NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA JUN

ŽITIJA SVETIH ZA JUN

 

ŽITIJA SVETIH
 
10. JUNI
 
SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
TIMOTEJA,
episkopa bruskog
 
U gradu Brusu, na granici Vitinije, Frigije i Mizije,[1] blizu gore Olimpa,[2] sveti Timotej beše episkop. Zbog čistote i svetosti svoga života on dobi od Boga dar čudotvorstva. Jednom on ubi ogromnog zmaja, koji se beše ugnezdio u jednoj pešteri pod kiparisom, i silna zla činio stoci i ljudima. I to ga ubi na taj način, što mu u čeljusti ubaci pokrivač kojim se na svetom prestolu pokriva osvećeni hleb. Drugom prilikom on isceli nekog cara, po imenu Arita, koji je bolovao od teške smrtonosne bolesti. Isto tako on ne samo isceli jednu caricu koja je bila na samrti, nego je i obrati od tame idolopoklonstva ka svetlosti istinite vere. Sem toga, darovanom mu blagodaću on svakovrsne bolesti isceli, i silom Hristovom mnoga čudesa satvori, i učenjem svojim pastvu svoju prosveti, i mnoštvo nevernih ka Hristu obrati.
A kada na rimski presto stupi car Julijan,[3] koji se odreče Hrista i pokloni idolima, pa stade žestoko goniti Crkvu Božiju, tada se sveti Timotej naročito truđaše u propovedanju reči Božije, utvrđujući verne u veri i izobličavajući neznabošce zbog njihovih zabluda. Čuvši za svetitelja, neznabožni car Julijan naredi da ga uhvate i privedu k njemu, pa ga onda baci u tamnicu. Okovanom svetitelju dolažahu mnogi u tamnicu, i on ih učaše o Hristu, istinitom Bogu. Saznavši za to, Julijan zapreti svetitelju da više ne uči o imenu Isusovom. No sveti Timotej ne posluša bezbožnog i bezakonog cara, već i dalje neustrašivo činjaše ono što kao episkop treba da čini: učaše narod. A kada car Julijan ponova saznade da sveti Timotej bez straha propoveda o Hristu, razgnevi se i posla dželata te svetitelju odseče glavu u tamnici, 362. godine. Posle blažene končine sveštenomučenikove, verni uzeše sveto telo njegovo i česno pogreboše. Od njegovog groba davahu se mnoga čudesna isceljenja od raznih bolesti i neduga, u slavu Hrista Boga našeg.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
ALEKSANDRA I ANTONINE
 
Za vreme jednog gonjenja na hrišćane, kada mnogi verni biše raznim mukama umoreni za Hrista, bi uhvaćena i privedena svirepom oblasnom upravitelju Fistu jedna hrišćanska devica, po imenu Antonina, iz grada Krodamna. Zbog njenog pobožnog i vrlinskog života Gospod je udostoji mučeničkog podviga, da bi posramila i pobedila lukavog protivnika, đavola.
Kada devicu Antoninu izvedoše pred svirepog igemona Fista, on je stade sablažnjavati mnogim lukavim rečima, govoreći joj: Gospođo Antonina, ja hoću tebe, čestitu i celomudrenu devicu, da postavim za sveštenicu boginje Artemide,[4] da ti dam mnoge poklone i počasti, i da te učinim gospodaricom nad svim mojim imanjem. – Na ovaj predlog Fistov sveta Antonina dugo vreme ništa ne odgovori, zatim reče: Zašto mi obećavaš ništavne poklone? Bolje bi ti bilo, Fiste, da ti sam postaneš zajedničar mojih bogatstava, da verom u Gospoda mog Isusa Hrista dobiješ riznicu večnih blaga. – Ne bilo toga što ti govoriš, odvrati Fist. Neka me bogovi sačuvaju od toga, da poverujem u takvog boga, ili bolje reći čoveka, koji je bio na krstu prikovan i umrtvljen. – Na to sveta Antonina reče Fistu: Ne tajim ni ja to, da Gospod naš Isus Hristos bi prikovan na krstu, umre i u grob bi položen; ali i ovo o Njemu ispovedam: On vaskrse iz mrtvih u treći dan, i sada sedi s desne strane Boga Oca Svog, kao što o tome piše u našim Knjigama: Reče Gospod Gospodu mome: sedi meni s desne strane, dok položim neprijatelje tvoje za podnožje nogama tvojim (Ps. 109, 1 = Mt. 22, 44).
Prazna su sva ta tvoja pričanja, reče Fist. Zašto ti radije ne poslušaš mene, pa bogovima našim prineseš žrtvu, da bi do mile volje uživala sva blaga ovoga sveta? – Odgovori sveta devica: Ja se neću pokloniti takvim bezdahnim bogovima, jer su oni demoni, kao što u zakonu Gospoda mog piše o tome: Svi su bogovi neznabožaca demoni; a Gospod je nebesa stvorio (Ps. 95, 5). – Zar ti bogove naše nazivaš demonima? povika Fist. – Da, tako ih nazivam, odgovori sveta devojka, jer nikakve u njih nema sile, niti je ikakva pomoć od njih; zaista, oni nisu bogovi nego demoni.
Ove reči svete Antonine veoma razjariše Fista i on naredi vojnicima da je silno biju po obrazima, da ne bi bila tako drska. Zatim joj se ponova obrati ovakvim rečima: Kunem se bogovima, ako se ne pokoriš carevom naređenju, staviću te na najljuće muke, pa ću te onda poslati u bludilište, i tako ti prirediti najveću sramotu. Zato ti dajem rok od tri dana, da razmisliš, da li ćeš konačno odbiti da izvršiš što ti naređujem, ili ćeš se pokajati i prineti bogovima žrtvu. Jer mnoge pristalice vaše vere spočetka su se držali kao ti, ali potom promeniše svoje mišljenje i pokloniše se našim bogovima. – Tada sveta Antonina reče igemonu: Čini šta hoćeš, bezbožni mučitelju!
Posle toga sveta mučenica bi data četvorici vojnika pod stražu, sa kojima ona radosne duše i vesela lica krenu u tamnicu. A igemon tajno dozva k sebi starešinu tamničke straže i naredi, da nikakvo zlo ne čine devojci, nego da je laskavim rečima nagovaraju da se odrekne hrišćanstva i bogovima prinese žrtvu; jer je, dodade Fist, teško prinuditi hrišćane da se odreknu svoje vere.
Kada starešina tamnički zaključa svetu devicu u tamnicu, on dođe k njoj i stade je ovako savetovati: Svečesna device Antonino, zašto si uporna? Zbog čega ne promeniš svoje mišljenje? Prinesi žrtvu bogovima našim, da bi se izbavila od mučenja koja ti predstoje. – Ali sveta mučenica mu ništa ne odgovoraše, tako da se on veoma začudi i beše u nedoumici zašto mu ne odgovara. Sveta pak Antonina, preklanjajući kolena na zemlju, dan i noć moljaše se Gospodu, provodeći bez hrane. A po isteku tri dana, iznenada nastade tako strahovita grmljavina, da se tamnički katanci polomiše, vrata se sama otvoriše, a tamnicu unutra obasja velika svetlost, i dođe glas s neba koji ovako govoraše: Ustani, Antonino; potkrepi se hranom; uzmi hleba i vode; budi hrabra i ništa se ne boj neznabožnog upravitelja Fista, jer sam ja s tobom. – A sveta, završivši svoje molitve, izgovori: Amin! Zatim ustade, uze hleba i vode, i prileže da se malo odmori.
Sutradan igemon sede na sudištu, i reče: Dovedite mi onu drsku ženu, da saznamo njene misli. – Izvršujući naređenje, vojnici povedoše svetu devicu. Idući ka sudištu, ona podiže oči svoje k nebu i reče: Blagodarim Ti, Gospode Bože moj, što volju Svoju ispunjuješ na meni; molim Te, nemoj me ostaviti sve do same smrti moje. – I odjednom se ču s neba glas koji govoraše: Idi na put svoj neustrašivo, jer sam ja s tobom!
Kada stigoše na sudište gde zasedavaše Fist, nasmeja se sveta devojka Antonina. Ugledavši je gde se smeje, Fist je upita: Zbog čega se smeješ? – Sveta mu odgovori: Kazaću ti razlog: unapred vidim da će se presto na kome sediš ubrzo srušiti, i ti ćeš poginuti. Eto zbog čega se nasmejah tebi. – Upravitelj, videći da mu se Antonina devica potsmeva, naredi da je bičevima biju. A ona, podigavši k nebu svoje duhovne oči, govoraše: Blagodarim Ti, Gospode Bože moj, što si mene, bednu i grešnu, udostojio da primim udeo svetih Tvojih; a ovog bezakonika, krvoprolićem okaljanog, nizrini što pre na dno pakla, da bi nesrećnik poznao nemoć svojih lažnih bogova, na koje svu nadu svoju polaže.
Kada krvožedni upravitelj ču ove reči, on se još više razjari i reče vojnicima: Ova zla i odvratna žena ne samo bogove naše huli, nego i nas same ruži, zato je odvedite u bludilište, da zasiti pohotu svoju.
Vojnici onda uzeše svetu devojku i odvedoše u neku kuću. Ostavši sama u jednom odeljenju, sveta Antonina se usrdno moljaše Bogu. U to vreme anđeo Gospodnji javi se jednome od vojnika igemonovih, kome beše dvadeset i tri godine i zvaše se Aleksandar, i reče mu: Idi k upravitelju i traži od njega dozvolu da uđeš kod Antonine. A kada uđeš kod nje, ti je ogrni svojim plaštom, da je pri njenom odlasku iz kuće ne bi poznao zlobni upravitelj.
Vrli vojnik Hristov ode k upravitelju i reče mu: Dozvoli mi da uđem kod Antonine, pa ako je usavetujem, biće dobro, a ako ne, onda čini s njom što hoćeš. – Upravitelj mu dozvoli da uđe, rekavši mu: Čini sa njom što ti je volja.
Ušavši u kuću u kojoj se nalazila sveta devica, Aleksandar pade pred nogama njenim, govoreći joj: Sluškinjo Gospodnja, device Antonina, Gospod me posla k tebi da ti javim, da će devstvo tvoje, kako mi On reče, biti sačuvano. – Sveta se uplaši. I odjednom svetlost velika obasja sobu, i ču se glas koji govoraše: Ne boj se, Antonina! Jer Onaj koji tebe pozva na ovaj podvig, budući žalostiv i mnogomilostiv, poziva i ovog Aleksandra na isti mučenički venac. Ogrni se dakle njegovim plaštom, pa pognute glave i prikrivena lica iziđi odavde, da te upravitelj ne bi poznao. A ja ću te tako čuvati, da te upravitelj neće poznati.
Tada sveta Antonina uze plašt od Aleksandra, ogrnu se njime i glavu svoju pokri, pa, izlazeći napolje iz kuće, učini znak rukom prema upravitelju, kao da mu govori: čini s njom što hoćeš. – Tako sveta Hristova devica, kao srna izbegnuvši zamke, ode svojim putem radujući se svome izbavljenju. A upravitelj, misleći da to Aleksandar iziđe iz kuće, posla k Antonini još četiri vojnika rekavši im: Idite kod nje i radite s njom što god hoćete, pa pošto joj se narugate, vi je izvedite napolje, da se svi smejemo njenoj velikoj sramoti.
Vojnici uđoše da oskvrne devicu, ali nju ne nađoše već samo Aleksandra. Začuđeni, oni ga upitaše: A gde je ta žena? Što si ti sam? – Onda uzeše Aleksandra, odvedoše ga k upravitelju, i rekoše mu: Mi unutra nađosmo samo ovoga, a devojke nema. – Isto tako začuđen time, upravitelj reče Aleksandru: Bedniče i nevaljalče, reci nam, kako si se usudio da nas prevariš? Gde je ona pogana bludnica? Ti si je obeščastio, pa si je odenuo u svoj plašt i pustio, želeći da je uzmeš sebi za ženu. Ali, to neće biti, jer mi nećeš umaći iz ruku.
Na sve to Aleksandar ništa ne odgovaraše upravitelju. Za to vreme upravitelj dugo razmišljaše u sebi, pa onda naredi da Aleksanda obese o mučilišno drvo i nemilosrdno biju. Dok mučenika tako bijahu, igemon ponova upita Aleksandra: Gde je ona gadna žena kod koje si išao? – Aleksandar opet ništa ne odgovaraše, već samo gledaše k nebu. I odjednom bi glas s neba koji govoraše igemonu: Pogani Fiste, zašto nevinog čoveka mučiš? – Čuvši ovaj glas, igemon prestade mučiti svetoga, i naredi da ga skinu sa mučilišnog drveta i odvedu u tamnicu, a da devicu Antoninu traže svuda.
Pošto prođe pet dana, upravitelj Fist opet izvede Aleksandra na sud preda se, i pitaše ga: Šta si namislio? Hoćeš li prineti bogovima žrtvu ili ne? – Sveti Aleksandar mu odgovori: Ta šta imam da razmišljam, pogani i svirepi mučitelju! – A gde je žena kod koje si išao? upita Fist. – Ne znam gde je, odgovori Aleksandar.
Dok oni tako razgovarahu, svetoj Antonini se javi sam Gospod Hristos i reče joj: Budi hrabra i idi tamo gde zasedava nepravedni i pogani igemon. – Sveta Antonina ode, i stupivši neustrašivo pred igemona reče mu: Bezbožni i pogani Fiste, koga tražiš, ne mene li? Evo me pred tobom, da bih posramila i uništila tvoju silu.
Ugledavši je, Fist se strahovito razbesne i naredi vojnicima da je obese o mučilišno drvo, pa da je biju i pitaju: Jesi li devojka ili nisi? Silno bijena, ona ni glasa ne pusti od sebe. A kada je skidoše sa drveta, stade je sam igemon pitati, da li je još devojka ili nije. Tada sveta mučenica odgovori: Bedni i svirepi mučitelju! Mi hrišćani nismo zarobljeni vašom poganom pohotom, jer Gospod i Bog naš milosrđem Svojim i mene sačuva nevinom. – Pogledavši na nju sa čuđenjem, Fist reče: Ako si još devojka, onda priđi i zajedno sa Aleksandrom prinesi bogovima našim žrtvu, pa ćete ostati čitavi. – Na ovo sveti mučenici Hristovi, Aleksandar i devica Antonina, kao jednim ustima odgovoriše igemonu: Ne postoje takve muke, bedni Fiste, koje bi nas mogle prinuditi da se poklonimo vašim poganim bogovima, koji nemaju ni razuma ni moći.
Posle ovakvog odgovora svetih mučenika igemon naredi da im se odseku ruke. A sveti, hrabri i sjajni vojnici Hristovi, pruživši ruke svoje na odsečenje, govorahu: I ranije ti stavismo do znanja, kukavni i gadni mučitelju, da nikakvim mukama ne možeš pobediti pobožni um naš; čini dakle što hoćeš! – Vojnici isukaše mačeve i odsekoše svetim mučenicima ruke. A oni, kao ne osećajući bol, slavljahu Gospoda i, obrativši se zatim k igemonu, rekoše mu: Najopakiji i najgadniji igemone! mi ni najmanje ne osećamo muke koje nam nanosiš. A Gospod naš, čije smo mi sluge, uskoro će te baciti u pakao ognjeni, gde ćeš se večito mučiti u neizbeživim mukama.
Zahvaćen najstrašnijim besom zbog ovakvih izobličavanja, igemon naredi da se iskopa duboka jama, a da prethodno obese mučenike i biju ih sve dotle dok ne osete bolove od nanošenih im udaraca. I još naredi da se jama napuni do vrha drvima i suvarcima, pa da se na toj vatri spale sveti mučenici. Međutim sveti mučenici, iako ljuto bijeni, ne osećahu nikakve bolove, kao da behu u tuđim telima, već uznošahu hvalu Gospodu Hristu. Videći to, igemon naredi da im muke na muke domeću i da im buktinjama rebra pale. Tada sveti mučenici Aleksandar i Antonina povikaše gromko ka igemonu: Nesrećni Fiste, mi trpimo ovo iz ljubavi prema Gospodu našem Isusu Hristu, tvrdo verujući da ćemo u budućem životu, posle ovog privremenog života, primiti večnu nagradu u carstvu nebeskom. A tebe će Gospod i Bog naš pogubiti, zato što ljuto mučiš nevine sluge Njegove.
A Fist, besneći od gneva, naredi svojim slugama: Zapalite drva u jami, da bi što pre ovo dvoje bili bačeni u oganj. – Kada vojnici ispuniše naređenje, tada im svirepi mučitelj naredi da mučenike obmažu smolom i bace u jamu koja bukti ognjem. Pošto i to bi učinjeno, igemon naredi još da se na drva stavi suva smola, da bi mučenici potpuno izgoreli i kosti im se u pepeo pretvorile. Naposletku naredi da se jama zaspe zemljom, rekavši: Da ne bi žene njihove pokupile i kosti njihove, kao što je to običaj kod hrišćana.
Naređenje Fistovo bi izvršeno, i jama zasuta zemljom. Onda se Fist vrati kući svojoj, ali ne mogaše okusiti ni hrane ni pića, i oneme. Jer nečisti duh, poslat na njega od svetih anđela, mučaše ga u toku sedam dana. I posle sedmodnevnih teških demonskih muka, on gorko izrignu svoju poganu dušu. Pošto on tako pogibe, gonjenje na hrišćane prestade u tamošnjim krajevima.
Blaženi mučenici Aleksandar i Antonina postradaše 313. godine trećega maja, u subotu, u tri sata po podne, proslavljajući Gospoda našeg Isusa Hrista, kome čast i slava kroza sve vekove. Amin.
 
ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG
VASIJANA,
episkopa lavdijskog[5]
 
Živote Svetih koji su, uz pomoć Božiju, junački ratovali protiv telesnih želja, opisivati sada i sećanja na njih učiniti nezaboravnim za potomstvo, od dvostruke je koristi. Prvo, sećajući se junačkih podviga Svetih, mi verujemo da se i Sveti sećaju nas pred Bogom; drugo, opisujući podvige vrlinskog života Svetih, mi pobuđujemo i sebe i druge na podražavanje tih podviga. Imajući to u vidu, i mi ćemo se postarati da ukratko opišemo sveti život i podvige svetog Vasijana, episkopa Lavdijskog i ispovednika; uz pomoć ovog ugodnika Božjeg mi ćemo izložiti njegove podvige, pomoću kojih se on udostoji postati zajedničar Carstva nebeskog.
Ovaj blaženi muž još u detinjstvu svom beše starac, ne po broju godina nego po pameti i po dobronaraviju. Otac njegov Sergije, poglavar Sirakuske oblasti,[6] beše po veri neznabožac. On posla sina svog u Rim da izuči svetovnu filosofiju, da bi mogao naslediti oca na vlasti i biti iskusan upravitelj nad građanima. Od prirode oštrouman i pametan, on se veoma marljivo učaše i pokazivaše uspeh u učenju. U to vreme on saznade za ime Hristovo i o životu hrišćana, i obuze ga neiskazana želja da od jelinske filosofije pređe hrišćanskoj filosofiji božanskoj. I stade razmišljati, kome od svojih slugu, kojima ga beše poverio otac njegov, da otkrije tajnu svoga srca.
A Gospod, ne želeći da vojnika Svoga dugo drži udaljenog od vojnikovanja koje mu predstoji, tri puta obaveštavaše u sanom viđenju jednog prezvitera svetog života, po imenu Gordijana, o mladiću Vasijanu i o njegovoj želji i nameri. Probudivši se od sna, prezviter stade obilaziti sva učilišta po gradu Rimu, tražeći mladića na koga mu Gospod ukaza u sanom viđenju. Najzad, posle dugih traganja, prezviter ga, pomoćju Božjom, pronađe i upita ga, odakle je rodom, ko su mu roditelji, i zbog čega živi u Rimu. Kada Vasijan ispriča o sebi podrobno, prezviter se udivi njegovim mudrim i rečitim odgovorima i poznade da je to mladić koga on traži. I zagrlivši ga očinski i celivavši, on ga odvede svome domu i ispriča mu o viđenju koje mu bi od Boga o njemu. I obojica proslaviše Boga zbog toga. Onda Vasijan pripade k nogama tog sveštenog starca, moleći ga svim srcem da ga što pre načini hrišćaninom. Prezviter ga najpre stade poučavati istinama svete vere i objašnjavati mu tajne hrišćanskog zakona. Slušajući to, junoša se ispunjavaše umilenjem i razgorevaše ljubavlju Hristovom. Zatim ga prezviter oglasi[7] i nauči kako se on ima držati u vreme svetog krštenja. Od toga vremena Vasijan stade često dolaziti kod svetog prezvitera, samo sa svojim najstarijim robom, koji mu beše u svemu veran, i učaše se božanskoj filosofiji hrišćanskoj iz bogonadahnutih usta svoga duhovnog učitelja.
Postavši oglašen, Vasijan poče voditi surov život: pošćaše se i moljaše se često, i malo se snu predavaše, provodeći noćno vreme ili u molitvi ili u čitanju knjiga. Od prinošene mu hrane on upotrebljavaše jednu trećinu, a dve trećine razdavaše ništima.
Pošto prođe dosta vremena, nastade najzad i čas krštenja Vasijanova. Sa vernim robom svojim Vasijan ode u prezviterov dom, i tamo bi izvršeno nad njim sveto krštenje. Kada Vasijan, kao što to biva pri krštenju, uđe u svetu kupelj, on ugleda mladića izvanredne lepote koji sijaše kao sunce i prisluživaše pri krštenju, držeći belu odeću u koju se novokršteni imao obući po izlasku iz kupelji. Blaženi Vasijan se usudi da ga upita: Ko si ti? O otkuda si? – Mladić odgovori: Ja sam davno poslan k tebi s neba, da ti pomažem u ostvarenju tvoje svete namere i da odgonim od tebe sve što smeta tvojoj nameri. – Rekavši to, mladić postade nevidljiv, a soba se ispuni divnim mirisom koji se osećao po sata, tako da svi prisutni mišljahu da se nalaze ne na zemlji nego na nebu.
Posle svetog krštenja Vasijan stade voditi još strožiji život, umrtvljujući svoje mladićko telo i potčinjavajući ga duhu. A pazitelji i sluge, koje poglavar Sergije beše odredio da mu čuvaju sina kao zenicu oka, ne znajući Vasijanovu tajnu,[8] veoma se čuđahu što se Vasijan odao tako neobičnom uzdržanju, vrlo malo jede i pije, provodi noći bez sna, lice mu je suviše bledo, telo iznureno pošćenjem i bdenjem. Videći sve to, oni se sa brigom pitahu među sobom: Zbog čega gospodin naš tako iznurava sebe? – A najstariji rob, najodaniji svetom Vasijanu, koji je znao njegovu tajnu, govoraše im: Ne čudite se tome, jer izučavanje filosofije zahteva takve pregaoce, koji su odbacili sve slasti i zadovoljavaju se samo onim što je neophodno za održavanje života. Stoga znajte, da je naš gospodin, želeći da izuči najvišu filosofiju, i naložio na sebe takvo uzdržanje i bdenje.
Ali sluge ne behu zadovoljni tim odgovorom. Pri tome se oni prisećahu, da je Vasijan, još kao dete, prstom pravio na pesku znak krsta ili slamčice slagao u obliku krsta, zbog čega se njegova dadilja često ljutila na njega. I sluge, iz dana u dan ispitujući i motreći kuda to gospodin njihov Vasijan odlazi, počeše najzad uviđati da je njihov gospodin primio hrišćansku veru i život. To ih mnogo uznemiri, jer su se bojali gneva Vasijanovog oca, Sergija. I oni se konačno uveriše da je Vasijan hrišćanin iz sledećeg slučaja.
Jednoga dana blaženi mladić, posle svenoćnog bdenja i podviga, iznuren čvrsto zaspa. U vreme sna on ustima izgovaraše reči molitve, prizivajući Boga, Jednog u Trojici, i moleći Ga da ga uputi na put ka slavi, obećanoj svima koji Ga ljube. I ču se glas odozgo koji govoraše: Raduj se i veseli se, verni vojniče Hristov Vasijane, jer je molitva tvoja primljena Bogom i tebi spremljeno izvanredno mesto na nebu.
Čuvši ovo, sluge koje behu kod njega, konačno se uveriše da je Vasijan hrišćanin. Zato oni stadoše, jedan za drugim, tajno bežati iz Rima u Sirakuzu k starom gospodinu svom, poglavaru Sergiju, i saopštavahu mu neprijatnu vest, da je njegov sin Vasijan primio hrišćansku veru. Budući idolopoklonikom, Sergije se veoma ožalosti, i stade razmišljati kako da sina svog odvrati od hrišćanstva: da li laskama ili pretnjama. Tako, postepeno sve sluge odbegoše tajno od Vasijana iz Rima; kod njega ostade samo jedan, najstariji verni sluga njegov, koji takođe verova u Hrista. I nameravaše otac Vasijanov da pošalje druge sluge, da uzmu Vasijana iz Rima i dovedu ga k njemu.
U to vreme dogodi se da sveti Vasijan u Rimu jedne noći u prve petlove[9] uđe u crkvu svetog evangelista Jovana Bogoslova. Tu, moleći se po običaju, on ugleda česnog muža, ukrašenog sedinom, koji mu reče: Znaj, verni ispovedničke Gospodnji, da je potrebno da sa vernim slugom svojim ideš odavde u grad Ravenu, jer otac tvoj, koji te rodio telom, smera da omete spasenje tvoje; beži odavde, da te on, i protiv tvoje volje, ne bi skrenuo s puta. Zbog toga milosrdni Bog, ne ostavljajući sluge Svoje, posla mene, apostola Svog, da te obavestim o tome, da te izaslanici tvoga oca, našavši te ovde, ne bi sprečili da pobegneš odavde.
Rekavši to, sveti Jovan Bogoslov otide od Vasijana. A blaženi Vasijan, veoma obradovan javljenjem svetog apostola, satvori mnoga metanija, moleći se Bogu da ga ne ostavi. Posle molitve Vasijan obavesti svoga slugu o onome što vide i ču. I sutradan oni sve svoje stvari razdadoše nevoljnima; pa uzevši blagoslov od duhovnog oca svog Gordijana, oni napustiše Rim i krenuše u Ravenu. Posle putovanja od nekoliko dana, sveti Vasijan ugleda srnu sa dva srnčeta gde silno beži gonjena lovcima. I kako već beše zamorena i iznemogla, a lovci se približavahu, sveti Vasijan se sažali na nju i na porod njen, pa joj doviknu: U ime Gospoda našeg Isusa Hrista, naređujem ti, dođi k meni bez straha! – Srna, kao razumevši reči, odmah stade, i bez bojazni priđe k svetitelju sa srnčićima. On je stade gladiti rukom, kao da su stari poznanici, a ona mu lizaše noge. Kada pak lovci, koji su gonili srnu, dotrčaše, i ugledaše gde srna krotko stoji pred putnikom i on je gladi, začudiše se veoma, ne shvatajući kako se divlja srna odjednom promeni u krotku. Pritom jedan od lovaca, rđav i surov čovek, reče svojoj družini: Budale! što oklevamo i ne uzimamo svoj lov?
Rekavši to, on stade otimati srnu iz svetiteljevih ruku. A sveti Vasijan mu reče: Ne ja, nego Višnji Bog ti naređuje da nikakvo zlo ne učiniš ovoj divljoj životinji i njenim mladunčićima. – No lovac ljutito i drsko odgurnu rukom Božjeg ugodnika; i tog časa ga zbog tako drskog postupka spopade demon i stade silno mučiti. U mukama, lovac pade na zemlju, vičući strašno, i penu bacajući, i kočeći se, i postade kao mrtav. Ostali lovci se prepadoše i drhtahu od straha, pa pripavši k nogama svetitelju, stadoše ga sa suzama moliti za oproštaj, bojeći se da i njih ne postigne slična kazna. On im naredi da se uklone sa tog mesta, pa se sam krstoliko rasprostre na zemlji za molitvu, i uperivši sav um k Bogu, stade se moliti govoreći: Bože, čudesni Tvorče svega, Bože milosrdni, Spasitelju palog roda ljudskog, Ti se raduješ ne propasti mrtvih nego spasenju živih, – oprosti ovom jadniku što leži, jer Ti u neznanju sagreši i razgnevi Tvoju blagost.
Pošto se takvim i mnogim drugim dirljivim rečima pomoli Bogu, svetitelj ustade sa molitve, priđe čoveku ležećem na zemlji, i uhvativši ga za desnu ruku, reče demonu što beše u njemu: Đavole, Onaj koji te je s nebeske visine strovalio u ponor, Taj ti naređuje da brzo napustiš lik Božji – ovog čoveka, i da otideš u pripremljeni ti tartar, gde ćeš se mučiti vavek.
Još svetitelj ne beše izgovorio ove reči, vrag roda ljudskog već iziđe iz čoveka, koga do maločas tako ljuto mučaše, da je ovaj bio na samrti. A kada lovac poče dolaziti k sebi, ništa ne viđaše očima i nepomičan ležaše na zemlji. Svetitelj se onda ponova pomoli Bogu, pa oseni krsnim znakom oči lovcu, koje se odmah otvoriše, i on stade videti. Zatim ga sveti Vasijan celog ogradi krsnim znakom i naredi mu da ustane. I ustade čovek zdrav, kao da ništa nije pretrpeo.
Ostali lovci, koji su podaleko stajali i sa trepetom posmatrali sve to, pristupiše k svetitelju i pokloniše mu se. A klanjaše mu se i isceljeni čovek, moleći oproštaj i svesrdno blagodareći za isceljenje. Zatim se raziđoše svaki na svoju stranu: lovci odoše svojim kućama, srna sa srnčićima bi puštena u slobodu, a sam sveti Vasijan sa svojim robom nastavi svoj preduzeti put.
Kada stigoše u grad Ravenu, Vasijan se javi episkopu toga grada Ursu, koji mu beše rođak. Videvši svoga rođaka Vasijana, episkop se veoma obradova, naročito kada saznade da u Hrista veruje i da je iz ljubavi prema Hristu prezreo sve i dao se u stranstvovanje. Po Vasijanovoj želji episkop mu dodeli za boravak osobito spokojno mesto izvan grada, pri crkvi svetog sveštenomučenika Apolinarija,[10] prvog episkopa grada Ravene, rukopoloženog svetim vrhovnim apostolom Petrom i postradalog za Hrista u vreme cara Vespazijana.[11] Pri toj crkvi nađe se vrlo ugodno mesto za svetog Vasijana: živeći u samoći, on služaše Bogu u postu i molitvi, odrekavši se sveta i svega u svetu. A Gospod uskoro proslavi slugu Svoga: darova mu čudesnu blagodat, da molitvom isceljuje bolesti telesne i da bogonadahnutim poukama leči neduge duševne. Zato ga svi poštovahu, ljubljahu i slavljahu.
U to vreme dođe od cara Valentijana[12] naređenje upravniku grada Ravene i svima građanima: da predadu na smrt sudiju gradskog Vitimnija. A to stoga što Vitimnija behu oklevetali pred carem, kao da je učinio neke strašne zločine. Vitimnija bi okovan i doveden na gubilište, gde mu se imala odseći glava. Na gubilištu Vitimnije se seti svetog Vasijana, i reče u sebi: Slugo Božji Vasijane, blagodaću danom ti od Boga, budi mi sada pomoćnik! – Na gubilištu pak beše sam upravnik grada i mnoštvo naroda, želeći da vide Vitimnijev kraj. I kada Vitimnije prikloni glavu na posečenje, i dželat podiže obostrano oštri mač da snažno udari njime po vratu Vitimnija, odjednom se mač istrže iz njegovih ruku i pade daleko. No dželat ponova dohvati mač i, držeći ga obema rukama, još jače nego prvi put zamahnu njime da Vitimniju odrubi glavu, no i ovoga puta mač mu se otrže iz ruku i pade još dalje. Besan od gneva, dželat opet dohvati mač, ali se i po treći put dogodi isto. Svi behu zaprepašćeni ovim čudom. Upravnik grada, držeći da dželat štedi osuđenika što je primio neku nagradu od njega, udalji ovog dželata i naredi drugome dželatu da odseče glavu Vitimniju. Ali se i drugome dželatu dogodi to isto: tri puta mu je neka nevidljiva sila istrzala mač iz ruku, i odbacivala daleko.
Tada upravnik grada, i veoma začuđen i veoma uplašen, naredi da osuđenika odvedu sa gubilišta, utoliko pre što je i narod zahtevao da Vitimnije bude pušten, pošto ga sila Božija štiti od smrti. Vitimnija metnuše u tamnicu, i hitno poslaše izveštaj caru da osuđenika nisu mogli dva dželata da poseku. Na ovaj izveštaj odmah stiže od cara milostivo pomilovanje: osloboditi Vitimnija od smrtne kazne i oprostiti mu krivicu.
Vitimnije pak ne skrivaše nego svima kazivaše o svome zastupniku pred Bogom – svetom Vasijanu, koga u svojoj molitvi beše prizvao sebi u pomoć. Pušten iz tamnice, Vitimnije žurno ode k svetitelju i, celivajući mu noge, uznošaše mu blagodarnost. No sveti ugodnik Božji naloži mu da samo Bogu blagodari koji ga je izbavio od smrti. Od toga vremena svi žitelji grada stadoše još više poštovati svetitelja, i imahu ga kao anđela Božjeg i pribegavahu k njemu za pomoć. A klir i ugledni građani dogovoriše se i zajedno moliše episkopa da privoli svetog Vasijana da primi sveštenički čnn, pošto će bogoprijatna molitva svetiteljeva, uznošena njime pri vršenju Beskrvne Žrtve, biti silnija pred Bogom. I tako ugodnik Božji, ma da on nije želeo, bi hirotonisan u sveštenički čin, u kome provede mnogo godina.
Potom skonča u Gospodu verni sluga svetog Vasijana, koji beše došao s njim iz Rima. I sveti Vasijan stade prinositi Beskrvnu Žrtvu za njega. I u sedmi dan po njegovom prestavljenju, kada svetitelj služaše svetu Liturgiju i usrdno se moljaše za upokojenje duše pokojnikove, on ču glas s neba koji ga izveštavaše da je duša pokojnikova dobila milost od Boga i da je pribrojana k liku Svetih. Ovo obaveštenje sveti Vasijan dostavi i Vitimniju, koji beše u crkvi na Liturgiji, i obojica se radovahu duhom zbog spasenja duše preminuloga.
Oko tog vremena grad Lavdija, u Liguriji,[13] liši se svoga episkopa, jer se on prestavi ka Gospodu. Žitelji toga grada naložiše na sebe trodnevni post sa molitvom, da im Bog pošalje dostojnog čoveka, koji bi, primivši arhijerejski presto, mudro upravljao Crkvom Hristovom. Dok se oni svi tako pošćahu i moljahu radi toga, jednome od prezvitera saborne crkve, po imenu Klimentu, čoveku vrlinskom i česnom, kada posle crkvepog truda zaspa, javi se u snu svetlonosan muž i reče: Znajte da vam je od Boga pripremljen za episkopa prezviter Vasijan, koji živi u gradu Raveni i ukrašen je darovima Božjim.
Probudivši se od sna, Kliment odmah prizva najčesnije ljude iz crkvenog klira i od mirjana, i obavesti ih o onome što mu Gospod kaza u viđenju. Tada oni izabraše ugledne ljude i poslaše ih u Ravenu sa molbom k svetom Vasijanu, da dođe k njima u Ravenu i primi arhijerejski presto. Svetom pak Vasijanu, pre no što dođoše poslanici iz Ravene, Bog otkri u noćnom viđenju o njihovom dolasku i naredi mu da ne odbija nego da ide s njima.
Sutradan izjutra dođoše k svetom Vasijanu poslanici iz Lavdije i predložiše mu što im beše naređeno. On im na to odgovori ovo: Bog sazdade čoveka besmrtnim, da bi se svagda povinjavao volji i naredbama svoga Tvorca. Ali čovek, prestupivši zapovest Božju u raju, pripremi smrt sebi i svojim potomcima. Stoga čovek ne treba da se protivi volji Boga svog niti da narušava zapovesti Njegove, nego da se svim srcem stara da tvori ono što Bog hoće i naređuje. Zato i ja, ma da ne želim počasti, ipak radi potreba moje jednoverne braće, po Božjem naređenju, ne odbijam primiti jaram i breme koji se stavljaju na mene.
Rekavši to, sveti Vasijan predloži putnicima da se odmore posle putnoga napora. Ali oni, silno obradovani pristankom prepodobnoga, ne htedoše da se odmaraju, jer žuđahu da što pre odnesu u svoj grad nađeno dragoceno blago. Zato navališe molbama na svetoga, da odmah pođe s njima zajedno. I već predveče istoga dana poslanici krenuše sa svetim na put. Kada se približiše gradu Lavdiji, sav narod sa radošću i veseljem iziđe u susret svome bogodarovanom pastiru. Među narodom se nalažaše jedan čovek koji je dugo vremena bio uzet, a ni govoriti nije mogao, pošto mu se i jezik beše oduzeo. Sa narodom koji se tiskao da priđe k svetitelju i celiva mu svetu desnicu, s velikom mukom se dovuče i ovaj uzeti. I čim celiva svetu desnicu ugodniku Božjem, tog časa postade zdrav celim telom; i jezik mu se odreši, i on stade proslavljati veličinu Božju. I sav narod udvostruči svoju radost, videći kakvog im je svetog pastira i čudotvorca darovao Bog.
Za posvećenje svetog Vasijana u arhijerejski čin doputova u Lavdiju sveti episkop Amvrosije[14] iz Mediolana[15] i gorespomenuti srodnik svetog Vasijana Urs iz Ravene. I Bogom izabrani muž Vasijan bi posvećen za episkopa prvog januara, što bi na veliku radost i slavlje celome gradu.
Postavši episkop sveti Vasijan stade upravljati svojom pastvom učeći ih rečju i delom i služeći im za ugled svojim vrlinskim životom. A prema svetom Amvrosiju on steče veliku ljubav u Duhu Svetom; isto tako i sveti Amvrosije gajaše prema njemu duhovnu ljubav; i oni se često dopisivahu.
Posle izvesnog vremena svetitelj Hristov Vasijan podiže u istočnom predgrađu grada izvanrednu crkvu u ime svetih Apostola, i na njeno osvećenje pozva svetog Amvrosija mediolanskog i Filiksa komanskog (Urs ravenski se u to vreme beše već upokojio u Gospodu). I kada ova tri arhijereja zajedno osvećivahu crkvu, među narodom koji beše došao na osvećenje nalažaše se i jedna besomučna devojka. I na njena usta đavo stade govoriti gromko: Zašto, o ljudi Božji, nepravedno ustadoste na mene? Zašto se vas trojica naoružaste nepodnošljivim oružjem protiv mene jednoga? Zar vam je malo što nam oduzeste silu da nauđujemo ma kome od vas, nego nas izgonite i iz onih nad kojima smo dobili vlast? Ako me izgonite odavde, onda ću ja uzeti sa sobom dva ili više besova, pa ću preći na drugo mesto kuda vi ne možete doći.
Jerarsi Hristovi, čuvši ovaj đavolov vapaj, prekloniše kolena pred Gospodom i stadoše se usrdno moliti. I kada se usrdno moljahu Bogu, đavo, ne podnoseći molitvenu silu njihovu, vrže devojku na zemlju i sa strašnim jaukom pobeže iz nje. Svetitelji joj onda priđoše i, podigavši je sa zemlje zdravu, predadoše je njenim roditeljima, naređujući im da svagda uznose blagodarnost Bogu za oslobođenje svoje kćeri od demonskog nasilja.
Po osvećenju crkve bi postavljena u slavu Božiju trapeza, za kojom svetitelji razgovarahu među sobom o onome što je korisno za Crkvu Božiju. Posle trapeze i prijateljskih razgovora, došavši arhijereji krenuše svaki u svoje mesto, i sveti Vasijan sa češću isprati i jednog i drugog.
Jednom, u vreme žetve, neki dečko sabiraše snopove među žeteocima; zmija ga ujede, i on umre. Roditelji, kukajuđi neutešno za njim, odneše ga radi opela u novopodignutu blaženim Vasijanom crkvu u čast svetih Apostola, gde se u to vreme slučajno nalazio i sam arhijerej Božji, sveti Vasijan. On je često dolazio u tu crkvu i služio u njoj. Za vreme opela, kuknjava roditelja za sinom zaglušivaše glasove pevača. Sažaljevajući roditelje, arhijerej Božji naredi svima da izađu iz crkve. A kad ostade sam u crkvi, on se baci na zemlju pred Bogom, sa suzama Ga moleći da naredi duši dečakovoj da se vrati u telo. Dok se sveti usrdno moljaše o tome, telo umrlog dečaka stade se po malo, a zatim sve više i više micati, pošto se duša njegova povrati u njega. Ustavši sa molitve, svetitelj uze dečaka za ruku i naredi mu da ustane. Dečko, kao probudivši se od sna, otvori oči i stade dozivati majku, i ustade. Roditelji i narod, koji behu van crkve, čuvši glas dečakov, odmah od radosti pojuriše, otvoriše vrata i unutra uđoše. I kad ugledaše dečaka vaskrslog iz mrtvih, svi se silno udiviše i zaprepastiše i, pripadajući k svetitelju, s radošću mu celivahu ruke i odeću. Svetitelj onda uznese blagodarnost svemogućem Bogu i izgovori narodu pouku, pa ih sve otpusti s mirom.
Posle nekoliko godina smrtno se razbole svetitelj Hristov Amvrosije, episkop mediolanski. Saznavši za njegovu bolest, arhijerej Božji Vasijan hitno otputova za Mediolan da poseti bolesnika, svog vozljubljenog u Duhu Svetom oca i prijatelja. Tamo, videvši svetog Amvrosija na bolesničkom odru, on ostade kraj njega, i ne odmicaše se od njega, služeći mu, moleći se zajedno sa njim, i tešeći ga Hristovom nadom. I bi svetom Amvrosiju ovakvo viđenje: vide on Gospoda našeg Isusa Hrista kako ide k njemu svetla lica i milo se smešeći. – To viđenje sveti Amvrosije ispriča svetom Vasijanu, koji se nalažaše kraj njega. A sveti Vasijan, poznavši po tome da se svetom Amvrosiju približio čas smrti, stade plakati i ujedno radovati se. Radovaše se, jer sveti muž odlazi Hristu koji ga poziva; a plakaše, jer se lišava milog prijatelja svog u ovom privremenom životu; pritom on imađaše sigurnu u Hristu nadu, da će se opet videti s njim u budućem životu i zajedno biti u liku jeraraha.
Kada se sveti Amvrosije prestavi, plaka za njim sveti Vasijan i ceo grad Mediolan, i česno pogreboše sveto telo njegovo. Posle toga sveti Vasijan se vrati u svoj grad: i činjaše pomene, i Beskrvne Žrtve prinošaše za svetog Amvrosija, iako je dobro znao da je duša njegova nastanjena sa svetima. Jer i za svete prinositi molitve i Beskrvne Žrtve nije bez koristi. Jer molitva za svetog, ako nema šta da pomogne njemu, vraća se u nedra onome koji se moli, kao što i David kaže: Molitva moja vratiće se u nedra moja (Ps. 34, 13).
Pošto prođe dosta vremena, sveti Vasijan ponova ode u Mediolan zbog nekih crkvenih poslova. Ulazeći u grad, on ugleda na trgu vagadžiju koji je merio raznu robu. Taj vagadžija beše nepravedan, jer mnoge vešto obmanjivaše, i time nepošteno zarađivaše. Svetitelj ugleda na vagi besa, u obliku malog crnca, kako sedi i preteže jednu stranu, što je nepravedni vagadžija nepošteno iskorišćavao. Svetitelj upita one što behu sa njim, da li vide nešto neobično. Oni mu odgovoriše da ništa neobično ne vide. Tada se svetitelj pomoli Bogu, da se i ostalima radi verodostojnog svedočanstva otvore oči, da bi i oni videli to što vidi on. I stvarno se otvoriše duhovne oči prezviteru Klimentu i đakonu Elvoniju, te i oni videše ono što vidi arhijerej Božji: maloga crnca (= malo đavolče) gde sedi na vagi i izvršuje vagadžijina naređenja. I oni kazaše svetitelju šta vide i potvrdiše reči Davida koji govori: Lažljivi su sinovi ljudski kraj merila (Ps. 61, 10).
Svetitelj onda pozva vagadžiju i upita ga: Pomoću kakve nepravedne mere ti povećavaš težinu te obmanjuješ kupce? – Vagadžija odgovori da nikakvu nepravdu ne čini pri merenju, i zakle se da mu je vaga tačna. Tada mu svetitelj pokaza na vagi paklenog crnca i reče mu: Ovaj bes će ovoga časa ući u tebe, srušiti telo tvoje i izvaditi iz tebe dušu tvoju u strašnim mukama. – Nepravedni vagadžija se prepade i zadrhta, pa pripade k nogama svetitelju obećavajući da će prestati sa nepravdom. Svetitelj ga pouči iz Svetoga Pisma i naredi mu da razda ništima sve što je nepravedno stekao. I pomolivši se otera besa sa one vage, pa produži svojim putem.
Po povratku iz Mediolana u svoj grad, ugodnik Božji Vasijan bavljaše se svojim uobičajenim bogougodnim delima i staranjem o pastvi. Požive kao arhijerej trideset i pet godina, i u devedesetoj godini svoga života on, oko 409. godine, pređe ka Gospodu, kome je verno i istinski poslužio. Verne ovce česno pogreboše svoga pastira u njime podignutoj crkvi svetih Apostola, i mnogo suza proliše što se lišiše takoga oca.
Kao što za života beše čudotvorac, tako sveti Vasijan i po končini svojoj čudotvoraše: jer od groba njegovog čudesno se davahu isceljenja bolnima – svetim molitvama njegovim a blagodaću Gospoda našeg Isusa Hrista, kome sa Ocem i Svetim Duhom, čast i slava, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
SPOMEN PREPODOBNIH I BLAŽENIH
TEOFANA I PANSEMNE
 
Prepodobni Teofan rodio se u Antiohiji od roditelja neznabožaca. Kada dostiže u mladićsko doba on se oženi, i provede u braku tri godine, pa mu žena umre. Odmah posle toga on verova u Hrista i primi sveto krštenje. Zatim, ostavivši sve, on načini sebi u blizini grada Antiohije jednu vrlo teskobnu keliju i zatvori se u njoj. Tu on postom i molitvom i ostalim vrlinama očisti sebe od svih strasti i postiže savršenstvo.
Doznavši za jednu javnu bludnicu, koja se zvala Pansemna, da je mnoge svojom lepotom zavela i upropastila, on se prvo pomoli Bogu, pa iziđe iz svoje kelije, skide sa sebe kostret i obuče skupoceno odelo. Onda uze od svoga oca deset litri zlata, rekavši mu da hoće da uzme sebi drugu ženu. Zatim ode kod Pansemne. Sedeći sa njom za trpezom, on je uz jelo i piće upita koliko se godina ona bavi svojim prljavim zanatom. Ona mu odgovori, da ima već dvanaest godina, i da je on najlepši od svih njenih dosadašnjih ljubavnika. Prepodobni joj onda reče: Ja hoću i želim da te česnim brakom uzmem za ženu. – Ona s radošću pristade na to. Prepodobni joj onda dade zlato što beše doneo sa sobom, i reče joj da on sada odlazi da pripremi sve što je potrebno za svadbu.
Otišavši od Pansemne, prepodobni načini drugu keliju u blizini svoje, pa se onda opet vrati k njoj i reče joj da ona ne može biti njegova supruga, ako ne poveruje u Hrista i ne postane hrišćanka. Pansemni to pade teško i potraži izvesno vreme za razmišljanje. Posle toga pristade, pripremi se za sveto krštenje, i krsti se. Slušajući pouke o hrišćanskom životu, o Carstvu nebeskom, o večnom životu, njoj se blagodaću Hrnstovom prosveti razum i srce ispuni umilenjem. I ona posle svetog krštenja pusti na slobodu sve svoje robove i robinje, i sve imanje razdade sirotinji, a sama otide u keliju koju joj beše spremio prepodobni Teofan, i zatvori se u njoj. I toliki uspeh pokaza ova blažena u podvižničkom, vrlinskom životu, da dobi od Boga dar čudotvorstva: molitvom svojom ona demone izgonjaše i isceljavaše od svih bolesti i neduga.
Tako prepodobni Teofan, vođen ljubavlju Hristovom, načini žilištem Svetoga Duha onu koja ranije beše sasud greha. A i sam prepodobni Teofan beše veliki čudotvorac. Pošto oboje ugodiše Gospodu, oni se u jedan isti dan prestaviše i otidoše ka Gospodu, u drugoj polovini četvrtoga stoleća.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
NEANISKA
 
Kada Maksim bejaše pokrajinski upravitelj u Aleksandriji, on gonjaše i zlostavljaše hrišćane. Pred njega bi izveden premudri i divni junak Hristov Neanisk, koga izdade sluškinja njegova. Upravitelj Maksim stavljaše ga u toku sedam dana na ljute muke, primoravajući ga da se odrekne Hrista. A kad uvide da ga ne može primorati, on ga osudi na smrt. Čuvši to, Hristov mučenik se obradova i zahvali Gospodu. I idući na gubilište, on se radovaše što će primiti mnogoželjeni podvig mučeništva. Za mučenikom iđaše mnogo naroda, a među narodom beše i ona sluškinja koja ga izdade. Osvrnuvši se, sveti mučenik ugleda ovu služavku i dade joj znak rukom da mu priđe. Kada mu ona priđe, on joj dade zlatan prsten koji skinu sa svoje ruke, i reče joj: Hvala ti, ženo, što mi izdajom svojom pričini tolika dobra. Kada stiže na gubilište, mučenik se pomoli Bogu, pa mu glava bi odsečena. I tako ovaj blaženi junak primi od Gospoda venac mučeništva.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
APOLOSA
 
Episkop; u miru se prestavio.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
ALEKSIJA,
episkopa Vitanije
 
Upokojio se u miru Gospoda svoga.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
KANIDA
 
Prepodobni Kanid življaše u vreme cara Teodosija Velikog. Bejaše iz Kapadokije, sin pobožnih i bogoljubivih roditelja, Teofana i Teodote. Priča se da njegova majka nije jela masna jela devet meseci dok ga je nosila u utrobi svojoj. A on kao odojče, kažu, nikada nije sisao iz leve sise već samo iz desne. A kada bi mu majka više jela nego što treba, onda nije sisao ni iz desne.
Kada Kanid navrši sedam godina, on ostavi svet i sve u svetu, i otide u obližnju šumu. Tamo nađe jednu malu pećinu i nastani se u njoj. Tu on provođaše vreme u postu i molitvi; jeo je vrlo malo sirovog zelja bez soli, i to jedanput nedeljno. I tako provede ovaj blaženi podvižnik sedamdeset tri godine, pa otide ka Gospodu.
 


 
NAPOMENE:

  1. Vitinija, Frigija i Mizija – maloazijske oblasti.
  2. Gora Olimp – u severoistočnom uglu Male Azije.
  3. Julijan Odstupnik carovao od 36.1 do 363. godine.
  4. Artemida ili Dijana – grčkorimska boginja svetlosti i meseca.
  5. Lavda ili Lodija – u severnoj Italiji.
  6. Sirakuza – jedna od prvih grčkih kolonija na istočnoj obali ostrva Sicilije, osnovana na 8 vekova pre Hrista; docnije – najbogatiji i najveći grad toga ostrva.
  7. U staroj Crkvi oni koji su pristupali krštenju obično su se prethodno podvrgavali oglašenju, tojest usmenom poučavanju u istinama hrišćanske vere. Oglašenima je bilo dopušteno da na svetoj Liturgiji prisustvuju pri prvom i drugom delu, tojest pri proskomidiji i Liturgiji oglašenih; a pred treći deo, tojest pred Liturgiju vernih, oni su morali izaći iz crkve, na šta ih je đakon pozivao govoreći: „Oglašeni, iziđite!“ Rok oglašenja bio je različit: trajao je nekoliko dana, ili nekoliko nedelja, ili nekoliko meseci, pa čak i nekoliko godina.
  8. Tojest, ne znajući da je on postao hrišćanin.
  9. Prvi hrišćani, po ugledu na stare Jevreje, delili su noć na četiri dela, svaki po tri sata; i te delove nazivali stražama. Pevanje petlova bilo je u treću stražu, koje se stoga i nazivalo: αλεκτροφωνια= pjetloglašenije, treća noćna straža = prvi petlovi.
  10. Spomen sv. sveštenomučenika Apolinarija praznuje se 23 jula.
  11. Car Vespazijan carovao od 70. do 79. god.
  12. Car Valentinijan II carovao od 383. do 392. god.
  13. Ligurijom se u Italiji nazivala oblast, naseljena Ligurima, plemenom keltskog porekla. Ligurija se graničila s Galijom.
  14. Sveti Amvrosije – veliko svetilo Božje; praznuje se 7. decembra.
  15. Mediolan – današnji Milano – drevni grad u severnoj Italiji; središte nauke i umetnosti. Danas – glavni grad italijanske oblasti Lombardije.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *