu vrlo mračnu pećinu, u kojoj beše mnoštvo gmizavaca, a sa njima i demona, i tu se nastani. Kakve tamo napasti pretrpe prepodobni od demona, i kakve nevolje podnese, nemoguće je iskazati. No pouke radi mi ćemo pomenuti nešto od toga.
Nastanivši se u pomenutoj pešteri, prepodobni Petar se dan i noć usrdno moljaše Bogu, i provede dve nedelje ne okusivši hrane. Ne mogući podnositi takvo isposničko ispaštanje, đavo sabra sve svoje čete, naoruža ih kao za rat strelama i lukovima, mačevima i kopljima, i uđe u pećinu sa strašnom bukom i velikom vikom, besneći i izgoneći otuda svetitelja. Jedni demoni zategoše lukove i uperiše strele u svetitelja, drugi potegoše koplja, treći isukaše mačeve, neki tako ogromno kamenje valjahu da se zemlja tresla i pećina mogla srušiti. Prepodobni, ne nadajući se da će ostati živ, govoraše u sebi: Neka umrem ovde, ako je tako ugodno Bogu mom. – Zatim, podigavši oči gore i uzdigavši ruke, on gromko zavapi: Presveta Bogorodice Djevo Marija, pomozi meni, sluzi Tvome!
Čim besi čuše za njih strašno i užasno, a za nas slatko i premilo ime Bogorodice, odmah sa šumom iščezoše; a svetitelj još i ime Gospoda Hrista gromko prizivajući, kao bičem ili praćkom progonjaše bežeće besove. Jer on gromko vikaše: Gospode Isuse Hriste, Bože moj, ne ostavi me!
I od toga doba hučni napadaji demona prestadoše za neko vreme, i prepodobni boravljaše u spokojstvu, slaveći Boga i Prečistu Bogorodicu. U prvo vreme boravka u Svetoj Gori prepodobnome beše hrana hleb, koji u maloj količini beše uzeo sa lađe. A kada mu taj hleb nestade, on se hranjaše pustinjskim zeljem i plodom divljih drveta koja rastijahu na toj gori. Tako se prepodobni Petar hranjaše sve do onog vremena kada mu anđeo rukama svojim stade donositi s neba manu, o čemu će kasnije biti reči. A sada ćemo kazivati po redu.
Pošto prođe pedeset dana od prvog vražijeg razbojničkog napada, đavo sa ogromnom silom besova, kao i prvi put, krenu protiv nepobedivog vojnika Hristovog. I u tom cilju on pokrenu svakog zvera i svakog gmizavca, koji se nalažahu na toj gori, i dovede ih k pećini prepodobnoga; a zajedno s njima dođe on sam i drugovi njegovi, koji se isto tako behu preobratili u različne zverove i gadove. I tada jedni stadoše puziti kraj svetiteljevih nogu, drugi šištahu užasnim glasom, treći razjapljivahu čeljusti da ga živa progutaju, i na lice njegovo naletahu. Sa svih strana prizor beše strašan i grozan. No prepodobni, ogradivši sebe znakom svetog krsta i prizvavši ime Hrista Boga i Prečiste Bogomatere, opet uništi njihovu silu i daleko ih odagna od sebe, likujući i veseleći se u Bogu, Spasitelju svom.
Pošto prepodobni završi prvu godinu svoga pustinjaštva u čestim borbama sa besima, đavo uze na sebe oblik jednoga od Petrovih slugu, koji mu je služio dok Petar beše vojvoda u svetu. I u takom obliku đavo dođe i usrdno pripade k prepodobnome, želeći da ga poljubi, sav pun gadosti. Zatim sevši, stade plakati i govoriti ovako: Mi čusmo, gospodine naš, kako si u ratu bio zarobljen, i u Samaru odveden, i u zlomračnu tamnicu zaključan, i kako te Bog molitvama svetog oca našeg Nikolaja izbavi otuda i dovede u Grčku zemlju. Doznavši za to, svi mi – tvoji domaći, plačući i ridajući, tražasmo te svuda, i obiđosmo gradove i sela raspitujući za tebe. Pošto te ne mogasmo naći ni saznati gde si, mi se dadosmo na usrdne molitve sa suzama svetom Nikolaju da nam otkrije gde boraviš ti, sakriveno blago naše. I brzi svima pomoćnik, sveti Nikolaj, ne prezre molitve naše, nego nam otkri sve odnosno tebe, te se mi, sluge tvoje, veoma obradovasmo tome. A ja, preduhitrujući sve, pohitah k tebi, gospodinu mom; stoga hajde odavde kući svojoj, da bi te videli svi koji žele videti lice tvoje i proslavili zbog tebe Boga, koji te čudesno izbavi iz ropstva i tamnice. A za bezmolvije, za usamljenpčko molitveno tihovanje nemoj da žališ, jer i tamo ima manastira i bezmolvnih mesta za pustinjake; i ti možeš izabrati za svoje bezmolvije koju ti drago obitelj. Osim toga i sam rasudi po pravdi, šta Bog više voli od ovih dveju stvari: da li otšelništvo u pustinji, po krševitim raselinama i gorama, koje donosi korist jedino otšelniku, ili bogougodnog i bogonadahnutog čoveka koji mnogima donosi koristi, učenjem svojim obraćajući mnoge k Bogu i izvodeći ih na put spasenja. Nema sumnje, ovo drugo je bolje, kao što sam Bog svedoči u Svetom Pismu, govoreći: Koji odvoji dragoceno od rđavoga, biće kao usta moja (Jerem. 15, 19). A ti znaš da su mnogi u našem gradu ogrezli u bezbroj strasti i trebaju čoveka koji ih može pobuditi na pokajanje. Tebi dakle, gospodine moj, predstoji velika nagrada od Boga, ako dođeš i obratiš ih k Bogu. Pored toga i nas, sluge tvoje, koji te ljube svim srcem, zašto prezireš, uklanjajući se od nas i krijući se u ovoj pustinji?
Ovo i mnogo šta slično tome đavo dugo govoraše sa suzama, te se sveti stade smućivati i, zaplakavši, reče mu: Na ovo mesto ne dovede me ni anđeo ni čovek nego sam Bog i Prečista Bogorodica, i ako ne bude njihova volja i zapovest da ja otidem odavde, ja neću otići. – Đavo, čim ču ime Božje i Bogorodičino, odmah iščeze. I udivi se sveti lukavstvu đavoljem, i ogradivši sebe krsnim znakom predade se molitvenom tihovanju, uperivši um svoj k Bogu.
Nakon sedam godina prepredeni vrag se ponova preobrazi u angela svetla i sa isukanim mačem u ruci stavši blizu pećine viknu: Petre, slugo Hristov, iziđi k meni, i ja ću ti saopštiti dobru vest. – A ko si ti, upita svetitelj, što želiš da mi saopštiš dobru vest? – Ja sam arhistratig Gospodnji, odgovori lukavi, sablaznitelj, poslan k tebi. Budi istrajan! budi jak! raduj se i veseli se, jer ti je od Boga spremljen presto slavan i venac neuvenljivi. Zato sada ostavi ovo mesto i idi u svet, da bi mnogima doneo korist; jer i izvor vode što je u tvojoj blizini presuši, po naređenju Božjem, da bi izumrle bez vode zveri koje nailaze na tebe.
Govoreći to, lukavi vrag beše poslao drugoga demona da, po popuštenju Božjem, zadrži tečenje vode. A sveti Petar, budući smirenouman, odgovori na laskave reči đavolove ovako: Ko sam ja da k meni, smrdljivom psu, dođe arhistratig Gospodnji? – Ne čudi se tome, slugo Gospodnji! odgovori bes. Jer u ova vremena ti si prevazišao Mojsija i Iliju i Danila i Jova: Mojsija i Iliju prevazišao si postom; Danila – gmizavcima i zverima, kojima si usta zatvorio; a Jova – trpljenjem svojim; i zbog toga ćeš se veliki nazvati na nebesima. Ustani i vidi, voda je već presahla, i brzo napusti ovo mesto i idi u manastire što su u svetu, a ja ću biti s tobom i mnoge ću spasti preko tebe, govori Gospod svedržitelj. – Na to svetitelj odgovori besu: Neka ti je na znanje, ja neću otići odavde dok ne dođe ovamo svagdašnja pomoćnica moja, Presveta Bogorodica, i usrdni pomoćnik moj u svima bedama mojim, svetitelj Nikolaj.
Čuvši ime Presvete Bogorodice i svetitelja Nikolaja, đavo odmah iščeze. A sveti, poznavši lukavstvo đavola, a ujedno shvativši i potpunu nemoć njegovu, pomoli se Bogu govoreći: Gospode Isuse Hriste, Bože moj! evo vrag moj ričući hodi i traži da me proguta, no Ti moćnom rukom Svojom ograđuj mene, slugu Tvoga. Blagodarim Ti što nisi odstupio od mene; molim Ti se, preblagi Vladiko, ne ostavi me do kraja.
Pošto prođe taj dan i nastupi noć, prepodobni zaspa malo, i u sanom viđenju javi mu se brza pomoćnica hrišćana, čovekoljubiva Vladičica, Prečista Djeva Bogorodica, zajedno sa svetim velikim Nikolajem, i reče mu: Od sada se više ne boj, jer je Gospod s tobom, i sutra će te posetiti istinski anđeo Gospodnji i doneće ti s neba manu za hranu, pošto mu je naređeno od Boga da ti od ovoga dana svakih četrdeset dana u toku celog života tvog donosi manu za tvoju ishranu. – Pokazujući manu svetom Petru, Prečista Bogorodica mu reče: Eto ovakvu hranu donosiće ti anđeo svakih četrdeset dana.
Rekavši to i davši svetom Petru mir, Vladičica otide od njega. A sveti Petar, pavši ničice pokloni se i poljubi mesto gde stajahu noge Presvete Bogorodice i svetitelja Nikolaja. Sutradan, kao što reče Presveta Bogorodica, dođe anđeo Božji noseći nebesku hranu, predade je svetom Petru i ode. Zablagodarivši Bogu i Prečistoj Bogomateri, prepodobni Petar okusi od mane donesene mu anđelskim rukama, i toliko se potkrepi njome, da je mogao četrdeset dana provesti bez hrane. Posle toga, po isteku svakih četrdeset dana anđeo donošaše svetom Petru manu, i on se ukrepljavaše njome na četrdeset dana. I tako prepodobni provede u pobožnom samovanju, postu i molitvi pedeset i tri godine. A prestadoše i sva đavolska priviđenja, utvare i strašila, koji spočetka uznemiravahu Petra; i sve zamke đavolje biše daleko prognane od njega nevidljivom silom Božjom. Proživevši na gori toliko godina, prepodobni ne vide lica čovečijeg, niti imađaše odeće da pokrije nagotu tela svog; niti imađaše išta što je potrebno ljudskoj prirodi, nego mu samo nebo beše pokrivač a zemlja postelja. Zato ga je leti pekla sunčana žega, a zimi se smrzavao od hladnoće. I sve to on trpljaše radi ljubavi Božje i radi buduće nagrade.
A kada Gospodu bi ugodno da otkrije ljudima slugu Svoga, On to promislom Svojim udesi na sledeći način. Lovac, neki, uzevši luk svoj i tobolac za strele, krenu u lov po Atonskoj Gori. Prošavši mnoga krševita mesta i duboke doline i šumovita brda, on stiže do mesta gde prepodobni Petar provođaše ravnoangelni život. Kada se lovac približi tome mestu, on ugleda ogromnog jelena gde istrča iz luga i kao nekako igrajući bežaše daleko ispred njega. Ugledavši divnog jelena, lovac ga juraše ceo dan, dovijajući se kako da ga ustreli. A jelen, rukovođen Božjim promislom, stigavši nad pećinu prepodobnoga, stade. Lovac pak, goneći jelena, ugleda gde s desne strane jelena stoji nag čovek, sa gustom bradom i kosom koja mu je dosezala do bedara, i telom obraslim u dlake kao u zvera. Ugledavši prepodobnog, lovac se strahovito prepade i naže bežati natrag. A sveti Petar, videvši da se lovac dade u bekstvo, povika k njemu gromkim glasom, govoreći: Zašto me se plašiš, brate, i zašto bežiš od mene? Ta i ja sam čovek kao ti, a ne demonsko priviđenje, kao što ti misliš. Vrati se i hodi k meni, pa ću ti ispričati sve o sebi, jer te radi toga Gospod posla ovamo.
Čuvši ovo dozivanje, lovac stade, i sa strahom priđe prepodobnom ocu. Svetitelj obodri lovca, zagrli ga i poljubi u Gospodu, pa sevši s njim, stade razgovarati, podrobno mu pričajući sve o sebi: kako je kao vojvoda bio zarobljen u ratu, kako je u gradu Samari držan u tamnici, kako su ga sveti Nikolaj i sveti Simeon Bogoprimac izbavili iz tamnice, kako je išao u Rim i vratio se otuda, kako se nastanio na ovoj gori i kako se borio sa demonima, čime se hranio i koliko je godina proveo u usamljeništvu; jednom rečju: ispriča lovcu sav svoj život.
Slušajući svetiteljevo pričanje, lovac se divljaše i u isto vreme užasavaše, pa s umilenjem reče: Sada razumeh da me Gospod poseti dobrotom Svojom: On mene nedostojnog udostoji da vidim tajnog ugodnika Njegovog – tebe, oče. Od danas ja ću zauvek ostati ovde s tobom, slugo Božji. – Neka ne bude tako, čedo! odgovori mu na to prepodobni. Ti se najpre vrati kući svojoj i isprobaj sebe, da li si u stanju uzeti na sebe isposničke i pustinjačke podvige. A isprobaj sebe na ovaj način: uzdrži se od mesa, vina, sira i zejtina, a pre svega uzdrži se od žene svoje, razdaj imanje svoje ubogima, usrdno se odaj postu i molitvama, i ispitaj sebe skrušenom dušom. Tako provedi celu ovu godinu, a po isteku godine dođi k meni, i što bude ugodno Bogu, to će ti biti zapoveđeno.
Rekavši to, svetitelj dade kao zalog lovcu blagoslov i molitvu, i pri ispraćaju reče mu: Čedo, idi s mirom, i tajnu koja ti je kazana čuvaj i nikome ne otkrivaj: jer riznica koja je poznata mnogima, može biti pokradena. – Lovac se pokloni svetitelju i otputova, slaveći i blagodareći Boga što se udostoji videti tako velikog ugodnika Božjeg u telu i razgovarati s njim. I kada dođe kući, lovac učini sve kako mu naloži sveti.
Po isteku godine, lovac uze sa sobom dva inoka i svoga brata, i lađicom otploviše do obale, prema kojoj se nalažaše obitalište svetoga Petra u pustinji. Izišavši na obalu, oni se uputiše pravo u tu pustinju. Na putu ka pećini u kojoj obitavaše ugodnik Božji, lovac pobuđen plamenom ljubavlju, pohita ispred ostalih u pećinu. Ušavši u nju, on nađe prepodobnog oca gde leži mrtav na zemlji: ruke mu behu prekrštene na grudima, oči lepo zatvorene, i ostali delovi tela česno opremljeni.[11] Ugledavši to, lovac se uplaši i, pavši pred telom prepodobnoga, stade silno plakati. A kad zatim saputnici njegovi stigoše i ugledaše tako divnog mrtvaca i druga svog gde plače nad njim, upitaše druga: Ko je ovaj mrtvac, i zašto ti tako gorko plačeš za njim?
Tada im lovac sa mnogim suzama i ridanjem podrobno ispriča sav život prepodobnog Petra, kako je sam prošle godine čuo iz usta prepodobnog. Ova povest o čudesnim delima preminulog oca ispuni umilenjem srca slušalaca, i oni plakahu gorko što se ne udostojiše videti živa tako velikog slugu Božjeg i porazgovarati s njim. A brat toga lovca, u kome beše nečisti duh, čim se dotače moštiju svetitelja Božjeg, odmah se isceli. Oborivši ga na zemlju, demon gromko povika: O Petre! zar ti nije dosta što si me isterao iz moje pećine? A sada me izgoniš i iz ovog obitališta mog!
Rekavši to, on kao dim iziđe iz usta čoveka koji ležaše kao mrtav. A posle kratkog vremena čovek ustade zdrav i pametan, i reče svome bratu: Blagodarim ti, brate, što si me doveo ovde na dobro. – Zatim isceljeni ponova pripade k moštima prepodobnoga sa zahvalnošću i celivaše ih s radošću. Posle toga svi zajedno uzeše česne mošti ugodnika Božjeg, snesoše ih na obalu, položiše u svoju lađicu, i odvezoše ih u jedno dosta poznato naselje u Makedoniji. Tu se mnogi isceljivahu od moštiju svetiteljevih. Čuvši za to, episkop grada dođe sa celokupnim klirom, uze celebne mošti prepodobnog Petra, česno ih prenese u svoju episkopiju i, položivši ih sa mirisima u skupoceni kivot, pogrebe ih u crkvi, posle tridnevnih i trinoćnih svenarodnih slavoslovlja Presvetoj Trojici, Ocu i Sinu i Svetome Duhu, Bogu – od celokupne tvorevine slavljenom svagda, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ARSENIJA KONEVSKOG
 
Blaženi Arsenije beše rodom iz Velikog Novgoroda. Razgorevajući se Hristovom ljubavlju, srce njegovo pobudi ga da ostavi svet i traži bezmolvni život. U tom cilju on se najpre udalji u obližnji manastir na Lisjoj Gori. Tu prođe monaško iskušeništvo, postriže vlasi svoje i postade savršen inok: sva bratija gledahu na njega kao na dani im s neba obrazac monaškog života.
U duši prepodobnog Arsenija odavna je živela želja da poseti svetu goru Aton, i on iskoristi u tom pogledu dolazak u Novgorod nekolicine atonskih inoka. Kada ti monasi stigoše, on sa suzama pripade igumanu k nogama da ga pusti u Svetu Goru. Iguman dugo odbijaše njegovu molbu, znajući da bi njegovim odlaskom njihova obitelj izgubila mnogo. Ali naposletku ne mogade ne izaći u susret suznoj molbi revnosnog inoka. Sa blagoslovom otačkim Arsenije radosno pođe na put, i srećno stiže u Svetu Goru, gde bi s ljubavlju primljen od igumana Jovana. Nastojatelj naloži došljaku da se podvizava s bratijom u opštim trudovima. Stoga Arsenije prođe redom sva manastirska poslušanja, počevši od sečenja drva i pečenja hleba. I svako poslušanje on izvršavaše sa neobičnim smirenjem i poslušnošću, smatrajući sebe za najgoreg među bratijom. A kada iguman doznade da ruski došljak zna praviti bakarne sudove, zaposli ga preimućstveno tim rukodeljem. I u dubokom bezmolviju on pravljaše sudove za manastirske potrebe. Tome je posvećivao ceo dan, a noć je provodio u molitvi, jedva dopuštajući sebi malo odmora, pošto beše snažan i hrabar. On je besplatno radio ne samo za svoju obitelj nego i za druge svetogorske manastire; jer su mu odasvud donosili bakar za pravljenje sudova, čim se samo beše raščulo za njegov zanat. Ne zna se u kojoj se upravo obitelji podvizavao prepodobni Arsenije, ali je najverovatnije u Rusiku, pošto je to bilo opšte utočište za sve ruske došljake.
Bojeći se da mnoštvo onih koji su dolazili k njemu ne optereti bratiju njegove obitelji, on dobi blagoslov od svoga igumana da obiđe sve manastire Svete Gore, da bi se potrudio na korist svakoga od njih, ne radi zlata i srebra nego radi spasenja duše. I u takom podvigu on provede još tri godine. Tada ga obuze želja da se vrati u svoju rođenu zemlju, da bi tamo osnovao manastir u slavu Majke Božje, ka kojoj je imao usrdnu veru. Arsenije stade moliti igumana da ga pusti u otadžbinu. Iguman, pun duha prozorljivosti, proročki mu reče, da će Gospod preko njega podići manastir u severnoj zemlji, koji će se molitvama njegovim spasti od mnogih demonskih iskušenja i sujeverja. Nastojatelj ga roditeljski blagoslovi dvostrukom ikonom: na jednoj strani je bila ikona Vladičice sa Predvečnim Mladencem, a na drugoj – nerukotvorni lik Spasov. Pored toga on mu dade i opštežićni ustav Svete Gore. I otpuštajući ga, ovako se moljaše nad njim: Bože otaca naših, pogledaj sa prestola slave Tvoje na slugu Tvoga Arsenija, da bi na njemu svagda počivala blagodat Duha Tvog Svetog i bio s njim blagoslov Tvoj.
Godine 1393. blaženi Arsenije se vrati u Veliki Novgorod, noseći sa sobom divnu ikonu iz Svete Gore. Tu se on javi arhiepiskopu Jovanu, ispriča mu sve šta je s njim bilo u Svetoj Gori, i zamoli od njega blagoslov da na severu sagradi obitelj u ime Rođenja Bogorodice. Vladika ga otpusti s mirom, i Arsenije sa ikonom Bogomatere otplovi u Ladoško Jezero. Pošto provede neko vreme u Valaamskom manastiru, on reši da ide u još usamljenije i bezmolvnije mesto, i promislom Božjim stiže na pusto ostrvo Konevsko. Tu osnova Konevski manastir, odakle prethodno progna nečiste duhove iz starog idolišta.
Pošto ustroji manastir i napuni ga bratijom, prepodobni Arsenije opet krenu u Svetu Goru Aton. – To bi pri novgorodskom arhiepiskopu Simeonu -, i zadrža se u svome stranstvovanju. U to pak vreme nastade velika oskudica u njegovoj obitelji, te bratija, pritešnjeni glađu, htedoše da se raziđu. No jedan od staraca, po imenu Joakim, ukrašen pobožnošću i sedinom, uziđe na obližnju goru, gde se najpre podvizavao prepodobni, i moljaše Nebesku Hraniteljku – Majku Božiju, da im pošalje nasušni hleb. Posle duge molitve starac zadrema, i u lakom snu javi mu se Mati Božja u nebeskoj slavi, i reče mu tihim glasom: Ne tuguj, starče, nego kaži bratiji da se ne razilaze iz obitelji, jer će ubrzo stići k vama sam Arsenije sa izobiljem svega što je potrebno obitelji.
I stvarno, sutradan doplovi Arsenije sa dve velike lađe i doveze mnoštvo namirnica. Posle dugogodišnjih podviga, prepodobni Arsenije u dubokoj starosti predade Gospodu čistu dušu svoju 12. juna 1447, na dan prepodobnih: Onufrija i Petra Atonskog, čijem je primeru sledio.
 
SPOMEN PREPODOBNIH OTACA NAŠIH:
JOVANA, ANDREJA, IRAKLAMVONA I TEOFILA
 
Ovi sveti oci podvizavali su se u Egipatskoj pustinji jednovremeno sa prepodobnim Onufrijem Velikim.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
JOVANA VOJNIKA
 
Egipatski podvižnik krajem šestog ili početkom sedmoga veka; upokojio se u miru.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
TIMOTEJA,
pustinjaka misirskog
 
Podvizavao se najpre u Tivaidi u kinovijskom manastiru, a potom se udaljio u pustinju, gde je proveo trideset godina. Pošto mu se rasa pocepa, ostao nag i obrastao vlasima i dlakama. Hranio se samo plodovima palme. Ugodivši Bogu skončao mirno.
 
SPOMEN SVETE MUČENICE
ANTONINE[12]
 
Ova sveta mučenica postrada 302. godine od namesnika Priskilijana u vreme careva Dioklecijana i Maksi mijana (285 – 305. g.). Ona beše iz vitinijskog grada Nikeje. Izvedena pred namesnika Priskilijana zbog vere u Hrista, ona smelo ispovedi svoju veru, te joj odraše grudi. Onda je baciše u tamnicu. Potom bi ponova izvedena pred namesnika, obešena na jedno drvo, i tu joj rebra pališe, pa je na užareni roštilj položiše. Docnije pak buktinjama joj ruke pekoše, i iz njih iziđe predivan miris. Onda joj buktinjama i noge pališe, pa opet u tamnicu baciše. I tamo provede mučena čitave dve godine. Onda je izvedoše iz tamnice i baciše u more. I tako ova blažena dobi neuvenljivi venac mučeništva.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
JULIJANA
 
Iz Dagaza; prestavio se u miru.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ZINONA
 
Umiru se upokojio.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ONUFRIJA MALJSKOG
 
Čudotvorac; osnovao manastir Roždestva Bogorodi ce u Malju, u Pskovskoj guberniji; upokojio se u miru 12. juna 1592. godine. Svete mošti njegove počivaju u manastirskoj crkvi.
 
SPOMEN PREPODOBNIH OTACA
ONUFRIJA I AVKSENTIJA VOLOGODSKIH
 
Osnivači Perceve pustinje u 1499. godini, na 35 vrsta od grada Vologde; upokojili se 1521. godine. Svete mošti njihove počivaju u hramu Svete Trojice njihovog manastira.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
STEFANA OZERSKOG ILI KOMELJSKOG
 
Rodom iz Vologde; sin pobožnih i uglednih roditelja; dobio odlično obrazovanje; u mladosti tajno ostavio roditeljski dom i primio monaštvo u Glušickom manastiru. Voleći samoću povukao se na obalu Komeljskog jezera, i tamo u gustom šumskom čestaru načinio sebi keliju. Zatim, po dozvoli Moskovskog mitropolita osnovao manastir u ime svetog Nikolaja, 1534. godine, nazvan Ozerski ili Komeljski. Upokojio se prepodobni u dubokoj starosti, 12. juna 1542. godine. Ubrzo posle njegovog prestavljenja Svetost njegova bi posvedočena čudesima. Svete mošti njegove počivaju u crkvi, njemu posvećenoj.
 
SPOMEN PREPODOBNIH OTACA NAŠIH
VASIJANA I JONE SOLOVECKIH
 
Učenici igumana Soloveckog, svetog Filipa, potonjeg mitropolita Moskovskog. Poslani 1561. godine na kopno po kreč, oni bili zahvaćeni burom i potonuli kraj obale Severne Dvine. Tela njihova, izbačena talasima na istočnu obalu Unskog zaliva, sahranjena od seljaka. Zbog čudesa na njihovom grobu, a po jednom viđenju, bi podignut manastir Peterminski. Svete mošti njihove počivaju u tom manastiru.
 


 
NAPOMENE:

  1. Egipat je bio omiljeno mesto boravka mnogih podvižnika. Manastiri su se nalazili kako u Donjem tako i u Srednjem Egiptu. Naročito se slavila u Egiptu pustinja Nitrijska, koja se nalazila u Donjem Egiptu, i to duboko iza reke Nila. – Unutrašnja ili Skitska pustinja ležala je na nekoliko dana hoda dalje od opštežićnih manastira. To je bila divlja peščana pustinja, u kojoj se retko nailazilo na izvore sa vodom; tuda nije bilo ni prokrčenog puta, – putovalo se prema zvezdama.
  2. Spomen njegov praznuje se ovog istog dana.
  3. Kinovija znači opštežiće (grčka reč: κοινος; = opšti, i βιος = život). Kinovijama se nazivaju opštežićni manastiri, u kojima se bratija izdržavaju od manastira, a zato svaki ulaže svoj trud u razna manastirska poslušanja, radove, poslove.
  4. Miliarija – rimska milja, nešto oko kilometra i po.
  5. Prepodobni Onufrije upokojio se 400. godine.
  6. Grad Oksirinh nalazio se u Gornjoj Tivaidi. Bio je čuven po pobožnosti svojih žitelja; po svedočanstvu istoričara Rufina (živeo u IV veku) on je imao u svojim granicama do deset hiljada devstvenika i do dvadeset hiljada devstvenica. Danas je to naselje Benezeh.
  7. Sirija – oblast na istočnoj obali Sredozemnog Mora; pohod učinjen protiv Arapa.
  8. Arabija – prostrano jugozapadno poluostrvo Azije, odvojeno od azijskog kopna Persijskim Zalivom i vezano sa kopnom na severnoj i zapadnoj strani ravnicama Sirijsko-arabijske pustinje.
  9. Uncija ima 70 grama.
  10. Atonska Gora = Aton, grčki: Άγιον Όρος = Sveta Gora, – usko brdovito poluostrvo koje duboko zalazi u Jegejsko More; poznato kao centar monaškog života za pravoslavni Istok. Monaški život otpočeo tamo u staro vreme, ma da unekoliko kasnije nego u Siriji i Palestini.
  11. Prepodobni Petar upokojio se oko 734. godine.
  12. Ova sveta mučenica spominje se još i 1. marta.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *